Gospodine predsedniče parlamenta, poštovano predsedništvo, predsedniče Tadiću, gospodine Koštunica, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da u ime pre svega naše poslaničke grupe, a potom, ukoliko mi to dozvolite, i u vaše ime, pokušam da vratim politiku u ovu raspravu, jer mi se čini da su poslednjih sat, sat i po vremena obeležile najdosadnije diskusije od konstituisanja ovog parlamenta, što je poražavajuće, s obzirom na temu o kojoj razgovaramo. Pripremljeni referati, fraze, narušili su početak današnjeg zasedanja.
Pred poslanicima, građanima i građankama Srbije je predsednik Republike, tu je aktuelni premijer, tu su parlamentarne stranke Srbije i mi moramo ponuditi političke odgovore na pitanja koja su postavljena i tokom ove rasprave, na pitanja koja su postavljena i mimo naše volje.
Dakle, prvo o Izveštaju Državnog pregovaračkog tima. Nismo ga dobili na vreme. U skladu sa dnevnim interesima i vladajuće i opozicione stranke su otvarale pitanje rasprave o izveštaju državnog pregovaračkog tima kada je to njima odgovaralo. Mi smo jedina stranka koja je na tome insistirala od prvog trenutka. Danas rasprava o izveštaju državnog pregovaračkog tima mnogo više pristaje istorijskom arhivu nego parlamentu Srbije.
Zbog toga ne želim da analiziram pojedinačno navedene činjenice i argumente. Ali me interesuje, gospodine Samardžiću, šta se desilo sa pojmom entiteta, koji je pomenut u jednom od dijaloga koji su vođeni tokom te nedelje Bečkih pregovora. To je veoma važno za LDP, jer je to jedan od principa na kojim mi gradimo našu političku platformu u rešavanju kosovske krize.
Mislim da ovo nije vreme u kome treba da procenjujemo pozitivne i negativne posledice odluke vršioca dužnosti predsednika Vlade, gospodina Koštunice, da u Beogradu ne razgovara sa Martijem Ahtisarijem, a da sa njim potom razgovara naš pregovarački tim u Beču.
Ali bih vas upozorio na posledice izjava koje ste, gospodine Koštunica, izneli ovde u svom govoru.
Ako je sve ovo, zapravo, kraj Ahtisarijeve ere, moram vas podsetiti da ta era nije započela Ahtisarijevim predlogom za rešenje kosovske krize, već da je Ahtisarijeva era započeta 99. godine, sporazumom koji je tadašnja država Srbija prihvatila, na predlog tog istog Ahtisarija.
Iz tog predloga je proizašla Rezolucija na koju se mi danas pozivamo, Rezolucija 1244. Zato je vaša izjava neoprezna i ona ugrožava i osnove politike na kojoj vi gradite predlog ove rezolucije.
Sada bih se upravo usredsredio na tu politiku. U ovom parlamentu postoje dve jasne politike prema Kosovu i Metohiji. Jedna je politika SRS i ona je u ispoljena u rezoluciji te stranke koju parlament nije raspravljao.
Druga je rezolucija LDP. Ona je takođe predata parlamentu. I jedan i drugi dokument na vrlo jasan način daju odgovore na sva ona pitanja koja je Vlada zaobišla ne da definiše, već da artikuliše kroz inicijative koje bi preduzela u slučaju njihovog otvaranja. Zbog toga idemo na rezoluciju koja je pred nama.
Tačka jedan: ''Svaki pokušaj rešenja kojim bi se prekršila ova osnovna načela bio bi proglašen ništavnim i opasnim po opstanak države Srbije i kao takav bi predstavljao povod za odgovarajuće delovanje državnih organa Republike Srbije u skladu sa međunarodnim pravom.''
Predsedniče Republike, predsedniče Vlade, ministre Samardžiću, ministre inostranih poslova, zašto mi kao poslanici Skupštine Srbije nemamo to pravo da dobijemo odgovor na pitanje - šta se podrazumeva pod "odgovarajućim delovanjem"?
Ako ovo nije trenutak da nam se to saopšti, ja se sa tim neću složiti, ali je i to odgovor na naše pitanje. Ali vas molim da nam date odgovor na pitanje zašto smo uskraćeni za definiciju "odgovarajućeg delovanja državnih organa Republike Srbije, u skladu sa međunarodnim pravom".
Tačka dva: ''Republika Srbija je spremna da otpočne novu fazu pregovora.'' Novi pregovori sa starim stavovima. Kakva je sudbina takvih pregovora? Zašto nismo ništa kvalitetno novo uneli u tu inicijativu? Jasno je da postoji spremnost za nešto tako.
Izjavu predsednika Republike koju je, recimo, citirao šefa poslaničke grupe SRS, doživljavam na takav način, kao spremnost predsednika Republike da unese izvesne promene u dosadašnju državnu politiku. Ali je besmisleno započinjati novu fazu pregovora sa starim, identičnim stavovima koji su nas doveli do blokade u kojoj se nalazimo.
Treća tačka Rezolucije: ''Za razliku od bezuspešnih pregovora koje je vodio Marti Ahtisari, novi pregovori moraju biti otvoreni u pogledu ishoda i trajanja, uz poštovanje osnovnih načela i normi međunarodnog prava.''
Kriza na Kosovu kulminira, jedino srpskoj zajednici na Kosovu ne odgovara prolongiranje, odugovlačenje, jer je neizvesnost izvor nestabilnosti, a srpska zajednica na Kosovu će platiti cenu te nestabilnosti i nesigurnosti kojoj je izložena. Mi o tome želimo da govorimo. Pa neka nam onda naša politička konkurencija meri časnost. Ali, danas o tome treba da se priča, a ne onda kada bude kasno.
Svaki razgovor o "Oluji", o "Bljesku", o 99. u 2007. je besmislen. Ali, nije besmislen razgovor o posledicama koje će pratiti neefikasnost, nesposobnost, nespremnost preuzimanja politike koja će krenuti događajima u susret.
Tačka četiri: ''Narodna skupština Republike Srbije smatra da nova rezolucija Saveta bezbednosti o Kosovu treba da se usvoji tek posle završenih pregovora, kojima bi se utvrdilo kompromisno rešenje budućeg statusa Pokrajine. Novi pregovori mogu se voditi samo u okviru postojeće Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 i na osnovu jasnog mandata UN.''
Ako je ovo kraj Ahtisarijeve ere, onda je time okončana i Rezolucija 1244, jer ona proizilazi iz dokumenta koji je 99. godine kreirao Marti Ahtisari. Zato je to neoprezna izjava, gospodine Koštunica.
Šta se podrazumeva pod "jasnim mandatom UN", kada mi istovremeno diktiramo pravila ponašanja Savetu bezbednosti UN? Ono što smo tražili od gospodina Samardžića nismo dobili - vrlo jasno ispoljenu spremnost Republike Srbije da poštuje svaku odluku Saveta bezbednosti i UN, a ne samo one odluke koje se Srbiji dopadaju.
Dobro je oslanjanje na međunarodno pravo i to međunarodno pravo nama oduvek bilo važno, ali smo mi kao država selektivno poštovali međunarodno pravo i sebe doveli u poziciju na identičan pristup međunarodne zajednice prema nama. Na osnovu koje glave Povelje UN se gradi to pravo međunarodne zajednice? Na glavi sedam, i sigurno dobro znamo da je to tako, i zbog toga je potrebna istina i jasna politika.
Tačka pet, zahtevamo od svih država članica UN, zahtevamo od generalnog sekretara, to nije dobar jezik. Poslednji put je takav rečnik korišćen tokom 99. godine. Sa posledicama i danas ne možemo da izađemo na kraj. Ne mislim da je vaša želja bila, gospodine Samardžiću, ili želja Vlade, da se Srbija izloži onim posledicama kojima je bila izložena 99. godine, baš naprotiv.
Ali, zato apelujemo na vas - promenite rečnik. Promenite rečnik, iritirali smo deo međunarodne zajednice. Koliko god bila jake simpatije u drugom delu, jedan deo smo iritirali. Od ovakvog rečnika korist neće imati Srbi na Kosovu, neće imati Albanci na Kosovu, neće imati građanke i građani Srbije.
Tačka šest: ''Narodna skupština Republike Srbije smatra da bi jednostrano priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova imalo nesagledive posledice po regionalnu stabilnost.''
Slažemo se sa vama. Ali, hajde da izbegnemo to jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti tako što bi se definisali jasni okviri, i vremenski, u koje bi zajedno tragali za prihvatljivo rešenje i za jednu i za drugu stranu.
Šta je problem? ''Obavezuje se Vlada Republike Srbije i svi državni organi da blagovremeno i energično odgovore svakom nagoveštaju ili činu bilo kojeg međunarodnog subjekta koji bi bili usmereni na jednostrane akte povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.''
Gospodin Nikolić je postavio to pitanje, postavljamo ga i mi. Zašto smo uskraćeni za definiciju tog odgovora? Odsustvo jasnoće po tom pitanju otvara širok prostor za različite interpretacije. Mi, recimo, to tumačimo kao vašu spremnost da ostavite vrata odškrinutim za međunarodnu zajednicu. Neko će to protumačiti kao vašu najavu konačnog raskida bilo kakvih normalnih odnosa sa međunarodnom zajednicom. Zato je potrebna jasnoća.
Ono što bi ovu rezoluciju učinilo kvalitetnijom je poruka svetu - šta god nam vi radili, mi nikada nećemo pristati na politiku koja će se na kraju završiti katastrofalnom posledicom po naše društvo, odnosno izolacijom kojoj smo bili izloženi tokom devedesetih godina.
