Dame i gospodo poslanici, gospodine predsedniče, predsedavajući, želeo bih da se osvrnem na Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije najpre sa aspekta obrazloženja ovog predloga. Nekoliko puta sam pročitao samo obrazloženje ovih odredbi i, pošteno da vam kažem, nisam baš doslovce sve razumeo.
Gospodine predsedniče, imam utisak kao da vi niste pisali obrazloženje, jer ste dali mnogo bolje i decidnije obrazloženje ovde u usmenom izlaganju, s tim što mi iz SRS u određenim delovima se ne slažemo sa odredbama, ali obrazloženje je bilo mnogo decidnije i detaljnije, pa bih molio ubuduće da ovo što ste večeras izložili na ovakav način, tako unesete i u pisanoj formi i u pisanoj reči.
Zaista smo u obrazloženju dobili po jednu-dve rečenice članova koji su jako bitni. Kad dodamo tome neki kratak rok i kad dodamo jedan zamor koji imamo u toku celog dana, postavlja se pitanje koliko smo kadri da adekvatno raspravljamo o ovom predlogu odluke.
Ono što je bitno, smatram da je Poslovnik o radu Narodne skupštine u stvari jedan procesni dokument po osnovu koga postupak Skupština Republike Srbije, dakle alfa i omega svega onoga što se dešava u zdanju parlamenta. Mislim da ovim što se predlaže još više komplikujemo ionako komplikovan tekst Poslovnika.
Možda je za neko buduće razmišljanje da taj poslovnik zaista prečistimo, da izbacimo ono što je u Poslovniku suvišno, da podelimo po nekim procesima, jer ima nešto što se dešava pre zatvaranja ovih vrata ovde, nešto što se dešava iza toga, tako da, ukoliko bismo Poslovnik posmatrali kao određene celine, mnogo bi bilo i javnosti preciznije, jasnije i glasnije obnarodovano čime se to bavi Skupština, šta su nadležnosti Skupštine, šta rade odbori, šta rade skupštinske službe, tako da u jednom konglomeratu imamo procesni vrlo komplikovan akt koji, u ovom momentu možemo da kažemo, ima izuzetno mnogo članova.
Ne kažem da ovo treba smanjivati, ali kada bi se raspodelilo na određene segmente, Poslovnik o radu skupštine bi bio mnogo precizniji i jasniji.
U tom smislu bih nastavio tamo gde je stala moja uvažena koleginica Vjerica Radeta, s tim što bi se osvrnuo na član 11. o kome je ona nešto i rekla, a to je dan, čas i mesto gde se održava Skupština. Mislim da ne smeta ništa da u Poslovniku bude to decidno regulisano.
Evo, imamo uvaženog predsednika, imamo uvaženog potpredsednika i oni imaju različito mišljenje gde se održava sednica Skupštine.
Ne smeta nam da to napišemo i da javno mnjenje i da svi građani naše zemlje znaju koja je to zgrada gde se održava, odnosno da jasno definišemo koje je to drugo mesto na kome se može održavati Skupština Srbije.
Mislim da je to tehničko pitanje gde vrlo lako možemo da nađemo zajednički kompromis i zajedničko rešenje.
Ono što bih posebno naglasio, a to je jedna moja primedba na član 10, gde se kaže da se o radu odbora sastavlja određeni zapisnik.
U redu je, nijedan odbor ni ranije nije zasedao bez sastavljanja zapisnika i taj zapisnik smo dobijali u pismenoj formi, čak ga verifikovali na prvoj narednoj sednici. To je jedna ustaljena procedura i od toga ne treba bežati.
Međutim, ne bih mogao da se složim sa konstatacijom predsednika Skupštine da mi vodimo stenogram samo pri zasedanju Administrativnog odbora i zasedanje Zakonodavnog odbora.
To ne mogu da prihvatim upravo zbog toga što znam koji sve odbori u ovoj skupštini postoje, znam kakve se tu diskusije odvijaju, znam da su to ozbiljne polemike, ozbiljni argumenti koje iznose narodni poslanici i, tim pre, postoji i tu mogućnost, tu sevaju varnice, postoji mogućnost da se zloupotrebljavaju određene izgovorene reči. I na drugim veoma važnim odborima, ne samo na Administrativnom i Zakonodavnom odboru, prisutni su predstavnici medija, pa čak i građani koji su ovde nama uvek dobrodošli.
Nije mi logično obrazloženje koje je dao predsednik, da Administrativni i Zakonodavni odbori mogu voditi stenograme i da su skupštinske službe za to osposobljene, a sa druge strane se predlaže i govori se o vrlo važnim odborima kojima treba dati zeleno svetlo da uđu u ovu skupštinu, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, Odbor za inostrane poslove i Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom.
Pošao bih prvo od jedne vrlo karakteristične činjenice, a to je šta se predviđa da Odbor za odbranu i bezbednost radi. Kaže se ovako: "razmatra predlog zakona, drugog propisa ili opšteg akta, koji se odnose na Vojsku Srbije, odbranu Republike Srbije, integrisano upravljanje pograničnim poslovima, proizvodnju, promet i prevoz oružja, razmatra strategiju odbrane, pitanja u vezi sa..." itd.
Ako se već zalažete za ovaj odbor, a SRS je istakla svoj stav da ne treba ovaj odbor bez regulisanja kroz Zakon o ministarstvima i bez nadležnog ministarstva, onda se postavlja pitanje šta to mi u državi Srbiji možemo značajnije raspravljati od ovoga što je ovde navedeno.
Dakle, pojavljuje se potreba da i na Odboru za odbranu i bezbednost neko zloupotrebi nekoga ko je nešto rekao o strategiji odbrane, nešto što je rekao oko trgovine oružja, oko prometa oružja, obezbeđenja državne granice itd. To su sve važna pitanja gde bi zaista trebalo da se vode stenografske beleške i da se sve to evidentira.
Sa druge strane, moram da kažem jednu stvar, a to je: pod pretpostavkom da i mi dođemo na Odbor za odbranu i bezbednost i da se ovaj odbor oformi, ko će nama da predstavlja Vladu Republike Srbije? Koga ćemo mi tu da pitamo nešto i ko će poslanicima dati neko obrazloženje na ove teme i na ove poslove za koje ih ovde ovlašćujemo.
Isto se to odnosi na Odbor za inostrane poslove. Koga poslanik, član tog odbora, da pita o spoljnoj politici, o odnosu sa drugim državama, međunarodnim organizacijama, ratifikaciji međunarodnih oblasti i spoljnotrgovinskih odnosa itd. U ovom momentu mi to sada nemamo definisano; da nam se tamo pojavljuje neko ko nema zakonski osnov, neko ko nema skupštinsku saglasnost, zaista je neprimereno.
Zamislite da i taj neko ko nema to neko skupštinsko ovlašćenje, odnosno prethodnu zakonsku proceduru, dođe i počnu da sevaju varnice. Ko će onda da javnosti objasni šta se tamo dešavalo ako imamo samo zapisnik, i ko će da veruje tome zapisniku ako nemamo stenografsku belešku.
Što se tiče ovih odredbi u članu 13, koje se tiču ko može da prisustvuje Narodnoj skupštini Republike Srbije, smatram da SRS ima jedan zaista konstruktivan stav, a to je da je Skupština zakonodavni organ, dakle mi smo ovde zakonopisci pre svega, naravno i predstavničko telo, da sarađujemo na najvišem nivou sa parlamentima, to smo radili i do sada, sa parlamentarnim grupama i delegacijama.
Onda se postavlja pitanje, predstavnici stranih država da li su u okviru naše skupštine ovde zaista neophodni, da li je to neki drugi nivo na kome treba da se oni pojavljuju i, pre svega, ne znam da li bi ti predstavnici stranih država i prihvatili da se pojave pred našim parlamentom. Trebalo bi proučiti pomalo i strane zakone i ovlašćenja tih predstavnika država, da li oni imaju ovlašćenja da se pojave pred našim parlamentom.
Takođe, to se odnosi i na predstavnike stranih vlada. Smatram da ovom parlamentu treba da se obrate predstavnici naše vlade, naši ministri. Ali, evo vidite u nekim zasedanjima, čak i oni napuste Skupštinu, nema tu mnogo uvažavanja. A mi tražimo da nas neki predstavnik neke tuđe vlade uvaži, da dođe, da sedi. Sve to razumem ako je u pitanju protokol, ako je u pitanju uvažavanje.
Ali mi prema tim ljudima, prema tim državama, prema tim parlamentima, prema tim vladama i predstavnicima tih država treba da se odnosimo sa dužnim poštovanjem na svakom koraku, na svakom obraćanju. A to da li ćemo mi njih imati ovde u parlamentu treba ipak da prepustimo nekim drugim instancama, koje u ovoj državi treba da funkcionišu, isto kao što treba da funkcioniše i Skupština.
Što se tiče ove posebne sednice, mislimo da su te posebne sednice ipak nekad u određenoj formi i potrebne, i s druge strane, mogu da imaju opravdanje, ali i do sada smo mi imali ovih problema i sve smo te probleme rešavali. Imali smo mi i zakletve, i uvek se nađe mogućnost, nije to nikad sprečavalo da neko ne počne raditi onaj posao za koji je ovde izabran.
Na kraju krajeva, i prekinuti to redovno zasedanje. Možemo da predvidimo to u okviru Poslovnika, tako da posebna sednica, ako je to neka nova tekovina, da se i sa tim saglasimo, ali mislim da u ovom momentu je to malo i prenaglašeno i na mišiće predloženo.
Što se tiče poslaničkih pitanja, mislim da se ovde uvedu određene novine i mi smo kroz amandmane koje smo dali pokušali da konstruktivno doprinesemo adekvatnom radu po poslaničkim pitanjima. Novina je za građane da će tu moći da se postavljaju poslanička pitanja određenim ministrima po zakazivanju predsednika Skupštine. Videćemo da li je to dobro ili nije.
Ono što je nama u interesu to je da ipak pružimo istovetnu priliku i ministrima i poslanicima da u istom određenom intervalu postavljaju pitanja i dobijaju u tom intervalu odgovore. Niko neće zameriti ako ministar produži svoje izlaganje, i to ne bude pet minuta nego bude sedam minuta, ali neka piše da su poslanik i ministar izjednačeni, kako u vremenskom postavljanju pitanja, tako i u vremenskom odgovoru.
Na kraju, samo bih želeo da kažem nekoliko reči o poslaničkoj grupi prijateljstva, koja se zaista vezuje za Odbor za inostrane poslove. SRS je tu predložila amandman, koji ima jedan svoj razlog, a to je da se ne prenaglasi Odbor za inostrane poslove, jer znamo da je u tom Odboru za inostrane poslove uvek ima preglasavanja, i ljudi koji treba da putuju u ime ovoga parlamenta, putuju po osnovu tog preglasavanja. To nije dobro. Ukoliko možemo da nađemo neki drugi način, a to je onaj drugi način koji smo predložili kroz amandmane, mogli bismo da prihvatimo takvu izmenu Poslovnika.
Dakle, Odbor za inostrane poslove ima svoje uređene nadležnosti. Treba ga pustiti da radi, a o onome ko putuje, s kim putuje i kakve izveštaje podnosi, to mislim da je uređeno na jedan sasvim adekvatan način i ne treba ga u ovom momentu prepuštati Odboru za inostrane poslove.
Bojim se da će ova odredba naići i na oštre kritike, posebno medija, jer su mediji često zamerali ko to putuje, gde putuje, s kim je putovao, šta se tamo dešavalo. Bolje je da o tome odluči Narodna skupština, a oni će dobiti adekvatno obrazloženje Odbora za inostrane poslove.
U tom smislu, predložio bih da kad budemo raspravljali o ovoj odluci u pojedinostima ipak usvojimo amandmane SRS, koji će ovaj poslovnik oblikovati i upotpuniti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam pažljivo slušao celokupno izlaganje ministra finansija, kao i izlaganja svih narodnih poslanika. Neki moj lični utisak mogu da sažmem samo u jednu rečenicu – ko nas je kleo, nije dangubio.

Čuo sam mnogo pozitivnih i mnogo negativnih stvari. Ako sve ovo slušaju građani Republike Srbije, niti će znati šta je pozitivno, niti će znati ša je negativno. Želeo bih da kažem samo nekoliko rečenica. Celokupan suficit, o kome pričamo celo popodne, treba da posmatramo u svetlu naših dugovanja, pre svega domaćeg duga, zatim, spoljnog duga i duga koji smo preuzeli u 2006. godini kao tekućoj budžetskoj godini.

Napomenuo bih samo da od domaćih dugovanja imamo tzv. staru deviznu štednju, zajam za privredni razvoj, državne zapise, dug prema Narodnoj banci, dug prema penzionerima, koji smo pretvorili u javni dug.

Što se tiče spoljnih dugova, imamo dugove prema Londonskom klubu, Pariskom klubu, kao i najnovija zaduženja u ovoj 2006. godini.

