ČEDOMIR JOVANOVIĆ

Liberalno demokratska partija

Rođen je 13. aprila 1971. godine u Beogradu.

Diplomirao je dramaturgiju na katedri za filmski i TV scenario i dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Tokom studiranja radio je kao novinar za nekoliko beogradskih redakcija, agencija, radio i TV stanica.

Bio je jedan od ogranizatora studentskih protesta 1996/97. godine. Osnivač je i predsednik Studentskog političkog kluba.

1998. godine pristupio je Demokratskoj stranci, a njen potpredsednik postao je u oktobru 2001. godine. Učestvovao je u izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine. Tokom kampanje nalazio se na mestu šefa Izbornog štaba Demokratske stranke i Demokratske opozicije Srbije.

Na republičkim izborima decembra 2000. godine izabran je za poslanika u Skupštini Srbije.

Od januara 2001. do marta 2003. godine bio je na funkciji šefa Poslaničke grupe DOS, odnosno DOS-Reforma Srbije. Najmlađi je političar na toj funkciji u istoriji Srbije. Pregovarao je sa bivšim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem prilikom njegovog hapšenja u martu 2001. godine.

U Vladi Republike Srbije, formiranoj nakon smrti dr Zorana Đinđića marta 2003. godine, postaje potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi. Učestvovao je u izradi Akcionog plana i daljoj harmonizaciji odnosa Srbije i Crne Gore.

Od osnivanja LDP-a predsednik je stranke.

Narodni poslanik u sazivu 2012-2014. Predsednik je Poslaničke grupe LDP u Narodnoj skupštini i predsednik Odbora za zaštitu životne sredine. Zamenik je člana Delegacije u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Jedan je od osnivača nevladine organizacije Centar za modernu politiku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016.godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Oženjen je, ima četvoro dece.
Poslednji put ažurirano: 24.08.2017, 13:10

Osnovne informacije

Statistika

  • 55
  • 5
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 godina i 17 dana i 13 sata

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 1 godina i 10 meseci i 25 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 godine i 26 dana i 21 sat

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Dvadeset druga posebna sednica , 27.05.2019.

Poštovana predsednice, poštovani potpredsednici, gospodine predsedniče, gospođo Brnabić, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prvo mislim da smo dužni jedni drugima da odgovorimo na jedno vrlo jednostavno pitanje - da li su nama uopšte i potrebne više ovakve sednice? Zašto smo došli danas ovde? Da li su potrebne našem društvu i postoji li uopšte još u našem jeziku neka reč koju mi nismo izgovorili do sada, opisujući tu našu muku i nesreću od Kosova, koja je nažalost, i ja mislim da je u tome jedini smisao ove današnje sednice, samo poslednji u nizu, svakako najtragičniji i najteži naš nacionalni porez?

U 2019. godini razgovarati o Kosovu, a na prvi pogled bez nekog posebnog povoda zapravo ima smisla samo ukoliko ovu raspravu pretvorimo u razgovor o nama, jer to naše nesrećno jadno Kosovo je takvo zbog nas ovde u Beogradu, a ne zbog onog naroda koji je dole ostao da živi, što nema gde da ode. To što smo na kraju uradili Kosovu, pre toga smo uradili Srbima u Hrvatskoj, to smo uradili u Bosni, a danas radimo nama samima.

Sedam godina ste vlast, gospodine predsedniče. Reći ćemo vam šta smo za tih sedam godina izgubili. Izgubili smo vreme u kojem smo mogli da makar pokušamo da postanemo pristojan narod.

Vi ste danas ušli u Skupštinu Srbije otprilike onako kako bi možda ušli i u parlament u Prištini. Vređaju vas. Šešelj gazi kolima svoje političke protivnike. Jedni drugima lomimo vratove, grizemo se. Zakazujemo mitinge da bi na njima proklinjali one koji sa nama nisu, a posle dva sata vašeg govora i frenetičnog aplauza kojim je on okončan, ja vidim da ste vi sami, potpuno sami i Vlada i poslanici i partije i narod, a vi sami sa sobom kao predsednik.

Šta je ta istina, gorka istina koju ste pomenuli, kao nešto što treba da izaberemo umesto slatke laži? Koja je to istina? Ja se vrlo dobro sećam svih tih kosovskih sednica ovde u parlamentu. Najmanje zbog toga što sam uvek sa njih izlazio žigosan kao izdajnik.

Sećam se zbog tog čudnog jedinstva, koje nije bilo posledica zajedničkog pogleda na rešavanje problema, nego nekog iracionalnog straha da se ne smeju otvoriti oči i reći ono što je očigledno, svašta sam rekao o Miloševiću, svašta sam rekao o Koštunici, o Tadiću, o Nikoliću, o vama, ali nikada nisam ni u koga ko je vodio zemlju upro prstom i optužio ga da je izdajnik zbog toga što nam se sve ono na Kosovu desilo.

