Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma važna tema i mislim da smo zbog pitanja koja ću postaviti mi i uveli ovu instituciju poslaničkih pitanja. Naime, radi se o glasanju naše države tokom Generalne skupštine UN o Rezoluciji kojom se osuđuje aneksija Krima.
Pitanje bih postavio, odnosno preko vas, gospođo Gojković, uputio i predsedniku države, gospodinu Nikoliću, premijeru Vučiću, naravno, ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Kada je to Srbija odlučila da svoju budućnost gradi na nekim drugim osnovama, a ne na međunarodnom pravu? Da li je ikada u svojoj istoriji Srbija glasala suprotno normama na kojima počiva uređeni međunarodni poredak i kako uopšte mislimo da regulišemo odnose u svojoj budućnosti, ako smo zgazili ideju međunarodnog prava svojim glasanjem, kojim smo se praktično suprotstavili osudi aneksije Krima?
Jasno je zbog čega je Srbija tako glasala. Mislim da sve argumente koje pominjem vrlo dobro znaju i Nikolić, i Vučić, i Dačić. Glasa je zbog velikog pritiska kojem je bila izložena. Pritiska iz Moskve, a glasali smo iz straha da ćemo ostati bez podrške Rusije u nastojanju da Kosovo zadržimo u okvirima svoje zemlje, ukoliko damo podršku međunarodnom pravu koje nikoga ne obavezuje kada se govori o Kosovu.
To je katastrofalan propust i velika greška, jer smo takvim glasanjem u NJujorku zapravo rekli da međunarodno pravo ne obavezuje, pa sa istim onim stavom sa kojim je neko pre nas rekao – baš me briga za međunarodno pravo, mi sutra treba da se suočimo kada opet pomislimo da za nas treba da važi. Koji drugi način može da reguliše međusobne odnose, ako to nije međunarodno pravo? Koje je to pravo? Šta to čuva Preševsku dolinu u Srbiji? Šta čuva Bosnu i Hercegovinu? Šta čuva sever Kosova?
Na kojim to idejama mislimo da gradimo svoju budućnost, ako smo na tako flagrantan način sami protiv sebe glasali? Nije nam potreban ambasador Ukrajine koji će reći da smo pucali sebi u noge. Pucali smo sebi u glavu time, i to je ono što je katastrofalno, a tako nešto je urađeno zbog toga što je ova zemlja slaba, a ne zbog toga što oni koji je vode ne znaju šta su uradili. Znaju vrlo dobro.
Šta je to pritislo Srbiju toliko da može na takav način da glasa protiv sebe? Kakva je to bratska ljubav koja je tako skupa? To su pitanja o kojima treba da razgovaramo, posebno imajući u vidu ove teme koje Rističević pominje u svom pitanju. Predsedničke izbore i eventualne parlamentarne. Ni Crnu Goru u Srbiji nismo otvorili, a ono što se u Crnoj Gori desilo je Diznilend prema onome što ćemo gledati u Srbiji, ako se podhitno parlament ne opameti, ne počne da se bavi politikom, pa on stisne one koje mora da stisne da bi Srbija pokazala da ima kičmu. Veoma ozbiljna tema i žao mi je što u ovakvoj atmosferi moramo o takvim pitanjima da razgovaramo. Hvala vam. Očekujem odgovor.

Gospodine Arsiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mihajlović, nigde vas neće odvesti ovakva rasprava. Loše je što doprinosite ovakvoj atmosferi, jer su neki ozbiljni zakoni ovde pred nama.
Kakve su to besmislice o propasti srpske železnice u poslednjih 12 godina? Hoćete da vas podsetim s kim ste u koaliciji, ko vam je predsednik Vlade, sa kojim strankama delite danas vlast? Da nisu možda srpske Železnice propale u Vladi Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, Koštunice? Dokle će nas odvesti ta politika? Možete li da shvatite da ne postoji LDP železnica i SNS železnica? Imamo problem, dajte da ga rešimo.
Ušli ste sa hitnom procedurom ovde u parlament sa nespojivim zakonima. Ali, u redu, kolegijum šefova poslaničkih grupa, sedne se, porazgovara se, kažete – važne su nam železnice, važno nam je komercijalno pravo u vazdušnom prevozu, važna nam je vizna liberalizacija sa Kinom, dajte da rešimo ove komunalne probleme, i onda uđemo ovde u raspravu na neki normalan način.
Najveći problem nije to što ste, kao i vladajuća koalicija, frustrirani opozicijom i u istoj meri ovde nailazite na odgovor sa ove naše strane. Problem je što su neki ozbiljni zakoni ovde pred nama, a što ih vi obrazlažete na katastrofalan način. Neko ko danas posmatra naš rad ovde u Skupštini, mogao bi da pomisli da je privatizacija aerodroma katastrofa, da je to nešto loše.
Kada govorimo o Zakonu o javnom privatnom partnerstvu, pa to je sjajna inicijativa, to je ono što nam je potrebno. Zašto na to ne stavljamo fokus, nego se bavimo besmislicama i poslanikom iz Trstenika koji je na kraju odgovor za slom srpske železnice. Odbijte mu od plate onih 1% penala koji ćemo platiti Rusima na kredit od 800 miliona dolara koji nismo iskoristili u roku koji smo rekli da će biti iskorišćen. Nikog za to ne optužujem, postojali su objektivni problemi i sa tim objektivnim problemima se neko i pre vas suočavao.
Dajte da se vratimo na ove zakone, da krenemo od tog zakona koji jeste uznemirio javnost, a to je Zakon o stanovanju. Pa, i pre ovog zakona su postojali zakoni i oni su uređivali međusobne odnose. Na šta liči to insinuiranje da je prethodna vlast, iako nikad nisam bio na vlasti od 2003. godine, odgovorna za tragediju neke dece u nekoj zgradi? To je besmislica. Ovaj zakon je prenormiran. Ima neka dobra rešenja, ali je prenormiran. Treba da se postavi osnovno pitanje – zašto postojeći zakon ne funkcioniše? Šta je problem u njemu? To što smo podivljali kao društvo, što nemamo više snage ni sami sebe da podnosimo, a kamoli da regulišemo svoje međusobne odnose u skladu sa nekim pravima i obavezama koje zajedno utvrdimo kako bi nam svima bilo bolje.
Opština će imenovati nekoga ko će voditi računa o zgradi u kojoj stanari nisu u stanju da sami vode računa o sebi. Kako će on to da uradi? Kaznenom ekspedicijom? Slažem se da treba rešiti ta pitanja, ali dajte da vidimo šta je osnovni uzrok problema sa kojima se danas suočavamo.
Nije isto govoriti o skupštini stanara na Vračaru ili Starom gradu i na periferiji Beogradu, gde po pravilu ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem. Ne radi se tu samo o 200-300 dinara, koliko treba nešto da se plati, nego o stanju u kojem se nalazi naša zemlja danas. Ona je takva da mi nismo u prilici čak normalno ni da razgovaramo, a kamoli da rešavamo probleme koji postoje.
Ovde u ovim zakonima koje ste predložili, slažem se, ključni su ti zakoni koji rešavaju pitanje, tu komunalnu problematiku Zakona o stanovanju i ovaj Zakon o aerodromima. Treba uraditi tu viznu liberalizaciju sa Kinom, zašto da ne, i uzeti neki novac od turizma ako možemo, učiniti Srbiju atraktivnom u svakom smislu, poslovnom pre svega, tu nemamo nikakvog problema. Što se mene lično tiče i LDP, tu treba da važi ono pravilo koje je važilo i u Kini – nije bitno koje je boje mačka, ako hvata miša. To smo uvek ovde u Skupštini govorili. Govorili smo i dok ste bili u G17 sa Dinkićem, kao što vam govorimo danas kada ste u SNS. Makar tu postoji kontinuitet u nekom stavu.
Ono što je osnovni problem, ovaj zakon koji vi predlažete o aerodromu, znate šta, to je zakon koji po svom karakteru govori o nekom poznom dobu socijalizma. Prihvatamo pravila tržišne ekonomije, ali hajde još, što da ne kažemo. Ovaj zakon je zakon za vreme Ante Markovića, a ne za 2016. i 2017. godinu. Pogledajte ko ima pravo da se bavi tim poslom, javno preduzeće, pa onda društvo kapitala koje je apsolutno u vlasništvu Republike, pa društvo kapitala u kojem Republika ima većinski udeo i na kraju može i neko još da se bavi tim poslom, pod uslovom da mu država tako nešto poveri. Zašto suspendujete privatnu inicijativu? Zašto uskraćujete pravo nekome da bude vlasnik aerodroma? Hajde da ne govorimo o tom, nekim poslanicima ovde, mrskom zapadu. Ali, zašto najveći aerodrom u Rusiji može da ima privatnog vlasnika, Domodedovo, a ne može da ima aerodrom Beograd, recimo.
Vrlo dobro znam o čemu pričam. Od 2001. godine smo pokušali da uradimo sve kako bi uspostavili neku vrstu partnerstva sa aerodromom u Frankfurtu. Dan 12. mart, ubistvo predsednika Vlade, taj posao je zaustavio. Sjajan aerodrom, ne samo po načinu organizacije, nego i po odnosu troškova, prihoda, mnogo toga bi Srbija naučila kroz to partnerstvo, imali bi puno koristi. Žao mi je što to nije urađeno. Ja vam želim sutra to da uradite. Ali, zašto ne primenimo pravila sveta koji je uspešan? Vi ste ovde ubiste da dokažete da se u Srbiji neće privatizovati aerodrom. Ovo nije Zakon o privatizaciji, neće se privatizovati, ovo je zakon kojim se … Pa, to je ono što je loše. To je ono što je loše.
Na svakom koraku mi imamo problem sada sa tom našom nesposobnošću da funkcionišemo na način na koji se reformuliše zvanična politika. Vi govorite o rešavanju problema železnice. To je teško pitanje, jako teško. Nisu vozovi u Srbiji juče stali. Vrlo komplikovano. Jel znate neku propalu zemlju koja ima uspešnu železnicu? Pa nije moguće izaći iz 20 godina haosa sa železnicama kao u Francuskoj ili u Nemačkoj. Ali, hajde da vidimo šta su uradili oni koji su uspeli da naprave efikasne sisteme, da pogledamo kako su se društva menjala.
Kada govorite o ovom zakonu, ovom Zakonu o aerodromima, uvažite našu inicijativu. Sve amandmane ste nam odbacili zato što ih nismo podneli u skladu sa Poslovnikom, jer ste proglasili hitni postupak. Mora postojati mogućnost da neko svojom privatnom inicijativom dođe u ovu zemlju i kaže – hoću da napravim aerodrom, neću Ponikve, hoću na drugom mestu, hoću da imam aerodrom u Vrnjačkoj Banji, hoću da imam heliodrom, hoću da organizujem helikopterski prevoz od Beograda na Kopaonik u pet popodne, u nedelju da se ljudi vrate, neću da se voze tri sata. Moramo da oslobodimo privatnu inicijativu, a vi ovde prvo dozvoljavate ljudima da govore svašta, branite se od optužbe da ćete prodati aerodrom strancima. Pa šta ako ga prodate? Ako neko dođe i plati, u redu. Pa Beograd ima takav obim avio-saobraćaja da može da ima dva aerodroma bez problema.
Žao mi je što smo zbog populizma i demagogije 2005. godine izgubili i imali smo drugu priliku za partnerstvo na beogradskom aerodromu i propustili smo je. Mogli smo tada da budemo regionalni kargo hab, sa perspektivom da rastemo i da se razvijamo, koristeći činjenicu da su saturisana ta tržišta u zapadnoj Evropi, da dobijemo još jednu pistu. Prošlo je 11 godina, ništa od toga nije urađeno. Ako postoji mogućnost sada da se uradi – super, ali hajde da vidimo ko to treba da radi. Oni koji se trude da nam objasne kako ni slučajno neće nešto biti prodato i privatizovano. Pa koliko smo toga uradili da pokušamo da prodamo JAT? Za to smo se borili 2003. godine, pa na kraju kada je tu nešto i urađeno, urađeno je na takav način da danas ne znamo da li to treba da cenimo ili ne. U tome je problem, što vi uspete da oborite rast javnog duga, iz minusa on počne da se smanjuje, ali sa druge strane ne možete da rešite javna preduzeća.
