Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Dame i gospodo poslanici, gospodine predsedniče, predsedavajući, želeo bih da se osvrnem na Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije najpre sa aspekta obrazloženja ovog predloga. Nekoliko puta sam pročitao samo obrazloženje ovih odredbi i, pošteno da vam kažem, nisam baš doslovce sve razumeo.
Gospodine predsedniče, imam utisak kao da vi niste pisali obrazloženje, jer ste dali mnogo bolje i decidnije obrazloženje ovde u usmenom izlaganju, s tim što mi iz SRS u određenim delovima se ne slažemo sa odredbama, ali obrazloženje je bilo mnogo decidnije i detaljnije, pa bih molio ubuduće da ovo što ste večeras izložili na ovakav način, tako unesete i u pisanoj formi i u pisanoj reči.
Zaista smo u obrazloženju dobili po jednu-dve rečenice članova koji su jako bitni. Kad dodamo tome neki kratak rok i kad dodamo jedan zamor koji imamo u toku celog dana, postavlja se pitanje koliko smo kadri da adekvatno raspravljamo o ovom predlogu odluke.
Ono što je bitno, smatram da je Poslovnik o radu Narodne skupštine u stvari jedan procesni dokument po osnovu koga postupak Skupština Republike Srbije, dakle alfa i omega svega onoga što se dešava u zdanju parlamenta. Mislim da ovim što se predlaže još više komplikujemo ionako komplikovan tekst Poslovnika.
Možda je za neko buduće razmišljanje da taj poslovnik zaista prečistimo, da izbacimo ono što je u Poslovniku suvišno, da podelimo po nekim procesima, jer ima nešto što se dešava pre zatvaranja ovih vrata ovde, nešto što se dešava iza toga, tako da, ukoliko bismo Poslovnik posmatrali kao određene celine, mnogo bi bilo i javnosti preciznije, jasnije i glasnije obnarodovano čime se to bavi Skupština, šta su nadležnosti Skupštine, šta rade odbori, šta rade skupštinske službe, tako da u jednom konglomeratu imamo procesni vrlo komplikovan akt koji, u ovom momentu možemo da kažemo, ima izuzetno mnogo članova.
Ne kažem da ovo treba smanjivati, ali kada bi se raspodelilo na određene segmente, Poslovnik o radu skupštine bi bio mnogo precizniji i jasniji.
U tom smislu bih nastavio tamo gde je stala moja uvažena koleginica Vjerica Radeta, s tim što bi se osvrnuo na član 11. o kome je ona nešto i rekla, a to je dan, čas i mesto gde se održava Skupština. Mislim da ne smeta ništa da u Poslovniku bude to decidno regulisano.
Evo, imamo uvaženog predsednika, imamo uvaženog potpredsednika i oni imaju različito mišljenje gde se održava sednica Skupštine.
Ne smeta nam da to napišemo i da javno mnjenje i da svi građani naše zemlje znaju koja je to zgrada gde se održava, odnosno da jasno definišemo koje je to drugo mesto na kome se može održavati Skupština Srbije.
Mislim da je to tehničko pitanje gde vrlo lako možemo da nađemo zajednički kompromis i zajedničko rešenje.
Ono što bih posebno naglasio, a to je jedna moja primedba na član 10, gde se kaže da se o radu odbora sastavlja određeni zapisnik.
U redu je, nijedan odbor ni ranije nije zasedao bez sastavljanja zapisnika i taj zapisnik smo dobijali u pismenoj formi, čak ga verifikovali na prvoj narednoj sednici. To je jedna ustaljena procedura i od toga ne treba bežati.
Međutim, ne bih mogao da se složim sa konstatacijom predsednika Skupštine da mi vodimo stenogram samo pri zasedanju Administrativnog odbora i zasedanje Zakonodavnog odbora.
To ne mogu da prihvatim upravo zbog toga što znam koji sve odbori u ovoj skupštini postoje, znam kakve se tu diskusije odvijaju, znam da su to ozbiljne polemike, ozbiljni argumenti koje iznose narodni poslanici i, tim pre, postoji i tu mogućnost, tu sevaju varnice, postoji mogućnost da se zloupotrebljavaju određene izgovorene reči. I na drugim veoma važnim odborima, ne samo na Administrativnom i Zakonodavnom odboru, prisutni su predstavnici medija, pa čak i građani koji su ovde nama uvek dobrodošli.
