Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od najbitnijih zakona u svakom pravnom sistemu zaista je zakon o porodici ili, kako se već zove, zakon o braku i porodičnim odnosima. Bez obzira na društvo, civilizaciju, svi su se trudili da na adekvatan način dođu do pravičnih pravnih normi u pogledu regulisanja odnosa u braku, porodici, u odnosu na decu i usvojenja.
Poznato je da je prva sistematizacija porodičnog prava izvršena još u doba starog Rima, i to u okviru imovinskog prava, kada su tzv. Gajeve institucije obuhvatale dva velika područja, a to je lica – persone i actiones ili tužbe. Prema tome, od tada pa do dana današnjeg išla je stalna kodifikacija, stalna promena porodičnog prava. Zbog čega ovo pričam? Pričam zbog toga da bismo znali u kakvim uslovima donosimo naš porodični zakon i u kom pravcu valja vršiti amandmanske promene teksta ovog predloga.
Što se tiče samog porodičnog prava, porodično pravo je prvi put izdvojeno kao posebna grana prava od strane našeg poznatog pravnika Valtazara Bogišića, i to 1888. godine, kada je radio tzv. Opšti imovinski i građanski zakonik za Srbiju i Crnu Goru. Kada je pisao te odredbe, izostavio je iz imovinskog prava odredbe porodičnog prava. Kada su ga pitali zbog čega je to uradio, dao je debelo obrazloženje da je na osnovu sprovedene široke ankete u Crnoj Gori zaključio da je tzv. običajno porodično pravo mnogo jače nego pisano porodično pravo. Koliko je to bila jaka institucija govori činjenica da se u pojedinim segmentima to običajno porodično pravo primenjuje i dan-danas na određenim područjima Crne Gore.
Vrlo je teško doživeti promene u ovom sistemu porodičnog prava. Ono što je najbitnije, samo pre 60, 70, 80 godina imali smo tzv. kodifikacije tog imovinskog porodičnog prava na dve velike oblasti i to na muževljevo pravo u odnosu na ženu, kao deo bračnog prava. Nije postojalo roditeljsko pravo, već je postojalo očinsko pravo. Sve je bilo koncentrisano u pateru, odnosno u ocu kao nosiocu porodice. Iza toga, imali smo razne kodifikacije nakon Drugog svetskog rata.
Ono što je bitno, to je da danas pišemo porodični zakon, zovemo ga porodični zakon, ali porodicu ne definišemo. Moram da kažem da je porodica grupa koja je vezana sa tri bitne karike – ili brakom, ili vanbračnom zajednicom ili srodstvom, koja između sebe ima određena prava i obaveze. Nije nam bilo teško da to napišemo u zakonu, a meni nije jasno zašto smo to izostavili.
Ukoliko pišemo porodični zakon, treba da definišemo šta je porodica. Za razliku od toga, u ovom predlogu zakona mi definišemo, primera radi, vanbračnu zajednicu. Nemam ništa protiv te definicije, ali ako hoćemo ekvivalenciju onda treba da definišemo i porodicu. Čuli smo ovde od predstavnika svih političkih grupacija da je porodica osnovni segment našeg društva, a ako je to tako, nema razloga da ga mi ne definišemo i da ga ne opišemo.
Ukoliko se radi o novim institutima, moje kolege poslanici su dobro apsolvirali sve teme. Osvrnuo bih se na prava deteta koja su široko postavljena, s tim što ipak moram da kažem da Konvencija o pravima deteta, međunarodni pravni akt, obuhvata i neka šira prava. Pitam se, ako dete ima pravo na roditeljsku negu, zaštitu, izdržavanje, ako ima pravo da formira svoje mišljenje, ako ima pravo sa navršenih 15 godina da odabere srednju školu u koju će da ide, zašto nije propisano da dete ima pravo na svoju državu, da voli svoju državu, svoju vojsku, svoje generale, da voli svoje vojvode, pa nije mi jasno zbog čega to nismo uvrstili, mada u međunarodnim konvencija je to pravo deteta.
Kada govorim o pravnim institutima, želeo bih da kažem da je vrlo bitan institut zaštite od nasilja u porodici. Smatram da je ovde došlo do jednog velikog promašaja u pogledu pravne regulative. Ako pogledamo šta je nasilje u porodici, zaključićemo da su sve to krivičnopravni instituti. Mi u Krivičnom zakonu imamo i krivično delo nasilja u porodici i sve ovo što je ovde navedeno obeležja su određenog krivičnog dela, a sve ovo je stavljeno i svrstano u parnični postupak.
