Dame i gospodo narodni poslanici, načelo slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja je jedno od osnovnih načela nacionalnih zakonodavstava, ali ovu oblast, možemo slobodno da kažemo, uređuju i odredbe međunarodnog prava.
Kada posmatramo ovu oblast sa aspekta nacionalnih prava moramo reći da se osnova ovog prava svakako nalazi u nacionalnim ustavima, pa i Ustavu naše države. Ako je to tako, moramo reći i sledeću činjenicu. Sa pravom smo uzeli sebi u obavezu da ovu materiju regulišemo posebnim zakonom, ali predlažemo da se ovaj predlog doradi, preradi i poboljša u pojedinim institutima.
Kratko bih se osvrnuo na detalje ovog zakona, a to je član 4, i to u pogledu opravdanog interesa. Što se tiče stava 1, u potpunosti se slažem sa tim šta je opravdan interes, a u pogledu dela člana 4. koji se odnosi na član 2. izražavam neslaganje u pogledu formulacije. U pitanju je pretpostavka da postoji interes za pristup informacijama od javnog značaja, ali ta pretpostavka je, pravno rečeno, oboriva pretpostavka. Teret dokazivanja postojanja javnog interesa je u ovom slučaju na organima vlasti.
Moram da kažem jednu činjenicu: jeste javni interes jedno opšte pravo, ali pokretanje i realizacija ovog opšteg prava je data u nadležnost određenom pravnom ili fizičkom licu, dakle, sa aspekta prava – pojedincu. Ne vidim razlog da država ima teret dokazivanja, a da taj pojedinac nema obavezu dokazivanja pravnog interesa.
U svakom postupku, bilo da je upravni, koji se inače ovde sprovodi, ili sudski postupak, postoji taj opravdan interes i nema postupka ako taj interes bude doveden u pitanje. Dakle, nema daljeg postupanja, nema daljih radnji ukoliko se ne postigne konsenzus, odnosno ukoliko se ne dokaže postojanje ovog pravnog interesa.
Ako bismo formulisali član 5. ovako kako je napisano - "svako ima pravo da mu bude saopšteno", to je jako široka formulacija. Moglo bi da se kaže na mnogo konkretniji način i podrobniji način, upravo zbog toga što sam kazao da je ipak slobodan pristup informacijama jedno ustavno pravo, a posebno da se to pravo crpi iz ovog zakona. Prema tome, možemo da definišemo da svako ima pravo, ali moramo konkretizovati da se ustav jedne države odnosi na državnu zajednicu, na ljude koji tu žive, odnosno državljane te zajednice.
Prema tome, ukoliko bismo posmatrali vezu člana 5. i člana 6. ipak bi se trebalo ograničiti u pogledu državljanstva, jer će nam se desiti slučajevi da lica stranih država imaju pravo na pokretanje određenih postupaka, a ja sve ovo vidim kao jedan postupak za pristup javnim informacijama.
Smatram da ovde, ukoliko smo već govorili o pravu i državljanstvu, moramo voditi računa o principu reciprociteta. Dakle, ukoliko je u međunarodnom pravu i u zemljama Evropske unije, na koje se mi vrlo često pozivamo, dozvoljeno da državljanin naše zajednice ima ovo pravo, onda ćemo i mi pod istim uslovom, dakle reciprocitetno, omogućiti stranim državljanima ovo pravo, ali o tome mora nešto da stoji u ovom zakonskom tekstu.
Član 8, koji govori o ograničenju prava, kaže u stavu 2: "Nijedna odredba ovog zakona ne sme se tumačiti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koje ovaj zakon priznaje ili do njegovog ograničenja u većoj meri od one koja je propisana u stavu 1. ovog člana."
Ovo je jedna pravno vrlo neoprezna formulacija. Ne može zakon govoriti kako će se tumačiti odredbe ovog zakona. Dakle, tumačenje može da bude autentično, doktrinarno i već sva ostala druga tumačenja. Ne može zakonski tekst govoriti kako ćemo mi da tumačimo ovaj zakon, jer neko će da da jedan istorijski pravni osvrt, neko naučni osvrt, ali mi u primeni ovog zakona imamo obavezu da primenjujemo zakon, a nemamo obavezu da ga tumačimo. Tumačenje zakona nije isto što i primena zakona.
Kada govorimo o članu 9, takođe je upotrebljen jedan izraz za koji ne mogu da kažem da je potpuno precizan i ne znam šta znači, a to je da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time ugrozio, otežao sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, optuženje za krivično delo, vođenje pretkrivičnog postupka, vođenje sudskog postupka, izvršenje presude ili sprovođenje kazne ili koji drugi pravno uređeni postupak. U redu, slažem se, ali dalje se nastavlja - ili fer postupanje. Ne znam na šta se odnosi ovo - fer postupanje, jer ako smo pobrojali sve ove postupke, onda iz konteksta svega ovoga iskače formulacija - fer postupanje.
Kada analiziramo član 13. govorimo o zloupotrebi slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja; kaže se da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako tražilac zloupotrebljava prava na pristup informacijama od javnog značaja, naročito ako je traženje nerazumno, često itd., do prevelikog broja informacija.
Ako smo već rekli da organ vlasti neće tražiocu omogućiti, ukoliko se dokaže zloupotreba prava na pristup, tu bi trebalo staviti tačku i ne treba dalje ništa nabrajati. Sve ostalo dovodi u pitanje institut zloupotrebe prava na pristup informacijama. Ko će da daje tumačenje šta je tu nerazumno, šta je često i šta je to preveliki broj informacija?
Dalje bih se osvrnuo na član 14. koji govori o privatnosti i gde se kaže: "Organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time povredio pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi, osim: 1) ako je lice na to pristalo..."
Moramo poći od realnosti. Može se desiti slučaj da je neko lice dalo saglasnost da se objavi određena informacija koja se tiče nekog njegovog ličnog prava ili interesa ili njegove privatnosti, ali da to može na isti način ugroziti i nekog drugog ko je možda u vezi sa ovom njegovom privatnošću. Dakle, možda bi bilo mesta da se ovo na neki način preformuliše.
Ukoliko govorimo o postupku pred organom vlasti, moramo reći i slažem se u potpunosti da tražilac podnosi pismeno organu vlasti ovaj zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, ali se ne mogu složiti u potpunosti sa formulacijom stava 6. istog člana gde se kaže – i na osnovu usmenog zahteva tražioca koji se saopštava u zapisnik.
Ova je formulacija preuzeta iz Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je inače postupak uređen u ovoj materiji. Smatram da će praksa ovo jako teško prihvatiti, da će se naići na velike poteškoće, pre svega da se omogući unošenje u zapisnik, diktiranje u zapisnik i ostalo. Dakle, dovoljno je da onaj ko ima neki određeni pravni interes podnese jedan pismeni zahtev, obrazloži sve to, i tu bi bio kraj priče. Ovako se ostavlja jedna problematična pravna situacija.
Što se tiče poverenika, moram da kažem par stvari. Dakle, opšte viđenje stvari jeste da se stvara opasnost od birokratizacije.
Naime, ovde se govori o uspostavljanju novog instituta, poverenika, o zameniku, o njihovoj službi; sve su to plaćeni ljudi, plaćene institucije, oko toga moramo da se usaglasimo kako i na koji način, ali od kada smo se konstituisali, mi nova radna mesta otvaramo samo u okviru administracije.
Kada je u pitanju izbor poverenika, dosta je toga rečeno i slažem se u potpunosti oko formulacije da je to lice koje se dokazalo na zaštiti i unapređenju ljudskih prava, ali bih se osvrnuo na jednu drugu formulaciju. Dakle, to je da to lice mora da ima završen pravni fakultet i deset godina radnog iskustva.
Moramo detaljno analizirati ovaj predlog i videti da poverenik, u drugom delu se o tome govori, ima platu sudije Vrhovnog suda. Ako je to tako, sudija Vrhovnog suda mora da ima položen pravosudni ispit, određene godine staža, da je izabran na tu funkciju, a sa druge strane, poverenik, koji ima istu platu kao i on, koji takođe odlučuje u drugom stepenu po pravu žalbe, nema obavezu da ima položen pravosudni ispit.
Bio bih zadovoljan da se ova formulacija o položenom pravosudnom ispitu i ne unosi, ali da se unese obaveza da ovakvo lice mora imati položen državni ispit, a to su sva ona lica koja su u svojoj praksi primenjivala Zakon o opštem upravnom postupku. Ovako ćemo doći u situaciju da imamo izabranog poverenika koji možda nikada nije odlučivao po pravu žalbe i možda nikada nije odlučivao u upravnom postupku, ali se dokazao u zaštiti prava. Ovde ipak mora malo da se kanališe i stručnost i objektivnost, a i neka lična slika koju taj poverenik mora da ima.
Sa druge strane, moram da kažem, ako govorimo o plati sudije Vrhovnog suda i o plati poverenika, pada u oči i činjenica da je sudija Vrhovnog suda funkcioner koji je položio zakletvu pred ovim visokim domom. Mislim da bi uvođenje zakletve i za poverenika takođe bio jedan od uslova i garancija da će on ovaj posao obavljati na savestan, častan i pošten način, kako to od njega Skupština zahteva.
Ne slažem se sa rešenjem da se poverenik bira na sedam godina, jer ostavljena je mogućnost da on bude izabran još jedanput, a to je ukupno 14 godina. Ako pogledamo prosečan radni vek, to je trećina radnog veka, a nema lepšeg posla od ovog. Dakle, trećinu radnog veka neko će provesti na ovom mestu. Smatram da takvih zaslužnih među nama nema i da osveženje nakon četiri godine može da urodi plodom, jer ko god se ustoličio u ovoj državi veoma mu je teško bilo da iz te stolice iskoči, da je prepusti nekom drugom, a sve to nauštrb opštih interesa građana.
Na kraju, samo bih se osvrnuo na postupak naknade štete. Kaže se da organ vlasti odgovara za štetu nastalu time što javno glasilo nije moglo da objavi informaciju pošto mu je neopravdano uskratio i ograničio prava na pristup informacijama od javnog značaja iz člana 5. ovog zakona, odnosno time što je novinar ili javno glasilo stavljen u bolji položaj suprotno odredbi člana 7. ovog zakona.
Sve je ovo u redu i sve lepo piše, ali ja samo gledam sa aspekta prakse, dakle, kako će ovo da izgleda u praksi. U pitanju je naknada nematerijalne štete. Postavljam pitanje, kako će da bude formulisan tužbeni zahtev za naknadu ove štete, ko može da proceni i koji je to sistem veštačenja, da ne kažem o pojedincu, o grupaciji, koji će da proceni kolika je šteta izražena u novcu time što javnost nije bila obaveštena.
O svemu ovome moramo voditi malo više računa. Iz istih razloga, predlažem da se usvoje amandmani koje je na ovaj zakon podnela SRS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije žao posle ovakvog izlaganja kolege Krasića što je potrošio i moje vreme, jer čuli ste jedno detaljno, iscrpno i pametno izlaganje. Ono što želim da kažem je činjenica da narodu dugujemo objašnjenje - zašto ova rezolucija baš sada. Jedan je jedini razlog, a to je - izbori su prošli i narodu treba da kažemo - dragi narode, moramo da vam hapsimo generale. Iza ovoga se krije cela istina i celo ovo naše razmatranje. Iza svega ovoga ne verujem da stoje oni potpisnici, već da stoji Vlada koja želi da se zakloni za ovaj parlament. Vladi je potreban zaklon za ono što je obećala i što mora da ispuni.
Podsetiću vas da je jedna umna srpska glava rekla zbog čega nam se sve ovo događa i ona veli - ovo nam se događa zbog toga što smo imali školu bez vere, što smo imali državu bez blagoslova, što smo imali vojsku bez rodoljublja i što smo imali političare bez poštenja.
Neka narod presudi da li je ova umna i sveta srpska glava bila u pravu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, doprinosi za socijalno osiguranje predstavljaju najznačajniji vid obezbeđenja u svakoj modernoj državi sveta i Evrope, pa i kod nas.