Nije mi logično obrazloženje koje je dao predsednik, da Administrativni i Zakonodavni odbori mogu voditi stenograme i da su skupštinske službe za to osposobljene, a sa druge strane se predlaže i govori se o vrlo važnim odborima kojima treba dati zeleno svetlo da uđu u ovu skupštinu, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, Odbor za inostrane poslove i Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom.
Pošao bih prvo od jedne vrlo karakteristične činjenice, a to je šta se predviđa da Odbor za odbranu i bezbednost radi. Kaže se ovako: "razmatra predlog zakona, drugog propisa ili opšteg akta, koji se odnose na Vojsku Srbije, odbranu Republike Srbije, integrisano upravljanje pograničnim poslovima, proizvodnju, promet i prevoz oružja, razmatra strategiju odbrane, pitanja u vezi sa..." itd.
Ako se već zalažete za ovaj odbor, a SRS je istakla svoj stav da ne treba ovaj odbor bez regulisanja kroz Zakon o ministarstvima i bez nadležnog ministarstva, onda se postavlja pitanje šta to mi u državi Srbiji možemo značajnije raspravljati od ovoga što je ovde navedeno.
Dakle, pojavljuje se potreba da i na Odboru za odbranu i bezbednost neko zloupotrebi nekoga ko je nešto rekao o strategiji odbrane, nešto što je rekao oko trgovine oružja, oko prometa oružja, obezbeđenja državne granice itd. To su sve važna pitanja gde bi zaista trebalo da se vode stenografske beleške i da se sve to evidentira.
Sa druge strane, moram da kažem jednu stvar, a to je: pod pretpostavkom da i mi dođemo na Odbor za odbranu i bezbednost i da se ovaj odbor oformi, ko će nama da predstavlja Vladu Republike Srbije? Koga ćemo mi tu da pitamo nešto i ko će poslanicima dati neko obrazloženje na ove teme i na ove poslove za koje ih ovde ovlašćujemo.
Isto se to odnosi na Odbor za inostrane poslove. Koga poslanik, član tog odbora, da pita o spoljnoj politici, o odnosu sa drugim državama, međunarodnim organizacijama, ratifikaciji međunarodnih oblasti i spoljnotrgovinskih odnosa itd. U ovom momentu mi to sada nemamo definisano; da nam se tamo pojavljuje neko ko nema zakonski osnov, neko ko nema skupštinsku saglasnost, zaista je neprimereno.
Zamislite da i taj neko ko nema to neko skupštinsko ovlašćenje, odnosno prethodnu zakonsku proceduru, dođe i počnu da sevaju varnice. Ko će onda da javnosti objasni šta se tamo dešavalo ako imamo samo zapisnik, i ko će da veruje tome zapisniku ako nemamo stenografsku belešku.
Što se tiče ovih odredbi u članu 13, koje se tiču ko može da prisustvuje Narodnoj skupštini Republike Srbije, smatram da SRS ima jedan zaista konstruktivan stav, a to je da je Skupština zakonodavni organ, dakle mi smo ovde zakonopisci pre svega, naravno i predstavničko telo, da sarađujemo na najvišem nivou sa parlamentima, to smo radili i do sada, sa parlamentarnim grupama i delegacijama.
Onda se postavlja pitanje, predstavnici stranih država da li su u okviru naše skupštine ovde zaista neophodni, da li je to neki drugi nivo na kome treba da se oni pojavljuju i, pre svega, ne znam da li bi ti predstavnici stranih država i prihvatili da se pojave pred našim parlamentom. Trebalo bi proučiti pomalo i strane zakone i ovlašćenja tih predstavnika država, da li oni imaju ovlašćenja da se pojave pred našim parlamentom.
Takođe, to se odnosi i na predstavnike stranih vlada. Smatram da ovom parlamentu treba da se obrate predstavnici naše vlade, naši ministri. Ali, evo vidite u nekim zasedanjima, čak i oni napuste Skupštinu, nema tu mnogo uvažavanja. A mi tražimo da nas neki predstavnik neke tuđe vlade uvaži, da dođe, da sedi. Sve to razumem ako je u pitanju protokol, ako je u pitanju uvažavanje.
