Hvala, uvažena predsednice.
Najpre tražim objašnjenje od vas zašto u zakonskom roku nisam dobio odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio u vezi programa povratka i održivog opstanka Bošnjaka u Opštini Priboj. Moram da naglasim da su mi podaci koje sam zatražio u tom poslaničkom pitanju bili od krucijalne važnosti za pripremu diskusije o budžetu i za pripremu amandmana o budžetu. Kao što sam rekao, niti je Vlada ispoštovala rok od 15 dana da dostavi odgovor na to pitanje, niti je Skupština učinila nešto da natera Vladu da poštuje zakon i da poštuje rokove.
Takođe nisam dobio ni obaveštenje o tome zašto se u tužilaštvu, sudu i policiji u Novom Pazaru i drugim sandžačkim gradovima i dalje prilikom zapošljavanja favorizuju kandidati srpske nacionalnosti, iako su daleko slabije ocenjeni od Bošnjaka, čime se dodatno narušava i onako neusaglašena struktura u tim institucijama i nedovoljna zastupljenost Bošnjaka u njima. Zbog toga smo mi u nekoliko proteklih godina u više navrata organizovali mirne proteste u Novom Pazaru kako bi skrenuli pažnju na to, a danas, koliko vidimo, neki su se pred izbore setili da Bošnjaci nisu dovoljno zastupljeni u tim državnim organima.
To su pitanja na koja čekam odgovore, a danas tražim objašnjenje od ministra pravde Nikole Selakovića, ministra za rad Aleksandra Vulina i valjda odlazećeg ministra odbrane Bratislava Gašića, kao i načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića, o njihovom neprimerenom dočeku koji su organizovali haškom osuđeniku generalu Lazareviću. Vrlo je opasna poruka kada državni vrh organizuje ovako neprimeren doček za čoveka koji je pred Haškim tribunalom osuđen na 15 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja i druga nehumana dela na Kosovu 1999. godine, sa ciljem etničkog čišćenja.
Uprkos tome što je general Lazarević znao za činjenje ratnih zločina od strane njegovih jedinica i od strane njegovih trupa, on ih je nedvosmisleno podržavao. Formacije pod njegovom komandom su odgovorne za masovno etničko čišćenje, mučenja, paljevine i druge zločine koji su počinjeni 1999. godine, između ostalog i u Bošnjačkoj mahali u Kosovskoj Mitrovici, a koji su vodili sistematskom čišćenju, etničkom čišćenju albanskog, bošnjačkog i drugog nesrpskog stanovništva. Upravo su oružane formacije za koje je bio odgovoran general Lazarević, 29. aprila 1999. godine, u naselju Bošnjačka mahala u Kosovskoj Mitrovici zapalile porodičnu kuću tadašnjeg saveznog poslanika dr Sulejmana Ugljanina.
Imajući sve ovo u vidu, mene zanima odgovor predsednika Vlade ko je ovim ministrima odobrio ili naložio odlazak na ovaj sramni doček, da sa svojih državnih funkcija veličaju zločine i zločince? Takođe, tražim i objašnjenje od predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasima Ljajića, da objasni ko je za dovođenje ovog haškog osuđenika tražio, a ko je odobrio korišćenje vladinog aviona koji se finansira novcem svih građana, između ostalih i Bošnjaka i Albanaca? Zašto se Rasim Ljajić danas krije pred ovom sramotom?
Na kraju pitam kakvu poruku Albancima i Bošnjacima šalje Vlada i njeni ministri, kada na ovakav neprimeren način dočekuje čoveka osuđenog za najteže zločine nad pripadnicima dva naroda i kako da taj narod veruje vojsci i državi čiji državni vrh dočekuje one koji su činili, odnosno odobravali zločine nad njima?
(Narodni poslanici lupaju o poslaničke klupe.)
To da li se ovi ministri i načelnik Generalštaba u svoje privatno vreme dive Lazareviću, pa možda čak i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, to je njihov moralni problem… (Isključen mikrofon.)

