Hvala, gospodine predsedavajući.
Mislim da je zaista vreme da odgovorim na ovu još jednu od čuvenih kleveta iz redova SNS, koja se neprestano ponavlja, kako se tobože Dveri nudile naprednjacima u Čačku.
Prvo, to ne postoji. Nikada se nije desilo. Naprotiv je SNS pozivala Dveri na konsultaciju o formiranju vlasti nakon ovih izbora i mi smo se, naravno, na te konsultacije odazvali, ali su se oni opredelili i da prave jednu tanku većinu sa SPS i da nastave da vladaju Čačkom na onaj način kako su vladali i do sada. Prosto, ne žele da promene ništa u Srbiji i u Čačku. Žele da idu utabanim stazama koje smo već videli u vladavini nekih drugih pre njih, i to je ono što je osnovni problem SNS. Ništa vi novo na srpsku političku scenu niste doneli i to je vaš problem sa Dverima. Ne pristajete da se u Srbiji nešto zaista promeni.
Znači, vi na rečima ste veliki u borbi protiv korupcije, a nema zakona o ispitivanju porekla imovine. Veliki ste u rečima, u bilo kom drugom pogledu, ali nema vaših konkretnih dela. To je problem SNS. Pet godina ste na vlasti. Nemate rezultate i dalje se pozivate na vrlo loš režim prethodni, nikako da se naviknete da ste vi na vlasti, mnogo vam više prija opozicija i kada nekoga drugog kritikujete, a nimalo ne vam ne prija kada vas neko kritikuje.
To je ono na šta morate konačno da se naviknete. Vi ste gospodo naprednjaci vlast. Vi ste predmet kritikovanja. Vi morate da slušate opoziciju koja vas kritikuje. Opozicija je dobila podršku građana Srbije da bi imala ova Skupština Srbije ozbiljnu opoziciju koja će vas kritikovati i ne možete vi da se ponašate kao da opozicija ne sme da se čuje. Naravno, da opozicija mora da se čuje i da vi morate da naučite da poštujete opoziciju, u krajnjem možete da naučite nešto od opozicije. Opozicija je često i konstruktivna i daje vam veoma konkretne predloge koje vi ne prihvatate samo zato što dolaze iz opozicije.

Hvala, poštovani predsedavajući, privodeći kraju ovu našu, rekao bih, plodonosnu i dobru raspravu na ovu izuzetno važnu temu, želeo bih da možda izvučem par zaključaka koje naravno, dolaze iz ugla poslaničke grupe Dveri i mogu biti nešto što može biti, naravno, tek početak nekih ozbiljnih razgovora, kada nadamo se, ministar ispuni svoje obećanje i donese u ovu Skupštinu jedan mnogo ozbiljniji, reformisani zakon o visokom obrazovanju.
Mislim da nisam čuo danas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije neke velike branioce i zagovornike Bolonjske reforme našeg visokog obrazovanja. Na sve kritike koje su se čule o Bolonji nije bilo puno onih koji su se javili da je brane. Nadam se da je to dobra vest da imamo konsenzus oko toga da Bolonja nije ispunila svoju ulogu i misiju i da Bolonja treba definitivno i temeljno da se reformiše i da će ove suštinske izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju upravo ići u pravcu da isprave sve one nepravilnosti koje su bolonjske reforme donele u naše visoko obrazovanje.
Druga stvar koju se nadam, valjda postigli konsenzus, da ne bi smelo da se tako radi jeste da se u određenim institucijama ovog društva i države postupa po predlozima zakonskih rešenja, kao što su u ovom slučaju postupali fakulteti koji su počeli upis večitih studenata po predlogu ovog zakona.
Nikoga ne vređamo, nego upravo konstatujemo da se krši zakon. Ne može nijedan organ u državi Srbiji postupati po predlogu bilo kog zakona, kao što su fakulteti u Srbiji počeli da upisuju studente kao da smo mi ovaj zakon doneli pre 20 dana, a još uvek ga nismo doneli.
Dakle, nadam se da vladajuća većina ubuduće neće pribegavati ovako kreativnom tumačenju pravnog sistema i da nećemo više postupati u državi Srbiji dok zakoni nisu stupili na snagu, to bi trebalo da bude drugi zaključak današnje rasprave.
Treća stvar koju mislim da je izuzetno važna, nisam gospodine ministre nekako još uvek prisustvujući ceo dan ovoj raspravi, uspeo da dokučim šta je vaš stav po pitanju diskriminacije određenih studenata, pa vas molim da u vašoj završnoj reči dobijemo onako direktan odgovor na to pitanje.
Vi ste ovde ispoštovali jednu kategoriju studenata, one studente koji su upisali studije po starom sistemu, pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine, i to smo svi rekli da. I, svi se slažemo, i to nije sporno. Ali imaju još dve kategorije studenata koje nisam razumeo šta je vaš stav, a mi se zalažemo da i oni moraju biti ispoštovani da ne bi bilo diskriminacije. Prvi su studenti koji su po starom upisali postdiplomske studije, dakle, koji su još uvek na magistarskim i doktorskim studijama i koji, nisam vas razumeo, će moći, ili neće moći da te svoje studije nastave, odnosno završe, odnosno i njima će biti produžen rok. Molim vas da se to jasno i glasno izgovori sa vaše strane, bez obzira da li jedno ili drugo, da znamo.
Drugo se odnosi na takođe diskriminisanu kategoriju, već sam pomenuo pismo, mogu sada na kraju i detaljnije da pročitam, koje se tiče studenata koji su upisali po bolonjskom sistemu 2006, sedme, osme, a koji su takođe diskriminisani da fakulteti donose odluke da ih teraju na novo upisivanje studija, samim tim na dodatno plaćanje troškova. Zašto i oni ne bi mogli dobiti dodatan rok za završavanje studija kada su upisali kasnije od ovih studenata 2006. godine. Dakle, oni su noviji studenti, da tako kažem, a nemaju prava na produžetak studija, za razliku od ovih starijih koji imaju to pravo. Dakle, prosto ta diskriminacija ne bi smela da se vrši.
Moj zaključak u tom smislu jeste da, vi ministre možda jeste novi, ali Vlada nije nova. Ovo je Vlada kontinuiteta SNS, koja gazi već petu godinu vlasti u ovoj državi i očito je da SNS ne zna šta će sa našim obrazovanjem, pa je tu vlast da vlada našim obrazovanje davala SPS, pa nije bila zadovoljna, pa je davala „sorošu“, odnosno izvinjavam se Srđanu Verbiću, pa nije bila zadovoljna, pa sada daje vama iz sektora privatnog obrazovanja računajući da ćete vi rešiti kao što će gospodin Zukorlić rešiti jer je valjda obrazovanje toliko bitno za SNS da potkusurujete svoje koalicione partnere dajući im skupštinske odbore za obrazovanje. Toliko vi pokazujete koliko je vama bitno obrazovanje kada ga vi delite u koalicionim šemama i kombinaciji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, želeo bih danas da nizom veoma konkretnih pitanja otvorim u našoj Narodnoj skupštini izuzetno važnu temu preseka stanja statusa Srba u regioni i rasejanju.
Moje pitanje sa željom da dobijem niz izuzetno važnih obaveštenja za dalji rad naše poslaničke grupe jeste upućeno ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću.
Dakle, pre svega me interesuje – kakvo je stanje Srba u regionu, njihovih ljudskih, nacionalnih, manjinskih, verskih i svakih drugih prava? Upravo zato što odgovore na ova pitanja dobijamo pismenim putem želim da dobijem jednu ozbiljnu pismenu analizu ako Ministarstvo spoljnih poslova se time uopšte ozbiljno bavi, kakvo je dakle stanje Srba u regionu? Da li oni mogu da dobijaju dvojna državljanstva ovde u Srbiji? Da li imaju obezbeđenu nastavu na srpskom jeziku u tamošnjim državama?
Da li se poštuje uopšte tamo naš jezik, naše pismo? Da li imamo bilo kakve medije na srpskom jeziku koji služe za obaveštavanje naših sunarodnika u bivšim jugoslovenskim republikama? Kakav je njihov status u tamošnjim državama? Da i imaju uopšte status nacionalne manjine, konstitutivnog naroda ili nemaju nikakav status?
Kako uopšte stojimo u bivšim jugoslovenskim republikama i okolnim zemljama u okruženju, posebno kada se uzme u obzir reciprocitet koji bi trebalo da se poštuje, a definitivno se ne poštuje jer pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji imaju izuzetno dobre uslove za poštovanje svog nacionalnog identiteta i svojih uopšte manjinskih politika i to nije sporno. Sporno je što se naša vlast, što se naša država, što se Ministarstvo spoljnih poslova ne angažuje da naši sunarodnici u njihovim matičnim državama imaju ista takva prava.
Zato me zanima – kako žive Srbi u Sloveniji? Zašto oni tamo nemaju status nacionalne manjine dok deset puta manje Slovenaca to ima u Srbiji? Kako žive Srbi u Hrvatskoj? Kako žive Srbi recimo u Albaniji?