Nikada nisam sipao so na tu ranu. Da li bih uradio drugačije? Uradio bih. Da li sam o tome govorio? Govorio sam. I ja vam i sada to predlažem. Voleo bih da vi u crkvi možete da nađete ono što vam je potrebno da bi uneli neki mir u ovaj naš podivljali i nesrećni narod, ali ne možete to tamo da nađete. Nema danas u crkvi Čarnojevića koji će reći da narod mora da živi, a ne da nestane. Voleo bih kada bi mogli u našoj akademiji da nađete to. Ima tamo hrabrih ljudi. Ima onih koji otvoreno i ispravno govore, ali ni tamo nećete naći, predsedniče, podršku za ono što je ovom narodu potrebno da bi preživeo, ne da bi vi ostali na vlasti.

Gde je ta pomoć? Nažalost morate vi sami to da uradite. Ja bih voleo kada bih mogao umesto vas, želeo bih, kao što ste vi rekli – nađite mi tog Obilića. Evo recite šta da uradim ja pa da moj narod nađe svoj mir i sreću, da i vama i moja deca i sva druga i Šešeljevi unuci postanu i budu drugačiji od svih nas. Svako naše porodično stablo, gospodine predsedniče, krvlju je zalivano, krvlju.

Ono što je Srbiji potrebno, to je teško reći, a još teže uraditi. Ne znam kako to sami možete da uradite, ali ne idite putem kojim su pre vas išli svi srpski predsednici. Sa svima sam razgovarao. Niko od njih nije želeo ne samo zbog one Lazareve kletve, nije imao snage, ni mogao da uradi nešto što niko pre njih u svetu nije uradi.

Hrvatski sabor je od kad postoji doneo samo jednu odluku jednoglasno, odluku kojom odbija arbitražu Haškog suda u sporu koji su vodili sa Slovenijom oko Piranskog zaliva. Ceo Kameno može da se prebaci. Rekli su – ne može, dok Pudždemona hapse u Nemačkoj zbog deklaracije o katalonskoj nezavisnosti. Ta ista Nemačka od nas traži da mi priznamo nezavisnost Kosova. Dok nam govore o Evropi 2025. godine, mi čitamo pet raznih scenarija transformacije te Evrope. Ono što moramo da uradimo, moramo da uradimo zbog nas. Čitali ste te brojeve, glava od toga zaboli, više ne može da se prati to, ni računar to ne može da prati – gde ćemo biti 2060. godine, gde 2100. godine. To više niko ne može da prati.

Mi smo poslednja generacija ovog društva koja će ili staviti tačku na ovo raspadanje koje traje vekovima, ili staviti tačku i napraviti od Srbije državu ili staviti tačku opšte na ideju i pravo srpskog naroda da ima svoju državu.

Ne može se izgubiti ono što smo mi na Kosovu izgubili. Ne može se drugi put izgubiti. Koliko god da je to teško, ne može. Dva puta se u istu vodu ne može stati. Ali, recite ono što se mora reći.

Mi na Kosovu možemo da dobijemo ono što nikada kao narod nismo imali. Mir predsedniče, mir možemo da dobijemo. Albanski narod je poslednji balkanski narod koji vodi svoju borbu za nacionalno oslobođenje, za svoju nacionalnu državu, u vremenu u kojem to više niko ne radi. Krvavo, više ili manje kao su bile sve nacionalne borbe na Balkanu. Nama je potreban mir sa Albancima, a pre tog mira, mir sa nama samima. Mir sa nama samima.

Pogledajte kakav je svet u kome živimo. Na glavu se okrenuo, a svi kažu zašto da ne sačekamo još malo. Hajde da sačekamo. Pa nije ništa bilo zamrznuto u prethodnih 10 godina. Srbija je propadala, albansko društvo se razvijalo pod pritiscima, deformisalo zbog toga što nije moglo da nađe neophodnu perspektivu za drugačiju vrstu razvoja. Nećemo da pričamo o statusu Kosova, nego ćemo da pričamo o platama, pa kada budu dobre plate Srbima i Albancima, status neće biti problem. Mi nemamo više vremena. To se više ne broji godinama, mesecima se broji.

Morate da nastavite pregovore. Ko zna jednog dana kada budemo slušali priče o tim taksama, ko zna šta će se iza toga pojaviti? Pa neće Haradinaj da gleda kao predsednik vlade Tačija koji mu pravi od Kosova državu. Jel to naš problem? Nije. Nije to naš problem, to je njihov problem.

Da li je neko iskoristio njihov problem da bi torpedovao pregovore? Jeste, jeste. Neko ima Bregzit za vratom, neko drugi će dobiti krvavu balkansku dramu u XXI veku ponovo. Ako mi ne pomognemo Albancima i sebi da Kosovo postane normalna država, ujediniće se sa Albanijom, pa će se onda otvoriti problem Makedonije, pa će se otvoriti problem Crne Gore, pa severa Grčke.

A da li sam ja išao i u Makedoniju, i u Bosnu i molio i objašnjavao da se svaki dogovor između Beograda i Prištine podrži, da se ne torpeduje razgraničenje. Pa Kosovo je podeljeno, ono je podeljeno. I svaki albanski lider će vam u razgovoru reći to - sever Kosova nije Kosovo. Sever Kosova nije ni Srbija. To moramo da rešimo.