Pravo i pravda nisu dobri argumenti u ovom trenutku. Reći ću vam zbog čega? Zbog toga što ni pravo ni pravda nisu poštovani u onim fazama kosovskog života koje su dovele kosovsku zajednicu u takvu traumatičnu poziciju u kojoj se ona nalazila tokom devedesetih i u kojoj se konačno nalazi i danas.
S tim što su pozicije Srba i Albanaca u međuvremenu promenjene, pa su iz pozicije žrtve Albanci danas prešli u poziciju suverena na Kosovu, a iz pozicije suverenog naroda Srbi su prešli u status getoizirane zajednice.
Ali, ni pravo ni pravda ne mogu biti te podštapalice i fraze na kojima ćemo mi graditi svoju politiku. Pogotovo osuđujemo zloupotrebu jakog prisutnog i izraženog osećaja nepravde u našem društvu kada se govori o odnosu međunarodne zajednice prema Kosovu.
Ako nije bilo pravde i prava, na Kosovu, u Srbiji i u ovom regionu je oduvek bilo u izobilju i nepravde i bezakonja, i upravo zbog toga, na tim osnovama, na tim temeljima se ne može graditi politika.
Ako svet nije bio fer prema Srbiji u pojedinim trenucima i ako to nije danas, po mišljenju Vlade, onda mi moramo biti ti koji će pokazati šta podrazumevamo pod fer odnosom.
Pa, reći da nije fer očekivati da svet pristane na status kvo, da nije fer očekivati da neko u međunarodnoj zajednici ima interes tapkanja u mestu zato što neko ovde nema hrabrosti da kaže da je današnja situacija na Kosovu posledica jedne politike koja ima svoj kontinuitet i u nekim merama na kojma insistira Vlada u svojoj rezoluciji.
Nama je veoma važno pitanje odgovornosti, ne zato što želimo da ratujemo sa duhovima prošlosti, nego što definisanjem te odgovornosti mi konačno u srpskoj politici uspostavljamo one principe koji postoje u svakodnevnom životu građanki i građana ove zemlje.
Samo je politika u Srbiji profesija u kojoj pitanje odgovornosti nije pitanje na koje neko mora da da odgovor. Neodgovorno ponašanje u politici se ne sankcioniše. U zdravstvu se sankcioniše, u zdravstvu se sankcioniše, u pravosuđu se sankcioniše, na univerzitetu se sankcioniše, na carini se sankcioniše, u svakom segmentu života se sankcioniše, samo se u politici ne sankcioniše.
Hajde da se vratimo zato na ovu rezoluciju, pa da kažemo šta to podrazumeva ova vlada pod suštinskom autonomijom. Od Vas smo, gospodine Samardžiću, dobili odgovor da je to toliko puta objašnjeno u štampi.
Vi znate da mi imamo dobru analitičku službu. Pronašli smo puno argumenata za svoju politiku, ali nijednu činjenicu koja bi za nas bila prihvatljivo objašenjenje suštinske autonomije. Mi to tumačimo kao opis postojećeg stanja. Više od autonomije, manje od nezavisnosti je činjenično stanje na Kosovu. Ono je nezadovoljavajuće i za srpsku i za albansku zajednicu.
Hajde da odemo korak dalje, pa da zamislimo situaciju u kojoj bi albanska zajednica prihvatila političke principe na kojima mi gradimo poziciju i status Kosova u okviru srpske države. Kakva bi bila ta srpska država? Sa državom u državi.
Mi kao da molimo Albance da oni pristanu na svoju državu, pod uslovom da je tako ne zovu i da nikad ne kažu istinu, koja je svakome očigledna. Hteli mi to da priznamo ili ne, principi o kojima je govorio premijer Koštunica, navodeći osnove razgovora u okviru Kontakt grupe, pa ti principi su nešto što ignoriše ova rezolucija.
Šta je rekla Kontakt grupa? Nema povratka na staro, nema prisajedinjenja nekoj drugoj državi i nema podele Kosova. Zato sam vas pitao, gospodine Samardžiću, zašto ste zaobišli pojam entiteta u svom skupštinskom nastupu.
I pitam ministra inostranih poslova, koji ovde pred nama, s obzirom da ni predsednik republike, ni predsenik Vlade, ni ministar za Kosovo nijednom rečenicom nisu pomenuli vašu predstojeću posetu sa Sjedinjenim Državama, da li je platforma sa kojom tamo idete tajna ili je to drugorazredna tema o kojoj Parlament uopšte ne treba da razgovara.
To je za nas, takođe, važno pitanje, jer mislimo da neće ništa dobro proisteći iz komplikovanih odnosa Srbije i Sjedinjenih Država.
Hajde da vidimo dalje. Šta je suštinska namera ove rezolucije, po našem mišljenju? Dalje prolongiranje, izbegavanje odgovornosti, podela društva na patriote i izdajnike? Mi smo već u fazi kosovskog boja. Zna se ko je Murat, mislim da nema dileme ni oko Vuka Brankovića, jedino ne znam jeste li se dogovrili oko toga ko će biti Lazar, ko će biti Obilić, ko će biti kosovka devojka.
Ali, to nije ono što je potrebno našoj deci i mi o tome treba da razgovaramo. Našoj deci je potrebna sigurnost koju mi nismo imali. Verujem da su vaše političke namere iskrene i ne želim uopšte da sumnjam u vašu želju da Srbiju učinite srećnom i mirnom državom, ali način na koji to radite je pogrešan.
Šta je ono što želimo da se unese u ovu rezoluciju? Želimo da rezolucija srpskog parlamenta jasno kaže da će poštovati svaku odluku Saveta bezbednosti. Na takav način mi definišemo drugačiju poziciju Srbije u okviru te, za nas presudno važne međunarodne organizacije, Organizacije Ujedinjenih Naroda. Želimo da povežemo, a Vlada to upravo izbegava, ostvarenje u punom kapacitetu konačnog statusa Kosova sa ostvarenjem punog kapaciteta članstva Srbije u Evropskoj uniji.
Ako je međunarodnoj zajednici stalo da se što pre dođe do konačnog rešenja Kosova, onda i mi moramo objasniti da je punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji jedini garant i amortizer tih nestabilnih procesa koji će pratiti utvrđivanje konačnog statusa Kosova.
Da li mi želimo brzo članstvo u Uniji – da, želimo, i tu postoji paralelizam u namerama. Hajde da kažemo da je jevtina ona politička poruka koju nam iz Brisela upućuju, kada kažu da ne treba poistovetiti sudbinu Kosova i sudbinu evropskih integracija Srbije.
Koja zemlja je postala članica Evropske unije, a da pri tom nije definisana kao država? Ako narednih 500 godina budemo guslali svoj ep o Kosovu, tačno toliko godina ćemo čekati punopravno članstvo u Evropskoj uniji, jer smo se kroz proces rešavanja kosovske krize konfrontirali sa Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama.
Odnos prema Rusiji; mislim da taj odnos nije iskren i da se često ruski politički stav zloupotrebljava, i to nije dobro. Mi možemo razumeti principijelnu poziciju u spoljnoj politici Ruske federacije, ali sa jedne strane Evropska unija je, zajedno sa Sjedinjenim državama, inicirala šest rezolucija, tragajući za nečim što je prihvatljivo za srpsku stranu.
Sa druge strane nije bilo nijedne inicijative, koja bi nama dopustila da možemo da kažemo nešto više od onog što svakodnevno govore predstavnici Ruske federacije, da je njihov stav izbalansiran i da oni uopšte ne prave razliku u pristupu kosovskim Albancima i Srbiji.
Oni jednostavno u svakom trenutku potcrtavaju jasnu poruku – za nas je prihvatljivo samo ono rešenje oko kojeg će se saglasiti dve strane.
Pošto mi želimo nove pregovore sa starim modelom, jasno je da tog rešenja i saglasnoti neće biti u doglednoj budućnosti.
Zbog toga su pregovori iz Saveta bezbednosti, gde su drugačiji mehanizmi odlučivanja, premešteni u Kontakt grupu.
Kao što i 99. godine Savet bezbednosti nije rekao ''da'' bombardovanju Srbije, nego je to uradio onaj ko je bio u mogućnosti da to uradi, a niko drugi nije mogao da ga zaustavi, ovakvom politikom ćemo vrlo brzo naše društvo dovesti u poziciju da će žaliti za Ahtisarijevim dokumentom, kao što danas žalimo za propuštenom šansom iz 91. godine, kada smo odbili mirni razlaz Jugoslavije za članstvo u Evropskoj uniji, kao što danas Srbi u Bosni žale Vens-Ovenov plan, kao što žalimo ''Z-4'' plan, kao što danas pozivamo na retroaktivnu primenu Rambujea, i to je ono što je poražavajuće.
Potrebno je više hrabrosti. Nismo ovde došli da bi optuživali ministre iz Koštuničine vlade, predsednika Republike, opoziciju za stanje u kom se Srbija nalazi, ali od vas tražimo odgovore i spremnost da to stanje menjate, a ne da ga održavate u postojećoj konstelaciji.
U nama imate potpunu podršku za promenu. Koliko god to izgledalo neverovatno, gospodine Koštunica, šta god mi o vama govorili i šta god vi nama radili, po pitanju Kosova, po pitanju evropskih integracija, po pitanju saradnje sa Haškim tribunalom, u svakom trenutku u kome vaša vlada bude napravila političke zaokrete imaćete podršku LDP-a.
Ali ćete imati i žestok otpor, bez obzira na etikete koje nam lepite, u vašoj nameri da politikom kontinuiteta praktično dovedete Srbiju u poziciju u kojoj će svako drugi, osim političara u Srbiji, biti odgovoran za stanje u kome se nalazi srpsko društvo.
Srbi na Kosovu ne smeju biti žrtve srpske politike, kao što su to bili Srbi u Bosni i Srbi u Hrvatskoj, iako je jako teško izmeriti visinu njihovih međusobnih žrtava, jer su one poražavajuće i to ne bih želeo da radim.
Hvala vam i spremni smo sa vama da sarađujemo, ali ova rezolucija je još gora rezolucija od one februarske, i sa velikom obavezom prema Srbiji glasaćemo – protiv.