Iz tih razloga smatramo da je neophodno izvršiti jednu celovitu kodifikaciju do sada postojećih i razuđenih pravnih propisa koji su regulisali oblast socijalnog osiguranja, oblast naplate socijalnog osiguranja, odnosno doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje.

Kada govorimo o PIO, zdravstvenom osiguranju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, smatramo da su to kategorije vrlo bitne za život svakog pojedinca, ali i za zajednicu u celini. U modernoj sociologiji vlada shvatanje da ukoliko je ovo na dobar način rešeno, utoliko su dobro rešeni i odnosi u državi.

Osiguranje može da bude i obavezno i fakultativno, a što je stepen društvene razvijenosti veći, to je i fakultativnost u ovoj oblasti izraženija.

Smatram da je ovaj predlog zakona dovoljno izbalansirao obavezno i fakultativno osiguranje, odnosno fakultativnost i obaveznost. Kada pođem u analizu ovog zakona, najpre bih rekao da mi nije baš najjasniji taj ratio legis zbog koga se donosi ovaj zakon.

Naime, cilj ovog zakona je zaštita individualnih interesa pojedinaca ove države, a to mogu prihvatiti.

Sa druge strane, čini mi se da je ratio legis ili cilj donošenja ovog zakona na neki način i svojevrsna intervencija u budžetu ove države.

Kod nas postoji opšte pravilo da vrlo često imamo donacije i prelivanja sredstava iz budžeta u sredstva fonda za socijalno osiguranje. U tom domenu, smatram da je u pitanju fond PIO i zdravstvenog osiguranja, ali i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Smatramo da ovo što se kod nas dešavalo ne bi smelo da bude pravilo i da će ovaj zakon u nekoj meri olakšati sve ovo, odnosno ispraviti.

Ovo treba da bude jedan svojevrstan izuzetak, ali nikako ne sme da bude stalna praksa u našoj državi.

Kada govorimo o dva najbitnija segmenta ovog zakona, moramo reći i to da se on tiče blagog uvećavanja doprinosa, kako je sam predlagač zakona to rekao, i da se širi spektar osnovica doprinosa. Ako analiziramo ovo blago povećanje stope doprinosa, možemo reći da se stopa doprinosa za zdravstveno osiguranje sada utvrđuje na 12,3%, umesto ranijih 13 stopa u jednom dijapazonu od 0,8% do 17,7%.

Smatramo da je ovo rešenje povoljnije, ali ipak će ovo rešenje osetiti građani na svojim plećima.

Druga stvar, govorimo o tome da se stopa doprinosa za PIO osiguranje sa 20,6% povećava na 22%. Takođe, i osiguranje za slučaj nezaposlenosti sa predviđenih i dosadašnjih 1,1% ide na 1,5%. Sve ovo, a uz širenje osnovice obveznika i slučaja koji su obuhvaćeni ovim porezom, moramo okarakterisati i nazvati pravim imenom, a to je da se čini još jedan zahvat u privredu i prema građanima koji obavljaju kakve-takve delatnosti, dolaze do plata i zarada.

Samo bih ukazao na par stvari koje su ovde meni nejasne.

Prva stvar, tražio bih od ministra da nam obrazloži član 25. koji se odnosi na obavezu, odnosno osnovicu po kojoj plaćaju svoje doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje samostalni umetnici. Pročitao sam taj član 25. i nije mi bio jasan, a potom sam okrenuo obrazloženje i u njemu isti član je prepisan, nema nijedne dodate reči.

Zato molim da se ovaj član malo više razjasni. Ali u tom članu se ostavlja jedno diskreciono pravo da ovu osnovicu sporazumno i saglasno usaglase tri ministra, i to ministar finansija, ministar zdravlja i ministar rada. Voleo bih da dobijem odgovor na ovo pitanje.

Smatram vrlo bitnom činjenicu da je došlo do izmene, da se privremeni i povremeni poslovi po ugovori izjednačavaju sa radnim odnosom. To će, s jedne strane, imati i pozitivne efekte, tako da će se uračunavati u penzijski i invalidski staž određenim licima koja rade po ugovoru o delu ili se bave sličnim poslovima, ali, sa druge strane, moram da kažem i to da će cena rada po kojoj će oni raditi sigurno biti najniža.

Poslodavac koji se odluči da obavlja određene ugovorne poslove po osnovu ugovora o radu mora i sigurno će sniziti cenu rada, ukoliko bude obavezan da plati ove stope doprinosa penzijskog, invalidskog i socijalnog osiguranja.

Na kraju, još bih rekao dve vrlo bitne stvari. Prva je da ovaj zakon i snižavanje tzv. fiskalnih rasterećenja ne treba vezivati za donošenje zakona o fondu zarada. Po ovom zakonu, fond zarada je smanjen za 3,5% i već smo rekli da je ovaj zakon stupio na snagu, i već smo rekli da ovaj zakon ima minus, odnosno deficit u budžetu od 6,5 milijardi do 7 milijardi u prvoj polovini primene.

Mi ćemo u ovom vremenu od 1. jula do 31. decembra imati minus u budžetu od 7 milijardi dinara, koji su građani već pokrili ili će ga pokriti putem usvojenog Zakona o akcizama. Dva puta smo donosili akcize na gorivo. Prema tome, odakle će se nadomestiti ovo o čemu ovde pričamo.

Ne možemo narodu objašnjavati i ne možemo građanima predstavljati situaciju onakvom kakva nije. Ono što se ovde opravdava, oni su to već platili ili će platiti kroz Zakon o akcizama.

