Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Zlatan Jovanović, u ime SRS, podneo je amandman na član 54. Predloga zakona o prekršajima.
Moram da podsetim da je to jedan vrlo bitan član. Molim sve narodne poslanike da obrate pažnju na odredbe koje se tiču zabrane pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja.
Naime, član 54. u neposrednoj vezi je sa članom 46. koji propisuje vrste zaštitnih mera. Ako ste pažljivo slušali obrazloženje, koje je malopre dala gospođa Vjerica Radeta povodom amandmana na član 46. –predloženo je da se u članu 46. stav 1. tačka 7) briše zabrana pristupa oštećenom, objektima, mestu izvršenja prekršaja.
Podsetio bih na odredbe člana 54. koji kaže: "Zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja izriče se radi sprečavanja učinioca da ponovi prekršaj ili da nastavi da ugrožava oštećenog".
Onda kaže da se mera iz ovog člana izriče na pismeni predlog podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili na usmeni zahtev oštećenog, istaknut pri saslušanju u prekršajnom postupku itd. Da bi zadnji stav ovog člana rekao ovako: "O odluci suda kojom se izriče zabrana pristupa obaveštava se oštećeni, organ unutrašnjih poslova nadležan za izvršenje mere i Centar za socijalni rad, ukoliko se mera odnosi na zabranu učinioca pristupa deci ili bračnom drugu".
Moram da kažem par vrlo bitnih stvari, a to je da smo mi od strane ovog ministarstva imali jedan korpus zakona koji su regulisali krivičnu materiju.
Zaista, s jedne strane imamo krivičnu odgovornost i krivična dela, a sa druge strane imamo prekršaj i prekršajnu odgovornost. Ukoliko se ove dve stvari stave na tas, svakako će pretegnuti ova krivična materija i to tako treba shvatiti. Dakle, prekršaj treba shvatiti u jednom blažem vidu kršenja odredbi propisanih zakonom, gde su i blaže sankcije, gde su ustalom blaže i sve mere.
Sada kada imamo u vidu šta znači prekršaj, a to je nešto što je inače blaže nego što je krivično delo, u tom svetlu treba posmatrati i propisivanje određenih mera. Ova mera zabrane pristupa oštećenog objektima ili mestu izvršenja prekršaja može da se rodi sama sebi kao jedna ogromna kontradiktornost i zloupotreba ove mere. Naime, u osnovi ove mere nije ništa drugo nego ograničavanje prava kretanja i pristupa određenim osobama ili objektima.
Dakle, ako uzmemo segment ustavnosti s jedne strane i ako uzmemo onu društvenu opasnost na koju moramo ovde računati da je u odnosu na prekršaje vrlo mala, kada se pojavljuje kao suvišna ova mera, jer ova mera može da stvori određene probleme u sprovođenju mera tako da mi kršimo Ustav, a štitimo nekoga ko je napravio prekršaj sa najmanjim stepenom odgovornosti.
Dakle, koncepcijski se potpuno razlikujemo u odnosu na predlagača. SRS predlaže brisanje ovoga, zato što primena ovoga što je ovde može da rodi veće probleme nego zaštitu koju mi treba da ostvarimo.
Sa druge strane predlagač je išao jednom logikom da, ukoliko je ovo inkorporisano u Krivični zakon da mora biti inkorporisano i u zakon o prekršajima – ne mora. To upravo zbog toga što je granica između krivične odgovornosti, krivičnog dela i prekršaja sasvim jasna.
Ako smo pružili krivičnopravnu zaštitu u istim i sličnim situacijama, a to je kršenje porodičnih obaveza jer ste videli da postoji masa stvari gde se može izreći masa stvari u oblasti porodičnih odnosa, onda to nije potrebno preslikavati i na prekršajnu odgovornost. Dakle, nije ovo podudarno kao što se inače misli.
Ako su ovo tendencije evropskog prava i ako se ovo nama predlaže u koncepciji Evropske unije, to možemo da prihvatimo, ali razliku između ovoga i krivičnih dela moramo savršeno precizno, jasno i glasno opredelimo i da kažemo – a ovde to nije učinjeno. Zbog te opasnosti da se ovo ne pretvori u negaciju ovoga što smo hteli, predlažemo da se ova odredba briše.To isto se odnosi na član 55. (koji sledi ovaj član,) gde se kaže – ako se ne poštuje, biće kažnjen itd. Vrlo je teško i sprovođenje ove mere.