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, nije zahvalno biti jedan od poslednjih govornika u ovako sitnim satima, ali ja ću se na ovaj predlog budžeta osvrnuti sa aspekta manjinske poslaničke grupe SDA Sandžaka-PDD, koju čine legitimni predstavnici Albanaca Preševske doline i Bošnjaka Sandžaka.
Kao ljudi koji se najuže bave pitanjem nacionalnih manjina, smatramo da su sredstva koja su za nacionalne manjine u ovom budžetu odvojena što kroz Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, što kroz Kancelariju za ljudska i manjinska prava i što kroz budžetski fond za manjine, da su ona jednom rečju ponižavajuća.
U zemlji u kojoj živi 21 nacionalna zajednica, koju čini preko 20% stanovništva ili jedna četvrtina od ukupnog stanovništva ove zemlje, izdvojena su, kao što rekoh, sramna i ponižavajuća sredstva. U planu za manjine ukupno je predviđeno 261,8 miliona dinara, što prevedno u procente iznosi 0,025% za jednu četvrtinu stanovništva. Dakle 0,025%.
U budžetskom fondu za manjine odvojen je iznos od 1,8 miliona dinara. Sa ovih 1,8 miliona dinara pitanje kulture, informisanja, obrazovanja, upotrebe maternjeg jezika i pisma ne može se organizovati ni u jednoj mesnoj zajednici, a kamoli na teritoriji čitave države, za jednu četvrtinu stanovništva.
Da vas podsetim, jer ne znam da li ste svesni činjenice da i pripadnici nacionalnih manjina plaćaju podjednak porez ovoj državi, kao i svi građani. Prema ovoj analogiji, pripadnici nacionalnih manjina bi trebao da plaćaju 0,025% poreza.
Još jedan apsurd jeste da su ova sredstva, koja su odvojena za nacionalne manjine i u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i u Kancelariji za ljudska i manjinska prava, svrstana pod imenom dotacije nevladinim organizacijama.
Ja želim da vas podsetim i da je Bošnjačko nacionalno veće, kao i ostali nacionalni saveti, da su izabrani na demokratskim izborima, na isti način na koji biramo i poslanike je u ovoj Skupštini. Dakle, svrstavati u red nevladinih organizacija je poniženje za te organe i poniženje za građane koji su izlazili na te izbore da biraju te svoje legitimne predstavnike u nacionalnim savetima.
Smatram da je neophodno da se pod hitno promene nazivi u razdelima i aproprijacijama i da se nacionalna veća nazovu pravim imenom - organi manjinske samouprave, a ne kao što ste vi u ovom budžetu pokušali da ih svrstate u red nevladinih organizacija. Svaka čast mnogim nevladinim organizacijama, ali ovde ipak govorimo o organima koji su birani na slobodnim demokratskim izborima i koji nose legitimitet od građana dobijen na tim izborima.
Tražimo da se za 21 veće opredele sredstva u budžetu Republike Srbije u onoj visini koliko se opredeljuju sredstva za ove četiri oblasti koje ne pokrivaju jednu četvrtinu stanovništva.
Ujedno predlažemo da se sredstva koja su u budžetu predviđena za manjine, a pod ekonomskom klasifikacijom 481 – dotacije za nevladine organizacije u iznosu od 261,8 miliona dinara zapravo dodele upravo nevladinim organizacijama. Nevladine organizacije su danas posebno važne i zaslužuju posebno mesto, naročito u našoj siromašnoj i jako centralizovanoj zemlji u kojoj nevladine organizacije popunjavaju onaj velik jaz na relaciji između građanina i države, odnosno državnih organa i institucija.
Jedna od najvažnijih stvari koju tražimo takođe da se uvrsti u ovaj budžet za 2016. godinu jeste program koji je ova Vlada usvojila. To je program održivog povratka prognanih Bošnjaka iz opštine Priboj, koji je usvojen, kao što rekoh, 2012. godine, a program je predviđao sledeće aktivnosti: izgradnja putne mreže u dužini od 72 kilometra, izgradnja i obnova porušenih stambenih i pomoćnih objekata, trafo-stanica i električne mreže, izgradnja vodovodne mreže sa vodozahvatom i stvaranje uslova za održivi opstanak povratnika. Do 2014. godine Vlada je odvojila nešto više od 113 miliona dinara, što iznosi 10% od ukupno predviđenih sredstava, što znači da je Vlada bila samo 10% ozbiljna kada je usvajala ovaj program.
Ja sam postavio poslaničko pitanje u vezi ovog programa i još uvek nisam dobio odgovor sa značajnim informacijama za ovu diskusiju i za amandmane koje smo pisali za ovaj budžet.

Ja vrlo dobro znam da imam pravo da odgovorim na pogrešno protumačenu diskusiju…

Da li ima smisla u pola dva ili nema smisla, mislim da to nije vaše da procenjujete. Ima smisla da mi date pravo da koristim svoje pravo iz Poslovnika.
Moja pitanja jesu za ministra obrazovanja. Ukoliko Ministarstvo obrazovanja pokriva sve te udžbenike i sve potrebe manjina koje se tiču obrazovanja, zašto Bošnjaci i Albanci još uvek nemaju udžbenike na svom maternjem jeziku… (Isključen mikrofon.)