Pravili smo greške u prošlosti, ne treba se na to vraćati, ali nemojte da ih ponavljamo. Nemojte da ih ponavljamo. U redu, rušimo im projekat nezavisnosti, neke zemlje povlače priznanja, zaustavljamo ih pri ulasku u neke međunarodne institucije. To je sve sada rat u toku pregovora, ali time mi ne rešavamo strateški ništa. Samo ih još više frustriramo. I dalje smo strašno sami i to se vidi u situacijama u kojima se povremeno nalazimo.

Tačno je, ali znate, kada pričate o tim avionima, pa bio jedan sada ih je 14, a mi nismo imali ni aerodrom. Zemlja nam je bila uništena. U redu, danas, pa znate šta je taj auto-put koji ste vi otvorili? Pa to je prvi auto-put srpskog naroda. Jeste li svesni vi toga? To nije pitanje SNS-a.

(Vojislav Šešelj: Imali ste vi pare za taj put, ali ste Čumetu davali.)

E, da sam samo imao dovoljno para da te pošaljem negde, da te ispalim raketom, ali i iz svemira bi te vratili, kao što su te iz Haga oterali.

Nema razloga više, ne postoji više nijedan razlog da mi ovde u parlamentu izbegavamo tu vrstu razgovora.

Kada pominjete taj sever Kosova, ko je odgovoran za to što srpski narod nema uređen politički život na Kosovu? Pa ni nama nisu dozvolili da pustimo Srbe na Kosovu da se sami politički organizuju. Kao što su od Miloševića tražili da sa njim razgovaraju, da on onda rešava situaciju u Bosni i u Hrvatskoj, tako su i od nas 2001. godine tražili da ovde u Beogradu prave dogovore koje će Srbiji na Kosovu slepo slušati. Svaka vlast je imala dole neku svoju koaliciju, jel tako? Tako je. Tako je uvek bilo.

Pominjete pismo Savetu bezbednosti, ja sam ga pisao, ja. I Savetu bezbednosti i Bušu i Bleru. I nema smisla sada govoriti o ljudima koji nisu više tu, ali reći ću vam. Poslednji susret predsednika srpske Vlade sa jednim od svetskih lidera u februaru 2003. godine, započeo je pitanjem – šta ste sada to Kosovo izvadili? Šta će vam to?

Zato što i to je odgovor na pitanje, bez Kosova nemamo svoju državu. Kažu – šta će vam država? Pa zato što hoćemo da uđemo u Evropu. Hoćete u Evropu da uđete, pa vas dvojica ste veća Evropa od mene, ali srpski narod, razmislite koliko je to realno.

Ja sam i danas borac za tu Evropu, jer bez te Evrope ne možemo da postojimo, ali ono što moramo da razumemo ovde, niko drugi ove probleme koji nas guše neće rešiti. Da li su oni doneli odluke? Jesu. Govorite da ne možete da kažete svoj plan. Mislim da je naš problem u tome što više ne postoji nijedan plan kojim se te stvari mogu rešiti onako kao bi mi želeli da se reše. Postoji jedna velika pretnja i problem, mi od Srbije ne smemo napraviti vajmarsku Srbiju, kao što je 1918. godine napravljena vajmarska Nemačka. Pa da svako dete koje ovde odrasta, a odrasta zatrovano nacionalizmom pod kojim nam je kičma pukla. Srbiju je nacionalizam uništio, onaj bezobrazni, podli, podmukli, onaj koji se danas prepoznaju u pesmama „Dogodine u Prizrenu“ koje se puštaju po beogradskim kafićima, a njega razvlače po Prištini, onako vezanog, pa niko reč da ne kaže.

Ne slažem se mnogo sa politikom Kancelarije za Kosovo. Mnogo toga bih radio drugačije, ali mi smo toliko nemoćni danas, samo zbog toga što su još uvek krećemo u okvirima u kojima možemo samo da nestanemo. Nije pitanje kako ćemo rešiti Kosovo, ne to, nego pitanje je šta je naše novo Kosovo? Šta je naše novo Kosovo?

Izaći ćemo pred narod i narod pitati, pa vi znate kako će se to završiti? Zamislite da ste pitali narod za penzije, da ste pitali za plate. Ja sam 2008. godine govorio da se trebaju zamrznuti plate i penzije. zamisliste da ste ih to pitali, kako bi to prošlo. Pa ovaj naš narod ide i glasa za rat, a onda se čudi kada mu padaju bombe na glavu. Mi smo narod razludeli. Prvo tom narodu moramo da pomognemo da stane na noge, da se osvesti, da shvati u kom vremenu živi. Vi ste predsednik i budite predsednik. Iskoračite, tu niko ne može da vam pomogne, koliko god da žele vaši poslanici. Tu nećete naći šansu, ni pomoć za sebe.

