Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću jednu kratku napomenu učiniti u pogledu ovih amandmana što se tiče pritvora. Smatram da ukoliko je tačno, a trebalo bi da je tačno i da verujemo našem ministru, da je skupština Evrope postavila jedan zahtev pred naše ministarstvo i pred našu Vladu da se odreknemo ustanove obaveznog pritvora, i hajde da to prihvatimo, kako onda može ta ista skupština Evrope da zahteva da povećamo dužinu pritvora koji je fakultativan. To nema nikakve pravne logike. Molim da o ovome vodite računa i da korigujete ono na šta smo ukazali. Zato sam bio vrlo kratak. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uzeo bih pravo da pojasnim ovaj amandman koji sam u ime SRS podneo i to smatram opravdanim. Sada ću vam navesti koji su to razlozi. Koncepcija SRS je takva da se nadležnost za upis privrednih subjekata i dalje zadrži u stvarnoj nadležnosti trgovinskih sudova, a ne u agencijama kako je to zakonom predviđeno.
Reći ću par stvari koje juče nisam govorio, a koje su jako bitne. Ovde je došlo do klasične zamene teza. Trgovinski sudovi već postoje u našem pravnom sistemu oko 50 godina. Negde 50-tih godina oni vode poreklo od tzv. trgovinskih arbitraža ili veća trgovinskih arbitraža. To je bilo ono zbog čega smo mi iz redovne sudske nadležnosti izdvojili deo sporova i prebacili ih u osnovane tzv. privredne sudove, a danas trgovinske sudove.
Dakle, registracija privrednih subjekata i sporovi između privrednih subjekata bili su osnov za osnivanje ovih specijalnih sudova. Ukoliko sada eliminišemo ovaj značajan deo poslova oko registracije i meritornog odlučivanja, mi ćemo dovesti u pitanje egzistiranje i razlog postojanja trgovinskih sudova. O tome juče niko ovde nije govorio, a ja sam u uvodnoj reči samo kratko naglasio da će trgovinski sudovi, ukoliko im se ovo izuzme iz stvarne nadležnosti, izgubiti svoju individualnost. Zaista, to će tako i biti.
U reakcijama sudija i predsednika trgovinskih sudova na ovu našu raspravu, mogu vam reći da zaista SRS ima jedan veliki plus u svemu ovome što radi. Naime, sudije trgovinskih sudova su se i ranije obraćali nadležnom ministarstvu privrede, nadležnom ministarstvu pravosuđa, obraćali su se i Narodnoj skupštini sa zahtevom da se ovo revidira i da ovaj deo poslova ostane u nadležnosti sudova.
Mislim da ovde ne treba voditi praznu priču o tome da sudijama ne treba uskraćivati neka njihova elementarna prava da sude i voditi brigu o tome da sudije ne budu registratori, nego da sudije meritorno odlučuju.
O tome šta je sudijski poziv i šta sudije treba da rade, oni su se najbolje izjasili, i to na dve svoje sednice, a pokazaću vam i zapisnike sa tih sednica. To je zapisnik od 13. maja 2003. godine, gde su bile prisutne sve sudije trgovinskih sudova, izuzev Trgovinskog suda u Zrenjaninu i Trgovinskog suda u Prištini.
Takođe, drugi zapisnik vam pokazujem od 22. marta 2004. godine, sa dnevnim redom, takođe ovim kojim je danas obuhvaćena naša rasprava.
Jedinstveni su zaključci, sudije hoće da sude i traže da sude ovo što su do sada radili. Dakle, nemojte vi voditi brigu o sudijama, šta će oni raditi i da li je to za njih časno, pošteno i moralno. To je njihova nadležnost.
Moram da kažem još jednu stvar: juče je jedan od govornika iz vladajuće koalicije rekao da smo ovde izmenili Zakon o uređenju sudova. Nije tačno. Nismo to izmenili. Još uvek je po tom zakonu delatnost registra u nadležnosti ovih sudova. To što smo mi rekli u zadnjim članovima da prestaju da važe uredba itd, nigde nije pomenut ovaj osnovni zakon. Dakle, mora se reći - stupanjem ovog zakona na snagu prestaje da važi član 24. stav 2. Zakona o uređenju sudova. Toga ovde nema. Dakle, paralelno ne mogu postojati ova dva instituta.
Što se tiče samih nadležnosti trgovinskih sudova, moramo voditi računa da su ti trgovinski sudovi do sada, po opštoj oceni, a to je po oceni Višeg trgovinskog suda i dalje nadležnih instanci, dobro radili svoj posao.
Pojedinačnih slučajeva možemo naći i kritikovati, ali ako budem govorio o pojedinačnim slučajevima, onda ću govoriti da mi u Trgovinskom sudu u Kraljevu nisu dali da izađem dok mi nisu dali registraciju u ruke. Dakle, istog dana kada sam podneo oni to rade. U Trgovinskom sudu u Novom Sadu, gde sam pogrešio na prijavi, oni kucaju i rade umesto mene, samo potpisujem. To su neki kolegijalni odnosi. Imamo loših, ali i mnogo dobrih primera. Generalno, onaj ko je nadležan da ceni rad trgovinskih sudova, ocenio je ovu delatnost kao vrlo pozitivnu.

Dame i gospodo narodni poslanici, materija registracije privrednih subjekata u našem pozitivnom pravu uređena je sa četiri zakona i jednom uredbom. To su Zakon o preduzećima, Zakon o postupku upisa u sudski registar, Zakon o jedinstvenoj klasifikaciji delatnosti privrednih subjekata, Zakon o privatnim preduzetnicima i Uredba o upisu u sudski registar.
Obzirom da su u pitanju četiri zakona i jedna uredba, SRS se slaže da se izvrši temeljna kodifikacija ovih zakonskih propisa.
Međutim, SRS je protivna kodifikaciji koja se predlaže u ovom zakonu. Zato ću kritikovati kako odredbe zakona, tako i obrazloženje tog zakona.
Upis se vrši kod dva organa, prvo su trgovinski sudovi, a drugo su organi lokalne samouprave. Pred organima lokalne samouprave vrši se upis privatnih preduzetnika po Zakonu o privatnim preduzetnicima, a kada je u pitanju ostala pravna regulativa, sve je u nadležnosti trgovisnkih sudova.