Jeste dato u nadležnost organima unutrašnjih poslova da se sprovodi ova mera, ali je pitanje kako će taj organ unutrašnjih poslova da prati, kome će da veruje, ako se približi neko nekome u noći, da li će se verovati jednom ili drugom ili će tu biti zloupotreba.
Dakle, moralo se voditi računa o ovim stvarima, koje sam ovde napomenuo. Smatram da ovaj član treba izbrisati jer možemo ugroziti osnovna ustavna prava, koja su propisana tim najvišim pravnim aktom. Ako gledamo sa druge strane ostale mere, onda ova mera stvarno pada u oči kao jedna mera koja odskače od svih drugih mera.
Jeste ona nova i ona je možda opravdana u nekim slučajevima, ali u većini slučajeva može da dođe do negacije samog ovog krivičnopravnog instituta. Zbog toga predlažemo da se ovaj član briše i da se prihvati amandman gospodina Zlatana Jovanovića.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, smatram da izbor sudija i nosilaca pravosudnih funkcija zaslužuje veću pažnju ovog parlamenta, jer, koliko vidim, pogotovo na strani vladajuće koalicije, zaista je mali broj poslanika. Smatram da je krajnje nekorektno pripisivati onda loše strane pravosuđa nekom drugom a ne onome ko je vlastan da odlučuje o pojedinim kandidatima.
Moje mišljenje je da narodni poslanici, pogotovo zato što dolaze iz različitih sredina, nemaju značajnijeg i važnijeg posla od ovoga kada je u pitanju sistem pravosuđa, nezavisnost sudova i svih nosilaca pravosudnih funkcija.
Bilo bi u interesu naše države da se ovde otvori jedna argumentovana rasprava između svih nas i da za one kandidate koje ovde danas osporava samo SRS čujemo možda i od kolega poslanika sa druge strane, nešto drugačijim tonom, možda neku povoljnu vest, pa da možda i korigujemo neke svoje stavove. Ovako, diskusija se svodi na govornike iz Srpske radikalne stranke, a mi to radimo onako kao što to od nas zahtevaju poslaničke obaveze i, naravno, informacije koje dobijamo na terenu.
Lično smatram da kao bivši sudija i kao advokat imam jednu vrlo nezahvalnu dužnost kada se u ovakvim prilikama javljam za reč, ali poslanička dužnost me obavezuje da kažem ono što mislim i zaista ću govoriti samo o području Okružnog suda u Užicu, odakle inače dolazim i čije građane predstavljam.
Ono što je jako bitno, to je da u ovom predlogu imamo pet kandidata za predsednike sudova sa teritorije Okružnog suda u Užicu, za koji inače smatram da je vrlo kvalitetan, a i svi opštinski sudovi.
Moje mišljenje, kao poslanika ispred Srpske radikalne stranke, jeste da zaista ovde treba reći nekoliko pohvalnih reči o onima koji su predloženi. Pre svega mislim na kandidata Opštinskog suda u Arilju gospodina Ljubinka Petrovića, inače dosadašnjeg predsednika Opštinskog suda u Arilju. I, da napomenem činjenicu da je Opštinski sud u Arilju najažurniji sud na području Republike Srbije. Zahvaljujući angažovanju gospodina Petrovića, njegovim ličnim svojstvima i moralnim kvalitetima, smatram da je ovaj sud došao na prvo mesto od svih sudova u Republici Srbiji. Zaista mu treba odati čast i priznanje i mislim da ova govornica treba da služi i za pohvalu onih koji rade onako kao što ovaj parlament zauzima jedan generalni i načelan stav, dakle, časno, pošteno, efikasno i ažurno.
Slična je situacija i kada govorimo o Opštinskom sudu u Bajinoj Bašti, gde je predloženi kandidat Milan Radulović, o Opštinskom sudu u Prijepolju, gde je predloženi kandidat Zoran Pantović. Zaista, prema informacijama koje imamo na terenu, ljudi zavređuju da rade ovaj posao i da predsednikuju sudovima u ovim mestima.