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Koleginice i kolege narodni poslanici, potvrđujući svoje antifašističko opredeljenje Bošnjaci i svi građani Sandžaka su 20. novembra 1943. godine osnovali Zemaljsko antifašističko vjeće narodnog oslobođenja Sandžaka ili ZAVNOS.
Ponosni na svoju antifašističku borbu i u znak sećanja taj veliki dan danas obeležavamo kao dan Sandžaka. Zato koristim ovu priliku da građanima čestitam 20. novembra – dan Sandžaka.
Sa druge strane, za ovu priliku ću takođe iskoristiti i da državi, odnosno državnom vrhu i institucijama kroz nekoliko pitanja skrenem pažnju na uslove u kojima se danas živi u Sandžaku. Bošnjaci čvrsto podržavaju i zalažu se za članstvo Srbije u EU, pa shodno tome, kao osnov za današnja pitanja, koristiti upravo poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka EU.
U delu izveštaja koji se tiče Sandžaka između ostalog stoji da je bošnjačka zajednica i dalje nedovoljno zastupljena u državnim institucijama i organima sa javnim ovlašćenjima, a u prvom redu, u sudstvu, tužilaštvu i policiji naročito.
U izveštaju takođe stoji da je region Sandžak i dalje ostao jedan od najnerazvijenijih, sa visokom stopom nezaposlenosti, uz nedostatak adekvatne infrastrukture i investiranja u tom regionu.
Ovo nije rekla opozicija. Ovo je rekla Evropska komisija, a mi godinama unazad upozoravamo da su upravo ovo prepreke na našem evropskom putu. S toga danas tražim od predsednika Vlade, Aleksandra Vučića da nam odgovori – koje će mere zapošljavanja preduzeti da se u sastavu policije, sudstva i tužilaštva zaposle Bošnjaci u onom procentu koji čine u gradovima u Sandžaku?
Ovakvom porukom zapošljavanja država šalje Bošnjacima jasnu poruku da im ne veruje i da ne želi da im poveruje obavljanje odgovornih pozicija, odgovornih funkcija u zemlji, osim ako je neki pojedinac u direktnoj službi neke većinske stranke koja je na vlasti.
Pitam – šta će uraditi po pitanju smanjenja nezaposlenosti u Sandžaku koje iznosi i preko 60%, što je tri puta više nego u ostatku Srbije? Kada će u Sandžak doći bilo kakva investicija, nebitno da li će biti domaća ili strana?
Odgovorno tvrdim da su danas putevi u Sandžaku najgori koje ćete naći u zemlji i zato postavljam pitanje ministarki infrastrukture kada će građani u Sandžaku dobiti iste puteve kakve imaju građani i u ostatku zemlje?
Pitam šta je sa Auto-putem kroz Sandžak i Železnicom do Novog Pazara? Pitam i ministarku državne uprave i lokalne samouprave šta će preduzeti po pitanju prezaduženosti grada Novog pazara, ko će preuzeti odgovornost za nezakonito usvojene budžete od 2009. godine, pa na ovamo i ko će preuzeti odgovornost za astronomski i nezakonit dug grada Novog Pazara koji će vaša koalicija ostaviti u centru Sandžaka?
Šta će Vlada uraditi po pitanju korumpiranih partijskih inspektora koji reketiraju građane i privredu u Sandžaku i tako sprečavaju i najmanju nadu za razvoj privrede? Postavljam pitanje i kada će se nastaviti realizacija programa povratka i održivog opstanka prognanih Bošnjaka u Priboju, koji je ova Vlada zaustavila? Šta će ova Vlada preduzeti za rešavanje slučajeva otmice Bošnjaka u Štrpcima, Priboju i Sjeverinu i kada će žrtvama dodeliti status civilnih žrtava rata?
Pitam ministra policije – kada će konačno rešiti svirepa ubistva u Novom Pazaru, koja godinama nisu rasvetljena, na šta smo već nekoliko puta upravo u ovoj Skupštini ukazivali? Pitam ministra prosvete – kada će Bošnjaci u školama u Priboju, Prijepolju i Novoj Varoši moći da pohađaju školu na maternjem bosanskom jeziku i kada će dobiti udžbenike, kao i sva druga deca?
Ovo su samo neka od pitanja koja muče građane Sandžaka i koja kod njih pojačavaju osećaj dvostrukih standarda i da su građani drugog reda. Zato pozivam Vladu da hitnim merama u svim ovim oblastima promeni ovo stanje, kako bi naredne godine na dan Sandžaka, zajedno sa čestitkom… (Isključen mikrofon.)

Hvala, uvaženi predsedavajući.

Naime, 24. aprila ove godine Vlada, tj. Ministarstvo prosvete je sa sindikatima prosvetnih radnika potpisalo Sporazum koji, između ostalog, predviđa i da se do kraja 2015. godine prosvetnim radnicima isplati jednokratna pomoć u visini jedne plate.

Upravo ovim amandmanom mi pokušavamo da težište ove rasprave o ovom zakonu vratimo na ono što je Vlada, tj. Ministarstvo prosvete preuzelo potpisivanjem tog sporazuma. Meni je lično neshvatljivo da jedna institucija na tako visokom nivou, kao što je ministarstvo, tek tako prelazi preko preuzetih obaveza za koje je potpisala i stavila potpis na sporazum. Inače, Vlada je ovim merama štednje koje su na snazi prosvetnim radnicima na godišnjem nivou već umanjila primanja od 30 do 60 hiljada dinara. Upravo usvajanjem ovog amandmana mi pokušavamo da donekle ispravimo i donesemo neko zadovoljavajuće rešenje za obe strane.

Malopre se u jednom momentu diskusije spomenuo i Novi Pazar i obrazovanje u Novom Pazaru, pa bih podsetio kolege da malo bolje uđu u suštinu problematike kada je u pitanju obrazovanje i te učionice u Novom Pazaru. U Novom Pazaru je na vlasti već više od osam godina stranka vašeg koalicionog partnera Rasima Ljajića. Ja već godinama unazad pokušavam da dobijem odgovor na pitanje – kako to i ko je to omogućio da se skoro svim osnovnim i srednjim školama u Novom Pazaru već više godina dozvoljava, tj. ko je dozvolio situaciju da su njihovi računi blokirani više godina? Ko je dozvolio situaciju da naši učenici u osnovnim i srednjim školama pohađaju nastavu u hladnim učionicama, okupljeni oko jedne grejalice?

Dakle, ja sam to pitanje postavljao i Ministarstvu prosvete i još uvek nisam dobio odgovor na to, pa bi bilo dobro, kada već spominjete Novi Pazar, da uzmete i ove činjenice u obzir, kao i da uzmete u obzir činjenicu da u Novom Pazaru takođe živi preko 80% stanovništva bošnjačke nacionalne manjine, gde nisu u mogućnosti da ostvaruju svoja prava na obrazovanje, ono koje im je zagarantovano Ustavom i zakonima ove zemlje. Bilo dobro da, kada spominjete Novi Pazar, uzmete i tu činjenicu u obzir, kao i da uzmete u obzir činjenicu da je dozvoljeno direktorima škola i načelnicima školskih uprava da suspenduju Ustav, zakone i da suspenduju Uredbu Vlade iz 2013. godine o omogućavanju nastave na bosanskom jeziku…

Ja pričam upravo i osvrćem se na čitavu diskusiju koja se provlačila kroz raspravu i o prethodnim amandmanima, pa ne vidim razlog zbog čega su i prethodni poslanici spomenuli obrazovanje i učionice u Novom Pazaru, a niste reagovali. Ja kao poslanik iz Novog Pazara imam obavezu da skrenem pažnju na činjenično stanje koje vlada u Novom Pazaru i u hladnim učionicama u Novom Pazaru, tako da želim da iskoristim ovu priliku. Hvala.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege iz vladajuće većine su se uglavnom složile oko jedne konstatacije, a to je da ovaj amandman navodno narušava budžet Republike Srbije, da je on marketinški, da je on populistički. Takođe je rečeno da je to nešto što bi građani od nas želeli da čuju, rečeno je i da je to spisak lepih želja, međutim, opet vas vraćam na činjenicu da je ovaj amandman proistekao upravo iz sporazuma koji je Ministarstvo prosvete 24. aprila 2015. godine potpisalo sa Unijom sindikata prosvetnih radnika Srbije i sindikatom radnika u prosveti Srbije.