Gospodine Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, ministri Vlade, u pravu je poslanik Nikolić, vi ste odgovorni za naše pozivanje na Poslovnik.
Mislim da posle osmočasovne rasprave, 30 minuta posle ponoći, poslanici zaslužuju više respekta u nuđenju odgovora na pitanje koja su tokom rasprave na vrlo ozbiljan način pokrenuta. Mi te odgovore nismo dobili i, gospodine Samaradžiću, naravno da kao ministar i predstavnik predlagača imate pravo da nas uskratite za te odgovore, ali to je još jedan od argumenata na kojem mi suprotstavljanje u ovoj rezoluciji.
Mislim da ste uvredili naše dostojanstvo zbog toga što ste nas uskratili za definiciju odgovarajućeg delovanja državnih organa u skladu sa međunarodnim pravom, da ste nas uskratili za veoma važno obrazloženje obaveze Vlade i svih državnih organa da blagovremeno i energično odgovore svakom nagoveštaju jednostranog priznanja Kosova, odnosno kršenja pravila na kojima vi insistirate u svojoj politici.
Posebno smo nezadovoljni tumačenjem u kojem smo se prepoznali, u kome ste nas definisali kao neozbiljne i neodgovorne zbog toga što smo propustili priliku da razumemo sve ono što se podvodi pod pojmom suštinske autonomije. Obavestiću vas da smo od vašeg ministarstva tražili dokumene na osnovu kojih bi mogli da protumačimo taj pojam, a da smo kao odgovor dobili upustvo da obrazloženje potražimo na Internetu. U razgovoru sa vama vi ste nas uputili na štampu.
Što se tiče veoma važnog pitanja o entitetima, odgovora na to nema u izveštaju, uputili ste nas na amandmane, a znate i sami da smo napisali više stotina amandmana.
Nemam ništa protiv toga, mi smo pohvalili vaš rad na tom pitanju, ali ne očekujte od parlamenta da na takav način diskutuje o ovoj rezoluciji.
Nismo zadovoljni vašim obrazloženjima, a zabrinuti smo zbog toga što smo sigurni da su obrazloženja izostavljena ne zato što vi ne želite da ih date, nego zato što ih nemate.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove tačke dnevnog reda, želim da kažem da će naša poslanička grupa podržati predlog Ministarstva finansija. Nemam ništa protiv te inicijative, ali, gospodine ministre, molimo vas da nam odgovorite na jedno veoma važno pitanje, s obzirom na to da je reč o instituciji koja se nalazi u okviru nadležnosti vašeg ministarstva.
Čime ste bili rukovođeni kada ste na sednici Vlade u četvrtak izvršili imenovanje novog direktora Republičke carine? Koje su to profesionalne reference koje su i vas i Vladu rukovodile pri izboru baš te ličnosti za novog direktora Republičke carine?
Molim vas da nam odgovorite da li je, tokom svoje profesionalne karijere, današnji direktor Carine ugrozio pravila koja su nama kao LDP-u veoma važna, kršeći zakone tokom obavljanja prethodnog posla.
Naime, mi raspolažemo informacijama da je novoimenovani direktor Carine jedno od lica koja su izvršila otmicu novinara spoljnopolitičke redakcije lista ''Vreme'', tokom 1992. godine, Dušana Reljića, nezakonito ga držala u izolaciji dva dana, sprovodeći nezakonitu istragu, da bi ga potom, skidajući mu džak sa glave, nakon dva dana ostavili na ulici. Od tog trenutka novinar Dušan Reljić ne živi u Srbiji. To je jedan od događaja koji je dramatično uticao na našu svakodnevicu u tom vremenu i posebno je ukazao na ono što će se potom dešavati.
Čime ste bili rukovođeni kada ste kadrove Jovice Stanišića imenovali na tako visoke funkcije?
Molim vas da nam na to odgovorite. To je veoma važno ako uvodimo tako bitne međunarodne standarde. Hajde da kažemo da oni počinju da se poštuju kroz personalnu politiku, na kojoj Vlada i vi insistirate. Molim vas da na to pitanje odgovorite.
Ako nije reč o toj osobi, ja ću se javno izviniti, ali mi raspolažemo činjenicama da je direktor Carine Petronijević jedna od osoba koja je izvršila otmicu novinara Dušana Reljića 1992. godine, kidnapujući ga na ulici i zadržavajući ga nezakonito i protivpravno u ilagelnom pritvoru više od dva dana.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naravno da imamo razumevanja za situaciju u kojoj ste se vi našli. Nemamo nijedan razlog da sumnjamo u vaše iskrene i najbolje namere. Očekujem od vas da proverite informaciju sa kojom smo vas upoznali i da nas obavestite o potpunoj istini, bez ikakvog kompromisa.
Što se tiče načina na koji se došlo do rešenja nosioca tako važne funkcije, jasno je da on nije bio najbolji, jer vi kao ministar, definitivno, ne možete ovde da odgovorite ni na elementarna pitanja iz profesionalne biografije čoveka koji radi tako važan posao, pogotovo imajući u vidu činjenicu da on treba da otkloni propuste nastale u radu prethodne službe. Ako ste govorili otvoreno o njima, onda se postavlja pitanje odgovornosti za tako nešto.
Ne vidim da su ljudi koji su bili odgovorni za imenovanje prethodnog direktora Carine snosili bilo kakvu odgovornost za haos koji je ostao iza njega, a očigledno je da stanje koje ste vi opisali ne može biti definisano drugačije nego haos.
Dakle, to je bila institucija koja je funkcionisala u nadležnosti, i tada, Ministarstva finansija, odnosno tadašnjeg ministra Dinkića, današnjeg ministra u Vladi Vojislava Koštunice. Dakle, ako Carina tada nije dobro funkcionisala, interesuje nas odgovornost onoga ko je bio nadležan za normalno funkcionisanje Carine, koje nije bilo karakteristično za prethodni period.
Što se tiče kratke opaske da profesionalni profil odgovara poslovima Carine, stanje u kome se Srbija nalazi je toliko loše da bismo morali da povedemo računa o obrazloženjima koja koristimo ovde, tražeći dodatnu argumentaciju za neke odluke koje su prethodno donete.
Ne može činjenica da je neko bio radnik Državne bezbednosti biti presudno važna u izboru direktora tako važne institucije kao što je Republička carina, osim ukoliko ne mislimo da stvaramo policijsku državu. Pa, onda i u Carini, i na Univerzitetu, i u Parlamentu, i u Vladi, na svako mesto treba da postavimo, na najvažnije ključne funkcije, ljude iz režima koji je kriminalizovao ovo društvo do te mere da mi danas ne možemo da raščistimo te posledice.
Hvala vam na obrazloženju. Ono nije potpuno i ne može biti potpuno, ali od vas očekujemo da date vrlo jasan odgovor na to pitanje, jer je za nas neprihvatljivo, pogotovo imajući u vidu predloženu tačku dnevnog reda i raspravu koja nas vodi ka modernizaciji i unapređenju rada državne carine, i ne možemo preći preko činjenice da je direktor državne carine osoba za koju sumnjamo da je učestvovala tokom devedesetih godina u otmici novinara lista "Vreme", nedeljnika "Vreme", Dušana Reljića, koji je nakon toga napustio našu zemlju i u nju se više nije vraćao.
Možemo vas upoznati sa detaljima te otmice, o kojima je novinar Reljić govorio, ali to bi onda bilo potpuno izvan naših namera, ne želimo da ometamo rad ove sednice.
Još jedanput od vas očekujem, sutra će biti ovde Vlada, da nam odgovorite na to pitanje, imamo dovoljno vremena za tako nešto.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Petroviću, izvinjavam se, ja sam se javio kao šef poslaničke grupe, a ne po Poslovniku. Da li je to problem?