Upisuje se sve što je bitno i značajno za pravni subjektivitet tih privrednih subjekata. Prvo, upisuje se osnivanje, onda se upisuje pripajanje, vlasničke transformacije, promene, do brisanja iz sudskog registra, odnosno prestanak pravnog subjekta. Pored toga, upisuju se firma, sedište, naziv firme, sistem ovlašćenja, odgovornost, kapital i sve ono što je bitno za pravni promet i subjekte.
Kada imamo u vidu ova dva predloga zakona, moram da kažem da je u pitanju ponovo sistemski pokušaj razgradnje države. Sve ono što je valjalo u našoj državi, pokušavamo da preobrazimo i da dovedemo u pitanje. Registar kod trgovinskih sudova bio je zaista u dobroj meri dosta jasan i prilično efikasan. Sada se želi, osnivanjem agencija i registrom u nekom drugom subjektu, izbeći ono što se nije izbeglo kod trgovinskih sudova.
Naime, naša privatizacija je pod velikim znakom pitanja, i ono što je registrovano i ono što će biti registrovano, vršena je verifikacija pred trgovinskim sudovima. Nama je poznato da je ministar privrede istupio i javno rekao da 80 firmi koje su privatizovane nisu u potpunosti u redu sa tom privatizacijom.
Napomene radi, među tih 80 firmi nalaze se četiri firme iz Užičkog okruga koje je stopirao Trgovinski sud u Užicu, mogu ih i pojedinačno nabrajati, ali nije to sada tema.
Što se tiče svega ostalog, moram napomenuti da je eliminacija trgovinskih sudova ovde veoma značajna i bitna, ali ne zaboravimo sledeće, upis u sudski registar nije samo formalno-pravni posao, kod upisa u sudski registar vrlo je bitna meritornost u odlučivanju.
Naime, po članu 38. Zakona o postupku upisa u sudski registar, trgrovinski sudovi su nadležni i da meritorno odlučuju.
U tom članu se kaže - ukoliko trgovinski sudovi posumnjaju, pazite, posumnjaju, to je zakonski termin, u ispravnost dokaza kojima se potvrđuju određene činjenice čiji se upis traži, mogu se verifikovati i proveravati. Takođe, može se proveravati i sam postupak ili sama radnja koja prethodi i čije se upisivanje traži u sudski registar.
U stavu 2. ovog 38. člana takođe se navodi da je Trgovinski sud ovlašćen da otvori ročište i po službenoj dužnosti izvede dokaze, ukoliko posumnja u istinitost i verifikuje ono što je njemu podneto na odlučivanje.
Kada imamo ovo u vidu, dovodimo u vezu sa onim što je predstavnik predlagača ovde rekao, a to je da agencije i upis imaju formalno-pravni karakter. Dakle, eliminiše se onaj meritorni karakter, karakter odlučivanja pred trgovinskim sudovima.
Ukoliko se ova nadležnost prenese sa trgovinskih sudova na agencije, ovoga svega ne može biti. To je cilj ovog zakona. Mislim da nisu ni pare u pitanju, ni potrošnja i donacija, nego je u pitanju i to, ali i ovaj razlog da se nadležnost trgovinskih sudova eliminiše u ovom slučaju.
Kada govorimo o zakonitosti dosadašnjeg rada, moram napomenuti da u prvom stepenu do sada su odlučivali trgovinski sudovi i to je odlučivao sudija pojedinac u vanparničnom postupku, u skladu sa članom 1. Zakona o upisu u sudski registar.
U drugom stepenu odlučivalo je veće trojice sudova. I prvi stepen i drugi stepen je postupao pod zakletvom. Dakle, sudije su se nama ovde zaklele na ispravnost svog rada i taj rad su dužni da verifikuju na svakom konkretnom primeru.
Iz tih razlog sudije koje su pod zakletvom su do sada časno i pošteno svoju funkciju obavljale i registrovale ono što je bilo za registraciju, a odbacivale upis i zahteve, ono što nije bilo vredno da se upiše.
Sada mi osnivamo agencije koje su u sklopu upravnog postupka i u sklopu tog upravnog postupka mi imamo registratora, lice koje ima upravno-pravnu funkciju, a ne sudsko-pravnu funkciju, i takvo lice nije pod zakletvom. Pitam se kome će naš narod više verovati pri upisu: sudijama koji imaju zakletvu ili registratorima koji nemaju zakletvu.
Kada je u pitanju sudski postupak, rekao sam u prvom stepenu sudija pojedinac, u drugom stepenu veće trojice sudija višeg trgovinskog suda, ali je postojao zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredni pravni lek na odluku prvog i drugog stepena. Taj zahtev za zaštitu zakonitosti bio je u nadležnosti Republičkog javnog tužioca, a postupalo se pred Vrhovnim sudom Srbije, dakle pred najvišom pravnom institucijom. Svega toga ovde nema.
Kada donese agencija preko registratora odgovarajuću odluku, može se uložiti žalba. Po toj žalbi odlučuje Ministarstvo, ali stranka ima pravo na vođenje upravnog spora, o čemu odlučuje Vrhovni sud. Međutim, ovde se javlja jedan problem. Ako Ministarstvo odluči da se jedan privredni subjekat upiše i vrati prvostepenom organu, vrati agenciji, tada nema više bože pomozi, nema upravnog spora.
Dakle, ukoliko Ministarstvo privrede odluči da se upiše jedan subjekat, o tome se više ne pita Vrhovni sud, niti se može voditi upravni spor. To je određeno članom 28. stav 2. u vezi člana 27. stav 6. tačka 2). Time je isključena nadležnog Vrhovnog suda. Ovde će se rađati velike zloupotrebe. Zbog toga je to tako i odlučeno.
Kada govorimo o razlozima, odnosno o obrazloženju donošenja ovih zakona, nijedan od tih razloga ne stoji. Prvo se prigovara trajanju sudskog postupka. Moram da napomenem da je u članu 3. pomenutog Zakona o postupku upisa regulisano da je postupak hitan pred sudovima i to sudovi poštuju.
Naime, pred većinom sudova postupak se završava u roku od pet dana. To možete proveriti pred Trgovinskim sudom u Užicu, pred Trgovinskim sudom u Valjevu, pred Trgovinskim sudom u Kraljevu, Novom Sadu, Zrenjaninu i neka me izvine oni koje nisam pomenuo. Sve se rešava u roku od pet dana, ukoliko je prijava potpuno ispravna i tačna.