Prema tome, mislim da sve te kritike, koliko se ja sećam, nismo čuli kada je ovaj sporazum stupao na snagu. Znamo da je ovaj sporazum potpisan da bi se prekinu štrajk prosvetnih radnika i nismo čuli ovakve kritike od predstavnika vladajuće većine kada je ministar prosvete potpisao taj sporazum koji je, podsetiću vas, još uvek važeći i još uvek je na snazi, niti smo ga mi u parlamentu, niti ga je Vlada stavila van snage. Prema tome, kada mi ovim amandmanom pokušavamo da vratimo Vladu i Ministarstvo prosvete na nešto na šta su se sporazumom sa prosvetnim radnicima obavezali, mi ni na koji način ne narušavamo budžet Republike Srbije, ne bavimo se marketingom i populizmom.

Ako prihvatite da se ministar prosvete tada kada je potpisivao ovaj sporazum bavio marketingom i populizmom, prihvatićemo i mi da ovim amandmanom to isto radimo. Međutim, to nismo čuli od vas i još uvek čekam da vidim šta ćemo da radimo sa tim sporazumom pre nego što krenemo da kritikujemo ovaj amandman. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, opet pokušavam, po ne znam koji put da vratim težište rasprave na suštinu, a suština jeste da je član ove Vlade, ministar prosvete u ovoj Vladi potpisao jedan važeći sporazum, koji još uvek ova Vlada nije stavila van snage, a koji ovim zakonom Vlada prećutno stavlja van snage. Govorili smo o nekim prethodnim okolnostima.

Slažem se da prosvetnim radnicima treba dati samo povećanje, ukoliko mislimo da idemo napred i ukoliko mislimo da unapređujemo naše obrazovanje, međutim, kada govorimo o okolnostima koje bile 2009, 2011, 2012, 2013. godine, tada nismo govorili o okolnostima kada su prosvetnim radnicima bile umanjene plate, pa su oni na te veće plate koje su tada primali, dobijali naknade od 5.000 dinara, 4.000 dinara itd.

Danas govorimo o okolnostima, kada su merama štednje prosvetnim radnicima umanjene plate i to bruto, i onda na to umanjenje mi njima uplaćujemo jednu simboličnu nadoknadu, ne kažem da je to gore nego ništa, ona je simbolična nadoknada, međutim ne zaboravite da mi prosvetnim radnicima na godišnjem nivou ove godine uplaćujemo od 30 do 60.000 dinara manje nego što je to bilo 2009, 2011, 2012, 2013. godine. Tako da hajde da ne govorimo o populizmu, jer kada govorimo o populizmu govorimo o sporazumu, onda govorimo o sporazumu koji je potpisao ovaj ministar.