U redu, meni neće biti toliko potrebno.
Veoma važna rasprava je pred nama, narodnim poslanicima. Postoji nekoliko objektivnih problema za koje ne možemo imati razumevanje. Između ostalog, činjenica je da se nalazimo u jednoj poziciji u kojoj Parlament treba da ima razumevanja za srpsko tužilaštvo, a sa druge strane, mora imati razumevanja i za ulogu koja prati nas narodne poslanike.
Veliko je pitanje koliko je Parlament sposoban da vodi objektivnu i ozbiljnu raspravu o tako krupnom pitanju kao što je pitanje stanja srpskog pravosuđa, ali mislim da mi, kao poslanici, moramo dati maksimalan doprinos stvaranju neophodnih preduslova koji su potrebni srpskom pravosuđu, ukoliko želimo da pravosuđe bude onakvo kako ste ga vi pomenuli u svom govoru, ili kako su o njemu govorili poslanici tokom ove rasprave i prethodnih rasprava.
Dakle, šta je problem? Prvi problem je činjenica da mi danas u 16,30 časova konstatujemo da su se stekli uslovi, neophodni uslovi, za razrešenje Republičkog tužioca i time otvoramo vrata novom republičkom tužiocu, a potom i svim drugim tužiocima koji se nalaze u toj hijerarhiji ispod njega.
Koji su to uslovi koji nisu postojali juče, pre sedam dana, pre mesec, pre šest meseci, pre godinu ili dve, kada su se stekli prvi zakonski uslovi za konstatovanje onoga što ćemo mi konstatovati danas u ovoj raspravi?
Oni mogu biti samo politički. Oni nisu pravni. Pravni uslovi su postojali u decembru 2005. godine, odnosno u februaru 2006. godine, ukoliko se govori o sudbini i poziciji državnog tužioca, gospodina Slobodana Jankovića.
Ako pravni uslovi nisu poštovani, onda pravni uslovi nisu bitni, ili su manje bitni od nekih drugih. Ti drugi su politički i to je osnovni problem ove rasprave, i to će ostaviti razarajuće posledice za sobom, ne ulazeći u analizu novih nosilaca tih funkcija, jer mi možemo samo nagađati ko su oni.
Ono što je problem, gospodine Petroviću, u vašem nastupu u Parlamentu, jeste nedostatak analize rada, jer je ta analiza rada bila potrebna, iako je i vaša pozicija, u dobroj meri, ograničena funkcijom i činjenicom da kao ministar pravde niste osoba koja može imati presudnu ulogu u oceni rada tužilaca ili sudija. Nedostajalo je iskazivanje neke zahvalnosti ljudima koji su čitav radni vek proveli u našem pravosudnom sistemu.
Da li je nedostatak tog jednostavnog "hvala" posledica toga što ti ljudi ne zaslužuju zahvalnost, da li je to odsustvo bilo kakvog obzira za to ''topovsko meso'', birokratsko, koje dolazi i prolazi u toj političkoj mašini koja uništava sve pred sobom?
Ako su se stekli jedini i bitni uslovi, to su politički. Važno je reći na kojim kriterijumima se ti politički uslovi definišu. Da li na partijskim, ili na državnim, i da li je sve ono što se dešavalo u prethodnim godinama i prethodnim mesecima i danima, zazvonilo na uzbunu u onim krugovima koji presudno utiču na državnu politiku ove zemlje, pa je za posledicu dobilo odluku da se naš pravosudni sistem dodatno depolitizuje, da se profesionalizuje, ili je, zapravo, naša državna politika u takvom stanju da više ne postoji nijedno sredstvo kojim bi se zaštitila, osim zloupotrebe pravosudnih institucija?!
Mi mislimo da je ovo drugo u pitanju i da su politički uslovi oni o kojima se govori danas kao o presudno bitnim uslovima za razrešenje i konstatovanje prestanka mandata tužiocima i sudijama, čime se otvara mogućnost izbora nekih novih nosilaca tih funkcija. Mislimo da su ti motivi isključivo politički i da su oni posledica nesposobnosti aktuelne vlasti da se ostvaruje na bilo kakav drugi normalan način, osim kroz zloupotrebu svih institucija, pa tako i institucija pravosuđa.
Mi smo vam, kao poslanička grupa, uputili jedan dopis danas, uputili smo neke materijale kojima raspolažemo, a to smo uradili i u svim drugim slučajevima gde mislimo da tako treba da postupamo. Nadam se da ćete vi reagovati povodom tog pitanja i siguran sam da znate o čemu govorim.
Ono što naša poslanička grupa želi da kaže i ono na čemu insistiramo jeste, upravo, ta pogubna zloupotreba pravosuđa i instrumentalizacija u svakodnevnom ostvarivanju definisane politike na kojoj počiva vladajuća koalicija.
Mislim da moramo, kao Parlament, razgovarati o nekim problemima sa kojima se naše pravosuđe suočava, a to je posledica delovanja nas političara.
Zašto ćemo izabrati vršioca dužnosti državnog tužioca? Zašto nismo dobili one zakone koji su ovom društvu potrebni, da bi se pravosudni sistem razvijao u onom pravcu u kome mora da se razvije, ukoliko želimo da budemo deo moderne evropske zajednice?
Nije bilo vremena, ili nije bilo plana, ili nije bilo namere. Bilo je dovoljno vremena za tako nešto, ali je poštovanje pogrešnog kontinuiteta, praktično, vaša pozicija, ista ona pozicija u kojoj smo se nalazili 2000. godine, odnosno, vi ste ministar na ruševinama srpskog pravosuđa.
Ako govorimo o nepostojanju plana, onda za taj plan, čak, više nismo ni mi odgovorni, jer taj plan je definisan procesom evropskih integracija u koji smo mi, u većoj ili manjoj meri, svojevoljno i već davno zakoračili. Vrlo je jasan redosled poteza. On u ovom trenutku, pre svega, traži i zahteva od nas kao poslanika da kažemo ko je odgovoran za to što su srpsko pravosuđe vodili starci, nesposobni ljudi, politički podanici prethodne vlade, servis postojeće vlade, i ljudi od kojih se ta ista vlada oprašta bez jednog jednostavnog ''hvala'' za to što su uradili.
Ko je odgovoran za to što je Slobodan Janković državni tužilac uprkos Zakonu po kome je morao prestati njegov radni odnos u decembru 2005. godine, odnosno februaru 2006. godine? U jednom slučaju - zbog navršenih 65 godina života, u drugom - zbog 40 godina radnog staža. Ko je za to odgovoran?
Do polovine prošle godine, ministar Stojković, ali od polovine prošle godine, čak i prethodni ministar Stojković je zatražio od Parlamenta da konstatuje da je tom čoveku prestao mandat. Ko je odgovoran zbog toga što to Parlament nije konstatovao? Da li su to poslanici?
Sa prethodnim predsednikom Odbora za pravosuđe, gospodinom Obradovićem iz SPS-a, razgovarao sam, upozoravao sam ga na okolnosti u koje ćemo ući ako Odbor ne počne da radi svoj posao. Dakle, u ovom trenutku, isključivo politički interes je iza ove inicijative.
S obzirom na to da znamo kakav je karakter te politike, mi se toj inicijativi suprotstavljamo.
Vama iz Demokratske stranke reći ću ono što znate, a što, ne znam iz kog razloga, ne želite da govorite.
Slobodan Janković, kao državni tužilac, i okružni tužilac Božović, bili su instrumenti politike vašeg današnjeg premijera Vojislava Koštunice i prethodnog predsednika Vlade u njegovom permanentnom nastojanju kriminalizovanja svega onog što su bili rezultati prve demokratske vlade Zorana Đinđića.
U okviru tog procesa, u poslednjih nekoliko godina, u poslednjim danima svog nezakonitog mandata, okružni tužilac Božović je vršio pritiske na svoje zamenike kako bi optužili poslanika Demokratske stranke Aleksandra Vlahovića, zloupotrebom zakona u političkom procesu, za sve ono što je bila prethodna politička predistorija odnosa Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, u kojoj je Demokratska stranka bila kriva što je Srbiju menjala, a Demokratska stranka Srbije je dužna da očuva postojeći sistem vrednosti uspostavljen pod režimom Slobodana Miloševića.
Okružni tužilac Božović vrši nezakonit pritisak na svoje zamenike. Dva su odbila, treći je pod izuzetnim pritiskom da u toku ove nedelje optuži nezakonito Aleksandra Vlahovića.
Ko je odgovoran što je Vladan Batić bio dva dana u zatvoru? Ko je odgovoran što je Milan Obradović tri meseca proveo u zatvoru, nezakonito? Ko je odgovoran za to što je ubijen najiskusniji srpski tužilac Milan Radovanović? Da li je neko položio račun za to? Da li je neko obavešten zašto je taj čovek uhapšen?
To je stanje našeg pravosuđa. Da li treba da se povlačimo pred tim ili da se sa tim suočimo? Hajde da se svi sa time suočimo. Ne znam nijednog poslanika u Skupštini koji nije ispoljio makar deklarativnu spremnost da sam preuzme odgovornost za sve što prati njegovo političko delovanje. U kojoj meri su ličnosti spremne da urade ono što govore? To možemo procenjivati na osnovu onoga što smo radili do trenutka davanja tog obećanja i na osnovu njihovog ličnog karaktera, ali smo deklarativno svi spremni da preuzmemo tu odgovornost.
Upravo zbog toga, insistiram na odgovornosti onih koji od nas traže podršku, ili onih koji od nas očekuju da nešto konstatujemo a da ne postavljamo pitanje šta ste za sobom ostavili.
Šta je za sobom ostavio državni tužilac Janković? Šta je ostavio okružni tužilac Božović? Šta ostavlja Specijalni tužilac kome danas ističe mandat? O tome treba da govorimo. On će, po svoj prilici, napredovati, ali, ako je to napredovanje zasluženo, zašto je obavijeno velom tajne?
Zašto niko ne izađe i ne kaže - jeste, mi iza tog čoveka stojimo, kao država, iza njega stojimo?
Mi smo stvarali instituciju Specijalnog tužioca i Specijalnog suda, zbog toga što je to potreba svake demokratske zemlje.
U ovom trenutku, želimo da kažemo da je ta institucija dovedena na samo dno, zato što je politički instrumentalizovana i za to je odgovoran taj tužilac. Možda su njegove namere bile najbolje, ali način na koji je ostvarivao svoje namere, ciljevi ka kojima je krenuo, potpuno su suprotni od onih ka kojima mora ta institucija da se kreće ukoliko želi da popravi stanje u kojem je naše društvo, ako govorimo o svim procesima koje je započeo.
Gde su presude za te procese? Gde su rezultati tog rada?
Ako govorimo o okolnostima u kojima je radio, one nisu bile prepreka tom radu. Mi smo bili najveća podrška. Svojim odnosom prema tim institucijama, mi gradimo, između ostalog, i pravo na osudu, svoju kritiku tih institucija. Nemoguće je raspravljati u Odboru za pravosuđe Republičkog parlamenta a ne dobiti odgovor na ta jednostavna pitanja.
Kome ti tužioci polažu račun? Penzioneru, ili svom političkom šefu? Ako su se stekli preduslovi, koji su, pošto su se pravni stekli pre dve godine? Samo politički, na kojim osnovama? Da li se opet ponavlja greška? Ako smo na tu grešku bili prinuđeni 2000. godine, ili 2001, ne moramo danas.
Da li se opet srpsko pravosuđe deli na naše i njihovo? Da li se do tih političkih preduslova došlo tako što je jedna strana vodeće koalicije dobila svoje tužilaštvo, a druga - drugu polovinu srpskog tužilaštva? Ako se to radi na taj način, recite nam gde je tu prostor za običnog čoveka? Gde je tu prostor za pravdu? Gde je tu zakon? Jesu li to elementi koji su preduslovi, pretpostavka jedne normalne, sređene zemlje?
Mi mislimo da neko treba da preuzme odgovornost za ono što se desilo. Moje mišljenje je da vi, kao ministar pravde, toliko dugujete ovom parlamentu, ne nama poslanicima, nego instituciji. Borili ste se za ovu instituciju, pa dugujete makar jedno obećanje - da je ovo poslednji put da raspravljamo na ovako šizofren način, da se od nas traži da konstatujemo danas ono što je postojalo, što je činjenica, već dve godine.
Kakav je karakter tog visokog saveta pravosuđa u kome će se birati vršilac dužnosti srpskog tužioca? Da li ima pun kapacitet, da li će u tom visokom savetu pravosuđa pravo glasa imati i Janković, čiju ostavku sada, tj. prestanak dužnosti, treba da konstatujemo? Gde je predstavnik stručne javnosti? Kakav je to..., ma to je karikatura od visokog saveta, a ne institucija koju mi treba da poštujemo.
Na osnovu kojih činjenica mi možemo da ocenimo rad, ako to nisu naše subjektivne činjenice, one do kojih smo došli svojim radom? Da li smo ikad dobili neki izveštaj, ili treba da se kroz mafijaške novine upoznajemo sa inicijativama i ambicijama srpskog pravosuđa ili tužilaštva?
Moramo na vrlo jasan način to reći u ovoj raspravi i ova rasprava treba da bude prekretnica u odnosu Parlamenta prama pravosuđu.