Smatram da nema mesta velikoj radosti u vezi s ovim rebalansom budžeta, niti preteranom optimizmu, nego sve ovo treba staviti u stvarne okvire, odnosno u kontekst onoga kako se u državi Srbiji danas živi.

Posebno bih istakao činjenicu da je Nacionalni investicioni plan, tzv. NIP, samo odskora Nacionalni investicioni plan.

Doskora je on bio „Nacionalni ilegalni plan“. Sa tim planom su bili upoznati mnogi članovi vladajuće koalicije, mnogi poslanici te vladajuće koalicije, mnogi načelnici okruga i mnogi predsednici opština, a to se sakrivalo i krilo od poslanika opozicije, bez obzira na funkciju na kojoj su se trenutno nalazili.

Smatram da građani Srbije te stvari moraju da znaju i to je osnovni razlog što smo mi došli u ovakvu pat-poziciju. To mogu da argumentujem.

Nije tačno da su ovo sredstva koja su dobijena prodajom „Mobtela“. Vi znate da su se problemi u ovoj skupštini i u ovim klupama javili polovinom 2005. godine, a da su dostigli svoj vrhunac pred samo glasanje o budžetu za 2006. godinu. Neću vas podsećati šta se sve dešavalo i neću vas podsećati na to da je tada vladajuća opcija zauzela određene stavove kako će i šta će sa Karićima, odnosno sa tom kompanijom. Već tada su računali na ovaj prihod; tada se znalo da će to biti prodato i da će cena biti visoka. Dakle, slučajnosti nije bilo, a pogotovu je nije bilo među onima koji su u samom vrhu vlasti u ovoj državi.

Želeo bih da kažem još nešto, o čemu su govorile kolege iz SRS, naime, da su pojedini ministri išli širom ove Srbije u predizbornim kampanjama i da su obećavali. Dakle, obećanja su morala da budu ispunjena, a ispuniće se kroz ovaj nacionalni investicioni plan. Niko nije pomenuo da su se, pre glasanja o budžetu, u ovoj skupštini uslovljavali poslanici vladajuće koalicije oko ovih iznuđivanja sredstava i Nacionalnog investicionog plana.

Nažalost, ministar Dinkić nije tu, ali hteo bih da ga pitam da li je ovo istina ili nije. Ako nije istina ovo što sam rekao, onda su me možda obmanule kolege poslanici vladajuće koalicije sa kojima sam na tu temu pričao.

Ono što je u tom momentu bilo važno, bilo je glasati za budžet za 2006. godinu. Nije se biralo i probiralo u obećanjima šta će pojedinim poslanicima biti dato u njihovim sredinama, odnosno šta će se graditi tamo odakle oni dolaze. Da li je to opravdano ili nije opravdano, da li je strateški ili nešto drugo, to je posebno pitanje. Važno je da je obećano i da je glas dobijen.

Tada počinje taj tajni ili ilegalni nacionalni investicioni plan i on je bio u nekoj ilegali sve dok sredstva nisu obezbeđena i dok nisu pozvani svi od strane Stalne konferencije gradova, ministar Dinkić, predstavnici Ministarstva finansija, državne uprave i lokalne samouprave, u „Sava“ centar, kada smo počeli polako da ponešto saznajemo o Nacionalnom investicionom planu. Na tom sastanku sam pričao sa kolegama i saznao da su njima sredstva odobrena. Obrasci za Nacionalni investicioni plan nisu postojali, to je tek kasnije.

Prošao sam kroz jedno gradilište, radujem se svakom gradilištu u Srbiji, na kome već stoji tabla – Nacionalni investicioni plan. Mi se ubismo danas ovde raspravljajući o Nacionalnom investicionom planu, a to su sredstva koja se već troše.

Ko je raspisao tender, na koji način, ko je izvođač radova, po kom osnovu, na to nam treba odgovor. Ja to ne znam. Voleo bih da mi neko kaže iz ovih poslaničkih klupa ili da se neko obrati javnosti i da kaže: to je moralo, Srbija je navikla na moranje. A ako je i ovo moranje, mi to možemo da razumemo. S jedne strane je predizborna kampanja, a, s druge strane, obzir prema narodnim poslanicima. Hajde da budemo još jednu godinu tu gde jesmo itd.

Voleo bih, kada govorimo o tom Nacionalnom investicionom planu, da nam neko objasni kriterijume po kojima su određivane kvote, sume novca u njemu. To mi je toliko zadalo problema da, bez obzira na to koliko se time bavio i analizirao, ne mogu da pronađem nijedan modus koji je, inače, javno izgovoren, a predstavljen je kao kriterijum.

Prvo je površina teritorije i to se, pre svega, odnosi na lokalne samouprave. Molim vas, lokalne samouprave su ovde u pitanju. Drugo, broj stanovnika. Treće, razvijenost. Ovaj treći faktor uveden je upravo kao jedna varijabila koja je pogodna za manipulaciju po tim političkim osnovama. Ko će danas da kaže koji je region ili koja je lokalna samouprava razvijena, nerazvijena itd, ko to ima pokazatelje. Garantujem vam da ih nema niko. To je vrlo lepo za dodavanje političkim istomišljenicima, jer tu su raznorazne trgovine. Te trgovine su već istrgovane i rezultati se već znaju. Ovo što mi radimo, to je retroaktivna rasprava. Mi raspravljamo unazad. Mi treba da živimo unazad. Ono što je već zaživelo, mi to treba da odobravamo. Mislim da ovde postupak i redosled stvari apsolutno nisu na mestu.

Molio bih predstavnike Ministarstva finansija da poslanicima dostave uporedni pregled odobrenih sredstava Nacionalnog investicionog plana po opštinama. Nemojte da se brinete za okruge, jer okrug je mnogo širok pojam, a mi živimo na nivou lokalnih samouprava. Kada bude postojao zakon o okruzima, onakav kakav je Zakon o lokalnoj samoupravi, tada prihvatam da se raspravlja o ovome o čemu vi pričate, ali ne prihvatam sve dok se život odvija u lokalnim samoupravama ili opštinama.

U opštinama se život meri dužinom puta, dužinom kanalizacije, meri se brojem stanovnika koji to koriste, meri se dohotkom koji se tu ostvaruje. To je ono o čemu mi možemo da pričamo ovde, a ne o okruzima. Lično, za svoj okrug, mogu da budem zadovoljan projektovanim sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana, ali pogledajte opštine u okruženju - ko je koliko dobio, i onda će vam biti jasno šta se sve dešavalo u prvoj polovini ove godine ili u leto 2006. godine.

Sve dolazi na svoje. Ne kažem da od nekoga treba oduzeti, to nije politika SRS, nego svima ravnomerno dodeliti. U tom smislu, mislim da Ministarstvo finansija nije imalo dobru metodologiju u izradi Nacionalnog investicionog plana, niti je imalo sistematiku. Zbog čega?

Prvo, zbog toga što mi ovaj nacionalni investicioni plan nismo digli na nivo ove skupštine i na nivo Republike. Zbog čega? Zbog toga što Republika nema strategiju razvoja i nema taksativno nabrojano šta su to srpski prioriteti u razvoju privrede, u razvoju lokalnih samouprava, u razvoju života itd. To je jedan problem. S druge strane, poslanici ove skupštine nisu raspravljali o nekim prioritetima koji su bitni za državu Srbiju. Neko je tamo konkurisao sa nekim projektom i to se smatra da je od državnog interesa.

Gospodo, ne možemo mi to tako raditi. Znači, manjkavost je što ni lokalne samouprave nisu imale mogućnosti da raspravljaju o ovim sredstvima Nacionalnog investicionog plana.

Sada pogledajte u kakvoj je situaciji Srbija. Imamo određeni deo sredstava kojima možemo da raspolažemo. S druge strane, nemamo jasno definisano niti izraženo mišljenje poslanika o tome koje su to kapitalne investicije koje Srbiju mogu da podignu sa nivoa na kome je sada, da to stvarno bude investicija i oplođavanje sredstava iz dana u dan. To je uskraćeno poslanicima. Naterali ste lokalne samouprave, odnosno opštine da se o ovome ne pitaju.

Zamislite jednu opštinu, bilo koju u Srbiji, koja treba da dobije određena sredstva koja su ovde planirana, a da o tome nijedan jedini odbornik nije raspravljao u odborničkim klupama lokalne samouprave.

Ko je taj ko je oduzeo osnovno pravo poslanicima - da o ovome raspravljaju i, drugo, ko je oduzeo legitimno pravo ljudima u lokalnoj samoupravi, odbornicima, odnosno onima koje je narod neposredno izabrao, da oni o tome raspravljaju? Mislim da je ta metodologija apsolutno izostala i da su to propusti i Ministarstva finansija, ali i celokupne Vlade Srbije.

Ovo što je rađeno, brzopleto je urađeno. Mogu da kažem da se ovde krije još jedna opasnost, a to je Predlog nacionalnog investicionog plana za 2006. i 2007. godinu. Tamo gde su sredstva dodeljena za 2006. godinu, dodeljena su u nekom procentu, otprilike 30% za 2006. godinu, a 70% za 2007. godinu. Sada postavljam pitanje – kako da potrošimo ova sredstva koja su predviđena i koja budemo izglasali do kraja 2006. godine?

Lepo je rečeno, ako se ne potroše do 2006. godine, 50% od tih sredstava mogu se utrošiti u 2007. godini. To je ta kalkulacija Vlade i Ministarstva finansija koja za lokalne samouprave znači podmetanje kukavičjeg jajeta. Ne sme to da radi Ministarstvo finansija, niti Vlada Republike Srbije.

Ja garantujem da se u Ministarstvu finansija već sada operiše cifrom koja se neće utrošiti u 2006. godini, već će se 50% toga utrošiti u 2007. godini. Onda će ovaj investicioni plan objektivno biti realizovan sa mnogo manje sredstava na terenu. To Ministarstvo ne sme da dozvoli sebi.

Hoćemo li mi da čekamo sada projektne timove dok se oni ne konsoliduju u Ministarstvu finansija, pa da dođu u lokalnu samoupravu da pogledaju tamo neki dom zdravlja, pa da pogledaju poresku upravu, pa da pogledaju neku saobraćajnicu ili već ne znam šta? Neka oni naprave projekat. Gde nam je onda tu odobrenje za gradnju svega toga, koliko to vremena treba da prođe? Mi treba da budemo par excellence uprava da sve to iznesemo do 31.12.2006. godine, odnosno 2007. godine.

To se, objektivno, ne može očekivati. Vlada treba da preuzme na sebe odgovornost da ova sredstva ne budu utrošena u 2006. godini. Znam da su predsednici opština i oni kojima će biti ovo dodeljeno savesni i da imaju poverenje naroda, daće sve od sebe da to urade i da iskoriste, ali, objektivno, i Ministarstvo finansija i Vlada znaju da oni to neće uraditi. Onda kada se to ne uradi, biće to opšta kritika – mi smo vam to naznačili a vi niste iskoristili ta sredstva.

Ne može tako da se radi. Ako smo se dogovorili ovde da sredstva budu doznačena, onda tim sredstvima treba da raspolažemo ili mi u lokalnim samoupravama ili da vi odredite tačnu dinamiku rada kako treba ta sredstva da se utroše. I, neće biti smetnje u lokalnim samoupravama da se ova sredstva utroše.

Napomenuo bih dve stvari. Prvo, u ovom nacionalnom investicionom planu je totalno zaboravljena imovina Vojske Republike Srbije, koja se nudi lokalnim samoupravama radi dogovora. To su vrlo interesantne investicije i za lokalne samouprave, ali i za državu, Republiku Srbiju. Niko o tome nije vodio računa. Oni nama to nude i čak govore da može i na neke rate itd, ali bitno je da je to sklonjeno od Vojske i stavljeno u zapećak, da se ne finansira.

S druge strane, moram da kažem da se nije vodilo računa ni o predškolskim institucijama, niti uopšte o ulaganju u najbolju srpsku investiciju, a to je porod. Nema novih investicija kada su u pitanju dečiji vrtići, kada su u pitanju institucije koje život znače. Ako tako budemo radili, sve ove građevine koje budemo gradili, sve ove mostove i puteve, možda će neko drugi koristiti. Dakle, paralelno moramo voditi računa i o investiranju i o rađanju.

Hvala vam.

 

U ime pet predsednika opština: Arilja, Požege, Čačka, Lučana i Gornjeg Milanovca, koji su pomenuti na indirektan način, želeo bih da zahvalim poslaniku Baraliću na ovoj velikoj brizi za vodosistem Javnog preduzeća Rzav, sa sedištem u Arilju.

Ovo jeste jedna od najvećih i najznačajnijih srpskih investicija. Ja sam u isto vreme i član koordinacionog tela koji stoji na čelu ovog javnog preduzeća. Ono što bih želeo da kažem ovom prilikom to je da svi predstavnici opština zdušno podržavaju ovaj projekat i mnogo toga je urađeno na nivou Javnog preduzeća Rzav, na nivou koordinacionih tela svih predstavnika opština, ali još nije urađeno na nivou Republike Srbije.