Voleo bih da postoji neka institucija pred koju možemo da izađemo, pa da kažemo – dajte da razgovaramo. Gledajte na šta liči Skupština. Ne mislim sada opozicija i vlast, nego pogledajte koliko smo nemoćni. Možemo da pričamo i možemo da donesemo neke odluke i to uvek ostaje ovde među nama, koga to drugog obavezuje? Na šta mi možemo da utičemo?

Kada bi ovi zidovi mogli da govore, tu su ispisane sve naše zablude. Tačno je, bilo je mnogo pogrešnih odluka u prošlosti, ali to danas više ne može da bude argument, to samo može da bude neko upozorenje, beleg na temi. Kada govorimo o Kosovu, govorimo o nama.

Bio sam na Gazimestanu 1999. godine, na Vidovdan 28. juna, gori sve okolo. Patrijarh Pavle, Atanasije, Artemije, Amfilohije i ja, pa ide Pavle iza nas, a Amfilohije kaže – ako pita šta gori, reci da gori seno. A Pavle viče – kada je na Kosovu gorelo seno, a da ne gori kuća?

Tad sam odatle izvodio konvoje Srba koji su ljubili zemlju kad pređu Merdare. Zemlju je narod ljubio. E, o tome moramo da mislimo. Tu zemlju moramo da sačuvamo tako što ćemo reći istinu, tako što ćemo reći da ćemo učiniti sve za mir sa Albancima. Taj narod mora da ima svoju državu, kao što moramo i mi. Nađite kompromise, ali u tim kompromisima ne sme biti mesta za staru politiku i ne sme biti nikakvog obzira i razumevanja za ideje koje su pogubne i koje su nas dovele u ovu situaciju.

Ne razmišljate, niko vas neće tapšati po ramenima, bićete žigosani kao izdajnik šta god da uradite. Vaša jedina misija je u tome da promenite orjentaciju ovog društva, a podrška i razumevanje, pa njega nećete naći na mestu predsednika. Koji je to predsednik Srbije tako nešto na kraju mandata imao? Toga ovde nema. Ali, budite ono što drugi nisu bili uz sva ograničenja, sve greške. Pokušajte da budete državnik. Državnik gleda u budućnost. Političari pričaju o prošlosti. Otvorite nam tu perspektivu mira, dogovorite sa Albancima, ali recite ono što je suština. Samo je mir nešto što nam je potrebno, ne teritorije, ne opštine, mir.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.04.2019.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ministre Mali, ne znam da li je gori način na koji vas kritikuju zbog ovog zakona ili način na koji ga branite.

Hajde, prvo odmah da raščistimo sa tim šta se podrazumeva pod odgovornošću onih koji su bili prethodna vlast. Pa, vi ste u Vladi sa više onih koji su bili prethodna vlast, nego oni koji to nisu, osim Vulinove i Vučićeve partije svi drugi koalicioni partneri vladajuće koalicije su bili ta prethodna vlast. Socijalisti, PUPS, SVM, partija Rasima Ljajića, Vuka Drašković, jel treba dalje da nabrajam?

Dakle, pojam prethodne vlasti zaboravite kao argument koji upotrebljavate tražeći prostor i pravo za sebe da reagujete u ovom trenutku i rešavate problem koji je realan. Znači, ne kažem da nije, užasan, strašan problem i ja razumem, za razliku od drugih, što sad to radite? Ne mogu da zamislim šta će biti za tri meseca kad se napusti potpuno politika kvantitativnog popuštanja, kad prestanu da štampaju evre, otkupljuju obveznice na berzi, kad se konačno desi taj Bregzit, biće još gore nego što je sada. Ali, gospodine ministre, makar na ovom pitanju moram jednom da stanemo na svoje noge i da prestanemo da živimo u iluzijama.

Odluka Kasacionog suda, da li smemo da je komentarišemo, a da to nije pritisak na sud, pošto je sa tim gotovo. Šta znači stav da banke moraju da dokažu da su se zadužile u francima, pa onda naplaćuju to od građana. Pa, to je glupost. Govori se o kreditima koji su indeksirani. Znači, onog trenutka kada je postojala korist za ljude koji su uzeli kredit u švajcarskim francima sve je bilo u redu. Da su Švajcarci dalje nastavili da drže kurs koji su imali tada niko ne bi govorio o problemu ljudi koji su se zadužili u evrima i isti kvadrat platili ko zna koliko više.

Govori se ovde, ne znam o nekim zlim stranim bankama. Pa, ni jedna od tih banaka nije strana, vi to vrlo dobro znate. Osnovane su ovde u Srbiji, u skladu sa našim zakonima, deponovale novac u Narodnoj banci u skladu sa našim zakonima, to su naše banke, to nisu strane banke. Šta ćemo da radimo sa privredom? Vi sami znate koliko je naša privreda stradala posle 2008. godine, između ostalog i zbog toga što je i privreda uzimala kredite u francima.