Donet je novi ustav. Ukazivali smo na lošu poziciju srpskog pravosuđa, na činjenicu da novi ustav ugrožava ostvarena prava i slobode, između ostalog, i obaveze u prethodnom periodu. To je potom učinila i Venecijanska komisija, Komisija Saveta Evrope, čiji smo mi članovi, Savet Evrope, na čijim sednicama učestvujemo. Na to se niko ne obazire.
Hajde to da promenimo. Hajde da kažemo - potreba ovog društva je da društvo dobije jasnu sliku o svakome ko definiše i utiče na njegovu sudbinu. Pa, da se kriminalci nađu u zatvoru, političari na izborima, a ljudi u svojim svakodnevnim životima oslobođeni tog otpada i zagađenja koje truje celu zemlju.
Ono što se mora podcrtati u svemu ovome je tako jednostavno. Institucije pravosuđa su užasno zloupotrebljene u periodu prethodne vlasti Vojislava Koštunice, a činjenica da je ovo vlada kontinuiteta sa tim periodom zabrinjava nas, jer se ne otvaraju pretpostavke za revitalizaciju tog pravosuđa, njegovu afirmaciju, kroz uspostavljanje potpuno depolitizovanog sistema jasnih kriterijuma, koji će nas dovesti do tog cilja.
Šta ćemo da radimo sa nečim takvim, sa činjenicom da će neko biti nagrađen zato što je partijski tužilac, a neko optužen zato što je pretnja za tu partiju?
Ako govorimo o rezultatima, pa pošto gospodin Batić nije o tome govorio, jasno je na koga se misli kada se govori o ''duvanskoj mafiji''. Naš specijalni tužilac je slikan u zagrljaju sa Miroslavom Miškovićem, osobom koju treba da procesuira zbog učešća u ''duvanskoj aferi''. Onda kaže da je to bilo na nekom prijemu. Izvinite, neka nađe jednu moju sliku sa onima koje je uhapsio, očekujući od njih da mene lažno optuže. Neka nađe jednu sliku u bilo kojim okolnostima.
To je za vas, ministre, pitanje. Postavite tužiocu pitanje, šta si radio tamo? Šta je radio na jednom partijskom skupu? Ni na jednom, ni na našem ne treba da bude, osim ukoliko nas ne hapsi, neka onda dođe. Šta radi na partijskoj promociji?
Zašto posle toga ne kaže, pogrešio sam, nego nam objašnjava da to nije bila partijska promocija nego promocija Vlade. Jeste, promocija Vlade na kojoj se predstavilo 250 poslanika sa liste pod rednim brojem 5, pod sloganom "Živela Srbija".
To je neiskreno i to mora biti sankcionisano. Ako to ne govorimo u Parlamentu, gde ćemo govoriti? Ovde se o tome govori, jer reči izgovorene za skupštinskom govornicom imaju veliku težinu.
Moramo da dobijemo odgovor na pitanje šta će preduzeti srpsko pravosuđe ili vi, kao ministar pravde, zbog intraventilizacije srpskog tužilaštva i njegovog potčinjavanja finansijskim i političkim centrima moći.
Ako je 30 ljudi u zatvoru 16 meseci, zbog toga što je kršeći zakone, protivzakonito i protivpravno, sticalo neku imovinu pod firmom ''stečajne mafije'', onda se mora postaviti pitanje šta radi Specijalno tužilaštvo kada dobije informaciju da je ključni problem na kome se gaji taj slučaj stvoren u kabinetu Vojislava Koštunice, predsednika Vlade.
Šta se tu dešava? Ako je privatizacija "C marketa" osnov za hapšenje nekih ljudi, njihovo robijanje u pritvoru od 16 meseci, pa gde je obavljena ta privatizacija? U Koštuničinom kabinetu. U čijem interesu? Opet u Miškovićevom.
Pošto ne reagujemo na to, onda nam se desi da neko pomisli da je izdat svako u ovoj zemlji, pa počne da preti Specijalnim tužilaštvom, pa počne da preti svojoj poslovnoj konkurenciji. U okviru tih pretnji, i poslanik Vlahović postaje žrtva.
S tim treba da se raščisti. O tome ne možemo da ćutimo. O tome nećemo da ćutimo. Kao političari, imamo pravo na takav međusobni odnos i ako za to treba da platimo cenu, plaćamo je na izborima.
Ali, institucije ne smeju lagati, ne smeju skretati sa svog cilja i puta i institucije ne smeju biti onakve kakva je Srbija, jer institucije postoje da bi tu Srbiju promenile. A, srpsko tužilaštvo je dotaklo svoje dno.
U Miloševićevo vreme, mi te institucije nismo doživljavali kao institucije.
Ali, danas se od nas očekuje da ih respektujemo, da o njima raspravljamo s uvažavanjem, da im pružimo svoju podršku, a to ne možemo da uradimo zbog toga što su antiteza svega onoga na čemu mi insistiramo.
Dakle, nekoliko jednostavnih odgovora - da li ljudi čiji prestanak dužnosti treba da konstatujemo zaslužuju vaše hvala? Mi ćemo podržati to ako zaslužuju.
Da li ćete preduzeti nešto zbog očiglednih zloupotreba koje su izvršene u srpskom tužilaštvu, i od državnog tužioca Jankovića, i od okružnog tužioca Božovića, i od specijalnog tužioca Radovanovića?
Da li će se postaviti pitanje političkog uticaja kako bi pojedini procesi bili kanalisani i udaljeni od onih koji su, zapravo, u srži srpskog problema, ako se govori o nepoštovanju zakona i o ugrožavanju pravne države, a to je aktuelna vlast?
Na kraju, jedno jednostavno pitanje, gde je plan koji nam je sada potreban? Kada će biti izvršen izbor vršioca dužnosti Republičkog državnog tužioca?
Da li će to biti danas ili sutra? Koji su kriterijumi pri tom izboru? Kako će se ponašati vaše ministarstvo prema tim nedovršenim poslovima koje ste nasledili, u kojim rokovima, jer od nas se traži razumevanje za tako nešto.
Na kraju, jedna apsolutna garancija.
Bez obzira na ponižavajući položaj u kome se nalazi pravosuđe, na tešku poziciju vas kao ministra, s obzirom na okolnosti u kojima se nalazite i radite, imajući u vidu, pre svega, činjenicu da vam je premijer Vojislav Koštunica, imaćete apsolutnu podršku Liberalno-demokratske partije u svom nastojanju da depolitizujete tu instituciju i da očistite naše društvo od svakoga ko ugrožava stabilnost u Srbiji, ko je kompromituje, ko je kriminalizuje i na takav način od nje čini zemlju u kojoj nema budućnosti za našu decu.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije nam ostavljeno puno prostora za ozbiljnu raspravu i to je poražavajuća činjenica. Iako nemam ništa protiv vas, gospodine ministre, verujem da je i vama besmislena situacija u kojoj se nalazite i da niste želeli svojim nastupom da pošaljete poruku javnosti Srbije, građanima Republike Srpske ili Bosne i Hercegovine o tome da zapravo mi Republiku Srpsku tretiramo kao jednu opštinu Srbije.
Ovo je jedan od retkih sporazuma koji potpisuju i predsednik i premijer, koji istovremeno preuzimaju na sebe obavezu aktivne realizacije tog sporazuma. Ovim sporazumom se u članu 4. uspostavlja rad veća, odnosno veće koje će raditi na realizaciji sporazuma. Oni su nam neophodni za raspravu. Ne toliko ministar inostranih poslova, jer nam on tu ne bi mogao reći mnogo više od onoga što ste nam rekli vi, ali predsednik i premijer svakako. Oni su ovaj sporazum potpisali u septembru.
Nažalost, on je na tragu sporazuma koji su potpisivani sa Republikom Srpskom ili sa nekim drugim prostorima o kojima se govorilo kao političkim činjenicama tokom prošlosti, a oni danas to definitivno nisu u realnosti na isti način.
Ovo nije sporazum, ovo je politička manipulacija. Sredstvo jedne izborne kampanje. Ovo je bila politička potreba trenutka u kojem se nalazila Republika Srpska u septembru mesecu 2006. godine, i sa druge strane politička potreba Vojislava Koštunice, koji je između ostalog i kroz tu demonstraciju pokušao da homogenizuje Srbiju oko njenog nacionalnog pitanja uvodeći je u ustavnu raspravu i ustavni referendum.
Šta je problem ovog sporazuma? Naravno, iz pozicije LDP mislim da ne možemo zaobići činjenicu da se ovim sporazumom ne definišu mehanizmi partnerstva Republike Srbije i Republike Srpske, ali i BiH. Tačno je da ovaj sporazum ima svoj pravni osnov u Dejtonskom sporazumu, ali isto tako danas, 12 godina posle Dejtona, očigledno da je potrebno puno novih ideja, puno dodatne energije i da je potrebna drugačija politika, kako bi se ono što je Dejtonom uspostavljeno dalje afirmisalo, razvijalo u skladu sa potrebama građanki i građana BiH, Republike Srpske, svakog grada, opštine, svake porodice u toj nesrećnoj zemlji, za čiju smo nesreću mi kao Srbija u velikoj meri odgovorni.
Mislim da su ciljevi sporazuma koji su ovde navedeni protokolarni i konfuzni, to su fraze. Interes Srbije nije da sa Republikom Srpskom gradi svoje odnose na frazama. Šta znači da je jedan od ciljeva sporazuma ''razvoj transparentne saradnje izvršnih, zakonodavnih i drugih institucija''? Kako uostalom može da saradnja da se odvija?
Na koji način parlament sarađuje sa drugim parlamentom, ako ne javno, transparentno, otvoreno. Da li smo mi u bilo kojoj situaciji radili na neki drugi način? Šta znači pod definisanim ciljevima sporazuma ''razvoj institucionalnih i svih drugih oblika saradnje u okviru opštih političkih i privrednih uslova''? Opet fraza. Puno opštih mesta produbljuje krizu u kojoj se nalazi Republika Srpska, komplikuje naše međusobne odnose, dovodi u problem BiH, i praktično za poziciju dobijamo nešto protiv čega mi navodno želimo da se borimo, između ostalog i usvajanjem ovog sporazuma.
Ako mislimo da ozbiljno govorimo o Republici Srpskoj, treba da slušamo ljude u Republici Srpskoj. Ako slušamo ljude u Republici Srpskoj, onda ćemo shvatiti da njihova želja nije rušenje BiH, njihova želja je afirmisanje autentičnih interesa u okvirima BiH, i mi u tome treba da im pomažemo.
Mislim da ovaj sporazum nije ono što je Republici Srpskoj u ovom trenutku potrebno, a očigledno je da tako nešto misle i Vlada i predsednik Republike kada na ovakav način dovode parlament u poziciju da raspravlja o jednom tako važnom dokumentu kakav je ovaj sporazum. Ako se tako nešto radilo u prošlosti, onda je ta prošlost dokaz da to ne smemo mi danas da ponavljamo.
Mi kao LDP imamo veliku dilemu, na kakav način da doprinesemo normalizaciji odnosa Srbije, Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Glasanje protiv ovog sporazuma nije doprinos, jer tu saradnju ostavlja nedefinisanom, neartikulisanom i izvan bilo kakvog pravnog dokumenta.
Glasanje za ovaj sporazum je glasanje za onu vrstu politike koja zloupotrebljava tragediju Republike Srpske, Bosne i Hercegovine i koja pokušava da se održi u životu manipulisanjem najelementarnijim nacionalnim interesima.
Ko je odlučio u Srbiji o investiciji od 700 miliona evra? To je javno preduzeće, 700 miliona evra je bila investicija koja je za 200 miliona evra bila veća od drugoplasirane ponude. Da li je neko preuzeo odgovornost za tako nešto ili je Srbija bogatija za 200 miliona evra od Austrije? Ko je odlučio da drugo državno preduzeće takođe učestvuje u privatizaciji, ovog puta osiguranja u Republici Srpskoj?
Da li smo o tome razgovarali u okviru bilo koje institucije ili su to bili politički hirovi. Ako je to ekonomski opravdano, hajde da nam to neko predstavi na jasan način, da se ovde pojave ministri, pa da od njih čujemo zašto je dobro to što je urađeno, dobro za građane Republike Srpske i dobro za Srbiju, dobro za Bosnu i Hercegovinu, dobro za svakog čoveka.
Ali, za referat su neke druge teme, a ne definisanje odnosa sa Bosnom ili sa Republikom Srpskom, entitetima i državom koji su napravljeni na desetinama hiljada ljudskih života, a ti ljudski životi, danas očigledniji nego ikada, uništeni su neodgovornom politikom, politikom koja je bila posvećena ličnim ciljevima, nesposobnim ambicijama i licemernim političkim parolama.
Ovo je, kao što je rekao i moj prethodnik, između ostalog i licemerno, pet strana i ništa više.
Ako želite da podržimo ovaj zakon, tj. ovaj sporazum, objasnite nam zašto to treba da uradimo.
Ako niste u stanju da nam objasnite zašto to treba da uradimo, objasnićemo mi kada pobedimo na izborima i kada napravimo sporazum u kome će se ponuditi jasni odgovori za svaki od problema za koje ovaj parlament vrlo dobro zna, a o kojima ne želi da govori.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, citiraću član 226, pa molim da mi se ne računa vreme: ''Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika''.