Ali mi prema tim ljudima, prema tim državama, prema tim parlamentima, prema tim vladama i predstavnicima tih država treba da se odnosimo sa dužnim poštovanjem na svakom koraku, na svakom obraćanju. A to da li ćemo mi njih imati ovde u parlamentu treba ipak da prepustimo nekim drugim instancama, koje u ovoj državi treba da funkcionišu, isto kao što treba da funkcioniše i Skupština.
Što se tiče ove posebne sednice, mislimo da su te posebne sednice ipak nekad u određenoj formi i potrebne, i s druge strane, mogu da imaju opravdanje, ali i do sada smo mi imali ovih problema i sve smo te probleme rešavali. Imali smo mi i zakletve, i uvek se nađe mogućnost, nije to nikad sprečavalo da neko ne počne raditi onaj posao za koji je ovde izabran.
Na kraju krajeva, i prekinuti to redovno zasedanje. Možemo da predvidimo to u okviru Poslovnika, tako da posebna sednica, ako je to neka nova tekovina, da se i sa tim saglasimo, ali mislim da u ovom momentu je to malo i prenaglašeno i na mišiće predloženo.
Što se tiče poslaničkih pitanja, mislim da se ovde uvedu određene novine i mi smo kroz amandmane koje smo dali pokušali da konstruktivno doprinesemo adekvatnom radu po poslaničkim pitanjima. Novina je za građane da će tu moći da se postavljaju poslanička pitanja određenim ministrima po zakazivanju predsednika Skupštine. Videćemo da li je to dobro ili nije.
Ono što je nama u interesu to je da ipak pružimo istovetnu priliku i ministrima i poslanicima da u istom određenom intervalu postavljaju pitanja i dobijaju u tom intervalu odgovore. Niko neće zameriti ako ministar produži svoje izlaganje, i to ne bude pet minuta nego bude sedam minuta, ali neka piše da su poslanik i ministar izjednačeni, kako u vremenskom postavljanju pitanja, tako i u vremenskom odgovoru.
Na kraju, samo bih želeo da kažem nekoliko reči o poslaničkoj grupi prijateljstva, koja se zaista vezuje za Odbor za inostrane poslove. SRS je tu predložila amandman, koji ima jedan svoj razlog, a to je da se ne prenaglasi Odbor za inostrane poslove, jer znamo da je u tom Odboru za inostrane poslove uvek ima preglasavanja, i ljudi koji treba da putuju u ime ovoga parlamenta, putuju po osnovu tog preglasavanja. To nije dobro. Ukoliko možemo da nađemo neki drugi način, a to je onaj drugi način koji smo predložili kroz amandmane, mogli bismo da prihvatimo takvu izmenu Poslovnika.
Dakle, Odbor za inostrane poslove ima svoje uređene nadležnosti. Treba ga pustiti da radi, a o onome ko putuje, s kim putuje i kakve izveštaje podnosi, to mislim da je uređeno na jedan sasvim adekvatan način i ne treba ga u ovom momentu prepuštati Odboru za inostrane poslove.
Bojim se da će ova odredba naići i na oštre kritike, posebno medija, jer su mediji često zamerali ko to putuje, gde putuje, s kim je putovao, šta se tamo dešavalo. Bolje je da o tome odluči Narodna skupština, a oni će dobiti adekvatno obrazloženje Odbora za inostrane poslove.
U tom smislu, predložio bih da kad budemo raspravljali o ovoj odluci u pojedinostima ipak usvojimo amandmane SRS, koji će ovaj poslovnik oblikovati i upotpuniti. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam pažljivo slušao celokupno izlaganje ministra finansija, kao i izlaganja svih narodnih poslanika. Neki moj lični utisak mogu da sažmem samo u jednu rečenicu – ko nas je kleo, nije dangubio.
Čuo sam mnogo pozitivnih i mnogo negativnih stvari. Ako sve ovo slušaju građani Republike Srbije, niti će znati šta je pozitivno, niti će znati ša je negativno. Želeo bih da kažem samo nekoliko rečenica. Celokupan suficit, o kome pričamo celo popodne, treba da posmatramo u svetlu naših dugovanja, pre svega domaćeg duga, zatim, spoljnog duga i duga koji smo preuzeli u 2006. godini kao tekućoj budžetskoj godini.