Ovde je samo jedno pitanje pred nama, da li se mi slažemo sa tim da čitavo društvo pomogne ljudima koji su ugroženi do te mere da ostaju sada bez stanova, na ulicama sa svojim porodicama? To je jedno jedino pitanje koje se postavlja ovde. Ako se druga pitanja nameću da bi se to sklonilo u stanu ili da bi se politička odgovornost prenela na prethodnu vlast i činjenicu da kada je više njih danas u vladajućoj koaliciji nego izvan nje, onda se nećemo složiti.

Država je od 2012. godine reagovala, odnosno država. Reagovala je Centralna banka, omogućila je konverziju u evre, da li je tako, uspostavila kontrolu nad kamatama, naknadama za pružanje usluga u banka sektoru itd. Postoji velika razlika između zakona o kome mi sada razgovaramo i zakona, recimo, u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili pomenuta je Mađarska. Tamo se država nije pojavila kao neko ko će učestvovati delom u pokrivanju troškova koje imaju banke.

Treba pošteno reći zašto mi to ovde radimo? Zato što bi izgubili spor koje bi banke pokrenule tražeći svoju zaštitu. Izgubili bi, jer su ugovori sklopljeni, potpisani svojom voljom, onda kada je to bilo povoljno. To je kao da smo vi i ja vlasnici akcija Boinga, pa padne njihov 737, padnu akcije na berzi, onda mi dođemo pred Vladu i kažemo – dajte nam pare, mi smo izgubili. Govorim o ekonomiji i naravno da ne treba ekonomija sada da se dokazuje i da puca preko tih ljudi, ali onda treba pošteno da kažemo – država postoji i ona pomaže, pomaže ljudima u slučaju elementarne nepogode i svi smo solidarni sa tim i doprinosimo rešavanju njihovog problema. Bile su poplave 2014. godine i svako je učinio koliko je mogao, a i država da se to nekako sanira. Ovo nije elementarna nepogoda. Ovu su ugovori koji su ljudi sklopili razmišljajući o svom interesu sa željom da što manje plate, a što više dobiju. Nije tačno da su banke takve kakvim se danas predstavljaju. Ovde banke igraju mnogo drugačiju ulogu nego što je to recimo slučaj na zapadu, i vi to dobro znate. Inače, bi se davno banke naplatile u slučaju „Galenike“. Nikad ne bi dočekali kineskog investitora u Boru jer bi banke davno naplatile svoj dug i u čitavom nizu problema u kojima su banke ovde postupale suprotno bankarskoj logici, praveći neku vrstu partnerstva i dogovora sa državom. I, ovaj zakon je rezultat jednog takvog odnosa.

A šta nam garantuje da je ovo poslednji put? Samo jedna poruka, jasan stav, ko je za ovo odgovoran? Ko je za ovo odgovoran? Ako je odgovornost individualna kod onih koji su potpisivali ugovore, u ovom zakonu treba da se kaže i da postoji ne zahvalnost prema Vladi, nego prema društvu koje je odlučilo da da 100 miliona evra za to, a ne možda za nešto drugo, bez za stipendiranje najboljih studenata, ne za povećanje plata u zdravstvu kako nam ne bi odlazili lekari.

Slušam kritike kako je ovo što se sada desilo posledica neodgovornog odnosa države u poslednjih nekoliko godina. Znate na čemu se zasniva ta logika, iz čega proizilazi ona? Iz vašeg stava da je neka prethodna vlast za to isto tako odgovorna. Ako je prethodna vlast odgovorna onda moramo utvrditi odgovornost, da li je 100 miliona malo da bi se utvrdila odgovornost. Dajte da utvrdimo onda odgovornost. Šta je tada radio SPS? Šta je radio PUPS? Dve milijarde smo potrošili povećavajući penzije za deset posto, pa se strovalili. Da li je tačno ili nije tačno? Da li smo se zadužili 2011. godine milijardu smo uzeli sa kamatom 11%. Pa, dajte onda da vidimo ko je odgovoran za to i kad jednom bude odgovarao, drugi put se to neće desiti.

Nemojte ovde da prihvatamo kao nešto što je normalan stav da kamata u Srbiji treba da bude kao kamata u Nemačkoj. Pa, ni Nutela u Srbiji nije kao što je Nutela u Nemačkoj. Odakle ideja da će kamata biti ovde ista kao i u Nemačkoj?

Naravno da mi ne možemo da uradimo ono što je uradio Orban, naravno da ne možemo, ali onda treba to tako reći. Šta vi ima da tražite ekonomsku logiku u tom zakonu, nema je. Recite pošteno – ne možemo da gledamo te ljude, skapavaju, ima ih toliko i toliko, šta da radimo, ranije nismo reagovali, nismo mogli da delujemo.

Nemojte da pričate retroaktivnost. Jel znate zašto, gospodine Mali? Zato što ćete ovde doći sa Zakonom o poreklu imovine. Jel tako? Kako ćemo sad sa retroaktivnošću u tom slučaju? Mi smo to pitanje rešili, evo, imate zakon, pogledajte ga, od 2010. godine stoji ovde u Skupštini, predložili smo ga. Ali kad kažete mi ne možemo retroaktivno, vodite računa o tome, jednom je ova država već delovala retroaktivno, kada je naplaćivala porez na ekstraprofit.