Gospodine predsedniče, pozvao sam se na ovaj član Poslovnika u petak, a odmah nakon toga ste vi prekinuli sednicu. Tokom te kratke rasprave, na koju nisam dobio odgovor, ponovio sam jedan od zahteva na kojima su ranije insistirale neke kolege poslanici, a koji su upućeni Specijalnom tužiocu za borbu protiv organizovanog kriminala Slobodanu Radovanoviću.

Vrlo jasno smo od vas tražili obrazloženje odlaganja rasprave o poverenju Vladi Vojislava Koštunice, zbog toga što smo smatrali da na politička pitanja koja se pokreću u javnosti kroz kriminalizovanje opozicije i političke alternative Vojislavu Koštunici mi treba da ponudimo odgovore njemu i njegovom kabinetu u raspravi u Parlamentu Srbije.

Mislim da niko ne želi da se politički problemi u društvu rešavaju onako kako su rešavani u prošlosti, a pogotovo ne onako kako su rešavani 12. marta 2003. godine. Od vas nismo dobili nikakav odgovor, osim ako prekid sednice nije bio odgovor, a ako je to bio odgovor, moram reći da sam razočaran i da je taj odgovor poražavajući.

Vi kao predsednik parlamenta treba da štitite ovu instituciju, a ne jednu nesposobnu vladu. Zakazali ste četvrto zasedanje parlamenta za 21. jun i jedina tačka dnevnog reda bila je rasprava o poverenju Vladi Vojislava Koštunice na osnovu pokrenute inicijative dve opozicione stranke.

Imam razumevanja za obrazloženje sa kojim ste nas upoznali tokom prošle nedelje i prolongiranje te rasprave za ovu nedelju, ali samo pod uslovom da smo mi u petak, subotu i nedelju radili na zakonu o kojem je govorio nadležni ministar. Mi o tom zakonu nismo raspravljali i zbog toga činjenica da se ta tačka dnevnog reda ne nalazi pred nama oduzima nam pravo da mi ponudimo odgovore koje od nas javnost očekuje, u istoj meri u kojoj tu javnost zadovoljavaju svojim političkim obrazloženjima specijalni tužilac i njegov portparol.

Izvinite, ali ne možemo se mi u ovoj zemlji ponašati kao da se ništa ne dešava. Slažem se da je ovaj zakon veoma važan, ali vas molim da nam kao predsednik Skupštine kažete šta ste učinili po pitanju koje je ovde otvoreno tokom prethodne nedelje i zahtevu nekoliko poslanika da specijalni tužilac upozna parlament sa svim okolnostima koje su u ovom trenutku izuzetno važne, a vezuju se za političku pozadinu ubistva predsednika vlade Zorana Đinđića, bez obzira na one koji se u toj pozadini nalaze.

Ako je odgovor na sve ono što se prošle nedelje desilo, zahtev policije da me obezbeđuje, onda te političke pretnje kojima smo mi izloženi nisu pretnje pred kojima ćemo se povlačiti. Neka se obrati specijalni tužilac parlamentu, to su tražili poslanici, i neka položi parlamentu račun.

Mi smo predstavnici građana koji od nas, u istoj meri u kojoj neko od njega traži, očekuju određene odgovore. Mi taj odgovor nismo dobili od specijalnog tužioca, a nismo dobili odgovor ni od vas šta ste preduzeli po tom pitanju.

Ništa lično, bez ikakvih ograda, vrlo principijelno želimo da se u parlamentu o tome razgovora, a ne na ulici, ne kroz nasilje, jer sve ono što se u ovom trenutku u Srbiji dešava gura nas u tu vrstu ekstremizma. Ako neko misli ...

(Predsednik: Vreme.)

Da, hvala vam, i prošli put ste me prekinuli. Upozorio sam vas da mi dozvolite da završim rečenicu, niste to dozvolili, prekinuli ste sednicu.

Što se tiče našeg zahteva, vrlo je jasan. Član 226, citirao sam ga, kao što sam rekao na početku, i zamolio da mi to vreme ne računate.

(Predsednik: To je bilo 30 sekundi.)

Član 226, odgovor na vrlo jasno poslaničko pitanje, tražimo od tužioca Radovanovića da obavesti parlament, a ne da nama u privatnim telefonskim razgovorima ili u privatnim razgovorima sa našim advokatima objašnjava kako je Srbija otišla u ludilo i kako ono što se dešava nema nikakve veze sa njim i sa njegovom institucijom, i da je u strahu za našu bezbednost, a da pri tom javno o tome ćuti.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da mi ne računate ovo vreme, pošto su povređeni članovi 101, 198, 199, 200, 201. i 202.

Naime, gospodine predsedniče, niste dobro protumačili moje izlaganje. Postoji velika razlika između poslaničkog pitanja, koje je uređeno članovima 198, 199, 200, 201. i 202, i člana 226, kojim se definiše pravo narodnih poslanika da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.

Poslaničko pitanje je uređeno članom 198. i u njemu se kaže da narodni poslanik ima pravo da postavi poslaničko pitanje pojedinom ministru ili Vladi iz njihove nadležnosti. Poslaničko pitanje mora biti jasno formulisano, upućuje se nadležnom ministru ili Vladi. Poslaničko pitanje postavlja se u pisanom obliku ili usmeno, s tim da izlaganje poslanika koji postavlja pitanje ne može da traje duže od tri minuta.

Pošto nama iz LDP-a nije interes da se ne raspravlja o zakonu gospodina Markovića, odnosno vladine većine, neću citirati preostale članove zakona, samo ću upozoriti da postoji velika razlika između poslaničkog pitanja i vašeg prava da definišući dnevni red tokom vanrednog zasedanja uvrstite ili ne uvrstite poslaničko pitanje kao tačku dnevnog reda.