Imam posebno zadovoljstvo da kažem nešto i o Opštinskom sudu u Požegi, gde sam proveo dosta godina i imam radnog staža i prema onome što znam to je jedan vrlo kvalitetan sud i bilo kog sudiju da su predložili Visokom savetu pravosuđa zaslužuje i svojim moralnim i stručnim kvalitetima da bude predsednik ovog suda. Takođe, mislim da i gospodin Vitomir Urošević, sudija Opštinskog suda u Požegi, zaslužuje da bude predsednik Opštinskog suda, isto onako kao što je to zasluživao i prethodni predsednik suda gospodin Đurić Ljubiša.
Dakle, svi oni su ljudi koji svoje poslove i svoje funkcije obavljaju na jedan adekvatan način i onako kako bi trebalo da bude. Jedini problem koji se ovde javlja, i po rečima gospodina Krasića, koji je bio šef poslaničke grupe SRS, javlja se u Priboju. Zato vas molim, ministre, da imate na umu da od ovih pet SRS osporava samo jednog kandidata, i to za predsednika suda u Priboju, i to zaista vrlo argumentovano i vrlo stručno.
Reći ću vam da je kandidat Visokog saveta pravosuđa Kojadinović Caja, a prema informacijama sa terena kojima raspolažem zaista se radi o sudiji koja ne bi trebalo da se nađe na čelu pribojskog suda, pre svega zbog neprofesionalnog odnosa u postupanju u pojedinim predmetima, jer ne vodi se dovoljno računa o tome da predsednik suda, pored toga što treba da sudi, mora i svojim moralnim i ljudskim kvalitetima da rešava određene situacije koje su problematične u sudovima.
Samo bih napomenuo da je postupanje sudije Kojadinović Caje u pojedinim predmetima u kvalifikovanom veću, dakle nakon donošenja rešenja o pritvorima, krajnje diskutabilno. Navešću vam samo jedan primer, a to je da je Opštinski sud u Priboju, po zahtevu javnog tužioca u Priboju, odredio pritvor licu po poternici privedenom iz Republike Srpske, državljaninu druge države, čoveku koji nema porodicu, nema stalno zaposlenje, a postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo. Pritvor mu je određen 18. avgusta 2003. godine, da bi pod predsedništvom Kojadinović Caje bio ukinut već 22. avgusta i takvo lice koje je privedeno, a traženo prilično dugo vremena, otišlo je u Republiku Srpsku. Iza toga predmeti stoje, kisele se, premeštaju iz fioke u fioku i stvara se jedno opšte nezadovoljstvo. Nije to jedini predmet u kome je problematično postupanje u kvalifikovanom veću.
Moram da kažem da sam dobio informaciju i da je zbog određenih samovoljnih postupanja radnica Drobnjak Slobodanka dobila otkaz u Opštinskom sudu, jer je ona kao zapisničar morala da poštuje ono što joj je naredila sudija Kojadinović i ostala je kod nje, iako je od strane predsednika suda raspoređena na drugo radno mesto i ne poštujući tu naredbu predsednika suda ona je izgubila posao. Još uvek se vode sudski postupci pred Prvim opštinskim sudom. Šta će na kraju biti ne znam, ali svakako da zbog ovakvog postupanja određenih sudija trpe radnici, a oni su isto važni za sistem funkcionisanja pravosuđa, kao što su to sudije i svi nosioci pravosudnih funkcija.
Slično se ponavlja i od strane advokata koji sugerišu da imaju probleme i stalno se pritužuju na rad sudije Kojadinović Caje, pa ako je ta informacija za ministra bitna, ja ću dostaviti ove informacije, daću koji su predmeti i brojevi, a verujte da ove ljude koji su ovo pisali zaista lično poznajem, neposredno sam sarađivao sa njima i prilično sam uveren u ono što govore. Kada bih rekao ko su izvori, zato sam rekao da imam svu dokumentaciju i da ću ministru, u slučaju potrebe, dati, ipak bih narušio jedan poslanički ugled koji želim da održim.
Prema tome, zamolio bih vas da ipak oko ovog predloga zaista duboko razmislite. Jer, evo, imam i jedan izveštaj ljudi koji ne pripadaju pravosuđu, ali pripadaju nekoj drugoj organizaciji važnoj za funkcionisanje života u gradu Priboju i slično se ponavlja.
Dakle, sve ovo kada skupimo i rezimiramo treba da preispitamo ovu odluku Visokog saveta pravosuđa i iz tih razloga SRS ovog kandidata osporava. Predlažem da u danu za glasanje i ostali poslanici povedu računa, pre svega zbog toga što sam prvo pohvalio kandidate koje je Visoki savet pravosuđa dao u užičkom okrugu i osporio jednog jedinog.