Dakle, ja vas uporno vraćam na sporazum ove Vlade, na snagu sporazuma koju ova Vlada potpisuje. Ako nešto važi taj potpis, dajte da taj potpis uvažimo. Hvala.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Pa eto, mi bismo se pridružili argumentaciji koju su dali kolege iz Nove stranke i kolege iz DS i dodali bi to još da ćemo podržati ovaj amandman zato što smatramo da ukoliko već nismo uspeli da vratimo Vladu na onaj tekst Sporazuma koji je potpisao sa prosvetarima da treba odustati od ovih improvizacija koje imamo u ovom Predlogu zakona i da smatramo da je ovaj Predlog zakona upravo jedna improvizacija od koje treba odustati, jer ne treba da… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, na današnji dan 22. oktobra 1992. godine, 16 građana ove države bošnjačke nacionalnosti Sjeverina su oteti, mučeni i svirepo ubijeni samo zato što su bili Bošnjaci. Njih su iz autobusa na redovnoj liniji Rudo – Priboje, na mostu preko Lima u mestu Mioče, zaustavili pripadnici jedinice „Osvetnici“ pod komandom Milana Lukića. Nakon legitimisanja svih putnika, izveli su samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu, kamionom su ih odvezli u pravcu Višegrada, do motela „Viline Vlasi“, gde su ih pretresli, surovo pretukli i potom streljali na obali reke Drine.
Bošnjaci koji su oteti, mučeni i ubijeni tog dana zvali su se: Mehmed Šebo, Medredin Hodžić, Zafer Hadžić, Medo Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Mithat Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Barjamović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Ibriz Gibović, Ramahudin Ćatović, Imevlida Koldžić, rođena Hodžić. Do sada su pronađeni jedino posmrtni ostaci Medredina Hodžića u jezeru Perućac 2010. godine, dok se za telima ostalih još uvek traga. Noć pre ovog zločina, nepoznati počinioci su iz Sjeverina oteli Sabahudina Ćatovića, inače brata jednog od otetih iz autobusa. Ni njegovo telo do danas nije nađeno, niti su njegova otmica i ubistvo obuhvaćeni krivičnim postupkom.
Kao predstavnik bošnjačkog naroda u ovom parlamentu, tražim objašnjenje od premijera Vučića i ministra pravde, zašto ovi oteti, mučeni i ubijani civili, građani ove države, Bošnjaci, još uvek nisu priznati od strane Srbije kao civilne žrtve rata?
Članovi porodica ovih žrtava pokrenuli su upravni postupak za sticanje statusa člana civilne žrtve rata. Međutim, svi njihovi zahtevi su odbijeni. Porodice žrtava su 2007. godine podnele tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije zbog njene logističke i finansijske podrške vojnim i paravojnim jedinicama bosanskih Srba, zbog propusta državnih organa da zaštite svoje građane na državnoj granici koju su prešli. I pored činjenice da je Ustavni sud utvrdio da je u ovom slučaju povređeno pravo na pravično suđenje, proces do danas nije okončan, a predmet se u ovom trenutku nalazi pred Vrhovnim kasacionim sudom. Ovakvo ponašanje države i njenih sudova prema nestalim i ubijenim Bošnjacima, te prema njihovim porodicama, su vrlo teške i ozbiljne poruke za čitavi bošnjački narod u Srbiji.
Danas predsednik Vlade Aleksandar Vučić u svom novom ruhu govori novinarima kako želi dobre odnose sa Bošnjacima. Međutim, istina je da ni on lično, niti bilo koja državna institucija nisu uradili ništa konkretno za nestale i ubijene Bošnjake sa teritorije Sandžaka. Štaviše, činili su suprotno.
Pored žrtava otmice u Sjeverinu, tu su i žrtve otmice iz voza u Štrpcima, žrtve granatiranja sela Kukurovići u opštini Priboj od strane Užičkog korpusa i drugi, a svi su oni bili Bošnjaci, građani ove države. Ovi ljudi su žrtve organizovanih vojno-policijskih i paravojnih struktura u Srbiji. Zato završavam pitanjem za predsednika Vlade Aleksandra Vučića – zašto je ova Vlada, na čijem je on čelu, zaustavila program održivog povratka prognanih Bošnjaka u opštini Priboj, kada će umesto praznih izjava u medijima uraditi nešto konkretno po pitanju nestalih i ubijenih Bošnjaka Sandžaka iz 90-ih, šta je to što će on lično preduzeti po tom pitanju i u kojem roku? Hvala.

Uvaženi predsedavajući, gosti iz Ministarstva, s obzirom da su moji prethodnici iz vlasti i opozicije dosta toga rekli što sam ja planirao da kažem, potrudiću se da u završnom delu dam jedan aspekt koji smatram da kolege nisu obuhvatile, a to je da, kada govorimo o ovim izmenama i dopunama, ali i o zakonima u celini koji regulišu ovu oblast rada, najpre moramo sagledati i na kom je nivou implementacija ovih važećih propisa zakona, da bi mogli da ocenjujemo koliko zapravo mogu biti delotvorne ove nove izmene i dopune zakona koje ovde donosimo.
Meni je malo teško da se pridružim euforiji povodom ovog zakona i da prihvatim sva oduševljavanja koje su dale kolege i koleginice, kada znam da se radnicima u javnim preduzećima, u Novom Pazaru, pa čak i u gradskoj upravi, mesecima, pa i godinama ne isplaćuju plate, niti doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje.
Ja već neko vreme bez uspeha pokušavam da dođem do odgovora na to ko iz Vlade i na osnovu čega dozvoljava toj koaliciji u Novom Pazaru da grad zaduži za visinu od tri godišnja budžeta i ko dozvoljava to da se radnicima u javnim preduzećima, kao što rekoh, i u gradskoj upravi, po nekoliko godina unazad, ne isplaćuju doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje.
Kako će ova vlada ovim zakonom da natera nekog stranog poslodavca da u nekoj drugoj zemlji poštuje odredbe ovog zakona, a u isto vreme se u državnim organima i institucijama, najgrublje krše osnovna prava radnika. To je moje pitanje, ja se nadam da će neko iz Ministarstva, s obzirom da ministar nije tu, moći da da odgovor.
Ovo nije prvi put da ja ukazujem na ove stvari u Narodnoj skupštini, što vašem ministarstvu, što Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu i godinama se nakupilo brdo materijala, koji dokazuju sve ove moje tvrdnje.
Mi nemamo ništa od tih dobrih zakona, ukoliko ti dobri zakoni ostanu samo mrtvo slovo na papiru.
Dakle, u prvom redu treba obratiti pažnju na postojanje kaznenih odredbi za one koji krše zakon, bilo ovaj, bilo neki drugi zakon i to je predlagač u ovom zakonu, u dobroj meri i predvideo. To je jedna dobra stvar koji ovaj predlog zakona ima.
Zatim je neophodno posebnu pažnju posvetiti implementaciji zakona i sprečavanju zloupotrebe tih zakona, a kada govorim o zloupotrebama, postoji puno primera zloupotreba novog zakona, recimo o radu, gde poslodavci radnicima postavljaju nenormalno visoke norme bez konsultacije sa njima i bez nekog realnog osnova i time ih drže u stalnom psihičkom pritisku i pod pretnjom otkazom, zloupotrebljavajući taj čuveni član 171. i druge susedne članove članova o radu.
Dakle, to nisu normalni uslovi u kojima naši radnici treba da obavljaju svoje radne zadatke.
Ono što je moja dodatna sugestija, što se tiče ovih konkretnih predloga, jeste da se prilikom izrade novih izmena i predloga zakona treba konsultovati i statistika.
Mi smatramo da se prilikom svake izmene i dopune zakona treba konsultovati i Republički zavod za statistiku i da se kod ovih zakona, naročito ovih koji imaju ovakvu opštu primenu, treba konsultovati i ti statistički podaci o nekim specifičnim zanimanjima.
Ja ću iskoristiti jedan primer, nekome je možda promaklo, ali u našoj zemlji u poslednjih nekoliko godina je drastično recimo porastao broj napada, pljački, pa čak i ubistava, čija su meta bili taksisti.
Samo je u Novom Pazaru u poslednjih nekoliko godina počinjeno nekoliko slučajeva pljačke, pa čak i slučajeva gde su pripadnici vojske maltretirali i tukli jednog taksistu.
Nažalost, bilo je jedno ubistvo kada je ubijen dvadesetsedmogodišnji Mirza Radonjica, koje još uvek nije rasvetljeno i samo pre nekoliko dana neka dva bandita su u centru grada pretukli taksistu i koliko sam čuo oni su odmah pušteni na slobodu.
Ovakvih primera je širom naše zemlje još mnogo, nažalost, i to je nešto što se mora uzeti u obzir kada se pišu nove izmene zakona i kada se definišu zanimanja koja imaju određene specifičnosti.
Neko je već spomenuo primer zdravstvenih radnika, ja ga neću ponavljati.
Želim samo na kraju da se osvrnem na jedan zanimljiv aspekt koji je dao kolega iz vladajuće koalicije koji kaže, hvaleći ovaj zakon, koji kaže da je on dobar zato što će pomoći velikom broju radnika koji su iz Sandžaka, iz Novog Pazara, koji se trenutno nalaze na radu u inostranstvu, navodeći to kao neki dobar podatak.
Ja sada kažem da ti ljudi nisu na radu u inostranstvu zato što su to želeli nego zato što u svom gradu nisu mogli da nađu posao, pa su neki mladi ljudi sa fakultetskim diplomama prihvatili da na zapadu rade najmanje plaćene poslove i fizičke poslove sa fakultetskim diplomama samo da bi mogli da prehrane svoje porodice. To nije nešto čime neko ko je na vlasti u Novom Pazaru osam godina i čije je predsednik ministar u Vladi 15 godina, treba da se pohvali. To je poraz jedne politike i smatram da to ne treba koristiti kao dobar primer zbog čega ove zakone treba podržati.
Mi smo podneli nekoliko amandmana na ove predloge zakona i nadam se da će predlagač uzeti ozbiljno u razmatranje zato što smatramo da oni u dobroj meri poboljšavaju ovaj Predlog zakona i u skladu sa tim mi ćemo se u danu za glasanje i određivati da li ćemo podržati ovaj zakon ili ne. Hvala na pažnji.