Pre svega, želim da kažem kolegi Baraliću da, evo, i u nacrtu budžeta moramo krenuti od toga ko je bio ovlašćen da podnosi predloge za Nacionalni investicioni plan, odnosno projekte. Bili su ovlašćeni lokalne samouprave i nadležna ministarstva.

Dakle, to nije moglo da se podnese u organizaciji više lokalnih uprava, odnosno samouprava, jer bismo tada uskratili sve one ostale, nužne potrebe građana, ali je zatajilo nadležno ministarstvo.

Ne može da se kaže da Srbija ne zna za najveći vodosistem –Rzav, i ne može da se kaže da Vlada Republike Srbije ne zna za brane u Svračkovu, jer je ta ista Vlada Republike Srbije usvojila Prostorni plan Republike Srbije i objavila ga u „Službenom glasniku Republike Srbije“, u kojem su predviđena tri vodozahvata i tri brane, dve na teritoriji opštine Požega i jedna ne teritoriji opštine Užice.

To je bio jedan predposao o kojem je u potpunosti informisano nadležno ministarstvo, ako ne i kompletna Vlada.

Iz tih razloga, bilo je mesta da to nadležno ministarstvo pokrene inicijativu, a mi bismo zdušno tu inicijativu podržali, i unapred vam kažem - sufinansirali tu ogromnu investiciju.

Nemojte da zaboravite da smo mi prihvatili projekte i od strane Agencije za razvoj lokalne infrastrukture, koja nam je ponudila učešće u paritetu – 65 odsto lokalna samouprava, 35 odsto Nacionalni investicioni plan.

Dakle, ako smo to prihvatili, sigurno bismo prihvatili i ovu investiciju, koja bi sutra bila na dobrobit ne samo ovih pet gradova, nego čak i Kraljeva i šire.

Ono što je meni posebno drago, to je da informišem i javnost i sve vas ovde, u Skupštini, kao i Vladu Republike Srbije, da će ove i sledeće godine, iz ovog vodosistema, najčistiju vodu u Republici Srbiji piti svi građani na teritoriji opštine Požega, sam grad i svako selo, a teritorija je jako velika i razuđena.

Prema tome, želeo bih da takvu vodu piju i svi oni kojima je to uskraćeno u ovom momentu. Zbog toga je trebalo da Vlada, odnosno nadležno ministarstvo prepozna ovaj vitalni interes i bar tu jednu investiciju označi kao kapitalnu i prioritetnu.

Ako se sećate moje načelne diskusije, ja sam govorio upravo u prilog svemu ovome, da Srbija nema investicije, nema usvojene projekte, nema svoju strategiju, nema prioritete, ali, s druge strane, ona zaboravlja i ono što je već do sada uradila.

Informacije radi, 18 knjiga projekata je već spremno i stoji elaborirano, samo se čeka investitor. Procena investicije je 61 milion evra.