Da se ne vraćamo na izbor direktora Železnice, na dogovore da poslovni ljudi uđu u Železnice, pa onda kad se pipne puls naroda, šta narod misli, narod se nakostreši, ne voli srpske tajkune, ali je okej kada Tramp milijardera stavi u Vladu, to je u redu, ili kada se pojavi ruski tajkun pa nešto ovde kupi, kad kupi, recimo, banku, to je okej. Ali, kad naš uspešan poslovni čovek pomisli da uradi nešto u dogovoru sa državom za svoju zemlju, onda je to loše. Vi ste se povukli, a to je bio dobar put, da nađete profesionalni menadžment, da ga dobro platite i da počnemo te probleme da rešavamo, da imamo plan kako ćemo i šta raditi. Ako treba da se zatvori pruga, da zatvorimo prugu, govorimo koju ćemo otvoriti.
Ključno pitanje za ovaj zakon – razbijte te stereotipe i predrasude. Nama je potrebna privatna inicijativa. Imate član zakona u kome se jasno kaže ko može da bude operater na aerodromu. Vi ste uskratili mogućnost privatnoj firmi da ona taj posao radi, tako što ste rekli – pomerićemo taj posao. Dozvolite ljudima da mogu da ovde u Srbiji urade nešto što do sada nije bilo moguće, da registruju svoju avio-kompaniju, definišite uslove koje treba da ispune da bi napravili svoj aerodrom ako žele, ako žele da razvijaju partnerstvo sa lokalnom samoupravom, neka razvijaju. Može li lokalna samouprava da poverava posao? Ona je vlasnik preduzeća. A kada se promeni lokalna samouprava pa dođe neka druga, dođu ovi što kažu – mi nećemo ništa sa zapada, mi nećemo strane finansijske institucije, MMF nam sisa krv, hoćemo državne banke, hoćemo kolhoz. Jel razmišljate o perspektivi održivosti nekog posla? Mi nismo rešili te svoje probleme. Zbog toga danas i vaša Vlada posrće.
U temama o kojima danas razgovaramo ne postoji prostor za politikanstvo. To je čista fizika. Dok ne bude ovde sposobnosti da se oko tih stvari dogovorimo, nećemo biti uspešni. Pa čekajte, mi sada govorimo, donosimo zakon o aerodromu, regulišemo jednu oblast, ali smo uskratili jednu mogućnost, u redu. Neko sad treba da uđe u taj posao sa pretpostavkom da će i buduća vlast to slediti. Nisam siguran. Nisam siguran da su oni za to zainteresovani, a iskustva koja imamo nam govore da sam u pravu.
Da se vratimo na ovaj zakon o stanovanju. Doneli ste ga zato što nešto ne funkcioniše, to je jasno. Ali, mislim da sistem nije prestao da funkcioniše zbog toga što je nefunkcionalan, nego zbog toga što smo mi u ovih 20 godina izgubili međusobni red, na svakom nivou, pa i na tom. Ja ne znam kako ste zamislili da se ovaj zakon primeni bez ozbiljnih dogovora, razgovora, rada. Kako to mislite da će opština imenovati nekog ko će profesionalno raditi posao oko koga nije mogla skupština stanara da se dogovori? On će doći i reći – dobar dan, mene je poslala opština kod vas u zgradu. U redu, može da dođe kod mene u zgradu, ja ću to razumeti. Nisam siguran da može da uđe u svaku zgradu. Hoće li ići policija sa njim? Hoće li asistirati? Ako neće da plati, hoće li opština zvati izvršitelja da naplati?
Vi stvarate prostor za pobunu društva, koja nije izraz nefunkcionalnosti ovog zakona, nego opšteg spleta društvenih okolnosti koji je vrlo loš. On nije samo posledica realnih problema koji nas opterećuju, nego i činjenice da smo konfuzni, da lutamo, da nismo u stanju da na to odgovorimo na normalan način. To je razlika između, vama govorim o onome kao razloge zbog kojih pokazujem razumevanje neko za vašu Vladu, jer znam da nemam pravo da poentiram na stranačkom rejtingu kada je tema, recimo, budžet Srbije i kresanje nekih budžetskih davanja.
Kada spominjete platu i penziju, ja mislim o Srbiji u kojoj ćemo mi sutra biti vlast i znam da je kasa prazna i da je niko lako napuniti. Zbog toga što nije, zato se zalažem za mogućnost privatizacije.
Vidim da govorite o davanju koncesije za beogradski aerodrom. Sigurno da postoji neki razlog za to i bilo bi dobro da ste nam rekli zašto je bolje dati na 25 godina koncesiju nego prodati aerodrom? Da li tu postoji neki sentimentalni odnos? Ja mislim da postoji, zato što je još uvek kod nas ideja privatizacije nešto što samo po sebi ne nailazi na neku široku podršku, ali, između ostalog, i zbog toga što se uz privatizaciju uvek pominje pljačka. To je populizam i demagogija. Jer, to nije tačno.
Privatizacija nije pravedan posao. To je egzemplaran proces, bez primera u svetu. Prvi put ga sprovodimo i poslednji. To je proces transformacije svojinskog vlasništva, u kome učestvuju ljudi koji hoće da kupe što jeftinije, da bi zaradili, jer je to ekonomija. Zbog toga neće novi američki predsednik da kaže da li je platio porez ili ne, jer je vodio računa o ekonomskim interesima, a ne o nekim drugim, koji bi mu, možda, danas više odgovarali.
Dajte, fokusirajte se na ovaj zakon o stanovanju. To vam je problem u najavi i tempirana bomba. Atmosfera koja je stvorena je upravo takva. Mi je ne stvaramo. Dobro je što ste otvorili mogućnost konkurencije i pojave privatnih firmi u obavljanju komunalnih poslova. To je jako važno. Građanima treba reći da će od toga imati koristi, jer će javna komunalna preduzeća početi da vode računa, da se bore za tržište, sa boljom uslugom, sa nižim cenama i to je ono što je dobro.
Dobro je što ste otvorili mogućnost opštini ili komunalnom preduzeću da interveniše u situacijama u kojima stanari nisu u stanju da reaguju. Tu pre svega mislim na održavanje fasada. Do sada je bilo nemoguće tako nešto. Imate ruglo od zgrade u centru grada, opština ima sredstva, ali nema pravni osnov da reši problem, dok stanari nisu u stanju da to sami finansiraju.
Mi smo staro društvo. O tome treba da razmišljamo. Mnogo mladih odavde odlazi. I dobro je što ste tu meru doneli, to treba podržati. Ali, generalno, zakon vam je prenormiran - svaka zgrada pravno lice, svaka zgrada ima račun, svaka zgrada mora da se registruje u opštini, zgrada u kojoj ne mogu stanari da se dogovore dobiće profesionalnog činovnika koji će se valjda dogovoriti sa onima koji između sebe ne mogu da se dogovore, itd. To nisu načini da se ova pitanja reše. Potreban je bio neki međuperiod. Možda, između ostalog, i stvoriti uslove da se ovde pojave velike kompanije, koje imamo u razvijenom svetu, jer, valjda, ovo su uzori, mi tražimo primere koji su funkcionalni na zapadu. Tamo imate kompanije koje održavaju čitave blokove. I one su regulisale mehanizme kojima vrše naplatu, kojima objašnjavaju značaj svojih usluga. Tamo to tako ne funkcioniše. Verujte mi, u Njujorku nemate lokalnu vlast koja će poslati svog činovnika u zgradu da bi se obavio neki posao. Pa, ako može tamo, ako može u Nemačkoj, ako može u Beču, može i ovde kod nas.
Slažem se da sve treba platiti. Uostalom, manje ili više, sve već i plaćamo. Ali, problem je što se ovim zadire na izvestan način u privatnost ljudi, jer su do sada oni sami regulisali ova pitanja, a atmosfera koja je stvorena je vrlo loša.
Što se tiče ovih drugih zakona, ne znam zašto o njima niste postigli neki prethodni dogovor? Pre svega, mislim na ta pitanja ko je ovde protiv rešavanja komercijalnih prava u vanrednom vazdušnom prevozu? Ili protiv trans-železnice? Ili protiv vizne liberalizacije? Apsolutno su svi za to i to treba podržati i nema razloga da tu skačemo jedni drugima za vrat.
Ali, za LDP je ključni zakon o aerodromima i oba prenormirana zakona o stanovanju, zato što je to najava problema koji su bespotrebni, jer ih i ovako imamo sasvim dovoljno. Hvala.

Gospođo Mihajlović, ono što je vama neobično, možda nekome nije. Bolje bi bilo da se uvedu neki drugi kriterijumi. Vama je bilo neobično da uspešni poslovni ljudi učestvuju u rešavanju problema u javnim preduzećima, a sami ste ih pri tom u taj posao pozvali, ali vam je logično da to rade oni koji, kao direktori železnice prvi put, otkriju tartufe. Hoćete da vas podsetim ko je sve bio direktor „Železnice“ od 2012. godine? Znači, nemojte da na takav način razgovaramo.
Naravno da ste frustrirani, ne samo vi kao vladajuća koalicija. Postoji ta politička frustracija, i to je ono što je loše, ali nisam ja neko ko je dužan time previše da se bavi i to da rešava.
Veoma smo puno pažnje i energije posvetili „Železnicama Srbije“. Ovde mislimo da smo se popeli kao stranka svima na glavu, posebno u periodu od 2008. godine. Sve to o čemu vi govorite govorili smo mi godinama, ali stanje u kome su već tada bile „Železnice“ je bilo katastrofalno. Samo kažem da apsolutno svako treba da preuzme svoj deo političke odgovornosti. Vrlo je bila neefikasna politika u sektoru saobraćaja, ako govorimo o periodu od 2008, ili periodu od 2004. do 2012. godine. To uopšte ne sporim, ali hoću da vam kažem da nigde nećemo stići, kao što ne stižemo daleko kada negiramo ono što je očigledno.
Nisam ništa rekao protiv ideje da vi kroz javno-privatno partnerstvo rešite neki ozbiljan problem u zemlji. To podržavam. U tome vidim šansu da se nešto pozitivno desi i zemlja promeni na bolje i otvori tako širi prostor za našu politik, nego što je to slučaj danas.
Vrlo dobro sam razumeo Zakon o aerodromima i razumeo sam da je sve ovo iz vašeg resora, ali samo sam rekao da je nešto ok. za raspravu, a nešto smo mogli da rešimo na kolegijumu šefova poslaničkih grupa i da nemamo nikakav problem ovde. Prosto neke teme, sedne se, porazgovara se pet minuta. Niko ovde nije protiv tih tačaka dnevnog reda.
Što se tiče Zakona o stanovanju…
(Predsedavajući: Privedite kraju, gospodine Jovanoviću.)
… jasno je da je do sada ta oblast bila tretirana zakonom. On je postojao, postojao je od 1992. godine, usvojen je, pa pet, šest izmena. Nije problem toliko u lošem zakonu. Rekao sam šta je veoma važno, i to ste uradili.
Problem je u činjenici da mi ne možemo da živimo u skladu sa zakonom, ne samo sa tim, nego i sa nekim drugim. Zato o tome treba da razgovaramo. Ja ne tražim ovde da ljudi za mene glasaju tako što ću sada da kažem da ćete zaposliti hiljade SNS aktivista, ali ste pogrešili kada ste rekli da je Komunalna policija bila mesto gde su zapošljavani kadrovi isključivo DS. Mi smo vodili računa… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Mihajlović, nije vam dobar primer. U interesu svih je da funkcioniše vaš Zakon o prostornom planiranju. U interesu svih, ali to zavisi od administracije. Mi nismo ostali bez dozvola zato što nismo u stanju da ih uzmemo, nego administracija nije mogla, zbog komplikovanih procedura, da ih da. Dobro je što funkcioniše. Nisam rekao da mi ne možemo da živimo u skladu sa zakonima, nego da ne živimo inače. Ne kažem da tako treba da ostane. To treba da rešavamo.