Ukoliko prijava nije tačna, onda se zaključkom nalaže da se u roku od 15 dana prijava dopuni, a iza toga sledi postupak, takođe u roku od pet dana, radi upisa tog privrednog subjekta. Kada se ima ovo u vidu, moramo reći da za maksimalnih 25 dana, u slučaju i da je prijava netačna i nepotpuna, vršiće se upis privrednog subjekta.
A ono gde su sporne činjenice i gde ih treba uputiti na parnicu ili na neki drugi upravni postupak radi odlučivanja, u tome trgovinskih sudova nema nigde, njihove krivice nema, nego je krivica na drugim organima ili pak postupanje drugih organa u kom će roku to završiti. To je prva tačka sa kojom se ne slažem.
Druga tačka, kada se govori o troškovima ovog postupka, moram da kažem da ono što je predviđeno ovim predlogom je veća cifra nego što se do sada plaćalo pred trgovinskim sudovima. Najskuplji postupak je bio u registraciji spoljnotrgovinskih firmi. Tu je taksa koštala 2.500 dinara i odluka 2.500 dinara. Dakle, za 5.000 dinara registrovalo se privredno preduzeće ili pravni subjekt, to je oko 90 dolara. To je u proseku nešto normalno i može se prihvatiti. Dakle, ni ovaj drugi razlog ne stoji.
Treći razlog, govori se da nema ujednačene sudske prakse u pogledu registracije pojedinih firmi. To nije tačno. Privredni sudovi redovno održavaju svoje sastanke i svoja savetovanja u okviru Višeg trgovinskog suda. Tu se praksa ujednačava i tu propusta nije do sada bilo. Iz tih razloga i ovaj deo nije adekvatan.
Kada govorimo o glomaznosti aparata koji sada vrši registraciju privrednih subjekata, govori se da to radi 16 trgovinskih i jedan Viši trgovinski sud, i 161 organ uprave. Ta cifra samo je na prvi pogled zavaravajuća. Isto će se desiti kod agencija koje osnivamo. Predviđa se jedna centralna agencija, ali i 15 do 30 područnih jedinica, zavisno od broja okruga i privrednih subjekata koliko ima u okrugu. Na isto će se svesti.
Dakle, onoliko koliko smo imali sudija i njihovih saradnika, toliko ćemo imati registratora i ostalih lica koja će vršiti ove poslove. Ni ovaj treći razlog koji je naveden u Predlogu ne stoji.
Četvrti je javnost podataka ili baze podataka. Moram da napomenem da u zakonu, koji sam pomenuo malopre, u članu 3. lepo i decidno stoji da je postupak upisa kod privrednih subjekata u privredne registre javan. To je stav 1.
Stav 2. tog 3. člana govori o tome da svako može u svako vreme izvršiti uvid u ono što je trgovinski sud registrovao, da može to fotokopirati i da može dobiti određeni izvod o spisima koji su tu priloženi.
Treći član je veoma bitan, a on kaže da ukoliko se pravni subjekt ili treće fizičko lice pouzda u podatke koji su registrovani kod trgovinskog suda, to mu u daljem postupku ne sme smetati. Dakle, uvodimo jednu prezumpciju tačnosti podataka koji su u trgovinskom sudu registrovani.
Kada je u pitanju prezumpcija koju sam sada napomenuo kod agencija, ona je ovde svedena na minimum. Registar, odnosno agencija koja vrši obradu podataka ne garantuje za ispravnost podataka koji su tu registrovani. Tako ćemo imati privrednog subjekta iz Nemačke, iz Francuske, koji će želeti da rade možda sa našom firmom, ali će biti sumnjivo da li je ono što je u agenciji ispravno, tačno i pouzdano. Samim tim mi odbijamo klijente, odbijamo strana ulaganja, odbijamo saradnju stranih privrednih subjekata sa našim subjektima. Mislim da ovo rešenje nije dobro.
Kada je u pitanju baza podataka, takođe moram da kažem da su sudovi, trgovinski, a i opštinski organi, već kompjuterizovani i da je sve ubačeno u programe. U znanju mi je da je za sve trgovinske sudove na području Srbije centralizovana baza podataka i da je ona gotovo u celosti urađena pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu.
Dakle, naši sudovi će imati centralizovanu bazu podataka kao što će imati i pomenuta agencija. Ono što ostaje to je da se ta i takva centralizovana baza podataka priključi na Internet i bude dostupna svetskoj javnosti. Mislim da to nisu veliki koraci i da to nije težak i nesavladiv posao za sudije.
Kada su u pitanju evropske zemlje, moram reći da se moramo ugledati na Nemačku, Francusku i ne možemo za njih reći da su oni loši primeri. Iz tih razloga, ono što je u obrazloženju navedeno zaista ne stoji. Kada kažemo da trgovinski sudovi treba da izgube deo svoje nadležnosti, moram reći da ukoliko ovo pređe u nadležnost agencije i registratora, trgovinski sudovi gube svoju individualnost.
Naime, prema Zakonu o uređenju sudova u članu 24. jasno je propisano da je nadležnost suda u ovom slučaju isključiva. Dakle, trgovinski sudovi su nadležni za registraciju. Ukoliko želimo da promenimo i da izglasamo ove predloge zakona, a Srpska radikalna stranka je protiv ovakvih rešenja, moramo sistemski promeniti Zakon o uređenju sudova.
Da vas podsetim, to je zakon koji smo ovde menjali pre 15-20 dana. Znači, svakih dvadesetak dana ćemo se vraćati na neke istovetne zakone i o njima raspravljati. Kada bude to u pitanju, moramo se osloniti na jednu vrlo bitnu stvar, a to je da se registar privrednih subjekata kod trgovinskih sudova do sada pokazao i efikasan i značajan.
Mi moramo reći da smo u ime SRS podneli amandmane kojima se nadležnost mora i treba ostaviti kod trgovinskih sudova. Predlažem da glasate za te amandmane.
Još jedna vrlo bitna stvar koju bi želeo da istaknem: svi trgovinski sudovi održali su dve sednice u 2003. i 2004. godini.
Tome su prethodile sednice kolegijuma sudija trgovinskih sudova i svi su bili protiv toga da se nadležnost za registraciju predaje agenciji i registratoru.