Vidimo ovih dana izuzetne susrete između Edija Rame i Aleksandra Vučića, ali niko neće da kaže da je Srbima u Albaniji zabranjeno da se prezivaju na – ić, da nemaju uslove za osnovnu zaštitu nacionalnog identiteta i da u svom tom našem velikom prijateljstvu sa Albanijom bi premijer nekad mogao da se seti i statusa Srba u Albaniji koji su zaista obespravljeni pod albanskim režimom u Tirani.
Naravno, slična je situacija u Crnoj Gori. Slična je situacija u bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji.
Želimo da čujemo prosto svuda u okruženju, BiH, Federaciji BiH jedan jasan i precizan izveštaj, odnosno obaveštenje o statusu Srba u okolnim, posebno bivšim jugoslovenskim republikama.
Opet isto pitanje za istog ministra spoljnih poslova jeste – kakvo je stanje i status u ovoj državi Srba u rasejanju? Mogu li da dobiju olakšanije državljanstvo kako je u svom ekspozeu najavio predsednik Vlade? Kada će im konačno biti olakšano biračko pravo, jer više stotina hiljada, a možda i od miliona Srba širom dijaspore glasa jedva nekoliko hiljada, što valjda svima vama ne predstavlja nikakav problem, a očito je da vi onemogućavate glasanje Srba u dijaspori?
Takođe nas interesuje – kakav je status investitora iz rasejanja? Da li oni imaju bilo kakve povoljnosti od ove države kada žele da ulože i da se vrate i da ulože svoj kapital?
Kakav je status dopunskih škola? Ima li dopunske škole u inostranstvu? Ima li učenika? Da li su raspisani konkursi koji su trebali da budu raspisani ove godine za sva ona udruženja Srba u regionu i rasejanju koja imaju dobre i konkretne projekte za razvoj i očuvanje recimo nacionalnog identiteta u rasejanju?
Zašto već godinama ne funkcioniše Skupština Srba u regionu i rasejanju koja je ustavno, odnosno zakonski ustrojena u ovoj državi i zašto je njen predsednik u v.d. stanju već godinama unazad?
Da li neko, zapravo, sa vrha ove vlasti želi da onemogući funkcionisanje ove Skupštine? Da li je zapravo problem svih problema o kojima ovde govorimo, što smo ukinuli Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, potom ukinuli Kancelariju za dijasporu i Srbe u regionu, a dve godine nije izabran direktor Uprave za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova? Kada će biti izabran ovaj direktor? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre sa svim vašim saradnicima, drage i poštovane kolege narodni poslanici, po pitanju ove tačke dnevnog reda, kada se uopšte govori o temi autoputa od Beograda, pa da kažemo sredinom Srbije, preko zapadne Srbije ka Crnoj Gori, postoji samo jedna nesporna stvar, a to je da nam je ovaj autoput preko potreban. Sve drugo je sporno i o tome ću govoriti.
Za sve građane Srbije koji žive posebno na prostorima zapadne Srbije ovaj autoput je životno pitanje. Kad kažem životno pitanje, to često biva u bukvalnom smislu ove reči, dakle, pitanje života i smrti, odnosno pitanje preživljavanja svih onih koji putuju Ibarskom magistralom, koja odnosi toliko ogroman broj života na godišnjem nivou.
Kakav je odnos gotovo svih vlasti prema zapadnoj Srbiji u poslednjih više od pola veka, zaista je vredno da se podsetimo. Još iz komunističkih vremena zapadna Srbija, kao neki bastion antikomunizma, bila je u zapećku i bila je na svaki način tretirana kao neki zaboravljeni deo Srbije. Dovoljno je da napomenem možda i sastav aktuelne Vlade Republike Srbije u kojoj su svi ministri iznad Save i Dunava i nema nijednog ministra ispod Save i Dunava, kamoli iz Zapadne Srbije. Takav je bio odnos i prema ovome autoputu, godinama i decenijama unazad.
Dakle, zapadna Srbija, posebno, rekao bih, Raška oblast, jednostavno je zaboravljena od države Srbije. To nije samo odnos ove vlasti. To je odnos praktično svih vlasti u prethodnih mnogo, mnogo decenija. Tamo nema investicija, tamo nema novog zapošljavanja, tamo nema rešavanja putne infrastrukture, tamo nema ministara ili, da tako kažem, važnih državnih funkcionera u Beogradu. Jednostavno, zapadna Srbija, posebno, opet ponavljam, Raška oblast, posebno status srpskog naroda, interesa države Srbije u Raškoj oblasti je uvek bio doveden u pitanje.
Konkretno, dobro je ovde rečeno od strane jednog kolege narodnog poslanika da EU, da Svetska banka, da nijedni ti famozni naši zapadni partneri nisu imali interes za ovu deonicu autoputa, vrlo interesantno. Naravno da nemaju interes za one deonice autoputa koje su od interesa srpskog naroda i države.
Znači, ovaj autoput je žila kucavica srpskih integracija, povezivanja između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Upravo Raška oblast je tromeđa, ključno saobraćajno čvorište između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Pa, zašto bi Svetska banka i EU imale interes da povezuju srpski narod na Balkanu? To je naš državni interes, koji kao što vidite kasni decenijama i decenijama. I, na kraju, kada se na jedvite jade došlo uopšte do rešavanja pitanja ovog autoputa, onda je napravljen jedan zajam između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana, koji je po mišljenju srpskog pokreta Dveri problematičan po mnogo osnova. Šta ovde nije sporno? Ovde nije sporan interes Republike Azerbejdžan kao zajmodavca. Njima svaka čast. Oni su ljudi napravili takav sporazum kojim mogu da se ponose.
Oni, pre svega, nama daju kredit u visini od 300 miliona evra na 15 godina sa kamatom od 4%. Znači, to je prvi osnov po kome oni dobro zarađuju. Svaka čast. To nije jedini osnov po kome oni zarađuju, jer bilo bi normalno da negde, ako nemamo sopstvena sredstva, da se zadužimo da bismo uopšte mogli da izgradimo autoput koji nam je potreban.
Problem je u tome što 51% izvođenja radova oni zapravo prisvajaju za sebe, tj. azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ sprovodi, zapravo, izvođenje radova na ovome autoputu, a koliko je to 51% od izvođenja radova, da li je to polovina od ovoga kredita koji dobijamo? Oni zapravo vraćaju sebi, upumpavaju ljudi u sopstvene resurse, u sopstvenu zaradu i time zarađuju mnogo više od onih 4% kamate. Znači, svako ko tvrdi da je ovo mala kamata ili da je povoljan zajam zapravo falsifikuje istine. Nije istina. Mnogo je veća kamata kada se uzme u obzir koliko ova azerbejdžanksa kompanija zarađuje i koliko oni zapravo sami sebe kreditiraju. To je pametna država. Ona jednostavno kreditira svoju domaću privredu, svoj izvoz i zarađuje na nama, što je naravno njihov interes.
Postavlja se pitanje, naravno, šta je ovde naš interes? Imamo situaciju da po ovom ugovoru, odnosno Sporazumu Republika Azerbejdžan može da obustavi isplatu uvek kada nije zadovoljna načinom funkcionisanja izvođenja radova, finansijskih dokumenata koji reguliše ove isplate i sve ostalo. Takođe, ova azerbejdžanska kompanija može da nam ponudi bilo koju cenu radova koje izvodi. Dakle, može da nas ucenjuje visinom ovih radova, cenom i svega drugog što je njihov interes, da oni opet finansijski prođu što bolje u ovom sporazumu. Opet kažem, njima svaka čast, pitanje je naše pregovaračke strane da li je naš domaći ekonomski interes ovde branjen na pravi način. Našim podizvođačima se daju oni rizičniji, teži, jeftiniji poslovi, a njima oni lakši i skuplji poslovi. Tu su pronašli svoj interes.
Naravno, oni uzimaju ekstra profit u čitavoj ovoj realizaciji. Ukinute su carine na uvoz robe iz Azerbejdžana. Oni naplaćuju, kao što je slučaj sa kamenim agregatom koji naplaćuju 35 evra po kubnom metru, iako on košta otprilike 21 evro. Ne plaćaju PDV, ni druge poreze ni na kakve transakcije u vezi sa ovom aktivnošću. Kada sve to saberete to nije 4% kamate, već je mnogo, mnogo veći ekstra profit koji Azerbejdžan izvlači iz ovog sporazuma, što je naravno njihov logičan ekonomski interes.
Imaju oni tu i neka politička uslovljavanja u ovom sporazumu, tipa da moramo biti u članstvu Svetske banke ili, ne znam, MMF-a i ne znam kojih međunarodnih monetarnih institucija, i ako nismo, opet će, kao u nekim drugim slučajevima, kada nisu zadovoljni, ovaj sporazum biti ukinut, odnosno moraćemo odmah da pristupimo isplati svih preostalih rata i kamata. Naravno, uslovljavaju nas da ne možemo uzimati robu i sarađivati sa bilo kojim zemljama sa kojima Azerbejdžan nije u dobrim diplomatskim odnosima ili ih uopšte nema. Šta to govori? Da ljudi znaju da naprave međunarodni sporazum koji je apsolutno u njihovom interesu, koji perfektno štiti sve njihove interese. Zaista im se mora odati apsolutno priznanje da ljudi znaju da rade svoj posao.