Upozoravam vas da vam je zakon prenormiran i da neka rešenja koja su logična u drugim sredinama ovde traže malo više objašnjenja i pažnje, a ne vidim da je tako nešto urađeno. To je ono što je suština. Ništa više, osim toga. Ako zakoni funkcionišu zbog efikasnosti administracije, odlično, ali nemojte sada da vam kažem – hajde da vidimo kako funkcioniše u Novom Pazaru zakon.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ne znam zašto ste tako pasivni u ovoj raspravi. Stiče se utisak da je Skupština postala mesto na kome je moguće izgovoriti bez ikakvih posledica nešto što je nemoguće na bilo kom drugom mestu. Pa, zamislite ako argumenti koje slušamo u ovoj diskusiji postanu argumenti koji treba da regulišu, recimo, svakodnevni život i poslovanje ljudi u sektoru privrede kojim se vi bavite. Vi morate da odgovorite na neka pitanja na koje je život već dao odgovore, da ponovite te odgovore. Da ponovite kakva je sudbina ideje da se u Srbiji može razvijati kolhos u 21. veku, a to je pravo ime za kombinate. Da ponovite kako će se završiti svaka ambicija da država pravi svoje bankarstvo. Da kažete istinu o onome što se u ovom društvu desilo, bez ikakvih ambicija da sada lepimo jedni drugima etikete, besmisleno je to.
Vreme je faktor. Ako nismo raščistili sa Miloševićevim devedesetim onda kada je to imalo smisla posle 5. oktobra, a nismo, danas je potpuno besmisleno prelaziti preko svega onog što je u međuvremenu postalo nesporno. Pa, sami ste rekli kako izgleda prosečno domaćinstvo kada se govori, recimo, o stočarstvu. Od jedne krave do četiri krave. Pa, hoćemo li sa takvom poljoprivredom da zadovoljimo potrebe našeg društva, a naspram sebe imamo „Kempinu“ ili „Nestel“? Zašto ne kažete istinu, što je došlo…
(Narodni poslanik dobacuje s mesta.)
Pričaću ti o „Fidelinci“, naučiću te i o tome nešto, zato što radim i od toga živim, ne živim od blebetanja.
Znači, što ne kažete zašto je došlo do povećanja proizvodnje mleka u EU? Zato što je posle 45 godina Evropska komisija ukinula penalizaciju za proizvodnju mleka preko propisanih kvota, jer mi ovde zagovaramo komandnu ekonomiju. Hoćemo komesare ovde da uvodimo? Hoće biti prirodan otkup žita i svega drugog?
Ovo je 21. vek. Kada govorimo o agraru, mi govorimo, nažalost, o socijalnom problemu koji uništava ovo društvo i ljude koji su njegov sastavni deo. To nije biznis. U Americi jeste. Znate kako ih tamo zovu? Crveni vratovi. Zato što su stalno na suncu. Zbog toga su izmislili i džojstik i lasersko navođenje i klimu i muziku u traktoru i posed od sto hektara da bi to sve imalo smisla, jer mora biti ekonomski održivo. Koliki je prosečan posed u Srbiji, ne govorim za Vojvodinu, nego za Srbiju? Tri, četiri hektara, ispod tri, sad zavisi. Pa, kako na tome može ekonomski da se opstane? Ne može. Hoćete vi to sami da rešite? Pa, nećete. Jel oko nečeg treba da se dogovori ova Skupština? Hajde makar više da ne dokazujemo na seljaku da je materija neuništiva.
Četrdeset posto stanovništva nam živi na selu. Kakav je to život? Kakvo je obrazovanje na selu? Kakva je zdravstvena zaštita na selu? Kakav je kulturni život na selu, taj koji ima ideju da se ljudi vraćaju na selo? Šta ga čeka na tom selu? Valjda postoji neka ozbiljnost. Mi smo ovde došli da bi rešavali probleme. Jel postoji neka zemlja koja ima razvijen agrar bez subvencija? Imamo primere zemalja koje izvlače maksimum iz te podrške i onih koji baš ne funkcionišu. Pa, kako izgleda naša politika subvencija? Ja se sećam jedne izborne kampanje, nije bila tako skoro, kada je politika subvencija bila takva da se podržavalo domaćinstvo, a ne onaj ko je proizvođač, zbog toga što ne glasaju krave. Onaj ko ima sto krava i onaj ko ima jednu dobiće istu subvenciju po domaćinstvu, jer se tako kupuju dva glasa ili 20, koliko tu već živi. To moramo da menjamo. Tačno je ovo što je rekao jedan od prethodnika kada je pomenuo tu vrlo konfuznu politiku koja se vodi u agraru. Nije samo osobina Vučićeve Vlade, ali je veoma loše što je tako to lutanje.
Četiri ministra za pet godina. Hoćete da vam kažem kako je bilo pre toga? Bio je Veselinov dve godine, pa je onda bio Stojan Jeftić, pa je posle bila Ivana Dulić, pa njen zamenik Živko, pa je onda došao Sloba Milosavljević, pa posle Slobe Milosavljevića Dušan Petrović, bio je Dragin. Zamislite sada čoveka koji živi u polju, koji radi i koji treba da shvati da postoji tu neki plan, da postoji plan i da ova zemlja zna šta hoće sa agrarom. Rekao vam je poslanik iz DS – pa mi smo 2007. godine prvi put došli do nekog viška u našem agraru. Do tada se stezao kaiš. Zašto je to tako? Možda zbog toga što nije sprovedena komasacija 50 godina.
Vi danas imate, i to su fundamentalni problemi i to moramo da rešavamo, nije tačno da „Tenis“ samo u Srbiju želi da dođe. To je multinacionalna kompanija praktično. Jeste privatni vlasnik, ali karakteristike te kompanije su globalne. Zato što je svako nacionalno tržište, u agrarnom smislu, saturisano, zatvoreno, pa i naš agrar beži, ne može ovde da se zadovolji, pa i „Fidelinka“ ide u Bosnu, i na Kosovo, i u Crnu Goru, i u Albaniju, i u Makedoniju, pa gleda kako da stigne u Skandinaviju i bude konkurentna američkom brašnu koje se tamo prodaje. Ne možemo da opstanemo ako smo sami sebi okrenuti. U našem je interesu da dođe ovde „Tenis“. Naravno da treba sve kontrolisati, ali je u interesu da dođu ovde ljudi koji imaju znanje i imaju potencijal da, podižući svoje performanse, podignu performanse čitave industrije.
Recite mi jednu ozbiljnu kompaniju u Srbiji, ne agrarnu, nego kompaniju, a za agrar je to posebno važno, koja može da prati šta se dešava u svetu, a da nema strane konsultante. Kako možemo da razvijamo svoje voćarstvo, da, recimo, hoćemo da hranimo Rusiju svojim voćem? Kako možemo u tome da budemo efikasni ako ne pratimo i ne znamo šta se u svakom trenutku dešava u svetu? Poješće nas konkurencija. Svaki ozbiljan izvoznik ovde to već radi. Mi sad učestvujemo u parlamentarnoj raspravi, koja je sve, samo ne nešto što mora da bude ozbiljno. Vi ste dužni da stavite tačku na to. Kakva državna agrarna banka? Pa, mi nemamo problem sa tim. Mi imamo problem sa činjenicom da su naše banke pune novca, pune, da plaćaju negativnu kamatu za taj novac, a da nisu spremne da ga ulože u posao. Zbog čega? Strašno su konzervativne i pamte i ne žele nikakav rizik da preuzmu. Zašto tako mogu da se ponašaju? Zbog toga što je privredi i država konkurencija.
Pomenuo sam vam pre neki dan kako teče ta jesenja setva. Reći ću vam, u tri dana vam skoči na tržištu pšenica, sa 15 dinara ode na 18,5. Da promenite cenovnik u lancu, potrebno vam je mesec dana. Nije to hrvatski lanac, znači, ni „Merkator“, ni „Idea“, ni „Roda“, nije to Todorićev hir. Pa, u našem interesu je valjda bilo da ovde dođu pa da dobijemo konkurenciju, kao što nam je u interesu da dođu i svi drugi i da uslugama zaslužuju naše poverenje. Uostalom, ako se uvodi taj kriterijum podobnosni, pa, iza Todorića je Sberbanka, koliko ja znam. Oni su dali 600 miliona evra za investiciju koja je njemu bila potrebna, da bi i dalje mogao da razvija svoje poslovanje. Pa, zašto je Todorić dobar Rusima, a nije dobar nama ovde u Srbiji, a pritom nam se Rusija svakog dana sugeriše kao spas i izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo? Pa, dajte nešto da učimo od tog sveta. Pa, Putin je pre četiri-pet dana prodao 20% „Rosnjefta“ Katarima i Amerikancima, 19,96%, a pre toga isto toliko „Britiš petroleumu“. Znači, on je prodao 40% najjače nacionalne kompanije strancima, a ovde je strani kapital problem.
Onda da idemo dalje. Vi to vrlo dobro znate. Recite mi – na čijim posedima su najveći prinosi? Čije zemljište je najbolje i najefikasnije obrađeno? Gde postoji kontinuitet u proizvodnji? Da li su to oni koje ovde pežorativno nazivamo tajkunima ili su ljudi koji pokušavaju da prežive tako što licitiraju zemlju iz godine u godinu? Mi ako hoćemo da budemo konkurentni, ako hoćemo da nahranimo ovu zemlju, pa nije sad spuštanje carina ili, recimo, politika vancarinske zaštite i vaših prelevmana, tako smo i mi štitili 2003. godine i Živković je bio premijer, kada su od nas u toku pregovora u Fizibiliti studiji tražili da se vratimo na politiku kvota u industriji šećera, kada je cela zemlja likovala optužujući nas zbog one izmišljene „šećerne afere“, koja je zapravo bila posledica činjenice da se performansa u našoj industriji šećera podigla za tri godine sa 60.000 tona na preko 200 i otišla dalje da se razvija u međuvremenu. To je bio problem za Francuze i za Holanđane. Ali, tada nije bilo patriotizma kome je moralo biti mesta u tom trenutku, pa reći – mi štitimo svoju privredu. Ne, nego smo svi kriminalizovani zbog toga što smo razmišljali o interesu zemlje i nismo dozvolili da se vratimo na politiku kvota.
Recite mi vi sada, kad pogledate tu mapu Srbije, kako mislite da razvijate agrar bez komasacije, bez ukrupnjavanja poseda? Piše na papiru da neko obrađuje 500 hektara. Na koliko parcela? Na 30, 40, zavisi. Kako možete da organizujete sistem navodnjavanja? Kako može da bude efikasan u svom poslovanju? Šta je strašan problem danas za poljoprivrednog proizvođača, ne govorim za neku kompaniju? Nema izvesnost u poslu kojim se bavi. Svake godine mora da licitira za zemlju. Dajte da se dogovorimo da kažemo – ljudi, okej, na deset godina zakupljujete zemlju. E, onda će neko uložiti u poljoprivrednu mehanizaciju. Nije nam propala zbog toga što mi nismo cenili IMT ili „Zmaj“, nego zbog toga što potrebe tržišta na koje je ta industrija bila usmerena 50 godina. One su postale minimalne i nisu bile adekvatne da bi bio taj posao održiv. Žao mi je, preoteli su neki drugi – „DŽon Dir“, „Klas“, da ne nabrajamo, „Belarus“, ali na prste jedne ruke možemo da nabrojimo koliko je nove mehanizacije prodato na Novosadskom sajmu. Znači, nešto se menja, nešto se desilo u međuvremenu.
Neće rasti performanse našeg agrara kao što su rasle u prošlosti. Naprotiv, sada to ide dole, nešto što je veoma važno, to je prerađivačka industrija. Mogu da vam govorim, u tome sam svaki dan. Bez ozbiljnog plana, to je bio rezultat jedne planske ekonomije, donese partija odluku i onda se napravi, koncentriše se u jednom prostoru 60.000 tona skladišnog prostora, pa mlin, pa testera, pa pekara, pa skrobar i to tako ide. Pa tako bude u Subotici, tako bude u Kikindi, tako bude u Topoli, tako bude u Pančevu. Znači, to je bila politika, iza toga je stajala država. U međuvremenu je taj sistem prevaziđen, to je propalo. Zato smo nasledili PKB 2000. godine, sa sto miliona maraka duga.
Kako smo to rešili? Država je konvertovala potraživanje u vlasništvu. I? I, onda nastavila da troši u jednom nerentabilnom sistemu. Onda se pojavio gradonačelnik Beograda sa idejom da će on, da će Beograd uzeti sebi PKB, pa onda Beograd raditi ono što država nije znala. Kako se to završava? Pa, propast. Ne može to više da funkcioniše. To je nekada moglo. Nekada je bilo efikasno. Nekada su dolazili ovde američki predsednici, pa ih odvedu da obiđu PKB i dođu u PKB, sačeka ga direktor i kaže – e, ovde možete da idete u obdanište, u školu, možete da radite, ovde možete i da umrete. Sve imate u okviru ovog našeg PKB-a.