Tome je prethodila i odluka privrednih komora. Dakle, svi privredni subjekti, počev od privrednih komora, i trgovinski sudovi kao registarski, protiv su ovoga što ste vi predložili. Ukoliko budemo slušali bazu, glasaćemo za amandmane SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS danas sam prvi put u raspravi u načelu pomenuo sve zakone i uredbe kojima se na jedinstven način uređuje ovaj pravni problem, dakle, problem registracije privrednih subjekata. Govorio sam o četiri zakona i jednoj uredbi.
Molim da se ne stvara zabuna. SRS je za to da se izvrši adekvatna kodifikacija ovih propisa. To je pod jedan. Pod dva, mi nismo za to da se mesna nadležnost, odnosno stvarna nadležnost vrši preko agencije, nego da se vrši u okviru trgovinskih sudova. Treće, nema nikakve dileme da smo govorili o tome da statistički organi mogu da vode ovaj pravni posao. Ali, vi ste dobili amandmane koje je predložila SRS i mi ostajemo decidni u tome da trgovinski sudovi treba da se bave ovom problematikom.
Prema tome, nemojte mešati paralelu koju je povukao kolega Zoran Krasić i koji je rekao – prema onome što rade statistički zavodi, mogli bi da rade i ovo što rade vaše agencije. Dakle, u tome je suštinska razlika. O ova tri bitna činioca morate voditi računa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS-a podneo sam amandman na član 45, a koji je u vezi sa članom 179. prethodnog zakona. Predlažemo da se ovaj član 45. briše. Ovaj član se odnosi na povećavanje cenzusa kazni u prekršajnom postupku.
Želeo bih da kažem par stvari oko odgovornosti privrednih subjekata. Kada je u pitanju odgovornost privrednih subjekata, moramo poći od toga da postoji odgovornost i privrednog subjekta, ali i odgovornog lica, a posebno govorim o odgovornosti preduzetnika. Propisane su tri vrste postupaka. Prvi postupak je ovaj o kome raspravljamo, pred poreskim organima. Drugi je pred trgovinskim sudom u postupku privrednih prestupa. Treći se vodi u redovnom sudu, a to je krivični postupak.
Kada je u pitanju krivični postupak, tu odgovaraju samo fizička lica. U ova prva dva slučaja odgovaraju i fizička lica, ali i pravna lica. Sa tog aspekta, moram da kažem da se vrlo često može dogoditi da dođe do kumulacije postupaka. Dakle, da se vodi i postupak pred poreskim organom, ali da dođe i do postupka pred trgovinskim sudom, odnosno krivičnim sudom.
Osnovno pravilo našeg prava je da ukoliko je izrečena kazna u jednom od prethodnih postupaka, ona se mora uračunati u kaznu postupka koji sledi. Pogledajte kazne koje su predviđene. Ove kazne koje su predviđene po ovom predlogu zakona veće su nego kazne koje su predviđene u Krivičnom zakonu Republike Srbije.
Imamo čitavu grupu krivičnih dela protiv privrede, od nesavesnog poslovanja, zloupotreba ovlašćenja u privredi, utaje poreza itd. Voleo bih da vidite kolike novčane kazne izriču redovni sudovi za krivična dela, a ovde je odgovornost za prekršaje, ovde nisu u pitanju krivična dela. Dakle, mnogo blaži vid odgovornosti.
S druge strane, moram vam ukazati na nekoliko vrlo bitnih stvari. Ono što se radi pred trgovinskim sudom u samom postupku i što se radi pred krivičnim sudovima propisano je određenim procesnim pravom. Svaki sudija i trgovinskog i redovnog suda mora uzeti u obzir sve olakšavajuće i sve otežavajuće okolnosti.
Počnimo od prve, pod kojim okolnostima je krivično delo nastalo ili privredni prestup, do onih u kakvom se položaju nalazi odgovorno lice, odnosno lice koje je pozvano na odgovornost. Ništa se od toga u prekršajnom postupku ne gleda. U prekršajnom postupku, koji sprovode ovakvi organi, po pravilu može da se dostavi pismena odbrana, može da se pojavi, ali kazna je neminovna. Ukoliko se uloži žalba, ne znam da li je neka žalba prošla drugi stepen kao usvojena žalba. Po pravilu, sve se vrća na prvi stepen i potvrđeno je; cilj je da se naplati.
Ukoliko se osvrnemo na prekršajnu odgovornost i kazne iz člana 179, moram da kažem da su ovde kazne povećane za 250%. Ako su povećane, moramo dati razloge zbog čega su povećane, da li su to objektivne okolnosti dovele do povećavanja. Ako je nama privredni rast 250%, ako su nam uslovi života porasli 250%, slažemo se da se i ovo poveća.
Prema tome, ne treba uopštavati stvari i govoriti da radikali štite lopove. Mislim da smo dokazali i pokazali javnosti Srbije da je nama stalo i glavni nam je cilj da se eliminišu i lopovi i da se njihova odgovornost privede zakonskim normama. Prema tome, nema osnova ni razloga da nas lažno optužujete za nešto što nam nije intencija.
S druge strane, moramo da pogledamo kolike se kazne izriču i koliki su prihodi. Treća stvar koju moramo da vidimo, a to je da pogledamo rad trgovinskih sudova. Ako pogledamo statistiku predmeta koji se rešavaju u trgovinskim sudovima, 85% predmeta je vrednosti spora do 500 hiljada dinara.
Oko toga se sudije lome, oko toga danima sude, oko toga donose prvostepene, drugostepene i revizijske odluke. Mi ovde jednim potezom pera proglašavamo kazne od milion dinara. Mislim da nema smisla. Izvolite, razmislite još jednom i glasajte za ove amandmane. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću o ova tri zakona govoriti na malo specifičan način, s obzirom na to da je objedinjena rasprava. Hteo bih da povučem paralelu između Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu pravosuđa. Kao prvo hteo bih da ukažem na činjenicu da se ovde mešaju terminologije i termini.
Ako govorimo o Zakonu o sudovima, moramo govoriti o terminu nezavisnost sudova i nezavisnost sudija. Ako govorimo o Zakonu o javnom tužilaštvu, tu moramo govoriti o samostalnosti. Samostalnost javnog tužilaštva propisana je u članu 32. Zakona, a što se tiče nezavisnosti po Zakonu o sudovima, ona je predviđena u članu 1.