Dakle, smatram da i ovo što je rečeno, da fiskalno rasterećenje sa 73,8% ide na 73,1% i ono je ukupno 0,7%, vrlo je malo rasterećenje, pod uslovom da se ovo veže za doneti zakon - porez na fond zarada. Prema tome, mislim da su predizborna obećanja vladajuće koalicije govorila nešto sasvim drugo. Unapred vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poprilično smo umorni i pokušaću da se vrlo kratko obratim vama u cilju da zamolim predlagača da mi odgovori na par pitanja. Prvo pitanje koje postavljam jeste - kako misli da prihod u budžetu Republike Srbije raspodeli na lokalnu samoupravu? Jasno mi je kako će se to raspodeliti na odgovarajuće organizacije, na lica sa invaliditetom, na humanitarne organizacije, delatnosti itd, ali mi nije jasna namena da se delovi sredstava dodele lokalnoj samoupravi.
Drugo pitanje postavio bih zbog posebnih igara na sreću - zbog čega Vlada ne daje pravo žalbe na dozvolu koju bude izdala? Vidi se ovde da je u pitanju deset koji zadovoljavaju kriterijume, ali na takvu odluku, mimo onih deset, nema pravo žalbe. Ako može da se odgovori, bio bih zadovoljan.
Inače, sa tim bih završio, nemam neko posebno pravo da govorim o ovom zakonu, obzirom na konstataciju da su igre na sreću kockanje i o tome je šef poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić, najbolje govorio.
Za kockanje u ovoj državi se odgovaralo i to krivično. Vrlo su retka krivična dela i mogu da vam kažem da u periodu od 1980. do 1990. godine samo dva suda su sudila krivično delo kockanja, jer ih je teško pronaći i otkriti. Jedan od sudija, bolje reći predsednika veća, bio sam i ja i osudio sam pet ljudi za kocku. Iz tih razloga ne želim više da govorim o ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put pred ovom skupštinom razmatra se zakon po hitnom postupku. U pitanju je zakon o porezu na dodatu vrednost.
Moram reći o tome nekoliko stvari. Još od 1918. godine zna se za ovaj zakon. Naime, u Nemačkoj je po prvi put došlo do rasprave oko ovog zakona o porezu na dodatu vrednost. Od tada pa naovamo, 1954. godine došlo je do uvođenja ovog poreza u Francuskoj, a 1957. u Belgiji itd. Oko 100 zemalja u svetu, a možda i više od toga, ima uveden ovakav sistem oporezivanja.
Mnoge zemlje, gotovo sve zemlje OECD-a, takođe imaju ovaj sistem uveden, osim Amerike, pa se sada postavlja pitanje - zbog čega mi, posle ovoliko godina, posle skoro 100 godina, moramo da raspravljamo o ovom zakonu po hitnom postupku. Meni, zaista, ovakvo delovanje i ovakvo stavljanje ovog predloga na dnevni red nije jasno.
Pročitao sam obrazloženje i ne slažem se sa njim. Kaže se da ovaj zakon treba doneti po hitnom postupku zbog toga da se izvrše izvozni podsticaji, da se dođe do određenih sredstava u budžetu Republike Srbije. Ovaj drugi deo mi je jasan, a onaj prvi mi ne može biti jasan.
Kada govorimo o ovome, moramo poći od činjenice iz obrazloženja, da ovaj zakon po članu 68. stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku", a da se ima primeniti od 1. januara 2005. godine.
Dakle, punih šest meseci je potrebno da se organizuju službe, kako carinske tako i poreske, da bi mogle da obavljaju ovu funkciju.
Međutim, znamo da je ovaj zakon bio u pripremi u prethodnom sazivu Vlade, da je prethodna Vlada u dovoljnoj meri to obradila, a čak je imala i pomoć jedne nemačke komisije za međunarodnu saradnju. Dakle, mnogo stvari je odrađeno i sada apsolutno nije jasno zašto je potreban ovaj dodatni rok od šest meseci do početka njegove primene.
Vlada u obrazloženju, takođe, kaže da je odložila ovu primenu za narednih šest meseci upravo zbog toga da bi došlo do donošenja podzakonskih akata. Evo jedne velike nepravde - od Skupštine se traži da ovaj zakon usvoji po hitnom postupku, a šest meseci je potrebno Vladi da donese određene podzakonske akte. Pitamo se - koji su to podzakonski akti. Naravno, to su određeni pravilnici i verovatno određena uputstva za sprovođenje ovog zakona.
Mislim da je ovo jedna teška neravnopravnost između Skupštine, kao najvišeg predstavničkog tela, odnosno političkog tela, i Vlade, koja treba u hodu da rešava ove tehničke stvari.
Predlog zakona o porezu na dodatu vrednost ne možemo posmatrati izolovano od ostalih zakona kojima se vrše poreski podsticaji. Naime, moramo napomenuti da postoji Zakon o porezu na dodatu vrednost i porez na fond zarada. Dakle, ova dva zakona, zajedno sa ovim koji je danas u proceduri, sistemski obuhvataju jedan poreski sistem i možemo govoriti zajedno o njima kao o jednom korpusu zakona u poreskoj politici.
Zakon o porezu na dobit preduzeća smanjuje poresku stopu sa 14 na 10% i kaže se da je to najniža stopa u Evropi. Zbog čega je to urađeno? Naravno, zbog toga da bi bilo stranih investicija u našu privredu i u naš privredni sistem. Međutim, koliko mi vidimo, samo okruženje nije na zadovoljavajućem nivou, niti političko, niti privredno, a ni ekonomsko. Iz tih razloga postavlja se i pitanje opravdanosti smanjenja ove stope sa 14 na 10%, ali šta je tu je.
S druge strane, govori se o tome da je cilj ovog zakona o porezu na dobit preduzeća kreditiranje. I tu je taj cilj pod znakom pitanja.
Dalje, kada govorimo o ovom zakonu, koji je ukinuo porez na fond zarada od 3,5%, moramo reći jednu važnu činjenicu, a to je da je taj zakon uneo određene poreske olakšice, ali da se njegovi efekti očekuju tek u narednih šest meseci. Kakvi će ti efekti biti, ostaće na javnosti da proceni i da prosudi. Iza toga tek dolazi primena ovog zakona, koji je na današnjem dnevnom redu.
Šta se iza svega ovoga krije? Smatram da je ispravno sve ono što je govorila SRS i njeni poslanici ovde u načelu, a to je da Vlada zna da je srpska privreda gotovo na kolenima. Vlada zna da je proizvodnja u našoj zemlji gotovo stala i da tu nije velika šteta ukoliko dođe do smanjenja ovih poreskih stopa. Pre svega mislim na porez na dobit preduzeća.
S druge strane, Vlada zna da je još uvek promet dobara i usluga nešto što funkcioniše i nešto odakle se može izvršiti određeni poreski zahvat. Zbog toga ona daje u proceduru ovaj zakon, u ovom momentu, a sa ciljem da se uvećaju budžetska sredstva. Inače, ovim zakonom se uvodi višekratni način oporezivanja i njegov sam sistem dovodi do uvećanja sredstava koja bi se slila u budžet.
Praksa Vlade je i do sada bila da ukoliko na jednoj strani smanji poreske stope, na drugoj strani to nadomesti. Reći ću to na primeru poreza na fond zarada. Porez na fond zarada od 3,5% je ukinut i predviđa se da u narednih šest meseci budžet oslabi ili se umanji od 6,5 do 7 milijardi dinara. Sada je Vladi potrebno da nađe određeni odušak svemu tome i da nadomesti tih 6,5 do 7,5 milijardi dinara.
Na koji način je to učinjeno? Učinjeno je povećanjem akciza. Svi smo bili svedoci ovde da smo dva puta razmatrali akcize na gorivo. Prvi put usvojili smo akcize na benzin, ali to nije bilo dovoljno. Ljutio se ministar i po drugi put je stavljeno na dnevni red raspravljanje, te smo usvojili Zakon o akcizama kojim je uvedena akciza na porez na dizel gorivo.
Međutim, tu dolazi još jedna dobit koja se tiče prometa naftnih derivata. Kako se taj sistem uvećava, popunjava se ono što je iz budžeta odliveno ukidanjem poreza na fond zarada od 3,5%. Dakle, mi moramo da govorimo o sledećim činjenicama, da imamo sa jedne strane industriju, da imamo s druge strane trgovinu i da imamo usluge. Do sada su industrija i dobar deo trgovine bili oporezovani. Međutim, treba dodatno zahvatiti trgovinu i treba dodatno zahvatiti usluge, koje su na najmanjem stupnju bile oporezovane. To je cilj ovog zakona i sada se na osnovu ovih oporezivanja prelivaju veća sredstva u budžet.
Kada govorimo o cilju ovog zakona, a to je da je Evropska unija nama postavila zadatak da ovo usvojimo, možemo da kažemo da početak ovog datira još od 1962. godine, od Nojmerkove komisije, a potom iz 1977. godine i tzv. Šeste direktive. Međutim, postojale su još dve direktive iz 1992. i 1993. godine. Po tim direktivama došlo je do približavanja poreskih stopa, do ukidanja carinskih barijera i sa ovom trećom je došlo do uprošćavanja postupka.
Dakle, Evropska unija je zauzela stav da se moraju približiti ove poreske stope. Mi smo našli neku sredinu između najvišeg i najnižeg. Međutim, SRS se zalaže za jedan drugačiji sistem, a to je za intervenciju u tri nivoa. Prvi nivo je da se snizi stopa sa 18% na 15%, koliko je Evropska unija najmanje propisala, drugi je da stopa posebnog poreza sa 8% siđe na 5% i treće da se nulta stopa oporezivanja proširi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS želeo bih da kažem da je član 24. predloga o kome danas raspravljamo u pojedinostima vrlo interesantan član. Naime, njime se na neki način menja i dopunjuje član 69b osnovnog teksta zakona.
Kada govorim o ovom članu, moram reći da se ovim članom 24. bliže i detaljnije uređuju uslovi pod kojima se imenuje direktor određene ustanove socijalne zaštite. U ime SRS podneo sam amandman kojim predlažem da se ove novine koje su istaknute brišu, odnosno da se briše celokupni član 24. Predloga zakona, a evo zbog čega sam to uradio.
Što se tiče novina koje su predviđene ovim članom, govori se da se pooštravaju uslovi i kriterijumi za imenovanje direktora u ustanovama za smeštaj. Drugo, govori se o tome da se uslovi utvrđuju zakonom, a ne statutom. Ovde bih ukazao na jednu vrlu diskutabilnu promenu. Radi se o jednoj površnoj ili, bolje reći, kozmetičkoj izmeni, a ne o nekoj dubokoj promeni koja bi donela neke značajne novine.