Amerikanci su snimali film o „Servo Mihalju“ iz Zrenjanina. Dvadeset pet posto hrane bivše Jugoslavije proizvodio je taj kombinat, ali to je kraj. Nisu se transformisali. Tada smo neke druge priče pričali. Srbovali, ali tada bar nije bilo iskustvo koje sada imamo.
Zbog toga morate da stanete na put ome. Najgora je demagogija i populizam. Agrar to ne trpi. Vi to vrlo dobro znate. Zato nam je propalo, pogledajte vaša Mitrovica iz koje dolazite, pa „Mitrosrem“, pa gore Srem Šid, pa sve otišlo do đavola u deset godina. Zato što svaka reč ima nenadoknadivu štetu i to tera ljude odavde. Nama je potreban „Tenis“ i drugi su nam potrebni. Gde ćemo naći kapital? Evo, sada čitamo da su neke banke komercijalne potpisale ugovore, država je posrednik, pa će pomagati mala i srednja preduzeća sa kamatom 7,5%. Čekajte, 7,5% kad je nulta kamata u EU. Pa, kako možete da budete konkurentni sa tim? Pa, koliki profit treba da bude da bi se generisala moć vraćanja tog novca? Pa, to je neodrživo. A, zašto je tako? Politički rizik. Mi tome ne treba da doprinosimo, mi treba to da rešavamo.
Ako razgovaramo o agraru, naravno da treba iskoristiti podršku EU. Ja ne uskraćujem mogućnost da nam drugi pomognu. A, jel pomažu? Jer ima neko ovde poslovno iskustvo, recimo u agraru saradnje sa Ruskom Federacijom, pošto se ovde ona pominje kao pojas za spasavanje. Nemam ništa protiv njih. Jer ima neko to iskustvo? Jel znate nekog poslovnog čoveka koji se bavi agrarnom proizvodnjom koji pristaje da radi sa partnerom Ruske Federacije, bez bankarske garancije koja se stavi na sto.
Kako prolaze naši proizvođači mlečnih proizvoda? Rusi uzmu brazilsku „fetu“ ukoliko je cena konkurentnija u odnosu na našu i to je ono što se dešava. Naše jabuke vrate ukoliko ne zadovoljavaju neke standarde. To je u skladu sa njihovim interesima. Mi moramo definisati naš. Naš interes je, apsolutno, transformacija agrara i rešavanje tih socijalnih problema. Mi ne možemo da imamo efikasan agrar ako su njegove performanse te koje ste vi pomenuli.
Govori se o potrebi zaštite proizvođača mleka. Apsolutno, da, to je potrebno ali odmah se mora reći koliko će to trajati. Definisati procedure koje će ljudima omogućiti da se transformišu inače nema smisla da vi štitite individualne proizvođače koji imaju jednu, dve, tri ili četiri krave, doveka, jer tako ugrožavate sve one koji su korisnici tih usluga. Jer za stanovništvo je važna cena po kojoj će dobiti neko mleko i ne mislim da je problem za naše ljude činjenica da se neki mlečni proizvod pravi od gustina koji stiže iz EU. Ako nije problem za Grke što bi bio problem za nas ovde, ako je cena dobra.
Mislim da vi niste štitili tom merom, niste štitili samo proizvođače mleka nego i prerađivače, što je isto tako važno. Mi imamo vrlo razvijenu industriju i o tome treba voditi računa. Bilo je velikih investicija pre dve godine, 400, 500 miliona evra je dato između ostalog i za sektor koji je direktno pod uticajem vaših mera, i te subvencije su tim ljudima pomogle. Sada naravno treba skloniti tu zaštitu jer se spustila cena mleka, a podići konkurenciju. Nikome ne odgovara ako taj status kvo bude vjek i vjekova.
Ne znam zašto isto tako to prećutkujete. Ne postoji SNS i LDP selo, toga nema, postoji samo socijalna bomba i u svakoj kampanji kada odemo, a ne govorim vam sada o brdsko-planinskim područjima, a možemo i o tome da pričamo, ali u ovoj kampanji sada prolazimo kroz Mitrovicu pa idemo u Šid, pa stanemo u selu, bakica otvori vrata, 75 godina, nema penziju. Šta se dešava sa penzionim fondom u poljoprivredi? Kako on funkcioniše? Koliku penziju isplaćuje? Šta se dešava sa kategorijom registrovanog poljoprivrednog gazdinstva? Znači, moraš da se registruješ, da plaćaš porez, a onda računaš da ćeš dobiti neku subvenciju. Onda država nije u stanju da ti da tu subvenciju zbog toga što nema para.
Koliko ja znam svaka vlast voli da deli novac, niko ne voli da seče. I, sa tim treba da raščistimo, pa neka odavde ode neka normalna poruka, da smo se oko tog elementarnog reda dogovorili. Branite evropsku orijentaciju zemlje. To ne sme da zavisi od jedne čokoladice ili od nečijeg hira. Uvek komšija komšiji u tom poslu trlja nos i Hrvati su pošli toplog zeca, Slovenija im je radila ono što oni nama danas rade. Ali, to je periferno u odnosu na štetu koju ćemo mi sebe izložiti ukoliko dovedemo u pitanje tu orijentaciju. To ima direktno veze sa vašim poslom.
Moramo da razmišljamo šta će se desiti naredne godine kada banke počnu da se rešavaju NPL, a veliki broj tih NPL vezan je za agrar, veliki i značajan. Šta će biti sad sa tim? Šta će biti sa našom konditorskom industrijom? Nije u prvom trenutku agrar, ali je veoma važni i povezano je. Mogu da vam nabrojim stotine hiljada tona silosa koji se nalaze u ovom trenutku u nekom NPL srpskog bankarstva, zalagani, propali, ne mogu da se pokrenu, stoje tu prazni. Bilo je tu puno projekata, država je pomagala taj projekat, onih podzemnih skladišta, dala neku privremenu meru da bi se nešto saniralo, ali sve to je oročeno.
Strategija i nemojte da ćutite. Ne mislim da smo mi u problemu kada to moramo da objašnjavamo, ali odavde mora da ode jasna poruka. Svesni smo okolnosti u kojima se nalazi naša zemlja. Jako je težak položaj srpskog agrara i u perspektivi on je neodrživ na ovim osnovama. Moramo da ukrupnimo posede.
Moramo da počnemo da funkcionišemo u skladu sa principima tržišne ekonomije da budemo konkurentni, da uradimo ono što su uradili oni koji su naša konkurencija. Da se otvorimo prema svetu, da sva znanja koja su nam potrebna iskoristimo, ali ne da uništimo ono što ovde postoji nego da to osposobimo da možemo na svojim nogama da stoji. Niko ovde ne dolazi ni zbog čega drugog osim zbog profita i u tom profitu ima deo neke koristi za Srbiju i to treba da se štiti.
Ako odavde ode poruka koju slušamo, puna populizma, demagogije, isključivosti, tog glupog nacionalizma, ljudi će se okrenuti na drugu stranu. Ono što svako danas trči trku koju trčimo i mi, pri čemu mi trčimo sa 30 godina zaostatka i jedni druge saplićemo.
Što se tiče ovih predloženih zakona, naravno, da ćemo podržati ideju da počnemo da koristimo predpristupne fondove EU i bićemo nemilosrdni u kontrolisanju svega toga. Ne u smislu nekih zloupotreba, nego u ispunjavanju onih neophodnih preduslova jer je tako za svakoga, a sve ovo drugo to je pitanje politike i oko toga treba da se borimo i kako afirmisati zadrugarstvo i kako zaštiti klastere, podići agrarni sektor i naravno kako stati na put gluposti kojih je prepuna naša svakodnevica i političke neodgovornosti.

Gospodine ministre, opet predlažem da pročitate knjigu „Zašto narodi propadaju“, objavio je Klio, izašla je sada, na Sajmu knjiga ste mogli da je uzmete.
Ključno pitanje za opstanak svakog naroda je pitanje ekonomske slobode, a pitanje ekonomske slobode determiniše, određuje politički sistem, a ne naše želje. To od vas u oblasti agrara zavisi. Znači, od vas zavisi prvo da li ćete početi da govorite po cenu da to plaćate svojim rejtingom.
U Zrenjaninu smo imali industriju za preradu kukuruza, koja je pravila 110 derivata kukuruza, IPOK…najveća kompanija za preradu kukuruza iz Amerike tog vremena, kraj sedamdesetih je dolazila ovde da vidi šta se radi. Mi danas nemamo ni jednu skrobaru. Izvozimo primarne proizvode. Na to treba da se fokusirate, da postavite ta pitanja. Ključno, ekonomska sloboda, privatna inicijativa, preduzetništvo, ne „Kolhozi“, da kažete – kombinat je propao zato što je prošlo vreme i to više ne može da se vrati. Koliko će nešto koštati, onoliko koliko je neko spreman da plati. To se od vas očekuje.
A, naravno da je crna rupa pitanje penzija na svakom koraku, posebno poljoprivrednika. To je katastrofa i to moramo da vidimo kako ćemo to da rešavamo,
jer taj penzioni fond ne može da se puni tako što ćemo iz budžeta prebacivati pare, nego valjda treba da se digne performansa te grane privrede, a nećemo je dići mi jer i ovakvi kakvi smo nismo bili sposobni da uradimo to u međuvremenu.
Potreban je neko sa strane, neki „Tenisi“, po jasnim pravilima, uz poštovanje onog što je ovde autentični interes i agrarnog proizvođača i potrošača.

Gospodine Arsiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, atmosfera u Skupštini je čak i prenaglašena mera značaja tačke dnevnog reda koja se nalazi pred nama, i to je ono što je poražavajuće. Od toga bi bilo gore samo jedno, da i mi, kao narodni poslanici, učestvujemo u toj imitaciji stvarnosti u šta bi se zapravo pretvorila ozbiljna diskusija u izboru sudija Ustavnog suda, jer ne možemo razgovarati, nažalost, o Ustavnom sudu, o ulozi i značaju koji ima u našem društvu, a zanemarivati ono što prethodi toj instituciji, a to je sam Ustav Republike Srbije.
Način na koji se mi odnosima prema važećem Ustavu je gori od načina na koji je on usvojen, a usvojen je tako da danas ni jedna ozbiljna stranka u zemlji ne može da oseća ništa drugo osim stida zbog onoga što se dešavalo 2006. godine. Stoga, naravno, ovde u parlamentu izuzimam Ligu socijaldemokrata Vojvodine i LDP, stranke koje su još tada kritikovale način na koji se Ustav menja, promene u Ustavu, ukazujući između ostalog na tu neprihvatljivu i neodrživu ambiciju da se sudska vlast potčini izvršnoj.
Danas smo mi u obavezi da realizujemo procedure koje su utvrđene Ustavom i damo ili uskratimo podršku kandidatima za sudije Ustavnom suda koje predlažu predsednik Republike i Narodna skupština u skladu sa principima koji su utvrđeni Ustavom.
Kada krenemo u analizu značaja jedne institucije, kakva je Ustavni sud, onda ne možemo pobeći i od istine koja zaista tu instituciju opisuje i čini značajnom, jer je Ustavni sud adresa na kojoj svaki građanin ove zemlje, između ostalog, i institucije naše stranke, traži zaštitu ustavnosti i zakonitosti.
Način na koji se Ustavni sud odnosio prema svojoj obavezi u Srbiji, u potpunosti nam daje za pravo da ga mi danas kritikujemo i ignorišemo u meri u kojoj je to očigledno i tokom ove rasprave. Ne postoji nijedno ozbiljno pitanje ovom društvu na kojem je Ustavni sud položio test koji bi opravdao njegov formalni značaj u Srbiji.
Sva velika pitanja, bez obzira na njihov karakter, Ustavni sud je ostavljao po strani. Pomenuću ih nekoliko. Pokretale su i stranke koje nemaju međusobne bliskosti. Godine 2008. je naša stranka od Ustavnog suda tražila da zaštiti Ustav i spreči realizaciju državnog sporazuma Rusija-Srbija, na osnovu koja je izvršena privatizacija Naftne industrije Srbije.
