Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, biću kratak.

Vi znate mene ne interesuje Šešeljevo bulažnjenje, ali vi ste vlast i danas ja ovde nemam ništa zajedničko sa Marijanom Rističevićem, ali vi budite vlast ili se sklonite. Ja u ovoj Skupštini sedim, ne zato što sam impresioniran društvom, nego zato što poštujem neki red i mi možemo jedno drugom da kažemo šta god nam padne na pamet, ali neću dozvoliti nikada da se ovde u Skupštini ljudi gaze, zato što drugačije misle.

Vlast, Neđo, imate potpredsednika Vlada, baš me briga ko je iz koje stranke. Neću da vas podsećam kakve su bile skupštine u 2000. godine kada je onaj iscepani ovde, svaki put bio komentarisan da govori, bio je i moj poslanik četiri godine. Svako nosi svoj krst. Ili zavedite red u ovoj zemlji, a one sa bakljama, hapsite u policijskom času. One što sa stepeništa Skupštine prete lekarima, kažnjavajte kako što kažnjavate ljude kada se vraćaju iz zemlje, pa ih hvatate oko ulaza zbog toga što su izašli, a treba da budu u nekoj samoizolaciji 28 dana.

Sramota je da vi ovde govorite kako ste napisali 10 hiljada prekršajnih prijava. Mi treba da ratujemo na stepenicama Skupštine. Vlast, budite vlast, vodite zemlju. To je odgovornost. Pa, će onda jednog dana neko da vam govori ovako kako govori Šešelj meni, da me optužuje da sam lopov, da sam na silu nešto uradio.

Petog oktobra je bilo poštenije nego danas ovde na stepenicama Skupštine. Sa jedne strane su bili kordoni koji su u nas pucali, a sa druge mi koji smo se protiv njih borili. Ovde su danas ljudi došli da nešto kažu, a ne da se biju. Nije sporno da to možemo, ali ako tim argumentima počinjemo da uređujemo svoj život, onda bolje da nikada u parlament nismo ni ušli, ni da smo ovoj posao ikada radili. To Srbija ne zaslužuje, pogotovo ne, naše generacije koje imaju to teško iskustvo za sobom. Ovo ne sme više nikada da se ponovi. Ne pada mi na pamet da na konferencijama za novinare o tome govorim. Ovde u Skupštini ili parlament postoji ili ovo je drumska jazbina. Ni na Ibarskoj magistrali se ovako nije u tri ujutro niko ponašao.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodinu Jovanoviću, ne radi se ovde ni o Ljotiću, ni o Bošku Obradoviću, ni u tužilaštvu i treće grani vlast, ovde smo tema samo mi, znači, samo mi.

Rekao sam vam ceo život putujem po ovoj zemlji u tri ujutru, u najmračnijoj jazbini na Ibarskoj magistrali više samopoštovanja imaju ljudi nego ovi što sede danas u sali. Mi smo tema, a ne neki tužioci. Ako sami sebe do te mere gazimo i ne poštujemo, kako očekujemo da bilo ko poštuje ovo mesto gde dolazimo svakog dana? Da li postoji dno ili ne postoji?

Ponavljam vam, svašta možemo da kažemo jedan drugom ovde, ljudi će o tome rasuđivati, ko je pristojan, ko nije pristojan, ko laže, ko govori istinu, ali ako nemamo dostojanstvo i samopoštovanje onda Srbija nema ni demokratiju, ni parlament.

Kakvi tužioci? Nisu oni za ovo odgovorni. Boško Obradović, pa ni sam za sebe ne glasa. Dvadeset protova je stalo ispred Skupštine, rade šta im padne na pamet, da li su gladni? Da li su ostali bez posla? Brane Kosovo. Da li su nešto na Kosovu izgubili hulje i protuve? Pljuju žene.

Mi smo tema, a ne oni. Da li hoćete na izbore? Pa, onda ne možeš da ideš na izbore ako nisi spreman da poštuješ drugog. Tačno je što kaže, dan posle 5. oktobra, ma još se dimila Skupština, otišli smo u magistrat, bio je sa Todorovićem, eto ga svedok. Izvadio je izborni zakon i rekao – Đinđiću, Srbija je jedna izborna jedinica. To od devedesete tražimo. Zoran je uzeo zakon, nije ga pogledao, da mi ga je pre nego što predamo u proceduru da vidim da li postoji neki tehnički propust. Taj zakon je bio na snazi dok Tadić nije počeo da se igra sa izbornim zakonodavstvom. To je bilo samo poštovanje, ne prepoštovanje Šešelja, nego samo poštovanje. Ako nešto tražiš deset godina i boriš se za nešto onda nemoj da gaziš sebe.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice Vlade, ministri, želim prvo da kažem da mi je drago što danas radimo zajedno, što ste živi i zdravi, što ćemo moći da vodimo političku raspravu i da se borimo sa verom da to radimo u najboljem interesu našeg društva.

Na početku, gospođo Brnabić, želim da vam se zahvalim. To nije samo izraz lične zahvalnosti vama. Znam da vi imate svoju porodicu, kao što imam i ja, kao što imamo svi mi, i da ste radeći posao u ovom prokletom vremenu podneli veliku ličnu žrtvu. I kada ste grešili, a nema bezgrešnih, siguran sam da ste verovali i želeli najbolje kao i svaki normalan čovek u ovoj zemlji. Ali, dužan sam da vam se zahvalim kao predsednici Vlade, jer je to hvala svim onim fantastičnim ljudima će, a to je pravilo života, ostati u senci, a zapravo su veliki heroji ovog vremena.

Mi smo u ovoj pandemiji upoznali nekoliko lekara, videli poneku medicinsku sestru i nekog medicinskog tehničara, videli smo spotove naših trgovinskih lanaca i u njima ljude koji su se postarali da svakog dana možemo da iskoračimo ili zakoračimo u svet lišeni nekih strahova koji su predstavljali problem na nekom drugom mestu.

Dužan sam to da kažem kao narodni poslanik i kao političar, jer smo mi društvo u kojem je oduvek bilo deficita u poštovanju i tog neodgovornog viška u omalovažavanju i nekorektnom odnosu.

Gospođo Brnabić, puno toga ste rekli u svom govoru. Ali, pokušajte da me shvatite krajnje dobronamerno. Ovo je jedna od poslednjih prilika da mi politički razgovaramo, da govorimo o politici.

Mislim da se danas više od virusa govori o izgledu sveta nakon ove pandemije i da je beskraj analiza koje pokušavaju da nam objasne šta se to u našem životu promenilo. Zašto vam kažem da pokušate da ovu raspravu preusmerite na neki drugi tok, na politički? Pleksiglas, maska, rukavice, hlorokin, antitela, to u većoj ili manjoj meri štiti nas od Korona virusa, od Kovida-19, ali šta nas štiti od političke gluposti, od beskrupuloznosti, od laganja, od neiskrenosti, sebičluka? Šta nas štiti od političkog slepila?

Pod ovom kupolom 80 godina ljudi govore, i mi među njima, uvereni da rade najbolje za Srbiju, a kakva nam je Srbija danas? Kada je pogledamo, onda možemo sa sigurnošću da kažemo samo jedno – sve se u ovom svetu promenilo, samo se ne menja srpska politika, njen karakter i naši međusobni odnosi. Mi nismo ljudi koji na tako nešto smeju da pristanu, jer živimo u diktaturi. Da li hoćemo parlament na sednici ili parlament na stepeništu ispred ove zgrade? Ako hoćemo opoziciju u sali, da li smo sposobni i spremni da tu opoziciju čujemo, saslušamo čak i kada se sa njom ne slažemo i kada je ne razumemo? Mi smo u ovu krizu ušli kao politički uništeno društvo.

O kojoj sednici parlamenta mi treba sada da raspravljamo, a koja bi nešto pozitivno ostavila za sobom da je održana u martu mesecu? Hoćete li da vam kažem šta bi bila posledica sednice iz marta meseca, pri čemu i ja mislim da bi bilo bolje da se to tada videlo, pa da danas pokupimo čaure i da vidimo ko je preživeo, a ko nije, jer posle te sednice nam ne bi pomagali respiratori. Posledice sednice na kojoj bi mi pokazali svoje pravo lice bile bi takve da bi ljudi tražili virus, a ne bežali od njega, da bi tražili policijski sat za boravak u kući, a ne na ulici. Dotle smo mi doveli ovu zemlju.

Danas u 20 časova aplaudiramo lekarima, a u 20.05 dezorijentisano, urnisano društvo lupa u šerpe boreći se protiv diktature, a diktatura je politika koju sprovodi vaša Vlada u dogovoru sa lekarima kojima se na stepeništu ovog parlamenta preti. O tome moramo da govorimo, gospođo Brnabić.

Reći ću šta je strašan problem ovog vanrednog stanja – način komunikacije. Mi nismo imali puno prilike da o tome razgovaramo. Kod nas se, uostalom, razgovori ne vode, mi režimo jedni na druge i ujedamo se. Imam razumevanje za pritiske pod kojima ste bili, za teške okolnosti, za neizvesnost. Danas je lako komentarisati neke događaje, postupke koji su ostali za nama, ali nikad nisam bežao od odgovornosti, preuzimao sam je i za sebe i za druge i vrlo dobro znam kako se teško živi i radi kad donosiš odluke prvi put u životu, kad nemaš koga da pitaš, kad nemaš sa čim da uporediš, a od njih zavisi nečiji život.

Ipak, sada kada smo na kraju svega ovoga, ne mislim na kraju pandemije i borbe protiv virusa, morate shvatiti, gospođo Brnabić, Vlada ne moli, predsednik ne preklinje, vlast ne preti. Možda u nekim drugim društvima da, gde postoji jasan sistem odgovornosti, ali ovom našem, gospođo Brnabić, više nego ikad bio nam je potreban dogovor.