Malopre sam rekao da mi je sasvim jasno zbog čega je porodično pravo deo imovinskog prava, ali mi nije jasno zašto postupak u regulisanju ovog novog instituta mora da bude u okviru porodičnog prava.
Moram da kažem da su mere koje su predviđene radi zaštite novost; i treba da bude novost, ali treba obratiti pažnju kako i na koji način. Evo šta bih predložio. Prva i druga mera – iseljenje i useljenje – mogu da idu, ali treća, četvrta i peta – to se odnosi na zabranu približavanja članu porodice, zabranu pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili rada i zabranu daljeg uznemiravanja člana porodice – ne samo da nisu ustavne kategorije i ograničavaju osnovna ustavna prava, nego se u praksi ne mogu sprovesti.
Pitam vas, ako parnični sud kao nadležni sud donese ovu odluku o zabrani uznemiravanja, šta će da se desi kada je ponovljeno uznemiravanje, kako će da reaguje sudski izvršitelj; da li će sudski izvršitelj da izađe i tom, kako ga nazva juče ministar, nasilniku kaže – no, no, ne može više, imamo strogog ministra, stroge zakone, i ovaj će to da poštuje? Dakle, od toga nema ništa. Ne može stajati sudski izvršitelj i razdvajati supružnike, bilo bračne, bilo vanbračne. To je apsolutno nemoguće. Koliko nam treba izvršilaca u našem pravnom sistemu? To su logične stvari koje nam nameću ova rešenja.
Međutim, iza ovoga, ako smo hteli ovo da sprovedemo, morali smo da propišemo pravni propis koji će značiti prinudu i za ovoga. Dakle, nije dovoljna samo mera, nego mora postojati i prinuda. Šta u slučaju da se ova mera ne poštuje? Kako ćemo onda da odreagujemo?
Sve su to stvari o kojima bismo ovde mogli da govorimo, ali ostavljam da ove stvari razjasnimo u raspravi o pojedinostima, jer je preostalo još malo vremena za mog kolegu.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o radu ima veoma puno bolnih tačaka, a jedna od najbolnijih tačaka svakako je višak zaposlenih. Zbog toga se posebna pažnja u svakom zakonu, a posebno u zakonu naše države gde je ogroman broj nezaposlenih, mora obratiti i obrazložiti.
Podneo sam u ime SRS amandman na član 155. koji se odnosi na ovaj višak zaposlenih i to pre svega odnosi se na jedan program koji je dužan poslodavac da u određenom dokumentu sastavi.
Kada se govori o ovom programu, a to je sadržina člana 155, zakon obavezuje poslodavca da u tome navede par stvari, i to pre svega, broj zaposlenih, potom da navede broj i strukturu zaposlenih koji su višak, iza toga mora da se navedu razlozi otpuštanja i na kraju da se predvide mere za njihovo zbrinjavanje, odnosno za zapošljavanje.
Predložio sam da se tu doda još jedna tačka, da se propiše da tu ulaze u obrazloženje i druga prava i obaveze zaposlenih.
Ako smo, sa jedne strane, predvideli da je poslodavac obavezan, dužan da sastavi program, sa druge strane štitimo na drugi način prava zaposlenih. U svako doba mi možemo da kažemo da u radnom odnosu zaposleni ima puno prava koja nisu ovim obuhvaćena.
To ću samo reći iz praktičnih razloga. Može se desiti da dođe do programa i do usvajanja ovog programa, ali iza toga slede sporovi. Jako puno sporova je u pogledu regulisanja viška zaposlenih, kriterijuma i svega ostalog. Međutim, šta obuhvata ovaj amandman.
Primera radi, nigde nije navedeno da u programu ipak treba nešto reći oko toga kako zaposleni može da iskoristi pravo na godišnji odmor ili kako pravo da povežemo sa radnim stažom, ili kako da mu se isplati prekovremeni rad. Sa pravom je predlagač zakona u članu 157. rekao da kriterijumi ne mogu biti ukoliko se radi o privremenoj sprečenosti za rad, ako se govori o trudnoći, porodiljskom odsustvu, nezi deteta i posebnoj nezi deteta.
Međutim, nigde se ne navodi šta je sa onima koji su otišli u vojsku, šta je sa onima koji su otišli na dosluženje vojnog roka, ili koji su upućeni na rad u inostranstvo. Šta je sa onima koji su upućeni na rad kod drugog poslodavca, ili koji iz drugih razloga, radi vršenja odgovorne državne funkcije, nisu trenutno kod poslodavca. O tome zakonodavac nije rekao ni jednu jedinu reč.