Ovde se postavlja pitanje – da li naša država… Ovde se naravno radi o bivšem režimu Borisa Tadića, ali vidimo da i ovaj režim ide utabanim stazama vlasti DS, pogotovo ni u jednom ključnom strateškom pitanju se ne razlikuje od politike DS-a, a po potvrđivanju ovakvih sporazuma vidimo i da se u ekonomskom smislu apsolutno naslanja na pravac kada je DS vodila ovu državu. Da li je ovde zaštićen naš ekonomski interes?
Tu želim da poentiram u sledećem razmišljanju. Naravno, da treba naći izvor finansija za finansiranje ovakvih krupnih infrastrukturnih radova, kao što je izgradnja autoputa. Da, svi se slažemo, neophodan nam je taj autoput. Istina, država ga je decenijama unazad stavljala u drugi plan, jer je zapadna Srbija i Raška oblast morala biti zaboravljena, ali dosetili smo se da bi možda imalo smisla i da zapadna Srbija ima normalan autoput. Dosetili smo se da bi možda imalo smisla da se bolje infrastrukturno povežemo sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom, ali onda se postavlja pitanje – odakle nam pare, odakle nam finansije za ove radove?
Logično je da će prvi izvor finansija, koji će pasti na pamet, biti međunarodni zajam, međunarodno kreditiranje, itd. Evo, i sadašnjem ministru finansija postavljam to pitanje – da li je ovo bio jedini mogući način finansiranja izgradnje ovog autoputa, da li je ovo bila jedina adresa na koju smo se mogli obratiti za ovaj zajam, da li može zajam da se uzme na nekim drugim stranama sveta, da li ima nekih drugih zajmodavaca, da li bi oni bili možda povoljniji, da li bi izvlačili manji ekstra profit, nego što je to Azerbejdžan izvukao iz svega ovoga? Drugo pitanje, gospodine ministre, a koje je ključno, da li smo mi mogli ovo da finansiramo iz sopstvenih prihoda?
Tu dolazimo do one najveće tabu teme svih vladajućih režima u poslednjih 15, 16 godina, odnosno posle 5. oktobra, a to je tabu tema primarne emisije, odnosno strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se nikada ne daje ni u kakvo zatvaranje budžetskih rupa, u bilo kakvu potrošnju ili bilo šta drugo što izaziva inflaciju, već isključivo u domaću proizvodnju, u velike infrastrukturne radove, u domaće banke i u sve ono što treba da pokreće proizvodnju, zapošljavanje i punjenje našeg budžeta.
Da li smo, gospodine ministre, mi mogli da štampamo naš novac, odnosno državne obveznice koje bi otkupljivala Narodna banka Republike Srbije koje bi potom bile isplaćivane iz budžeta, kao što vraćate i ovaj kredit, gospodine ministre, i koji bi samim tim pokrenule taj finansijski krvotok unutar našeg sistema? Zašto mi to verovatno nismo mogli? Zato što smo imali iz 2012. godine i kasnije uslovljavanje od strane MMF-a da se zabrani NBS da otkupljuje državne obveznice. Opet ponavljam, ovde se ne radi o finansiranju budžetskog deficita ili potrošnje, što bi dovelo do inflacije, već ulaganja u izgradnju infrastrukture i razvoj privrede što bi direktno vodilo povećanju BDP, punjenju budžeta kroz porez na plate radnika, PDV i drugi prihodi iz kojih bi se vremenom vraćala sredstva koje iz primarne emisije obezbeđuje NBS. Tu ne bi bilo ekstra profita za nijednog stranca. Tu bi sav ekstra profit, odnosno jedan lanac finansijskog funkcionisanja ostao u ovoj državi. Mi štampamo pare, mi plaćamo naše građevinske firme, te građevinske firme plaćaju naše radnike, za rad tih radnika se plaćaju porezi i doprinosi, ti porezi i doprinosi ulaze u budžet, te firme ulaze u ovaj budžet kroz svoja poreska izdvajanja i, na kraju, se taj budžet puni i okreće čitav lanac finansijskog funkcionisanja, koji je ekonomski interes ove države.
U ovom sporazumu ja vidim isključivo ekonomski interes Republike Azerbejdžan. Ne vidim ekonomski interes Republike Srbije, i to je problem koji Srpski pokret Dveri ima sa svim post petooktobarskim režimima, koji su zapravo uvek između stranog i domaćeg ekonomskog interesa u prvi plan stavljali interese stranaca, Svetske banke, MMF-a, raznih međunarodnih monetarnih fondova ili stranih multinacionalnih korporacija.
Mislim da je došlo krajnje vreme, gospodine ministre, da ozbiljno razmislimo o alternativnom ekonomskom modelu. Neoliberalizam je poražen na nivou čitavog sveta. Sve države sveta se vraćaju sopstvenim ekonomijama, sopstvenim valutama, ukidanju valutnih klauzula, domaćem bankarstvu, investiranju iz domaće štednje i svemu onome što je klasična ekonomija, rekao bih, na koju su se razvile sve države sveta koje su se ikada u istoriji razvili.
Zaboravite, gospodine Vujoviću, strane investicije, zaboravite ovakve sporazume koji su u interesu stranaca. Hajde malo da vidimo naš domaći ekonomski interes. Imamo još puno posla. Imamo još puno stvari koje treba da završimo na ovome putu saobraćajnih srpskih integracija, na ovome putu stvaranja jednog značajnog saobraćajnog čvorišta u Raškoj oblasti između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.
Takođe, da se tu nadovežem na kolegu koji je pominjao tu veoma značajnu dilemu da li nastavak ovog kraka auto-puta ka Crnoj Gori treba da ide preko Pešterske visoravni, što je možda kraće, ali sigurno nije pametnije ili preko Zlatibora i Zlatara zašto postoji ogroman interes, kako razvoja domaćeg turizma Zlatibora, Tare i Zlatara, tako broj vozila koji je mnogo veći, koji će saobraćati tim putem, deset opština Zlatiborskog okruga, koji će biti povezani, Aerodrom „Ponikve“ koji će biti uključen u civilni saobraćaj na toj trasi auto-puta, jeftinijih troškova održavanja putne infrastrukture u zimskom periodu nego sigurno na Pešterskoj visoravni, velikih snežnih nanosa koji su karakteristični za Peštersku visoravan, koji mogu biti problem funkcionisanja auto-puta, dok Peštersku visoravan treba ispoštovati na drugi način: formiranjem nacionalnog parka, ulaganjem u domaću poljoprivredu i, naravno, krakom auto-puta koji bi bio okrenut ka Pešterskoj visoravni.
Dakle, mnogo je ozbiljnih tema koje su preostale u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda i mislim da apsolutno naša poslanička grupa ne može podržati ovo potvrđivanje Sporazuma o izmenama i dopunama Sporazuma o zajmu sa Vladom Republike Azerbejdžan, jer u svemu ovome ne vidimo naš domaći ekonomski interes.
Kada gospodine ministre budete obezbedili da ekstra profit ostaje u ovoj državi, kada zaposlite domaću građevinsku operativu, kada stavite u funkciju domaće banke, kada stavite u funkciju Narodnu banku Srbije, koja neće više služiti interesima MMF i Svetske banke, nego će služiti našem domaćem ekonomskom interesu, tada ćete dobiti podršku Dveri za neke slične inicijative.
Nama su auto-putevi potrebni, ali auto-putevi treba da se grade u našem domaćem ekonomskom interesu. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, sa vašim saradnicima, želim pre svega da izrazim zahvalnost gospodinu ministru Vujoviću, koji je rekao jednu reč koja je uvek odzvanjala i u političkom programu Srpskog pokreta Dveri, a drago mi je da je potvrđena sa tako visokog ministarskog mesta.
Ne znam da li ću ga tačno citirati, ali od prilike je rekao - naša preduzeća su uznemirena, naša domaća preduzeća su uznemirena, jer ne mogu čak da ostvare da učestvuju na konkursima u sopstvenoj zemlji, odnosno na neki način su diskriminisana, onemogućena, stavljena u drugi plan i na svaki drugi način diskriminisana u sopstvenoj državi, u trci sa stranim bankama, multinacionalnim kompanijama, međunarodno monetarnim fondovima i svim drugim vidovima monopola koji je od strane stranaca zavladao našom državom.
Hvala vam gospodine ministre na tome, to je važno priznanje za Srbiju i nadam se važno otrežnjenje za Vladu Republike Srbije, koja će u narednom periodu staviti mnogo veći akcenat na domaću privredu, na domaću ekonomiju i nju staviti u prvi plan, odnosno na interese stranaca i strane monopole u Srbiji, koji su zavladali ne samo domaćim bankarstvom, trgovinom, nego evo kao što vidimo i mnogim drugim segmentima našega društva.
Takođe, se zahvaljujem gospodinu ministru, što je izabrao, rekao bih bolju stvar danas da bude ovde sa nama, a ne da učestvuje u ovom rialiti šou, pod novim nazivom „niška kasarna“ koji je danas počeo u Nišu i koji se ovako lepo uklapa u ove rialiti programe o kojima smo juče pričali.