U to ime, još jednom zahvaljujem poslaniku Baraliću, a nadam se da ovo moje izlaganje podržati i svi ostali predsednici opština.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS želim da obrazložim podneti amandman na član 7, gde sam predložio da se ovaj amandman briše. Da bismo shvatili razloge koji su opredelili poslaničku grupu SRS za brisanje ovog amandmana, moramo imati u vidu celokupnu diskusiju u načelu, ali i onu jučerašnju diskusiju u pojedinostima na dosadašnji tekst zakona, odnosno ovih prvih nekoliko članova.
Ono što je najbitnije, to je da član 7. ovog zakona reguliše ko su subjekti obaveza u ovom zakonu, odnosno ko je taj ko će biti obavezan da vrši restitucije imovine crkvama i verskim zajednicama. U tom članu suvišno se ponavlja ko su obveznici vraćanja, tako da je predviđeno da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade, Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine.
Samo da podsetim, kada smo govorili o članu 3. i kada je propisivan član 3. rečeno je u značenju izraza šta je obveznik i ko je obavezan da vrati imovinu, tako da je ovo ponavljanje u vrlo kratkom intervalu zaista nepotrebno.
Ono što je jako važno, napomenuo bih, to je da u članu 7. stav 2. i 3. razdvaja obveznike vraćanja ove imovine crkvama i verskim zajednicama, i to se kaže: "Ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade".
Ne znam na šta može inače da naiđe ova odredba, ali pretpostavljam da će se ovde dogoditi velike anomalije, tako da određena privredna društva koja su izvršila čak i privatizaciju i ta imovina otišla u privatne ruke, obveznik vraćanja biće Republika Srbija, a znamo koliko od privatizacije dobija Republika Srbija i koliko dobijaju lokalne samouprave.
Smatram da je ovakvo rešenje i ovakav stav u članu krajnje neracionalan i nepotreban, uz sve ono što smo govorili da inače ovaj član ne treba ni da postoji.
Ali, u trećem stavu naglasio bih da se sada podvlači da je lice iz stava 2, koje je steklo pravo svojine ili drugo pravo koje u sebi sadrži pravo raspolaganja na nepokretnosti na osnovu pravnog posla za koje u vreme prenosa nije plaćena tržišna cena, obveznik je vraćanja nepokretnosti iz stava 1. ovog člana.
Ovde se sada nailazi na vrlo važan pravni problem koji se inače sreće u praksi sudova i Komisija o vraćanju i restituciji imovine koja je, inače, počela devedesetih godina, javlja se u velikom obimu.
Naime, ako pođemo od toga da je neko stekao teretnim pravnim poslom uz neku naknadu, bila ona pravična ili nepravična, to je jedna situacija, a ukoliko pođemo od toga da je pravno lice ili neko drugo privredno društvo steklo određenu imovinu bez naknade, to je onda posebna situacija. Ako smo ovako predvideli i ako ovako ostane u zakonu, doći ćemo u vrlo veliku pravnu problematiku, a to je da diramo u pravnu sigurnost.
Naime, moramo uzeti po strani i ostaviti restituciju imovine koja je stečena teretnim pravnim poslom uz naknadu. Šta bi to značilo? To bi značilo da drugi stav člana 7. mora da vrši verifikaciju kakvi su tržišni uslovi bili pri prometu nepokretnosti u vreme kada je otuđivana ova imovina, odnosno kada je sadašnji obveznik sticao pravo svojine nad određenim nepokretnostima koje su oduzete od crkava i verskih zajednica.
Mislim da toliko vraćanje u prošlost, kada su svi kriterijumi izgubili sve vrednosti, dakle, moramo proceniti šta je bila pre 40-50 godina tržišna vrednost. To će zadreti u veliku pravnu sigurnost. Mislim da o ovim stvarima predlagač zakona nije u dovoljnoj meri vodio računa.
Smatram da brisanje ovog člana mnogo više može da amortizuje probleme koji će se javiti u eventualnoj primeni zakona, ukoliko se ovaj zakon usvoji. Naići ćemo na raznorazna postupanja u pogledu svega ovoga. Tu će određene komisije imati veštaka i postavlja se pitanje kakav stručnjak treba da bude da proceni da li je nekom u teretno-pravnom poslu dao određenu i odgovarajuću tržišnu vrednost.
Ako je to otuđivano putem licitacije i opet nije postignuta tržišna vrednost, kako ćemo onda da postupamo, kako ćemo onda da donesemo odluku? Da li će to biti obveznik po stavu 2. ili eventualno stavu 3, može li iko sada da da odgovore na ova pitanja? Smatram da ne može.
Evo, vidite jednu situaciju. Ukoliko se desilo da je oduzeta imovina od crkve i verske zajednice i data lokalnoj samoupravi, to su obično dobijale tada opštine, a one sprovele određeni postupak licitiranja i neko izlicitirao neku cenu, ali i ta cena je možda – dvojica nameštena, treći dobija.
Kako ćemo sada da branimo jednu pravnu sigurnost. Taj koji je kupio, po svemu onome je legalno i ex lege stekao pravo svojine. Sa druge strane, ako se uzme ovakva odredba člana 7, može se postaviti pitanje da li je to tržišna vrednost. I sada zadirati u tržišnu vrednost posle ovolikog vremenskog razdoblja je zaista krajnje neracionalno.
Moram da kažem da sudska praksa i praksa upravnih organa od devedesetih godina, ako se setite kada je donet onaj Zakon o vraćanju imovine oduzete po Zakonu o PZF-u ili poljoprivrednom zemljišnom fondu i neizmirenim obavezama od 1946. do 1951. godine, onda ćete naići na opravdanje onoga što sam rekao, a to je da mnogo više opasnosti rađa usvajanje ovakvog člana nego brisanje. Ako ga izbrišemo imamo sve predviđeno u članu 3, a praksa može da odgovori i iskristališe šta je pravedno, pravično i istinito uraditi u određenim slučajevima.
Ako se uzme stav zakonodavca da ne treba da se oštete verske zajednice i crkve u ovoj restituciji, onda se postavlja pitanje da li jednu nepravdu ispravljamo nekom drugom nepravdom, a to je ono što može da utiče na našu pravnu sigurnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u argumentovanoj diskusiji u načelu i o pojedinostima poslanici SRS dali su zaista vrlo konstruktivnu diskusiju, koja, moramo da kažemo, zaista ima osnove, s obzirom da naš privredni sistem nije sazreo za donošenje ovakvog zakona i da ovakav zakon o arbitraži može da se izrodi u svoju apsolutnu suprotnost. Iz tih razloga sam i podneo amandman na član 11. i predložio da se taj član briše, a taj član 11. tiče se naknadnog sporazuma o arbitraži.
Prvo da kažemo da su u pitanju svojevrsne vrste obligacija u koje stupaju određeni privredni subjekti i, naravno, subjekti takve obligacije mogu ugovoriti arbitražu. Ukoliko se oni sporazumeju, to je tzv. njihova saglasnost volja i to je ono kada se ugovaračka volja približava konsenzusu, a to je da se u eventualnom sporu arbitrira. Međutim, u ovom i ovakvom članu 11. predviđeno je da se arbitraža može ugovoriti i naknadno, što mi iz SRS smatramo da je apsolutno neprihvatljivo.
Arbitraža može da se ugovori, dogovori, predvidi i usaglasi samo pre nego što nastane spor i pre nego što se neka strana obrati za zaštitu suda. Ovako kako je ovde u članu 11. predviđeno to bi značilo da se u izvesnim slučajevima može i naknadno ugovoriti ova arbitraža.
Moram da kažem da se vrlo često u ovakvim vrstama sporova može dogoditi da dođe i do zloupotrebe i da nisu sve strane u ugovornim odnosima potpuno ravnopravne. Ona strana koja ispočetka oseća da nije ravnopravna težiće da ovu arbitražu ugovori i da se naknadno dođe do ugovaranja ove arbitraže, što smatram da je apsolutno neprihvatljivo u našem sadašnjem pravnom sistemu. Tako da ukoliko ostane ovaj član 11, on će doprineti da postoji jedna opšta pravna nesigurnost, kada, kako i na koji način.
Ipak, ukoliko se radi o svojevrsnim vrstama obligacija koje treba da budu jasne, precizne, decidne, onda nema nikakvog razloga da već kada se zna da postoje arbitraže o arbitraži se ne kaže nešto i u samoj obligaciji. Iz tih razloga u ime SRS podneo sam ovaj amandman i predlažem da se član 11. briše. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanik SRS Moma Marković podneo je amandman na član 161. Predloga zakonika o krivičnom postupku, a taj član nosi naziv - Žalba oštećenog. Inače, mi već sat, sat i po, govorimo o jednom vrlo problematičnom i diskutabilnom pravnom institutu, a to je institut svedok-saradnik.
Evo, u zadnjim javljanjima kolega poslanika imali smo i neka rešenja koja idu u prilog ovog instituta, ali SRS insistira na onome što je do sada rečeno - da ovaj institut nije potreban našem procesnom pravu i da će ovaj institut verovatno u nekoj budućnosti biti zloupotrebljen ili modifikovan.
Osnovno pravilo nauke i struke, koje delegiraju zakonopiscima, upravo je činjenica - ako možete, ovaj institut nemojte uvoditi; ako ga uvodite, neka bude maksimalno restriktivan. Ovaj institut ne sme nikada da bude pravilo, jer to pravilo može da se pretvori u zloupotrebu. To bi bila suština i apsolviranje neke dosadašnje diskusije.
Što se tiče ovog konkretnog člana, bez obzira da li se poslanici glasanjem odluče za jednu varijantu, za svedoka-saradnika i uvođenje ovog instituta u naše krivično-procesno pravo ili da se opredele da ne uvode ovaj pravni institut, član 161. nema apsolutno nikakvog smisla. Mislim da je ovo jedan od najžalosnijih članova koji je ovde pomenut, a obrazložiću to na sledeći način.
Ovim članom, nakon predloga javnog tužioca da se neko uvede kao svedok-saradnik, odlučuje kvalifikovano veće i to veće trojice sudija, kako je to predviđeno u prethodnom članu. Tada žalbu dajemo kao pravo oštećenom, koji je oštećen od strane velike kriminalne grupe, od strane ogromnih kriminalaca, onoga ko je priznao krivično delo i koje je evidentno. Mi dajemo njemu pravo da se žali na ono što je odlučio i javni tužilac i kvalifikovano veće.
Sada pitam ministra kakav to treba da bude oštećeni, kakvu on treba da ima ulogu, kolika je njegova težina, koliki je njegov kvantum da bi drugostepeni organ usvojio njegovu žalbu? Totalna besmislica koja je uneta u zakon.
Ako pođemo od činjenice da svedok-saradnik može biti i u pogledu krivičnog dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG, postavljam pitanje ko je ovlašćen kao oštećeni da podnese žalbu? Da li smo o tome razmišljali? Mislim da nismo.
Dakle, naša država organizovanim kriminalom dovedena u pitanje, ili SCG, sasvim svejedno, kao državna zajednica, i mi odlučili, putem predloga javnog tužioca i odluke kvalifikovanog veća, da zaista treba da se svedok-saradnik u nekom predmetu pojavi, onda se neko javlja kao oštećeni. Ko je taj oštećeni, koje je to ime i prezime, koja je to institucija, koji je to predstavnik institucije? Mislim da na to nemamo odgovor.
Ako uzmemo u obzir krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, ko je onda nadležan da podnese žalbu, koji je taj oštećeni? Da li je to možda krivično delo genocida, primera radi, pa sad ko je ovlašćen da u ime onoga nad kim je izvršen genocid podnese žalbu? I govorimo o sudbini te žalbe, da li uopšte ima smisla govoriti o toj žalbi?
Ako smo se odlučili za opciju da se uvede ovaj institut, onda je sasvim dovoljno da ga predloži javni tužilac i kvalifikovano veće.
Kvalifikovano veće je veće trojice sudija, po pravilnu krivičara u nadležnom sudu. Ako mi nemamo dovoljno poverenja ni u javnog tužioca, ni u odluku kvalifikovanog veća, nego još dodajemo da to može biti i verifikovano višim sudom putem žalbe oštećenog, smatram da je to samo komplikovanje postupka, a to dovodi u pitanje institut koji vladajuća opcija želi da uvede.
Molim vas, ministre, razmislite o svemu ovome što sam rekao, jer zaista pričam o ovome bez obzira da li se odlučili za jednu ili za drugu opciju. Dovodimo u pitanje legalitet, dovodimo u pitanje sposobnost javnog tužioca, kvalifikovanog veća, ako dajemo ovako neodređenom oštećenom pravo da uloži ovu žalbu. Evo, toliko u vezi ovog člana.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kažem da je argumentovano traženje brisanja člana 164. Jedno obrazloženje smo čuli, ali tražimo i drugo obrazloženje i molim da se isto obrazloženje sasluša.
Naime, ako svedok-saradnik ne postupi u skladu sa odredbom člana 157. ovog zakonika, on gubi svojstvo saradnika.
Ovo je vrlo problematična odredba. Nema automatizma. Ako je javni tužilac ovlašćen da nekoga predloži za svedoka-saradnika i ako o tome odlučuje kvalifikovano veće, onda javni tužilac mora biti taj koji će predložiti sudu, i to sudećem veću, pretresnom veću, da ovome svedoku-saradniku oduzme svojstvo svedoka-saradnika.
Ovako kako stoji u odredbi, opšta procena u sudnici može da izazove i javno mnjenje da neko nije ispunio odredbu člana 157. i automatski mu se oduzima svojstvo svedoka-saradnika. Ovako napamet pisanje odredbi apsolutno znam da i vladajuća garnitura ne podržava.
Moramo obratiti pažnju na ovakve stvari, kao što moramo obratiti pažnju i na prethodni član, o kome je govorio uvaženi kolega Aligrudić. Čitajući ovaj član, kolega Aligrudić je izgovorio: svedok-saradnik koji je pred sudom dao iskaz, u skladu sa obavezama iz člana 157. ovog zakonika, oglašava se krivim, odmerava mu se kazna itd. Ono što je izgovorio kolega Aligrudić je potpuno logično i mora da piše u ovom članu, ali nažalost ne piše. Dakle, svedok-saradnik mora da se oglasi krivim, pod jedan; pod dva, mora da mu se utvrdi kazna ili da mu se odmeri.
I jedna i druga terminologija je potpuno ispravna. Ali, pod tri, mora da se kaže izriče se kazna. Nema ničeg u presudi da se preskoči, a ovo ne piše u ovom 163. članu stav 1. Apsolutno ne piše, pročitajte. Izricanje kazne je nešto drugo.
Dakle, govorim o utvrđenoj kazni i onda se ne odmerava kazna nego se izriče kazna. To je terminologija po Zakonu o krivičnom postupku. Jedno je odmeravanje, drugo je utvrđivanje i treće je izricanje kazne. Molim vas lepo, ako ćemo da usvojimo ovaj zakon kako je predložio kolega Aligrudić, i u načelu i u pojedinostima.
I još jednu stvar, vrlo bitna. U stavu 3. ovog člana gde se govori da se može osloboditi od kazne, govori se – svedoka-saradnika oglasi krivim sud i oslobodi od kazne. Vrlo je bitno da se zna u javnosti koliko je ovaj svedok-saradnik kriv. Dakle, mora i u stavu 3. da se kaže kolika kazna i da vidimo mi da li je društveno opravdan predlog javnog tužioca da se tom licu kazna eliminiše.
Ako je on 15 godina kriv, ima li ikakvih olakšavajućih okolnosti, ikakvog pređašnjeg života, ikakvih opštih okolnosti koje utiču na odmeravanje kazne, da se njemu ta kazna oprosti. Nema. E zbog toga je izostavljeno ovo, radi javnosti, radi građanstva. Ne radi se samo o tome da li smo za ili protiv ovog instituta, nego ako se opredelite da uvedete ovaj institut, neka bude jasan i precizan.
Iz tih razloga govorim, vrlo bitna je činjenica da se ne postupa po automatizmu. Ovde ćemo doći u jednu koliziju i zato treba usvojiti brisanje ovog člana, jer bolje da ne postoji nego da postoji ovakav kakav je, a i s one druge koncepcijske, o kojoj su govorili moji prethodnici iz SRS. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je dosta danas izneto o zakoniku o krivičnom postupku i ostalom setu zakona koji su spojeni u jedinstveno raspravljanje. Mislim da su poslanici SRS dali argumente za i protiv ovakvih normi.
Međutim, moram da pomenem samo jednu činjenicu, a to je da kada smo raspravljali o prethodnom zakoniku o krivičnom postupku govorili smo i o tome da ono što je tada predloženo zaista ne treba predlagati, nego da treba doneti jednu faktičku kodifikaciju zakonika o krivičnom postupku i sve to objediniti. Tada smo čuli obrazloženje da je to dobar zakonski predlog, da nema nijednu manjkavost i da ga treba usvojiti. Lično sam ovde za govornicom rekao da ćemo vrlo brzo raspravljati o novom zakoniku o krivičnom postupku.
Danas imamo priliku da o tome govorimo i danas smo apsolvirali ovu temu i videli da i ovaj zakonik o krivičnom postupku ima jako puno manjkavosti. Ono što bih posebno apostrofirao, to je prethodni krivični postupak koji postojao u Zakoniku o krivičnom postupku sada se razbija na određene celine i pri tome prethodna istraga odvaja se od prethodnog postupka, gde se razdvaja istraga, optužnica, preispitivanje optužnice i glavni postupak.