Dame i gospodo narodni poslanici, kratko ću i taksativno izreći stavove SRS u pogledu pet vrlo bitnih zakona o kojima je ovde predlagač nešto i govorio, ali detalje ste čuli od poslanika SRS i naravno od kolega iz drugih poslaničkih grupa.
Osvrnuo bih se najpre na jednu vrlo važnu činjenicu, a to je da se, gospodine ministre, mi ovde često viđamo i to je dobro. To je dokaz da vaše Ministarstvo radi više od ostalih, ali ipak je to nedovoljno jer moram vam preneti stav radnika u pravosuđu, nosilaca pravosudnih funkcija, da se mnogo više bavimo pravnom legislativom, prepisivanjem zakona, a da manje radimo na tome da se materijalni položaja tih sudova i sudija i ostalih radnika zaposlenih u pravosuđu poboljšava.
Koliko sam mogao da vidim, ovde se samo dotičemo kakva bi plata trebalo da bude nosilaca pravosudnih funkcija, ali isto tako, ugledu i dostojanstvu sudova doprinose i zapisničari, doprinose i oni koji su u upravi sudova, počev od sudske pisarnice, pa sve do zemljišnih knjiga ili već kako se to u sudovima sprovodi, intabulacionih ili tapijskih knjiga itd.
Dakle, apelujem da se time posebno pozabavimo, jer ćemo doći u takvu situaciju da sve ono što mi ovde propisujemo, sve ovo što donosimo ne može biti primenjeno, jer ćemo najverovatnije imati tihi, ako ne i javni bojkot radnika u pravosuđu zbog lošeg materijalnog stanja. Ako mi verujete na reč, iste smo struke, iste smo profesije, zaobilazim sudove i ne volim da uđem u sudove, jer me svi pitaju da li ovde iznosim njihove stavove i da li ikada sa ministrom progovorimo oko ovog veoma teškog materijalnog položaja. Evo, uzeo sam za obavezu i slobodu da to ovde javno kažem.
Što se tiče ovih zakona, najbitniji je zakon o prekršaju koji za sobom vuče ove četiri izmene i dopune. Mogu da kažem da je zaista taksativno navedeno, da mi poštujemo direktive i uputstva EU, ali smatram da ovde na neki način treniramo demokratiju donoseći ovakve zakone, a sa druge strane nema povratnog dejstva od onoga što ovde javno iskažemo, a to je da ustanemo u odbranu pravničke delatnosti, i vi ministre i svi mi poslanici, jer se drastično krše prava optuženih ili prava pritvorenih u Haškom tribunalu, kao što je to slučaj sa potpredsednikom srpske Vlade.
Sve nam građani mogu oprostiti, ali ovo, gospodine ministre, nikad nam neće oprostiti. Nismo javno ustali u odbranu osnovnih prava, a svim ovim zakonima štitimo prava kako okrivljenih u krivičnom postupku, tako sada i okrivljenih u prekršajnom postupku.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, mogu da kažem nekoliko stvari, a to je da je dobra činjenica da mi objedinjavamo ovde sudijske funkcije, dobra je činjenica da uvodimo jedinstven drugostepeni organ. Uticaće to na drugostepeno postupanje organa, na ujednačavanje sudske prakse.
Ima stavova sa kojima SRS ne može da se složi. Naime, ne možemo se složiti sa pojmom prekršaja koji je dat dosta prosto i jednostavno, da je prekršaj protivpravno skrivljena i izvršena radnja koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj. Znamo da i u osnovi krivičnih dela i u osnovi prekršaja je i ta protivpravnost, i ta odgovornost. Šta je onda prekršaj? Mi ne znamo šta je prekršaj.
Dakle, zalažemo se da se ipak pomene da je to jedna povreda javnog poretka koji smo mi ustanovili zakonskim propisima ili na drugi način propisima. Dakle, počev od toga do onoga da opšta svrha propisivanja sankcija u prekršajnom postupku nije na adekvatan način navedena, jer kaže se da opšta svrha propisivanja, izricanja kazni je da građani poštuju pravni sistem i da niko ubuduće ne čini prekršaje, a nismo napomenuli da je i svrha da odgovorni i krivi budu pravično sankcionisani i da i oni zaslužuju određenu sankciju.