Da ne bi bilo zloupotreba i malverzacija oko ovoga, dakle, oko grupe drugih prava koja su inače sadržana u ovom zakonu, ipak mora da stoji i ova tačka.
Iz ovih razloga predlažem da se ovaj amandman usvoji. Moram pored toga i da zaključim, da ipak ovaj zakon donosimo posle jednog vremena u kome je došlo do raslojavanja i do bogaćenja.
A iza primera bogaćenja dolazi oseka morala. Da se to ne bi dogodilo, evo sadržina ovog člana govori drugačije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo ovde dve koncepcije: jednu koncepciju zakona o železnici dao je predlagač Vlade, a drugu koncepciju dala je SRS. Međutim, bez obzira na koncepcijske razlike, sporan je član 9. i mislim da ga ne treba prihvatiti, pa sam predložio u ime SRS da se ovaj član briše.
Članom 9, radi javnosti, predviđeno je da se pod izvesnim uslovima pravo korišćenja i poslovi upravljanja javnom infrastrukturom mogu poveriti jedinicama lokalne samouprave. Naravno, potreban je određeni zahtev, potrebno je da deo pruge, deo železničke infrastrukture bude nerentabilan i da se o tome donese adekvatna odluka.
U uslovima u kakvima mi živimo jedinice lokalne samouprave zaista nemaju sredstava, a to smo najbolje čuli ovde od skoro 250 poslanika koji su govorili prilikom donošenja onog zakona o transferu budžetskih sredstava. Kada imamo tu sliku Srbije u vidu, apsolutno se postavlja pitanje gde će se ovo moći u životu realizovati. Dakle, ovaj član ima samo deklarativan karakter, ali on u praksi ne može zaživeti.
Reći ću vam samo jedan evidentan primer. Širom Srbije jedinice lokalne samouprave dobile su pod vrlo povoljnim uslovima kontejnere za odvoz smeća sa seoskih područja.
Mnogi predsednici opština me zovu i čude se kako da plate i da organizuju prevoz i transport tog smeća u kontejnerima i vraćanje praznih kontejnera, jer za to nemaju sredstava i ne mogu da organizuju. Pitam se kako će onda te jedinice lokalne samouprave da organizuju jedan železnički prevoz.
Sa drugog aspekta moram da rasvetlim ovaj član. Naime, radi se o tome da je prevoz železnicom jako bitan, i tu postoji pitanje odgovornosti, ko je odgovoran za bezbednost u transportu železnicom. U slučaju, ne daj bože, velikih saobraćajnih nezgoda, prouzrokuju se velike materijalne štete, a pitanje je ko je odgovoran u takvim slučajevima. Ukoliko ovi poslovi budu pali na jedinicu lokalne samouprave, biće diskutabilno i ovo pitanje.
Dobro mi je poznat sistem osiguranja u našoj zemlji, koji apsolutno ne funkcioniše, pa se i sa tog aspekta dovodi u pitanje odredba ovog člana.
Još jedna napomena, rođen sam u vreme kada je državna železnica svojatala državu, a država svojatala železnicu.
Sada je, izgleda, ta ljubav prestala i više nema državne železnice, već se i sama železnica odriče nekih svojih delova, a ne znam kako će to biti rentabilno u jedinicama lokalne samouprave, kada na nivou države nije rentabilno. Toliko. Predlažem da se amandman usvoji.

Zaista ću kratko, obzirom da je poslanik Krasić, naš kolega iz SRS, detaljno obrazložio ovo o čemu se radi. Smatram da Skupština jeste zakonodavni organ, ali u ovom momentu Skupština vrši transmisiju, vrši prenos određene nadležnosti na vojne sudove, sa vojnih na redovne.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam se obratim kao predsednik opštine Požega, koja za tri dana treba da usvoji budžet za 2005. godinu. Vidite i sami da danas raspravljamo o ovim sredstvima, a ta sredstva sam već morao da planiram u opštinskom budžetu i mogu da vam kažem da sam već imao jedan promašaj u svemu tome.
Naime, očekivao sam da će moja opština imati veća sredstva vraćena iz Republike, odnosno po ovom zakonu o transferu sredstava. Opštini Požega dodeljeno je oko 39 miliona, a zaključno sa desetim mesecom od poreza na promet, kako se to ranije zvalo, mi smo već imali negde oko 76 miliona. Dakle, gotovo duplo manje nam je inače dodeljeno ovim zakonom.