Naime, kada je reč o uslovima pod kojima se bira određeni direktor, ti uslovi su propisani ili statutom ili drugim pravnim aktom u okviru ove organizacije, a to što se sada predlaže da ti uslovi budu regulisani zakonom jeste novina, ali ne toliko značajna. Bitnije bi bilo da se ovi uslovi poštuju prilikom postupka i procedure izbora direktora ustanova. Međutim, u dosadašnjoj praksi, a posebno u poslednje tri godine, jako su bitni bili kriterijumi koji se tiču političke podobnosti, i ako se to nije zadovoljavalo onda niko nije mogao da bude izabran za direktora odgovarajuće ustanove.
Što se tiče daljih novina koje ovaj član predviđa, to je da postoji izvesno radno iskustvo lica koja bi trebalo da budu imenovana za direktora. Ukoliko se radi o licima sa visokom stručnom spremom, tu je predviđeno radno iskustvo od pet godina, i to u oblasti socijalnog rada, a ukoliko se radi o licima sa višom stručnom spremom, onda je uslov bio 10 godina. Smatram da radno iskustvo jeste bitno, ali ovaj uslov ne mora da bude apsolutan. Ukoliko lice zadovoljava ostale kriterijume, mislim na školsku spremu, stručnost, adekvatnost, smatram da ovo iskustvo nije prevashodni interes i cilj ovog člana.
Prema tome, ukoliko bismo shvatili ovo na jedan način, došli bismo do pozicije da lice koje odgovara po svemu ostalom nema dovoljan broj godina radnog iskustva u ovoj oblasti i ne može biti imenovano na ovu odgovornu funkciju, odnosno na ovaj odgovoran posao.
Kada je u pitanju četvrta novina, a to je program rada koji mora da podnese svaki kandidat za direktora, istakao bih nekoliko bitnih stvari. Ne treba program rada vezivati za pojedinca i ne treba u ovim oblastima svoditi interes zajednice i države na ono što pojedinac predviđa. Naime, ova materija je detaljno regulisana zakonom, detaljno je regulisana i pojedinačnim aktima ustanova, pa ne znam koji bi to ciljevi i programi pojedinca koji se kandiduje za direktora ovde bili odlučujući i značajni da bi neko baš njega izabrao na ovu funkciju.
Što se tiče sledećih novina, to je vršilac dužnosti direktora koji se ovde predviđa u slučaju da u određenom roku ne bude izabrano lice na mesto direktora. Imali smo negativna iskustva u prethodnom periodu sa vršiocima dužnosti i smatram da na ovo jako treba obratiti pažnju.
Naime, vrlo često se dešavalo da se određeno lice postavi za vršioca dužnosti, kako bi se sprovodili neki interesi onoga ko je nadređen tom licu. Smatram da iz ovih razloga ovo ne treba prihvatiti i da je ovo samo mač sa dve oštrice za onoga ko se imenuje za vršioca dužnosti.
Na kraju, šesta novina koja je predviđena jeste da direktora ustanove koju osniva nadležni organ autonomne pokrajine imenuje nadležni organ autonomne pokrajine. Smatram da je dovoljno obrazloženje ono koje je malopre dato od kolege Krasića da je ovim povređena odredba iz člana 109. Ustava, jer ovo nije u nadležnosti autonomnih pokrajina.
Zbog svih ovih razloga koje sam naveo, predlažem da se ovaj amandman usvoji i da glasate, jer u pitanju je ustavnost ove odredbe. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. zakona o kome danas raspravljamo govori se o nadzornom odboru. Tu se govori o tome da nadzorni odbor čine predsednik i dva člana, koje imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, na predlog ministra nadležnog za poslove privrede. Što se toga tiče, o tome smo dovoljno rekli u načelnoj raspravi, sada bih jedino dodao da ostajem pri tome da se i ovaj stav 1. člana 9. briše, kao i da se briše apsolutno član 9.
Ono što je bitno, bitan je drugi deo koji propisuje koji su poslovi nadzornog odbora. Pod tačkom 1) kaže se - vrši nadzor nad zakonitošću rada upravnog odbora i direktora. Ovo je osnovna i jedina funkcija koju će imati nadzorni odbor. Ovo drugo o čemu se govori, a to je - pregleda završni račun, donosi poslovnik o radu - to su manje bitne i manje važne stvari.
Kada govorim o nadzoru, moram da podsetim na činjenicu da se cela koncepcija i zakona o stečajnom postupku i ovog zakona zasniva na tome da postoji nadzor nad nadzorom. Evo kako: članom 12. zakona o stečajnom postupku predviđeno je da nadzor nad radom stečajnog upravnika vrši stečajni sudija. Iza toga, kada govorimo o poslovima agencije u članu 3. stav 1. tačka 4) kaže se ovako - agencija obavlja sledeće poslove, pa je nabrojano: vrši nadzor nad radom profesije stečajnog upravnika, pa onda govorim o sledećem članu, članu 12. ovog predloga o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, gde se kaže - ministarstvo nadležno za poslove privrede obavlja poslove nadzora nad radom agencije.
Dakle, mi smo ustanovili čitav jedan sistem, jedan lanac nadzora nad nadzorima. Zbog čega smo ovo uradili? Zbog toga, ako nešto ne valja ne zna se ko će biti kriv i ne zna se ko će snositi odgovornost. Iz tih razloga, iz praktičnih razloga, nije potrebno da ovaj nadzorni odbor postoji, ali u smislu koncepcije koju je izložila SRS predlažem da se briše ceo član. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo videli u dosadašnjoj raspravi, mnogo toga je rečeno o Predlogu zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Međutim, ono što želim da primetim, to je da se o ovom zakonu govori na jedan specifičan način. Naime, vladajuća grupacija želi da veliča ovaj zakon i u isto vreme da kaže da sve ono što SRS iznosi nije tačno i da nije opravdano. Međutim, reći ću vam nekoliko stvari u prilog svemu onome što su rekle moje kolege.
Naime, postavlja se pitanje koje poslove može da vrši agencija. Ja bih ih svrstao u tri kategorije. Prvo, to su neki osnovni poslovi, osnovne delatnosti, zatim, nadzorne delatnosti i na kraju, sporedni poslovi. U pravu su svi oni koji su kritikovali i govorili da agencija vrši neke poslove koje apsolutno ne bi trebalo da vrši.
Ono što pada u oči, to je da su ovo poslovi koje mogu da vrše i neki drugi organi, a ne da osnivamo agencije.
Javlja se jedan suštinski problem. Pre mesec dana raspravljali smo takođe o jednoj agenciji koja je oduzela deo nadležnosti od trgovinskih sudova. Sada po drugi put raspravljamo o agenciji i ponovo oduzimamo deo nadležnosti od trgovinskih sudova. Nije ovde problem samo kritika rada trgovinskih sudova, nego je problem šta ti trgovinski sudovi uopšte treba da rade i kako rade.
Zalažem se za to da se uvaži mišljenje i stav SRS da ove poslove na sasvim adekvatan način može da obavlja, primera radi, Vrhovni sud Srbije, koji je inače nadležan da određuje veštake u određenom postupku i po odgovarajućoj proceduri. Ukoliko je Vrhovni sud sposoban i nadležan da daje ovlašćenje pojedinim veštacima u sudskim postupcima, takođe može biti nadležan i adekvatan za licenciranje stečajnih upravnika. Ne vidim posebnu razliku između ove dve vrste pomagača u delatnosti suda. Naime, stečajni upravnik je samo jedan od instituta koji treba da pomogne u radu stečajnih veća, odnosno trgovinskih sudova.
Iz tih razloga, treba približiti ove dve stvari i slobodno reći da Vrhovni sud, koji je nadležan da daje licence za polaganje pravosudnih ispita, odnosno da daje uverenje o položenim pravosudnim ispitima nosiocima pravosudnih funkcija, sigurno može biti kvalifikovan, stručan i nadležan da ovo daje i stečajnim upravnicima.
Što se tiče organa koji su ovlašćeni da rade u ime ove agencije, a govorimo o tri vrste organa, i to o upravnom odboru koji ima predsednika i četiri člana, zatim o nadzornom odboru koji ima takođe predsednika i dva člana i o direktoru agencije, kada pogledamo zbir svih ovih funkcionera ili predstavnika agencije taj zbir je devet. Šta to znači? Pored ovih devet oni moraju imati odgovarajuće službe i moraju imati još uvek neka zaposlena lica. Prema tome, govori se o jednoj vrlo brojnoj agenciji koju treba da finansira budžet Republike Srbije, odnosno da se finansiraju onako kako je to u zakonu predviđeno.
Smatram, kao što smatra i SRS, da je ovo izvesna birokratsko-administrativna revolucija za osiromašeni budžet građana Republike Srbije. Naime, svaka agencija, pa i ova, ima određenu uslužnu delatnost. Ako je u pitanju usluga, ona je jako skupa. Treba ovo svesti na neki minimum, na nešto drugo što ne mora da košta ovoliko koliko će da košta.
Moramo reći da se sve ovo finansira iz vrlo osiromašene privrede i privredni subjekti nisu više u stanju da daju ovolike namete i da finansiraju ovoliki broj slobodnih radnih mesta koja će se otvoriti. Stiče se utisak da su ministarstva i Vlada postali tesni za sve one koji pretenduju da rade ovakve poslove.
Iz tih razloga založio bih se da se ovaj zakon ne usvoji i da se time ispoštuju predlozi SRS.
Što se tiče finansiranja, moram da kažem da je početnih 30 miliona dinara izuzetno visoka cifra i da to treba obezbediti iz budžeta Republike Srbije. Ono što su rekle moje kolege o daljem radu i finansiranju u potpunosti prihvatam. Međutim, postavio bih jedno načelno pitanje, šta se dešava nakon izbora i davanja licenci određenom broju stečajnih upravnika?
Naime, mi imamo 15 trgovinskih sudova i jedan Viši trgovinski sud. U okviru ovih, ako bi se uzelo prosečno da u svakom sudu treba po 20 stečajnih upravnika, to bi značilo da 300 lica treba da dobije licencu i da položi ovaj ispit. Neka je to i 500, ograničavamo neki rok da nakon tri meseca nakon usvajanja ovog zakona moraju položiti svi i dobiti ovu licencu. Šta nakon pet godina? Ko će nakon pet godina da polaže ove ispite i da nakon pet godina dobije ovu licencu? Prema tome, vremenom će opadati rad ovih agencija i one će polako odumirati, a ja predlažem da se ovaj zakon ne usvoji, kako je to SRS i rekla.

