Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, dosta toga je rečeno o načinu na koji je sazvana ova sednica. Naravno, da ovo nije presedan, ovo je pravilo rada ovde u parlamentu koje traje mnogo duže od mandata vas kao ministara, ali je to pravilo loše i treba ga menjati. Neću se žaliti na tako obilan dnevni red ali ću pokušati da svoju raspravu fokusiram na ono što smatram da je za nas najvažnije.
Počeo bih sa izmenama Zakona o javnoj svojini. O čemu se zapravo tu radi? O hroničnoj nesposobnosti države, pokrajine, lokalnih samouprava, javnih preduzeća da se upišu kao vlasnici. To traje pet godina. To ima svoju veliku cenu. Šta je ono što nam ovde nedostaje? Jasan plan Vlade i način na koji će se ovaj plan rešiti. Dosta politikanstva, pokrajina nije u stanju da upiše, popiše svoju svojinu poslednjih pet godina. Koleginica mi sada kaže da je završila, ali mi sada ovim zakonom tvrdimo nešto drugo. Opštine isto tako, javna preduzeća. Kada će to biti urađeno? Na koji način?
Najlakše je reći da je problem u katastru. Problem je u zloupotrebama nekih procedura. U činjenici, da se recimo, drugostepena rešenja čekaju po nekoliko godina ne zbog toga što to neko ne želi da uradi nego zbog toga što je taj sektor u ministarstvu zatrpan zahtevima. Mislim, da ih ima u ovom trenutku preko 50.000. O činjenici da su postupci koji regulišu taj segment našeg svakodnevnog života često toliko zloupotrebljavan da ne mogu više, da sistem ne može više to da izdrži.
Reći ću vam jedan primer. Zamislite, javno preduzeće koje ima spor sa, recimo, stečajnim upravnikom preduzeća koje je u međuvremenu preuzeo slučaj, pa se sada sve vraća na radnički savet od pre 40 godina. Stečajni upravnik blokira u katastru ulaže žalbe, zbog toga javno preduzeće ne može da se upiše kao vlasnik. U prvom stepenu katastar postupa po toj žalbi, to odbija i to odlazi u drugi stepen, u ministarstvo. U ministarstvu staje u red od 50.000 sličnih postupaka. Dok se to pitanje ne reši zabeležno stoji u katastru, nemoguće je upisati javno preduzeće kao vlasnik. Sticajem okolnosti zbog toga što je predmet važan, zbog toga što javno preduzeće ima mogućnost da taj problem reši preko reda se donosi rešenje. Onog trenutka kada se rešenje donese stečajni upravnik ulaže novi prigovor i novu žalbu, jer samo plaća taksu od nekoliko hiljada dinara. To tako traje u nedogled. I, evo nas, menjamo Zakon o javnoj svojini tako što produžavamo u šestu godinu posao koji država ne može da uradi i koji ostaje bez jasnog plana u ovom trenutku.
Kako ćemo to pitanje rešiti? To nije samo pitanje vlasništva u kome se računa na neku korist koju u ovom trenutku država nema. Zamislite kolika je šteta zbog toga što neko ko nije vlasnik prema toj imovini ne postupa onako kako bi postupao kao vlasnik. Dajte neki plan kako ćemo da izađemo iz tog živog blata. Plana nema. Veoma važan zakon. Vi ste govorili, gospodine iz SPS, o proceniteljima. Mi moramo da budemo fer jedni prema drugima. To je jedna od profesija u Srbiji koji je politika uništila u poslednjih nekoliko godina. Umešala se u nešto u šta politika nije smela da se meša. To nas je dovelo do paradoksa da danas procenitelji kada procenjuju imovinu između ostalog vode i računa o reakciji javnosti ili političara, s obzirom, da se po pravilu pretpostavlja da ta imovina je mnogo vrednija nego što to smatra procenitelj. Reći ću vam kako se to danas radi.
Često se pominju stečajevi. Zamislite, kako se procenjuje imovina preduzeća u stečaju. Kombinuju se DT metoda i likvidaciona metoda. Na takav način se danas procenjuje imovina preduzeća u stečaju. Do čega to dovodi? To dovodi, to ubija tržište. To je neodrživa poslovna logika. Da ne ulazimo sada u privatne interese. Evo, reći ću vam primer „Minela“, na tome je počivao naš energetski sistem, na „Minelu“, na transformatorima i trafoima koje je proizvodio „Minel“ poslednjih 60 godina i bio je sjajan u tome, izvanredan. Apsolutno konkurentan „Simensu“ po ceni koja je bila mnogo konkurentnija od cene „Končara“ iz Zagreba, šest miliona evra transformator koji pravi „Simens“, „Rade Končar“ Zagreb, dva miliona „Minel“. Fantastičan i vi to znate. Mi danas nemamo više tu industriju, „Minel“ više ne postoji, otišao je u stečaj.