Ukoliko bih rekao nešto o porezu na zarade, moram da kažem da se Vlada izdobrila i povećala je to sa 30 na 40%, ali ako imamo u vidu kakve su to zarade i kolike su to zarade, to je vrlo mali bruto prihod u budžetu opštine.
Dakle, sa jedne strane PDV, kojim se uvećava porez na promet, dodeli smo na neki način Republici, a ono što je vezano za minimalne zarade, za lošu privredu, za loš život, to se na neki način procentualno diglo da bi se uspostavila neka ravnoteža.
Međutim, odmah vam kažem da tu ravnoteže nema. Ako bih apsolvirao sve ovo što su kolege govorile, mogao bih da kažem samo jednu činjenicu, a to je da su ovo kalimero zakoni, nepravda, pa to ti je. Sve sam slušao, sve sam čuo i svi govore kako je njihovim opštinama vrlo malo odobreno.
SRS je zauzela stav da neće podnositi amandmane na ova dva zakona, jer ne želimo da prelivamo sredstva iz jedne u drugu opštinu, jer su nam svi građani Srbije podjednako važni i bitni.
Međutim, osnovna stvar u svemu ovome je da narod očekuje da se bolje živi i da postoje kapitalne investicije. Mi imamo Ministarstvo za kapitalne investicije, ali kapitalne investicije vezane su za lokalni nivo. Od tog posla, od tih kapitalnih investicija na lokalnom nivou nema ništa, upravo zbog toga što su ova sredstva koja se dodeljuju vrlo mala i niska.
Smatram da je ovo moglo da bude na mnogo bilji način rešeno. Metodologija za koju su se Vlada i predlagač odlučili je potpuno pogrešna. Trebalo je da usaglasimo kao predsednici opština, a i ovde kao parlamentarci na nivou odborničkih grupa, odnosno poslaničkih grupa, kako i na koji način da raspodelimo ova sredstva.
Dakle, sednica o ovome je trebalo da se svede na glasanje, a da se konsenzus postigne van ove sale. Ovako svi građani i sva javnost, pa i ona Evropa, u koju se zaklinjete, čuje kako mi jedni druge optužujemo i kako govorimo da bi trebalo da se preliju sredstva, da je nekima mnogo, nekima malo itd.
Takav sistem rada i takva metodologija za koju se odlučio predlagač nije dobra, pre svega, nije ni blagovremena. Ovo je trebalo da se uradi mnogo ranije. Ako se predlagač odlučio da budžet Republike Srbije treba doneti na nekoliko dana pre 15. decembra, mora da zna da i lokalne zajednice poštuju zakon i da lokalne samouprave moraju to doneti pre 15. decembra, a 15. decembar je u sredu.
Zato sam i rekao, materijal koji je spremljen i koji je otišao odbornicima, mislim na moju opštinu, sadrži neke druge cifre i neke druge procente. Ko će biti za to odgovoran, zna se, ali je teško, vrlo teško je objasniti javnosti na lokalnom nivou.
Prema tome, kada pravite ovakve zakone, stavite se u ulogu jednog predsednika opštine i nemojte gledati iz koje je stranke, iz koje političke grupacije, gledajte ga samo kao čoveka koji je dobio poverenje od naroda da nešto uradi.
Ovakvim delovanjem apsolutno ćete dovesti u pitanje funkcionisanje lokalnih zajednica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 10. Predloga i smatram da nije bitno što ga Vlada nije usvojila, bitno je da ovaj amandman usvoji ovaj parlament.
Daću kratko obrazloženje ovoga. Smatram da je celokupan član 10. pravno logičan, ali u stavu 4. je životno nelogičan. Naime, radi se o tome da se ne plaća porez na zarade na primanja zaposlenog po osnovu naknade prevoza na službenom putovanju prema priloženim računima prevoznika u javnom saobraćaju. U potpunosti se slažemo. Međutim, nastavak stava 4. je potpuno životno apsurdan. Reč je o tome da se za korišćenje automobila za sopstvene potrebe priznaje naknada, i to do 30% od cene jednog litra benzina, a najviše do 3.000 dinara.
Predlagač je dobro procenio da ovaj postojeći iznos od 1.500 dinara treba povisiti i to obrazlaže sa 50% povećanja. Međutim, moram da kažem da ovo nema nikakvog opravdanja. Polazi se da ovim može doći do zloupotreba i to je jedan pogrešan osnov za pisanje zakona. Nikada ne polazimo od toga, zakone pišemo prema onima koji su savesni, koji su pošteni, koji časno obavljaju svoje poslove i zadatke. Ukoliko polazimo sa stanovišta da će biti zloupotreba moramo voditi računa o prvoj kategoriji lica, ali sa druge strane staviti i određenu sankciju ukoliko se to zloupotrebljava i krši. Dakle, ukoliko se lice odluči da koristi sopstveni automobil u službene potrebe, to lice je stavilo na kocku svoj kapital do koga je došlo na vrlo težak način u ovim uslovima života.