Tu su samo izvesne kozmetičke izmene izvršene od strane Vlade. Svi znamo da je nezavisnost sudija jedno osnovno načelo po kome su sudile i sudije u bivšim režimima i po kojima sude sudije i sada. Mi treba tim sudijama da obezbedimo uslove i tehnička rešenja da oni u svom poslu budu nezavisni. Oni od deklarativnih priča nemaju ništa, tako, praktično, moramo to sprovesti u život. Cilj moje diskusije je upravo taj.
Što se tiče ukidanja sudova i tužilaštava, smatram da je predlog Vlade jedno bolje rešenje od dosadašnjeg. Ne znam kako će se to u praksi sprovesti, ali smatram da u ovom slučaju ne treba sudije i javni tužioci da mnogo trpe i ispaštaju.
Naime, sudijama se garantuje nepremestivost. Takođe, u jednom delu to važi i za tužioce s tim što kod tužilaca važi jedno drugo pravilo, a to je pravilo na upućivanje u trajanju od 9 meseci u dve kalendaske godine. Takva rešenja bi možda trebalo zadržati i u zakonu o sudijama.
Dakle, osnovno pravo na premeštanje iz jedno u drugo mesto je svakog sudije i svakog tužioca, ali uz njegovu izričitu pismenu saglasnost. Kada to imamo u vidu onda moramo imati u vidu i sledeće činjenice, to je: da se nijedan sudija protiv svoje volje, niti jedan tužilac protiv svoje volje može, usled prestanka potrebe toga organa, gde je do sada obavljao svoju funkciju, da bude premešten u drugo mesto.
To je dobro rešenje, ali rađa i neke praktične probleme. Naime, dolazimo u situaciju da pojedine sudije godinama sude u istom mestu i u istom stepenu, pa se zbog toga postavlja i pitanje njihovog kvaliteta rada. Oni se na neki način demorališu zbog toga što u sistemu pravosuđa i javnog tužilaštva nema mogućnosti za napredovanje. Nekada su postojale rang-liste vrednosti i kvaliteta sudija. Ako bismo to vratili na sadašnji nivo, možda bi bilo vrlo dobro rešenje, da poboljšamo situaciju u pravosuđu.
Upravo iz tih razloga premeštanje, odnosno napredovanje u struci i sudija i tužilaca doprineće jednom opštem kvalitetu pravosuđa kao jednog dela i segmenta naše vlasti. Zalažem se u ime SRS za takva zakonodavna i zakonska rešenja.
Kada govorimo o trajanju dužnosti, jedno je ako su u pitanju sudije a drugo ako su u pitanju tužioci. Zamenicima javnog tužioca je ograničen period u kome oni mogu da obavljaju javnotužilačku funciju. To je osam godina. Takvo rešenje nije dobro. Zbog čega nije dobro?
Zbog toga što ako uzmemo član 15. Zakona o javnom tužilaštvu videćemo da javni tužilac ima obavezu i zadatak da daje određena uputstva, a ako tome dodamo i hijerarhijski odnos koji vlada u tužilaštvu, onda se postavlja pitanje šta će biti sa zamenikom javnog tužioca koji u prethodnom periodu od osam godina nije slušao svoga javnog tužioca.
Verujem da će biti razrešen, iako je stručan, iako je kvaltetan, iako je držao do svog mišljenja i do svog načina rada. Iz tih razloga ovo rešenje nije dobro.
Kada govorimo o ovom problemu možda bi trebalo razmisliti i dobro je razmisliti o jednoj sasvim drugoj koncepciji - da svi zamenici javnih tužilaca postanu tužioci.
A da tužioci više ne postoje nego da postoji institut "glavnog" tužioca. Taj "glavni" tužilac ima istu odgovornost kao što ima i javni tužilac.
Dakle, u pitanju je odgovornost javnih tužilaca za ono što rade. Ukoliko oni rade kvalitetno, njima će se pripisati uspeh u poslu. Ali, ako ne rade kvalitetno, niko zbog toga ne može razrešiti "glavnog" tužioca. Tu je poremećen sistem vrednosti i sistem odgovornosti.
Iz tih razloga zalažem se za jedno drugačije koncepcijsko rešenje - da se zamenici javnih tužioca proglase u javne tužioce, a da javni tužioci budu "glavni tužioci". Tada uvodimo ono što treba da budu. Znači, odgovornost, jer je tako paralelno u zakonu o sudijama. Postoje sudije, i tu je u pitanju i analogija, postoje sudije i predsednici suda.
Kada govorim o predlogu za izbor i sudija i tužilaca, koncepcijski se ne slažem da to radi Visoki savet pravosuđa, ali vreme će pokazati da li je ta koncepcija ispravna ili nije. Međutim, teorijski pravno postoji jedna mogućnost – da taj izbor ne bude adekvatan. Naime, ako se traži mišljenje sudija i ako se traži mišljenje tužilaca, može se desiti da ljudi koji su proveli van pravosuđa neko vreme ne budu na adekvatan način vrednovani.
Zato je vrlo dobro da i sudije koje dobijaju kandidate iz organa uprave, iz preduzeća, iz firmi, iz drugih oblasti, provere na neki način koliko ko vredi i kako ko može da radi. Tako ćemo stvoriti ravnopravnost među kandidatima, ravnopravnost onih van pravosuđa i onih u okviru pravosuđa. I, tada će tek moći Visoki savet pravosuđa da svoju meritornu ocenu da – ko više vredi.
Ne slažem se sa rešenjem da predsednici sudova i javni tužioci ne budu iz preduzeća, iz firmi, iz drugih oblasti, pod uslovom da su određeni period proveli u okviru pravosuđa. To su oni čelni ljudi od kojih zavisi celokupan sistem funkcionisanja pravosuđa.
Dakle, ako javni tužilac bude postavljen iz privrede, a imali smo takva rešenja, i to čak za okružnog javnog tužioca, onda se postavlja pitanje svrhe postojanja javnih tužilaca i onih koji su bili u pravosuđu. Javni tužilac može da postane izvrstan sudija krivičar, koji je godinama sudio i više neće to da obavlja nego će da bude javni tužilac.
Zašto njega ne birati? Ali, s druge strane, moramo da znamo i činjenicu da oni koji su bili dobri zamenici javnih tužilaca, u onom sistemu napredovanja, mogu da dobiju mesto javnog tužioca. Nisam za to da se na čelne funkcije postavljaju ljudi koji nemaju dana provedenog u pravosuđu. O tome je nešto i sam ministar rekao.