Kada smo to tražili od Ustavnog suda, podrazumevalo se da ćemo prihvatiti njegovu odluku. Verovali ili ne, tako nešto nam nije omogućeno. Ne zbog toga što mi nismo bili spremni da prihvatimo odluku koja je suprotna nekim našim interesima, nego zbog toga što je Ustavni sud odlučio da ništa ne odluči, i to nije bila ekskluzivna situacija, niti nešto što bi ga činilo posebnim. Po pravilu je Ustavni sud, odnosno sudije koji taj Ustavni sud čine, pribegavaju jednog takvog rešenja. Obrazlažući nam u svom odgovoru na našu inicijativu, Ustavni sud je zauzeo stanovište da on nije nadležna da ocenjuje međudržavne sporazume i njihovu eventualnu usklađenost, odnosno neusklađenost sa našim Ustavom.
Da li možete da zamislite, da je na primer, Ustavni sud Savezne Republike Nemačke, pre tri godine, kada su potpisani sporazumi koji su bili preduslov finansijske pomoći Grčkoj, odlučio da kaže kako nije nadležan da donese odluku iz svoje nadležnosti? Da li možete da zamislite, da je Vrhovni sud Amerike, i na takav način reaguje? Da li je moguće da je jedan Ustavni sud bilo u kojoj zemlji u svetu kaže, da ne želi da se izjasni po jednom tako važnom pitanju, kao što je bilo to pitanje koje smo mi pokrenuli?
Nakon toga još ozbiljniji problem. Pomenut je ovde u Skupštini više puta. To je Briselski sporazum, potpisan 2013. godine. Mi smo ga apsolutno podržali. Naša politička konkurencija je tražila da se taj Briselski sporazum oceni pred Ustavnim sudom. Nismo imali ništa protiv toga, baš naprotiv smatrali smo da je tako nešto potrebno. Šta je odlučio Ustavni sud da uradi? Da zastane u proceduri uz uzgredni komentar da je reč o političkom dokumentu o kojem on ne želi da se izjašnjava.
Poslednji primer je, isto tako veoma značajan, potpuno drugačiji od ova dva pomenuta, a reč je o Vladinoj odluci o smanjenju plata i penzija za 10%. Bio bih licemer kada ne bih rekao da smo mi još 2008. godine, pošto je bilo jasno ka kakvoj finansijskoj katastrofi idemo, tražio da se na vreme reaguje. Da se tada smanje plate i penzije, da se zamrznu, na nivou koji je danas nezamisliv i za dobro situirane građane ove zemlje. Prosečna plata od oko 500 evra i penzija iznad 300 evra. Tada nije bilo po političkoj volji i to nije urađeno. Četiri ili pet godina kasnije, to je bilo neminovno, nužno i neizbežno. Odluka je doneta, udruženja građana, stranke, javnost, to su smatrali svojim Ustavom zagarantovanih prava, tražeći od Ustavnog suda da se o tome izjasni. Ni na tu inicijativu nismo dobili odgovor od Ustavnog suda, iako je zakonom veoma jasno definisana procedura urgentnog izjašnjavanja, onda kada to nalažu okolnosti u kojima se zemlja nalazi.
Zašto mi uopšte biramo ove ljudi, ako nam institucija u kojoj oni treba da rade i koji predstavljaju, ima tako marginalni i periferni značaj? Da to nije pitanje stava LDP-a, to govore sva ova prazna mesta u sali. Nema predlagača, u najvećem broju nema predstavnika vladajuće koalicije. Ko je dužan da brani Nikolićeve predloge? Oni čiji je Nikolić bio kandidat za predsednika ili mi koji smo se kandidovali protiv njega. Ko je dužan da brani predloge vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije? Stranke vladajuće koalicije koje su kandidovale te ljude ili mi koji smo protiv toga? Ko je dužan ovde da nam da argumente zbog kojih mi treba da podržimo nekoga ko je 2000. godine učestvovao u izbornoj krađi?
Sticajem okolnosti, koje su jasne, koje ovu zemlju opisuju kao nedovršenu, nesposobnu da rešava svoje probleme, uspeo da posle 16 godina dođe do pozicije da sebe vidi u stolici sudije Ustavnog suda. Da li je to preporuka? Da li je to poruka vladajuće koalicije?
Postoji nekoliko neodrživih kriterijuma na osnovu kojih se vrši i zbog kandidata sudije Ustavnog suda. Pominje se starosna dob 40 godina, pominje se rad u pravosuđu, odnosno u oblastima koje se opisuju kao pravna struka, a to vam je široko otprilike kao i sve političke razlike među nama. Postoji još i neka pravna izuzetnost ili istaknuta uloga u nekom javnom i profesionalnom životu. Kakvi su to kriterijumi?
Šta na osnovu njih možemo da zaključimo? Da će sudija Ustanog suda biti onaj koji u tom trenutku predstavlja najefikasniji instrument stranke ili vladajuće koalicije na vlasti. I u tom smislu nema izraženijeg kontinuiteta od onog koji se danas ovde vidi. Koliko god ovde sevale varnice između vlasti i opozicije, ovo je nešto što govori o tom neodrživom kontinuitetu koji postoji i na drugim nivoima. Mnogo više političkim, nego što je izbor sudija Ustavnog suda.
Iza ovog predloga, koleginice i kolege iz vladajuće koalicije, stoji želja da Srbija ima Ustavni sud isti onakav kakav je imala kada su ga pravili Tadić i Koštunica. Tada, pošto ovde nema puno onih koji su kao i ja bili akteri, recimo dogovora oko formiranja oko prvog Ustavnog suda, želim da vam kažem da je održan sastanak kolegijuma i tada sam to govorio, šefova poslaničkih grupa na kojem je lepo podeljena kvota između stranaka vladajuće koalicije, na osnovu kojih se zna koliko će ko predložiti sudija koji će sutra biti izabrani u Ustavni sud. Na tom planu apsolutno ne postoji nikakva razlika.
Ako želimo da imamo Ustavni sud bolji od ovog koji imamo danas, onda ta razlika mora biti jasno uočljiva. NJe nema. Mislim da nije fer da sada počnemo da čitamo imena ljudi koji su kandidati za sudije Ustavnog suda i da ih sada svako ovde tranžira kako mu padne na pamet. Ja to neću da uradim. Svakako neću da uradim zbog toga što treba 20 minuta da govorim o ovoj beživotnoj temi, što je bio jedan od načina da se potroši to vreme. Čitavih 20 minuta treba da pričaš o izboru sudija Ustavnog suda.
Naravno da je potrebno pričati, ne 20 minuta, u normalnim zemljama bi se 20 dana razgovaralo o tome. Postavilo bi se pitanje karaktera kandidata, pretresla bi se njihova profesionalna biografija, analizirali njihovi politički stavovi, da li su liberalni, da li su konzervativni. Ti ljudi se biraju na devet godina. Ko zna gde će danas vladajuća koalicija biti za četiri, pet? Sa kakvim pitanjima će morati da se suoče? Kakav će teret tada pasti na leđa ovih ljudi? O tome se uopšte ne razmišlja.
Šta će nam Ustavni sud? Nema efikasnijeg oslonca za stvaranje države od kredibilnih institucija. Mi moramo da menjamo Ustav. To je prvi posao koji treba da uradimo. Nemoguće ga je uraditi ako ga ne radimo zajedno. Ne može više da se radi kao 2006. godine. To je tada prošlo.
Više smo glasali za Ustav na referendumu nego što se Ustav pisao, zato nam je zemlja ovakva danas kakva je. Znači, nema smisla prolaziti kroz biografije tih ljudi.
Neko je pomenuo da je loše što nema profesora sa državnih univerziteta, to samo govori o karakteru zemlje u kojoj mi živimo. Da li možete to da čujete bilo gde u svetu? Zašto mi imamo privatne pravne fakultete, ako su oni takvi kakvi su, da je sramota kada neko dođe za kandidata sa, recimo, titulom profesora pravnog fakulteta, nego privatnog.
Na ovoj temi se vidi prvo dimenzija slova zemlje u kojoj živimo i iz ove teme proizilaze nove pretnje za našu budućnost. Pošto mi ovde ne možemo jedni sa drugima da se dogovorimo ni oko čega, ko je taj ko će arbitrirati našim međusobnim onda kada se uhvatimo za vratove, izlomimo jedni drugima, koliko god to možemo i ostanemo tako razvaljeni u jednoj izgubljenoj zemlji, ko je taj autoritet koji će to učiniti? Kad se postave tako krupna pitanja zato što ih život nameće a ne mi, jer od toga niko nije pobegao. Niko, bez obzira na temu i karakter. Da li su to duboko etička pitanja, da li su par ekselans politička?
Pogledajte koliko ima otvorenih tema u našem svakodnevnom životu koja traže odgovor. Zamislite da se sastane novi saziv Ustavnog suda i kaže – da jeste, protivustavno je smanjiti plate i penzije, a onda neko ko je tada na vlasti, ja se nadam da ćemo biti mi, kaže – pa znate šta baš me briga za to što vi pričate tamo u Ustavnom sudu, jer ja ovde, u ovom budžetu, novac za to nemam. I ovo društvo treba da se osvesti i shvati u kom svetu živi i šta je ono što je moguće, a šta je ono što nije moguće.
Mi dajemo prava ovim ljudima da donose odluke koje nas obavezuju, a način na koji se odnosimo prema njima, zbog procedure kojom se biraju, atmosfere u kojoj se to radi, unapred govori da nas baš briga za sve to.
Dakle, prvo da vidimo da li smo mi kao narod, kao društvo sposobni uopšte da živimo u skladu sa nekim normama, sa bilo kojim? Sa prirodnim pravom, sa bilo kakvom normom, da li postoji nešto što smo mi u stanju? To Poslovnik nije. U našim međusobnim odnosima Poslovnik nije norma koja se uvažava i poštuje. Dobar je ako možemo nešto u skladu sa njim da uradimo što bi odgovaralo našim interesima. Uopšte nam ne odgovara kada se poslanik kazni, isključi na 20 dana, jer kada smo ga pisali nismo mislili da će i nas kažnjavati.
Godine 2008. sam to kritikovao ovde kada je menjan Poslovnik, ali oni koji su ga tada menjali, sebe nisu videli u toj poziciji. Kritikovali smo izmene Zakona o izboru odbornika u lokalnim skupštinama, opštinama, pa izbor poslanika u Skupštini u parlamentu, govorili o besmislicama. Građanin mora da zna ko je onaj koga bira, da stranke posle izbora ne znam šta rade sa mandatima, pa sad samo pravo stranke da posle izbora pravi listu, pomerili na početak i pravo stranke da to radi pre izbora, a onda, onda smo otvorili prostor za berzu, za kupovinu. Ili ono što se zove harmonizacija sa republičkim nivoom, pa smo 2012. godine harmonizovali lokalnu samoupravu tako da smo dobili lokalnu vlast koja ni po čemu ne liči na onu za koju su građani glasali 2012. godine. Sve je to, da uporedim ovu atmosferu koja danas ovde dolazi do izražaja.
Ima ovde nešto što je paradoksalno, a to je stav predlagača, to su parlamenti predsednik Republike. Nisu važna imena. Uopšte ne govorim ni o SNS-u, ni o DS, ni o LDP, to su dve institucije. Znači parlament i predsednik Republike. Mi se ponašamo kao da je sve normalno. Ovde apsolutno ne postoji osećaj za činjenicu da je to imitacija stvarnosti. Nismo čuli za pet godina Nikolićevog mandata ni jednu njegovu poruku o onome što je valjda deo njegovih predsedničkih nadležnosti, npr. da kaže, znate šta, došao sam na mesto predsednika Republike tako kako sam došao, izgubio sam prvi krug, tresao sam one džakove, niko u mene nije verovao, u taj drugi krug, na kraju sam uspeo. Za mene su glasali oni koji me danas opisuju kao đavola. Evo, kolega iz DJB je podržavao Nikolića 2012. godine. Prosto takva je bila situacija, ali kaže, u redu tu sam gde sam, dajte makar jednu stvar da uradim za ovu zemlju. Zato kažem ovo ne valja, ovo je loše kada se ovako radi.