Pozvao sam se na član 226. i podsetio vas da su se poslanici republičkog parlamenta i tokom prethodne nedelje pozivali na isti taj član tražeći obaveštenja i objašnjenja od vas kao predsednika, ali i od nekih drugih istaknutih funkcionera, nosilaca javnih funkcija, o pitanjima koja su od značaj za nas kao predstavnike građane koji su nas birali.

Nama nije u interesu da se parlament pretvori u kafanu. Upravo zbog toga vas pozivamo da vi budete ti koji će pažljivi menadžment u ovom parlamentu napraviti drugačiji od onog koji su bili od parlamenata koji su bili u prošlosti. Mi želimo da dobijemo odgovor na to pitanje Vlade tokom rasprave, jer nam u ime Vlade oni koji su tu Vladu formirali postavljaju pitanja.

Slažem se sa vašom inicijativom da, zbog činjenice da nisu neki predstavnici predlagača tačke dnevnog reda rasprave o poverenju Vladi u zemlji, da se ta tačka prolongira, ali pošto gospodin Nikolić insistira na poštovanju Poslovnika i zakona, podsetio bih vas da vas Ustav obavezuje na raspravu o poverenju Vladi tokom ove sednice.

Ako je prva tačka ova o kojoj se sada razgovara, druga tačka je morala biti rasprava o poverenju Vladi. Da nam sednicu niste zakazali u šest popodne u petak, možda bi mi reagovali na drugačiji način. Ovako smo prinuđeni da sa govornice vrlo jasno ponovimo nekoliko političkih stavova. Smatramo neprihvatljivim kriminalizaciju političkih protivnika, opozicije i političke alternative vladajućem režimu u Srbiji.

Ta kriminalizacija se sprovodi kroz organizovanu kampanju. Pošto sa tim kampanjama mi imamo iskustva, želimo na vreme da sprečimo one rasplete i ishode koji su ovu zemlju gurnuli u agoniju iz koje ne može da izađe četiri godine. Dakle, vrlo jasno smo insistirali na odgovoru specijalnog tužioca na onu vrstu pitanja koja nam postavljaju u njegovo ime naši politički protivnici.

Ne slažemo se sa tim da nam specijalni tužilac kroz novine jednog od osumnjičenih za šverc cigareta tokom 90-tih godina, Miroslava Miškovića, "Novosti", objašnjava to. On to mora da uradi ovde pred parlamentom ili na sednici nadležnih odbora ili u pisanom materijalu da nas obavesti kada će to učiniti i zašto to ne može sada da učini. Sve je prihvatljivo, ali ne zloupotreba institucija koja je karakteristična za politički period prethodne tri godine i ovo što se danas nama dešava.

Gospodine Duliću, pogledao sam na sat. Dva minuta sam citirao članove Poslovnika koje ste prekršili i pri tom sam bio dobronameran, nisam citirao sve.
Sada ću završiti i više neću učestvovati u ovoj raspravi, ali nećemo pristati da ćutimo pred onim što se u ovom trenutku u zemlji dešava. Hoćemo da dobijemo odgovor na pitanja: zašto se vodi selektivna borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji kroz čišćenje terena za one koji čine političku pozadinu aktuelne vlasti.
Ako je pokrenuta istraga o švercu cigareta tokom 90-tih godina, nisu mogli biti zaobiđeni ni oni koji su politički prijatelji i koji se nalaze u osnovi današnje vladajuće koalicije, Miloševićevi tajkuni, kroz čije medije nam se danas obraćaju oni koji protiv njih treba da vode istragu. Mislim na tužioca Radovanovića i na Miroslava Miškovića.
To ne može, jer mi smo tražili pri formiranju Vlade raspravu o odnosu biznisa i politike. Nemamo ništa protiv velikih kompanija, želimo sa njima da napravimo političke dogovore koji će omogućiti njima da rade svoj posao, a nama da radimo svoj. Ali, ovo što se danas dešava, ovo je poslednja faza destrukcije naše društvene zajednice i pred tim se ne povlačimo. Mislim da mi niste učinili ustupak zbog toga što sam govorio dva i po minuta i citirao Poslovnik dva minuta.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po Poslovniku pronalazeći uporište za ovakav svoj stav i u članu 90. i u članu 226.

Naime, mi smo upravo započeli Četvrtu sednicu Narodne skupštine. Polovinom juna obavešteni smo da će Četvrta sednica biti održana odmah po završetku Treće, ali sa drugačijom tačkom dnevnog reda, sa tačkom dnevnog reda tokom koje bi se raspravljalo o poverenju Vladi Vojislava Koštunice.

Potpuno se slažem sa obrazloženjem predsednika parlamenta, mada bi bilo dobro da je on to obrazloženje pomenuo pre mene, koje je naveo u pisanom materijalu.

Nemam ništa protiv ukoliko su poslaničke grupe koje su pokrenule tu inicijativu sa predsednikom parlamenta napravile dogovor koji podrazumeva kratko prolongiranje rasprave o toj tački dnevnog reda, da bi se ispoštovao zakon i izbeglo kršenje važećih zakona o državnim službenicima.

U čemu je problem? Problem je u tome što smo mi kao poslanička grupa, kao predstavnici građana, što sam kao šef LDP, predsednik LDP, i kao građanin, nekoliko puta vrlo jasno rekao da ću na politička pitanja, koja ne mogu da budu marginalizovana u radu parlamenta, što je jedino važno u našem svakodnevnom životu, odgovoriti tokom rasprave predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici.

Mi nismo u prilici danas to da uradimo. Zbog atmosfere u društvu ne želimo o tome da ćutimo. Ali, isto tako ne želimo da tu atmosferu pogoršavamo, odgovarajući na kampanju koja se protiv nas vodi, istim sredstvima i na isti način koji je karakterističan za one koji tu kampanju vode.

Pridružio bih se zahtevu kolege poslanika iz SPS, koji je pre više od nedelju dana zatražio od Specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića - da ovaj parlament obavesti o dramatičnim okolnostima koje opterećuju naš svakodnevni život, a koje se vezuju za političku pozadinu ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića. Verujem da svakom poslaniku ta istina mora biti važna i da je svakom poslaniku važna.

Umesto odgovora pred parlamentom dobili smo odgovor u medijima. Tužilac je dugo vremena ćutao, a onda je progovorio na takav način da je bilo bolje da je nastavio da ćuti.

Ono što je učinjeno u poslednjih nedelju dana toliko je poremetilo političku atmosferu u zemlji da mi danas kao LDP (Predsednik upozorava govornika na vreme) o toj atmosferi želimo da govorimo u Skupštini, da u ovoj skupštini govorimo o politici i da političke probleme rešavamo političkim sredstvima, a ne onako kako su ti problemi rešavani u prošlosti, ne onako kako su rešavani 12. marta 2003. godine ili onako kako bi neko želeo danas da ih reši.

Zamolio bih vas za samo malo tolerantnosti, čime bi ova rasprava bila sasvim sigurno svrsishodnija i kraća. Mogu da se vratim na mesto, pa bih ponovo po Poslovniku. Ali, mislim da niko od poslanika neće imati ništa protiv da čuje naše obrazloženje, koje će samim tim biti kraće i jasnije.