Divni su ljudi koji su izneli ovo vanredno stanje prethodnih mesec i po dana. Generacije starih i klinci koji su sedeli pred ekranima gledajući program RTS-a i tako kompenzujući izostanak mogućnosti da odu u školu. Divni su ljudi koji su radili uprkos svemu i zbog toga sa tim ljudima vlast mora da razgovara. Trebali ste i morali ste da nađete snage za drugačije jezik kojim ste se povremeno obraćali ljudima.

Razumem da neko može da bude i ljut i povređen, ali smo previše izmrcvareno društvo da bi bez posledica moglo da prođe sve ono kroz šta smo prošli zajedno od marta meseca. Zato danas jedan deo društva ima utisak da zapravo treba da se bori u vanrednom stanju protiv vlasti, a ne protiv onoga što nam je zajednički problem.

Na sastanku koji smo održali na početku vanrednog stanja rekao sam da je za nas sramota da se bavimo stranačkom politikom, da čak i razgovaramo o izborima dok ljudi umiru na svakom koraku oko nas ili su u životnoj opasnosti. Dogovorili smo se da ćemo obarati stranačke ruke kada prođe vanredno stanje. Do toga nije u potpunosti došlo i to je naša zajednička odgovornost.

Pitam vas, gospođo Brnabić, ima li danas prostora za neki dogovor? Kako mislimo dalje? Da li uopšte znamo kako ova zemlja treba da izgleda sutra ili je to vizija vlasti koju mi, pošto smo opozicija, naravno, treba da negiramo odgovarajući nekom svojom?

Koliko godina ima profesor Kon, gospođo Brnabić? Ja mislim više od 70 godina. Koliko? Šezdeset i četiri, šezdeset i pet godina. On se nije pojavio juče u našem zdravstvu. Ja ga se sećam iz 2009. godine i krize koju smo imali sa virus H1N1, a kada je država kupila tri miliona vakcina, a onda nesposobna da sprovede vakcinaciju kompromitovala vakcinaciju do te mere da danas imamo problem sa društvom koje apriori odbija svaki oblik takve medicinske zdravstvene zaštite, pa smo peglali fleke tako što smo u zatvor poslali direktorku Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Godinu dana u pritvoru, puštena, oslobođena nakon toga.

Nikada nismo o tome politički razgovarali, pa smo zato danas došli u situaciju da onaj ko radi svoj posao, sa nekim drugim ko takođe radi svoj posao, ja ne znam za koga je Kon glasao, da li je glasao za vas ili za mene, to ne treba da nas interesuje. Onog trenutka kada smo mi od Srbije napravili zemlju u kojoj je čovek koji radi svoj posao, zajedno sa nekim drugim koji, takođe, radi svoj posao, sa vama, jedan kraj drugog, ne može zbog toga što ste vi moj politički protivnik on da postane žrtva svega toga. Morate da progovorite i da zaštite lekare koji dele danas sudbinu čitavog niza ljudi koji su prošli to kroz šta oni prolaze danas, zbog sličnih pobuda, ali je njihova uloga u društvu drugačija.

Nikada nisam video Dariju Kisić Tepavčević. Nisam znao da postoji. U tri popodne nisam gledao te konferencije za novinare zbog njene frizure, nisam primetio. Nezadovoljni ljudi, gnevni ljudi, nesrećni, mogu da budu besni. Političari nemaju pravo na to. Zdravstveni radnici i struka moraju biti zaštićeni ovde, ne tako što ćemo mi njima iskazivati zahvalnost po televizijskim emisijama, nego tako što ćemo jednom zauvek reći – svako ko radi svoj posao u ovoj zemlji služi ovoj zemlji i svaka vlast je dužna da ga štiti, a svaka opozicija da ga poštuje jer će sutra raditi sa njim ili ja treba da dođem sa svojim Konom, sa svojom Kisićkom, sa svojim Stevanovićem, sa svojom medicinskom sestrom. To je ludnica, nije zemlja.

Mnogo toga mi možemo da zamerimo jedni drugima, i treba da zamerimo. Nikad se neću pomiriti, nikad se neću pomiriti sa stavom da je Srbija diktatura. Šta je problem danas? Problem je što je Vučić Vučić, što sam ja ja, što je Đilas Đilas, što mi iz svoje kože ne možemo. Što je Đilas Đilas. To je problem. Lupali smo u šerpe 1996, zato što je Milošević pokrao izbore. Danas se beži od izbora, da bi lupali u šerpe. Nemam ništa protiv i moja deca izađu pa lupaju, nastave od osam uveče. Nek svako lupa, nek pokaže da je nezadovoljan, ali ne lupaju oni samo vama, lupaju i meni, svakom političaru u ovoj zemlji, lupaju neposredno parlamentu, ruini od parlamenta. Ne zato što ja želim da bude takav, nego što je demokratija nešto drugo, kao i parlament.

Vodio sam zemlju jednom sa kolegama u vanrednom stanju. Dan nakon ubistva predsednika Vlade u 10 ujutru, održali smo sednicu parlamenta na kojoj smo potvrdili odluku o uvođenju vanrednog stanja u zemlji. Bilo je teško, to smo uradili, ne zato što nismo mogli bez te odluke, nego zato što smo želeli da pokažemo društvu da država postoji. Danas vi možete da pokažete da država postoji tako što ćete vrlo jasno reći istinu, nema više priče u vanrednom stanju o naprednjacima, liberalima, demokratama, radikalima o ne zagovaram ja neki giletarizam reda radi.

U takvim vremenima kakva su ona koja smo mi ostavili za sobom, i koja nažalost, za koja ne možemo da kažemo da nisu pred nama, danas je Institut za zarazne bolesti „Robert Koh“ rekao da se vraća reproduktivna snaga virusa u Nemačkoj, da je sa 0,9 otišao na 1,1, odnosno na 1,1 a na 1,1 se raspada sistem. Dvadeset šest miliona ljudi je ostalo bez posla u Americi, četiri miliona u Velikoj Britaniji, 1,7 miliona u privrednom sektoru u Grčkoj. Kakva je budućnost, o tome treba da razgovaramo. Ova zemlja nema budućnost ako nema zrelu i odgovornu politiku.

Jeste, šizofrena je ta pozicija, biti opozicija vlasti i većem delu opozicije, ali, nažalost to je jedini put koji možeš u ovom trenutku da uradiš ono što smatraš da je ispravno za ovo društvo. Ja mislim da je ispravno danas reći Srbiji istinu.

Za mene je vređanje zemlje, dokazivanje naše nesposobnosti tako što ćemo prebrojavati mrtve i sa jedne i sa druge strane grane, vređanje zemlje, uveravanje da mi nemamo nijednog prijatelja u svetu, ali isto tako i vređanje zemlje i ona konferencija za novinare na kojoj napujdani kerovi iz tabloida kažu ono što neko iz vlasti ne želi da kaže. Prekinite sa tim, ne kažem vama lično, prekinite sa tim. I meni se ne dopada politika Aleksandra Vulina, ali sam mislio da nije vanredno stanje vreme u kome treba da iznesem saopštenja i tražim ostavke. To se ne radi tada.

Koliko je vojnika pokupilo virus radeći svoj posao. Šta je na kraju ispada da je vojska izašla sa puškama da bi uterivala strah u zemlji? Znate zašto ti ljudi stradaju? Stradaju zbog neodgovornog dela opozicije, ali i zbog toga što vlast nije sposobna.

Mnogo toga se promenilo, napravili smo auto-puteve, napravili smo Klinički centar, jesmo vratili, smo, mi nismo bili na listi zemalja EU, nismo postojali, nisu mogli da nas rangiraju, da nas klasifikuju, nisu imali na osnovu čega, danas je bolje. Ali, vrlo dobro znamo da bi bilo ludilo likovati zbog toga što negde nije stigla maska, što nije stigao mantil. Nama su potrebni novi protokoli, dogovori, strategija, sednica na kojoj ćemo razgovarati kako da se definišu mehanizmi koji će nas učiniti efikasnijim sutra.

Nerviramo jedni druge. Tačno. Koga interesuje to, koga to uopšte interesuje što mene nervira Vučić i ja nerviram njega, i što Šešelj može da bulazni još 100 godina, biće jednako besmislen.

Ovo je prilika Ana da razgovaramo o budućnosti zemlje, da kažemo ono što svako vidi pred našim očima. Ono što je najznačajnije što nam se desilo u ovom vanrednom stanju je poruka da su ljudi živi, da žele nešto. To moramo da im damo.

Gospođo predsednice, samo u najkraćem.

Ja ni ne očekujem od svakog poslanika u sali da me razume. Ja ne bih ni govorio ono što sam rekao u diskusiji, da je takav slučaj. Ali, smatram da je uvredljivo govoriti na takav način na koji je moj prethodnik govorio o periodu vanrednog stanja, koje je u zemlji proglašeno nakon ubistva Zorana Đinđića, predsednika Vlade.

Sve institucije su slobodno radio svoj posao, mogu to da učine i provere i danas, ako postoji zakonski osnov za nešto tako. Smatram da ste bili dužni da opomenete Vojislava Šešelja zbog načina na koji je govorio. Ne o meni politički, to apsolutno nije predmet moje replike, ali svakako opisujući stanje u državi, ponašanje insitucija, pominjanje nekih ljudi koji ga žuljaju zbog toga što vrlo dobro znaju ko je i šta je.

Gospođo Brnabić, mora drugačije. Sa tim ne može da se pravi, od toga ne možemo da odustanemo.

Srbija čiji je predsednik Vučić, ne Srbija čiji sam predsednik ja, koji je izdao na Kosovu, jel tako, koji je takvo zlo da ne može da bude u istoj rečenici da ratnim zločincem, vređa ga to, Srbija je u vanrednom stanju, u pandemiji, na Kosovo poslala testove Aljbinu Kurtiju i kosovskoj vladi. Nije poslala škorpione. Znate koliko je bilo neverovatno razmišljati o tome, reći to, zamisliti uopšte, ne uraditi, pre 15 ili 20 godina?