Kako predsednik Republike dolazi do kandidata? Neću da govorim o nepotizmu, neću nikakva imena da pominjem. Nije dostojno to ove rasprave. Na nekim drugim mestima da. Setite se kada je Obama predložio sudiju Vrhovnog suda, prvog hispoamerikanca, prevrnuli su i do trećeg kolena su ga analizirali. Apsolutno sve. To se ovde ne radi, ali samo da kažem na kakav način predsednik Republike dolazi do svojih kandidata. Na kakav način su došle stranke, mi smo dobili pismo, neko je rekao nisu sve poslaničke grupe predložile kandidate, pa kako da ih predložimo? Na koji način možemo da dođemo do dobrog kandidata za sudiju USS? Jel to lično poznanstvo? Jel to ja tebi, ti meni? Jel to uobičajena buvlja pijaca politička? Kako to da uradimo?
Predsednik Republike nema svest o tome. Makar da kaže, znate šta, pokrećem raspravu o izmeni Ustava, ne mora da priča o preambuli, on neće nikada to reći, ali makar o ovome, dajte ovo da upristojimo, da budemo normalna zemlja. Parlament isto tako. Imamo odbor koji se bavi Ustavom, jel je moglo da ide uz ovo neko prateće mišljenje i da se kaže - znate šta, ovo nikome nije potrebno.
Imajući u vidu probleme koji su pred nama ne postoji zainteresovanija strana od trenutno vladajuće koalicije za kredibilno funkcionisanje USS, a vi sa ovim predlozima i načinom na koji se odnosite prema …
Makar da ste napravili pozorište, da je puna sala, da se o tome priča u javnosti, na konferenciji za novinare Skupštini to je poslednje pitanje, sva vas pre toga pitaju, ali onako uzgred na kraju, ovaj Ustavni sud, šta ćemo sa njim? Ni njih to ne interesuje, ni u izveštaj ne ulaze.
Zbog toga apelujem na sve vas ovde u Skupštini… Mi smo bili najveća prepreka. Kada kažem mi, ne mislim lično, mislim da su političke snage u zemlji bile najveća prepreka za izgradnju demokratskih institucija koje su potrebne Srbiji i one su uništene, ostale su u prahu, institucije koje su generacije pre nas stvarale, neke od njih su bile kredibilne. Makar sa stanovišta struke. Neuporedive su kandidature u profesionalnom smislu, ljudi koji su nekada sedeli u USS i ovog što imamo danas pred sobom, u profesionalnom smislu i uloga koju su nekada imale te institucije sa onom koju imaju danas. Naravno mi ćemo uskratiti podršku ovim predlozima, ne zato što je ovo nešto lično protiv tih ljudi, to je najmanje i bilo bi licemerno da kažem u ovom trenutku, nego pre svega sa integracijom odbijamo bilo kakvu mogućnost učestvovanja u procedurama koje su toliko kontraproduktivne kao što je izbor VSS.

Gospodine Obradoviću, i na mom Novom Beogradu, kao i kod vas u Čačku čoveka valjda istina obavezuje. Posebno ga obavezuje da bude pošten prema svom protivniku. Sve drugo je kukavičluk.
Ispred mene sedi selektor Dejvis reprezentacije Srbije koji čitavog života slavi i tuguje, ali uvek pruži ruku svom protivniku, posebno onda kada pretrpi poraz. Zato je Đoković bio veliki u Londonu kada je zagrlio Mareja i rekao – pošteno da je pobedio bolji.
Ja sam imao prilike da vodim svoje ratove sa Vučićem i ratovaću u budućnosti onda kada mislim da me na to obavezuje moj dug prema ovoj zemlji.
Što se tiče kriminalaca koje pominjete, prvo ću vam reći da sa vama ne želim o tome da razgovaram, jer znam da vi niste sagovornik na tu temu, ali neću dozvoliti da Srbija bude gulag, a vi, gospodine Vučiću, možete, kao i gospodin Đukanović, da prećutite ono što znate. Juče sam to pokušao da vam kažem. Nećemo ući u izbornu kampanju tako što ćemo od ljudi kriti istinu. Ne mislim da je to neka hrabrost, ali ako sam imao hrabrosti da juče kažem – svaka čast za taj budžet, budite sigurni da ću imati hrabrosti da kažem ovoj zemlji šta je čeka u izborima i posle izbora ukoliko jednom ne shvati da smo sami sebi uvek bili najveći neprijatelji. Ono što ja znam, zna dovoljno sveta koji će sasvim sigurno sa vama, gospodine Vučiću, vašom strankom ili bez vas, zaštiti ovu zemlju.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, gospodine Vučiću, važna je rasprava, ne zato što se usvaja najvažniji godišnji zakon, nego zbog političke situacije u kojoj se nalazi zemlja.
I vlast i opozicija najviše vole da razgovaraju o ekonomiji. Opozicija zato što, na prvi pogled ekonomija sve trpi, znate već, poznate su vam te platforme iz načina na koji ste vi svojevremeno delovali, i iz načina na koji se danas ponaša deo opozicije - zaposlićemo ljude, vratićemo plate i penzije, povećaćemo, nećemo dati. Sa druge strane, vlast voli da razgovara o ekonomiji zbog toga što iz njene perspektive ekonomija je jasna kao fizika. Svi aduti su u vašim rukama.
Ja kada to kažem, ne govorim zbog toga što imam potrebu da vas hvalim. Nažalost, bavim se politikom u zemlji u kojoj je nenormalno biti normalan. Deficit od 1,7%, to je mera žrtve onih penzionera koji su ostali bez 10% penzije ne zato što je to bio vaš hir, nego zato što, mogu i to da kažem, niko nije bio spreman da sluša LDP pre deset godina kada smo ukazivali na probleme sa kojima se zemlja suočava.
To je mera žrtve i onog penzionisanog pilota koji je vratio 5.000 dinara i rekao – ne treba mi, hoću mojih 300.000. Ali ja na tome ne mogu da gradim politiku LDP zato što znam da ne bi bilo ni tih 5.000 da je nastavljeno onako kako se radilo u prošlosti.
Ako govorimo o tih 1,7% deficita budžeta koji je, zapravo, jedini kriterijum o kojem danas možemo da raspravljamo, onda je to mera žrtve lekara u zdravstvenom sistemu, profesora u obrazovnom sistemu, policajaca koji nas čuvaju, koji su ostali i bez dodatka i bez dnevnice, pa kada putuju sa nama po Srbiji kao obezbeđenje, nemaju ni za obrok sebi, a rade i trpe i tu su da se žrtvuju.
Dakle, moramo poštovati nešto tako. Zbog toga, ja ne mogu prema tom budžetu da se odnosim isključivo kao prema nečemu što je proizvod vaše politike, pa pošto sam ja vaš politički protivnik, onda to zaslužuje svaku kritiku.
Citirate Šojbla, meni je drago zbog toga. Borio sam se za to godinama. Nažalost, nije se tako često citirala i uvažavala nemačka politika. Češće su se ovde ponašali kao da im govori Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, sada ministar odbrane.
Dakle, kada govorimo o budžetu onda tu treba biti pošten. Svaka čast uradili ste dobar posao i vi i vaš ministar finansija, vaša Vlada, a pre svega građani Srbije. Privatni sektor koji je sa 15% manjom platom u proseku podigao svoju produktivnost, povećao izvoz i na takav način omogućio ono što, mislim, da sada treba da bude u fokusu našeg razgovora, to je realizacija politike koja je šira od ekonomije.
Zato ja želim sa vama da razgovaram o politici. Nemam ništa protiv drugih tema. Možemo da razgovaramo o „Boru“, možemo da razgovaramo o „Železnicama“, možemo da razgovaramo o „Resavici“. Svaka čast za „Sartid“, ali mi smo ga jednom prodali 2003. godine za 30 miliona, pa je to bio veliki politički problem. Ja ne želim danas da se ponašam onako kako ste se i vi i mnogi u ovoj sali ponašali tada. Bolje da su ga uzeli Kinezi nego da država krvari 200 miliona najmanje godišnje.
Želim nešto drugo da vas pitam, gospodine Vučiću - ko će realizovati ovaj budžet? Koja Vlada? Ko će biti predsednik te Vlade? Koja parlamentarna većina? Jer, ekonomija ne zavisi od demokratije. U jednopartijskim sistemima ekonomija sjajno funkcioniše. Imamo tako puno primera po svetu. Ekonomska perspektiva zavisi samo od održivosti jednog koncepta i to je ono što je danas tema za mene.
Da li ćete se kandidovati na izborima za predsednika države? Da li ćemo imati parlamentarne izbore? Sada to treba da znamo koliko god stranačke strategije govorile o nužnosti prolongiranja tih odluka. Hoću da znam, gospodine Vučiću - da li ste svesni rizika koji to unosi u naš politički život? Znam vrlo dobro da vi znate o čemu govorim. Drugo je pitanje što ste odlučili da vi o tome ne govorite.
Ja ne želim da zbog politike koju mi zajedno ovde u Skupštini vodimo, ponovo ugrozim budućnost ove zemlje. Da li ste sigurni da ovde nema prostora za još jedan demokratski front? Da li ste sigurni da nema nekog novog Sinđelića? I da je evropska budućnost zemlje od koje presudno zavisi, gospodine Vujoviću, realizacija vašeg budžeta, da je ona sigurna. To je ono što interesuje LDP.
Mnogo toga možemo da kažemo jedni drugima, ali mislim da je ovo situacija u kojoj nemamo pravo da žrtvujemo ikoga više osim nas samih. Previše puta je zemlja stradala zbog te vrste političkog slepila.
Mi smo ušli u 2003. godinu zbog toga što nismo prepoznali i razumeli situaciju u kojoj smo se nalazili 2002. godine. Ovo vreme danas, iako su na prvi pogled okolnosti potpuno drugačije, ako uporedimo stepen međusobnog razumevanja, sposobnosti da se dogovorimo oko bilo čega, jako podseća na to vreme tada. Vi ste uspeli da dođete sa novom ekonomskom politikom u Skupštinu, promenili ste odnos prema budžetu. Prvi put ste stavili u njega nešto što do sada nije stavljeno. OK, razumemo da Srbija nikad nije bila u finansijskom smislu toliko autonomna da može da donese budžet bez konsultacije sa međunarodnim finansijskim institucijama, šta da radimo, šesta revizija u novembru mesecu, 17. se izjašnjava MMF, u tom periodu se može razgovarati o budžetu, ne može ranije. Možda treba menjati zakone koji dovode Vladu u poziciju da te zakone sama krši. Ali, to treba pošteno reći.
Već kada dolazimo sa jednom drugačijom ekonomskom politikom, zašto zadržavamo stare političke odnose? Neka kuca ko šta hoće, nisu nam potrebne te sitne spletke, da zakažemo u subotu u tri popodne sednicu za nedelju u tri popodne, da bi neko napisao manje amandmana. Vaš budžet je takav da to zaista nikome ne odgovara. Više nam odgovara jedan fer odnos u kome ćemo reći šta je ono što je dobro i na takav način obavezati i vas da sutra tako nešto štitite, umesto što ćemo ovde voditi besmislene ratove, jer je to nepoštovanje ljudi koji su puno toga učinili da bi ovaj budžet bio ovakav kakav je.
Kada govorimo o povećanju za agrar, pa znamo pod kakvim pritiscima nam je agrar. Kakva je bila prošla žetva? Fantastična, svi su bili zadovoljni zbog toga. Gde je problem? U tome što je ovogodišnja setva upola manja od prošlogodišnje i što ćemo u najavi imati deficit žita tokom leta narede godine.
Ako govorimo o rastu subvencija, onda moramo govoriti o jednoj strategiji razvoja, o činjenici i da nisu sproveli komasaciju zemlje 40 godina, da nismo ukrupnili posede, da nismo konkurentni na tom planu. To su teme koje prevazilaze stranačke okvire.
Šta je uradio Obama dan nakon izbora? Seo je sa čovekom koji davno prešao političke granice u odnosu sa njim. Šta je rekla Hilari posle izbora? Poštujte novog predsednika.