Međutim, za razliku od njega, očito rialiti šou mnogo više voli od ministarke Mihajlović, koja umesto da je bila danas ovde sa nama da odgovara na sva ova pitanja, pre je izabrala da bude u rialitiju u Nišu. Ona je, zapravo bila mnogo odgovornija da večeras ovde nama odgovara na sva ova naša pitanja. Koja su to sve naša pitanja ovde? Evo, kratkog zaključnog preseka za danas.
Šta je ovde nesumnjivo utvrđeno, da je interes Republike Azerbejdžana apsolutno zaštićen ovim sporazumom o zajmu. A šta su sve problemi naše ugovorne strane? Problem je sam način finansiranja u kome očito mi nismo dobro zaštitili naš ekonomski interes. Problem je kvalitet radova, to smo valjda svi priznali, svi vidimo i svima nam je jasno. Problem je stručni nadzor, najveći problem srpskog urbanizma, srpskog građevinarstva, srpskog inspekcijskog nadzora, nestručan nadzor, odsustvo nadzora i uopšte jedna katastrofalna inspekcijska, nadzorna i stručna politika svim izvođenjima infrastrukturnih radova u Srbiji.
To je i na ovom ovako skupom i važnom projektu prosto neverovatno da možemo da čujemo jednog ministra koji nam kaže da nije ni bilo nadzora, ili nismo ni raspisali konkurs za nadzor ili nismo ni odredili nadzorni organ. Za 300 miliona evra niste odredili nadzorni organ. Za 30 centimetara vam je veći sloj asfalta. Čekajte ljudi, da li je to moguće? Zar je moguće da u ovoj državi na ovako kapitalnom infrastrukturnom projektu neko ne vrši nadzorni inspekcijski posao.
Rokovi, penali za kašnjenje u rokovima, kolika je zastupljenost domaćih roba i usluga i ono što je naravno takođe rak rana svih naših velikih kapitalnih investicija u Srbiji, a to su završni okončani obračuni na kojima se tek vidi koliko je šta koštalo, da li je do kraja isplaćeno i ko se sve tu i koliko ugradio?
Dakle, mnogo stvari smo mi ovde danas mogli da vidimo, mnogo je stvari isplivalo na površinu. Vidimo i kontinuitet da tako kažem, pogrešnog rada od prethodne do ove vlasti i to je ono što mislim da i jeste jedna konstata.
Čuli smo da je neko u svoje vreme asfaltirao i skidao kajmak, znamo i da danas neko i čuli smo da asfaltira i skida kajmak i kod ove vlasti i činjenica je da tome u Srbiji jednom mora da dođe kraj. Ne mogu u Srbiji da asfaltiraju partijski drugari, kumovi, prijatelji, rođaci ili ne znam kakve kriminalne družine o kojima je ovde danas bilo reči, već treba da asfaltiraju profesionalci, prave firme koje se time bave, a ne da zapravo partije asfaltiraju puteve u Srbiji i na lokalnom i na regionalnom i na nacionalnom nivou.
Mnogo je danas ovde isplivalo važnih stvari. Još jednom se zahvaljujem gospodinu ministru što nam je pomogao da identifikujemo ključnu rak ranu našeg društva.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Imam pre svega obavezu da kažem da je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Maja Gojković, bila u potpunosti u pravu kada je rekla da Aleksandar Vučić lično nije kriv za uvođenje rijaliti šoua u Srbiji. On ima jednu drugu vrstu odgovornosti, a to je što je on usavršio rijaliti šoue u Srbiji na jedan viši nivo.
Šta je zapravo problem u ovoj čitavoj našoj današnjoj debati vezanoj za REM? To što je zaista tačno da su neki prethodni režimi, i tu oni snose punu odgovornost, uveli ove nakaradne televizijske programe, uz prećutnu podršku REM-a, i da praktično niko nije stao protiv ovako ozbiljnog nemorala na našim najgledanijim televizijskim sadržajima. Ali, nije baš da nije niko. Recimo, časopis „Dveri srpske“ još 2007. godine, odmah po emitovanju prvog serijala „Velikog brata“, objavio je poseban broj časopisa „Veliki brat ili tehnološki totalitarizam“, u kome smo na osnovu iskustava svetskih stručnjaka pokazali o kakvoj vrsti moralnog pada i medijske prostitucije se radi. Znači, imamo apsolutno moralno pravo, jer deset godina u kontinuitetu govorimo protiv ovog medijskog zla i poroka.
Šta je zapravo problem? Mi se zaista danas ovde jesmo složili da je to nešto što ne treba da bude u udarnim terminima na našim najgledanijim televizijama, ali je činjenica da je SNS na vlasti u poslednjih četiri godine i da je ona imala mogućnost da utiče da ovakvi sadržaji ne budu više deo naših televizijskih programa. Jer, ne zaboravite, te privatne televizije koriste javno dobro države Srbije, koji se zove etar, i ne mogu da rade šta hoće u svoje komercijalne svrhe. Država ima apsolutno pravo da ih zaustavi u širenju nemorala, medijske prostitucije, promovisanju nasilja, pornografije i svega drugoga što ruži i krši javni moral. Vi to, dakle, niste uradili. Ja čak mislim da ste vi na određeni način i pothranili nastavak jednog takvog sadržaja na našim medijima. Mislim da imam možda i najupečatljiviju anegdotu koja govori o toj vašoj ulozi.
Naime, kada je Aleksandar Vučić gostovao u jednoj emisiji na televiziji „Hepi“, pitali su ga u režiji ove televizije da li…

Ne znam zašto me prekidate? Jel ne sme da se pomene ime Aleksandar Vučić u ovoj Skupštini?

Ovo je veoma važna anegdota da bih pojasnio…

Vrlo je kratka anegdota, ali je vrlo sadržajna i upečatljiva.
Dakle, kada mu je režija ove televizije napomenula da će nastupiti sledeći raspored programa: ide prvo rijaliti šou „Parovi“, pa idu reklame, pa ide gostovanje Aleksandra Vučića, pa ponovo reklame, pa ponovo rijaliti šou „Parovi“, on je rekao istorijsku rečenicu - Ne, nego „Parovi“, ja, pa „Parovi“. To je, dakle, medijska politika Srpske napredne stranke i očiti dokaz da vi podržavate rijaliti šou i da vi svoj politički rijaliti šou, one vanredne konferencije za medije, državne pučeve, tu svu propagandu koju po svim tim televizijama prosipate neprestano, zapravo idealno uklapate između dve epizode rijalitija „Parovi“.
Dakle, vi ste deo tog televizijskog programa. Idu „Parovi“, pa propaganda SNS, pa „Parovi“. Znači, vi želite jednostavno da u tu publiku, otupljenu od takvih nemoralnih i besmislenih sadržaja, praktično upumpate svoju propagandnu poruku i na taj način ostvarite zapravo uticaj koji vam je politički bitan.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Nemam problem otvoreno da kažem da sam protiv te ere kapitalizma o kojoj vi govorite, ere profita, ere potrošačke civilizacije, ere neokolonijalizma, u kojoj zapravo sve suverene nacije i države treba da budu, praktično, zloupotrebe stranih multinacionalnih kompanija. Da, ja sam protiv toga. Uopšte me ne interesuje takva prvobitna akumulacija kapitala bogatih država sveta koje hoće još malo da se obogate na račun siromašenja naših građana.
Da, jesam za državnu intervenciju u medijima. Da, jesam da država može da interveniše tamo gde je ona, zapravo, nekome dala mogućnost da posluje. Znači, javno dobro, državni etar, neko je zakupio, koristi, dobijajući nacionalnu frekvenciju. Naravno da država može uvek da mu oduzme tu nacionalnu frekvenciju. Naravno da može da mu isključi program. Naravno da može da mu kaže – može rijaliti šou programi, ali posle ponoći. Budite komercijalni posle ponoći. Ili, može rijaliti šou programi, ali ćete biti dodatno oporezovani, pa uzimajte te pare i budite komercijalni i radite šta god hoćete, ali ćemo barem da vam to debelo naplatimo, pa ćemo to da vratimo u budžet, pa ćemo od toga istim tim televizijama domaćim da ponudimo konkurse na kojima ćemo da im finansiramo neke druge sadržaje koje mi kao država želimo da promovišemo – zdrave stilove života, porodične vrednosti, bilo koje druge vrednosti koje zapravo treba da budu u tim programima, kulturno-obrazovne, istorijske programe, da ne mogu da se stidim kada sednem uveče da gledam televiziju sa decom i da nemam šta da gledam sa decom na toj televiziji.
Znači, država ima interes da prave vrednosti dođu na pravo mesto u ovom društvu i država treba da interveniše kada neko krši prave vrednosti i promoviše lažne vrednosti. Nemam problem ni sa jednim privatnikom da mu intervenišemo tamo gde on misli da može da menja i vređa javni moral ovog naroda. Hvala.

Hvala, gospođo predsedniče.