Naravno da svi imamo svoju odgovornost. Vi ste predsednica Vlade, vi ste vlast i u tome je razlika. Znam ja vrlo dobro svaki mediji. Ja ovde ne govorim o drugima zato što neću da budem kao oni. Ne zato što imam neki dogovor sa njima, kao što nemam dogovor ni sa vama da me vi propustite ovde, jer ja kad izađem sa svojih 500 hiljada birača biće šou u Srbiji, čudo. Vi i Vučić bez mene u Skupštini ne možete. Ali, ja neću da budem kao onaj koga ste pomenuli, koji je osam godina vodio ovu zemlju, pa umesto da je smiri jer je i sam zna koliko je to teško, da pokuša da vidi, a nikad nije ništa sto posto crno, makar nešto pozitivno, neki mostobran da napravimo.

Ja ne mogu to i neću to da radim. Nismo isti i to morate da shvatite. Vlast je uvek najviše odgovorna. Ja se ne slažem sa, i Vulin je tu rekao, tu nema potrebe da ponavljam sve to. Ali, u vanrednom stanju u svemu onome, on za mene nije ni JUL, ni Pokrete socijalista. On je za mene slika svakog vojnika koji negde stoji i pati se i radi posao koji nije mogao ni da zamisli u ludilu da će raditi i zato se ugrizem za jezik. Sa druge strane vi zaboravite na tabloide zbog toga što država ne može da komunicira sa tabloidima. Politika je bila institucija ovog društva… (Isključen mikrofon.)

Poštovana predsednice, poštovani potpredsednici, gospodine predsedniče, gospođo Brnabić, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prvo mislim da smo dužni jedni drugima da odgovorimo na jedno vrlo jednostavno pitanje - da li su nama uopšte i potrebne više ovakve sednice? Zašto smo došli danas ovde? Da li su potrebne našem društvu i postoji li uopšte još u našem jeziku neka reč koju mi nismo izgovorili do sada, opisujući tu našu muku i nesreću od Kosova, koja je nažalost, i ja mislim da je u tome jedini smisao ove današnje sednice, samo poslednji u nizu, svakako najtragičniji i najteži naš nacionalni porez?

U 2019. godini razgovarati o Kosovu, a na prvi pogled bez nekog posebnog povoda zapravo ima smisla samo ukoliko ovu raspravu pretvorimo u razgovor o nama, jer to naše nesrećno jadno Kosovo je takvo zbog nas ovde u Beogradu, a ne zbog onog naroda koji je dole ostao da živi, što nema gde da ode. To što smo na kraju uradili Kosovu, pre toga smo uradili Srbima u Hrvatskoj, to smo uradili u Bosni, a danas radimo nama samima.

Sedam godina ste vlast, gospodine predsedniče. Reći ćemo vam šta smo za tih sedam godina izgubili. Izgubili smo vreme u kojem smo mogli da makar pokušamo da postanemo pristojan narod.

Vi ste danas ušli u Skupštinu Srbije otprilike onako kako bi možda ušli i u parlament u Prištini. Vređaju vas. Šešelj gazi kolima svoje političke protivnike. Jedni drugima lomimo vratove, grizemo se. Zakazujemo mitinge da bi na njima proklinjali one koji sa nama nisu, a posle dva sata vašeg govora i frenetičnog aplauza kojim je on okončan, ja vidim da ste vi sami, potpuno sami i Vlada i poslanici i partije i narod, a vi sami sa sobom kao predsednik.

Šta je ta istina, gorka istina koju ste pomenuli, kao nešto što treba da izaberemo umesto slatke laži? Koja je to istina? Ja se vrlo dobro sećam svih tih kosovskih sednica ovde u parlamentu. Najmanje zbog toga što sam uvek sa njih izlazio žigosan kao izdajnik.

Sećam se zbog tog čudnog jedinstva, koje nije bilo posledica zajedničkog pogleda na rešavanje problema, nego nekog iracionalnog straha da se ne smeju otvoriti oči i reći ono što je očigledno, svašta sam rekao o Miloševiću, svašta sam rekao o Koštunici, o Tadiću, o Nikoliću, o vama, ali nikada nisam ni u koga ko je vodio zemlju upro prstom i optužio ga da je izdajnik zbog toga što nam se sve ono na Kosovu desilo.

Nikada nisam sipao so na tu ranu. Da li bih uradio drugačije? Uradio bih. Da li sam o tome govorio? Govorio sam. I ja vam i sada to predlažem. Voleo bih da vi u crkvi možete da nađete ono što vam je potrebno da bi uneli neki mir u ovaj naš podivljali i nesrećni narod, ali ne možete to tamo da nađete. Nema danas u crkvi Čarnojevića koji će reći da narod mora da živi, a ne da nestane. Voleo bih kada bi mogli u našoj akademiji da nađete to. Ima tamo hrabrih ljudi. Ima onih koji otvoreno i ispravno govore, ali ni tamo nećete naći, predsedniče, podršku za ono što je ovom narodu potrebno da bi preživeo, ne da bi vi ostali na vlasti.

Gde je ta pomoć? Nažalost morate vi sami to da uradite. Ja bih voleo kada bih mogao umesto vas, želeo bih, kao što ste vi rekli – nađite mi tog Obilića. Evo recite šta da uradim ja pa da moj narod nađe svoj mir i sreću, da i vama i moja deca i sva druga i Šešeljevi unuci postanu i budu drugačiji od svih nas. Svako naše porodično stablo, gospodine predsedniče, krvlju je zalivano, krvlju.

Ono što je Srbiji potrebno, to je teško reći, a još teže uraditi. Ne znam kako to sami možete da uradite, ali ne idite putem kojim su pre vas išli svi srpski predsednici. Sa svima sam razgovarao. Niko od njih nije želeo ne samo zbog one Lazareve kletve, nije imao snage, ni mogao da uradi nešto što niko pre njih u svetu nije uradi.

Hrvatski sabor je od kad postoji doneo samo jednu odluku jednoglasno, odluku kojom odbija arbitražu Haškog suda u sporu koji su vodili sa Slovenijom oko Piranskog zaliva. Ceo Kameno može da se prebaci. Rekli su – ne može, dok Pudždemona hapse u Nemačkoj zbog deklaracije o katalonskoj nezavisnosti. Ta ista Nemačka od nas traži da mi priznamo nezavisnost Kosova. Dok nam govore o Evropi 2025. godine, mi čitamo pet raznih scenarija transformacije te Evrope. Ono što moramo da uradimo, moramo da uradimo zbog nas. Čitali ste te brojeve, glava od toga zaboli, više ne može da se prati to, ni računar to ne može da prati – gde ćemo biti 2060. godine, gde 2100. godine. To više niko ne može da prati.

Mi smo poslednja generacija ovog društva koja će ili staviti tačku na ovo raspadanje koje traje vekovima, ili staviti tačku i napraviti od Srbije državu ili staviti tačku opšte na ideju i pravo srpskog naroda da ima svoju državu.

Ne može se izgubiti ono što smo mi na Kosovu izgubili. Ne može se drugi put izgubiti. Koliko god da je to teško, ne može. Dva puta se u istu vodu ne može stati. Ali, recite ono što se mora reći.

Mi na Kosovu možemo da dobijemo ono što nikada kao narod nismo imali. Mir predsedniče, mir možemo da dobijemo. Albanski narod je poslednji balkanski narod koji vodi svoju borbu za nacionalno oslobođenje, za svoju nacionalnu državu, u vremenu u kojem to više niko ne radi. Krvavo, više ili manje kao su bile sve nacionalne borbe na Balkanu. Nama je potreban mir sa Albancima, a pre tog mira, mir sa nama samima. Mir sa nama samima.

Pogledajte kakav je svet u kome živimo. Na glavu se okrenuo, a svi kažu zašto da ne sačekamo još malo. Hajde da sačekamo. Pa nije ništa bilo zamrznuto u prethodnih 10 godina. Srbija je propadala, albansko društvo se razvijalo pod pritiscima, deformisalo zbog toga što nije moglo da nađe neophodnu perspektivu za drugačiju vrstu razvoja. Nećemo da pričamo o statusu Kosova, nego ćemo da pričamo o platama, pa kada budu dobre plate Srbima i Albancima, status neće biti problem. Mi nemamo više vremena. To se više ne broji godinama, mesecima se broji.

Morate da nastavite pregovore. Ko zna jednog dana kada budemo slušali priče o tim taksama, ko zna šta će se iza toga pojaviti? Pa neće Haradinaj da gleda kao predsednik vlade Tačija koji mu pravi od Kosova državu. Jel to naš problem? Nije. Nije to naš problem, to je njihov problem.

Da li je neko iskoristio njihov problem da bi torpedovao pregovore? Jeste, jeste. Neko ima Bregzit za vratom, neko drugi će dobiti krvavu balkansku dramu u XXI veku ponovo. Ako mi ne pomognemo Albancima i sebi da Kosovo postane normalna država, ujediniće se sa Albanijom, pa će se onda otvoriti problem Makedonije, pa će se otvoriti problem Crne Gore, pa severa Grčke.

A da li sam ja išao i u Makedoniju, i u Bosnu i molio i objašnjavao da se svaki dogovor između Beograda i Prištine podrži, da se ne torpeduje razgraničenje. Pa Kosovo je podeljeno, ono je podeljeno. I svaki albanski lider će vam u razgovoru reći to - sever Kosova nije Kosovo. Sever Kosova nije ni Srbija. To moramo da rešimo.

