Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da će, sasvim sigurno, moja konstatacija da je ovo jedna od najtežih skupštinskih sednica ovog saziva Republičkog parlamenta, sednica na kojoj se govori zastrašujućim jezikom, biti potkrepljena zapisnikom i stenogramom; mislim da je tako nešto veoma zabrinjavajuće i da nije dobro.
Mi smo poslanici koje su izabrali građani i moramo veoma brižljivo birati reči i kontekst u koji ih stavljamo, kao i voditi računa o atmosferi koju kreiramo svojim ponašanjem. I opozicija i pozicija, svaka na svoj način, traže politički prostor, ali mislim da je naša zajednička tragedija, između ostalog, u tome što mi još uvek tumaramo u onoj ravni u kojoj su sva sređena društva davno pronašla konsenzusom kvalitetne odgovore na sva teška pitanja.
Mislim da je današnja tačka dnevnog reda zaista ozbiljna, ali pre svega u onom smislu u kome ona ruši jednu psihološku barijeru koja je postojala na ovim prostorima, koja postoji i danas među nama i koja mora biti na pažljiv način dekomponovana. U suprotnom, hteli mi to da priznamo ili ne, veoma je teško izbeći zajednički utisak i ocenu kojom se današnji argumenti i kontraargumenti samo promenom geografskih pojmova i termina, bez posebne muke, mogu vratiti deset godina unazad; a zamislite kakve su se za nas reči, koje smo tada slušali, izgovarale i kakve su one imale posledice.
Mislim da je jasno da u ovom parlamentu postoje snage koje pokušavaju da zadrže postojeći društveni okvir, bar što se tiče problema o kojima danas razgovaramo - postoje snage koje žele da ga menjaju, i bar u ovom drugom slučaju reč je o dvostrukom pristupu. Mislim da smo kao poslanička grupa DOS-a dužni da pred građanima Srbije ukažemo na realne probleme koji postoje i na prostoru Vojvodine, i u svim drugim sredinama, koje mi kao parlament moramo da rešavamo.
Tretirali smo u poslednjih godinu dana problem juga Srbije, razgovarali smo o Kosovu; imali smo skupštinska zasedanja na kojima smo se bavili paketom reformi u oblasti poreskog sistema; paketom reformi radnog odnosa; bavili smo se reformama privrede, privatizacije itd; i nije logično ignorisati veoma jasno iskazanu i konkretno uočljivu problematičnu situaciju na prostoru Vojvodine.
Mi smo skupština koja prvo mora da odgovori na pitanje - da li je ona sposobna da primeni postojeći Ustav u meri u kojoj je to definisano 1990. godine ili nije; da li imamo želju da tako nešto uradimo ili nemamo, kao i da vidimo zbog čega su naše pozicije u toj meri nepokolebljive i nepromenljive.
DOS želi da izgradi efikasno društvo, a efikasno društvo može počivati samo na poverenju građana. Kada govorimo o prenosu vlasti iz Beograda u Novi Sad, to samo po sebi nije nešto što je kompromitujuće, niti nešto što je zabrinjavajuće, jer i u Novom Sadu sede predstavnici naših stranaka i u Novom Sadu žive ljudi koje po prirodi ljudskih odnosa moramo uvažiti, smatrati razumnim i odgovornim, a ne upravo suprotnim, onako kako se to danas često činilo.
Dakle, kada govorimo o omnibus zakonu, mi govorimo o usklađivanju autonomnih interesa koji postoje na prostoru Vojvodine i koji su drugačiji od interesa na jugu Srbije ili, recimo, u Beogradu, sa interesima koji moraju biti deo naše državne zajednice i sistema koji mi danas ne menjamo.
Govorimo o obrazovanju, govorimo o javnom informisanju, o penzijskom osiguranju, zdravstvenom osiguranju i hajde prvo da postavimo jedno pitanje - zbog čega bi jedna vojvođanska varošica imala više prava nego Skupština Vojvodine? Ako se složimo oko toga da treba da ima jedna skupština opštine pravo da osnuje lokalno sredstvo javnog informisanja, a vojvođanski parlament da nema, hajde neka neko izađe ovde za skupštinsku govornicu i kaže - treba ukinuti Skupštinu Vojvodine, ali to u ovom ustavu ne piše.