Ukoliko smo tužioca definisali onako kako smo ga juče strategijom predvideli, smatram da tužilaštvo i dalje ostaje organ gonjenja s jedne strane, a da ovaj postupak krivični vezan je isključivo za postupanje suda. Sada ove dve funkcije, dve uloge, na neki način mešamo i to namerno. Ako stavljamo da tužilac može da sprovodi istragu, onda zašto dajemo za pravo da se on obrati sudiji i da mu poveri pojedine istražne radnje.
Nisam razumeo ovakvu koncepciju i ne mogu sebi da objasnim, ako sve uzimamo u nadležnost javnog tužilaštva, zašto onda može nešto da se poverava sudu. Koje će to biti radnje u obrazloženju se ne navode. Pokušao sam da simulujem određeni primer, ali nisam došao na ideju kako se to može u određenim slučajevima kompenzirati uloga tužioca postupanjem u određenim istražnim radnjama istražnog sudije.
Ono što posebno želim da naglasim, a to je da taj prethodni postupak istrage ili prethodnu istragu stavljamo u nadležnost ovim predlogom policijskim organima, a znamo da je i do sada, kada je ovaj postupak bio u nadležnosti suda, bilo je mnogo manjkavosti i mnogo prigovora.
Takođe moram da naglasim da u ovom postupku ono što se izdvaja od dokaza vrlo često je osporavano i kasnije izdvojeno iz spisa predmeta pred sudom. Ne znam kako će to sada da se odvija ukoliko sve ovo što se radilo u pretkrivičnom postupku stavljamo u nadležnost policijskim organima, odnosno tužilaštvu. Govorim ovde pre svega o jednoj pravnoj sigurnosti i o onome šta jesu, a šta nisu dokazi.
Kada sam već kod tih dokaza, želeo bih da pomenem samo par stvari, koje se tiču dokaznih radnji,. Kada su u pitanju te dokazne radnje, moram da kažem da tajni, zvučni i optički nadzor osumnjičenog, pružanje simulovanih poslovnih usluga, sklapanje simulovanih pravnih poslova, angažovanje prikrivenog islednika, kontrolisana isporuka, automatsko računovodstvo itd. jesu određene dokazne radnje koje su apsolutno poznate kako u evropskom, tako i u svetskom pravu.
Međutim, želeo bih da naglasim samo jednu bojazan, jednu opštu bojazan da ovi instituti, koji se nisu do sada kod nas primenjivali ex lege, nailazili su na određene zloupotrebe i plašim se da, i ako ih zakonski uradimo, da imamo zakonsku regulativu, da ćemo opet doći u situaciju da se ovakve dokazne radnje zloupotrebljavaju.
U tom slučaju, iako su one predviđene kao dokaz, moći će biti osporavane u krivičnom postupku i naročito u žalbenim postupcima. Zato sam smatrao da bi detaljnije regulisanje svih ovih dokaznih radnji i jasno kristalisanje kao dokaza u krivičnom postupku, moglo bi da dođe do jednog optimalnog rešenja i da nađemo kompromisno rešenje između vladajućih evropskih normi, čak i svetskih normi, u pogledu ovih dokaznih radnji i onoga što je do sada kod nas bilo, odnosno što je do sada kod nas postojalo kao praksa.
Da li nešto može biti dokaz u krivičnom postupku, to je teorijsko pitanje, ali pre svega moramo jasno da odredimo kako i na koji način, u kojim prilikama i kada se ovi dokazi mogu dobiti. Ne možemo ih samo vezati za određenu težinu krivičnih dela ili za oblik krivičnih dela, nego ih moramo obrazložiti baš u Zakoniku o krivičnom postupku, kako i na koji način, ko ih vrši, ko odobrava itd. O tome ima reči, ali nije dovoljno na precizan način određeno.
Što se tiče priprema za glavni pretres i upućivanja poziva, želeo bih samo da naglasim da zaista treba da pratimo neke svetske i evropske tendencije i da kažemo da pozivanje ne treba da se obavlja samo na onaj klasičan način, ali moramo računati i da će ovde biti propuštanja rokova.
I u slučaju propuštanja rokova, morali smo da regulišemo i onaj pravni institut koji se zove povraćaj u pređašnje stanje ili tzv. restitucija, jer zaista ljudi, iako imaju računare, iako se služe elektronskom poštom, vrlo često se može desiti da oni taj poziv ne dobiju blagovremeno i zbog toga propuste određene radnje.
Mislim da je u ovoj kodifikaciji Zakonika o krivičnom postupku bilo mesta da se i o ovome nešto kaže.
Obzirom da vreme ističe, zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je važno pitanje reforme pravosuđa, na dnevnom redu Narodne skupštine. Trebalo bi da zaista krenemo u jednom pravom pravcu, a to je da izvršimo jednu reformu pravosuđa i to niko ne zabranjuje, to nam niko ni do sada nije zabranjivao.
Ova današnja strategija koja se predlaže samo je jedna obična kamuflaža za ono što do sada nije urađeno ili je bar delimično urađeno. Ja ću pokušati u nekoliko konciznih rečenica da kažem zbog čega se poslanici SRS ne slažu sa ovakvom koncepcijom strategije, pre svega, o onome što smo danas dosta raspravljali, a to je o jednoj problematičnoj ustavnosti ovakvog predloga, a sa druge strane u ovoj strategiji navedene su neke činjenice sa kojima mi apsolutno ne možemo da se složimo.
Evo, prvo, preterano kompleksan i širok sistem sudova. Ako to uzmemo s jedne strane, a sa druge strane šta se predlaže, ne znamo na koji način će se ovaj kompleksan i širok sistem suziti. Apsolutno to nije tačno. Štaviše, uvodimo i neke nove sudove, uvodimo i neke druge organizacije i dolazimo do mnogo kompleksnijeg sistema pravosuđa.
Ako uzmemo činjenicu, kaže, nejasni su standardi izbora, opoziva, rezultata i napredovanja sudija. Mi često ovde biramo nosioce pravosudnih funkcija, biramo predsednike sudova, javne tužioce, zamenike javnih tužilaca, ali stalno nam se objašnjava da su to dobri kriterijumi, da je postupak dobar, i da su rezultati rada tih sudija apsolutno verifikovani i na osnovu toga svi poslanici ove skupštine su glasali.
Šta je od toga tačno? Je li tačno ono što se govori kad se ta tačka dnevnog stavi na razmatranje ove skupštine ili je, pak, tačno ovo što se nalazi kao polazna osnova u izradi ove strategije. Takođe, ne mogu da prihvatim konstataciju da je neadekvatan program na pravnim fakultetima. Ovo se stavlja da poslanici glasaju. Da li smo mi kao poslanici Narodne skupštine Republike Srbije uopšte vlasni i nadležni da kažemo da je na jednom pravnom fakultetu ili univerzitetu ili na bilo kom pravnom fakultetu neadekvatan program?
Molim vas, gospodo, nismo. Ima neko mnogo važniji i neko mnogo kompetentniji od nas ovde koji smo pojedinci da kaže o ovome, a posebno ne mogu da se složim sa tim da oni koji se spremaju za pravosudne funkcije da su kao neki lideri, o čemu je bilo danas reči, u sistemu pravosuđa, odnosno u pravničkoj delatnosti.
Ima vrlo važnijih pravnih delatnosti, smerova na pravnom fakultetu, i međunarodnog prava, i privrednog prava, i pomorskog prava itd. Nema tu liderstva. Ili jesi pravnik ili nisi pravnik. Ili znaš to da primeniš ili ne znaš. To je jedino kriterijum, a ne možemo one koji se bave pravosudnim funkcijama izdvajati iz nekog opšteg sistema obrazovanja na pravnim fakultetima.
Onda, ne mogu da se složim sa konstatacijom da su loše opremljeni i održavani objekti pravosuđa, jer verujte, kao advokat i kao bivši sudija, išao sam i u sudove gde je mermer, gde su crveni tepisi, gde je sve tip-top namešteno, gde su gelenderi sjajni, zlatni, pozlaćeni, ne znam ni ja već šta, ali moram da vam kažem bio sam i u sudu gde sam stao ispred ulaznih vrata i nisam mogao da uđem sve dok mi čovek nije pokucao na prozor i rekao – kolega, izvolite kvaku, neko nam je uzeo kvaku sa vrata. I u takav sud sam ulazio.
Dakle, ako je ovo jedno opšte stanje, jedna polazna osnova za izradu strategije, moramo reći ima dobro opremljenih sudova, srednje, ali ima i vrlo loše opremljenih sudova, pa ćemo akcenat staviti da se opremljenost tih sudova poboljša. Ako se tu misli na onu opremljenost sudova u tehničkom smislu – uvođenje internet sistema, kompjutera itd, to je sasvim pohvalno i to je neka nova era koja donosi boljitak i pravosuđu i ovim pravosudnim funkcijama.
Ono što bih želeo posebno da navedem, a to je, ključna načela ove strategije, kako je navedeno ovde, da je sudski sistem nezavisan, da je transparentan, da je odgovoran i efikasan. Čini mi se da o toj nezavisnosti sudija govori i svaki ustav, do sada doneti, i važeći Ustav, a i svi naši zakoni, i da nije to toliko opšte poznata i notrona činjenica nezavisnosti sudova, imam utisak da bi ova strategija na prvo mesto morala da stavi načelo da sudski sistem mora da je transparentan. Sve ovo ostalo narod zna.
Ustav poznaje, poznaje zakon i poznaje da sudovi treba da budu odgovorni i da moraju da budu efikasni, ali jedino do sada nismo imali tu zapovest, a čija je moramo prosuditi i verovatno ćemo saznati jednoga dana, da sud mora biti transparentan.
I kada već govorimo o ovim osnovnim načelima moram da kažem da se ne slažem da u okviru transparentnosti na prvo mesto treba da stoji otvoreni proces izbora, napredovanja, odgovornosti i opoziva nosilaca sudijskih funkcija. Ovo, čini mi se, pre treba da stoji kao tačka u sistemu nezavisnosti sudija. Ali ispod toga govori se o tome da treba da bude odgovarajući pristup informacijama iz sudskih evidencija i postupaka, a ispod toga unapređeni odnos sa javnošću i učešće javnosti u nekom sistemu pravosuđa i pravosudne funkcije.
Dakle, stvara se jedna nerealna slika. Ovde, ako treba da kažemo transparentnost i odgovarajući pristup informacijama, treba da kažemo to je to.
Ako treba da kažemo da je to izvod iz sudskih evidencija, pa dobro, to je transparentnost suda. I još nešto, smatram da će sa ovom drugom kategorijom transparentnosti naš pravosudni sistem imati velikih problema.
Napravićemo od sudija činovnike koji će morati da drže, verovatno, i pojedinačne konferencije za štampu, da će biti napadnuti od novinara i da će oni morati da sazivaju konferencije za štampu da se pravdaju, da neće moći da vode računa o predmetima i da neće moći da sude onako kao što treba da sude.
Smatram da je ovaj deo vrlo problematičan.
Kada govorimo o okvirima reforme pravosuđa, dakle, nezavisnost, transparentnost, odgovornost, efikasnost, dodao bih jednu novu kategoriju, a to je profesionalnost. Vrlo je bitno da ova strategija govori o jednom vrlo velikom procesu i ulaganju u formiranje jednog sudije.
I sada ako vi nemate profesionalnost i izjavu o preuzimanju te profesionalnosti, postavlja se pitanje dokle će taj kadar koga smo obučili, koji je prošao sve, i institut koji će biti osnovan i položio sve ispite, da radi u pravosuđu. Mislim da od toga zavisi reforma pravosuđa.
Mora postojati jedna određena izjava kojom će nosilac pravosudne funkcije reći – da to je moja profesija i ja prihvatam da dokle god postoje zakonski uslovi obavljam tu sudijsku dužnost.
U protivnom, čim "podgajimo", pod znacima navoda, jednog dobrog sudiju, on će videti da na drugom mestu može mnogo bolje da zaradi i on će svoju profesionalnost staviti na neku drugu tačku i na neko drugo težište.
Moram da napomenem i par stvari vezanih za ove institucije koje se inače pominju, visoki savet sudstva i državno veće tužilaca, pre svega zbog toga što kad govorimo o primeni ove strategije kaže se: tu je komisija za sprovođenje strategije od 10 članova, pa jednog predstavlja predstavnik ministarstva, postavlja ga ministar, u redu, drugoga, to je predstavnik Odbora za pravosuđe. Ne vidim razloga zbog čega će predstavnik Odbora za pravosuđe da bude u komisiji za sprovođenje strategije.
Zna se šta je Skupština, da je to zakonodavni organ, a zna se da ovaj organ, komisiju, imenuje Vlada kao izvršni organ. Zbog čega onda Vlada kao izvršni organ uvlači nekoga iz zakonodavne vlasti u ovaj sistem komisije za sprovođenje strategije koja će odlučivati.
Šta treba Odbor da radi? Odbor treba da možda dobije izveštaj komisije za sprovođenje strategije i da se Odbor za pravosuđe ove skupštine izjasni o stavu komisije za sprovođenje strategije. To bi možda bilo razumljivo, ovo drugo apsolutno nije razumljivo.
Moram da postavim pitanje: ako u ovu komisiju ulaze predstavnici najviših sudskih institucija i predstavnici tužilaštva, čemu onda predstavnik društva sudija i društva tužilaca, je li to neka paralela, je li to neko kontrolno telo, šta je? Nema razloga da se ovo uvodi u ovom sistemu strategije.
Imalo bi tu još dosta da se priča o ovoj strategiji. Ja želim da skratim, da dam samo jednu ocenu da je uvođenje visokog saveta sudstva i državnog veća tužilaštva u stvari prebacivanje vrućeg krompira sa Ministarstva na ove institucije. Dakle, Ministarstvo polako od sebe odbacuje sve ono što je jako problematično, uvodi nove institucije da bi na neki način bilo zaštićeno i pokriveno svim ovim. Toliko. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, želeo bih samo da podvučem da u popodnevnoj raspravi vodimo iscrpnu, konstruktivnu i dobronamernu diskusiju u pogledu amandmana na koje moramo obratiti pažnju svi. Reč je o vrlo važnom zakonskom projektu. Mislim da se ovo o čemu danas govorimo tiče svakog građanina pojedinačno, tiče se i lokalnih samouprava, dakle opština i gradova, ali i države Republike Srbije.
Izražavam zadovoljstvo zbog toga što je došlo do uređenja ove inače ranije pravno uređene oblasti, ali to nije bilo sprovedeno nikada u život. Moram da podsetim da smo ranije imali odredbe Zakona o rudarstvu, ali da je iza toga ostavljeno da se podzakonskim aktom, tačnije uredbama, i uredbom koja je doneta odredi visina i vrsta naknade za korišćenje mineralnih sirovina.
Život je prevazišao tu uredbu i inflacija je učinila svoje, tako da je visina naknade koja je tamo bila određena zaista bila ispod svakog kriterijuma. Iz tih razloga lokalne samouprave nisu dobijale ova sredstva i lokalne samouprave su ostajale uskraćene za ovo o čemu večeras razgovaramo. Jedino ovaj dobronameran stav Ministarstva mogu da tumačim na taj način da sa ovih 50:50 nadoknadimo ono što smo izgubili u nekom prethodnom periodu, a na šta smo imali pravo.
Ako smo već uvrstili ovo u Zakon o rudarstvu i ako smo već uredili nešto postojećom uredbom, onda je to bila svojevrsna obligacija između države Republike Srbije i lokalnih samouprava, kao onih kojima je ovo pravo bilo povereno. Ako tako tumačimo prethodni period, nama predstoji revanširanje i naknada štete za ono što su lokalne samouprave dobile.
Međutim, ako to sve stavimo u drugi plan i govorimo o onome o čemu smo ovde raspravljali, a to je da smo imali dobronameran stav ministra da prihvati ovaj amandman i da sredstva podelimo 50:50%, plašim se da se i ova zakonska odredba neće poštovati, upravo iz onih razloga o kojima su poslanici SRS ovde u popodnevnoj raspravi govorili, a to je poslednji stav člana 16. u kome se kaže: "Način plaćanja naknade iz stava 1. ovog člana bliže određuje ministar sporazumno sa ministrom nadležnim za finansije".
To bi dalje značilo da predstoji jedan period u kome će se utvrđivati način isplate i taj period može da se odugovlači i da lokalne samouprave opet budu oštećene ovakvim zakonskim rešenjem.
Želeo bih da se to apsolutno ne dogodi i da budemo što efikasniji, pa smo upravo zbog toga i predlagali sasvim drugu koncepciju člana 16. i načina ko i na koji način odlučuje o vrsti ovih naknada. Ostaviti ovo pojedincu, bez obzira ko je to, može da bude sutra iz SRS, nije pravično u odnosu na građane i u odnosu na Srbiju.
Želim još nešto da kažem. Iako sam zadovoljan sa stanovišta moje lokalne samouprave, moram da napomenem jednu vrlo važnu činjenicu koju je istakao gospodin Krasić – da onih 50% koje ostaje Republici Srbiji treba namenski odrediti kako i na koji način. Evo i zbog čega: ovog momenta se mogu staviti u ulogu predsednika opština koje nemaju mineralne sirovine i koje od ove naše današnje rasprave i od usvajanja ovih amandmana nemaju ništa; šta će biti sa takvim opštinama? Podsećam vas da tamo žive građani Republike Srbije, isto kao što smo mi ovde poslanici, isto kao što je u onim lokalnim samoupravama gde postoji ova naknada.