Pravili smo greške u prošlosti, ne treba se na to vraćati, ali nemojte da ih ponavljamo. Nemojte da ih ponavljamo. U redu, rušimo im projekat nezavisnosti, neke zemlje povlače priznanja, zaustavljamo ih pri ulasku u neke međunarodne institucije. To je sve sada rat u toku pregovora, ali time mi ne rešavamo strateški ništa. Samo ih još više frustriramo. I dalje smo strašno sami i to se vidi u situacijama u kojima se povremeno nalazimo.

Tačno je, ali znate, kada pričate o tim avionima, pa bio jedan sada ih je 14, a mi nismo imali ni aerodrom. Zemlja nam je bila uništena. U redu, danas, pa znate šta je taj auto-put koji ste vi otvorili? Pa to je prvi auto-put srpskog naroda. Jeste li svesni vi toga? To nije pitanje SNS-a.

(Vojislav Šešelj: Imali ste vi pare za taj put, ali ste Čumetu davali.)

E, da sam samo imao dovoljno para da te pošaljem negde, da te ispalim raketom, ali i iz svemira bi te vratili, kao što su te iz Haga oterali.

Nema razloga više, ne postoji više nijedan razlog da mi ovde u parlamentu izbegavamo tu vrstu razgovora.

Kada pominjete taj sever Kosova, ko je odgovoran za to što srpski narod nema uređen politički život na Kosovu? Pa ni nama nisu dozvolili da pustimo Srbe na Kosovu da se sami politički organizuju. Kao što su od Miloševića tražili da sa njim razgovaraju, da on onda rešava situaciju u Bosni i u Hrvatskoj, tako su i od nas 2001. godine tražili da ovde u Beogradu prave dogovore koje će Srbiji na Kosovu slepo slušati. Svaka vlast je imala dole neku svoju koaliciju, jel tako? Tako je. Tako je uvek bilo.

Pominjete pismo Savetu bezbednosti, ja sam ga pisao, ja. I Savetu bezbednosti i Bušu i Bleru. I nema smisla sada govoriti o ljudima koji nisu više tu, ali reći ću vam. Poslednji susret predsednika srpske Vlade sa jednim od svetskih lidera u februaru 2003. godine, započeo je pitanjem – šta ste sada to Kosovo izvadili? Šta će vam to?

Zato što i to je odgovor na pitanje, bez Kosova nemamo svoju državu. Kažu – šta će vam država? Pa zato što hoćemo da uđemo u Evropu. Hoćete u Evropu da uđete, pa vas dvojica ste veća Evropa od mene, ali srpski narod, razmislite koliko je to realno.

Ja sam i danas borac za tu Evropu, jer bez te Evrope ne možemo da postojimo, ali ono što moramo da razumemo ovde, niko drugi ove probleme koji nas guše neće rešiti. Da li su oni doneli odluke? Jesu. Govorite da ne možete da kažete svoj plan. Mislim da je naš problem u tome što više ne postoji nijedan plan kojim se te stvari mogu rešiti onako kao bi mi želeli da se reše. Postoji jedna velika pretnja i problem, mi od Srbije ne smemo napraviti vajmarsku Srbiju, kao što je 1918. godine napravljena vajmarska Nemačka. Pa da svako dete koje ovde odrasta, a odrasta zatrovano nacionalizmom pod kojim nam je kičma pukla. Srbiju je nacionalizam uništio, onaj bezobrazni, podli, podmukli, onaj koji se danas prepoznaju u pesmama „Dogodine u Prizrenu“ koje se puštaju po beogradskim kafićima, a njega razvlače po Prištini, onako vezanog, pa niko reč da ne kaže.

Ne slažem se mnogo sa politikom Kancelarije za Kosovo. Mnogo toga bih radio drugačije, ali mi smo toliko nemoćni danas, samo zbog toga što su još uvek krećemo u okvirima u kojima možemo samo da nestanemo. Nije pitanje kako ćemo rešiti Kosovo, ne to, nego pitanje je šta je naše novo Kosovo? Šta je naše novo Kosovo?

Izaći ćemo pred narod i narod pitati, pa vi znate kako će se to završiti? Zamislite da ste pitali narod za penzije, da ste pitali za plate. Ja sam 2008. godine govorio da se trebaju zamrznuti plate i penzije. zamisliste da ste ih to pitali, kako bi to prošlo. Pa ovaj naš narod ide i glasa za rat, a onda se čudi kada mu padaju bombe na glavu. Mi smo narod razludeli. Prvo tom narodu moramo da pomognemo da stane na noge, da se osvesti, da shvati u kom vremenu živi. Vi ste predsednik i budite predsednik. Iskoračite, tu niko ne može da vam pomogne, koliko god da žele vaši poslanici. Tu nećete naći šansu, ni pomoć za sebe.

Voleo bih da postoji neka institucija pred koju možemo da izađemo, pa da kažemo – dajte da razgovaramo. Gledajte na šta liči Skupština. Ne mislim sada opozicija i vlast, nego pogledajte koliko smo nemoćni. Možemo da pričamo i možemo da donesemo neke odluke i to uvek ostaje ovde među nama, koga to drugog obavezuje? Na šta mi možemo da utičemo?

Kada bi ovi zidovi mogli da govore, tu su ispisane sve naše zablude. Tačno je, bilo je mnogo pogrešnih odluka u prošlosti, ali to danas više ne može da bude argument, to samo može da bude neko upozorenje, beleg na temi. Kada govorimo o Kosovu, govorimo o nama.

Bio sam na Gazimestanu 1999. godine, na Vidovdan 28. juna, gori sve okolo. Patrijarh Pavle, Atanasije, Artemije, Amfilohije i ja, pa ide Pavle iza nas, a Amfilohije kaže – ako pita šta gori, reci da gori seno. A Pavle viče – kada je na Kosovu gorelo seno, a da ne gori kuća?

Tad sam odatle izvodio konvoje Srba koji su ljubili zemlju kad pređu Merdare. Zemlju je narod ljubio. E, o tome moramo da mislimo. Tu zemlju moramo da sačuvamo tako što ćemo reći istinu, tako što ćemo reći da ćemo učiniti sve za mir sa Albancima. Taj narod mora da ima svoju državu, kao što moramo i mi. Nađite kompromise, ali u tim kompromisima ne sme biti mesta za staru politiku i ne sme biti nikakvog obzira i razumevanja za ideje koje su pogubne i koje su nas dovele u ovu situaciju.

Ne razmišljate, niko vas neće tapšati po ramenima, bićete žigosani kao izdajnik šta god da uradite. Vaša jedina misija je u tome da promenite orjentaciju ovog društva, a podrška i razumevanje, pa njega nećete naći na mestu predsednika. Koji je to predsednik Srbije tako nešto na kraju mandata imao? Toga ovde nema. Ali, budite ono što drugi nisu bili uz sva ograničenja, sve greške. Pokušajte da budete državnik. Državnik gleda u budućnost. Političari pričaju o prošlosti. Otvorite nam tu perspektivu mira, dogovorite sa Albancima, ali recite ono što je suština. Samo je mir nešto što nam je potrebno, ne teritorije, ne opštine, mir.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, ministre Mali, ne znam da li je gori način na koji vas kritikuju zbog ovog zakona ili način na koji ga branite.

Hajde, prvo odmah da raščistimo sa tim šta se podrazumeva pod odgovornošću onih koji su bili prethodna vlast. Pa, vi ste u Vladi sa više onih koji su bili prethodna vlast, nego oni koji to nisu, osim Vulinove i Vučićeve partije svi drugi koalicioni partneri vladajuće koalicije su bili ta prethodna vlast. Socijalisti, PUPS, SVM, partija Rasima Ljajića, Vuka Drašković, jel treba dalje da nabrajam?

Dakle, pojam prethodne vlasti zaboravite kao argument koji upotrebljavate tražeći prostor i pravo za sebe da reagujete u ovom trenutku i rešavate problem koji je realan. Znači, ne kažem da nije, užasan, strašan problem i ja razumem, za razliku od drugih, što sad to radite? Ne mogu da zamislim šta će biti za tri meseca kad se napusti potpuno politika kvantitativnog popuštanja, kad prestanu da štampaju evre, otkupljuju obveznice na berzi, kad se konačno desi taj Bregzit, biće još gore nego što je sada. Ali, gospodine ministre, makar na ovom pitanju moram jednom da stanemo na svoje noge i da prestanemo da živimo u iluzijama.

Odluka Kasacionog suda, da li smemo da je komentarišemo, a da to nije pritisak na sud, pošto je sa tim gotovo. Šta znači stav da banke moraju da dokažu da su se zadužile u francima, pa onda naplaćuju to od građana. Pa, to je glupost. Govori se o kreditima koji su indeksirani. Znači, onog trenutka kada je postojala korist za ljude koji su uzeli kredit u švajcarskim francima sve je bilo u redu. Da su Švajcarci dalje nastavili da drže kurs koji su imali tada niko ne bi govorio o problemu ljudi koji su se zadužili u evrima i isti kvadrat platili ko zna koliko više.

Govori se ovde, ne znam o nekim zlim stranim bankama. Pa, ni jedna od tih banaka nije strana, vi to vrlo dobro znate. Osnovane su ovde u Srbiji, u skladu sa našim zakonima, deponovale novac u Narodnoj banci u skladu sa našim zakonima, to su naše banke, to nisu strane banke. Šta ćemo da radimo sa privredom? Vi sami znate koliko je naša privreda stradala posle 2008. godine, između ostalog i zbog toga što je i privreda uzimala kredite u francima.

Ovde je samo jedno pitanje pred nama, da li se mi slažemo sa tim da čitavo društvo pomogne ljudima koji su ugroženi do te mere da ostaju sada bez stanova, na ulicama sa svojim porodicama? To je jedno jedino pitanje koje se postavlja ovde. Ako se druga pitanja nameću da bi se to sklonilo u stanu ili da bi se politička odgovornost prenela na prethodnu vlast i činjenicu da kada je više njih danas u vladajućoj koaliciji nego izvan nje, onda se nećemo složiti.