„Minel“ je bila dobra kompanija, privatizovana je. Svaka privatizovana kompanija može da propadne, može da uspe, može da propadne. Vrlo je teško funkcionisati na tržištu sa kompanijom koja ima takav profil poslova kao što ima „Minel“, najveći kupac vam je država, ne možete da kažete ne, morate da imate lagere. Lageri su skupi, berzanska roba, itd. Uglavnom, kompanija je propala.
Šta se nakon toga dešava? Nakon toga se rade procene. Procene su rađene na takav način da je kvadratni metar upravne zgrade u Ripnju, zbog političkih pritisaka i atmosfere koja je stvorena, procenjen na 800 evra, a iz 1939. godine. Ta kompanija je prodata, čitava je prodata šest ili sedam miliona 2006. godine. Procenama koje su naknadno pravljene, pa i danas imate stečajne upravnike svega toga. Samo upravna zgrada je procenjena više nego kompanija koja je prodata onda kada je radila i imala svoj proizvodni program, svoje tržište, svoje kupce, sve svoje.
U bombardovanju je „Minel“ funkcionisao, poslovao sa nemačkom tako što je slao svoje proizvode na granicu, Nemci to na granici preuzimali, u bombardovanju. Mi smo ga izgubili. Nismo ga vratili u život, zbog toga što je politika uništila procenitelja.
Jako je važan ovaj zakon koji se donosi, ali on mora biti praćen i stavom nas poslanika kao ljudi koji se bave jednim poslom, da nećemo gurati svoje prste tamo gde im nije mesto. Bez toga nema procenitelja. Što bi neko to radio? Zašto bi se time bavio? Kakve su štete?
Pogledajte koliko preduzeća, neka okvirna procena, uslovno prihvatite tu činjenicu, jer kao što ne znamo kako ćemo popisati svoju svojinu, ne možemo da procenimo ni vrednost svega onoga što je u stečaju, ali se procenjuje da je najmanje dve milijarde evra.
Godinama su firme u stečaju. Iz stečaja ne izlaze zbog toga što stečajni upravnici, zajedno sa proceniteljima, odborom poverilaca, sudovima, ne mogu da reše ta pitanja u strahu od političkog revanša koji će tako nešto pratiti.
Mi moramo u zakone kao što je ovaj zakon, koji je veoma važan, javno reći da je to bilo loše i povući se iz takvog ponašanja. Nikada više političari ne smeju komentarisati postupke procenitelja. To je nemoguće. To često čujemo ovde u raspravi – vi to donosite zbog nekog MMF, pa zbog Svetske banke, pa zbog nekih stranaca. Ako se tako budemo ponašali, i najbolji zakoni će biti besmisleni.
Pomenuli ste neki, tu ste apsolutno u pravu, neke kontradiktornosti. Ako je potrebno tri godine iskustva za nekoga da bi mogao da bude procenitelj, pa to znači da mi naredne tri godine nećemo imati nijednog novog procenitelja.
Ako postoji razlika u rokovima u kojima se postaje procenitelj i u sudskim veštacima, opet ćemo napraviti sebi probleme. Molim vas da o tome povedete računa. Ono što je naša obaveza da kažemo, da bi procenitelj bio procenitelj, nije dovoljno dobar zakon. Potrebna je i elementarna politička pamet. Naš stav da ćemo politiku povući iz onih segmenata u kojima njoj nije mesto, nikad više političari ne mogu da komentarišu cenu koju utvrde procenitelji. Ako se tako budemo ponašali, razorićemo sve.
Na primeru „Minela“ to treba da naučimo, a mogu da vam navedem još desetine. Šta to onda znači? Onda onaj ko je zainteresovan da nešto kupi, on čeka drugu, treću, četvrtu ruku prodaje. To traži neko vreme. Onda kada se treći ili četvrti put ne pojavi niko kao kupac, onda svi stanu i kažu – ne možemo sada to da prodamo za 10% onoga što je procenjeno. Prodaćeš za onoliko koliko je neko spreman da plati. Procenitelj o tome treba da vodi računa, a ne da kombinuju dva metoda samo zbog toga što na takav način sa sebe skidaju svaku odgovornost u nekom eventualnom budućem preispitivanju šta je i kako urađeno.