Hvala vam gospodine predsedavajući.
Kada govorimo o teritoriji naše zemlje koja uživa neki oblik zaštite, upozoravajuća činjenica zaista jeste da je svega 6% teritorije naše zemlje pod nekim vidom zaštite. Iako Vlada kaže da ima plan, i ova i prethodna Vlada, da ima plan kojim će se površine štićenih dobara povećati na 12%, postavlja se pitanje – da li to kao država radimo zato što smo svesni činjenice i važnosti životne sredine, ili zato što to od nas tako traži EU?
Što se ovog zakona tiče, naša konkretna zamerka jeste nedostatak sankcija za one koji ovaj zakon krše, ali i takođe takva je zamerka i na druge zakone, jer smatramo da se tim nedostatkom sankcija zapravo gubi smisao zakona i ostavlja se na dobru volju ljudima da li žele da poštuju neko pravilo ili ne.
Prostornim planom Republike Srbije bilo je predviđeno da se do 2015. godine poveća procenat zaštićene teritorije naše zemlje na 10%, a zatim da do 2021. godine taj procenat bude 12%. Koristim izvor iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Nacionalni parkovi u Srbiji su stavljeni pod zaštitu u periodu između 60-ih i 80-ih godina prošlog veka i oni su od velikog značaja za unapređenje životne sredine.
Međutim, trend zaštite područja u našoj zemlji zaista ima negativnu reputaciju, zato što navodno sprečava razvoj drugih delatnosti. Ovo je direktna posledica nedovoljne informisanosti, ali ovakvo mišljenje dolazi i zbog činjenice da se zakoni, uredbe i druga akta koja se tiču stavljanja pod zaštitu nekog područja donose netransparentno i često uz ignorisanje preporuka stručne javnosti, relevantnih faktora i lokalnih zajednica i predloga koje oni daju.
Ovaj loš trend može da se promeni primenom evropskih normativa i procedura, ali pre svega i promenom načina razmišljanja i shvatanja zaštite životne sredine i kada o njoj uopšte govorimo. Na zaštićeno dobro se mora gledati kao na nešto što je od izuzetnog značaja za buduće generacije i nešto što stvara preduslove za razvoj drugih delatnosti, a samim tim i povećanje mogućnosti i zarade, samozapošljavanja u malim porodičnim delatnostima.
Na primer, Srbija obiluje prirodnim dobrima, izuzetno vrednim lokalitetima, međutim, ona nisu adekvatno zaštićena. Na teritoriji Republike Srbije postoje nacionalni parkovi, 69 rezervata prirode i 17 parkova, ili u procentu, kao što sam rekao, to je nešto više od 6% zaštićene prirode.
Resor zaštite životne sredine je u dosadašnjim vladama Republike Srbije često menjao svoje mesto, ali je uglavnom bio pridruživan drugim resorima. Trenutno je ovaj resor pod ingerencijom Ministarstva poljoprivrede, u prethodnoj Vladi bio je pod Ministarstvom energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Srbija još uvek nije deo ekološke mreže „Natura 2000“, koja je središnji deo politike o zaštiti prirode i biološke raznolikosti EU. To je mreža za zaštitu prirode širom EU, koja je ustanovljena u skladu sa Direktivom o staništima iz 1992. godine. O ovoj mreži se, nažalost, u Srbiji vrlo malo zna i za sada se time jedino bave nevladine organizacije i udruženja građana. Zvanične institucije, nažalost, još uvek nemaju dovoljno kapaciteta da se uključe u sprovođenje politike ekološke mreže „Natura 2000“ na prostoru Srbije.
Za stavljanje pod zaštitu jednog područja postoji kruta putanja na relaciji Zavoda za zaštitu prirode Srbije i Vlade Republike Srbije. Ta putanja se sastoji iz nekoliko segmenata, a počinje mišljenjem Zavoda da se određeno područje stavi pod zaštitu, a na osnovu tog mišljenja Vlada Republike Srbije proglašava isto područje zaštićenim. U toku izrade dokumentacije od strane Zavoda, u najvećem broju slučajeva su isključeni lokalni činioci i drugi relevantni faktori. Zapravo, u celom postupku donošenja zakona iz oblasti zaštite životne sredine, organizacije civilnog društva i jedinice lokalnih samouprava nemaju priliku da u tome učestvuju. Zakoni se donose jednim netransparentim putem čime se, pored toga što se otežava i onemogućava primena zakona, javlja i neusaglašenost dokumenata usled zanemarivanja svih relevantnih činjenica.
Na osnovu kratkog sagledavanja, može se doneti zaključak da zaštita životne sredine u Srbiji nije prioritet i da je zbog toga svest građana o istoj, izuzetno nizak.
Iskoristiću ovu priliku i da kažem nešto o Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“ i o Pešterskoj visoravni, s obzirom da je i ranije spominjana ovde. Dakle, Vlada Republike Srbije, na osnovu dokumentacije Zavoda za zaštitu prirode 2006. godine je ustanovila Specijalni rezervat prirode „Uvac“, na ukupnoj površini od 8.703 hektara, koji se prostiru na teritorijama opština Nova Varoš i Sjenica. Rezervat se uspostavlja u cilju zaštite i unapređenja uslova života beloglavog supa, retke i ugrožene vrste ptica kao i niza drugih retkih vrsta biljaka i životinja sa ovog područja.