Napomenuo bih samo da od domaćih dugovanja imamo tzv. staru deviznu štednju, zajam za privredni razvoj, državne zapise, dug prema Narodnoj banci, dug prema penzionerima, koji smo pretvorili u javni dug.
Što se tiče spoljnih dugova, imamo dugove prema Londonskom klubu, Pariskom klubu, kao i najnovija zaduženja u ovoj 2006. godini.
Smatram da nema mesta velikoj radosti u vezi s ovim rebalansom budžeta, niti preteranom optimizmu, nego sve ovo treba staviti u stvarne okvire, odnosno u kontekst onoga kako se u državi Srbiji danas živi.
Posebno bih istakao činjenicu da je Nacionalni investicioni plan, tzv. NIP, samo odskora Nacionalni investicioni plan.
Doskora je on bio „Nacionalni ilegalni plan“. Sa tim planom su bili upoznati mnogi članovi vladajuće koalicije, mnogi poslanici te vladajuće koalicije, mnogi načelnici okruga i mnogi predsednici opština, a to se sakrivalo i krilo od poslanika opozicije, bez obzira na funkciju na kojoj su se trenutno nalazili.
Smatram da građani Srbije te stvari moraju da znaju i to je osnovni razlog što smo mi došli u ovakvu pat-poziciju. To mogu da argumentujem.
Nije tačno da su ovo sredstva koja su dobijena prodajom „Mobtela“. Vi znate da su se problemi u ovoj skupštini i u ovim klupama javili polovinom 2005. godine, a da su dostigli svoj vrhunac pred samo glasanje o budžetu za 2006. godinu. Neću vas podsećati šta se sve dešavalo i neću vas podsećati na to da je tada vladajuća opcija zauzela određene stavove kako će i šta će sa Karićima, odnosno sa tom kompanijom. Već tada su računali na ovaj prihod; tada se znalo da će to biti prodato i da će cena biti visoka. Dakle, slučajnosti nije bilo, a pogotovu je nije bilo među onima koji su u samom vrhu vlasti u ovoj državi.
Želeo bih da kažem još nešto, o čemu su govorile kolege iz SRS, naime, da su pojedini ministri išli širom ove Srbije u predizbornim kampanjama i da su obećavali. Dakle, obećanja su morala da budu ispunjena, a ispuniće se kroz ovaj nacionalni investicioni plan. Niko nije pomenuo da su se, pre glasanja o budžetu, u ovoj skupštini uslovljavali poslanici vladajuće koalicije oko ovih iznuđivanja sredstava i Nacionalnog investicionog plana.
Nažalost, ministar Dinkić nije tu, ali hteo bih da ga pitam da li je ovo istina ili nije. Ako nije istina ovo što sam rekao, onda su me možda obmanule kolege poslanici vladajuće koalicije sa kojima sam na tu temu pričao.
Ono što je u tom momentu bilo važno, bilo je glasati za budžet za 2006. godinu. Nije se biralo i probiralo u obećanjima šta će pojedinim poslanicima biti dato u njihovim sredinama, odnosno šta će se graditi tamo odakle oni dolaze. Da li je to opravdano ili nije opravdano, da li je strateški ili nešto drugo, to je posebno pitanje. Važno je da je obećano i da je glas dobijen.
Tada počinje taj tajni ili ilegalni nacionalni investicioni plan i on je bio u nekoj ilegali sve dok sredstva nisu obezbeđena i dok nisu pozvani svi od strane Stalne konferencije gradova, ministar Dinkić, predstavnici Ministarstva finansija, državne uprave i lokalne samouprave, u „Sava“ centar, kada smo počeli polako da ponešto saznajemo o Nacionalnom investicionom planu. Na tom sastanku sam pričao sa kolegama i saznao da su njima sredstva odobrena. Obrasci za Nacionalni investicioni plan nisu postojali, to je tek kasnije.
Prošao sam kroz jedno gradilište, radujem se svakom gradilištu u Srbiji, na kome već stoji tabla – Nacionalni investicioni plan. Mi se ubismo danas ovde raspravljajući o Nacionalnom investicionom planu, a to su sredstva koja se već troše.