Ne radi se tu o tome, nego pošteno treba reći – izvinite, tako je, nema pravde u ovom našem svetu na tom planu. Eto, neko je nastradao neko nije. Neko je imao više sreće, neko manje sreće. Ovima sada moramo da pomognemo, dotle je došlo. Taj problem je sada uočen, napravili smo dogovor sa bankama i rešavamo ga.

Da zavisi od glasova Liberalno-demokratske partije sigurno bi bila dilema, sigurno bi postojala dilema da li da glasamo ili ne, jer mislim da ne treba na tim ljudima isterivati sada te principe. Na nekim drugim mestima pre, u javnom sektoru, recimo.

Kad se postavi pitanje smanjene plate 10% ili u Penzionom fondu, kad se postavi pitanje smanjene penzije iz stečenog prava, jeste stečeno, nije sporno, samo gde je sad to pravo? Prazan Penzioni fond, opustošen. Imovina Penzionog fonda bezvredna. Srušene banje, napuštene. Niko se nije ponašao ekonomski 10-15 godina i, u redu, na tim ljudima ne treba sada lomiti kola, ali onda pošteno treba da se kaže. Onda to pošteno treba da se kaže – građani Srbije, mi smo odlučili u vaše ime da 100 miliona evra damo kako bi rešili muku tih ljudi, iako oni nisu nikakve žrtve zlog bankarskog sektora.

To nije tačno. Oni plaćaju cenu nečega što se zove kapitalizam, konkurencija, tržište, a možemo mi i na drugi način da se ponašamo, da sve to ukinemo, ali onda da se vratimo na društvenu imovinu, stanove koje država daje i da tako rešimo u potpunosti taj problem. Međutim, taj sistem je propao.

Najgore što može da nam se desi to je da ovde svi zajedno zaključimo da je problem u bankama, zato što mi bez njih ne možemo, a one će naplatiti i ovo sada što ih košta, i vi to vrlo dobro znate. To je taj rizik o kome govorite, to je onaj kreditni rejting koji kada se malo digne, a mi kažemo dobro je, a onda me zalepi lažna opozicija, a ako nam taj rejting pada, onda je kapital skuplji, a ako je kapital skuplji, onda ga je manje, a ako ga je manje, onda nema investicija, nema radnih mesta, nema izvoza i onda su opet devedesete.

Zato ova rasprava ne može da se vodi kao što se vodi polemika koliko je bilo ljudi na mitingu. Ovo je kao hirurgija. Ljudi su potpisali ugovore. U trenutku kada su potpisali, ti ugovori su im i odgovarali. Desila se 2008. godina, Lehman Brothers, sve otišlo u đavola, promenila se pozicija franka na tržištu i sada to treba da se plati. U ovom trenutku država može da plati, može da napravi dogovor sa bankama, a pre godinu, dve ili tri to nije mogla da uradi i to tako treba da se kaže. Između ostalog, može da plati što su sprovedene neke reforme u javnom sektoru, što nema više 150 preduzeća u restrukturiranju, koja su jela 700 miliona evra u proseku godišnje i to su vam sve činjenice.

Ali, u odluci Vlade da pokrije trošak ljudi koji su se zadužili u francima, nema nikakve ekonomije i nema nikakvog uspostavljanja neke pravne države. To se isključivo može svesti u domen želje da se ljudima pomogne, mimo bilo kakve obaveze i ne na štetu, to ne mogu da kažem, nego, pre svega, računajući na solidarnost preostalog dela društva.

Nisam siguran da bi svi ljudi to podržali, apsolutno nisam siguran, ali zbog problema sa kojim se ljudi suočavaju, ti nesrećnici zaduženi u francima, mislim da imam razumevanja za to što ste vi odlučili da uradite. Ali, priče, prethodna vlast, pa ovaj guverner, pa onaj guverner, to su gluposti. Strane banke koje su ovde došle pa nam deru kožu sa leđa, sve naše banke, apsolutno sve naše banke. Vi to vrlo dobro znate i tako treba, i zaboravite retroaktivnost. Pošteno recite, oni ljudi koji su stradali do naše odluke, stradali su, šta da radimo. Takav je život, surov je i žao nam je, ali to je tako. E, sada, ne možemo mi nešto retroaktivno.

Naravno da država može sve, šta god hoće, ali to nema smisla. Dajte ljudima da kažemo istinu, onako kako je, onda će sledeći put biti pažljiviji, sigurno.