Država je od 2012. godine reagovala, odnosno država. Reagovala je Centralna banka, omogućila je konverziju u evre, da li je tako, uspostavila kontrolu nad kamatama, naknadama za pružanje usluga u banka sektoru itd. Postoji velika razlika između zakona o kome mi sada razgovaramo i zakona, recimo, u Hrvatskoj, Crnoj Gori ili pomenuta je Mađarska. Tamo se država nije pojavila kao neko ko će učestvovati delom u pokrivanju troškova koje imaju banke.

Treba pošteno reći zašto mi to ovde radimo? Zato što bi izgubili spor koje bi banke pokrenule tražeći svoju zaštitu. Izgubili bi, jer su ugovori sklopljeni, potpisani svojom voljom, onda kada je to bilo povoljno. To je kao da smo vi i ja vlasnici akcija Boinga, pa padne njihov 737, padnu akcije na berzi, onda mi dođemo pred Vladu i kažemo – dajte nam pare, mi smo izgubili. Govorim o ekonomiji i naravno da ne treba ekonomija sada da se dokazuje i da puca preko tih ljudi, ali onda treba pošteno da kažemo – država postoji i ona pomaže, pomaže ljudima u slučaju elementarne nepogode i svi smo solidarni sa tim i doprinosimo rešavanju njihovog problema. Bile su poplave 2014. godine i svako je učinio koliko je mogao, a i država da se to nekako sanira. Ovo nije elementarna nepogoda. Ovu su ugovori koji su ljudi sklopili razmišljajući o svom interesu sa željom da što manje plate, a što više dobiju. Nije tačno da su banke takve kakvim se danas predstavljaju. Ovde banke igraju mnogo drugačiju ulogu nego što je to recimo slučaj na zapadu, i vi to dobro znate. Inače, bi se davno banke naplatile u slučaju „Galenike“. Nikad ne bi dočekali kineskog investitora u Boru jer bi banke davno naplatile svoj dug i u čitavom nizu problema u kojima su banke ovde postupale suprotno bankarskoj logici, praveći neku vrstu partnerstva i dogovora sa državom. I, ovaj zakon je rezultat jednog takvog odnosa.

A šta nam garantuje da je ovo poslednji put? Samo jedna poruka, jasan stav, ko je za ovo odgovoran? Ko je za ovo odgovoran? Ako je odgovornost individualna kod onih koji su potpisivali ugovore, u ovom zakonu treba da se kaže i da postoji ne zahvalnost prema Vladi, nego prema društvu koje je odlučilo da da 100 miliona evra za to, a ne možda za nešto drugo, bez za stipendiranje najboljih studenata, ne za povećanje plata u zdravstvu kako nam ne bi odlazili lekari.

Slušam kritike kako je ovo što se sada desilo posledica neodgovornog odnosa države u poslednjih nekoliko godina. Znate na čemu se zasniva ta logika, iz čega proizilazi ona? Iz vašeg stava da je neka prethodna vlast za to isto tako odgovorna. Ako je prethodna vlast odgovorna onda moramo utvrditi odgovornost, da li je 100 miliona malo da bi se utvrdila odgovornost. Dajte da utvrdimo onda odgovornost. Šta je tada radio SPS? Šta je radio PUPS? Dve milijarde smo potrošili povećavajući penzije za deset posto, pa se strovalili. Da li je tačno ili nije tačno? Da li smo se zadužili 2011. godine milijardu smo uzeli sa kamatom 11%. Pa, dajte onda da vidimo ko je odgovoran za to i kad jednom bude odgovarao, drugi put se to neće desiti.

Nemojte ovde da prihvatamo kao nešto što je normalan stav da kamata u Srbiji treba da bude kao kamata u Nemačkoj. Pa, ni Nutela u Srbiji nije kao što je Nutela u Nemačkoj. Odakle ideja da će kamata biti ovde ista kao i u Nemačkoj?

Naravno da mi ne možemo da uradimo ono što je uradio Orban, naravno da ne možemo, ali onda treba to tako reći. Šta vi ima da tražite ekonomsku logiku u tom zakonu, nema je. Recite pošteno – ne možemo da gledamo te ljude, skapavaju, ima ih toliko i toliko, šta da radimo, ranije nismo reagovali, nismo mogli da delujemo.

Nemojte da pričate retroaktivnost. Jel znate zašto, gospodine Mali? Zato što ćete ovde doći sa Zakonom o poreklu imovine. Jel tako? Kako ćemo sad sa retroaktivnošću u tom slučaju? Mi smo to pitanje rešili, evo, imate zakon, pogledajte ga, od 2010. godine stoji ovde u Skupštini, predložili smo ga. Ali kad kažete mi ne možemo retroaktivno, vodite računa o tome, jednom je ova država već delovala retroaktivno, kada je naplaćivala porez na ekstraprofit.

Ne radi se tu o tome, nego pošteno treba reći – izvinite, tako je, nema pravde u ovom našem svetu na tom planu. Eto, neko je nastradao neko nije. Neko je imao više sreće, neko manje sreće. Ovima sada moramo da pomognemo, dotle je došlo. Taj problem je sada uočen, napravili smo dogovor sa bankama i rešavamo ga.

Da zavisi od glasova Liberalno-demokratske partije sigurno bi bila dilema, sigurno bi postojala dilema da li da glasamo ili ne, jer mislim da ne treba na tim ljudima isterivati sada te principe. Na nekim drugim mestima pre, u javnom sektoru, recimo.

Kad se postavi pitanje smanjene plate 10% ili u Penzionom fondu, kad se postavi pitanje smanjene penzije iz stečenog prava, jeste stečeno, nije sporno, samo gde je sad to pravo? Prazan Penzioni fond, opustošen. Imovina Penzionog fonda bezvredna. Srušene banje, napuštene. Niko se nije ponašao ekonomski 10-15 godina i, u redu, na tim ljudima ne treba sada lomiti kola, ali onda pošteno treba da se kaže. Onda to pošteno treba da se kaže – građani Srbije, mi smo odlučili u vaše ime da 100 miliona evra damo kako bi rešili muku tih ljudi, iako oni nisu nikakve žrtve zlog bankarskog sektora.

To nije tačno. Oni plaćaju cenu nečega što se zove kapitalizam, konkurencija, tržište, a možemo mi i na drugi način da se ponašamo, da sve to ukinemo, ali onda da se vratimo na društvenu imovinu, stanove koje država daje i da tako rešimo u potpunosti taj problem. Međutim, taj sistem je propao.

Najgore što može da nam se desi to je da ovde svi zajedno zaključimo da je problem u bankama, zato što mi bez njih ne možemo, a one će naplatiti i ovo sada što ih košta, i vi to vrlo dobro znate. To je taj rizik o kome govorite, to je onaj kreditni rejting koji kada se malo digne, a mi kažemo dobro je, a onda me zalepi lažna opozicija, a ako nam taj rejting pada, onda je kapital skuplji, a ako je kapital skuplji, onda ga je manje, a ako ga je manje, onda nema investicija, nema radnih mesta, nema izvoza i onda su opet devedesete.

Zato ova rasprava ne može da se vodi kao što se vodi polemika koliko je bilo ljudi na mitingu. Ovo je kao hirurgija. Ljudi su potpisali ugovore. U trenutku kada su potpisali, ti ugovori su im i odgovarali. Desila se 2008. godina, Lehman Brothers, sve otišlo u đavola, promenila se pozicija franka na tržištu i sada to treba da se plati. U ovom trenutku država može da plati, može da napravi dogovor sa bankama, a pre godinu, dve ili tri to nije mogla da uradi i to tako treba da se kaže. Između ostalog, može da plati što su sprovedene neke reforme u javnom sektoru, što nema više 150 preduzeća u restrukturiranju, koja su jela 700 miliona evra u proseku godišnje i to su vam sve činjenice.

Ali, u odluci Vlade da pokrije trošak ljudi koji su se zadužili u francima, nema nikakve ekonomije i nema nikakvog uspostavljanja neke pravne države. To se isključivo može svesti u domen želje da se ljudima pomogne, mimo bilo kakve obaveze i ne na štetu, to ne mogu da kažem, nego, pre svega, računajući na solidarnost preostalog dela društva.

Nisam siguran da bi svi ljudi to podržali, apsolutno nisam siguran, ali zbog problema sa kojim se ljudi suočavaju, ti nesrećnici zaduženi u francima, mislim da imam razumevanja za to što ste vi odlučili da uradite. Ali, priče, prethodna vlast, pa ovaj guverner, pa onaj guverner, to su gluposti. Strane banke koje su ovde došle pa nam deru kožu sa leđa, sve naše banke, apsolutno sve naše banke. Vi to vrlo dobro znate i tako treba, i zaboravite retroaktivnost. Pošteno recite, oni ljudi koji su stradali do naše odluke, stradali su, šta da radimo. Takav je život, surov je i žao nam je, ali to je tako. E, sada, ne možemo mi nešto retroaktivno.

Naravno da država može sve, šta god hoće, ali to nema smisla. Dajte ljudima da kažemo istinu, onako kako je, onda će sledeći put biti pažljiviji, sigurno.