Dame i gospodo narodni poslanici, materija stečaja do sada je bila uređena sa dva zakonska propisa, i to Zakonom o preduzećima iz 1988. godine i njegovim izmenama iz 1989. godine i Zakonom o prinudnom poravnanju, likvidaciji i stečaju. Ako bismo gledali pravnu regulativu, mogli bismo slobodno da kažemo i zaključimo da je pitanje stečaja i do sada bilo zakonom regulisano.
Novi Predlog zakona o stečajnom postupku svakako donosi određene novine i o njemu treba i valja raspravljati. Međutim, želim da naglasim da je privredna reciklaža subjekata koji su posrnuli na adekvatan način bila regulisana po prethodnom Zakonu o prinudnom poravnanju i stečaju. Sada se uvodi bankrotstvo kao prvi oblik a drugi oblik je reorganizacija, odnosno oživljavanje privrednih subjekata.
Ako govorimo o bankrotstvu, tu pre svega mislimo na zaštitu poverilaca, a ako govorimo o ovom drugom obliku reciklaže privrednih subjekata, u pitanju je zaštita poverilaca, ali i stečajnog dužnika, 50 prema 50, onako na ravnopravne delove.
Posebno bih naglasio da se po odredbama ovog zakona o stečajnom postupku sada uvodi jedna novina u pogledu radnog odnosa. Otvaranjem stečajnog postupka nastaje jedna specifična situacija gde ne dolazi do automatskog prestanka radnog odnosa lica koja su zaposlena u privrednom subjektu, ali se otvara mogućnost da se tim licima da otkaz.
Po prethodnom zakonu to je dolazilo po sistemu automatizma. Naime, otvaranjem stečajnog postupka sva lica su bila van radnog odnosa, odnosno njima je prestajao radni odnos. Iza toga sledila je njihova prijava na tržište rada, a zatim od strane stečajnog upravnika pozivanje i obavljanje određenih ad hok poslova.
Ono što je bitno u celom ovom postupku jeste činjenica da je otvaranje stečajnog postupka, u stvari, jedna agonija za privredni subjekt, i ništa drugo. Sa ovim novim sistemom mi dolazimo do jedne apsurdne situacije, a to je da radnik ne dobija automatski prestanak radnog odnosa, već čeka ishod stečajnog postupka. Ovaj stečajni postupak, prema predviđanjima koja smo čuli od podnosioca predloga, može da traje godinu dana, ali u praksi će to sigurno biti i duže.
Šta to znači? Radnici neće odlaziti na tržište rada i neće se voditi kao nezaposleni, ali nakon godinu dana može im se otkazati ugovor o radu. Ovim se želi samo prikriti nezaposlenost koja vlada u našoj državi. Naime, tek nakon godinu dana tj. perioda koji je protekao za vođenje stečajnog postupka dolazi do evidentiranja tih lica kao nezaposlenih.
Smatramo da je ovo na neki način slična formulacija kao što je bila i prethodna, ali u ovom periodu radnik dangubi, ne snalazi se i ne nalazi neko drugo rešenje. Prema tome, sa aspekta radnika i sa socijalnog aspekta, ovakvo rešenje može da bude mač sa dve oštrice.
Kada govorimo o odgovornosti stečajnog upravnika, čuli smo od poslanika (i sa njima se apsolutno slažem) da pitanje odgovornosti stečajnog upravnika nije na adekvatan način regulisano. Naime, nije predviđeno čime on odgovara i kolika je imovina predviđena kao limit da neko može biti stečajni upravnik.
Ja bih to posmatrao sa jednog drugog aspekta, naime, sa aspekta države. Postavlja se pitanje, ukoliko ovakvo zakonsko rešenje ostane, ko će biti pasivno legitimisan ukoliko je u stečajnom postupku došlo do štete. Garantujem i siguran sam u to da će pasivno legitimisano lice biti država, odnosno Republika Srbija. Naime, onome ko se u stečaju ogluši i koga stečaj pogodi, kome se šteta nanese, biće aktivno legitimisan da tuži državu u parničnom postupku i da mu država nadoknadi štetu. Smatram da ovo ne bismo smeli dozvoliti.
Kada je u pitanju odgovornost stečajnog upravnika, ukazao bih na činjenicu da ukoliko je u pitanju preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada stečajni postupak sprovodi specijalizovana institucija osnovana posebnim propisom. To je predviđeno u zakonskom tekstu. Međutim, iza toga se krije činjenica da je to Agencija za privatizaciju.
Smatram da je u našim okvirima Agencija za privatizaciju zaista pod znakom pitanja. Davati vođenje stečajnog postupka u nadležnost agenciji čiji je rad do sada ocenjen kao negativan je apsurdno. Ne smemo dozvoliti da velika preduzeća sa većinskim državnim i društvenim kapitalom budu pod ingerencijom Agencije za privatizaciju.
Mislim da u tom kontekstu treba postaviti pitanje - ako u ovim slučajevima Agencija za privatizaciju sprovodi stečajni postupak, čime odgovara i kome odgovara Agencija za privatizaciju, da li je to stečajni upravnik, stečajni sudija ili stečajno veće. O tome nema govora u ovom predlogu.
Kada govorimo o Agenciji za privatizaciju i njenoj odgovornosti, moramo da kažemo da tu nije regulisano pitanje da li postoji subjektivna odgovornost lica koja su dobila licencu u okviru Agencije za preduzeća ili je to odgovornost po sistemu objektivne odgovornosti Agencije.
Sve ove činjenice moraju biti zakonom regulisane, jer će u praksi uvek biti tako kako nam jeste, naime ova pitanja će se non-stop ponavljati.
Što se tiče stečajnih upravnika, ja bih kazao još dve ili tri rečenice. Ne vidim iz ovog predloga da je određena rang lista tih upravnika i kako se oni biraju od strane nadležnih organa. Naime, predviđeno je kakve uslove moraju da ispunjavaju stečajni upravnici i šta sve moraju da urade da bi dobili licencu, ali nije predviđena lista kriterijuma kako će oni biti birani od strane trgovinskih sudova.
Smatram da se ovo mora na neki način uraditi da bismo sprečili one prijateljske, kumovske veze, koje smo imali do sada u postavljanju stečajnih upravnika.
Kada govorimo o stečaju, moramo reći da u pogledu stečajne mase postoji jedan problem. Tamo je rečeno da je stečajna masa sva imovina koju privredni subjekt ima u zemlji ali i u inostranstvu. Mi smo svedoci da je mnogim našim firmama bila blokirana imovina u inostranstvu. Šta ako se to ponovo dogodi i ko će onda biti odgovoran za takav propust?
Naime, u tim slučajevima moramo razlikovati dve stvari. Prva stvar je da preduzeće može imati imovinu u inostranstvu, ali stečajni poverioci ne mogu da se naplate i druga mogućnost je da se blokira imovina u inostranstvu bez nekih naglašavanja kakva su prava stečajnih poverilaca. Mislim da ovo zakonskim propisom treba odrediti i ovu materiju kanalisati.
Na kraju bih nešto rekao o kaznenim odredbama. Naime, tu se u članu 182. predviđa krivično delo - nesavestan rad u stečajnom postupku. Bitna obeležja ovog krivičnog dela su, između ostalog, da odgovorno lice u stečajnom postupku može imati neke određene propuste, nesavestan rad, pa se tu predviđa direktan umišljaj kao oblik odgovornosti, predviđa se eventualni umišljaj, svesni nehat, ali i nesvesni nehat. Ne mogu da se složim i u ime SRS ističem da ovaj propust treba na vreme otkloniti.
Naime, ako smo propisali da su lica koja mogu sprovoditi ovaj postupak kvalifikovana, da su položila ispite, da imaju licencu, da u svom radnom stažu imaju tri godine, ne mogu da vidim kako takvo lice može biti odgovorno nesvesnim nehatom. Dakle, može se raditi možda o svesnom nehatu, ali o nesvesnom nehatu nikako.
Iz tih razloga, predlažem da se uvaže amandmani koje je na ovaj zakon podnela SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo kratko da se nadovežem na diskusiju o problemu na koji je ukazao kolega Krasić. U načelnoj diskusiji sam naveo činjenicu da u nacrtu ovog teksta piše da će u postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj ili društvenoj svojini za stečajnog upravnika stečajno veće imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom. U obrazloženju koje daje predlagač kaže se – za većinska društvena i državna preduzeća ulogu stečajnog upravnika vrši Agencija za privatizaciju.
Ovaj tekst i ovo obrazloženje daju jednu kontradikciju. Kolega Krasić i ja zajednički pitamo predlagača šta je od ovoga istina, da li će Agencija za privatizaciju zaista sprovoditi postupak stečaja u ulozi stečajnog upravnika ili će to biti nešto van ovoga. Govorili ste o tome da je jedna grupacija prepisivala zakon od druge, a meni liči da je izmenjen osnovni tekst a obrazloženje ostalo isto.