Gde eventualno problem postoji? Postoji u tom populizmu, u demagogiji, u tome što su pravljene, subvencionisani krediti, korporacije da bi se prodavali blokovi koji ne mogu da se prodaju, što se država zaduživala da bi nekome pokrivala štetu, pa je to sada sve stiglo pred nas, a posebno pitanje je pitanje cene koju će platiti privreda za ovo. Ono što je sigurno, to je da oni ljudi čiji je novac investiran u ovu Srbiju, kroz banke koje su ga ovde plasirale, uopšte nisu raspoloženi da igraju ulogu koju u ovom trenutku igra naša država, i evo, koju će igrati naša Skupština, zajedno sa Vladom, a to je da kroz neki princip solidarnosti pokriju štetu tamo nekom u Beogradu. Šta to njih briga? Šta to briga nekoga ko je preko banke Inteza Sao Paolo investirao u Srbiju po određenoj kamati svoj novac, koliko imamo NPL-ova, sve su to banke progutale, jel tako? Pa sada postoji problem, banka proda, pokriven je kredit hipotekom, pa kada se proda, onda se nastavi otplata. To nije normalno i tu je Šešelj u pravu.

A, kolaterali u privredi? Pa banke su bile pune imovine sa kojom ne znaju šta da rade, jer im je pala u međuvremenu vrednost. Na tim temama je važno da se reaguje, da ne može da postoji jedno pravilo za građanina, a drugo pravilo za kompaniju.

To su propusti ne prethodnih vlasti, nego naših sistema, mi imamo sistemske greške i njih treba otklanjati. Na kraju, vi se ubiste da objasnite da se vreme promenilo, da moramo da radimo, da je borba za svakog investitora, da 24 časa traje radno vreme u svetu. Ako hoćete sa nekim da sklopite posao, ustajete u tri ujutro da bi ga zvali, a onda se ovde pojavimo i kažemo, znate šta, to baš i ne mora tako.

Ne, mora, ovo mora biti prvi i poslednji put. Izvinite, koliko je to domova zdravlja, škola, bolnica, lekova. Ova zemlja mora biti svesna kakvu cenu parlament sada želi da plati za te ljude. Mi njih ne želimo da žrtvujemo. Na svu sreću, ima nekog novca u budžetu, ali mora biti potpuno jasno o čemu se ovde radi. Nema tu nikakve ekonomije. Da su ugovori završeni, ispunjeni onako kako su potpisani, niko se ne bi pojavio i rekao, znate šta, dobio sam mnogo jeftino. Evo ja ću da platim preko toga.

Vi ste ministar finansija, niste vi ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike. Nema prethodne vlasti, tako ne možemo da razgovaramo. Nema stranih banaka, nema zlih banaka. Oni su investirali svoj novac po pravilima na koje je, onaj ko je novac uzeo, pristao. Kako vi mislite da se mešate u to? To nije zelenašenje. Promenljiva kamatna stopa. I vi kada se zadužujete kao država, to se računa. Šta je euribor? Da li se on menja? Da li je bila kamatna stopa negativna? Pa, morali smo da plaćamo ako nam banka čuva novac, danas je otišlo na dolar 2,5. To od vas očekujem da čujem. Hvala vam.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.04.2019.

Pretpostavljam pošto niste pomenuli prethodnu vlast da smo se oko toga složili da je to nikakav argument, da dalje ne idemo.

Iz kog razloga su banke uopšte došle u Srbiju ako ne da zarađuju? Sud proverava da li je to spekulativno? Da jeste. Da li su uzele u dinarima? Pa jesu, i. I kad je prvog meseca trebalo da se plati ponašali su se u skladu sa valutnom klauzulom. Ljudi su mogli u dinarima da uzmu kredit. Odakle pravo sudu u to da se meša? Zašto je odluka bila dva jedan? Kako bi to prošlo na nekom drugom sudu? Vrlo dobro znate

zašto druge zemlje nisu išle na taj način u rešavanje ovog problema. Ni Crna Gora, ni

Hrvatska, o Mađarskoj da ne govorim. Naravno da se stvaraju i da se prave škole, i domovi zdravlja, ali ja sam nešto drugo vama rekao.

Ljudima mora biti jasno koliko je iza svake ekonomske logike ili iza svakog prava odluka koju vi donosite. Ona je isključivo zasnovana na solidarnosti, na empatiji, ni na čemu drugom. Nemojte da nabrajam ovde firme koje su pozatvarane od 2008. godine zato što nisu mogle da vraćaju kredite. Ostali su bez tržišta pritisnuti ulaganjima u novu opremu, ne u automobile i u lični luksuz.

Neke sjajne kompanije. Reću vam samo jednu. Setite se samo „Džip komerca“. Fantastična firma je bila. Izvanredna oprema. Nestala je u tri meseca. Imala je zalihe na lageru, promenila se cena tih zaliha i propali su, i još krediti sa druge strane. Kompanije koje su takođe uzimale kredite u švajcarcima da bi se finansirale. Sjana komanija „Fud lend“ morala je, ona je prodata. Praktično je kao NPL preuzela Atlantik grupa. Fantastična kompanija. Znači odluka koju vi donosite je duboko solidarna. Ona govori o potrebi da se pomogne ljudima koji su realno ugroženi. Ali nemojte da sada te ljude predstavljamo kao žrtve nekih zlih banaka. To nije tačno. Jeste osnivači banaka su u inostranstvu, ali te banke ovde posluju po našim pravilima, deponuju ovde novac, imaju obavezu da drže rezerve u skladu sa našim propisima. Kapitalna adekvatnost ovde postoji i ona ih vezuje. Drugačija pravila su ovde nego negde napolju.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 06.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim jedno pitanje, nadam se da makar ovog puta neću izazvati nikakve podele među nama. Pitanje postavljam predsedniku Republike, predsednici Vlade i ministru za energetiku, gospodinu Antiću.