Vi ste dobili izbore. Ja se protiv vas borim na onom planu na kojem mislim da pravite greške, a pre svega je to pitanje naše evropske budućnosti. Ne znam da li možete ili ne da budete jasni sada, ali što duže prolongirate odgovore na ova pitanja, to će naš manevarski posao biti manji. To je kao kada ne donesete određene odluke u vezi sa ekonomijom, pa posle ne možete da ih ispravite. Mi smo blizu tačke posle koje nećemo moći da korigujemo svoje odnose. U ovakvoj podeljenoj zemlji, sa ovakvim stepenom međusobnog nerazumevanja, mi ne možemo da opstanemo u tko komplikovanim okolnostima u kojima se nalazimo.
Slušajući raspravu na Odboru za finansije, pa citirate tako često profesora Petrovića, on je govorio o tom budžetu pošteno, rekao je šta je ono što je dobro i ukazao na nešto o čemu mi treba da razmišljamo, da smo užasno ranjivi na svaku nestabilnost u svetu, jedino što je danas sigurno u političkom životu je da će biti te nestabilnosti. Šta ćemo onda da radimo? Da li smo mi mogli da utičemo na Renca u Italiji koji je raspisao referendum o ustavnim reformama? Nismo. Kakva je danas situacija? Zemlje sa dugom od dve hiljade 300 milijardi evra se ljulja. Da li smo mogli da utičemo na epilog američkih izbora? Nismo.
Kakva je perspektiva? Vrlo, vrlo neizvesna. Trendovi na ukazuje nova administracija su trendovi koji nama odgovaraju, oni teže izolacionalizmu. Pa, dolaze izbori u Nemačkoj, dolaze izbori u Francuskoj, pa je nova „Alta“ negde tu pred nama, procesi su već započeti, svet se ponovo deli. Šta je Srbija? Ona postaje zemlja u kojoj ne možemo da kažemo da je dobro kada se prikažu prihodi i rashodi, jer ona postaje zemlja u kojoj ne može da se kaže da je bila greška prodati NIS 2008. godine na onaj način? Tačno, glasalo je nas nekoliko, ali to više ništa ne znači.
O tim političkim pitanjima mi treba da razgovaramo.
Što se tiče tih ključnih ekonomskih parametara koje vi pominjete, ja mislim da vam nedostaje nekoliko rečenica koje su pre svega usmerene na taj privatni sektor. Pola vaše vladajuće koalicije čine stranke koje su do 2012. godine bile neka vlast. Ne sporim da je bilo pogrešnih privatizacija, ali mi moramo da lečimo ovo društvo od one vrste predubeđenja koje nas zaustavlja u razvoju.
Tranzicija, ako želimo da bude efikasna, ona je socijalno užasno destruktivna, a vi ste imali taj dijalog u Valjevu pre nekoliko dana kada vam čovek kaže – mala mi je plata, a vi mu kažete – znate, neko će vam dati veću. To je sa druge strane, užasno surovo. Okolnosti u kojima smo se mi našli su takve da nema nikoga ko će objasniti društvu i osvestiti ga posle te kome koja traje 30 godina da je i to „Gorenje“, za koje smo se borili, kao i svaki drugi koga vučemo za rukav, da od toga zavisi budućnost ove zemlje. Svašta ćemo čuti, i da su nas opljačkali strani investitori. Amerika se bori za strane direktne investicije. Bez 80 milijardi mesečno direktnih investicija njen ekonomski sistem je neodrživ.
Gde su nam izvori sredstava? Direktne investicije, privatizacija, doznake, sve ih je manje, i krediti. Kako ćemo da rušimo taj dug? Šta nam kažu na Odboru za finansije, opet profesor Petrović? Kaže – do 2030. godine ćemo se boriti da se vratimo u okvire zakona. Znači, od 2012. godine do 2030. godine. Osamnaest godina se borimo da bi se vratili u okvire zakonski definisanog i propisanog javnog duga, a za tri godine smo to sve pojeli.
Hajde onda da vidimo kako ćemo da sprovedemo ekonomsku politiku u ovoj zemlji ukoliko vas ja čekam na svakom ćošku sa idejom da vas sapletem na onom na čemu mogu da vas sapletem obećavajući ono što me sutra neće obavezivati. Tako to više nigde ne funkcioniše. U to samo još Varufakis veruje. I Siriza je dva dana posle referenduma na kome je bilo „ne“ uradila sve suprotno. Tačku na gluposti u ovoj Skupštini treba da stavimo, ako treba da bude ozbiljna institucija i da kažemo – ekonomija je ekonomija.
Stranački ratovi, stranačke borbe – da, na drugim temama. Oko ovoga nema igranja. Ukoliko mi nemamo tu vrstu zrelosti i sposobnosti onda će se trend našeg propadanja nastaviti, a resursni potencijali kojima smo ovo zaustavili, oni će trajno biti obesmišljeni. Novih nema. nećemo moći za godinu, dve opet da stežemo kaiš za 10% penzije i plate, da oduzimamo dnevnice. Koliko nam je lekara otišlo u ove četiri godine zbog toga što ne možemo da ih platimo onoliko koliko treba da ih platimo?
Ako se izgubi ta ekonomska perspektiva i ukoliko izađemo iz ove sale bez poruke da smo mi osuđeni samo na propast, pa sami ćemo sebi pucati u obe noge i ostati bez ikakve budućnosti.
Dakle, razdvojite ekonomiju od politike. Za ono što je urađeno u ovih godinu dana na ekonomskom planu, rešavanje problema „Sartida“, rešavanje problema za preduzeća koja su bila u restrukturiranju. To je bila tempirana bomba svake Vlade. Ostalo ih nekoliko za narednu godinu. To su uspesi i onih ljudi koji su uzeli otpremninu i otišli. NJih je 150 kompanija gotovo. Oni se danas snalaze i pokušavaju da prežive. To treba poštovati. To je ono što je dobro urađeno.
Ako želimo da rešavamo probleme u budućnosti, i „Bor“ i „Resavica“ i „Železnice“ i to što ste nabrojali, „Azotara“, „Petrohemija“, pretpostavka toga je politička održivost ove zemlje i njena politička orjentacija.
Mi pred sobom imamo očiglednu krizu u najavi. Svaki izbori u Srbiji su drama. Imamo predsedničke izbore. Otvara se mogućnost parlamentarnih izbora. Nemam ništa protiv i jednih i drugih ukoliko zemlja zna šta želi na tim izborima da postigne. U ovom trenutku personifikacija zemlje ste između ostalog i vi. Jača evropska orijentacija, više Šojgua, manje Šojgua i mi ćemo realizovati te političke planove, osigurati budućnost društva.
Nova regionalna politika. Rešavanje problema Kosova. Ono što želim da vam kažem je da moramo napustiti to pravilo po kome je u politici sve moguće. Tačno je da je politika samo utisak i kada stranke vaša ili socijalisti izgovaraju manje ili više rečenice koje imaju isti kontekst kao i rečenice LDP o Kosovu, vi ste patriote, a mi smo izdajnici. Ne žalim se i tu cenu plaćamo, ali je veoma važno sada staviti tačku na to kuvanje u zemlji i vrlo jasno reći – ova zemlja će biti evropska, ona će realizovati svoju evropsku agendu, vodiće normalnu regionalnu politiku, biće izvor unutrašnje stabilnosti, sposobna je da se odupre svakom prelivanju krize spolja.
Ako to želimo da imamo pred sobom, onda moramo da dobijemo odgovore na jednostavna pitanja – kakve su vaše političke namere? Ako idete na predsedničke izbore, kakve su vaše političke namere, pošto to neizostavno za sobom vuče i parlamentarne izbore? Da li ćemo na tom planu menjati kurs zemlje ili ćemo otići u ovu predsedničku kampanju drugačije nego što smo išli u ijednu do sada? Svaka je bila mnogo više spletki i klevete, mnogo manje jasne orijentacije. To su teme koje su presudno važne.
Inače, sama priča o budžetu, to niko razuman ne može da kaže ništa više osim onog što su rekli ljudi koji se bave tim poslom. Znate šta, ne mogu da budem toliko lud da posle saveta stranih investitora, koji zapošljavaju 100 hiljada ljudi, investirali su u poslednjih godinu dana milijardu evra, ja budem taj koji će držati lekcije o tome. Šta su oni rekli? Jesu li rekli da smo se pomerili? Šta će misliti o zemlji u kojoj lideri opozicionih stranaka govore da to loše? Šta je nama cilj? Da oni odu odavde? Onima kojima je to cilj, oni ne žele dobro ovoj zemlji, jer kada smo bili sami, mi smo bili osuđeni na propast i krvavo smo radili ovih 16 godina da bi došli do činjenice da u budžetu nemamo potemkivanova sela, da je u budžetu sve onako kako treba da bude napisano. Videćemo šta će biti realizovano.
Možemo da razgovaramo, ali to nije pitanje budžetske politike, o položaju privatnog sektora, o činjenici da su nam preduzeća nelikvidna dok banke plaćaju negativnu kamatu zbog toga što su pune novca koji ne plasiraju, o činjenici da je država konkurent privredi na finansijskim tržištima, gde se zadužuje na način koji je čini nekonkurentnim, privatni sektor pre svega, i o perspektivi na koju vi ukazujete sa ambicijom da rešite tih nekoliko problema koji još uvek stoje ovde pred nama i predstavljaju i vrše pritisak na čitavo društvo. To su ti veliki sistemi koje nećemo tako lako rešiti ukoliko rešavanje bude podrazumevalo da će dogovor važiti onoliko koliko ste vi vlast. To su ključna pitanja i ja se nadam da ćete vi na njih odgovoriti.
Što se vas tiče, gospodine Vujoviću, imali smo prepodne jedan nesporazum. Razgovarao sam sa poslanikom Šešeljem, zaista mislim da gospodin Živković nije zaslužio tu opomenu i žao mi je zbog toga. Ali, želim da vam kažem nekoliko stvari.
Nije puno ljudi u srpskim finansijama imalo neophodno iskustvo za obavljanje tog posla. Imali su želju, ambiciju i nije bilo dovoljno iskustva. Vi ste uspeli da budete u jednoj političkoj Vladi, ali da zadržite tu poziciju nekog ko je profesionalno korektan i oko toga ne možemo da polemišemo. Mislim da ste samo trebali da budete jasniji i da kažete da nije moguće poslati budžet u skladu sa zakonom u Skupštinu dok se ne završe razgovori sa MMF-om, jer od tih razgovora i revizije zavisi uopšte sam budžet. Ovde u budžetu imamo neka povećanja, a toga ne bi bilo da nije bilo razgovora. Prosto, to su neke elementarne činjenice i time bi se smanjio pritisak na čitavu raspravu i okolnosti u kojima smo se nalazili tokom jučerašnjeg i današnjeg dana.
Liberalno-demokratska partija ne može da glasa za ovaj budžet. To nije izraz nepoštovanja onog što je urađeno, ali je to veoma važno, to je stav LDP o političkom segmentu koji vi potpuno zaobilazite i na koji ne želite da odgovorite.

Gospodine Vučiću, dosta jasna situacije. Uvek će biti u politici osporavanja i to je nešto što vi vrlo dobro razumete. Nešto je drugo meni i LDP u ovom trenutku u fokusu, to je vaša odgovornost. Vaša odgovornost i kad imate dobar budžet i kada imate razoran politički život u zemlji. Nije za Srbiju problem zajednički kandidat demokratske opozicije. Za Srbiju je problem sukob ka kome mi idemo zbog toga što nismo u stanju da društvo izlečimo od tih otrova i ludila iz prethodnih 30 godina. Oni koji bi, valjda mene zbog toga što nisam sa vama u Vladi obavezivali da kažem da je taj deficit o kome pričate besmislica, da je trut tog privatnog sektora koji je postao konkurentan sa manjom platom na međunarodnom tržištu pozitivan rezultat, a ne nešto što zaslužuje kritiku nipodaštavanja.
Kada sam pomenuo izbore, izbori nikad nisu problem za demokratska društva. Oni su šansa pod uslovom da onda društva znaju šta u tim izborima traže. Referendum u Britaniji je razorio i Britaniju i Evropu. Rencijeva ideja reforme ustava je razorila Evropu i razorila Italiju, ugrozila Evropu.
Imamo izbore pred sobom. Vi ste predsednik Vlade, morate da učinite napor da prestanemo da trošimo zemlju na način kako smo to činili do sada. Ne trebaju nam besmislice. I, sami ste rekli da je glupost ono što se desilo u Hercegovačkoj. Rešite nekako to. Politički, da stavimo tačku na tu temu, a uvek će biti osporavanja, a sutra će biti neka druga Hercegovačka.