Samo bih se nadovezao na izlaganje uvaženih poslanika SRS Vjerice Radete i Zorana Krasića i član 62. protumačio sa aspekta - kakvu izjavu bi mogao da da stečajni upravnik. Stečajni upravnik ima pravo da se ne prihvati nasleđa koje se stečajnom dužniku otvara; on može da se prihvati i odrekne u nečiju korist; i na kraju, treća mogućnost je da se prihvati.
Ukoliko je predlagač želeo da ovaj član uvrsti u Predlog ovog zakona morao je u isto vreme i da ograniči to na dva slučaja. Prvi slučaj je da mora prihvatiti nasleđe, a drugi je da može prihvatiti i odreći se u korist nekog od stečajnih poverilaca. U tom slučaju onaj treći vid bi morao da otpadne.
Iz tih razloga apsolutno sam za to da se ovaj član briše, jer će stvoriti teške probleme u praksi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da kratko i jasno obrazložim zbog čega sam u ime SRS podneo predlog izmene navedenog člana 7.
Naime, iz dosadašnje rasprave svih mojih kolega iz SRS videli ste da se koncepcijski razlikujemo u pogledu toga kako organizovati rad i delatnost nacionalnog saveta. Pri tom se zalažemo da u nacionalnom savetu budu dve komisije, koje će preuzeti sve do sada predviđene ingerencije i uz to proširiti svoju delatnost mogućnošću da se formiraju i neka nova tela koja će obuhvatiti stručni rad u obrazovanju.
Iz tih razloga, predložio sam da se uvodna rečenica člana 7. menja i glasi – naslov iznad člana 18. i članovi 18. do 22. brišu se. Što se tiče obrazloženja ovakvog predloga smatram da je zalaganje SRS za formiranje stalnih komisija pri savetu takvo da se pokazuje nepoterbnim i izlišnim postojanje zavoda i centara, tj. da su i zavodi i centri suvišni.
Dva su osnovna razloga zbog kojih smo ovo predložili. Prvi je razlog racionalnost, a drugi efikasnost. Da ne bih pojedinačno obrazlagao, mislim da smo o tome dovoljno govorili. Reći ću samo jednu stvar. Nadležnost nacionalnog saveta je jasno izdiferencirana predlogom ovog zakona. Međutim, iz te nadležnosti nacionalnog saveta crpe nadležnost komisije koje smo mi predložili da se formiraju. Iz tih razloga, delatnosti nacionalnog saveta i komisija su kompatibilne.
Dakle, ono što je najbitnije ovde, to je da se složimo oko toga da li će to da bude nacionalni savet ili, kako to predlaže manjina u ovom parlamentu, da se ovaj savet ne naziva nacionalnim. Ono što je za SRS bitno, to je da nam se i ovaj savet zove nacionalni, ali pored toga i kompletno naše obrazovanje i vaspitanje da bude nacionalno. Smatram da smo mi u pravu i da o tome naši glasači najbolje mogu da odluče. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću, zarad javnosti, da kažem par uvodnih reči o Predlogu zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Evo zbog čega. Mi danas raspravljamo o jednom predlogu zakonskog teksta iz koga studenti uče, iz koga studenti polažu, iz koga profesori predaju i koji je obavezan predmet na katedri pravnog fakulteta, odnosno na krivičnom smeru. Dakle, moramo sa posebnim stavom nastupiti kada je u pitanju ovaj zakon.
Moramo reći i nekoliko osnovnih stvari. Krivični postupak je postojao kroz istoriju, i to u obliku ovakvog zakonskog krivičnog postupka, inkvizitorskog i mešovitog. Ovaj poslednji datira još kao tekovina Francuske buržoaske revolucije i 1808. godine donet je tzv. Zakonik o istražnom postupku, u Francuskoj. To je alfa i omega svih krivičnih procesnih zakonodavstava u savremenoj Evropi. Na bazi toga, celokupna Evropa, počev od nemačkog prava, francuskog prava, italijanskog prava, ruskog prava, pa i svih istočnih zemalja, počiva na ovom zakonu. Koliko je vredan taj zakonik govori i činjenica da je u Francuskoj on još uvek na snazi, uz vrlo male izmene.
Koliko smo mi skloni ovim promenama, reći će i činjenica da smo od 2000. godine imali tri izmene, od toga čak jednu kodifikaciju, pa smo umesto zakona o krivičnom postupku koji je ranije postojao uveli tzv. Zakonik o krivičnom postupku.
To je Zakonik od 28. decembra 2001. godine, koji je stupio na snagu 28. marta 2002. godine. U decembru 2003. godine doneli smo izmene, i to je druga izmena, a ovo o čemu danas raspravljamo, to je treća izmena.
Dakle, trebalo bi ipak malo da revidiramo sve ove izmene. Znam da je Ustavna povelja usvojena, ali je možda i ranije bilo mesta da se usaglasi ova izmena. Iz tih razloga predlažem da se ova rasprava usmeri u jednom krajnje stručnom i podobnom pravcu, da više o ovome ne raspravljamo.
Kada je u pitanju prvi i polazni institut, rekao bih, oko prezumpcije nevinosti, tu nema nikakve pogodbe. Naš Zakonik o krivičnom postupku ima tu prezumpciju nevinosti. Postojala je u jednom obliku, pa je ranije bila u drugom obliku, sada se predlaže nova izmena. U suštini, lice se smatra nevinim dok ne bude pravosnažno osuđeno. Smatram da ovde treba prihvatiti stav evropskog prava, koje je propisano u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i sloboda, gde se kaže da se svako ko je optužen za krivično delo, ima smatrati nevinim dok se ne dokaže krivica na osnovu zakona. Treba izbeći pominjanje da li je to pravosnažna presuda ili odluka.
U prethodnom zakonu o krivičnom postupku figuriralo je - nakon pravosnažne presude, pa je došlo do izmene u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine. On je umesto "presuda" upotrebljavao termin "odluka" itd. Međutim, ovo je jedna najšira formulacija koju upotrebljava Evropska unija, pa bi bilo zgodno da i mi prihvatimo ovakvu formulaciju.
Što se tiče daljih odredbi, u pogledu lica koje je lišeno slobode i koje se mora obavestiti o razlozima lišenja, smatram da se mora obavestiti i o svemu onome za šta se to lice optužuje. U Predlogu zakona je stavljeno nešto drugo, da se lice informiše o svemu onome što mu se stavlja na teret. To je jako široka formulacija. Ipak, treba to svesti na ono što predviđa evropsko pravo, a to je da se licu predoči za šta se optužuje. Nema nikakve opasnosti da se ovde stvori jedna zabuna koja je data u obrazloženju ovog predloga, gde se kaže da se ovaj termin ne upotrebljava upravo zbog toga da ne bi došlo do mešanja oko optuženja, akta optuženja itd.
Moram naglasiti da je lišavanje slobode određenog lica prvi korak koji može da se dogodi nekom protiv koga postoje osnovi sumnje da je izvršio krivično delo. Svakome je jasno da tu nema optužnog akta. Prema tome, taj optužni akt dolazi u nekoj kasnijoj fazi krivičnog postupka, a znamo da je krivični postupak jedno postepeno kretanje unapred, od sistema osnova sumnje, preko osnovane sumnje, do izvesnosti i istine na kraju, koja bi trebalo da figurira u odluci. Iz tih razloga, založio bih se, u ime SRS, da ovde upotrebimo terminologiju koju upotrebljava i većina evropskih zakonodavstava.
Što se tiče zahteva za izuzeće, biću kratak i jasan. Sa ove govornice sam upozorio da izuzeće sudija ne funkcioniše upravo zbog toga što je ovaj institut paralisan i zbog toga što on nije funkcionisao na onakav način kako je to predviđeno u Zakoniku o krivičnom postupku dolazi do zloupotreba od strane branioca, odnosno odbrane optuženog.