Ko je raspisao tender, na koji način, ko je izvođač radova, po kom osnovu, na to nam treba odgovor. Ja to ne znam. Voleo bih da mi neko kaže iz ovih poslaničkih klupa ili da se neko obrati javnosti i da kaže: to je moralo, Srbija je navikla na moranje. A ako je i ovo moranje, mi to možemo da razumemo. S jedne strane je predizborna kampanja, a, s druge strane, obzir prema narodnim poslanicima. Hajde da budemo još jednu godinu tu gde jesmo itd.
Voleo bih, kada govorimo o tom Nacionalnom investicionom planu, da nam neko objasni kriterijume po kojima su određivane kvote, sume novca u njemu. To mi je toliko zadalo problema da, bez obzira na to koliko se time bavio i analizirao, ne mogu da pronađem nijedan modus koji je, inače, javno izgovoren, a predstavljen je kao kriterijum.
Prvo je površina teritorije i to se, pre svega, odnosi na lokalne samouprave. Molim vas, lokalne samouprave su ovde u pitanju. Drugo, broj stanovnika. Treće, razvijenost. Ovaj treći faktor uveden je upravo kao jedna varijabila koja je pogodna za manipulaciju po tim političkim osnovama. Ko će danas da kaže koji je region ili koja je lokalna samouprava razvijena, nerazvijena itd, ko to ima pokazatelje. Garantujem vam da ih nema niko. To je vrlo lepo za dodavanje političkim istomišljenicima, jer tu su raznorazne trgovine. Te trgovine su već istrgovane i rezultati se već znaju. Ovo što mi radimo, to je retroaktivna rasprava. Mi raspravljamo unazad. Mi treba da živimo unazad. Ono što je već zaživelo, mi to treba da odobravamo. Mislim da ovde postupak i redosled stvari apsolutno nisu na mestu.
Molio bih predstavnike Ministarstva finansija da poslanicima dostave uporedni pregled odobrenih sredstava Nacionalnog investicionog plana po opštinama. Nemojte da se brinete za okruge, jer okrug je mnogo širok pojam, a mi živimo na nivou lokalnih samouprava. Kada bude postojao zakon o okruzima, onakav kakav je Zakon o lokalnoj samoupravi, tada prihvatam da se raspravlja o ovome o čemu vi pričate, ali ne prihvatam sve dok se život odvija u lokalnim samoupravama ili opštinama.
U opštinama se život meri dužinom puta, dužinom kanalizacije, meri se brojem stanovnika koji to koriste, meri se dohotkom koji se tu ostvaruje. To je ono o čemu mi možemo da pričamo ovde, a ne o okruzima. Lično, za svoj okrug, mogu da budem zadovoljan projektovanim sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana, ali pogledajte opštine u okruženju - ko je koliko dobio, i onda će vam biti jasno šta se sve dešavalo u prvoj polovini ove godine ili u leto 2006. godine.
Sve dolazi na svoje. Ne kažem da od nekoga treba oduzeti, to nije politika SRS, nego svima ravnomerno dodeliti. U tom smislu, mislim da Ministarstvo finansija nije imalo dobru metodologiju u izradi Nacionalnog investicionog plana, niti je imalo sistematiku. Zbog čega?
Prvo, zbog toga što mi ovaj nacionalni investicioni plan nismo digli na nivo ove skupštine i na nivo Republike. Zbog čega? Zbog toga što Republika nema strategiju razvoja i nema taksativno nabrojano šta su to srpski prioriteti u razvoju privrede, u razvoju lokalnih samouprava, u razvoju života itd. To je jedan problem. S druge strane, poslanici ove skupštine nisu raspravljali o nekim prioritetima koji su bitni za državu Srbiju. Neko je tamo konkurisao sa nekim projektom i to se smatra da je od državnog interesa.
Gospodo, ne možemo mi to tako raditi. Znači, manjkavost je što ni lokalne samouprave nisu imale mogućnosti da raspravljaju o ovim sredstvima Nacionalnog investicionog plana.