Dakle, onih 50% koje dobija Republika Srbija trebalo je zakonskim tekstom, naglašavam zakonskim, a ne podzakonskim, učiniti putem određenog transfera, pod znakom navoda, lokalnim samoupravama koje nemaju ovako povlašćen položaj i imaju određene mineralne sirovine ili rudna blaga. Mislim da se o tome nije vodilo računa i ako smo mi koji imamo te mineralne sirovine večeras malo zadovoljni, to zadovoljstvo nam muti neraspoloženje koje se javlja u mislima građana koji žive u lokalnim samoupravama, a nemaju ovakve mineralne sirovine ili rude, odnosno nemaju taj dodatni način finansiranja.
Iz tih razloga smo se opredelili da bi ovaj koncept koji je dat u članu 16. trebalo na sasvim drugačiji način uraditi, upravo da ne bismo narušili ravnopravnost građana Republike Srbije. Sa tog aspekta je govorio i gospodin Krasić kada je objašnjavao pravne i ustavne nedostatke ovakvog načina uređenja.
Ono što sam hteo posebno da kažem, to je u pogledu člana 20. gde sam predložio da se odredbe člana 20. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu brišu, jer postojeći zakon je to na bolji način regulisao, a taj član se inače odnosio na član 19. gde se jasno i decidno govorilo šta sadrži to odobrenje za eksploataciju.
Možemo da se složimo da odobrenje za eksploataciju govori o vrsti mineralne sirovine, kapacitetu proizvodnje prema bilansnim rezervama, položaju i tačnim granicama eksploatacionog polja, sve u redu, roku u kome se moraju završiti pripremni radovi i početi sa eksploatacijom, i onda se ovim predlogom dodaje "a koji ne može biti kraći od šest meseci".
Ako to tumačimo onako kao što to život zahteva, moramo reći da ovaj projekat zakona taj vremenski period razvlači, a mi se svi borimo da što hitnije dođemo do tih sredstava i da što hitnije i Republika Srbija dobije onih 50%, a i lokalne samouprave da dobiju svojih 50%.
Ako smo rekli da rok ne može biti kraći od šest meseci, bilo je logično i pravno razumljivo da kažemo koliki je to maksimalan rok, da znamo kako da se ograničimo i da znamo nakon čega ćemo moći nekim drugim putem da ostvarimo sredstva koja nam inače pripadaju.
Dakle, propisivanjem minimalnog roka stavili smo lokalne zajednice, a i Republiku Srbiju u neravnopravan položaj u odnosu na ono što je bilo dosadašnjim projektom zakona.
Stav 5. je potpuno nepotreban. U stavu 5. se kaže – rok na koji se daje mineralna sirovina na korišćenje treba da bude odobrenjem za eksploataciju propisan. Pogledajte član 17. Kaže se – eksploatacija mineralnih sirovina (istim ovim projektom Predloga zakona) vrši se na osnovu odobrenja za eksploataciju, u roku određenom odobrenjem. Dva puta, samo u odnosu na tri člana, mi govorimo o istoj stvari, dakle, rok je pomenut, to je sadržano u ovom odobrenju i nema potrebe za tačkom 5), samo komplikuje ovu situaciju.
Iz tih razloga predlažem da ministar zaista bude operativan i ako je ono sa dobrom namerom prihvatio 50:50% prihvatiće sigurno i ovo. Jer, ograničavati nekom rok na šest meseci, a ne predvideti onaj krajnji rok do kada to može da uradi, to lokalne samouprave i državu Republiku Srbiju stavlja u poziciju da se ne zna kada će početi sa korišćenjem mineralnih sirovina. Mislim da nam to nije interes i da je upravo diskusija ministra večeras bila u sasvim drugom kontekstu.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako mi je ostalo osam minuta za diskusiju o ovom vrlo kratkom zakonu, pokušaću da iskoristim tih osam minuta na najbolji način.
Želim gospodinu ministru da ukažem na vrlo bitnu činjenicu, a to je da ovim zakonom i ovim predlogom zakona – niti imamo manji zakon, niti veću muku. U pitanju su dva člana koja nose ogromno breme i ogromne probleme će stvoriti u našem pravosudnom sistemu i u realnom životu.
Ako bismo govorili o pritvoru, možemo da govorimo i sa teorijskog i sa realnog aspekta.
Najbolje je ako se ta dva pojma podudaraju, i ako se u praksi ta dva pojma sasvim poistovete. Međutim, nije to stalno tako. Jedno je teorija, a drugo je sprovođenje te teorije u praksi.
Pritvor je, sa aspekta suda, u isto vreme i jedno pravo, ali jedna velika obaveza za sud. Takođe, sa aspekta optuženog, odnosno pritvorenog, pritvor predstavlja jednu veliku obavezu, ali predstavlja i njegovo pravo. U suštini, to je pravo na određeno trajanje pritvora. Dakle, na jedno efikasno i što celishodnije postupanje pravosudnih organa ako se neko nalazi u pritvoru.
Podsetio bih na činjenicu da je pritvor krivično-procesni institut i to jedan od najosetljivijih krivično-procesnih instituta. Pritvor ima toliki značaj da je to i ustavna kategorija, pa se na pritvor, kada je u pitanju zakonska regulativa, mora obratiti posebna pažnja.
Krivični postupak jeste u suštini postupno kretanje unapred i postupno regulisanje prava, obaveza i dovođenje do pravične odluke, odnosno presude. Međutim, teorija krivično-procesnog prava nalaže da se svaki dan nešto uradi, a posebno da se delatnost pravosuđa i sudstva ogleda u pogledu pritvorskih predmeta. Međutim, nažalost, moram da konstatujem da to nije uvek tako i da postoji neažurnost kada su u pitanju ovakvi predmeti.
Inače, stav je teorije da materijalno krivično-procesno pravo treba da bude dinamično, za razliku od materijalnog prava koje je, ipak, na neki način, jedna statična kategorija, vrlo teško promenljiva kategorija, koja se na neki način menja tek kada sazru određeni uslovi. U svakom savremenom pravnom sistemu jasna je jedna činjenica, a to je da, koliko god da je stabilna država i koliko god da je stabilno državno uređenje, toliko je stabilna i procesna materija. Što je stabilnija država, to su manje izmene procesnog zakonodavstva.
Nažalost, kod nas su vrlo česte promene procesnog prava i vrlo često smo menjali ovaj Zakonik o krivičnom postupku. Čak smo potezali i za onom kodifikacijom, te ga nazvali – zakonikom o krivičnom postupku. To samo dokazuje da postoji jedna politička, socijalna i svaka druga nestabilnost naše države, pa se to reflektuje i na ovaj zakon o krivičnom postupku.
Danas menjamo samo dve odredbe, ali dve odredbe koje imaju vitalan značaj i za funkcionisanje pravosuđa, i za funkcionisanje države, i za ozbiljnost države, ali i za optužene.
Dolazimo do one istine, na koju je ukazivala SRS, a to je da nama nisu potrebni specijalizovani sudovi i da u okviru naših redovnih
sudova imamo dovoljno snage, dovoljno kvaliteta da organizujemo sve procese i da donesemo zakonite odluke.
Međutim, kao što se nismo izborili protiv ovih specijalizovanih sudova, tako danas moramo da se borimo protiv specijalizovanih sudija, protiv specijalizovanih tužilaca, protiv specijalnih plata, protiv specijalnih portparola itd. Dakle, moramo iskazati opšte neslaganje u pogledu svega ovoga što sam napred naveo.
Ono što je bitno, to je da je pritvor najteža mera koja može da pogodi jednog građanina države i to je, sa sociološkog aspekta, možda najveći udar na ljudsku ličnost. Tu se prekida sloboda, tu počinju da dejstvuju neki drugi principi i da se odvija neka druga zakonitost. To su vrlo teški momenti za svakog čoveka, pa i za onoga ko je kriminalac, i ko je organizovani kriminalac, i ko je izvršio teška dela, ali i ona dela koja su manje teška.
Kada sve ovo imamo u vidu, moramo napomenuti jednu vrlo važnu činjenicu, a to je da se u određivanju pritvora uvek uzima, kao bitna i odlučna kategorija, težina dela, a ne način izvršenja dela, odnosno nije prevashodno i nije osnovno da se govori o organizovanom kriminalu. Dakle, određuju se pritvori prema težini dela, a ne prema tome da li su ona vršena u organizovanom sadejstvu.
Smatram da se u ovom predlogu zakona o tome nije dovoljno vodilo računa i da ima mogućnosti i nade da se ovaj zakonski predlog povuče iz skupštinske procedure. Ako se to ne učini, zamolio bih da se uvaže amandmani SRS koje smo podneli na ova dva člana.
Još bih ukazao na jedno vrlo značajno odredište kada je u pitanju pritvor. Kada se radi o pritvorskim predmetima ima se uvek na umu i mora se imati uvek na umu jedno nepisano pravilo, ali je vrlo često, a to je da, kada su u pitanju pritvorski predmeti, u pitanju je određen vid specijalizovane veze, povezanosti sudija, tužilaca, policije i advokata. Nema tog advokata koji ne želi da dobije pritvorski predmet, i kada zakuca pritvorski predmet na advokatska vrata, to je mnogo milije nego ako zakuca nekih drugih deset ili dvadeset parnica.
Iz tih razloga, da bismo to sprečili, moramo voditi računa o dužini pritvora. I što je duži pritvor, što produžavamo ovu vremensku instancu u kojoj lice može biti lišeno slobode, ostavljamo veću mogućnost, veći manevarski prostor za ove specijalizovane vidove kriminala vezanih za sadejstvo napred navedenih institucija.
Ne bih želeo da se na ovu temu više osvrćem, ali bih naglasio da je vrlo bitno posmatrati ovaj institut i sa jedne praktične činjenice, a to je da postoji mogućnost da se posle ovako dugog provedenog pritvora prema nekome ne donese osuđujuća presuda. To zahteva određenu restituciju, određenu naknadu štete, koju ova država teško može da naknadi i ispravi ono što se uradilo u jednom nezakonitom postupku.
Prema tome, predložio bih da se ovaj zakon ili zakonski predlog za sada povuče iz skupštinske procedure, a ako se to ne učini da se usvoje amandmani SRS, koje smo podneli. U suprotnom, dovelo bi se u pitanje i pravnička struka, ali i ono osnovno pravo optuženih da, s obzirom na težinu dela koje su izvršili, provedu određeno vreme u pritvoru.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o predlogu Visokog saveta pravosuđa za izbor nosilaca pravosudnih funkcija i za predsednike određenih sudova u Republici Srbiji. Veoma je teško govoriti o kriterijumima za izbor sudija i predsednika sudova. Ko god o ovoj temi govori može biti u pravu, a može i da ne bude u pravu.
Međutim, moramo zauzeti neka osnovna polazna stanovišta kako i na koji način o ovoj temi govorimo i kako se sa ove govornice ophodimo prema dnevnom redu. Mislim da je sve ono što je danas ovde govoreno bilo u skladu sa onim o čemu mi raspravljamo. Mi smo juče govorili oficijelno koje od kojih kandidata SRS osporava, a ovo je prilika da jedni drugima kažemo i nešto van toga, da kažemo o onome što mislimo o pravosuđu, da kažemo kakvo je stanje u pravosuđu i da izložimo određene političke stavove za koje se mi zalažemo.
Mnogo toga ste čuli od gospodina Vučića i od gospodina Krasića. Samo bih se nadovezao i rekao da i ove diskusije, i one prethodne koje su bile ranijih prilika kada smo birali sudije i nosioce pravosudnih funkcija i predsednike sudova i javne tužioce, samo su sa jednim ciljem, a to je da srpsko pravosuđe bude što kvalitetnije i da zaista dođemo do jednog stepena nezavisnosti sudova.
Moram da konstatujem da u državi Srbiji danas imamo sudije koji sa strahom čitaju dnevne novine, da neće slučajno pronaći svoje ime u tim novinama. Nažalost, mi imamo takvo pravosuđe gde sudije danas moraju da se pravdaju kako su to izvodile dokaze, kakav je bio pretkrivični postupak, kako su donete određene presude i, na kraju, kad presude postanu pravosnažne, i tada moraju da se pravdaju.
Upravo svo ovo obraćanje gospodina Vučića i gospodina Krasića bilo je u tu svrhu - ohrabrimo ove ljude, pružimo im podršku, recimo im da država Srbija stoji iza njih, da časno i pošteno treba da vode sudske procese, da onoga čega su se latili treba i do kraja da dovrše. Najgore je ako se poklekne, najgore je ako se stane na pola puta i ako se stane pod uticaj onoga što možemo da navedemo kao mas-mediji, kao novine, kao novinari, bez namere da one časne i poštene novinare omalovažim i bez namere da bilo koji medij povredim.
Situacija je takva. Ne samo da su mediji poveli hajku protiv sudova, protiv tužilaca, protiv postupaka koji se vode, protiv stranaka, protiv svedoka, mediji su u svemu tome prisutni. Dajte jednom da kažemo u ime koga mi sudimo, da li sudimo još uvek u ime naroda ili mi to sudimo u ime nekih političkih stavova, da li mi to sudimo u ime nekih medija, da li mi to sudimo u ime nekih inostranih organizacija ili nekih inostranih stavova.
Budimo jednom otvoreni i kažimo ko u ovoj Srbiji sudi i ko u ovoj Srbiji presuđuje. Jedan sam od onih sudija koji je deset godina obavljao ovu funkciju i smatram da s pravom mogu govoriti o tome kakve su sudije u Srbiji. Ima ih izuzetno časnih i poštenih, gordih, ponosnih, i o njima mora da se zna, ali prošlog puta kada sam hvalio ovde ljude koji su predloženi od Visokog saveta pravosuđa, i samo jednog osporio, imao sam anonimne telefonske pozive, zašto si ga hvalio.
Neću niko da uskrati moje ustavno pravo i da mi uzme za zlo što sam ovde nekoga pohvalio, jer onaj koji radi, i onaj koji zakazuje suđenja u 7,05 i onaj koji sudi posle radnog vremena, i gazi sneg, i po kiši je na terenu, i poštuju ga njegove kolege, i poštuju ga građani, zašto da se njegovo ime ovde ne pomene i zašto da se u Srbiji takvi ljudi ne dignu na jedan uzvišeni pijedestal.
Kada smo govorili o odlikovanjima nisam čuo da se predlaže da se odlikuje neko kao nosilac pravosudne funkcije. Ima i takvih, ima i onih negativnih primera nažalost, ima i onih sudija protiv kojih se vode krivični postupci. Računam, želim da verujem i ubeđen sam u to da su to samo pojedinci i da većina od nas ovde želi one prave i iskrene sudije, pa neka nam sude, i nama, i mi se jednog dana možemo pojaviti pred njima.
Verujem u objektivno suđenje, verujem da tom čoveku kome budem pogledao u oči mogu s poverenjem da ukažem moju sudbinu. Dakle, nemojmo se baviti političkim suđenjima i političkim procesima, bavimo se onim čime u Srbiji treba da se bavimo, a to je moralnim čišćenjem sudskih pravosudnih duša.
Zagadili smo ovim ino-medijima, kvazimedijima, kvazijavnim mnjenjem, ne znam kako da ih nazovem, njihove duše. Ljudi su zaboravili da popodne treba da čitaju zakone, da smišljaju presude, da rade taj sudijski posao i posle 15 sati.
Ne, oni gledaju razne medije, gledaju šta će reći ovaj, šta reći onaj, kako ću da presudim, šta će sa mnom sutra biti. To je njihova sudbina.
Mnogi od toga žive, mnoge porodice, mnogi decu školuju, a drhte kada uđu u sudnicu. Umesto da bude obrnuto, od njih treba da strahuju oni koji su krivi i u njih treba da veruju oni koji nisu krivi, a koji su možda greškom optuženi.
Dakle, sve ovo ide u prilog onoga o čemu su govorili gospodin Vučić i gospodin Krasić, ali u ovoj državi Srbiji ima onih o kojima vredi govoriti, ali nažalost ima i onih o kojima ne vredi govoriti. Ubeđen sam da smo svi mi iz SRS govorili zbog onih prvih, a zbog onih drugih stvarno nam nije ni stalo, niti ćemo govoriti. Da, i naroda koji je uz one prve.
A mi smo uvek bili uz narod i bićemo uz naše iskrene sudije i tužioce. Nemojmo mi njima da pravimo omču oko vrata i da organizujemo te specijalne sudove. Možda su oni s nekog aspekta samo opravdani, ali sa nekog drugog ljudskog stanovišta nikada nisu opravdani. Evo zbog čega.
Kako se ponaša jedan sudija koji je izabran u neki specijalni sud u odnosu na kolegu koji nije izabran u specijalni sud? Da li se oni mogu normalno pogledati u oči ili ovaj prvi uvek govori - malo sam vredniji i zato sam sudija specijalnog suda, a ti si malo nevredniji pa si ostao u redovnom sudu.
Ne možemo tako da regrutujemo sudije, ne možemo tako da regrutujemo tužioce. To je podvajanje, to je ubacivanje koske oko koje treba da se otimaju i glođu. Ne, "regrutacija" sudija kreće od malena, od malih nogu. Ko u Srbiji može da bude sudija, o tome treba da se zapitamo svi, prvo mi narodni poslanici, svi nosioci pravosudnih funkcija, ali i naši profesori na pravnim fakultetima.
Dakle, treba gledati i ko je, i kakav mu je dečački život bio, neka mladost bila, treba voditi računa i o tome kako su se oni ophodili na studijama, treba voditi računa kakav su odnos imali prema profesorima, kakav odnos imaju i poštovanje prema svom narodu i prema svojoj državi. Sve su to kriterijumi, a ja sam rekao na početku obraćanja da je mnogo teško govoriti o kriterijumima i ko god kaže može biti u pravu, a može biti i da nije u pravu.