To se može na vrlo jednostavan i lak način regulisati, a to je da se stavi u obavezu da predsednici sudova koji odlučuju, odnosno lica koja su pozvana da odlučuju o zahtevu za izuzeće rade svoj posao, a ne da apriori odbacuju te zahteve kao neosnovane zato što ne mogu sutra da se na hodniku sretnu sa kolegom koga su izuzeli, neprijatno im je da gledaju kolegu kojeg su izuzeli itd. Zaista, u izvesnim slučajevima postoje razlozi za izuzeće i treba ih usvojiti. Kada se takva praksa bude stvorila, apsolutno neće nikome pasti na pamet da bezrazložno podnosi neke zahteve za izuzeće sudija. Zbog toga smo se mi založili ovde za amandmansku izmenu ovog teksta predloga.
Kada su u pitanju kazne, kazne se povećavaju i za svedoke koji krše disciplinu postupka, i za veštake, za ustanove koje veštače itd. Kolike su te kazne? Smatram da su one neprimerene i enormne za naše uslove života. Pre bih ministru i Vladi savetovao da vode malo računa o institutima svedoka, a to je kako svedok polaže zakletvu, kada polaže zakletvu. O tome je trebalo ovde da raspravljamo, a ne sa kolikom će cifrom da bude svedok kažnjen ukoliko ne dolazi i time ometa rad suda. Osnovno građansko pravo svakoga je da se pojavi pred sudom i da svedoči. To građansko pravo mu treba omogućiti. Ne treba ga sada nekako i sankcionisati. Svi ljudi koji znaju nešto uglavnom se odazivaju na poziv suda, uredni su. Prema tome, ovaj jedan deo bi možda trebalo i korigovati, odnosno smanjiti.
Kada je u pitanju pritvor, moje kolege iz SRS su vam dale dosta iscrpnih podataka. To je čuveni član 142. Zakonika o krivičnom postupku, koji govori o dužini pritvora, o razlozima pritvora itd, do 146. člana. Međutim, iako su ovde pritvori povećani za duplo, što smatram da nema nikakvo realno objašnjenje, moram reći tri stvari. Da bi se pritvor odredio, on mora da bude zakonom propisan. To je prvi uslov. Drugi uslov je da se u tom sistemu pritvora mora postupati hitno. Dakle, svaki pritvorski predmet dobija poseban pečat, od strane suda, na omotu spisa, gde se kaže da je taj postupak hitan. Treći razlog je da se pritvor ukida odlukom suda odmah, čim prestanu razlozi za određivanje tog pritvora. Ovakvim zakonskim tekstom, kakav je ovaj predlog, anuliraju se sve ove tri zapovesti koje smo imali u opštem procesnom pravu. Zato se SRS zalaže da ovde revidiramo ovu odluku i da se zadrži onaj stari sistem.
Kada je u pitanju ovaj pritvor, moramo da kažemo da je u našem krivičnom zakonodavstvu postojao tzv. obavezan i fakultativan pritvor. Obavezan pritvor je bio regulisan članom 142. stav 1, a fakultativan pritvor članom 142. stav 2. Sada dolazi do mešanja i kolebanja. Mi hoćemo da ukinemo obavezan pritvor, ali to radimo na jedan nespretan način. Ovakva formulacija, kakva je upotrebljena, nije adekvatna.
Zaboravili smo da ovaj član 142. stav 1. ima dva stava. U prvom stavu je došlo do korekcije, a u drugom stavu nije bilo korekcije. Dakle, u drugom stavu je ostavljeno da se pritvor određuje u slučaju ukoliko lice bude pravnosnažno osuđeno na kaznu dužu od pet godina.
Prema tome, to je jedan od segmenata obaveznog pritvora. Ukoliko želimo da eliminišemo obavezan pritvor, moramo eliminisati i ovaj stav 2. ili ga na neki način korigovati. O tome se nije vodilo računa u ovom predlogu.
Kada govorimo uopšte o pritvoru, moramo napomenuti vrlo bitne stvari, a to je da je pritvor samo jedan od načina ili razloga za obezbeđenje prisustva optuženog ili okrivljenog na glavnom pretresu i za uspešno vođenje postupka; pre toga ima čitav niz segmenata koji obezbeđuju prisustvo okrivljenog, a to je poziv, dovođenje, obećanje da neće napustiti boravište, prebivalište, jemstvo itd. Dakle, pritvor ide samo ukoliko su iscrpljene sve ove stvari.
Kada je u pitanju odredba člana 146. koja se odnosi na produženje pritvora, odnosno uvećavanje za duplo, rekao sam da se mi tu ne slažemo, ali bih obratio pažnju i na još jednu vrlo bitnu stvar (i dobro je što je kolega ministar stigao), a to je stav 7. U pogledu stava 7. bez razloga se pominje da rokovi iz stava 3. i 4. ovog člana ne teku u periodu u kome se glavni pretres odlaže ili prekida zbog odsustva okrivljenog. Stavovi 3. i 4. odnose se na lice koje je u pritvoru. Dakle, to lice je prisutno. Tu korekciju je izvršio sam ministar u jučerašnjem obraćanju i ja sam mu na tome zahvalan.
Moram da napomenem i dalji nastavak ovog člana, jer nije u redu. Dakle, isto važi ukoliko je njegov branilac odsutan. Molim vas lepo, ukoliko se radi o pritvoru, a radi se o pritvoru ,ovde je u pitanju obavezna odbrana. Dakle, lice koje je u pritvoru mora imati branioca po službenoj dužnosti, a ako je lice određeno po službenoj dužnosti, ono mora biti i prisutno. Dakle, to je lice koje je postavljeno od strane suda i koje je dužno da se odaziva sudu na određene pozive. Prema tome, ovaj drugi deo nije u redu i treba ga korigovati u svakom pogledu.
Što se tiče otkaza punomoćja i izbora ili postavljenja novog branioca, smatram da ne stoje razlozi. Otkaz punomoćja je legalno pravo optuženog i legalno pravo branioca, nema niko pravo da utiče na to da li će branilac dati otkaz punomoćja ili ne.
Ali, to ne odugovlači postupak, jer koristi određeno pravo. U svim komplikovanim slučajevima optuženi imaju više branilaca i vrlo teško će doći do primene ovog instituta. Zato smatram da treba prihvatiti amandman koji je na ovaj tekst uložila SRS.
Još nešto bih rekao o vršenju uviđaja, a to je propisivanje da za krivična dela do 10 godina zatvora uviđaj mogu da vrše organi unutrašnjih poslova. Smatram da je ta odredba iluzorna i da ne treba dozvoliti organima unutrašnjih poslova, ma koliko oni bili kadrovski osposobljeni, da vrše uviđaj, jer to su vrlo teška krivična dela koja su zaprećena kaznom do 10 godina zatvora. To su dela o kojima najviše vode računa opštinski sudovi i faktički opštinske sudije, krivičari i istražne sudije, ne bi izlazile na te uviđaje. Ja ne znam kakva je tehnička procedura oko izlaska istražnih sudija, međutim, ukoliko se na adekvatan način organizuje dežurstvo sudija, ova odredba se pokazuje nepotrebnom.
Smatram da je uviđaj jako komplikovana procesna radnja koju treba da vrše stručna lica, ona lica koja će znati kako će ono što su oni zabeležili biti verifikovano od strane suda. Dakle, osnovno pravilo je da ono što je uviđajem postignuto može da bude dokaz u krivičnom postupku. Samo sudija krivičar koji je sudio i koji je aktivno učestvovao u presuđenju može adekvatno izvršiti uviđaj. Dakle, ne može nam kriminalistički tehničar govoriti o nekim pravnorelevantnim i pravnoodlučnim činjenicama o krivičnom postupku, on je tehničko lice i to lice može da uradi taj deo posla, a još manje ukoliko govorimo o milicionerima, da ne pominjem sve.
Druga stvar, u vezi ovih krivičnih dela preko OUP se može i veštačenje odrediti. Smatram da je ova odredba vrlo diskutabilna i da ovde ministar, a i Vlada kao predlagač treba da prihvate korekciju. Ja vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste od kolege Krasića, a i u raspravi u načelu, ovaj član, i prezumpcija nevinosti, jedan je od osnovnih i najvažnijih članova u ovom zakonu. Iz njega proizilaze sve dalje pojedinačne odredbe i sva dalja pojedinačna rešenja. Zato bih molio da se obrati pažnja na ono što ću reći o ovom amandmanu.
Naime, Predlog zakona govori da će se svako smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda. Amandman koji je podnela SRS, a iza koga ja stojim, glasi ovako: "Svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da bude smatran nevinim dok se na osnovu zakona ne dokaže krivica na javnom pretresu na kome su mu obezbeđene sve garancije potrebne za njegovu odbranu". Dakle, dok se na osnovu zakona ne dokaže krivica na javnom pretresu. Hoću samo da ukažem na par vrlo bitnih stvari.