Gde eventualno problem postoji? Postoji u tom populizmu, u demagogiji, u tome što su pravljene, subvencionisani krediti, korporacije da bi se prodavali blokovi koji ne mogu da se prodaju, što se država zaduživala da bi nekome pokrivala štetu, pa je to sada sve stiglo pred nas, a posebno pitanje je pitanje cene koju će platiti privreda za ovo. Ono što je sigurno, to je da oni ljudi čiji je novac investiran u ovu Srbiju, kroz banke koje su ga ovde plasirale, uopšte nisu raspoloženi da igraju ulogu koju u ovom trenutku igra naša država, i evo, koju će igrati naša Skupština, zajedno sa Vladom, a to je da kroz neki princip solidarnosti pokriju štetu tamo nekom u Beogradu. Šta to njih briga? Šta to briga nekoga ko je preko banke Inteza Sao Paolo investirao u Srbiju po određenoj kamati svoj novac, koliko imamo NPL-ova, sve su to banke progutale, jel tako? Pa sada postoji problem, banka proda, pokriven je kredit hipotekom, pa kada se proda, onda se nastavi otplata. To nije normalno i tu je Šešelj u pravu.

A, kolaterali u privredi? Pa banke su bile pune imovine sa kojom ne znaju šta da rade, jer im je pala u međuvremenu vrednost. Na tim temama je važno da se reaguje, da ne može da postoji jedno pravilo za građanina, a drugo pravilo za kompaniju.

To su propusti ne prethodnih vlasti, nego naših sistema, mi imamo sistemske greške i njih treba otklanjati. Na kraju, vi se ubiste da objasnite da se vreme promenilo, da moramo da radimo, da je borba za svakog investitora, da 24 časa traje radno vreme u svetu. Ako hoćete sa nekim da sklopite posao, ustajete u tri ujutro da bi ga zvali, a onda se ovde pojavimo i kažemo, znate šta, to baš i ne mora tako.

Ne, mora, ovo mora biti prvi i poslednji put. Izvinite, koliko je to domova zdravlja, škola, bolnica, lekova. Ova zemlja mora biti svesna kakvu cenu parlament sada želi da plati za te ljude. Mi njih ne želimo da žrtvujemo. Na svu sreću, ima nekog novca u budžetu, ali mora biti potpuno jasno o čemu se ovde radi. Nema tu nikakve ekonomije. Da su ugovori završeni, ispunjeni onako kako su potpisani, niko se ne bi pojavio i rekao, znate šta, dobio sam mnogo jeftino. Evo ja ću da platim preko toga.

Vi ste ministar finansija, niste vi ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike. Nema prethodne vlasti, tako ne možemo da razgovaramo. Nema stranih banaka, nema zlih banaka. Oni su investirali svoj novac po pravilima na koje je, onaj ko je novac uzeo, pristao. Kako vi mislite da se mešate u to? To nije zelenašenje. Promenljiva kamatna stopa. I vi kada se zadužujete kao država, to se računa. Šta je euribor? Da li se on menja? Da li je bila kamatna stopa negativna? Pa, morali smo da plaćamo ako nam banka čuva novac, danas je otišlo na dolar 2,5. To od vas očekujem da čujem. Hvala vam.

Pretpostavljam pošto niste pomenuli prethodnu vlast da smo se oko toga složili da je to nikakav argument, da dalje ne idemo.

Iz kog razloga su banke uopšte došle u Srbiju ako ne da zarađuju? Sud proverava da li je to spekulativno? Da jeste. Da li su uzele u dinarima? Pa jesu, i. I kad je prvog meseca trebalo da se plati ponašali su se u skladu sa valutnom klauzulom. Ljudi su mogli u dinarima da uzmu kredit. Odakle pravo sudu u to da se meša? Zašto je odluka bila dva jedan? Kako bi to prošlo na nekom drugom sudu? Vrlo dobro znate

zašto druge zemlje nisu išle na taj način u rešavanje ovog problema. Ni Crna Gora, ni

Hrvatska, o Mađarskoj da ne govorim. Naravno da se stvaraju i da se prave škole, i domovi zdravlja, ali ja sam nešto drugo vama rekao.

Ljudima mora biti jasno koliko je iza svake ekonomske logike ili iza svakog prava odluka koju vi donosite. Ona je isključivo zasnovana na solidarnosti, na empatiji, ni na čemu drugom. Nemojte da nabrajam ovde firme koje su pozatvarane od 2008. godine zato što nisu mogle da vraćaju kredite. Ostali su bez tržišta pritisnuti ulaganjima u novu opremu, ne u automobile i u lični luksuz.

Neke sjajne kompanije. Reću vam samo jednu. Setite se samo „Džip komerca“. Fantastična firma je bila. Izvanredna oprema. Nestala je u tri meseca. Imala je zalihe na lageru, promenila se cena tih zaliha i propali su, i još krediti sa druge strane. Kompanije koje su takođe uzimale kredite u švajcarcima da bi se finansirale. Sjana komanija „Fud lend“ morala je, ona je prodata. Praktično je kao NPL preuzela Atlantik grupa. Fantastična kompanija. Znači odluka koju vi donosite je duboko solidarna. Ona govori o potrebi da se pomogne ljudima koji su realno ugroženi. Ali nemojte da sada te ljude predstavljamo kao žrtve nekih zlih banaka. To nije tačno. Jeste osnivači banaka su u inostranstvu, ali te banke ovde posluju po našim pravilima, deponuju ovde novac, imaju obavezu da drže rezerve u skladu sa našim propisima. Kapitalna adekvatnost ovde postoji i ona ih vezuje. Drugačija pravila su ovde nego negde napolju.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim jedno pitanje, nadam se da makar ovog puta neću izazvati nikakve podele među nama. Pitanje postavljam predsedniku Republike, predsednici Vlade i ministru za energetiku, gospodinu Antiću.

Radi se o poslovanju NIS, Naftne industrije Srbije koja je kroz državni sporazum Srbije sa Ruskom Federacijom praktično u većinskom paketu ustupljena „Gaspromu“, ali je i dalje više nego jasno da su veoma ozbiljni interesi našeg društva direktno zavisni od funkcionisanja i rada te kompanije. Dok mi svakog dana ovde, u parlamentu obaramo ruke između sebe, dok rešavamo probleme koji su nam nad glavom, dok nam nebo puca pod kojim stojimo, pored nas prolaze, odvijaju se, u toku su procesi od kojih će nas pre ili kasnije biti sramota, ukoliko zajedno na njih sada prvo ne stavimo tačku, a onda pogledamo o čemu se tu zapravo radi.

Ne želim nikome da dosađujem ovom prilikom obrazlažući motive LDP zbog kojih smo bili protiv načina na koji je privatizovan NIS. Ne protiv dolaska „Gasproma“ ili bilo koga drugog, nego isključivo protiv načina na koji je privatizovan NIS.

Evo zašto smo bili protiv toga. U međuvremenu je 540.000 tona porastao uvoz nafte u Srbiju, a direktna posledica uvozna nafte je zapravo nekontrolisano eksploatisanje naših bušotina. Ukoliko se one ekstremno eksploatišu, bušotine se suše, a nafta koja stiže kartonskim slivom više ne može da dođe do osušene bušotine, nego odlazi na neko drugo mesto.

Da li znate koliko je danas veći procenat derivata koji NIS prodaje preko posrednika, tj. trejdera, nego direktno. Zašto je to važno? Zato što smo mi još uvek akcionari u NIS. Time je Srbija oštećena.

Na kraju, ono što je veoma važno i o čemu želim da razgovaram i mislim da ću biti dosadan. Jednako sam se protivio ovome kada sam se protivio protiv privatizacije NIS po načinu na koji je to bilo dogovoreno izmešu Koštunice i Putina. Jedan od najobimnijih investicionih projekata u zemlji, vredan 300 miliona evra u ovom trenutku je samo paravan za brutalnu pljačku sa kojom niko od nas i od onih kojima postavljam pitanje nema nikakve veze. Danas Vučić misli o Jarinju, o Brnjaku, o vojsci, mi ovde stojimo naspram vas, vi vodite svoje ratove sa nama, a pred očima vam se dešava pljačka najobimnijeg investicionog projekta. Trista miliona evra je vredan projekat izgradnje, postrojenja, pogona za preradu nafte u Rafineriji Pančevo.

Zašto je onaj ko je bio nadležan za vođenje tog projekta, kompanija „SBI“ otpuštena? Zašto su oni koji rukovode tim projektom iz Rafinerije Pančevo, sami sebe postavili za one koji su nadzor nad tim projektom i istovremeno ga realizuju? Zbog čega dramatično pada procenat domaćih podizvođača? Vi znate šta to znači. Šta je za našu fabriku u Srbiji kada ne dobije posao izrade konstrukcije u Rafineriji Pančevo, nego taj posao dobije slovenačka kompanija sa ponudom većom za osam miliona evra, bez ikakvog kadrovskog potencijala, taj posao uradi zbog čega dolazi do kašnjenja. Konkretno su dobili posao cevi, izgradnji cevovoda. Mađarska kompanija dobija posao izgradnje konstrukcije, nemačka kompanije dobije posao izgradnje izolacije, direktna je šteta u samo ta tri ugovorena posla, mimo bilo kojih tenderskih procedura i zakona, slušaj Martinoviću, deset miliona evra. Nisi ih ti ukrao, nije ih ukrala ni Vlada, nismo videli šta nam se dešava pred nosom.

Ko radi nadzor u NIS? Za nadzor u NIS je zadužen čovek koji je istovremeno savetnik generalnog direktora i to ne kriju, to vam piše na sajtu NIS. Znate zašto znam da nema nikakve veze sa vama? Nema više odavno veze ni sa onim čiji je navodno kadar bio, a bio je kadar Nove Srbije, Velimira Ilića.

Čovek koji vodi nadzorni odbor treba da kontroliše to, je savetnik direktora koga treba da kontroliše, arterija privrede naše zemlje, pred našim nosom. Molim vas da u sva svakodnevna angažovanja posvetimo adekvatnu pažnju tome što se sada dešava. Makar da na jednom planu ne moramo da se brukamo. Očekujem odgovor.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?

Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?

Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?

Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?

Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.

Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.

Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mali, ja ću se fokusirati na ono što je u vašem Predlogu budžeta meni veoma važno, o čemu sam govorio već do sada, a na šta mi niste u potpunosti odgovorili. Tu bih pre svega izdvojio odnos Vlade prema privatnom sektoru.