Sada pogledajte u kakvoj je situaciji Srbija. Imamo određeni deo sredstava kojima možemo da raspolažemo. S druge strane, nemamo jasno definisano niti izraženo mišljenje poslanika o tome koje su to kapitalne investicije koje Srbiju mogu da podignu sa nivoa na kome je sada, da to stvarno bude investicija i oplođavanje sredstava iz dana u dan. To je uskraćeno poslanicima. Naterali ste lokalne samouprave, odnosno opštine da se o ovome ne pitaju.
Zamislite jednu opštinu, bilo koju u Srbiji, koja treba da dobije određena sredstva koja su ovde planirana, a da o tome nijedan jedini odbornik nije raspravljao u odborničkim klupama lokalne samouprave.
Ko je taj ko je oduzeo osnovno pravo poslanicima - da o ovome raspravljaju i, drugo, ko je oduzeo legitimno pravo ljudima u lokalnoj samoupravi, odbornicima, odnosno onima koje je narod neposredno izabrao, da oni o tome raspravljaju? Mislim da je ta metodologija apsolutno izostala i da su to propusti i Ministarstva finansija, ali i celokupne Vlade Srbije.
Ovo što je rađeno, brzopleto je urađeno. Mogu da kažem da se ovde krije još jedna opasnost, a to je Predlog nacionalnog investicionog plana za 2006. i 2007. godinu. Tamo gde su sredstva dodeljena za 2006. godinu, dodeljena su u nekom procentu, otprilike 30% za 2006. godinu, a 70% za 2007. godinu. Sada postavljam pitanje – kako da potrošimo ova sredstva koja su predviđena i koja budemo izglasali do kraja 2006. godine?
Lepo je rečeno, ako se ne potroše do 2006. godine, 50% od tih sredstava mogu se utrošiti u 2007. godini. To je ta kalkulacija Vlade i Ministarstva finansija koja za lokalne samouprave znači podmetanje kukavičjeg jajeta. Ne sme to da radi Ministarstvo finansija, niti Vlada Republike Srbije.
Ja garantujem da se u Ministarstvu finansija već sada operiše cifrom koja se neće utrošiti u 2006. godini, već će se 50% toga utrošiti u 2007. godini. Onda će ovaj investicioni plan objektivno biti realizovan sa mnogo manje sredstava na terenu. To Ministarstvo ne sme da dozvoli sebi.
Hoćemo li mi da čekamo sada projektne timove dok se oni ne konsoliduju u Ministarstvu finansija, pa da dođu u lokalnu samoupravu da pogledaju tamo neki dom zdravlja, pa da pogledaju poresku upravu, pa da pogledaju neku saobraćajnicu ili već ne znam šta? Neka oni naprave projekat. Gde nam je onda tu odobrenje za gradnju svega toga, koliko to vremena treba da prođe? Mi treba da budemo par excellence uprava da sve to iznesemo do 31.12.2006. godine, odnosno 2007. godine.
To se, objektivno, ne može očekivati. Vlada treba da preuzme na sebe odgovornost da ova sredstva ne budu utrošena u 2006. godini. Znam da su predsednici opština i oni kojima će biti ovo dodeljeno savesni i da imaju poverenje naroda, daće sve od sebe da to urade i da iskoriste, ali, objektivno, i Ministarstvo finansija i Vlada znaju da oni to neće uraditi. Onda kada se to ne uradi, biće to opšta kritika – mi smo vam to naznačili a vi niste iskoristili ta sredstva.
Ne može tako da se radi. Ako smo se dogovorili ovde da sredstva budu doznačena, onda tim sredstvima treba da raspolažemo ili mi u lokalnim samoupravama ili da vi odredite tačnu dinamiku rada kako treba ta sredstva da se utroše. I, neće biti smetnje u lokalnim samoupravama da se ova sredstva utroše.
Napomenuo bih dve stvari. Prvo, u ovom nacionalnom investicionom planu je totalno zaboravljena imovina Vojske Republike Srbije, koja se nudi lokalnim samoupravama radi dogovora. To su vrlo interesantne investicije i za lokalne samouprave, ali i za državu, Republiku Srbiju. Niko o tome nije vodio računa. Oni nama to nude i čak govore da može i na neke rate itd, ali bitno je da je to sklonjeno od Vojske i stavljeno u zapećak, da se ne finansira.