Drugo, to lice rizikuje sopstveni život sopstvenom vožnjom i može ugroziti treća lica, pa čak i krivično odgovarati. Dakle, veliki je ulog tog lica koje sopstveno vozilo koristi u službene svrhe. O tome zakonodavac nije vodio računa. Vodio je samo računa oko toga da ne dođe do zloupotreba.
Primera radi, naveo sam da se može desiti da jedno lice ode do Paraćina, od Beograda do Paraćina na službeno putovanje, i ako mora da nastavi dalje moraće da plati porez na to. Međutim, ista je situacija bila malopre kada je poslanik iz SPS-a govorio, uvaženi kolega Jovo, u potpunosti prihvatam sve ono što je rekao i podržavam njegove reči sa ove govornice upućene svima.
Želim da kažem da ne treba vezivati ovu cenu za cenu goriva, jer vrlo brzo se može desiti da poskupi gorivo i onda se smanjuje kilometraža koja može da se pređe u ovim uslovima. Dakle, predložio sam da se umesto 3.000 dinara veže za kilometražu od 1.000 kilometara. To je nešto prosečno gde jedno lice može koristiti svoje službeno vozilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je predstavnik Vlade u dosadašnjem radu pokazao da su amandmani SRS bili sasvim na mestu i logični. Izražavam zahvalnost što su u ovolikom broju prihvaćeni.
Ovo o čemu bih sada govorio tiče se minimalnog osnivačkog kapitala i odnosi se na društva sa ograničenom odgovornošću. Kada je u pitanju stav 1, mislim da su se svi usaglasili da osnivački ulog treba da bude 500 evra, jedan mnogo manji iznos u odnosu na prethodne zakonske regulative.
Naime, prilikom izmena ovih zakona uvek se dolazi do nekih novih cifara. Smatram da smo ovde postigli jedan konsenzus da radi otvaranja privrednih društava, odnosno radi otvaranja društava sa ograničenom odgovornošću ovaj iznos treba da bude ovoliki koliki je u stavu 1.
Međutim, u stavu 2. predviđeni su izuzeci od ovog, a to je da se posebnim zakonom za osnivanje finansijskih i osiguravajućih organizacija i privrednih društava koja obavljaju zakonom određene delatnosti kao društva sa ograničenom odgovornošću može odrediti veći minimalni osnivački kapital. Smatram i ovu odredbu dosta solidnom, pod uslovom da se izbriše "finansijskih i osiguravajućih organizacija".
Evo iz kojih razloga. Ako izdvojimo društva sa ograničenom odgovornošću, sasvim je jasno da prema klasifikaciji delatnosti ova odredba ima opravdanje, jer s obzirom na delatnosti koje može društvo sa ograničenom odgovornošću obavljati, opravdano je da osnivački kapital bude veći.
Međutim, ne možemo reći da u svemu ovome treba da učestvuju finansijske i osiguravajuće organizacije. Tu pre svega mislim na banke, štedionice i druge osiguravajuće kuće. Kada vidimo strukturu njihovih poslova, strukturu njihovih delatnosti, znamo, i u praksi je to potvrđeno, da su oni obično akcionarska društva. Prema tome, ove subjekte treba izvući iz celog ovog konteksta, a ono što ostaje, dakle, društva sa ograničenom odgovornošću sa posebnim delatnostima imaju opravdanje da imaju nešto veći minimalni kapital.
Eto, iz tih razloga predlažem da se ovaj amandman SRS-a usvoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vrlo kratko da obrazložim zašto sam podneo ovaj amandman u ime SRS. Član 123. odnosi se na kredit društva za sticanje njegovih udela. Smatram da u ovom članu dolazi do jednog talasanja između stavova 1, 2. i 3, pa sam predložio da se stavovi 2. i 3. brišu kao bespotrebni, jer ovaj prvi stav govori sve. On glasi: "Društvo sa ograničenom odgovornošću ne može, direktno ili indirektno, pružati finansijsku podršku bilo koje vrste za kupovinu svojih udela".
To je potpuno razumljivo i potpuno tačno, međutim u stavu 2. dolazi do kolebanja, pa se onda kaže: "Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na tekuće pravne poslove finansijskih organizacija, kao ni na davanje avansa ili kredita ili pružanja obezbeđenja od strane društva sa ograničenom odgovornošću za sticanje udela društva od strane zaposlenih u društvu ili u povezanim društvima."