Što se tiče nužne odbrane, smatramo da je tu bilo dovoljno preuzeti određene norme iz Krivičnog zakonika, da se nužna odbrana, pre svega, odnosi na otklanjanje, od sebe ili od svoga dobra ili od drugoga i njegovog dobra, određene opasnosti. Isto se odnosi i na krajnju nuždu. To su mogle da budu preuzete odredbe, ali i suviše se suvoparno ovo uređuje ovim zakonom.
Nije mi jasno zbog čega je iz delova o prekršaju izbačena prinuda, gde govorimo o sili i pretnji, izostavljena je prinuda i kaže da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjena pod uticajem sile, pretnje, a izostavljeno je prinude.
Dalje, možemo da kažemo da u pogledu ovih činjenica koje su jako bitne, to je da se pretpostavka nevinosti ne pominje, kao što se ne pominje ni u Krivičnom zakonu. Još bih napomenuo da ovim zakonom nije na adekvatan način regulisana procesna materija, jer se nešto preuzima iz Zakonika o krivičnom postupku, a nešto se još i ostavlja iz prethodnog Zakona o prekršaju.
(Predsednik: Vreme.)
Kada imamo sve te činjenice u vidu, moramo reći da ovaj zakon poboljšava uređenje prekršaja, ali uz one amandmane koje smo podneli, naravno, ukoliko ova skupština ovo prihvati ili ako nadležni ministar prihvati, smatramo da ćemo imati jedan kvalitetniji zakon.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 4. stav 2, ali bih podsetio na šta se odnosi član 4. Naime, član 4. se odnosi na krivične sankcije i opštu svrhu.
Kada govorimo o krivičnim sankcijama, u stavu 1. propisano je da su krivične sankcije: kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. U stavu 2. kaže se – opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija je suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom.
Ja sam predložio u ime Srpske radikalne stranke da umesto reči "suzbijanje dela" stoji "suzbijanje krivičnih dela". To bih kratko obrazložio: znamo da je u proceduri Predlog krivičnog zakonika, međutim, mnogo je preciznije, mnogo je leksički ispravnije ubaciti ovu reč "krivično", jer svugde se u ovom krivičnom zakoniku pominje krivično delo.
Podsetiću vas, pošto sam pročitao koje su krivične sankcije, šta se kaže u obrazloženju, odnosno u svrsi kažnjavanja. Kaže se ovako - u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija član 4. i stav 2. poziva se na ovaj, svrha kažnjavanja je sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela. Onda u stavu 2. kaže se - uticanje na druge da ne čine krivična dela. Dakle, u ovom članu se govori o tome da su u pitanju krivična dela.
Takođe, kada govorimo o merama upozorenja kao krivičnim sankcijama opet se u članu 54. kaže - mere upozorenja su uslovna osuda i sudska opomena, pa onda stav 2. - u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, pa se poziva na ovaj član 4. stav 2, svrha uslovne osude i sudske opomene je da se prema učiniocu lakšeg krivičnog dela (podvlačim, lakšeg krivičnog dela) ne primeni kazna i kada se može očekivati da će upozorenje uz pretnju kazne, uslovna osuda ili samo upozorenje sudska opomena dovoljno uticati na učinioce da ne vrši krivična dela.
Kada je u pitanju treći oblik krivične sankcije, to su mere bezbednosti. U članu 78. gde se govori o svrsi mera bezbednosti kaže se – u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (pa ponovo se poziva na ovaj član 4. stav 2) svrha mera bezbednosti je da se otklone stanja ili uslovi koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće ne vrši krivična dela.
Na kraju, ako bismo uzeli Predlog zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela, moramo da kažemo da se tu u članu 9, krivične sankcije, kaže ovako – maloletnicima za učinjena krivična dela mogu se izreći vaspitne mere, kazna maloletničkog zatvora i mere bezbednosti predviđene članom 79. KZ, osim zabrane vršenja poziva delatnosti ili dužnosti.