Dakle, zaista smatram da gospodin Marko Đurišić mora da zna jednu važnu stvar, a to je da šef poslaničke grupe SNS gospodin Martinović ima obavezu dnevne doze pohvale najvećeg sina svih naroda i narodnosti koji se ne zove Josip Broz Tito, već Aleksandar Vučić.

Hvala vam.
Dakle, ono što može biti zaključak, barem što se tiče poslaničke grupe Dveri u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda jeste da je REM, kao Regulatorno telo za elektronske medije, praktično izbegao da vrši sve svoje najvažnije funkcije iliti namerno izbegao da vrši sve svoje funkcije, u dosluhu sa svim vladajućim režima od osnivanja REM-a do danas. Dakle, nikada nije obezbedio ravnopravan medijski tretman za sve izborne učesnike. Nikada nije stao na put medijskom prostakluku zvanom rijaliti šou. Ono što je, naravno, posebno dramatično, dozvolio je ukrupnjavanje medijskog monopola stranih televizijskih emitera i narušio konkurenciju domaćih televizijskih kanala.
Najbolji primer je upravo današnje gašenje SOS kanala iz kablovske mreže SBB, iza koje stoji bivši šef CIA-e Dejvid Petreus. Zaista se postavlja ozbiljno pitanje šta jedan bivši šef CIA-e radi u medijskom prostoru Srbije. Ko mu je omogućio da vršlja po medijskim sadržajima Srbije i da na ovaj način praktično ubija konkurenciju domaćih emitera, pomažući strane sportske kanale i favorizujući strani medijski kapital?
Ono što je ovde svakako bilo vredno pomena jeste i uloga RTS-a. Radio-televizija Srbije koja nam je u dva dana skupštinskog zasedanja prekinula direktne prenose ovog našeg skupštinskog rada, što je skandal nad skandalima. Radio-televizija Srbije koja praktično ukida bilo kakve polemičke emisije, gde bi uopšte bilo bilo kakvog sučeljavanja vlasti i opozicije. Mogu da vam navedem jedan lični primer. Evo, punih je šest meseci od nedavno održanih vanrednih republičkih izbora, a nijedan predstavnik Srpskog pokreta Dveri, poslaničke grupe Dveri nije uživo gostovao ni u jednoj emisiji RTS-a. Valjda je normalno da jedna nova parlamentarna politička opcija koja je prvi put ušla u Narodnu skupštinu makar bude pozvana jednom, da eventualno građani Srbije čuju šta ona ima da im kaže.
Gledao sam, primera radi, hrvatsku državnu televiziju, već sutradan veče posle završenih izbora svi oni koji su ušli u novi Hrvatski sabor, odnosno njihovi predstavnici, gostovali su na državnoj televiziji. Predstavnici Dveri, evo i šest meseci posle izbora nijednom uživo nisu gostovali na RTS-u.
Ako se, gospodine Martinoviću, slažemo da nešto ne valja na tom RTS-u, hajde zajedno da to menjamo. Evo, slažu se i radikali, nema Šešelja, vi kukate da vas napada RTS, mi smatramo da apsolutno cenzuriše rad Dveri i gostovanje predstavnika Dveri, hajde da nešto menjamo po pitanju takvog javnog medijskog servisa, koji očito radi u nečijoj tuđoj funkciji, ne znam čijoj onda. Možda bivšeg šefa CIA-e Dejvida Petreusa. Ne znam zaista čiji je onda Javni medijski servis Srbije, ako nije javni medijski servis Srbije i ako mi koji smo dobili poverenje građana nemamo mogućnost da se na njemu pojavimo.
Što se tiče čuvenih kandidata, pa dovoljno je da napomenem samo kandidate „Jukoma“ gospodina Milana Antonijevića, koji zaista ima besprekornu biografiju. Studirao je 11 godina Pravni fakultet u Beogradu, imao je jedan veoma uspešan završni rad na temu „Upotrebe demokratije za mir u Srbiji“, pretpostavljam da se misli na NATO bombardovanje, angažovan je uvek bio oko Svetske banke i Soroševog Fonda za otvoreno društvo, ali ni malo slučajno, pazite njegovu genijalnu političku karijeru. Prvo je bio član Odbora za ljudska prava LSV-a od 2008. do 2012. godine, pa je onda bio član Odbora za ljudska prava DS od 2013. do 2014. godine i kao logičan kraj njegove karijere imenovan je za člana Saveta Vlade Republike Srbije za praćenje primene Akcionog plana za borbu protiv diskriminacije u Vučićevoj Vladi 2015. godine.
Znači, to je otprilike slika kadrova SNS, od LSV preko DS do SNS. U tom smislu, naravno, mogu da se složim sa gospodinom Vladimirom Đukanovićem da nikad ne bih glasao za bivši kadar G17 plus, kao što je jedan od ovih kandidata, ali onda, gospodine Đukanoviću, niste smeli glasati ni za ministarku Zoranu Mihajlović koja je bila savetnik Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića u istom tom G17 plus, čime se jasno vidi vaša neprincipijelnost. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Tema smederevske „Železare“ bi bila sigurno interesantna kada bismo je apsolvirali još od titoističke Jugoslavije i genijalnih komunističkih kreativnih rešenja gde treba postaviti određeno industrijsko postrojenje koje apsolutno nema nikakve logike ni smisla da se baš tu nađe, pa preko svih ovih kupovina iz dosovskih vremena, do ovog najnovijeg. Ali, za mene lično, odnosno za Dveri je najinteresantnije da na ovom primeru pokažemo svoje autentično tumačenje stranih investitora. Jer, ne bi bilo ispravno reći, kao što se to nekada može čuti, da su Dveri protiv svih stranih investitora. Prosto, to nije tačno. Dveri su samo protiv loših stranih investitora, tj. stranih investitora koji rade direktno na štetu naših domaćih ekonomskih interesa.
Ovo je zato dobra prilika da pokažem tu razliku šta je za nas, iz našeg ugla gledano, našom ekonomskom politikom viđeno razlika između dobrog i lošeg stranog investitora.
Generalni problem koji vidim u ovoj čitavoj problematici jeste taj inače servilni odnos države Srbije prema stranim investicijama i stranom investitoru kao nekom Bogom danom rešenju koje će rešiti sve naše probleme ovoga sveta u ekonomiji.
Nikada nismo smeli da priđemo bilo kakvim alternativnim ekonomskim rešenjima o kojima su Dveri više puta govorile, računajući od primarne emisije i strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se ulaže u domaću proizvodnju, pokretanje velikih infrastrukturnih radova, masovno zapošljavanje i samim tim povratak svih tih sredstava kroz poreze i doprinose u državni budžet. Recimo, nijedna vlada nije imala snage u neko novije vreme da se opredeli za jednu od ovih klasičnih ekonomskih, monetarnih, finansijskih mera za pokretanje domaće proizvodnje. Uvek se išlo linijom manjeg otpora, odnosno linijom propagande da su strane investicije rešenje svih naših problema.
Postoje, dakle, dobri i loši strani investitori, dobre i loše strane investicije. Da vidimo razliku između njih. Mi smo u Srbiji strane investitore počeli da doživljavamo kao neke zaštićene bele medvede koje niko ne sme da dovede u pitanje. Njima se klanjaju kada dođu ovde u Srbiju svi, od predsednika države do predsednika opština. Njima se otvaraju vrata, pred njima se kleči. Njima se daju svi uslovi za investiranje, njima se daje besplatno građevinsko zemljište, besplatni priključci za struju, vodu i gas, oslobađaju se od poreza, niz drugih podsticajnih mera im se daje, do onih čuvenih deset, petnaest ili koliko hiljada evra po svakom novootvorenom radnom mestu.
Često mi zapravo izgledamo kao neko ko podržava bogate strane firme koje dolaze u Srbiju i na neki način mi ih finansiramo od naših para iz našeg budžeta. Koji je naš interes u svemu tome? Da li naši domaći privrednici imaju takvu šansu kao što ima strani investitor u Srbiji? Gde su oni dobili besplatno građevinsko zemljište? Gde su oni dobili besplatan priključak za struju, vodu ili gas? Kada su dobili oslobođenje od poreza?
Kada su oni dobili neke ovako značajne, krupne i velike podsticaje za zapošljavanje? Dakle, neravnopravan tretman stranog i domaćeg investitora. Da ovde ne govorim i o investitorima iz rasejanja, o našim Srbima iz rasejanja koji i te kako imaju ozbiljan kapital, ali nikada nisu tretirani kao ozbiljni investitori koji bi eventualno mogli da dobiju neke takve podsticaje kakve dobijaju ovi, recimo, takozvani strani investitori.
Kakav je taj za nas iz Dveri problematičan strani investitor? To je onaj koji ovde dolazi, ne da bi razvijao našu domaću ekonomiju ili da bi gledao naš domaći interes, on sebično gleda isključivo svoj interes profita. On ovde dolazi da bi preuzeo monopol na našem tržištu, da bi ubio konkurenciju domaćeg proizvođača, da bi vezao svoje dobavljače iz svojih zemalja porekla iz kojih dolazi taj strani investitor, a ako može i ako ova država to dozvoljava, nažalost često dozvoljava, da da što niže plate, da ne da nikakva radnička prava i da iznese što je moguće veći profit iz naše države. Njegov interes je jasan, ali nije interes domaći, srpski u svemu tome uopšte vidljiv.