Kada govorimo o koncepcijskim rešenjima Zakona o sudovima, i Zakona o javnom tužilaštvu, moram da kažem nešto i u vezi razloga razarešenja.
I u jednom i u drugom zakonu imamo prvi i drugi stepen. Kod Zakona o sudovima u prvom stepenu odlučuje Personalno veće i to devet sudija Vrhovnog suda. Utvrđuju se okolnosti i o tome se odlučuje.
Kod javnih tužilaca to nije slučaj, nego odlučuje Republički javni tužilac u prvom stepenu. U drugom stepenu, kod sudija, dopušten je prigovor Opštoj sednici svih sudija Vrhovnog suda. To je, dakle, drugi stepen. A, pazite ovo kod javnih tužilaca, u drugom stepenu odlučuje Visoki savet pravosuđa. Trebalo bi nam dati objašnjenje što je to tako i zbog čega je takvo rešenje dato.
Posebno skrećem pažnju na postupak razrešenja predsednika Vrhovnog suda i postupak razarešenja Republičkog javnog tužioca. Evo i zbog čega. Postupak razrešenja predsednika Vrhovnog suda Srbije pokreće i odlučuje Veliko personalno veće, u prvom stepenu, a u drugom stepenu Opšta sednica.
Kada govorimo o pokretanju postupka za razrešenje Republičkog javnog tužioca, to pokreće ministar za poslove pravosuđa, a u drugom stepenu odlučuje Visoki savet pravosuđa. Treba odgovoriti javnosti - zbog čega je to tako. Zbog čega ministar pravosuđa da pokrene postupak za razrešenje Republičkog javnog tužioca?
Moram dati jedan osvrt. Republički javni tužilac je viša funkcija, nego ministar pravosuđa. To možete videti i po nagradama. Ako razmatramo pitanje plata Republičkog javnog tužioca - Republički javni tužilac ne može imati platu manju od predsednika Vlade. To je poređenje. U ovom slučaju, ministar pravosuđa ili ministar za poslove pravosuđa ima pravo da o tom višem funkcioneru razmatra, odlučuje i pokreće određeni postpak. Nisu dobra rešenja, nisu adekvatna onome zašta se mi svi u ovom parlamentu zalažemo. Ja ne mogu da kažem da iko od nas ovde u pravosuđu ima loše namere, ali ako dođemo do loših rešenja, to se može pogrešno protumačiti.
Šta sam hteo još da kažem, naime, u pogledu nadzornog odbora vreme će pokazati da li je ovaj institut dobar ili nije, međutim, zašto mi ne uradimo nešto na sistemu krize "izuzeća". Dakle, postoji jedna opšta kriza instituta "izuzeća" koja je predviđena i u krivičnom postpku i u parničnom postupku. O "izuzeću" sudije, odlučuje predsednik suda. O izuzeću predsednika suda odlučuje predsednik okružnog suda itd. Međutim, to se u praksi ne sprovodi. Ja ne znam kada je koji sudija dobio izuzeće od strane predsednika, jer predsednik na taj način ne želi da prizna određenu grešku i određenu krivicu organa kome on predsedava. To je ta "kriza izuzeća".
Po ovom zakonskom rešenju postoji "kriza zakletve", zakletve sudije i zakletve javnog tužioca.
Pogledajte tekst zakletve sudija - sudija se zaklinje svojom čašću da će vršiti dužnost itd. Ne kaže se, sudijsku dužnost, to su jaki propusti. Ko zna koliko ko ima kakvih dužnosti i ako se zaklinje pred predsednikom Skupštine, odnosno pred Skupštinom, pitanje je na šta se to odnosi.
Dalje, želim da kažem još nekoliko stvari, u pitanju je nešto sa čim se ja ne slažem. Ne možemo mi generalno govoriti o pravosuđu i generalno govoriti o sudovima i o javnim tužiocima, i još što je gore generalno osuđivati i jedan i drugi segment pravosuđa lošim radom, lošim tretmanom itd. U pitanju su pojedinci. Ako su u pitanju pojedinci, pronađimo tog pojedinca i eliminišimo ga sa vršenja određene funkcije, ali nemojmo da zanemarimo veliki i dobar deo sudija i tužilaca, pravosudnih funkcija, koje časno i odgovorno vrše svoje dužnosti. Iz tih razloga, ne slažem se ni sa odredbama u Zakonu o Krivičnom zakonu Republike Srbije gde je propisano krivično delo.
Korupcija u organima pravosuđa u članu 225. stav d, to nijedan sudija nije smeo da dozvoli, to nijedan tužilac nije smeo da dozvoli. Trebalo je da se čuje i njihov glas sa ove govornice, da se usprotive tome, kako mogu časne i poštene sudije da se slože sa tom konstatacijom da u njihovoj oblasti, kojom se bave, postoji jedan generalni zaključak "korupcija". Izvinite molim vas, do sada se o tome raspravljalo u okviru zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. Krivičnog zakona Srbije, zašto to i dalje ne učinimo, zašto da generalno osuđujemo pravosuđe. Šta će da misle drugi, kada mi ovako govorimo o pravosuđu, jer ne možemo mi samo radi Evrope donositi zakone. Slažem se i radi uporednog prava, ali moramo voditi računa o specifičnostima koje naš pravosudni sistem nosi.
Šta mislim kada to govorim? Govorim upravo zbog toga što svaki sudija i svaki javni tužilac ili zamenik javnog tužioca, bar treba da bude upoznat sa ovim predlogom. Ja sam prvi koji sam odneo i fotokopirao, i koji sam njih upoznavao. Nisam to bio dužan, ali sam osetio potrebu da bar budu informisani da Skupština o tome raspravlja. Niko nije dao jednu jedinu primedbu iz unutrašnjosti, iz Beograda na ovaj predlog, zašto to činimo, kako pišemo zakon. Nama će Evropa da se smeje zbog ovakvog načina.
Mora prvo da se prouči prvi stepen, drugi stepen, ljudi koji tu godinama rade i žive, da kažu oni da li valja ili ne valja, pa da oni daju svoje sugestije, pa da mi inkorporiramo te sugestije u sve ovo o čemu raspravljamo, ali možda nije bilo vremena i ja to razumem.
Ne možemo mi stalno popravljati određene zakone i stalno nama neki zakon ne valja, pa ćemo ga malo doraditi da traje, pa ćemo ga posle popravljati. Nemojmo se igrati sa vrlo važnim segmentom vlasti! Ja sam protiv toga!