Direktna posledica netransparentnog i tog krutog mehanizma zaštite koja uspostavlja Vlada Srbije kroz uredbe, je zapostavljenost jedne grupe relevantnih subjekata. Naime, kako se prostor ovog rezervata prostire na dve opštine, Sjenicu i Novu Varoš, logično bi bilo da pojedinci i institucije sa ovih opština uzimaju adekvatno učešće.
Područje Uvca nije samo stanište beloglavog supa tu postoji čitav niz i drugih vrednosti koje su uslovile da ovo područje uđe u režim zaštićenog dobra. Tu su zastupljene i pećine, bezdani, uvale, jame. Klima posebno karakteriše vegetaciju, ali hidrografija koju čine i tri hidro-akumulacije, veći deo rečica i pritoka Uvca. Vlada Republike Srbije nakon istraživanja i na osnovu dokumentacije, kao što rekoh, ustanovila ovaj specijalni rezervat, u granicama koje smo rekli.
Međutim, pri formiranju organa upravljanja ovim rezervatom je nasleđen sistem koji je bio aktivan i do 2006. godine, ali i politike iz tog perioda iz Sjenice, u najširem kontekstu, opština Sjenica, u najširem kontekstu ima zaista potčinjen položaj ili nikakav položaj u upravljanju ovim rezervatom. Za posledicu toga, imamo slučaj da se pojedini tradicionalni geografski pojmovi sa teritorije opštine Sjenica, nazivaju i promovišu po nekim izmišljenim nazivima, kao što je Uvačko jezero umesto Sjeničko, Markova ravan ili Nemanjića grad umesto Jerine, itd. Sada se postavlja pitanje zašto je to tako.
Iako su meandri Uvca, kao glavna turistička atrakcija, uglavnom na teritoriji opštine Sjenica, u zvaničnim prezentacijama i dokumentima, taj podatak se ne može naći, već se nalazi podatak da se meandri nalaze kod Nove Varoši ili na Zlataru, što nije tačno. U skladu sa tim ambijentom, kapitalna ulaganja u koja spadaju i ti vizitorski centri, info-pultovi itd, su na teritoriji opštine Nova Varoš, dok su na teritoriji opštine Sjenica urađeni samo vidikovci i pristupne staze i to isključivo u cilju turističke eksploatacije, ali ne i beneficija.
Ovakvo stanje pojačava osećaj dvostrukih standarda, tako da je potpuno opravdano nezadovoljstvo udruženja i pojedinaca iz Sjenice, jer primeri iz prakse govore da postoje i dvostruku standardi za posetioce koji na taj lokalitet dolaze iz pravca Nove Varoši i iz pravca Sjenice.
Takođe se prema rečima lokalnih udruženja i pojedinaca iz Sjenice, zaštićena dobra usled lošeg upravljanja uništavaju, što je slučaj sa Ledenom pećinom i prinudnim preseljenjem gnezdišta beloglavog supa, zbog uznemiravanja i neadekvatnog upravljanja. Iako od strane činioca iz Sjenice postoji dobra volja za saradnju, upravljač ne želi da se otvori za saradnju i krije se iza vladinih uredbi.
Ovde je konkretan predlog, pored toga da se kompletna Peštarska visoravan, zbog svih svojih bogatstava i biodiverziteta, iz životinjskog diverziteta, proglasi jednim nacionalnim parkom, za postizanje kvalitetnog i efektivnog upravljanja zaštićenim područjem Uvac, neophodne su i promene u odluci i izmeni osnivačkog akta, tako što će se omogućiti i otvaranje radne jedinice ovog rezervata u opštini Sjenica, sa istom delatnošću kao i kod sedišta društva.
Potrebno je osnivanje saveta kao stručno savetodavno telo koji bi bio sačinjen od predstavnika lokalnih samouprava na čijim teritorijama se prostire zaštićeno područje. U radu ovog saveta bi takođe učestvovale i lokalne turističke organizacije, inspektori zaduženi za oblast ekologije i komunalnih poslova, predstavnika lokalnih ribolovačkih, lovačkih, planinarskih društava i udruženja, odreda izviđača kao i drugih subjekata direktno povezanih sa zaštićenim područjem. Sve prateće aktivnosti koje se tiču turizma, eksploatacije sirovine ili neke druge delatnosti koje se mogu dovesti u korelaciju sa aktivnostima zaštite mogu se poveriti i drugim subjektima jer bi na taj način upravljač bio rezervisan samo za posao zaštite i na ovaj način bi se sa manjim brojem ljudi mogli postići veli rezultati o čemu govore i brojni, dobri primeri iz zemalja u regionu.
I da zaključim, možda najbitnija stvar u svemu ovome jeste podizanje svesti građana o zaštiti područja i upoznavanje šta ta zaštita zapravo znači. Ustaljeno mišljenje o tome da zaštita zapravo sprečava razvoj drugih delatnosti stvara negativno raspoloženje, najviše kod onih koji nisu direktno obuhvaćeni, u tom smislu je neophodno podizanje svesti građana i javnosti o značaju zaštite životne sredine, ali i mogućnostima koje takva zaštita pruža. To se opet može postići i prenošenjem nadležnosti na niže nivoe upravljanja, na jedinice koje bi bile sastavljene od lokalnih činioca i ljudi i udruženja koji su direktno uključeni u zaštitu određenih lokaliteta.
Zahvaljujem vam se na pažnji. Pozivam vas još jednom da razmotrite sve kritike naročito one koje se tiču na nedostatak sankcija vezanih za kršenje zakona, jer, opet ponavljam, svaki zakon je obesmišljen ukoliko u njemu i ne postoje sankcije koje ga krše. Hvala.