Posebno kada uzmete u obzir onu, po našem mišljenju, maksimalnu završnu zloupotrebu priče o stranim investitorima, a otkrili smo je na više primera na jugu Srbije, a evo imamo sada i sudske epiloge da smo bili u pravu, a to je da su određeni strani investitori toliko drski da svoje poslovanje u Srbiji lažno knjigovodstveno prikazuju sa gubitkom, kako ne bi platili čak ni porez na ostvarenu dobit u Srbiji, već različitim knjigovodstvenim i drugim mahinacijama svoj profit praktično iznose u inostranstvo preko svojih majki firmi, a da ovde ne ostavljaju ništa za porez.
Međutim, postoje i dobri investitori. Primer kineskog investitora jeste primer koji mi podržavamo. Kada mi imamo interes da dovedemo stranog investitora? Onda kada mi nemamo tu tehnologiju, onda kada mi ne možemo da se takmičimo u toj branši, onda kada mi nemamo svoju domaću proizvodnju u toj oblasti, onda kada nemamo kapacitete da mi razvijamo tu sferu privrede. Tamo gde imamo domaćeg proizvođača, gde imamo kapacitete, gde imamo perspektivu, gde možemo da se razvijamo, tu ne dovodimo stranog investitora, jer će on da ubije našu domaću konkurenciju. Dovodimo tamo gde nemamo savremenu tehnologiju i tamo gde mi ne možemo u toj sferi da se na pravi način razvijamo.
Taj dobar strani investitor vezuje naše domaće dobavljače, a ne samo svoje dobavljače iz zemlje porekla tog investitora. Trebalo bi da taj dobar investitor i reguliše poštena primanja zaposlenih, da poštuje radnička prava, da poštuje naloge inspekcija za rad, za zaštitu životne sredine i druge stvari koje bi trebalo da poštuje valjda svaki privrednik u ovoj državi, a ne samo domaći. To je ono na šta mi najčešće ukazujemo, na duple standarde prema stranim i domaćim investitorima. Domaćim investitorima se šalje inspekcija rada, inspekcija zaštite životne sredine, pa ovo, pa ono. Strani investitor je, rekao bih, nisu pod podjednakom lupom naših inspekcijskih organa, kao što su to naši domaći privrednici.
Dakle, u svemu ovome, naravno, kada je investiranje u pitanju ima i politike, odnosno geopolitike. Mi lično smatramo da naši dokazani prijatelji sa zapada nisu baš uvek idealni strani investitori u našoj državi. Uvek kada ovde dođe neki MMF, kada dođe neka Svetska banka, kada dođe ne znam ko, obično pored raznih ekonomskih tema se ispostavljaju politički zahtevi. Mi nemamo taj problem sa našim istinskim prijateljima sa istoka, a ne ovim lažnim sa zapada koji su nas bombardovali, koji nam oduzimaju Kosovo i Metohiju, itd.
Naši istinski prijatelji sa istoka nikada nas politički ne ucenjuju. Sa njima zaista pričamo o ekonomiji. Da li uvek napravimo najbolje aranžmane, da li to uvek u našem interesu, a treba da bude u obostranom interesu? To je pitanje. Možemo da diskutujemo i na ovom primeru „Železare Smederevo“ i na bilo kom drugom primeru, ali je činjenica da su ruske i kineske investicije, ako može uopšte tako da se kaže, po nas i našu državu dobronamernije od zapadnih, dobronamernije uvek, jer jednostavno ne vuku za sobom nikakav politički pritisak.
Zapadne institucije, poput MMF-a ili ne znam kakvih drugih međunarodnih monetarnih institucija, uvek vezuju i određene političke pritiske, ucene ili ne znam kakve druge naloge – morate da povećate cenu struje, morate da prodate „Telekom“, morate ovo, morate ono. Zašto bi oni nama određivali šta mi moramo u sopstvenoj državi? Ovde imamo jasan interes, interes je obostran, za kineskog partnera da uđe ozbiljno na evropsko tržište koje ga interesuje, da nastavi u jednoj izuzetno važnoj strateškoj privrednoj i svetskoj grani, da bude jedan od lidera, a naš interes zaista jeste da rešimo jedno pitanje koje zaista ni jednoj vlasti nije bilo niti će biti lako rešivo, pitanje ogromnog broja radnika koji tamo rade, pitanje problema koje bi zatvaranje jednog takvog strateškog preduzeća reflektovalo na njegove dobavljače, na firme koje rade u toj branši u Srbiji, itd, itd.
Dakle, ovo je po našem mišljenju onaj dobar primer iz koga se vidi kako strani investitor treba da bude dobrodošao u Srbiju i mislim da smo od ranije mogli da imamo malo više sluha za ruske i kineske investicije, a ne da mislimo neprestano, pa i do dana današnjeg često, da je zapad jedina strana sveta. Nije zapad jedina strana sveta. Postoji istok, sever i jug i čini mi se da je ovaj novi multipolarni svet koji se rodio pre nekoliko godina doneo konačno i za Srbiju i za srpski narod neke nove šanse, da ne moramo više da zavisimo samo od ucena, pritisaka, ekonomskih uslovljavanja sa zapada, već i da na nekim drugim, posebno istočnoj strani sveta, možemo da nađemo partnere kako bi mogao naš narod i država da prežive. Takvu, da tako kažem, geopolitičku orijentaciju, koja ne gleda samo na zapad, već gleda gde su naši nacionalni, državni, ekonomski interesi, pa bilo koja strana sveta to da bude, jeste nešto što će uvek imati podršku Srpskog pokreta Dveri. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Evo, privodeći kraju ovu našu današnju vrlo interesantnu raspravu, a vama svakako hvala na mogućnosti da se govori šire od same najosnovnije teme koja je bila u ovoj tački dnevnog reda, želeo bih da istaknem još jedno autentično tumačenje koje jeste iz ugla politike Srpskog pokreta „Dveri“, a u vezi je sa ovom temom.
Mislim da smo danas postigli jedan izuzetno važan konsenzus u Skupštini Srbije koji može biti značajan za geopolitičku budućnost naše države, a to je da zapad definitivno nije više jedina strana sveta. Posle 16 godina pogubnog puta Srbije u Evropsku uniju, kada se verovalo da jedino na zapadu postoji smisao života, konačno su naši političari otkrili da postoje i druge strane sveta i da svet više nije unipolaran i da Amerika nije jedina svetska i da Evropska unija nije najmoćnija u ne znam kakvim sve vidovima, već da postoje i neke druge države sveta koje su postale sve ozbiljnije - i vojno i politički i ekonomski i na svaki drugi način. To je jedno veliko otkriće srpske politike, na koje smo, naravno, ukazivali godinama unazad.
Ali, dobro je da srpski političari konačno otkrivaju postojanje i nekih drugih integracija izuzev evropskih. Tako pored Ruske Federacije, koja sigurno može biti najbolji ili barem strateški partner broj jedan i u političkom i u ekonomskom i vojno-bezbednosnom smislu za Srbiju, postoji, recimo, Carinska unija oko Rusije, pa postoji Evroazijski ekonomski savez, pa postoje zemlje BRIKS-a, pa između njih pomenuta Kina, koja je, evo, konačno i dobrodošla sa svojim investicijama u Srbiji.
To nama govori da se pred nama stvara jedan novi multipolarni svet u kome će srpski narod i država moći da pronađu svoje interese i na drugim stranama sveta. Ovaj pogubni put u EU po svaku cenu ne mora biti naš jedini put, a posebno ne ovako evrofanatičan i nenormalan kako je izgledao poslednjih 16 godina, gde smo zarad tog pogubnog puta u EU žrtvovali svaki nacionalni, državni i ekonomski interes.
Dakle, evo nekih načina kako bismo mogli da na drugi način zapravo pronađemo naše interese u savremenom svetu. Imate već jedno duže vreme poziv ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina da krenemo u razgovore i dogovore sa Evroazijskim ekonomskim savezom i da ostvarimo neke nove iskorake u pravcu izlaska na ogromno tržište evroazijskih integracija.
Zašto ništa ne radimo po tom pitanju? Da li zato što nas EU ucenjuje da ako želimo u EU ne možemo ići daljim putem u evroazijske, ekonomske ili neke druge integracije? Da li ćemo takve ucene dobiti kada su u pitanju kineski investitori? Pa, evo nećemo moći na ovakav način dalje da sarađujemo sa kineskim investitorima, jer jednostavno neko iz EU će staviti rampu, kao što je stavio rampu na Južni tok. Znači, ne možete da sarađujete sa Rusijom, čak i ako je to u vašem ekonomskom ili energetskom interesu, jer to nije u interesu EU, njenih, a posebno američkih multinacionalnih kompanija, koje zapravo drže monopol i na evropskom tržištu.