Govorim u ime Srpske radikalne stranke, ali i u svoje lično ime. Za šta bih se ja to založio? Nisu potrebne sudijama i javnim tužiocima politički hvalospevi o vrednostima ovih zakona, njima je potrebno konkretno rešenje. Iz tih razloga, ako pođemo od te premise, moramo pisati drugačije zakone.
Rekli ste u Zakonu o sudijama i Zakonu o javnim tužilaštvima, da oni imaju slobodan vid organizovanja i udruživanja i znamo da postoje udruženja tužilaca i znamo da postoje udruženja sudija, a niko nam ništa nije dao danas ovde da pročitamo. Gde su njihova mišljenja, zašto se oni udružuju, kome oni to rade? Mislim da ovakva rešenja nisu dobra i o svemu treba dobro razmisliti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 10. Najkraće rečeno, smatram da naslov iznad ovog člana treba izbrisati. Naime, i sa leksičke i sa pravno-teorijske tačke gledišta ovaj naslov komplikuje celokupni zakonski tekst. Meni se čini da je ovaj naslov više za studentske udžbenike nego za jedan zakonski tekst. Iz tih razloga zalažem se da se naslov iznad člana 10. briše.
Sa druge strane, zalažem se da se u članu 10. reč "vršenje" zameni rečju "obavljanje", takođe iz razloga koje sam napred naveo, jer u principu dužnost se vrši, a funkcija se obavlja. Iz tih razloga smatram da bi ispravka i promena ovih stvari bila dragocena.
Ovaj amandman podnosim i sa jednog šireg aspekta. Naime, ne slažem se sa jednom opštom koncepcijom pristupa izradi ovog zakona. Ne mogu da se složim sa činjenicom da se u Predlogu ovog zakona kaže da je bolje da ga imamo nego da ga nemamo. Mi smo ovde parlament, mi smo zakonotvorci i zakonopisci. Smatram, iz tih razloga, da preciznost i struka treba da dominiraju.
Iz svega ovoga jasno proizilazi da su zakonske koncepcije ovde vrlo pod znakom pitanja. Ne mogu to da prihvatim iz još jednog razloga, iz razloga što unapred treba pripremiti tekst koji je adekvatan i odgovarajući. Slažem se sa tim da se popravlja amandmanima i sa tog aspekta predlažem da se i ovaj moj amandman usvoji.
Ako bismo dali jedan osvrt na celokupno zakonsko uređenje mogu da kažem da je ovaj zakonski tekst pravni konglomerat etike, kodeksa ponašanja, procesno pravnih, materijalno pravnih i sankciono pravnih uređenja. Kada imamo to u vidu smatram da procesno ovaj zakon nije adekvatan. Evo u čemu se ogledaju te neadekvatnosti. U samom pokretanju postupka pred nadležnim odborom slažem se sa licima koja su aktivno legitimisana, ali postavljam pitanje šta je sa javnim pogovaranjem i šta je sa anonimnim prijavama. Javno pogovaranje je institut koji je zaživeo u kriminalističko-pravnoj teoriji. Postavlja se pitanje šta ako javno mnjenje, novinari, mediji i svi ostali nađu za shodno da pišu o nepravilnostima u vršenju javnih funkcija? Ko će u tom slučaju da startuje sa postupkom, ako aktivna legitimisana lica iz člana 24. ćute? O tome u zakonu nema ni pomena.
Takođe, želeo bih da ukažem na još jednu stvar, a to je javnost ili tajnost postupka. Svi postupci u našem zakonodavstvu su, po pravilu, javni, a tajni su samo kada se to zakonom ili posebnom odlukom isključi. U ovom slučaju ako analiziramo mere koje se mogu izreći možemo zaključiti da je postupak tajan, ali sa druge strane u članu 24. stav 4. ovog predloga stoji da se primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku, a taj zakon o opštem upravnom postupku govori još neke stvari, da je taj postupak javan, a može biti tajan samo ako je isključen.
Dalje, postavlja se načelno pitanje oko branioca, ko ima pravo na branioca. Zakon o opštem upravnom postupku govori samo o punomoćniku, a da punomoćnik može biti svako lice koje je poslovno sposobno, a nigde nema pomena o advokatima kao braniocima.
Takođe želim da ukažem na činjenicu da u celom ovom sistemu zakona nije na adekvatan način razjašnjeno pravo na pravni lek, koje je ustavno pravo svakog građanina. Da li funkcioner po odluci odbora ima pravo na pravni lek? Zakon o opštem upravnom postupku ustanovio je pravo na pravni lek, ali ovde se o tome ne govori. Ovde je u pitanju dvostepenost, načelo dvostepenosti uz mogućnost vođenja upravnog spora po Zakonu o upravnim sporovima. Po Zakonu o upravnim sporovima odlučuje Vrhovni sud Srbije. Dakle, i to pravo je onemogućeno.
Predlažem da se usvoje svi amandmani koje predlaže SRS, a i amandmani drugih političkih opcija koji su adekvatni. SRS se trudi da ispravi ono što se ispraviti može. Iz tih razloga sam izašao i javio se za reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam sagalsan sa ministrom da je ovo jedno kratko rešenje. Ali, po nekom pravilu, ne mora da bude i kratkoročno rešenje.
Iz prakse, kako je rekao sam kolega, vidi se da se ovaj način finansiranja proteže u poslednjih 10-tak godina.
Saglasan sam sa tim da je potrebno poboljšati materijalni položaj, kako nosilaca pravosudnih funkcija tako i svih radnika zaposlenih u pravosuđu.
Međutim, ne mogu da se saglasim sa formulacijom kako je ona data u ovom predlogu zakona, a reći ću i zbog čega. Ovde su u istu ravan stavljeni i sudovi, ali i tužioci, odnosno tužilaštva i sudovi. To su dva različita organa. Naime, sudovi rade po osnovu Zakona o sudijama i Zakonu o uređenju sudova, a tužilaštva imaju svoje zakone o javnom tužilaštvu. Iz tih razloga, način finansiranja ova dva državna organa je sasvim različit.
Prema tome, ne mogu da se saglasim sa ovakvom konstatacijom da se po Zakonu o sudskim taksama, to naglašavam, ubiraju i prihodi za Republičko javno tužilaštvo i sva tužilaštva koja potpadaju pod njihovu ingerenciju.