Ukoliko bi ovo postojalo, zasigurno bi došlo do određenih malverzacija. Zato dolazi do predviđanja u stavu 3. koji kaže: "Raspolaganja iz stava 2. ovog člana mogu se vršiti samo u okviru ograničenja plaćanja propisanih ovim zakonom." Ova formulacija je zbunjujuća. Dakle, predložio bih da se usvoji samo stav 1, a da se stavovi 2. i 3. brišu iz praktičnih razloga.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti podržavam predstavnike Srpske radikalne stranke koji su govorili o amandmanu na član 34.
Moramo se samo sjediniti u jednoj misli, a to je da mi ove amandmane podnosimo, ali sa jednim načelnim stavom, da želimo da Vlada povuče Predlog ovog zakona. Ako uporno nastoji da ga ne povuče, mi želimo da na neki način amandmanima popravimo Predlog zakona. Upravo iz tih razloga trebalo je dati do kraja kolegi Bošku Ristiću da govori, a i ostalima koji su govorili o besmislenosti pojedinih rešenja, kao što je to malopre govorio i kolega Vučić.
Samo ću postaviti jedno profesionalno pitanje. O čemu treba da veštači veštak u ovakvom vidu postupka?
Moramo se vratiti na član 31. O čemu odlučuje ovaj arbitar? Odlučuje o otkazu ugovora. Šta može biti predmet otkaza ugovora? Dakle, mogu biti činjenice i primena tih činjenica, podvođenje tih činjenica pod pravnu normu, dakle, primena materijalnog prava i jedan deo procesa. Tu veštak apsolutno nema šta da radi.
Kad je u pitanju drugi deo i to isplata minimalne zarade, tu nam nije potreban arbitar, nego nam je potreban veštak. To je onaj ekonomski deo koji mora da se obradi, koliko radniku i za koji period je potrebna zarada.
Dakle, ovde je došlo do permutacije određenih stavova i određenih činjenica. U tom smislu predlažem da se umesto arbitra ipak ovo poveri jednom kolektivnom telu, pravnicima koji imaju položen pravosudni ispit, jer će sve to malo bolje i odgovornije izvagati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na konkretno obrazloženje amandmana koji sam podneo, želim da kažem par stvari. Set zakona o pravosuđu je zaista životno važan set zakona. Pri tome, zakon o izvršenju je možda najvažniji zakon i džaba vam bili zakoni o sudijama, o Visokom savetu pravosuđa, o uređenju sudova, o materijalnom pravu ukoliko ne funkcioniše ovaj zakon o izvršnom postupku. Dakle, nakon pravosnažne izvršne presude dolazi postupak izvršenja.
Mi raspravljamo ovde o zakonu koji ima više procesni karakter, ali u sebi ima i određenih odredbi materijalnog prava. Iz tih razloga, skrećem pažnju da je član 10. član koji se odnosi na sistem dostavljanja u izvršnom postupku. U tom članu se kaže: "Na dostavljanje u izvršnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drugačije određeno".
Obzirom da je ovo procesni zakon, ovo je mnogo široka formulacija i treba je suziti. Zbog toga sam dao predlog da se član 10. izmeni i da glasi: "Po pravilima o ličnom dostavljanju iz Zakona o parničnom postupku dostavlja se samo rešenje po predlogu za izvršenje i rešenje po prigovoru na rešenje o izvršenju. Sva ostala dostavljanja vrše se preko oglasne table suda". Ovim se čini da je dostavljanje brže, efikasnije i sprečavaju se eventualne zloupotrebe u ličnim poznanstvima između dostavljača i dužnika kome podneske treba dostavljati.
Treći stav ovog amandmana glasi: "Dostava iz stava 1. ovog člana na području suda vrši se preko zaposlenih lica u sudu". To je neposredna sudska lična dostava. Smatram da ovaj amandman ni u čemu ne kvari koncepciju koju je predlagač zauzeo, a da se na mnogo bolji i celishodniji način reguliše ova materija. Reći da se u izvršnom postupku, u procesnom zakonu primenjuju odredbe iz drugog procesnog zakona, a to je zakon o kojem smo juče raspravljali, o parničnom postupku, je malo irelevantno, nema opravdanja, pa molim da se ovaj amandman usvoji.

Biću vrlo kratak. Radi se o pravnim lekovima. Mislim da je predlagač uočio jedan nedostatak dosadašnjeg postupka, ali za taj nedostatak nije krivo postojeće rešenje, nego izvesna sudska praksa koja je derogirala dobro zakonsko rešenje.