Naravno da nisam napravio previd. Znam za smanjenje poreza za nezaposlenost od 1% i ne mislim da je to besmislen potez, ali hteo bih da vam objasnim iz kog ugla ja posmatram vaš budžet.

Vi ste ovde u parlamentu u istom trenutku i zakonodavac i poslodavac, jel tako? U tome je razlika između vas i nekoga ko sa strane iz ugla privatnog sektora posmatra budžet. Razumem potrebu i radnika i države da kroz borbu za standard podiže minimalnu cenu rada i vrlo često navodite kao argumente, pozivate se na prošlost pa citirate kolika je bila cena rada pre pet ili deset godina. Mislim da vam to nisu dobri argumenti. Zamislite danas, DŽeremi Pol brani politiku FED-a, tako što citira koliki je sada indeks na Dau DŽounsu u odnosu na Grinspen iz 2008. godine. To nije analogija koja može da izdrži nešto.

Hoću da vam kažem gde vidim problem i zašto sam rekao da mislim da ste vi doneli jedan izborni budžet. Nemam ništa protiv izbora, baš naprotiv, imam još jedan argument više za njih nakon jučerašnje rasprave u parlamentu, ali su oni uvek šok za ekonomiju. Vi imate vrlo ambiciozne planove i onda me interesuje šta ste pripremili da se efekti tok šoka minimalizuju.

Podigli ste cenu rada za 9%, jesam li u pravu, 8,6%, da zaokružimo na 9%? Za koliko, sa druge strane, povećavate plate svojim zaposlenima u javnom sektoru? Za isto toliko. Je li tako? Znači, ovde ste kao zakonodavac digli minimalnu cenu rada, ali ovde kao poslodavac dajete sebi 9% više novca iz budžeta i time anulirate efekte povećanja cene rada kao svoj trošak za 1%, to sam prvo rekao.

(Siniša Mali: Dvanaest milijardi se poklapa.)

Iz ugla privatnog sektora, prvo pitanje, odgovorite mi na njega, ko je presudno uticao na rast naše privrede i izneo ekonomiju Srbije u prethodnih nekoliko godina? Ne mislim da javna preduzeća nisu prijavila dobit, ostvarila dobit, uplatila dobit u budžet, ne mislim na to.

Ali, hajde, ako se govori o agraru, da pokuša neko ovde u parlamentu ili vi iz Vlade, recite mi tri dominantne državne kompanije u agraru. Zašto nisam napadao privatizaciju PKB-a, iako imam primedbe na tu tajnovitost? Nije loše kupiti nešto povoljno. Ja nisam video te koji su kupili PKB, nema ih u našem svakodnevnom životu, ne vidim ih kao partnere drugih ljudi koji se bave biznisom u agraru. Ali, recite mi na primeru PKB-a i privatizacije o kojoj ćutite dok predstavnici parlamentarne većine, podrazumeva se i većeg dela opozicije, kritikuju privatizaciju. Evo primer PKB-a.

Privatizovan je „Frikom“, fantastična kompanija, privatizovan je „Imlek“, možemo da vidimo kako radi „Imlek“ i da uporedimo te dve kompanije sa onim sektorima PKB-a koji su ostali u državnom, tj. društvenom vlasništvu. Je li tako? Zato privatizacija nije nešto čime treba plašiti ovu državu. Slažete se da treba uvesti kontrolu i učiniti sve da ona bude zakonita, ali to su sve vaši poslovi, kao ministra finansija.

Kažete mi da nivelišete sa nekim drugim umanjenjima poreza to opterećenje na privatnom sektoru, ali šta se dešava ako imamo u vidu sve ono što je karakteristika sada naše ekonomije? Mi ne znamo, niti vi to možete da znate kako će se završiti samit G20 u Argentini. Ali, kako god da se završi, to će imati ili pozitivne ili negativne posledice po globalnu ekonomiju i samim tim to će se reflektovati kao problem ovde kod nas.

Nismo mi 2008. godine sami od sebe propali. Godina 2007. je fantastična, zašto? Zato što se u Srbiju prelivala ta pozitivna slika svetske ekonomije. Period najdinamičnijeg razvoja naše civilizacije zaustavlja propast Lehman Brothers banke. Tog trenutka je počela naša agonija. Tako smo stigli do minus tri, tako smo stigli do zaduživanja. Ja se sećam vrlo dobro rasprava sa premijerom Cvetkovićem, nisam ga ja podržao, gospodine Jovanoviću, kada smo se zadužili milijardu dolara u Americi, sa kamatnom stopom od 11%, ali je to bio jedini način da preživimo tada. Kao što je jedini način da preživimo 2014. godine bilo smanjenje plata i penzija za 10%. Naravno da je time prekršeno to pravilo po kome su penzije neprikosnovene, ali je tada samo konstatovano nešto što je bilo jasno mnogo godina pre toga. Devedesete su imale svoju ekonomsku cenu. Paradoks je u tome što u najvećoj meri oni koji su odgovorni za haos 90-ih ispostavljaju društvu fakturu 2014. godine, nastojeći da isprave ono što je bila anomalija našeg ekonomskog sistema i privrednog života.

Dakle, šta se dešava sa privatnim sektorom? On će evidentno biti pod većim pritiskom nego što je bio do sada, između ostalog, i kroz povećanje cene rada, više nema kvantitativnog popuštanja, rastu kamate i u svetu, raste kamata na dolar, raste kamata na evro.

Naravno da je fantastičan rezultat onaj koji opisuje direktne strane investicije ovde kod nas u Srbiji, a da pri tom ništa ozbiljno i veliko nismo prodali. Mi nismo prodali ni EPS, ni „Telekom“. Nemam ništa protiv da se proda, ali samo govorim da je taj rezultat, rezultat velikih investicija, on je respektabilan.

Ja sam iz opozicije i za mene je katastrofa kad shvatim da bi, kada se danas glasa u Američko-srpskoj privrednoj komori, vaša vlada je dobila moju opoziciju, jer smo mi u totalu mnogo retrogradniji nego vi, na ekonomskom planu. Ali, upravo u onom što radite, ja hoću da ukažem na slabosti i ne mislim da su one slučajne.

Nema razvojne banke, neefikasan fond za razvoj. Vlada je dozvolila nekadašnjem ministru privrede da razori Fond za razvoj. Mi smo u tom smislu prepušteni tržištu. Nema problema, ali nije tržište formiralo minimalnu cenu rada, nego Vlada, u pregovoru sa sindikatima i poslodavcima. Ja ne znam puno poslodavaca koji se raduju da kažu – ne, državi, nego svako negde gleda da savije šiju pa onda, kako će se posle snaći, bog te pita.

Što se tiče agrara kao razvojnog potencijala Srbije, tačno, on jeste naš razvojni potencijal, ali mi nemamo agroindustrijski kompleks. Postoje pojedini segmenti koji su sačuvani, revitalizovani, koji su dinamični, ali to nije celina. Mi ne možemo da vodimo ozbiljnu agrarnu politiku ako smo taoci demagogije.

Jer smo doneli prošle godine zakon koji omogućava privatizaciju poljoprivrednog zemljišta? Jel to možda neki resurs, gospodine Mali? Nije popularno. Nemamo puno resursa za razvoj ove zemlje. Jel tu neki kapital? Jeste. Šta se radi sa tim? Šta činite da otklonite taj bauk koji prati ideju privatizacije poljoprivrednog zemljišta? To su teme koje nisu samo razdeli u budžetu, na koje ste vi sveli ovu raspravu.

I opet da se vratim na nešto što mislim da je veoma važno i protiv toga sam se borio od prvog trenutka – zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Dajte da vidimo prvo koje sve poslove očekujemo da nam taj javni sektor radi. Dajte da poštujemo pravila i da znamo ko može da radi u javnom sektoru, ko ne može. Odlukom da se zabrani zapošljavanje mi smo uništili konkurentnost. Oni koji su na poslu znaju da su na poslu i da im niko ništa ne može. Neko ko je dobar, može da bira, ili da ode kod privatnika gde će mu plata rasti 50% manje nego u javnom sektoru, gde ne može da dobije posao, ili da ode napolje. Ako dođe kod privatnika, deliće sudbinu privatnog sektora u Srbiji, a to je život od danas do sutra.

Nije za to odgovorna samo vlast, niti je za to odgovorna samo Srbija, to je sudbina privatnog biznisa. Ti možeš da dobiješ sve i da izgubiš sve vrlo lako. Ali, pitam vas – zašto držite tu odluku još uvek na snazi? Pogotovo što mislim da je MMF rekao da više nema razloga za njom. Dajte da raščistimo sa tim, da uvedemo neki sistem efikasnosti, da poštujemo neka pravila.

Još jedno pitanje za vas. Javna preduzeća. Zašto se borim za korporativno upravljanje? Pa, sva javna preduzeća su nam u „vd“ statusu. Zašto su u „vd“ statusu? Kako možemo da govorimo o njihovom strateškom razvoju, ako je sve u „vd“ stanju? Nemam uopšte želju da žongliram sa pojedincima, ali, zakon je vrlo jasan. Bez korporativnog upravljanja javnim preduzećima, ona će ostvarivati dobit, ali, da vas pitam – koliko od te dobiti je zapravo samo kamuflaža i novac koji je transferisan, a kompanije su lišene investicije i razvoja? Nekoliko takvih primera imam.

Uostalom, mogli smo da vidimo šta se prošle godine desilo sa EPS-om. To je veliki sistem, teško ga je transformisati. Ali, znate šta, neko mora da odgovara zbog toga što nam je zemlja od tada bila na minimalnom nivou, na istorijski minimalnom nivou. Nije tačno da je bila samo loša godina.