S druge strane, moram da kažem da se nije vodilo računa ni o predškolskim institucijama, niti uopšte o ulaganju u najbolju srpsku investiciju, a to je porod. Nema novih investicija kada su u pitanju dečiji vrtići, kada su u pitanju institucije koje život znače. Ako tako budemo radili, sve ove građevine koje budemo gradili, sve ove mostove i puteve, možda će neko drugi koristiti. Dakle, paralelno moramo voditi računa i o investiranju i o rađanju.
Hvala vam.
U ime pet predsednika opština: Arilja, Požege, Čačka, Lučana i Gornjeg Milanovca, koji su pomenuti na indirektan način, želeo bih da zahvalim poslaniku Baraliću na ovoj velikoj brizi za vodosistem Javnog preduzeća Rzav, sa sedištem u Arilju.
Ovo jeste jedna od najvećih i najznačajnijih srpskih investicija. Ja sam u isto vreme i član koordinacionog tela koji stoji na čelu ovog javnog preduzeća. Ono što bih želeo da kažem ovom prilikom to je da svi predstavnici opština zdušno podržavaju ovaj projekat i mnogo toga je urađeno na nivou Javnog preduzeća Rzav, na nivou koordinacionih tela svih predstavnika opština, ali još nije urađeno na nivou Republike Srbije.
Pre svega, želim da kažem kolegi Baraliću da, evo, i u nacrtu budžeta moramo krenuti od toga ko je bio ovlašćen da podnosi predloge za Nacionalni investicioni plan, odnosno projekte. Bili su ovlašćeni lokalne samouprave i nadležna ministarstva.
Dakle, to nije moglo da se podnese u organizaciji više lokalnih uprava, odnosno samouprava, jer bismo tada uskratili sve one ostale, nužne potrebe građana, ali je zatajilo nadležno ministarstvo.
Ne može da se kaže da Srbija ne zna za najveći vodosistem –Rzav, i ne može da se kaže da Vlada Republike Srbije ne zna za brane u Svračkovu, jer je ta ista Vlada Republike Srbije usvojila Prostorni plan Republike Srbije i objavila ga u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u kojem su predviđena tri vodozahvata i tri brane, dve na teritoriji opštine Požega i jedna ne teritoriji opštine Užice.
To je bio jedan predposao o kojem je u potpunosti informisano nadležno ministarstvo, ako ne i kompletna Vlada.
Iz tih razloga, bilo je mesta da to nadležno ministarstvo pokrene inicijativu, a mi bismo zdušno tu inicijativu podržali, i unapred vam kažem - sufinansirali tu ogromnu investiciju.
Nemojte da zaboravite da smo mi prihvatili projekte i od strane Agencije za razvoj lokalne infrastrukture, koja nam je ponudila učešće u paritetu – 65 odsto lokalna samouprava, 35 odsto Nacionalni investicioni plan.
Dakle, ako smo to prihvatili, sigurno bismo prihvatili i ovu investiciju, koja bi sutra bila na dobrobit ne samo ovih pet gradova, nego čak i Kraljeva i šire.
Ono što je meni posebno drago, to je da informišem i javnost i sve vas ovde, u Skupštini, kao i Vladu Republike Srbije, da će ove i sledeće godine, iz ovog vodosistema, najčistiju vodu u Republici Srbiji piti svi građani na teritoriji opštine Požega, sam grad i svako selo, a teritorija je jako velika i razuđena.
Prema tome, želeo bih da takvu vodu piju i svi oni kojima je to uskraćeno u ovom momentu. Zbog toga je trebalo da Vlada, odnosno nadležno ministarstvo prepozna ovaj vitalni interes i bar tu jednu investiciju označi kao kapitalnu i prioritetnu.
Ako se sećate moje načelne diskusije, ja sam govorio upravo u prilog svemu ovome, da Srbija nema investicije, nema usvojene projekte, nema svoju strategiju, nema prioritete, ali, s druge strane, ona zaboravlja i ono što je već do sada uradila.
Informacije radi, 18 knjiga projekata je već spremno i stoji elaborirano, samo se čeka investitor. Procena investicije je 61 milion evra.
U to ime, još jednom zahvaljujem poslaniku Baraliću, a nadam se da ovo moje izlaganje podržati i svi ostali predsednici opština.