Formulacija predloga - svako će se smatrati nevinim, vrlo je široko postavljena. Suzio bih je i rekao bih - svako ko je okrivljen, jer ovde se misli na lice koje je okrivljeno u najširem smislu reči.
Dakle, pod ovim možemo podrazumevati i osumčinjenog koji je u prvoj fazi i protiv koga je prvo preduzeta odgovarajuća radnja. Dakle, upotrebljen je izraz "okrivljeni", kao najšira pravna terminologija za sve one koji učestvuju u određenom pretkrivičnom ili krivičnom postupku.
Druga stvar na koju bih ukazao: ova prezumpcija je, prema formulaciji kako je postavljena, opšte pravo, ali naglašavam da treba voditi računa i o tome da je ovo i pojedinačno pravo okrivljenog. Zato sam u amandman ugradio reči "svako ko je okrivljen ima pravo", znači, njegovo je lično pravo da bude smatran nevinim.
S druge strane, moram napomenuti da je ovo jedno opšte pravo koje se po članu 3. Zakonika o krivičnom postupku nalaže svim subjektima koji imaju dodira u krivičnom postupku. Dakle, svim nadležnim državnim organima, svim javnim institucijama, svim medijima i svakom pojedincu je naloženo da vodi brigu o onome što se pred sudom dešava i da se nikome apriori krivica ne stavlja u izgled. Prema tome, to je sadržina ovog amandmana.
Ako bismo još razmatrali činjenice koje su ovde rečene, moram da naglasim činjenicu da je ova prezumpcija nevinosti ili pretpostavka nevinosti vanprocesnog karaktera, ali ima određena dejstva vezana za sam krivični postupak. Iz tih razloga treba voditi računa da svi subjekti koje sam malopre pobrojao, a na koje se odnosi član 3, budu obavezani i poštuju ovu prezumpciju nevinosti. S druge strane, sam pojedinac kao građanin mora voditi računa o svojim rečima i kako se ophodi prema licu protiv koga je pokrenut određeni postupak.
Inače, vrlo bitna stvar u svemu ovome je činjenica da pretpostavka ili prezumpcija počinje sa svojim dejstvom onog momenta kada nadležni organ preduzme prvi korak prema eventualnom učiniocu krivičnog dela. U ovoj fazi postupka postoje tzv. osnovi sumnje ili osnovi podozrenja. To je najmanji stepen, najmanji nivo koji može postojati u sumnji. Gradacijom, konkretizacijom toga u pretkrivičnom i krivičnom postupku dolazimo do osnovane sumnje, u toj se fazi podiže optužnica i ona figurira sve do pravnosnažne presude. Iz tih razloga, ova činjenica je vrlo bitna da se unese u prezumpciju nevinosti.
Dakle, ovaj amandman stavlja akcenat na krivicu, a ne na odluku. Odluka nam nije toliko bitna, nego je bitna krivica koja je dokazana na osnovu zakona. Ovo je preuzeto iz Konvencije za zaštitu ljudskih prava, odnosno Evropske konvencije, ali iz jednog opšteg akta, a to je Opšta deklaracija Ujedinjenih nacija o pravima čoveka.
Dakle, pravno dejstvo prezumpcije nevinosti ili pretpostavke nevinosti je da se ona smatra kao jedno sredstvo za otklanjanje apriorne krivice. Zaštita od preuranjene i proizvoljne osude...
(Predsednik: Vreme gospodine Stevoviću.)
Zahvaljujem, završavam ... mora se uzeti u obzir. Dakle, svako lice koje se nađe u ovoj poziciji mora imati odgovarajući tretman. Prema tome, molim da glasate za ovaj amandman, jer je u skladu sa evropskim pravom, ali i sa našim procesnim pravom.
Moram da kažem još samo jednu stvar, izvinjavam se, ma koliko se trudili da ovu definiciju postavimo idealno, idealne definicije nema. Nismo ni ovom definicijom pružili zaštitu licu koje prihvata odgovornost iako nije izvršilo krivično delo, a takvo lice izlazi pred sud i trpi određenu presudu. Ovom definicijom, kako je predložena predlogom, i ovim amandmanom, takvo lice nije obuhvaćeno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, potrudiću se da kratko obrazložim sadržinu ovog amandmana. Naime, ovaj član 115. reguliše pitanje kažnjavanja veštaka koji se ne pojavi na glavnom pretresu. Konkretno, izmena koju sam predložio tiče se stručnih ustanova gde je predviđena kazna do 500.000 dinara za nedolazak uz uredan poziv i neopravdavanje izostanka, za odbijanje da se veštači i ako se nalaz i mišljenje ne da u roku iz naredbe za veštačenje.
Smatram da je ova visina kazne zaista neprimerena. Uvećana je mnogo puta, pa predlažem da bude uvećana dva puta. Bilo je 50.000, a predlažemo da sada bude 100.000. Razlozi su opravdani. Ukoliko ustanova bude u obavezi da plati 500.000 dinara zbog ovih propusta koje sam naveo, postavlja se pitanje da li će odgovarajuća ustanova da se prihvati veštačenja koje joj poverava sud.
Smatram da je gospodin ministar, kao zastupnik ovog predloga, u svojoj dugogodišnjoj praksi veštake i pojedince, ali iz stručnih ustanova, smatrao kao osobito važne učesnike u krivičnom postupku koji se prema Zakoniku o krivičnom postupku tretiraju kao dokazno sredstvo, a ono što oni iskažu kroz svoj nalaz i mišljenje verifikuje se kao dokaz.
Iz tih razloga, ukoliko pođemo od te pretpostavke da su to ljudi, da su to ustanove koje pomažu da se rasvetle sve bitne činjenice važne za ispravnost jedne sudske odluke, ne možemo ih kažnjavati sa ovako drakonskim kaznama. Ukoliko stručne ustanove nisu kompetentne da daju odgovarajući nalaz i mišljenje, smatram da su ovlašćene da ne prihvate nalog za veštačenje.
Pri svemu tome, moramo voditi računa i koga odabiramo i koje ustanove mogu da veštače. Obično su to stručne ustanove koje daju komisiju veštaka sa jednim predsednikom komisije i članovima komisije. To su radnici odgovarajuće ustanove i oni preuzimaju ličnu odgovornost za odazivanje na glavni pretres, davanje u datom roku nalaza i mišljenja i adekvatno postupanje pred sudom. Ukoliko se njima desi neki lični propust, sigurno da će ustanova koja bude kažnjena sa kaznom do 500.000 dinara na neki način gledati da se to od njih refundira ili će im zabraniti da rade taj posao, odnosno oni gube radno mesto.
Molim da se vodi računa o tome, jer ipak se radi o stručnim ustanovama koje su pred ovim zakonom i pred ovom državom, a i pred građanima, samim osnivanjem, samim svojim bitisanjem, egzistencijom dovoljno dale garanciju da će raditi u interesu društva, naroda i građana, odnosno da će postupati u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, da neće odugovlačiti postupak i da će odgovoriti na sva ona pitanja koja su im postavljena.
Kada imamo u vidu da se mišljenje može dati u određenom roku, vrlo se često u praksi dešava da sudija da naredbu, i to u pisanom obliku, ali ta naredba je samo paušalna. Kada se dublje zađe u postupak veštačenja dolazi se do toga da se mora proširiti to veštačenje i da je potreban dodatni novi rok i veštaci, zaneseni time šta treba da rade, zaborave da traže produžetak roka od sudije. Eto jednog od razloga zbog kojih ustanova može biti kažnjena. Smatram da ovakve činjenice moramo malo korigovati i biti umereniji i blaži, inače ćemo izgubiti mogućnost veštačenja.
Kada govorimo o samoj tehnici veštačenja, smatram da jedan sastanak stručnih ustanova koje su određene da veštače u odgovarajućim oblicima sa predstavnikom Vlade može mnogo više da doprinese nego ukoliko povećamo ove kazne i na milion dinara. Dakle, jedna lepa reč od strane predstavnika Vlade, ministara ili stručnih lica koja se ovim bave, može da doprinese efikasnosti suđenja. Hvala vam.