Dakle, ovo je jedno izuzetno važno pitanje i zato je poslanička grupa Dveri apsolutno orijentisana u pravcu podrške ovim geopolitičkim i ekonomskim alternativama. Znači, dosta nam je te prazne priče EU nema alternativa, dosta nam je tih famoznih pritisaka, ucena i maltretiranja sa zapada, dosta nam je tih uslovljavanja da moramo ovo ili ono da bismo dalje išli tim putem. Evo, jednostavno ne želimo, vraćamo to u vašu ulaznicu u EU u koju nas nikad niste istinski ni pozvali, već samo koristite to za razne vrste ucenjivanja Srbije i uništavanja naših nacionalnih, državnih i ekonomskih interesa.
I da tu budemo opet u duhu ovoga autentičnog tumačenja, nemamo mi iz Dveri ništa protiv saradnje sa EU. Mi samo nećemo da budemo članovi EU. Ne vidimo interes za Srbiju u svemu tome. Ako u bilo kom drugom smislu saradnja sa EU ima obostrani interes i za Srbiju i za Evropsku uniju, nemamo ništa protiv. Ali, da nas neko ucenjuje 16 godina, a možda još 16 godina, možda još 116 godina kao Tursku ili ne znam koga drugog, ne vidim da to ima ikakvog smisla i da mi naše vreme, naše resurse i naše planove za budućnost treba da trošimo na tako pogubne evropske integracije. Sa druge strane nam se nude neke alternative koje sami priznajete i te kako mogu biti korisne za nas.
Dakle, mislim da iz svega ovoga možemo da zaključimo jednu veoma jednostavnu stvar, da smo za ovih 16 godina ovog pogubnog puta Srbije u EU uložili toliko energije i toliko državnih resursa, u ove alternativne ekonomske i strateške ideje, sigurno bi nam bilo bolje, nego što je to danas. Da imamo ministarstvo za saradnju sa Kinom ili Rusijom ili zemljama BRIKS-a, da imamo kancelariju za evroazijske integracije, da imamo toliko državnih resursa usmerenih na saradnju sa tim državama, koliko smo 16 godina usmerili i bacili za džabe u saradnju sa EU. Sigurno bismo imali više ovakvih investitora i više ovakvih dobrih projekata i više ovakvih zajedničkih ekonomskih interesa. Da smo ranije prepoznali da nam je recimo jedna Belorusija ili jedna Kina ili Rusija mnogo bliža od nekih zapadnih prijatelja koji su nas bombardovali, možda bi te njihove investicije ranije dolazile ovde u Srbiju.
Dakle, to je nešto što mislim da je jedan od najdragocenijih zaključaka naše današnje diskusije, da smo shvatili, dakle, da Sunce ne izlazi na zapadu nego na istoku i da mi mnogo veći interes za svaku vrstu saradnje od političke, preko ekonomske do vojno bezbednosne, imamo na istočnoj nego na zapadnoj strani sveta.
Zato je ovaj primer Železare Smederevo toliko karakterističan i značajan, jer govori o tome da ne moramo uvek da budemo poslušnici zapada, da ne moramo uvek da radimo za interese zapada, da nije više taj svet toliko zapadni svet i da zapad sada određuje sve što će se dešavati na ovome svetu, već da postoje neke druge velike svetske sile, koje su nama prijateljske za razliku od zapadnih zemalja i da bi zaista bilo izuzetno glupo od strane našeg državnog rukovodstva da zanemarimo tu činjenicu.
Ono što je moja zamerka našem državnom rukovodstvu, ono još uvek nije prionulo ovim geopolitičkim alternativama već i dalje neguje evrofanatizam i ovo je pogubni put Srbije u EU i pristaje na ucene iz EU da mi zapravo ne smemo da mnogo više razvijamo našu saradnju sa Rusijom, sa Belorusijom, sa Kinom, sa zemljama BRIKS-a, jer će neko da nam ispostavi neku novu rampu na tom katastrofalnom putu Srbije u EU. Zato je veoma važan trenutak u čitavoj Evropi danas kada brojni evropski narodi zapravo kritikuju Brisel, kritikuju tu briselsku administraciju, kritikuju taj pritisak na nacionalne države, na oduzimanje suvereniteta, na nametanje ne znam kakvih naredbi iz Brisela. To neće više gotovo nijedan evropski narod.
Pogledajte političku scenu u Evropi i videćete da danas jačaju upravo političke opcije slične Dverima i ovim idejama za koje se Dveri zalažu. Opcije koje su evroskeptične, koje su protiv ovakvog Brisela, koje su za povratak nacionalne države, nacionalnog suvereniteta, nacionalne ekonomije, nacionalnog identiteta. To vam je danas politički trend u Evropi. Vi ste gospodo Naprednjaci danas nazadni u evropskom političkom smislu. Vi ste i dalje evrofanatici, a zapravo je danas evropska moda novi patriotizam, povratak nacionalnoj državi, kritika Brisela. Vi morate malo više da pratite evropske trendove. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, bez obzira koji je vladajući režim bio na čelu Srbije od formiranja ovog regulatornog tela za elektronske medije, ranije RRA, sadašnjeg REM-a, oni su uvek bili instrumentalizovani u političku funkciju i nikada nisu vršili svoj posao, i to je ono što je osnovni problem koji naša poslanička grupa Dveri ima sa radom ovog državnog tela.
Zašto tek sada se biraju novi članovi, jer prosto, najbolje je ostaviti one članove koji su se pokazali kao sluge svih režima. Najbolje bi bilo ne menjati uopšte one koji su tako dobro služili prethodnom režimu, tako dobro služe i ovom režimu. Opet, oko ovih novih koje treba sada izabrati, da vidimo ko može da izvrši veći uticaj, da li bivši, da li sadašnji režim, ali da u svakom slučaju oni ne budu nezavisni i stručni, već instrumentalizovani u političke funkcije.
Dveri su apsolutno protiv ovakvog rada ovog državnog regulatornog tela i navešću nekoliko ključnih razloga. Prvi je njihov odnos u dosadašnjim izbornim kampanjama, i 2012. i 2014. i 2016. godine, kada je ovo državno telo izgubilo svaki smisao postojanja. Naime, oni treba da obezbede ravnopravan medijski tretman u izbornom procesu svih učesnika u izborima. Oni to nikada nisu uradili, ni 2012, ni 2014. ni 2016. godine.
Na sve naše prijave, na sve naše zahteve da se obezbedi ravnopravan medijski tretman su se oglušili. Uvek im je izgovor bio potpuno besmislen, da tek rade analizu i da će posle izbora biti poznata konačna analiza tretmana svih izbornih učesnika na medijima. Posle izbora ta analiza više nije relevantna niti bitna niti može da utiče na rezultate izbora. Dakle, REM bivša RRA toleriše neravnopravan tretman svih medijskih učesnika.
Naravno, da je SNS na poslednjim izborima imala preko 60% prisustva na medijima, a svi ostali učesnici izbornog procesa 40%. E, to ne može, zato postoji REM koji će da kazni one medijske emitere koji ne poštuju ravnopravnost svih izbornih učesnika u izbornom procesu. To nikada nije uradio REM, nikada nikoga nije ozbiljno kaznio. Nikada nikoga nije isključio iz emitovanja. Nikada nikome nije zabranio emitovanje programa iz prostog razloga što neravnopravno tretira izborne učesnike, a obavezan je da ravnopravno tretira.
Da ne govorim o tome kako političari sa vlasti neposredno zloupotrebljavaju državne funkcije u izbornoj kampanji. Mislite da ih je REM nekada opomenuo, da ih je nešto kaznio, da im je zabranio. Naravno, da ne. Dakle, imamo situaciju u kojoj se REM neposredno stavlja u funkciju izvršne vlasti, a evo sada šest meseci posle izbora, još uvek nemate izveštaj ovog regulatornog tela za elektronske medije o nedavno održanim izborima. Čak i posle šest meseci nisu sposobni da podnesu izveštaj da li je bilo ili nije bilo, a svi znamo da nije bilo ravnopravnog medijskog tretmana svih izbornih učesnika.
Sve naše prijave jednostavno su odbačene pod ovim besmislenim izgovorom. Da ne govorim da smo, recimo, 2014. godine na izborima izbačeni iz one debate na RTS i da su pravo da učestvuju imali samo parlamentarne stranke. Zamislite, tek te besmislice. Ne postoje parlamentarne stranke kada je parlament raspušten. Svi smo podjednaki izborni učesnici koji predamo deset hiljada potpisa i podjednako pravo imamo da budemo ravnopravno tretirani na medijima. Nikada to nije poštovano. Uvek su stranke na vlasti imale više od 50% medijskog tretmana, a svi ostali na kašičicu.
Drugi problem sa ovim regulatornim telom jeste ignorisanje svih ozbiljnih inicijativa da se stane na put ovim katastrofalnim rijaliti programima koji promovišu prostituciju, nasilje, pornografiju i sve druge gluposti ovog sveta. Još 29. marta 2013. godine tražili smo zabranu pet rijaliti šoova zbog vređanja javnog morala, skaradnosti, promocije pedofilije, medijske prostitucije kao i ruženja svih tradicionalnih vrednosti u Srbiji. U pitanju su u potpunosti nemoralne emisije „Veliki brat“, „Farma“, „Preljubnici“, „Luda kuća“ i „Trenutak istine“. Mislite da je tadašnji RRA ikada reagovao. Ili kada smo 16. aprila 2015. godine ponovili ovaj zahtev i tražili od RRA da kazni televizije koje puštaju programe poput rijalitija „Parovi“. Naravno da ni tada, ovaj takozvani REM ništa nije reagovao.