Ne možete vi da prodajete firmu i onda uzmete njenu najbolju godinu, istorijski najbolju godinu od pre 25 ili 30 godina i kažete – ovo je referentna tačka sa koje mi ulazimo u posao. A, to je ono što se dešava, samo zbog politike.
Dobar zakon, ali dajte da on bude praćen jasnom porukom nas političara, više u to ne ulazimo i onda ljudima to treba reći. To treba jasno reći ljudima. Jako je lepo govoriti – štampaćemo pare. Šta je pokriće za to? To mogu da urade Amerikanci. Oni imaju pokriće za to. Može da uradi i Evropska centralna banka, može Mario Dragi svakog meseca 60 milijardi. Oni to zovu kvantitativno popuštanje. Ali, to ima svoje pokriće u realnoj vrednosti. Mi, neodgovorno je da se tako ponašamo.
Veoma važno pitanje, o tome se takođe ovde govorilo, to su ti platni razredi. Dajte, shvatite da je to nemoguće. Imamo Uredbu o zabrani zapošljavanja. Nekada mora urgentno da se reaguje. Ta uredba je danas loša. Ona jeste proizvela svoj efekat. Smanjila je pritisak na te javne finansije. Prvi rezultati se vide, počeo je da nam pada dug. Ali, zamislite cenu koja se pri tome plaća. Mi kažnjavamo mlade ljude, sposobne, školovane, samo zbog toga što nismo u stanju da raščistimo sa svima onima koji primaju novac od ove države. Nismo u stanju da vidimo ko tu radi svoj posao, ko ne radi svoj posao, da ustanovimo elementarne kriterijume. Okej je doći u parlament, pa ne postaviti pitanje – izvini, koliko imaš godina, iskustva u politici, koliko puta si bio poslanik, kako ti je obrazovanje, ali odrasli smo u zemlji u kojoj su se neke stvari poštovale. Bio je neki red, znalo se ko može da bude direktor preduzeća, kakvo je radno iskustvo potrebno za nešto tako. Znalo se ko može da bude direktor banke. Niste mogli da budete direktor banke bez deset godina iskustva.
To moramo da počnemo da stavljamo u fokus svoje politike. Ne mogu da funkcionišu platni razredi. Oni nisu pravedni. Zašto bi mi na isti način plaćali lekara koji dobro radi svoj posao i onog koji ne radi svoj posao? Drugo, iluzija je verovati da platni razredi vode uštedi. Ne vode, jer je po pravilu mnogo veći broj onih koji primaju manju platu od onih koji primaju neku veliku. Mi se često hvatamo za te izvađene primere, ali to u suštini nije tako.
Zato treba menjati uredbu o zapošljavanju, omogućiti mladim, sposobnim ljudima da rade ovde, ako to već žele. Nemojte da gubimo dobre lekare, nemojte da gubimo kadrove u koje smo mnogo uložili, koji su sami tako veliku cenu platili školujući se ovde samo zbog toga što nismo u stanju da raščistimo to. Dajte da vidimo, ne postavljamo pitanja ko je iz koje stranke. Baš me briga ako dobro radi svoj posao. Ali, dajte da razdvojimo rad od nerada.
To mora da prati ovakve izmene zakona, ideja o tome, razgovor o tome, stav da to mora da se uradi. Drugačije ne može, nigde nećemo stići. Ta iluzija o platnim razredima, o ideji da s obzirom da radimo isti posao, isto treba da budemo plaćeni, ona je pogrešna. Izvinite, bitan je kvalitet. Nemojte da plaćamo lekara koji nas leči i onog koji nas ne leči na isti način. Žao mi je što koristim lekare kao primer, ili bilo koju drugu profesiju. Dajte da kvantifikujemo rezultat, uspeh, znanje i da to plaćamo, da ka tome težimo.