Dakle, SRS se zalaže da se kao pravni lek javi prigovor i nakon toga da nema žalbe. To moram, praktično, objasniti šta znači.
Dakle, nakon donošenja rešenja o izvršenju, ostavljeno je pravo prigovora stranci u određenom roku. Stranka ulaže taj prigovor i nakon toga odlučuje veće trojica sudija. Praksa je pokazala da prilikom prijema predmeta u sudu, to se zavodi, stavlja se pečat, stavlja se klauzula o izvršenju i dostavlja se suprotnoj strani.
To radi administracija, a u vrlo malom broju slučajeva to rade izvršne sudije. Tek kada se uloži prigovor na tako usvojeno rešenje o izvršenju, dolazi se do situacije da veće treba da rešava. Međutim, veće nema zasedanje, po pravilu, već to samo radi sudija pojedinac, odnosno izvršni sudija. Onu dvojicu sudija kada pitate da li su odlučivali o tom i tom, u većini slučajeva sležu ramenima, što znači da ne znaju o tom izvršenju ništa.
Da bi se to izbeglo, predlagač je predložio uvođenje žalbe, ali time odugovlači ovaj postupak. Ovo problematično pitanje moglo bi se rešiti samo jednim dodatkom, a to je da postoji pravo prigovora, ali da zasedanju veća moraju prisustvovati stranke. Time bi se problem rešio i sudski postupak izvršenja bi bio efikasan.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se samo kratko osvrnuo na predlog koji je uputila SRS, a to je u odnosu na član 84. stav 2. Zaista u tom članu piše: "Stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti".
U potpunosti uvažavam sve što su rekle moje kolege. U potpunosti poštujem intenciju zakonodavca i znam šta je zakonodavac ovim hteo.
Rekao bih jednu činjenicu, dakle, zakon se mora pisati za sve. Dakle, svi građani pred zakonom, pa i ovim parničnim, moraju biti jednaki. Konkretno, dao bih jedan primer iz života. Može se desiti ovakva situacija, dakle, da naš uvaženi ministar posle toliko godina rada i struke ode u penziju, da ima sopstvenu potrebu da napiše reviziju. Kako će se osećati jedan takav ministar, jedan takav stručnjak, ako zakuca na vrata neke advokatske kancelarije. Ja bih molio da mi kaže i da mi odgovori na ovo pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 104, ali da bismo razumeli predlog zbog čega ovaj član treba brisati, moramo kratko obrazložiti na šta se ovaj član odnosi. Naime, ovde je predviđeno da se novčanom kaznom od 30.000 dinara parnični sud, odnosno da se kažnjava lice koje u podnesku vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku. Takođe je navedeno da izrečena kazna po stavu 1. ovog člana ne utiče na izricanje kazne za krivično delo, a stav 3. se odnosi na uračunavanje tako izrečene novčane kazne, a neplaćene, i pretvaranje takve novčane kazne u dane zatvora.
Mogu da razumem da treba uvesti jednu parničnu disciplinu i posebno mogu da razumem da treba uvesti parničnu disciplinu kroz podneske koji se pišu, ali zaista, u ime SRS, mogu da iskažem neslaganje da se u slučaju ovakvih propusta neko za to mora kazniti ili novčano ili zatvorom kako je predviđeno.
Želim da kažem nekoliko stvari. Prvo, mi možemo da štitimo zakonom da neko podneskom ne vređa sud, možemo naložiti, zahtevati da se ne vređaju stranke ili veštaci, tumači, kao druga lica, odnosno drugi učesnici u postupku, ali ne možemo nikako javnosti da objasnimo da će taj i takva kazna biti pravična. Naime, prilikom svakog kažnjavanja treba imati meru. Ovako apriori se daje mogućnost sudijama da izreknu kaznu, pa i u iznosu od 30.000 dinara, što je jako visoka kazna.
Sa druge strane, za mnogo značajnije stvari krivični postupci ne daju nikako zamenu novčanih kazni za zatvorske kazne, pa vidimo da su ljudi izvršili možda i neko teže krivično delo nego što je uvreda, a nisu dobili zatvor.
Dakle, mislim da je ova odredba nepravična i nepravedna prema strankama. To što se u stavu 2. kaže "izrečena kazna po stavu 1. ovog člana ne utiče na izricanje kazne za krivično delo", mislim da je jedna tehnička omaška onih koji su pomagali ministru i Vladi u pisanju ovog zakona.