Radi se o poslovanju NIS, Naftne industrije Srbije koja je kroz državni sporazum Srbije sa Ruskom Federacijom praktično u većinskom paketu ustupljena „Gaspromu“, ali je i dalje više nego jasno da su veoma ozbiljni interesi našeg društva direktno zavisni od funkcionisanja i rada te kompanije. Dok mi svakog dana ovde, u parlamentu obaramo ruke između sebe, dok rešavamo probleme koji su nam nad glavom, dok nam nebo puca pod kojim stojimo, pored nas prolaze, odvijaju se, u toku su procesi od kojih će nas pre ili kasnije biti sramota, ukoliko zajedno na njih sada prvo ne stavimo tačku, a onda pogledamo o čemu se tu zapravo radi.

Ne želim nikome da dosađujem ovom prilikom obrazlažući motive LDP zbog kojih smo bili protiv načina na koji je privatizovan NIS. Ne protiv dolaska „Gasproma“ ili bilo koga drugog, nego isključivo protiv načina na koji je privatizovan NIS.

Evo zašto smo bili protiv toga. U međuvremenu je 540.000 tona porastao uvoz nafte u Srbiju, a direktna posledica uvozna nafte je zapravo nekontrolisano eksploatisanje naših bušotina. Ukoliko se one ekstremno eksploatišu, bušotine se suše, a nafta koja stiže kartonskim slivom više ne može da dođe do osušene bušotine, nego odlazi na neko drugo mesto.

Da li znate koliko je danas veći procenat derivata koji NIS prodaje preko posrednika, tj. trejdera, nego direktno. Zašto je to važno? Zato što smo mi još uvek akcionari u NIS. Time je Srbija oštećena.

Na kraju, ono što je veoma važno i o čemu želim da razgovaram i mislim da ću biti dosadan. Jednako sam se protivio ovome kada sam se protivio protiv privatizacije NIS po načinu na koji je to bilo dogovoreno izmešu Koštunice i Putina. Jedan od najobimnijih investicionih projekata u zemlji, vredan 300 miliona evra u ovom trenutku je samo paravan za brutalnu pljačku sa kojom niko od nas i od onih kojima postavljam pitanje nema nikakve veze. Danas Vučić misli o Jarinju, o Brnjaku, o vojsci, mi ovde stojimo naspram vas, vi vodite svoje ratove sa nama, a pred očima vam se dešava pljačka najobimnijeg investicionog projekta. Trista miliona evra je vredan projekat izgradnje, postrojenja, pogona za preradu nafte u Rafineriji Pančevo.

Zašto je onaj ko je bio nadležan za vođenje tog projekta, kompanija „SBI“ otpuštena? Zašto su oni koji rukovode tim projektom iz Rafinerije Pančevo, sami sebe postavili za one koji su nadzor nad tim projektom i istovremeno ga realizuju? Zbog čega dramatično pada procenat domaćih podizvođača? Vi znate šta to znači. Šta je za našu fabriku u Srbiji kada ne dobije posao izrade konstrukcije u Rafineriji Pančevo, nego taj posao dobije slovenačka kompanija sa ponudom većom za osam miliona evra, bez ikakvog kadrovskog potencijala, taj posao uradi zbog čega dolazi do kašnjenja. Konkretno su dobili posao cevi, izgradnji cevovoda. Mađarska kompanija dobija posao izgradnje konstrukcije, nemačka kompanije dobije posao izgradnje izolacije, direktna je šteta u samo ta tri ugovorena posla, mimo bilo kojih tenderskih procedura i zakona, slušaj Martinoviću, deset miliona evra. Nisi ih ti ukrao, nije ih ukrala ni Vlada, nismo videli šta nam se dešava pred nosom.

Ko radi nadzor u NIS? Za nadzor u NIS je zadužen čovek koji je istovremeno savetnik generalnog direktora i to ne kriju, to vam piše na sajtu NIS. Znate zašto znam da nema nikakve veze sa vama? Nema više odavno veze ni sa onim čiji je navodno kadar bio, a bio je kadar Nove Srbije, Velimira Ilića.

Čovek koji vodi nadzorni odbor treba da kontroliše to, je savetnik direktora koga treba da kontroliše, arterija privrede naše zemlje, pred našim nosom. Molim vas da u sva svakodnevna angažovanja posvetimo adekvatnu pažnju tome što se sada dešava. Makar da na jednom planu ne moramo da se brukamo. Očekujem odgovor.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?

Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?

Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?

Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?

Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.

Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.

Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.

Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.

Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.

Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.

Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.

Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.

Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.

Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.

Imovinska karta

(Beograd, 13.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 105000.00 RSD 03.06.2016 -