Dakle, u svim ovim sankcijama: i u kaznama, i u merama upozorenja, i u merama bezbednosti i vaspitnim merama, iza svega toga stoje krivična dela. Dakle, ne vidim razlog da ministar ne prihvati ovaj amandman, jer je na mestu ovo što sam ovde predložio.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodna diskusija kolege Krasića samo govori o tome koliko su amandmani Srpske radikalne stranke na ovaj zakon pravno logični i jedan drugoga slede. Dakle, u podnetim amandmanima postoji jedna zakonodavna pravna vertikala, tako da i ovaj amandman na član 12. koji sam ja podneo ima osnovu, ono što je kolega Krasić u svom izlaganju govorio. Napomene radi, radi se o članu 55. koji reguliše beneficirani radni staž za pojedine kategorije i u pitanju je amandman na stav 2. ovog 55. člana.
Dakle, jedna grupa poslova, prema stavu zakonodavca, zauzima posebno mesto, posebnu privilegiju, a to su poslovi koje obavljaju ovlašćena službena lica u organima unutrašnjih poslova, pripadnici BIA, zaposleni u nadležnim organima za inostrane poslove koji obavljaju specifične delatnosti, do pripadnika Poreske policije.
Verujem da su to važni poslovi i da su u prethodnom zakonu takođe vrednovani i da postoji osnova za beneficiju tog radnog staža. Međutim, beneficija tog radnog staža bila je utvrđena tačno i fiksno na 16 meseci.
Sada ovom izmenom, protiv koje se zalažemo mi iz Srpske radikalne stranke i zbog toga podnosim ovaj amandman, ne bi bilo pravno moguće i pravno dozvoljeno da se to menja pojedinačnim aktom ministra nadležnog za ovaj resor. Naime, ostavlja se jedna pravna praznina, a to je koliko će biti određen ovaj beneficirani radni staž. Možda će se odrediti čak i na pune dane, a ne mora ni da bude na pune mesece.
Logično bi bilo, ako je već zakonodavac i predlagač hteo ovo ovako da uvrsti, da kaže – beneficija se određuje na pune mesece. Dakle, može da bude 13, odnosno 13, 14, 15 i 16, kao maksimalnih, meseci. Ovako kako je ovde ostavljeno može dati za pravo ministru da određuje i na neki drugi način.
Međutim, šta želim da kažem? Dati ovlašćenja ministru u ovakvoj situaciji i ovakvoj pravnoj problematici u kakvoj se nalazi inače naša država i u ekonomskoj problematici, krajnje je necelishodno i neracionalno. Trebalo bi izbegavati svake pojedinačne akte, pa na kraju krajeva i ovaj postupak koji će sprovesti ministar preko nadležnih resora.
Smatram da ovaj član ima za osnovu ono što je u prethodnom izlaganju rekao gospodin Krasić, a to je da ne treba nikako prejudicirati neke stvari, a to je da se iz nekog leks specijalisa izvuku odredbe i da se nešto da u nadležnost nadležnom ministru za rad, boračka i socijalna pitanja.
Smatram da je jako bitno napomenuti činjenicu da je u posebnim zakonima koji regulišu pitanje organa unutrašnjih poslova, BIA, do onih poreskih zakona, predviđeno jasno i glasno koliki je beneficirani radni staž. Dovoditi sada u pitanje te odluke ili doneti ovaj zakon, a ne reći da prestaju da važe te odluke ili već ne uspostaviti jednu pravnu ekvivalenciju između leks specijalisa i leks generalisa, zaista je krajnje nerazumno. Iz tih razloga predlažem da se ovaj amandman Srpske radikalne stranke usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da treba reći nešto o ovoj vrlo specifičnoj kodifikaciji krivičnog zakonika, s obzirom da je u pitanju kodifikacija počev od saveznog, republičkog, pa i onog lex specialis nivoa.
Naime, u pitanju su odredbe koje su ranije bile propisane saveznim zakonima, a potom i neke odredbe koje su propisane na nivou Republike Srbije.
Moram da kažem nešto o tome da je ovaj zakon neopravdano dugo stajao u skupštinskoj proceduri, jer je Vlada predložila već 14. oktobra 2004. godine da se ide u proceduru sa ovim zakonikom.
Ako je državi stalo do pravde, pravičnosti, istine i zakonitosti, verovatno je bilo osnova i razloga da se ova kodifikacija stavi mnogo ranije na skupštinsku raspravu i usvajanje.
Moram da kažem da je ambijent u kome donosimo ove zakone i u kome raspravljamo zaista vrlo problematičan, posebno zbog poslednjih događaja, zbog prošlog petka kada smo odlučivali o onome što smo odlučivali i o čemu su već mnogi moji prethodnici govorili. Nerado se toga sećam i ne bih želeo da se takva situacija ikada više u ovoj državi ponovi.