Međutim, jedna je istina, a to je da mi ovde u ovim salama vrlo često i nismo informisani ko je kakav sudija, jer dođu nam možda i nekakve kontrainformacije, koje mi treba da proverimo. Iz tih razloga često osporavamo i molimo da ono što imamo u rukama od dokaza Visoki savet pravosuđa verifikuje i naravno ministar kao ovlašćeni predlagač.
Tu nema ničeg lošeg. Nema lošeg u tome ako pomenemo, osporavamo ime tog i tog sudije.
Mi tog sudiju ne osporavamo zbog toga što je on tog imena i prezimena, već ga osporavamo zbog nekih podataka koje smo dobili, njegovih manjkavosti u radu ili pak nedoličnosti u njihovom životu. Podvukao sam da bi sudija bio sudija mora imati svoj moralni integritet, mora imati svoj lični moralni lik, mora imati veliki kredibilitet kod ljudi i mora imati veliko znanje.
Iz tih razloga moram da napomenem činjenicu da su mnoge političke stranke u svetu ovlašćene da osnuju određene svoje fondacije i možda nevladine organizacije, ali su jasni zakonski propisi kako se moraju finansirati i u tome su političke stranke potpuno nezavisne u odnosu na te osnovane nevladine organizacije.
Kod nas u državi Srbiji čini mi se sve je naopačke okrenuto i naopako postavljeno. Te nevladine organizacije finansijski podržavaju određene stranke i te nevladine organizacije, preko tih i takvih stranačkih pogleda, dospevaju do Visokog saveta pravosuđa i infiltriraju se u pravosuđe, u onaj sistem o kome želim da govorim sa posebnim poštovanjem.
Dakle, bojim se da ne pokleknemo svemu ovome što je uzelo velikog haosa i apelujem na predstavnike Visokog saveta pravosuđa, na ministra, da SRS u ovom momentu oseća veliku brigu za izbor novih sudija. Oni koji zaslužuju da budu sudije i nosioci pravosudnih funkcija, predsednici sudova, moramo shvatiti da im nije lako i oni ovog momenta drhte, a kažem vam da postoji jedna problematika da mi o tim ljudima ne znamo možda dovoljno.
Zato sam se nekada zalagao da o moralnom liku, podobnosti stručnoj nešto kaže i sredina iz koje potiču. Da li su to lokalne samouprave ili već nešto drugo, o tome ne bih ovde govorio, ali svakako da stav sredine prema sudiji, prema kandidatu za predsednika treba da ima bar malog uticaja na Visoki savet pravosuđa i na predlagače.
Prema tome, negde je sredina verovatno najzlatnija u svim ovim kriterijumima i treba da napravimo jednu fleksibilnu celinu da dođemo do jednog sudije, do jednog predsednika, onakvog kakav treba Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o sigurno jednom od najbitnijih i najznačajnijih predloga zakona koji direktno utiču na život građana Republike Srbije. Tim pre svaka rasprava i svaka diskusija treba da bude što sadržajnija, detaljnija, jer ovde treba jedni drugima da pogledamo u oči i da opravdamo ono što smo radili, ono što smo do sada učinili konkretno i ono što ćemo u budućnosti činiti.
Iz tih razloga, ovaj predlog zakona o transferu sredstava sa nivoa budžeta Republike Srbije i učešću grada Beograda, gradova i opština u porezu na dohodak je primarni zakon.
O njemu treba da se vodi žučna, detaljna i iscrpna polemika. Sve što budemo više diskutovali, sve ćemo više jedni drugima objasniti u čemu su problemi. Čim sagledamo te probleme, bićemo u mogućnosti da ih rešavamo.
Danas raspravljamo o cifri koja iznosi 15,4 milijarde dinara, koja se sa nivoa budžeta Republike Srbije prenose putem transfera sredstava na nivo lokalnih samouprava, tačnije gradova, grada Beograda i opština. U javnosti se želi prikazati jedna nerealna slika da je uvećanje sredstava u odnosu na lokalne samouprave, odnosno na opštine - 19,9 i zaokružuje se na 20 posto, i to možemo da prihvatimo, a da je povećanje u odnosu na grad Beograd i ostale gradove to u nivou od četiri posto.
Kada realno uzmemo život i realno stanje u Srbiji, moramo priznati činjenicu da ovo ne znači apsolutno ikakvo poboljšanje u životu naših sredina, naših opština, grada Beograda i gradova. Evo zbog čega. Ako uzmemo da je ovo povećanje 19,9 posto u odnosu na prethodna transferna sredstva, moramo u ovu računicu ukalkulisati onu inflaciju sa kojom već statistika izlazi, a to je 17,5, 17,6 ili 17,8 posto, zavisno od izvora koji to prikazuju.
Ako imamo na umu da je inflacija, realno iskazana statistikom, 17,5, onda moramo reći da u stvarnom životu to se kreće oko 25 posto. Zbog toga je Ministarstvo finansija ovde izašlo sa nekom srednjom vrednošću, a to je negde oko 20 posto, da bi mogla da se brani i jedna i druga strana. Ali, smatram da jedni drugima ovde moramo reći istinu.
Takođe, moram da priznam da u svemu ovome što se ovim zakonom predviđa jeste jako problematično, kriterijumi mogu biti i ovakvi i onakvi, ali moramo da saopštimo jedni drugima da nismo dovoljno analizirali i da neko nije poštovao obećanje koje je dao. Ako se sećate, kada smo prošli put raspravljali o zakonu o transferima i transfernim sredstvima, bilo je obećano da nakon prve kvartalne isplate u 2005. godini svi ćemo sesti, voditi raspravu, dogovoriti se i izvršiti određene izmene u odnosu na drugi, treći i četvrti kvartal. Od toga nije bilo apsolutno ništa.
Moram da podsetim da su to predstavnici nadležnog ministarstva to nama obećali za ovom govornicom. Dakle, neko nije poštovao ono što smo se dogovorili. Da smo to tada uradili, zasigurno bi danas bilo manje problema i danas bi bilo manje osporavano šta je to sve kriterijum za transfer ovih sredstava.
Ako realno uzmemo, a to je činjenica, da osnov ovog zakona leži u Zakonu o lokalnoj samoupravi, onda u tom zakonu moramo potražiti, i to u članu 77. stav 2. i 92. stav 2, razloge o kojima ovde možemo da govorimo. To su kriterijumi, u tim članovima, kao lex specialis-u određeni za ovaj lex generalis.
Izvodio sam određenu statistiku i određene proračune i uzimao sve varijante, i ni u jednoj mogućoj varijanti, gledajući na odredbe čl. 77. i 92. Zakona o lokalnoj samoupravi, ova matematika se ne uklapa. Konsultovao sam stručnjake koji o ovome mogu argumentovano nešto da kažu, ni njima nije jasno šta je osnovni kriterijum za raspodelu ovih sredstava.
Na kraju, izvodimo zaključak da je u pitanju jedan politički kriterijum, dakle, ne ekonomski kriterijum. Osnova ovog predloga nije ekonomija, nije realan život u Srbiji, nije socijalna politika o kojoj ovde govorimo, nije zdravstvena politika, nije obrazovna politika, nego je ovde ona klasična, suvoparna politika, da ostanemo na vlasti što duže i da nas eventualno opozicija ne dovede u pitanje i ne smeni.
Smatram da o ovome ne treba više govoriti, jer će činjenice pokazati da sam danas bio u pravu, kao što sam bio u pravu i kada smo osporavali Zakon o lokalnoj samoupravi, kao što sam bio u pravu i kao što je SRS bila u pravu u celosti kada je govorila da i ti tamo kriterijumi, koji su navedeni, nisu adekvatni. Sada možete da zamislite, ako ono što smo već doneli kao zakonski i lex specialis propis nismo poštovali u svemu ovome.
Šta će biti u budućnosti sa Srbijom? Realno gledano, Srbija ovog momenta ne funkcioniše. To moram javno da kažem. Žao mi je da su lokalne samouprave zaista dovedene u pitanje zbog izbornih zakona i zbog onog Zakona o lokalnoj samoupravi.
Ako pogledamo tu činjenicu i činjenicu kako se lokalne samouprave finansiraju, kakvi su budžeti, kako se planira, to će možda stvoriti jednu lažnu sliku.
Mogu da vam kažem da ma kolika sredstva ovde bila, stav SRS je takav da se mi nećemo buniti kome je dopalo više, a kome je manje. Generalno ukazujemo na ono što sam rekao, a to je da kriterijumi nisu dobri. Stav građanstva, stav onih koji realno žive u ovoj državi, jeste da su ovo vrlo mala sredstva - 15,4 milijarde na sve lokalne zajednice. Zaista premalo.
S druge strane, moram da kažem i činjenicu da sam u opštini Požega vodio računa i trudio se da svaki dinar na adekvatan način utrošim i da, shodno nameni tih budžetskih sredstava, do kraja dovedem. Žao mi je što ministar nije ovde, pripremio sam mu i dokumentaciju. Niko sa nivoa Republike Srbije nije došao da vidi kako ja i moji saradnici raspoređujemo budžet, za šta se troši novac, u šta smo to utrošili, šta planiramo itd. Evo, javno pozivam da se sretnemo i da o tome pričamo, a danas ću i pružiti dokaze.
U 2004. godini budžet opštine Požega bio je planiran negde na 205 miliona dinara.
Do 9. oktobra 2004, kada sam došao i preuzeo funkciju predsednika opštine, bilo je realizovano 63% budžeta. Naravno, do kraja godine izašlo se na 91 - 92%.
Sada bih nešto rekao o transfernim sredstvima prema opštini Požega u 2005. godini. Prema prethodnom zakonu, mi smo dobili 39 miliona, što u odnosu na porez na promet koji smo imali od 65 miliona, zaista je malo. Kada dodamo ono povećanje od 10% u odnosu na sredstva od prihoda na zarade, gledam da izvedem računicu da to bude oko 12 do 15 miliona oštećenja u korist Republike, a na štetu lokalne zajednice.
Dakle, to su sredstva na nivou 2005. godine. Jako porazno i jako pogubno. Nismo se približili. Da smo bar imali približno onoga što smo ostvarivali u 2004. godini, mogao bih da razumem. Sa druge strane, govorim da je ovim predlogom povećano za 19,9%. To je konkretno za opštinu Požegu 47 i nešto malo više miliona.
Moram da naglasim činjenicu da oni koji su operativno zaduženi za realizaciju ovog budžeta moraju najviše da budu zamišljeni, pre svega, zbog odredbi koje su u ovaj zakon o transferu sredstava ubačene, a to je da mi moramo poštovati onaj član 19. Zakona o budžetu Republike Srbije koji određuje plate u upravama. Evo, pitam ovde i pozivam javno sve gradonačelnike i sve predsednike opština - da li smeju da kažu radnicima uprave kolike će im plate biti u 2006. godini.
Uvećanje od 9% u odnosu na septembarsku zaradu koja je isplaćena narednog meseca - oktobra meseca, jeste nešto što mi ne možemo da opravdamo. Verujte da mene mrzi da izađem na hodnik iz svoje kancelarije i da se susretnem sa radnicima koji obavljaju svoje funkcije. To je katastrofa.
Možemo mi da kažemo da je to neki prethodni zakon, da smo se o tome već izjašnjavali, ali taj zakon je direktno ovde pomenut. Preti nam se ukoliko se mi na neki način "snađemo" i obezbedimo neka dodatna sredstva, da to radnicima ne smemo isplatiti. Sada vam poručujem da ćemo oko toga imati i te kakve probleme. Dakle, svi u Srbiji su svesni da je inflacija dvocifrena i da će inflacija biti sigurno dvocifrena i u narednoj godini. Zašto se mi unapred ograđujemo da to mora biti 9% u odnosu na septembarsku platu? Nema opravdanja, niti ću se kome pravdati, ali ćemo zato verovatno svi ovde doći u priliku da taj zakonski tekst menjamo i da se na neki način mi ovde snađemo da tu odredbu člana 19. Zakona o budžetu menjamo.
Nema razloga da vam ne pokažem da sam izveo, to ću dati predstavnicima Ministarstva, i priliv sredstava na budžetu opštine Požega, i stanje trezora, i da sam to uradio zajedno sa svojim najbližim saradnicima, i da sam planirao budžet na 176 miliona dinara, naravno, računajući i onaj iznos od 39 u transferu iz prošle godine.
Kroz dva ili tri rebalansa, izašli smo na 219 miliona. To je za 24% više od planiranog budžeta. Alio, kada odbijem onu realnu inflaciju koja je oko 25%, to je isto. Zato sam rekao da Srbija tapka u mestu. Mi se vrtimo jedni oko drugih i vrtimo se sami oko sebe.
U ovom momentu spreman sam da pružim i dokaze da je opština Požega prema svim budžetskim korisnicima koji se pominju u ovom predlogu zakona u stopostotnom procentu izvršila svoje obaveze, a imamo obrazovanje, i to pet škola, tri srednje i dve osnovne škole. Tu su mi dokazi. Originale ću predati, ali ću zamoliti i da predam uvaženom ministru na CD-u kompletno poslovanje opštine Požega u 2005. godini. Vidi se svako poslovanje, svaki dinar gde je otišao i šta je sve urađeno. Ovde je i šifra, tako da možete ući u ovaj program i sagledati sve ovo o čemu sam pričao.
Još jedna stvar, spreman sam da ovo putem određenih donatora uvrstimo da svakom građaninu i eventualno političkoj stranci bude dostupno. Dakle, dnevno ažuriranje podataka, šta, kako i na koji način. Ovo radim upravo zbog toga što su mnogi osporavali članove SRS koji su dobili glasove naroda da budu predsednici, što su govorili da će biti ovako ili onako. Ne, izvolite, draga gospodo, predajem ova dokumenta i pozivam vas kao drage goste u opštinu Požega da se u sve ovo uverite.
Kada sam govorio o transferu sredstava sa nivoa opštine Požega prema obrazovanju i rekao da imam dokaze da smo sto posto izmirili sve što su zahtevali, to sam govorio ne zbog toga da putem amandmana tražim veća sredstva, nego da vas zamolim i da kažem da Osnovna škola "Petar Leković", koja nosi ime prvog narodnog heroja, prokišnjava i da će to biti ogromna investicija za opštinu Požega u 2006. godini. Ukoliko ste u mogućnosti i ukoliko ozbiljno shvatate ovu diskusiju, pomozite. Amandman nećemo podnositi, jer to je generalni stav SRS. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kažem da je SRS podnela amandman na član 14. koji se odnosi na krajnju nuždu i gospodin Milovan Radovanović imao je zaista na umu jednu vrlo bitnu zakonsku odredbu.
Naime, govori se o elementima krajnje nužde koja je inače u najboljem vidu i varijanti objašnjena i definisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije. Sva teorija i sva praksa polazi od toga da krajnja nužda pre svega ima za cilj da učinilac otkloni od sebe ili od nekog drugog, a tek potom od nekog svog dobra ili od nekog tuđeg dobra određenu neskrivenu opasnost.
Dakle, ono što je do sada u pravnoj teoriji bilo poznato to je, da se krajnja nužda odnosi prvo na fizičko lice, bilo da je u pitanju učinilac prekršaja ili eventualno učinilac krivičnog dela, a potom da je u pitanju neko drugo lice, a tek u sledećem značenju trebalo bi da se odbija od nekog svog dobra ili od tuđeg dobra.
Poenta amandmana gospodina Radovanovića je u tome da, ukoliko se radi o prekršaju kojim se otklanja neskrivljena opasnost od sebe ili od drugog ne podleže određenoj prekršajnoj odgovornosti. To je sasvim argumentovano, normalno i životno logično. Ne možemo sada iskrivljivati nešto što je od pamtiveka bilo ovako definisano i ovako skrojeno.
Dakle, ukoliko učinilac prekršaja od sebe otklanja neskrivljenu opasnost ili od drugog nema razloga da on podleže određenoj prekršanoj odgovornosti, naravno ako je to u nekim granicama, ako se ne radi o prekoračenju te krajnje nužde.
Iz tih razloga smatramo da ovaj amandman, koji je podneo gospodin Radovanović, samo preciznije uređuje šta je to pojam krajnje nužde i ovakav pojam krajnje nužde u zakonu o prekršajima je potpuno spojiv sa onim što smo rekli prilikom definisanja krajnje nužde u Krivičnom zakoniku.
Ništa se nije promenilo niti u Evropskom pravu, niti u bilo kojem sličnom pravu na ovom podneblju da bismo iz pojma krajnje nužde izbacili otklanjanje opasnosti od sebe ili od drugog fizičkog lica.
Uostalom, nikada intencija zakonodavca ne može da bude da više štitimo neko dobro nego što štitimo životno dobro.
Dakle, štitimo telesni i fizički integritet, sami sebe, ali i nekog drugog. U tom smislu ovaj amandman je u potpunosti saglasan sa svim evropskim standardima i pravima o prekršajima i ovo je bilo i u prethodnom zakonu o prekršajima. Trebalo bi dati debele razloge zašto zakonodavac, odnosno predlagač sada izbacuje ovaj deo i segment iz krajnje nužde.
U tom smislu apelujem na sve narodne poslanike da prilikom odlučivanja i glasanja o zakonu u pojedinostima imaju u vidu ove odredbe koje sam sada rekao, imaju u vidu ovaj amandman gospodina Radovanovića, prihvate ga, jer time će se poboljšati ovaj deo zakona i time ćemo dobiti jedan kompletan zakon koji odgovara onom krivičnom pojmu krajnje nužde.
Nema razloga da usitnjavamo ove pojmove, nema razloga da, iako je zakon o prekršajima teorija, se bavi nečim drugim u odnosu na ono čime se bavi krivična i zakonodavna materija.