Smatram da ove dve stvari treba razdvojiti i celishodno je razdvojiti ih. Ovo zbog toga da ne bi došlo do nesuglasica između dva organa.
Radi javnosti, moram da kažem i činjenicu da su tužioci stranka kao i svaka druga stranka u sudnici. Po pravilu, tužioci treba da stoje ispred, zajedno sa optuženim, zajedno sa braniocima, punomoćnicima oštećenih ili oštećenima, a po prozivci ulaze u sudnicu i nastavljaju dalji rad.
Ovako, sud ubira takse i te takse treba u isto vreme da se raspoređuju i na javno tužilaštvo. To je moglo da se uredi i na drugi način. Smatram da o tome ovde treba voditi računa.
Prvo, ako već mora na ovaj način da se vrši ubiranje sredstava, ta sredstva treba razdvojiti. Primera radi: 70 posto neka ide u budžet, a 30 posto neka ostane pravosuđu, pa od toga dati tužiocima. Ovako, oni će 50 posto morati da dele između sebe. Verujte mi, to znači da bi u isto vreme, po ovom principu, i branioci optuženih mogli da traže neki udeo u sudskim taksama, jer su isto stranka u postupku pred sudom, kao što je to i tužilac.
Prema tome, ovakav Predlog ne mogu da prihvatim. Ne bih se saglasio sa ovim predlogom.
S druge strane, moramo voditi računa o pravosuđu, moramo voditi računa i o Republičkom tužiocu, o okružnim tužiocima, kao i o opštinskim tužiocima, ali i o svima koji su tamo zaposleni.
Dobra je ideja da se poboljša položaj ljudi koji su zaista odgovorni i koji rade zajedno u organima pravosuđa. Hvala.
(Aplauz pristnih u sali.)

Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je evidentno da će novoformirana skupštinska većina izglasati ovaj set zakona, ali želim da u ime Srpske radikalne stranke i u ime građana Republike Srbije kažem par reči o ovom setu zakona.
Naime, mogu da se složim sa ustavnim osnovom donošenja ovakvog Predloga zakona. Međutim, ne mogu da se složim sa obrazloženjem koje je dato u Predlogu ovog zakona. Naime, u obrazloženju se kaže da je Ustavni sud doneo izvesno odluku (Rešenje). Ta odluka (Rešenje) Ustavnog suda objavljena je u "Službenom glasniku RS br. 130/2003" i stupila na snagu 29.12.2003. godine i kao takva ona ima i svoju izreku i svoje obrazloženje.
Ako pođemo od izreke ove odluke Ustavnog suda, jasno, radi se o jednoj vrlo diskutabilnoj pravnoj formulaciji, jer se u toj odluci Ustavnog suda kaže da se obustavljaju od izvršenja sve pojedinačne radnje i pojedinačni akti koji bi bili preduzeti na osnovu članova 81. stav 1, 82. st. 1. i 2, 84. st. 1. i 2. i na osnovu člana 85. Zakona o uređenju sudova.
Možemo reći da je obraloženje Ustavnog suda zaista detaljno, decidno i jasno. U tom obrazloženju se kaže da je ova odluka bazirana na članu 42. stav 1. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom.
Dakle, ovo je osnov u procesnom pravu, a ne u materijalnom pravu. Iz tih razloga, kada je donošena ova odluka (Rešenje) doneta je u formi privremene mere, a znamo da svaka privremena mera mora da traje najduže do donošenja konačne meritorne odluke. Ustavni sud po ovom pitanju nije doneo meritornu odluku.
Radi se o inicijativi za ispitivanje ustavnosti odluka i ta inicijativa potekla je prvo, od Vrhovnog suda Srbije, drugo, od Okružnog suda u Smederevu, treće, od Prvog i Dugog opštinskog suda u Beogradu. Svi ti sudovi dali su argumentovano obrazloženje zašto smatraju Zakon o uređenju sudova, na osnovu ovih članova 81, 82, 84, 85, neustavnim.
I Ustavni sud u obrazloženju te odluke (Rešenje) prihvata navode podnosilaca zahteva za ocenu ustavnosti i prihvatajući te navode donosi privremenu meru koja mora da traje najduže do donošenja meritorne odluke.
Međutim, da bismo znali o čemu ovde govorimo, moramo jasno i nedvosmisleno reći i sledeće u obrazloženju te odluke stoji i sledeća konstatacija kaže se, međutim ovako – apelacioni sudovi i upravni sud nisu formirani, nisu izabrane sudije, niti su okružni sudovi reorganizovani za obavljanje poslova iz nadležnosti utvrđenih navedenim odredbama Zakona o uređenju sudova, pa se dalje nastavlja – u smislu toga, ne može funkcionisati podela vlasti u skladu sa članom 9. Ustava Republike Srbije.
Dakle, moramo jasno sa ove govornice reći da prethodna vlast apsolutno ništa nije uradila u sistemu seta zakona koje su doneli i usvojili u pravosuđu.
Još jedna vrlo bita stvar je da su ovde postojale tri izmene, počev od 2001. godine: prva izmena je bila objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije" 63/01, druga je bila 42/02 i treća 27/03. Nastupila je 2004. godina, mi ponovo raspravljamo o istim pitanjima.
Dakle, svake godine ova skupština raspravlja gotovo o istim pitanjima. Ponavljam još jednom, da se odlaže rešenje nekog poblema. Stičem utisak da je prethodna DOS-ovska vlast bacila samo jedan vruć krompir u ruke sadašnjoj novoformiranoj skupštinskoj većini, a ona, da taj problem odlaže i degažira narodu za neki rok od tri-četiri godine.
Moram da podsetim na još jednu stvar, - da u prvoj "odbrambenoj liniji tih interesa" stoji SRS. Zato ne možemo potcenjivati ni Vrhovni sud koji je podneo inicijativu, niti Okružni sud u Smederevu, ni Prvi i Drugi opštinski sud Beogradu. Ako je ovo tačno, što je rečeno odavde, sa ove govornice, u svojstvu ministra ili svojstvu kolege pravnika, ja sa tim ne mogu da se složim.
Ministar može da kaže svoje lično mišljenje, da li je to ustavno ili ne, ali da se prejudicira odluka Ustavnog suda, to je već pod velikim znakom pitanja!
Takođe ne mogu da prihvatim da je u svemu ovome učestvovao Vrhovni sud Republike Srbije i ova tri druga suda, kao zajedničkom dogovoru. Hvala.