Pa mi ćemo podržati ovaj amandman koji je podneo kolega Petrić, iz razloga upravo što je i on to rekao, a mi smatramo da svaka zakonska odredba i da u svakoj formulaciji zakona trebamo izbeći odredbe tipa – treba, mora, odnosno treba, može, po pravilu, itd. To je isto kao kad bi u Zakonu o saobraćaju stavili da vozač na autoputu treba da vozi 120. A šta ako prekorači tu odredbu?
Dakle, mi u zakonu moramo odrediti kaznene odredbe za one koji prekrše neko pravilo koje donosimo u zakonu. Smisao zakona jeste da otklanja sumnje, a ne da ih podstiče.
Ovo je i uostalom i glavni nedostatak čitavog manjinskog zakona koji kroz čitav zakon od početka do kraja koristi odredbe – treba, može, po pravilu, itd, ali ne postoji ni jedna kaznena odredba za one koji prekrše to pravilo i za one koji prekrše taj zakona. U svakom zakonu mora postojati kaznena odredba za slučaj da neko prekrši zakon i iz tog razloga i sa ovog aspekta mi ćemo podržati amandman koji je kolega Petrić podneo.

Hvala uvažena predsednice.
Mi smo podneli ovaj amandman sa ciljem da u zakonu otvorimo mogućnost da se sadržaj u udžbenicima može prilagoditi karakteristikama, potrebama i specifičnostima učenika iz redova manjinskih zajednica.
Prema sadašnjem zakonskom rešenju to sada nije moguće i prosto ne postoji način da se u udžbenike ugrade sadržaji onakvi kakve predlažu legitimni predstavnici tj. nacionalni saveti nacionalnih manjina.
U nastavi na jezicima nacionalnih manjina koriste se udžbenici ponekad i sa nekim spornim sadržajima za pripadnike nacionalnih manjina.
Vi ste u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana naveli da se amandman ne prihvata iz razloga što se obaveznost dodataka za udžbenike, za predmete od značaja za nacionalnu manjinu reguliše planom udžbenika koji donosi Nacionalni prosvetni savet na predlog Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i nacionalnog saveta nacionalne manjine. Rekli ste - na predlog.
Dalje, u nastavku rasprave mi ćemo doći i do amandmana koji smo podneli na član 20. u kome predlažemo između ostalog i da izdavač obavezno dostavlja saglasnost nacionalnog saveta nacionalnih manjina. Ukoliko nacionalni savet nacionalne manjine ne da saglasnost udžbenik na jeziku i pismu nacionalne manjine neće se odobriti.
Sa druge strane, srećom po nas, vi ste prihvatili amandman kolega iz SVM koji kaže da se u predlogu člana 20. umesto reči – pozitivno mišljenje dodaju reči – prethodnu saglasnost.
Usvajanjem ovog amandmana menjaju se okolnosti pod kojima ste odbili naš amandman. Dakle, vi treba da sagledate sada amandmane koje ste prihvatili i načine na koji oni menjaju zakon i da sagledate okolnosti pod kojima razmatrate sve amandmane koje smo podneli.
Po ovome sada naš amandman je apsolutno smislen i ja vas pozivam da još jednom o njemu razmislite i da još uvek nije kasno i da prihvatite ovaj amandman i iskoristite svoju mogućnost, a i pozivam kolege da iz istog razloga podrže usvajanje ovog amandmana. Hvala.