Veoma važno, pomenuta je „Petrohemija“. Naravno da ne možemo da dozvolimo da tako važan sistem propadne i tu država krvari i društvo krvari i plaćamo visoku cenu za sve to. Ali, osnovni problem „Petrohemije“, ona ima svoju istoriju. To je deo jednog sistema, ona je bila integrisana, povezana, zna se, „Petrohemija“, „Rafinerija“, NIS. Čekajte, vi ste digli ruke 2008. godine za međudržavni sporazum Rusija - Srbija, koji je Rusima dao tako velike privilegije
kakve oni sami nemaju u svojoj zemlji. Znači, „Gasporom“ je od Srbije dobio ono što ne dobija od Rusije, došao ovde, uzeo NIS, uzeo nalazišta gasa u Srbiji, naftu u Srbiji, nekontrolisano podigao eksploataciju svega toga i rekao – baš me briga za „Rafineriju“, baš me briga za „Petrohemiju“, pa je onda oko toga krenuo neki pregovor, „Rafinerija“ se kako – tako drži, ali šta je sa „Petrohemijom“? Ona nikome ne treba. Sad mi treba da budemo zahvalni zbog toga što treba da dobijemo po nekoj ceni gas od NIS, ali je jasno da je tu osnovni problem u činjenici da je raskinut taj integrisani sistem i da ona jako teško može nezavisno da funkcioniše, da zavisi od trendova na tržištu. Ti trendovi su takvi da nekada radi u plusu i ne može da stigne da proizvede onoliko koliko je poterbno. Međutim, nekada je potrebna podrška koju nema, pošto je sama.
Želeo bih da vi to što pre rešite. Neće biti uopšte lako, ali „Petrohemiju“ ne treba ispustiti iz ruku, i to niko nije radio, nisu radile ni vlade pre ove, ali veoma dobro i iskreno se mora reći šta je ono što je problem.
To je industrija koja je preskupa za ovako organizovanu državu i jedan onako dosta neodgovoran odnos prema onome što je i na drugim primerima došlo do izražaja, a to su strateška razmišljanja i opredeljenja koja ne mogu da budu žrtva zbog nečijeg interesa u predsedničkoj kampanji ili u realizaciji neke trenutne politike. Te stvari sam želeo da vam kažem.
Ovo sve drugo, što se tiče tih carina i usklađivanja sa propisima i standardima EU, naravno da to treba da se uradi.
Što se tiče predloga Komisije za hartije od vrednosti, u principu da. S tim što opet ne možemo da govorimo o Komisiji za hartije od vrednosti, a da zanemarimo to tržište kapitala koje je u potpunom haosu zbog načina na koji se u ovoj zemlji godinama vodila politika i činjenice da smo praktično sami sebe zaustavili u razvoju koji je bio dinamičan i od kog smo mogli da imamo mnogo više koristi da nismo period tog hiper razvoja sveta iskoristili na pogrešan način posle 2000, a sve do 2008. godine. Od tada je Komisija u problemu, kao i to tržište, naša berza i sve ono što se manje ili više uređuje ovim zakonima.
Treba regulisati način na koji se preuzimaju privredna društva. Nemam ništa protiv toga, postupanje, obavezno preuzimanje nakon 75% vlasništva, itd. To su neka pitanja na kojima nema puno prostora za polemiku, ali ostaje javna svojina, katastrofalna greška, izostanak plana koji će jednom staviti tačku na sve ovo.
Što se tiče sudova, tu treba da budete fer i da kažete šta hoćete. Znači, pravosudna uprava, poslovnik. Zakonom je bilo propisano da se to prenese krajem godine sa Ministarstva na Savet sudstva. Kada pogledate taj zakon, reći ću vam koliko puta je on menjan. Znači, samo pogledajte datume: menjan je 29. decembra 2010. godine iz istog razloga; pa je menjan 30.12.2011. godine; 19. oktobra 2011. godine, isti razlog; 20. novembar 2013. godine; pa 21. decembar 2015. godine i evo sada ga stalno pomeramo. Pomeramo te rokove i odbijamo da prenesemo sa Ministarstva pravosuđa na Visoki savet sudstva neka prava koja smo prethodno utvrdili zakonom, onda promenite sam zakon i recite – nećemo da prenesemo.
Šef poslaničke grupe SNS podneo je ustavnu žalbu i on tako nešto traži, traži da ostane u okviru Ministarstva finansija i sada se zbog svega toga čeka odluka Ustavnog suda. Znate kakva će biti odluka i kada će stići. Dajte onda da makar stavimo tačku na to i kažemo – u redu, Ministarstvo će raditi to, kao što je radilo i do sada, da izmenimo taj zakon, a ne da ovako svakog decembra, jer je očigledno da svaka vlast odbija da uradi. To nije bilo moguće ni 2009, to nije moguće ni danas, sedam ili osam godina posle toga, da znamo o čemu se zapravo radi. Ministarstvo finansija želi da vrši nadzor nad sudovima, da kontroliše njihov rad i da ne želi prepusti sudstvu da, recimo, Poslovnikom sami uređuju svoj delokrug rada, nego da Ministarstvo iz nekog razloga smatra da sudstvo još za to nije sposobno ili da takvo pravo ne treba da dobije zbog interesa države.