Ja sam podneo amandman u ime SRS na član 15. i smatram da je, gledano, sadašnja verzija člana 15. zakona o prekršajima jako sužena i jako restriktivno se ponaša u odnosu na isključenje prekršajne odgovornosti. Naime, sam naslov sada glasi – Sila i pretnja.
Moram da podsetim da naslov u prethodnom zakonu o prekršajima glasi – Sila, pretnja i prinuda. Dakle, nijednom rečju u obrazloženju predlagač zakona ne kaže zašto je izbrisao prinudu kao oblik, ukoliko ona postoji isključuje se prekršajna odgovornost, odnosno kaže se lepo da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjena pod uticajem sile i pretnje.
U članu 14. prethodnog Zakona kaže se da nije odgovoran onaj ko učini prekršaj pod uticajem sile, pretnje i prinude. Dakle, govorimo o jednom restriktivnom tumačenju i sile i pretnje.
Napomenuo bih da, ukoliko se radi o sili i o pretnji, nema prekršaja, i ako je radnja propisana kao prekršaj, neće se učinilac prekršajno goniti niti ima njegove prekršajne odgovornosti.
Međutim, šta je ovde bitno? Bitno je da u pravnoj teoriji vrlo često pod prinudom podrazumevaju i silu i pretnju. To je tačno. Međutim, ne možemo, ukoliko postoji i sila i pretnja, isključiti prinudu.
Dakle, na šta se odnosi sam naslov – sila. Primera radi, moguće je da se radi o, vis maior, o višoj sili, dakle, neko je učinio prekršaj pod uticajem neke više sile, sile koja stoji od strane nekog fizičkog lica i on se neće prekršajno goniti, niti će imati prekršajne odgovornosti.
Ali, ukoliko ta sila dolazi od fizičkog lica, onda smo mi govorili da se radi o prinudi. U tom smislu treba prinuda da stoji u ovom članu. Moramo je uvrstiti. Ne znam razlog zbog čega zakonodavac ili predlagač zakona neće da uvrsti prinudu.
Ista situacija je i sa pretnjom. U prinudi moguće da je sadržana pretnja, ali prinuda je jedan širi oblik, nego što je sama pretnja. Dakle, može da se radi o prinudi sa pretnjom, ali moramo strogo voditi računa da su to posebni pravni instituti.
Dakle, govorim o sili kao posebnom pravnom institutu koja isključuje postojanje prekršaja, odnosno preciznije – postojanja prekršajne odgovornosti.
To su razlozi zbog kojih se SRS opredelila da u naslovu iznad člana 15. stoji – ''i prinuda'' i da se u tekstu, koji sledi ispod, člana 15. uvrsti i prinuda. Kažem, prinuda je poseban pravni institut koji mora da isključi postojanje prekršaja, odnosno isključuje postojanje prekršajne odgovornosti.
Zato vas molim da u danu za glasanje zaista glasate za ovaj amandman, jer je potpuno logičan i uklapa se u sve ono o čemu smo do sada razgovarali u pogledu krivične materije i u pogledu parnične materije.
Ničim se neće, ukoliko se ovaj amandman usvoji, staviti u pitanje bilo koja druga odredba zakona o prekršajima, jer ovaj član samo poboljšava tekst koji je, inače, prilično okrnjen.
Tražio sam, želeo sam, prozvao sam u načelnoj raspravi, da nam neko kaže od predlagača zašto je, primera radi, izbrisana prinuda. Mora se reći u dve-tri reči zbog čega brišemo prinudu iz naslova i element, kao prekršajne odgovornosti.
Smatram da do ovog momenta nismo dobili argument zbog čega je to urađeno. Ako ima opravdanih razloga, ako je to neki novi stav, ako to do sada nismo imali, a treba da ga uvrstimo, da nam se kaže zbog čega, kako, na koji način i kakve će eventualne reperkusije imati na prekršajni postupak to što se ovde sada ne primenjuje prinuda. Toliko. Hvala.