Dakle, oni stoje iza rijaliti šouova. Oni im dozvoljavaju emitovanje, oni pothranjuju, promovišu, podržavaju emitovanje ovih najskaradnijih mogućih programa u najudarnijim televizijskim terminima. Jesu li nekada nekoga nešto kaznili, isključili, zabranili, ili pomerili emitovanje posle ponoći ili, ono što smo uvek predlagali, dodatno ih oporezivali zbog ovih kič i šund programa, pa makar da od toga imamo neke koristi, pa da taj novac uložimo u finansiranje kulturno-obrazovnih programa, školskih programa, sportskih programa i svega onoga drugoga, što treba da bude pravi porodični program na našim medijima. Ne, nego treba rijaliti šouovi da budu u najudarnijim terminima na našim medijima. Zašto? Da bi se zaludela ova nacija, da bi se raspametilo ono malo što nam je ostalo pameti, da bi se skrenula pažnja sa ključnih državnih problema, da se ne bi razgovaralo o vlasti i o njenom učinku ili neučinku i njenim rezultatima ili odsustvo rezultata, nego da bi „Parovi“, „Farma“, „Veliki brat“, „Trenutak istine“ bile teme koje će biti u dnevnim novinama, sutradan nakon emitovanja u velikim elektronskim medijima.
Dakle, da li neko sistematski pothranjuje rijaliti šouove da bi oni zabašurili ozbiljne teme u ovoj državi ili neko možda zapravo toleriše ukrupnjavanje medijskog monopola stranih emitera na našem tržištu? Da li mi, kao što je svojevremeno Crnjanski tridesetih godina govorio da mi postajemo kolonija strane knjige, danas možemo da kažemo da mi postajemo poput kolonija stranih medijskih sadržaja, da mi gubimo domaće medije i da postajemo kolonija ukrupnjenog stranog medijskog programa?
Evo, da vas informišem, ako niste upoznati, da od sutra kablovski operater SBB, koji drži više od 60% tržišta u Srbiji, izbacuje iz svog programa naš domaći televizijski SOS kanal, koji jedini u Srbiji ozbiljno prati domaći sport. Time, naravno, pravi monopol za strane sportske kanale, ubija praćenje domaćeg sporta i naravno da REM na to ne reaguje, kao što REM ne reaguje, i to je možda najskandaloznija stvar koju želim da kažem u vezi sa ovom državnom institucijom, a to je da ona toleriše emitovanje prekograničnih kanala, poput, recimo, Foksa, Animal planeta, Diskaverija, Historija ili drugih, koji ovde imaju svoje ispostave u Srbiji, ovde uzimaju domaće reklame i naplaćuju te reklame i ovde ih emituju, ali ovde nikakav porez ne plaćaju, jer se vode kao prekogranični kanali.
Da li može bilo koji domaći operater da ne plaća porez za emitovanje o oglašavanje? Naravno da ne može, biće kažnjen. Strani prekogranični kanali mogu da ne plaćaju porez u Srbiji i da krše Zakon o oglašavanju i to toleriše REM.
Dakle, REM ne radi svoj posao. Evo, da budem veoma precizan. Iako je Zakon o oglašavanju stupio na snagu, on se ne poštuje. Hiljade tv-spotova domaćih kompanija se i dalje svakodnevno naknadno ubacuje u programe koji se reemituju u mrežama srpskih operatera. Međutim, vreme je da se postavi pitanje – zašto za kanale čija su sedišta u zemljama EU i Amerike, a reemituju se u Srbiji, ne važe srpski zakoni, a važe, recimo, za kineske ili ruske kanale?
Dok se domaći emiteri grče iz dana u dan da opsluže brojne domaće poreske obaveze, propise i regulative, za čije i najmanje prekoračenje dobijaju drakonske kazne i zabrane emitovanja, dotle prekogranični kanali ubiraju ekstra profit naplaćujući emitovanje domaćih reklama i spotova bez bilo kakvih poreskih obaveza prema Republici Srbiji, dok REM spava.
Domaće televizije koje su značajne za informisanje građana i punjenje budžeta nemaju ravnopravne uslove privređivanja, jer kršenjem ovog zakona prekogranični kanali su u dominantnoj monopolskoj poziciji. Dakle, ponovo su interesi stranaca u Srbiji u prvom planu.
U mreži SBB-a od 12. oktobra, kao što sam već rekao, ostaće jedva nekoliko domaćih kanala, ali neće biti domaćeg sporta, čime neko praktično ostvaruje monopol na našem medijskom tržištu. Gde je tu zaštita interesa države Srbije da stimuliše i razvija sport i sportske aktivnosti i zdrave stilove života, pre svega kod mladih? Dakle, SOS kanal 20 godina vodi kampanje protiv droge, pušenja, za fizičko i mentalno zdravlje nacije. Da li je to razlog da bude isključen iz SBB sistema?
Očigledno je prisustvo sukoba interesa i postojanje nelojalne konkurencije ako na mreži u čijem je vlasništvu šest kanala Sport kluba eliminišete direktne konkurente, kao što su, recimo, Arena ili Sos kanal.
Zašto REM ne ispunjava svoje zakonske obaveze? Da li će se oglasiti drugi državni organi? Da li vlast ima kakvu ulogu, gospodine Martinoviću u ovome ili ne? Ko toleriše ovu vrstu ukrupnjavanja stranog monopola u sferi medija koji preovlađuje i u pisanim i u elektronskim medijima i čime naša domaća medijska scena jednostavno na taj način dolazi u drugi plan da vi ne možete prosto da budete prisutni na sopstvenom medijskom tržištu?
Znači, strani mediji vrše neku vrstu kolonijalizacije našeg medijskog prostora i država to dozvoljava. Dakle, kako onda da imamo poverenje u bilo kog novog kandidata? Da li je taj novi kandidat ovde pred nama ikada izložio neki svoj plan rada ili šta on uopšte želi da radi ili kakve bi možda nove ideje mogao da ponudi?
Uostalom, da li tu ima bilo kakvih novih kandidata, ako je jedan kandidat bio, recimo, primera radi, gospođa Snežana Stojanović Plavšić, državni sekretar Ministarstva za kulturu i informisanje u vreme Mlađana Dinkića i poslanik URS-a, članica Odbora za kulturu i Programskog saveta RTS-a u vreme te vlasti, kakav je to novi kandidat i šta on novo donosi u REM, ili možda neki visoki funkcioner Čankove LSV? Čak za jednog kandidata postoji i da je trenutno član SDS Borisa Tadića, što ne znam da li je tačno, ali bio bi red da se potvrdi. Radi se o Goranu Pekoviću.
Dakle, ne vidim zašto bismo mi uopšte podržali izbor ovakvih kandidata koji su ili predstavnici bivšeg ili su bliski sadašnjem režimu ili, što je još verovatnije, rade za gazde oba režima, za strance, pošto i bivši režim i sadašnji režim su uvek gledali više strane, nego domaće interese, pa su tako stranci zapravo i vladali osnovnim sferama našeg društva – privredom, medijima i drugim ključnim segmentima upravljanja Srbije.
Dakle, REM ne radi svoj posao, REM služi vlastima, REM u izbornom procesu ne štiti interese ravnopravnosti svih medijskih učesnika, REM ne štiti porodične televizijske programe od nasrtaja rijaliti šoua i promocija svega nakaradnog, kiča, šunda i nemorala, REM ne oporezuje ili ne kažnjava ili ne juri prekogranične kanale koji ovde zloupotrebljavaju svoju poziciju i ostvaruju prihode, a ne plaćaju porez ovoj državi. REM gubi svaki smisao i svaku svoju funkciju i svaki ovaj izbor bilo kog ovog kandidata, ako se nastavi ovakva praksa, nema nikakvog smisla, jer je REM izgubio smisao. Mi ovde treba da dovedemo u pitanje poslovanje jedne tako besmislene institucije koja jednostavno ne vrši ni jednu svoju funkciju.
Da li je moguće da mi imamo izbore u Srbiji u kojima pobednik na izborima, naravno, gospodin Aleksandar Vučić, nije sporno da je pobedio na tim izborima, ali nije izašao ni na jedan direktan televizijski duel sa bilo kim iz opozicije već punih pet godina? Ljudi, da li je to normalno? Kako se zove ta sloboda medija? Kako se zove ta demokratija u kojoj taj veliki lider i tako moćan državnik i tako veliki pobednik na izborima ne sme da izađe ni na jedan direktan televizijski duel ni jednom opozicionaru nikad i nigde?
Pazite, nemojte sada da branite Aleksandra Vučića, nema potrebe. On je sam rekao u emisiji „Ćirilica“ – izaći ću sam protiv svih opozicionih lidera na duel. Naravno, opet je prekršio svoje predizborno obećanje i nije izašao.