U redu.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedno pitanje koje je zapravo suština našeg političkog delovanja i u pravu su ljudi koji su se samoorganizovali, skrećući nam pažnju na političke ciljeve o kojima smo mi govorili u izbornoj kampanji i ulogu politike i političara u našem društvu.
Gospodine Cvetkoviću, vaše obrazloženje je delimično prihvatljivo za LDP. Ideja je da o tom pitanju razgovaramo, ideja da zajednički tragamo za rešenjem, ideja koja će imati našu apsolutnu podršku i ima je već sada. Međutim, jedan deo vašeg obrazloženja je neprihvatljiv, a on se svodi na kratke rokove u kojima ste vi radili na ovom budžetu. Ovo nije pitanje od juče, ovo je pitanje o kojem se u parlamentu raspravlja svake godine. Ovo je pitanje sa kojim se mi srećemo u svakoj izbornoj kampanji i u svakoj aktivnosti, bez obzira na period i na karakter tog trenutka. Mislim da moramo biti više otvoreni jedni prema drugima.
Osnovno pitanje je pitanje uloge države u našem društvu. Da li država sme svoju socijalnu ulogu da svede na podelu milostinje i na takav način celo društvo započne praktično da tretira kao socijalni slučaj. Problem o kojem mi govorimo jeste problem sa kojim smo se suočili tokom poreske reforme 2001. godine. Mi smo tada rešenje pronašli u izjednačavanju poreza i ukidanje olakšica koje su tada bile prisutne. Vlast koju smo nasledili 2001. godine je vlast koja je formalno te olakšice omogućavala, ali istovremeno neprimenjivanjem čitavog niza mera omogućila velike zloupotrebe. Ali, nesposobnost države da sankcioniše zloupotrebe ne može biti opravdanje za tako rigoroznu poresku politiku u situaciji u kojoj se nalazi naše društvo danas.
Ukidanje poreza na dodatu vrednost, na ovim pitanjima, jeste minimalna mera koju država može da primeni. Ona sama po sebi nije dovoljna. Govorili smo o socijalnom karakteru ovog budžeta. Podržavamo one poreske olakšice koje ste vi pomenuli, spuštanje poreza za kupovinu prvog stana. Ukazujemo pri tom na neke probleme koji će tu odluku pratiti, ali istovremeno tu ne možemo staviti tačku. Jasno je da u našem budžetu nema novca za tu meru i niko ne misli da Vlada nije želela da skine porez na dodatu vrednost, kao što je skinula porez na imovinu, odnosno prenos apsolutnih prava.
Niko ne misli da vi to ne želite da uradite, ali očigledno da novca nema. Sada je pitanje kako se novac stvara. Stvara se kroz dve aktivnosti. Stvara se kroz reformu države, kroz uštedu države kroz relokaciju sredstava i sa druge strane kroz stvaranje preduslova za normalan život, jer je sve širi krug ljudi kojima je potrebna socijalna podrška države, uz paradoksalnu činjenicu da država deli milostinju onima koje je prethodno uništila.
Za nas je ovo poslednji trenutak za politički zaokret, po tom pitanju. Hajde da iskoristimo vreme koje je pred nama za racionalan dogovor koji će pružiti odgovor na ona pitanja koja nam život svakodnevno postavlja.
Neka država napusti one segmente, a i one aktivnosti u kojima je nesposobna i nefunkcionalna. Država nema šta da traži u biznisu. Hajde da brzo privatizujemo javna preduzeća. Hajde da od njih napravimo efikasne službe, a ne partijska utočišta za kadrove koji su se u prošlosti dokazali. Hajde da razvijemo tržišnu ekonomiju, hajde da liberalizujemo društvene odnose. Na takav način da otvorimo prostore za one ljude kojima je prostor potreban, da bi njihove vrednosti došle do izražaja, ali da istovremeno budemo svesni cene koju u tranziciji Srbija mora da plati. Ako neko tu cenu treba da plati, mi smo rekli u našoj izbornoj kampanji ko tu cenu treba da plati. Hajde, neka je plate roditelji. Neka je plate generacije starijih. Oni žive za mlade i nije problem u tome.
Mi smo u izbornoj kampanji naišli na podršku toj ideji. Rekli smo – hajde matori, vi nas pogurajte, mi ćemo da povučemo. Mora se pronaći način za normalno funkcionisanje porodica u Srbiji. To treba da bude jedna od zajedničkih inicijativa.
Nije dobro što smo mi ovde u Parlamentu pravili budžet za dva dana. Ne mislim da je to isključivo vaša greška i vaš propust. Možemo da imamo razumevanja za situaciju u kojoj ste se nalazili po izboru Vlade, ali ne možemo da imamo razumevanja za one koji su vas doveli u tu situaciju i ne možemo da prihvatimo deo vašeg obrazloženja koje zapravo govori o nedostatku vremena za definisanje tih poreskih olakšica.
Nije problem u vremenu, problem je u činjenicu da nema para, odnosno u činjenici da se te pare troše u druge svrhe. U pravu su poslanici i poslenice SRS-a koje govore – dajte, recite nam o kojoj količini sredstava se radi, da bi zajedno videli da li postoji mogućnost makar za delimičnu relokaciju sredstava i transfer iz nekih drugih izvora. Mi to danas ne znamo. Zloupotrebe koje su bile prisutne u prošlosti, a bilo ih je puno, one su bile posledice nesposobnosti države da efikasno sprovode zakone i brane sistem koji je gradila.
Tačno je, svi znamo da su se prodavala odela za dete do deset godina, sa verzijama A, B, C, D, pa je to doživotno odelo i znamo da su se prodavale cipele broj 40, a da je na njima pisalo 30. To ne može biti, jer to je nesposobna država, nesposobna poreska uprava, nesposobne inspekcije, a mi njih sve plaćamo. Hajde onda da kažemo – ne radiš svoj posao, dobićeš otkaz! Pa ćemo zaposliti nekoga ko je bez posla da bi sprovodio zakone i štitio sistem, mi na tome insistiramo i mi ćemo na tome insistirati.
Država mora da promeni svoju orijentaciju. Da se pre svega preusmeri na sektor zdravstva, zdravstvene zaštite, socijalnu politiku da doživi svoj prioritet i da sa druge strane reformu državne uprave sprovede što pre, kako bismo mogli da funkcionišemo na drugačiji način. Povlačenje iz biznisa, jer u biznisu nema šta da traži, najneefikasnija su javna preduzeća tj. ona javna preduzeća koja imaju monopole i to, i vi, i ja, i svako u ovoj sali zna i o tome treba da razgovaramo, o onih 11 milijardi Velimira Ilića, koje će se trošiti mimo bilo kakvog reda, mimo bilo kakve kontrole.
Upravo, zbog toga što njegovih 14 poslanika čini parlamentarnu većinu bez koje nema Vlade, pa onda on dovede svog omiljenog kafedžiju pa ga postavi za direktora Železnice, drugi dovedu omiljenog i postave za direktora Aerodroma, treći JAT-a, četvrti EPS-a, peti NIS-a i na kraju plaćajte porez za decu.
To treba da se menja, na tome insistiramo, podržavamo tu inicijativu, a ona je značajna iz dva razloga: prvi, zbog toga što je logična i što ispravlja propuste i koriguje poresku politiku države i drugi, zbog toga što pokazuje da u našem društvu postoji dovoljno energije, životne energije, koja je neophodna da bi uspešno prošli kroz tranziciju. Ako znamo da u tranziciji nema pravde, hajde bar da bude poštena i da bude brza, a biće takva onog trenutka kada se napravi dogovor oko poslova koji u Srbiji moraju da se urade i kada se svi mi ovde u Parlamentu po tim pitanjima složimo, a da se razlikujemo samo u pitanjima utvrđivanja lične sposobnosti u rešavanju definisanih problema.
Mi smo upravo zbog toga imali snagu da podržimo one inicijative Vlade koje smo smatrali dobrim, da ukažemo na dobre poteze koje povlačite kroz usvajanje zakona o budžetu za 2007. godinu i izmenu određenih poreskih propisa, ali istovremeno da vas opomenemo da Srbija u 2007. godini ne može da funkcioniše onako kako je funkcionisala u prošlosti, jer se postavlja pitanje resursa, pitanje kapaciteta. Umesto 17 milijardi za zdravstvenu zaštitu izdvojili smo tri milijarde. Svaki peti pacijent će dobiti pomoć, četiri neće dobiti. Umesto da smanjimo potrošnju države mi smo povećali pritisak na one građane koji su preživeli tu politiku i državu kakva je Srbija u prethodnih 15 ili 20 godina. To je ono što je loše.
Ne mislim da isključivo ovim merama možemo da promenimo demografsku sliku Srbiju, o tome takođe treba da govorimo, ali mislim da moramo stvoriti preduslove za normalan život ljudi u ovoj zemlji. Ako je neko ugrožen u meri u kojoj su ugroženi mladi, porodice, majke, da kažemo da država ima toliko snage da pruži tu ruku podrške i saradnje kroz reformu poreske politike, na kojoj možemo zajedno da radimo i na kojoj treba zajedno da radimo.
Pred nama je jul mesec, avgust mesec, izađite i recite u kom vremenu ćemo se dogovoriti, održati sednicu na kojoj ćemo izmeniti zakone koje danas usvajamo i na takav način ispraviti grešku koju ne mislim da ste počinili iz lične namere, nego grešku koja je posledica jednog tragičnog sistema koje svoje društvo posmatra kao pogonsko gorivo bez obzira na činjenicu da je to društvo sve ugroženije i da ne može u nedogled trpeti pritiske kojima je izloženo.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih trošio previše vremena na odgovore koje od mene traži predstavnik Nove Srbije. Nadam se da će ovde doći predsednik Vlade pa ću njemu vrlo rado odgovoriti na sve ono što mafija u njegovo ime postavlja kao pitanje, i ona mafija koja se nalazila na njegovoj poslaničkoj listi, a koja sedi u vašoj poslaničkoj grupi. Znate na koga mislim.
Što se tiče rasprave o prethodnom amandmanu, bio sam vrlo jasan. Nisam govorio o stručnoj spremi direktora železnice. Govorio sam o okolnostima zbog kojih je on to postao. On je na mesto direktora železnice došao sa mesta direktora kafane, pa je možda vama logično to napredovanje u karijeri, ali to napredovanje u karijeri za sobom povlači određene posledice.
Vaš predsednik Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije u prethodnoj Vladi, a ministar za infrastrukturu u ovoj vladi, misli da je logično da svog omiljenog kafedžiju postavi za direktora, a onda direktor misli da je logično da u butiku u kojem se oblači kupuje lokomotive, a onda svi mi treba sa tim da se složimo i da kažemo da u budžetu ima 11 milijardi dinara za njegove duhovitosti, ali nema za zahtev 35.000 ljudi koji su od nas tražili da skinemo porez sa njihovih porodica i sa njihove dece.
Ta smutna vremena su takva zbog vas, zbog vaše politike, kriminalizovanja svakoga ko vam je alternativa i opozicija. Zadržaću dosta toga za raspravu u Parlamentu u kome će se govoriti o pitanju poverenja Vladi Vojislava Koštunice, pa ću tu govoriti o kumovima, o onima koji su reketirali duvansku mafiju, pa pare nosili generalnom sekretaru Vlade, Dejanu Mihajlovu, ili o kumovima koji su prodavali ''Mobtel'', pa milijardu evra dali u privatnu banku da bi se sa tim parama pljačkala Srbija, ili o kumovima koji su pisali prijave i optužnice da bi ubice Zorana Đinđića bile puštene na slobodu, i to je tema o kojoj treba da se razgovara ovde u Parlamentu.
A da smo ozbiljni u tim namerama govori sve ono što smo do sada radili.
Jedanaest sati sam svedočio u Skupštini Srbije 2003. godine. Svaki sud u ovoj zemlji je potvrdio da sam govorio istinu, dok se predsednik Vlade, njegova politika i zločinačko udruženje, koje se iza nje nalazi, neistinama, ne birajući sredstva protiv toga borilo. Tako da će se ovde u Parlamentu razgovarati o srpskim kumovima, o mafiji, o ubicama, o zločincima, o švercerima iz vaše poslaničke grupe, sa vaše poslaničke liste, pa će iz ovog parlamenta neko izaći sa pravom da vodi ovu zemlju, a neko sa obavezom da ćuti, da se stidi i da konačno položi račun za sve ono što je Srbiji uradio.
Zločinačko udruženje od RTS-a preko "Politike", "Novosti", "Presa", "Kurira", histerija koja svedoči o strahu koji postoji među njima, neistine, laži, to ne može gurnuti suštinska pitanja u stranu.
(Predsednik: Gospodine Jovanoviću, vreme.)
Neko je od ove zemlje napravio poslednje utočište za sve najcrnje u Evropi i taj neko treba da sedne ovde da bismo sa njim razgovarali.