Pitanje predsedničkih izbora, ako mi ne znamo kako u to ulazimo, znate šta, vi ste od sebe i svoje Vlade napravili splet nestabilnosti, drugo ništa nije, nema institucije. Shvatite šta se desilo u Crnoj Gori, koliko su bili veliki pritisci i šta je pretnja evropskoj Srbiji ovde.

Gospodine Arsiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, znam da je nekad zbog potrebne nekog elementarnog reda u Skupštini politika onih koji vode sednicu da pređu preko nečeg preko čega mislim da danas ne smemo da prelazimo.
Poslanik Šešelj ima pravo da vodi svoju politiku, ali ni u jednom trenutku institucija, u kojoj smo mi svi zajedno, ne sme zanemariti obavezu koju ima prema ovom društvu, koju je preuzela na osnovu uloge koju mi sebi dajemo, da štiti sistem vrednosti.
Cenim hrabrost ministarke da stane iza ovog zakona i ovog člana, iako mislim da je to najmanje njena obaveza, ali predstavlja Vladu. Nije ovo priča o Srebrenici, nije ovo priča o Podujevu. Ovo je tema na kojoj se vidi da li smo mi ljudi ili smo one životinje koje su nam nanele tako veliku sramotu da se stidimo danas mi, sutra će se stideti naša deca, ukoliko ne napravimo razliku između nas i njih.
Evo, ovde, pred parlamentom zida srpskog plača, hiljade fotografija ubijenih i nestalih Srba sa KiM. Da li grešim kada to kažem? Jesu li oni žrtve nečijeg zločina? Hoće li se sutra živeti u ovoj zemlji tako što će se polemisati i svađati u skladu sa stranačkim interesima da li je dozvoljeno ili je nedozvoljeno ubiti na onaj način na koji su ubijeni oni ili na onaj način na koji su pobijeni ljudi u Srebrnici? Laž je da tamo nisu ubijana deca. Sahranio sam dete od 10 godina, ovog jula, sa ocem.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Sahranio? Gde?)
Jeste, ostatke, u Srebrnici.
Mi smo usvojili ovde Rezoluciju o Srebrnici i ona parlament obavezuje i molim vas,gospodine Arsiću, ja ne želim oko ovoga da se svađam. Ovo nije platforma na kojoj mi gradimo svoju politiku, ali svoju decu moramo vaspitavati na drugačiji način nego što smo vaspitavani mi. Da se ovoj zemlji ludilo sankcionisalo ne bi bilo tog „zida plača“ ispred Skupštine i ne bi crveneli kao što crvenimo kada pogledamo šta su neki među nama uradili nanoseći najmanje štetu sebi, a posebno veliku i trajnu štetu našem narodu.

Ja ću na ovome ostati, gospodine Šešelj, jer uopšte ne želim da vam dajem povod za ponižavanje i Skupštine i čitave zemlje. To gde bi vi i ja da raspravljamo, ja sam ateista, ali bih sve na svetu što mogu da uradim uradio da se nađete u sudnici pa da tamo razgovaramo, onako kako sam razgovarao sa onima sa kojima ste vi tako dobro sarađivali. Ja ovde živim i nadam se da nije stavljena, u pravnom smislu, tačka na sve ono što se vezuje za 12. mart 2003. godine, da će se završiti postupak koji je još uvek otvoren, a u vezi je sa političkom pozadinom ubistva i tragedije Zorana Đinđića.

Što se tiče ideje i ambicije da se od našeg parlamenta napravi sudnica Haškog tribunala u kojoj će se vređati svako ko insistira na razumu i na istini, tome ćemo se suprotstaviti.
Još jedanputa, ovaj član Krivičnog zakonika se odnosi, nažalost, zbog toga što se to desilo, i na Srebrenicu i na zločine počinjene na Kosovu, ali mi kao Skupština smo dužni da stanemo u zaštitu naših sudova, recimo, koji su donosili hrabre i beskompromisne presude, skidajući tu ljagu sa našeg lica. Sudovi ove zemlje su donosili presude o ratnim zločinima i na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Ko je odgovoran za Štrpce? Ko su oni koji su tamo ubijeni? Ko je odgovoran za Sjeverin? O tome se radi. To su naši građani. O njima danas treba da se misli. A ovo ludilo, na to tačka da se stavi. Ne želim uopšte sa vama da raspravljam o tome.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih dva pitanja. Uputio bi ih predsedniku Vlade i vama, gospođo Gojković.
Naravno da se ona odnose na događaje od četvrtka. Interesuje me – kada će zvanično parlament i Vlada reagovati na ono što se desilo u četvrtak ovde u Skupštini? Naime, mi možemo sada tumačiti na različite načine način na koji je sazvana sednica Odbora za evropske integracije. Ja se slažem sa mišljenjem onih koji stoje na stanovištu da je bilo neophodno obezbediti prevod izveštaja na srpski jezik.
Konačno, to sam rekao i u toku same sednice Odbora za Evropske integracije, prosto da se o tome razgovaralo u Briselu, bio bi obezbeđen prevod na srpski jezik. Neki poslanici imaju iskustva, pa čak i Haški tribunal je prevodio sa bosanskog i hrvatskog na srpski jezik onda kada su to oni tražili.
Dakle, apsolutno mislim da je ta primedba bila na mestu, ali je neverovatno da parlament i da Vlada ne zauzimaju zvaničan stav o incidentu koji govori o nama i koji kompromituje parlament i samu zemlju, jer ne mislim da je Majkl Devenport najveća žrtva događaja iz Skupštine od četvrtka, mislim da je najveća šteta na samoj zemlji, jer kakvu poruku šaljemo takvim ponašanjem?
Hajde, prvo da kažemo da mi koji se borimo za ideju evropske Srbije, da smo mi poslali poruku slabića i kukavica, političara koji su nesposobni da obezbede elementarne preduslove za realizaciju te politike.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Pa, što nas ne uhapse?)
Mi se nikada u parlamentu nismo ponašali nasilno, ali se nismo povlačili ni pred kakvom vrstom nasilja, bilo da je ono verbalno ili fizičko.
Dakle, ako to ponašanje ostane bez sankcija političkih, ne mislim na opomene i udaljavanja sa sednice, nego jasnih političkih stavova parlamenta i stava Vlade, mislim da će zapravo biti kontraproduktivno, jer će to govoriti o nepostojećoj snazi onih koji su tada sprečili sednicu Odbora i nemoći koja je karakteristična za sve one koji sebe predstavljaju kao predstavnike politike koja teži evropskoj Srbiji.
Od vas, gospođo Gojković, tražim odgovor na pitanje kada će parlament zauzeti zvaničan stav, makar kroz izjavu Kolegijuma Skupštine? Kada će se poslati jasna poruka da je svako dobrodošao ovde u parlament, pod uslovom da prihvata elementarna pravila parlamentarnog života?
Mi nismo politički istomišljenici brojnih delegacija koje su prolazile i prolaze kroz parlament, pa smo uvek sa uvažavanjem saslušali njihove stavove i na pristojan način iznosili ili branili svoje. Bez obzira da li se radi o ambasadoru EU ili ambasadoru Ruske Federacije, moraju postojati elementarna pravila koja će ovaj parlament kroz ono što realno postoji u njemu predstaviti na onaj način na koji tako važna institucija treba da bude predstavljena u našem društvu. To nije poraz Majkla Devenporta, ni problem EU, to je naš problem.
Dakle, kada će zvanično Vlada reagovati, šta je preduzeo ministar spoljnih poslova? Mi iz prošlosti imamo tako puno iskustva, znamo da je MSP reagovalo na polemike u parlamentu, upućivalo protesne note kada se nešto slično govorilo u drugim državama i kritikovalo poslanike kada su zastupali politiku koja nije bila po volji aktuelnog ministra spoljnih poslova.
Kada će reagovati Vlada i MSP i šta ćete uraditi vi konkretno kao predsednica parlamenta, da bi se zauzeo zvaničan stav? Neko će pomisliti da ovo što radi Šešelj je zapravo ono što je politika naše institucije. To nije tačno, to je jedan izolovan politički stav, koji, nažalost, zbog izostanka ispravne reakcije govori o našoj nemoći, a ne o snazi onoga ko tako nešto zastupa.
U pravu su što su tražili prevod na srpski jezik i to više ne sme da se ponovi i mislim da je potrebno korigovati Pravilnik ili Poslovnik po kome se organizuje sednica Odbora, kako bi se tako nešto u budućnosti izbeglo i sa druge strane jasan stav i poziv svakome ko je nama potreban ovde za nesmetan rad. Nama je Devenport potreban, a ne mi Devenportu.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uputio bih isto pitanje i predsedniku Republike Tomislavu Nikoliću, predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću i prvom potpredsedniku, odnosno ministru spoljnih poslova gospodinu Ivici Dačiću.
Nakon odluke prištinske vlade i zakona koji je potom prošao, a u vezi je sa „Trepčom“, čuli smo od predsednika Republike prvi put pojam crvenih linija u našoj kosovskoj politici. S obzirom da smo ovde u parlamentu usvajali više dokumenata iza kojih su stajali i predsednik Republike i predsednik Vlade i aktuelni ministar spoljnih poslova, svojevremeno je on bio na funkciji predsednika Vlade, interesuje me da nam kažu koje su to crvene linije?
Nemam ništa protiv da naša država formuliše svoju politiku. U zavisnosti od karaktera te politike, naša poslanička grupa će se o njoj izjasniti. Ali, mislim da smo svi u vrlo ozbiljnom problemu kada suočeni sa političkim inicijativama nekoga ko se nalazi naspram Beograda saznajemo da postoje crvene linije o kojima nikada nismo razgovarali. Te crvene linije vrlo često zapravo same sebe svode na jednu, po našem mišljenju neprihvatljivu, funkciju i ulogu u društvu. Crvene linije ne smeju biti alibi, niti sredstvo kojim se truje i anestezira naša javnost, da bi se onda potom uradilo sve ono što se navodno ni po koju cenu neće učiniti.
Godinama ovde razgovaramo o Kosovu. Drago mi je što je danas mnogo više onih koji su u međuvremenu shvatili vrednost politike i stavova koje mi oduvek zastupamo. To nisu ekskluzivno stavovi LDP ili kruga poslanika koji ih je sa nama oduvek delio. To su stavovi koje nam nameće život. Danas, u ovom trenutku kada smo suočeni sa objektivnim problemima koji prate primenu zakona koji je donet i usvojen u vezi sa „Trepčom“, mislim da se zanemaruje sve ono što je u međuvremenu stvoreno, da se stvara atmosfera u društvu, koja će nam ispostaviti cenu mnogo veću od cene koju ćemo platiti, po našem mišljenju, ukoliko ne reagujemo na zakon koji je usvojen u Prištini.
Zbog toga bi bilo dobro da nam predsednik Republike, kada već govori o crvenim linijama, kaže koje su to crvene linije, da nam kaže da li postoji još neko sredstvo osim onog na kojem smo insistirali do sada, kako bi te crvene linije mi odbranili? Mislim da je to posebno važno, imajući u vidu sve ono što u ovom trenutku stoji pred nama, i da svakako ne dolazi u obzir teza koja se prenosi u ovom trenutku kroz naše društvo, a koja zapravo sve ono što se dešava u odnosima između Prištine i Beograda opisuje kao zaveru zapada, Evrope ili Amerike protiv srpskog naroda.
Kada smo išli tim kursom u prethodnih 25 godina, samo smo gubili i stradali. Danas nam je potrebno mnogo više razuma, svakako mnogo više razuma u onim krugovima u kojima se formuliše odgovor na ono što se desilo prošle nedelje u Prištini. Dakle, neka kažu njih trojica da li postoje crvene linije, ako postoje, zašto nam o njima nisu govorili kada smo ovde usvajali dokumenta koja su formulisala našu politiku naspram kosovske politike?
Neka izađu pred parlament i zatraže podršku za te crvene linije o kojima čitamo samo u intervjuima i slušamo u izjavama, a nikada o njima ozbiljno ne razgovaramo. Kada smo tako u prošlosti izvlačili linije, po pravilu smo bili gubitnici. Danas na to mi ne pristajemo i očekujemo od vas, gospođo predsednice, da nam omogućite da dobijemo adekvatan odgovor.