Moram da potenciram činjenicu da, ukoliko se u parničnom postupku za uvredu izrekne novčana kazna, ona utiče na izricanje kazne u krivičnom postupku, jer po odredbama zakona u krivičnom postupku ova kazna se direktno mora uračunati u onu sveobuhvatnu kaznu koja će biti izrečena.
Verovatno se ovde mislilo na nešto sasvim drugo, a to je na činjenicu da ova kazna ne sprečava vođenje krivičnog postupka i utvrđivanje krivične odgovornosti.
Što se tiče ovog člana, moram da kažem još nekoliko važnih stvari, a to je da, ukoliko se radi o krivičnom delu uvrede, postoji i tzv. oslobađajući član 96. a to je iz Krivičnog zakona Republike Srbije, to je član gde, ukoliko lice u zaštiti opravdanih interesa, u zaštiti nekog svog prava, nekoga uvredi, može da se osloboditi. O ovome zakonodavac nije vodio računa. Nije se vodilo računa ni o još jednom pravnom institutu, a to je o institutu uzvraćene uvrede, gde se može izreći sudska opomena.
Dakle, može se desiti da neko napiše žalbu i izvređa drugu stranku i druga stranka u odgovoru na žalbu takođe izvređa nju. U krivičnoj materiji, ako bi se poveo krivični postupak ovoj drugoj stranci mogla bi se izreći sudska opomena, a parničnom sudu ta mogućnost nije ostavljena.
Dakle, celishodno je brisati ovaj član, smatram da je pravno logičan i treba ga prihvatiti.

Zahvaljujem se svim kolegama koji su podržali amandman koji sam napisao, ali želim i praktično da kažem da je vrlo diskutabilan pojam uvrede u podnesku. Meni se pre dve godine desio ovakav slučaju – u sudnici mi je oštrijim tonom sudija zapretio ministrom Batićem. Bio sam isprovociran i u žalbi sam samo rekao kratko – kakav ministar, takav sud. Da je ovaj zakon vladao tada, sigurno bi bio kažnjen. Znate šta nam je sve o prethodniku govorio sadašnji ministar.

Dame i gospodo narodni poslanici,  ne treba kruto braniti odredbu člana 11. već treba na jedan razuman način videti šta se njome predlaže, a šta predlažu amandmanom predstavnici SRS. Naime, prvo nam je stran termin, medijacija je termin uskostručan, specijalizovan, jedan uvozni termin. Mi imamo raznorazne termine u našem jeziku i možemo to na jedan sasvim drugačiji način da kažemo.
Ono što želim da istaknem je da ću razmatrati ovaj amandman sa onog aspekta u toku postupka, jer u potpunosti prihvatam ono što su rekle kolege da se ovo ne može odnositi na postupak pre podnošenja tužbe. U prirodi stvari naših ljudi je podnošenje tužbe i u prirodi naših ljudi je da teže istini i da se sude. Samo kada sudski postupak otpočne podnošenjem tužbe i jednim adekvatnim stavom i jednim normalnim suđenjem i jednim normalnim izvođenjem dokaza, jednim potpuno ispravnim stavom sudskog organa, stranke se mogu dozvati da zaključe određeno poravnanje.
To jedini put i jedini način na koji mi možemo doći do posredovanja ili do medijacije. Stranke će shvatiti u jednom momentu da im je najbolje da na miran način reše određeni spor i iz tih razloga nastojati, znači voditi ispravno postupak, a ne tražiti od stranaka da se one poravnaju. Ja sam imao priliku da čujem da određene sudije vežbaju kako će stranke da nagovaraju da se stranke poravnaju. Mislim da je to jedan pogrešan postupak i da tako ne treba raditi. Takvo nagovaranje ne ide u prilog ni sudu, a ni strankama.
Dakle, tek onog momenta kada stranke budu same zaključile da im je bolje na da miran reše spor, one će to i rešiti. Inače, naša praksa pokazuje da su ljudi po prirodi stvari ostrašćeni, da imaju instinkt za pravdom i da hoće tu svoju pravdu da isteraju da se to čuje, da se to vidi i zato dolaze u sudnicu i neće da slušaju medijatore.
Prethodna vlada je pokušala sa određenim medijacijama u sudskim postupcima i zato su bili određeni stariji kadrovi, ljudi od iskustva, pokušavali su, dolazili su u sudove, pregledali predmete, bavili se time, nagovarali, pisali i vrlo malo od toga uspeli.
Dakle, predlažem da se ovaj amandman SRS u potpunosti usvoji, jer je on životan, razuman i potpuno logičan.