Gledamo kako se menja svet. U novembru hodamo u šortsevima i majicama kratkih rukava. Pa, kako onda ulazimo u narednu godinu? Nema strategije razvoja našeg agroindustrijskog sektora, nema strategije navodnjavanja, nema strategije komasacije zemljišta. Najuspešniji sektor našeg agrara je privatni, korporativni.

Uspeh srpskog agrara ima svoje ime, koliko god se to nekome dopadalo ili ne, to su Kostić, Mišković, Matijević i da ne nabrajam dalje. Vi to vrlo dobro znate.

Isto tako je i u preostalim sektorima naše ekonomije. Onda to ovde mora da se kaže i da se kaže – privatni sektor je ostao bez posla. Te stotine hiljade koje se pominju kao ljudi bez posla u poslednjih nekoliko godina, to je privatni sektor. Privatni sektor je na svojim leđima izneo ovu reformu i on zaslužuje više pažnje. Hvala.

Tranzicija je proces, gospodine Jovanoviću, tranzicija je proces bez presedana. Srbija nikada pre toga kroz nju nije prolazila. Da li vi znate koji je procenat uspešnosti privatizacije u drugim istočno-evropskim društvima? Između 70 i 75% privatizovanih kompanija je propalo kroz tranziciju. Ja nisam srećan zbog toga.

Pitate me za „Fidelinku“. Jesam ekspert, vi ste bili parlamentarna većina kada je privatizovana 2004. godine, privatizovana, zloupotrebljena, što se dešava u svakom svetu, radnici ostali bez posla u stečaju. Ovde je bivša direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, u stečaju je bila godinama, bila industrijsko-arheološko nalazište.

Iz stečaja sam uzeo u zakup jedan pogon kao i 10 drugih kompanija i radio tamo dok me politika odavde nije najurila. Evo, i sada je prazna. Četvrtu godinu iza mene. Niko više nikada neće pokrenuti taj mlin, jer više nema tržišta, kao ni za „Žitko“, kao ni za „Micidis“, kao ni za Kikindski mlin, kao ni za „Klas“. „Magrohrom“ 10 godina sankcija bez tržišta je ostao, u bombardovanju uništen, stotine hiljada ljudi sa radnom knjižicom i 10 godina prinudnog odmora, to smo mi dobili. 128 milijardi, hiljadu milijardi bi bilo malo da se nadoknadi, da se popuni ona rupa koja je nastala tokom 90-ih.

Znate, gde je to završilo? Plata nam je bila 5. oktobra, znate koliko? Trideset maraka. Te pare su otišle u mnogo veću potrošnju od one koja bi bila adekvatna društvenom proizvodu koji stvaramo. Da li je tako gospodine Mali, vi ste ministar finansija? Odnosno, godinama smo trošili više nego što smo stvarali, a i to više što smo trošili je bilo mnogo manje od onog na šta imamo pravo i što je ovoj zemlji potrebno.

Tačno je da su neke odluke donete i nije sporno, ali ih branite. Branite privatizaciju ovde, jer bez privatizacije nema zdrave ekonomije, bez zdrave ekonomije nema Srbije.

A posle tih odluka, kao i posle svega što se u zemlji desilo u poslednjih nekoliko godina, atmosfera u društvu je luđa nego ikada. Ovde sedanas čuju poruke – kad dođemo na vlast sve ćemo oduzeti. Pa to u kineskom kultu revolucije je bila retorika.

Ja sam navikao na atmosferu u Skupštini, em, što sam bio kritikovan zbog toga što mislim tada kada su uzimali te kredite, em sam sada, ali kad govore o Razvojnoj banci najmanje misle na Razvojnu banku Vojvodine, onu koju su oduzeli sa partijskom menicom, izlazili sa tri miliona. Ne mislim na to, ali mislim da ministar finansija zna o čemu ja govorim

Mi imamo primer u Hrvatskoj. Koja je uloga ozbiljne Razvojne banke? Postoje međunarodni mehanizmi koje treba samo da primenimo i koji sprečavaju partijsku zloupotrebu. Zbog toga i govorim o korporatizaciji privrede javih preduzeća. Ne kažem da su svi neodgovorni, ali dok god ne bude korporativnog upravljanja, ostajaće mogućnost za neke greške koje postoje, rano fakturišu previsoku cenu.

Apsolutno je to tako. Tačno je da su uzimani krediti 2008, 2009. godine da bi se finansirala država koja odbija da se reformiše. To što drugi pristaju na tu nenormalnu atmosferu u Skupštini, ja neću. Neću nikome da držim lekcije zbog nečega od pre deset godina, ali vrlo dobro znam ko je bio tada parlamentarna većina, ja nisam. Kritikovao sam tada to, kao što kritikujem i danas.

Hoću da kažem, nema i vaše i naše ekonomije. Ja nemam problem da kažem da je Zakon o radu bio nužan u ovoj zemlji, nemam problem da kažem da je fantastična stopa izvoz direktnih stranih investicija u Srbiji i to kada uporedimo sa drugim zemljama, možda ćemo više razumeti.

Pri tome, kada vidimo gde dovodimo te što rade i ulažu svoje pare, u zemlju za koje ne znamo da li će sutra biti u Evropi ili će biti na nekoj drugoj strani, u zemlju u kojoj ne znaš da li ćeš izgubiti tržište od dva miliona ljudi sutra ili ćeš ga dobiti, u zemlju u kojoj ne znaš da li će kada dođe neko na vlast poništiti sve ugovore koje si ti prethodno sklopio. Ja poštujem te rezultate, ali to nije dovoljno prvo.

Morate sa tim da se branite. To što razumem ja, 90% Srbije ne razume, zato sam ja izdajnik i za vaše birače i za većinu onih koji se danas nalaze u opoziciji, ali nema vaše i naše ekonomije, SNS i LDP, DS, SPS, kao što nema SNS i LDP Srbije, samo jedna. O tome treba voditi računa, a ovo su rasprave kada to treba da se kaže, kada ministar to treba da kaže.

Član 107.

Znate šta, mi smo ovde razgovarali. Ne mislim da treba da se vređamo da bi na takav način isticali međusobne razlike. Nisam svaki dan u Skupštini i upravo zbog ovakve atmosfere nisam tu. Jer, ovo je situacija sa kojom ne možeš da složiš, a ne možeš puno toga da uradiš. Da ja učestvujem ovde u lovu na veštice, da žigošem ljude, da pretim svakome ko drugačije misli? Ne da mi ne pada na pamet da to radim, nego protiv toga ću se boriti.

Vi ste predsedavajući, a to što je neko predvideo pravo na povredu Poslovnika, to ne može da bude iskorišćeno kao pravo za vređanje koje je izraz samo nemoći, a ne dokaz činjenice da je neko u pravu.

Šta meni ima Boško Obradović u povredi Poslovnika da drži lekcije o tome ko je sa kim? Valjda je svakom u ovoj zemlji jasno da ja nikad nisam, niti ću biti sa onima koji idu po ulici, pa batinjaju nekog samo zbog toga što se drugačije voli. Oni koji vole Srbiju do poslednje kopejke, oni kod kojih ne postoji ni jedan politički princip.

Rekao sam vam, ovo je rasprava o budžetu, zato sam došao ovde. Izdržite me još toliko koliko mi je potrebno da u replici odgovorim na tri izlaganja, i ministra Malog i vas, gospodine Martinoviću, i vas gospodine Jovanoviću. Reći ću vam – doviđenja. I lako ćete vi bez mene i isto tako ja bez vas. Ali, nemojte, molim vas, ako je povreda Poslovnika neka se kaže. To na kakav način ja gradim svoje odnose sa bilo kim u ovoj sali je moje pravo.

A. da me neko žigoše kao izdajnika, pa zaboraviću da je ovo Skupština, ponašaću se onako kako to vrlo često voli da ukazuje gospodin Vulin. Nije ovde, pa sad nema smisla. Neću vas zapaliti, ne bojte se toga.

Gospodine Mali, pažljivo sam saslušao, nisam zaboravio šta ste rekli iako je prošlo dosta vremena, nisam siguran da uopšte poslanici više mogu da prate našu raspravu, samo mera ukidanja zabrane zapošljavanja u javnom sektoru.

Borimo se za mlade koji imaju problem u pronalaženju posla. To je netržišna mera, tu nema konkurencije. Međunarodni monetarni fond takođe traži njeno ukidanje i vi ste to odložili za godinu dana. Smatram da je to loše i ponudite argumentaciju zašto na tome insistirate.

Što se tiče pominjanja perioda Vlade u kojoj sam ja bio i za koju preuzimam odgovornost, zajedno sa premijerom Živkovićem, ta Vlada je vodila Srbiju šest meseci, Vlada Zorana Đinđića dve godine, ja za dve i po godine preuzimam odgovornost kao vlast, a za prethodnih 18 godina o kojima govorimo preuzimam odgovornost kao političar. Odgovoran sam zato što nešto loše nisam sprečio.

Ali vi, gospodine Jovanoviću, dolazite iz stranke koja je u poslednjih 18 godina 16 godina bila na vlasti. Kada mi pominjete „Magnohrom“, privatizovan je u periodu vaše vlasti. Kada pominjete propale fabrike, privatizovane su u periodu vaše vlasti. Kada govorite o pravu nekoga ko je nešto privatizovao da sa svojom imovinom postupa onako kako misli da treba, vi ne razumete zakon, a pravnik ste, onaj koji je nešto kupio ima apsolutno pravo da sa tim radi ono što misli da treba, on takođe trpi štetu, problem je ako nešto nije plaćeno.

Šta ćemo da radimo sa „Galenikom“? Hoćete li da vam kažem kakve su bile performanse 2008. godine, kada ste je vi i vaša partija preuzeli i zašto nam danas u oblasti farmaceutske industrije država liči, kao da smo mi divlje pleme koje je juče sišlo sa Karpata.