Dakle, u Ustavu koji je potpisao Zoran Sokolović to ne piše. Ne piše ni u ustavu koji nam je ponudila DSS. Baš naprotiv, u ovom novom predlogu ustava piše - Vojvodina puta šest, ne jedna skuština, nego šest skupština, ne jedno pravo, nego šest prava. Mislim da politizacija ovog segmenta našeg današnjeg rada nije dobra zbog toga što je ovo društvo opterećeno frustracijama iz prethodnih deset godina, o kojima mi danas ne treba mnogo vremena da trošimo, jer su one deo naše istorije, ali ne smemo zaboraviti te posledice.
Mislim da niko od vas, pogotovu ne oni koji žive na prostoru Vojvodine, ne sumnja da u toj sredini postoje odgovorni i sposobni ljudi, koji će poštovati zakone Republike Srbije i te zakone implementirati u svojim sredinama, vodeći istovremeno računa o lokalnim interesima.
Kroz zakon o lokalnoj samoupravi, koji je pred nama na ovoj sednici Republičkog parlamenta, mi ćemo dodatno osnažiti lokalnu samoupravu i na takav način uspostaviti ravnotežu. Ali, reči kojima se spominju vojvodstva, serdari, Austrougarska monarhija, granice gde ih nikada nije bilo, zapravo su vraćanje u prošlost u kojoj niko nije bio srećan, a mislim da je, između ostalog, ovaj parlament i odnos u njemu zapravo konstatacija jedne potrebe za ozbiljnom promenom.
Ako ta potreba postoji, hajde onda da vidimo na koji način do te potrebe možemo doći. U prvom koraku možemo doći ako se predstavimo kao odgovorni ljudi. Ovaj omnibus zakon je bilo potrebno doneti pre godinu dana. Nismo ga tada doneli. Ako ga nismo doneli tada, donosimo ga danas zato što niko ne može garantovati da ćemo za tri meseca imati novi republički ustav, koji će onemogućiti dalji razvoj problema koji postoje u tom segmentu našeg društva i koji sami po sebi moraju biti predmet naše pažnje.
Kada se navode primeri, često se poziva kao spas neka asocijacija iz prošlosti, pa se kaže - zar ćemo mi iz Pančeva morati da idemo u Novi Sad, da se školujemo u Novom Sadu, zar ćemo mi iz Pančeva morati da idemo kod lekara u Novi Sad? Pa ovo više nije ta zemlja. Vi iz Pančeva možete da idete i u London kod lekara ako hoćete; možete se školovati u Parizu, možete i u Beogradu; nigde to ovim zakonom nije osporeno; ali nemojmo sejati strahove u zemlji, koja je prestravljena, jer ćemo na takav način učiniti mnogo veće zlo sami sebi, nego što je to bilo ko uspevao u ovih deset godina.
Ovaj omnibus zakon mora dobiti podršku poslaničke grupe DOS-a, jer se ona time sama po sebi rasterećuje one vrste obaveza na koje nije u stanju da odgovori. Republička vlast ne može odgovorno izvršiti onu vrstu obaveze koja u ovom trenutku proizilazi iz statusa pokrajine. Nije prihvatljivo da se mi bavimo bibliotekama na prostoru Vojvodine. Zamislite paradoks da Republika određuje bibliotekara u nekoj biblioteci u Vojvodini, ne u Narodnoj biblioteci u Novom Sadu, nego u Kovilju?
Nije moguće to promeniti da Republika određuje broj odeljenja u svakoj školi. To su nasleđa koja nisu dobra i mislim da, sa jedne strane, mi činimo uslugu onima koji u ovom trenutku pokušavaju da profitiraju na političkom kontekstu ovog zakona, ali istovremeno ovo je hrabar čin koji će građani umeti da cene.
Danas ćemo to uraditi na prostoru Vojvodine, kao što smo prethodno rešavali probleme koji su postojali i u drugim delovima naše zemlje, a verujem da ćemo vrlo brzo kroz skladan ustav, koji neće biti predmet partijskih stavova već opšteg konsenzusa, uspeti da zatvorimo jednom za svagda onu vrstu političke teme koju odgovorne države i ozbiljni narodi ne pokreću iz decenije u deceniju. Hvala vam.