Svedoci smo da su ipak bila opravdana neka pripisivanja da je pravosuđe leglo korupcije i mita, odnosno tužilaštvo i sud. Sada dolazimo u situaciju da kodifikujemo krivično zakonodavstvo, a sa druge strane, imamo vrlo problematično ponašanje pojedinih sudija.
Namerno naglašavam – pojedinih sudija i tužilaca, jer nikada stvari ne smemo generalizovati. Čast onima koji ove funkcije obavljaju na profesionalan način.
Kada govorimo o krivičnom zakoniku pada u oči jedna vrlo jasna poruka, a to je da je iz ovog krivičnog zakonika izostavljena prezumpcija nevinosti.
Očekivao sam da bar ministar ili predlagač u obrazloženju daju par reči zbog čega je to učinjeno, da li je to neka evropska tendencija, da li je to tendencija anglosaksonskog sistema ili je to neki recidiv koji mora da se briše iz ovog našeg pravnog sistema.
Kada je u pitanju pojam krivičnog dela, izostavljena je jedna vrlo bitna karakteristika, a to je društvena opasnost i, sa druge strane, znamo da je postojala neznatna društvena opasnost.
Opravdanje koje je predlagač dao može se samo uslovno prihvatiti, a to je da je društvena opasnost bitna za onoga ko propisuje krivično delo i da je rukovođen tom društvenom opasnošću nešto i uvršćeno u krivično delo.
Međutim, kada govorimo o neznatnoj društvenoj opasnosti ne možemo da zaobiđemo činjenicu da je predviđeno delo malog značaja; tu se sada brkaju neke osnovne stvari, a to je da nijedno krivično delo u stvari nije krivično delo, jer to krivično delo ima mali značaj.
Prema tome, nešto što nije krivično delo upravo je izazvano neznatnom društvenom opasnošću. Dakle, taj institut je morao da ostane bar u delu o kome smo ovde govorili, a to je prilikom zakonodavne aktivnosti.
Nešto bih rekao o neotklonjivoj pravnoj zabludi koja, prema predlagaču, isključuje krivicu. Kaže se da je to zabluda koju učinilac nikako nije mogao izbeći. Molim da mi se odgovori koji je to slučaj u životu. Do sada, i prema ovakvoj konstataciji, apsolutno ne postoji primer za koji bismo mogli da kažemo da je neko bio u neotklonjivoj pravnoj zabludi.
Pored toga, hteo bih da kažem da je izostavljanje odredbi o organizovanju zločinačkog udruženja vrlo karakteristično, s obzirom da je tu težište zaštite bilo na vođi koji organizuje zločinačko udruženje, a sada sve to podvodimo pod podstrekivanje i saizvršilaštvo.
Znamo da su to oblici saučesništva, međutim ne možemo toliko generalizovati stvari. Naime, ona društvena opasnost koju smo mi izbrisali iz konteksta krivičnog dela upravo je zahtevala da postoji kao posebno predviđanje zločinačko udruživanje.
Prema tome, onaj ko je organizovao zločinačko udruženje ima stepen krivične odgovornosti veći nego oni koji su se inače organizovali po njegovom nagovoru, njegovom predlogu ili po njegovom podstrekivanju. Dakle, mislim da je ovde preuranjeno izbačeno organizovanje zločinačkog udruživanja.
Nešto bih rekao o najtežoj kazni od 40 godina, mada je o tome već bilo reči. Kako sam analizirao objašnjenje predlagača, 40 godina kao maksimalna kazna opravdava se time što postoji u nekim zakonodavstvima i doživotni zatvor. To apsolutno ne možemo opravdati time.
Ako odredimo kao maksimum 40 godina, moramo reći koji su to osnovi za utvrđivanje te maksimalne kazne. To što u nekim zakonodavstvima postoji neka teža kazna, da ne govorim o smrtnoj kazni, nije uopšte opravdanje da mi uzmemo ovaj vremenski interval od 40 godina kao maksimum za utvrđivanje kazne zatvora.
Napomenuo bih još jednu vrlo bitnu činjenicu, a to je da je kada se govori o zastarelosti krivičnih dela predviđen i jedan izuzetak, a to je da rok zastarelosti počinje kod temporalnih krivičnih dela od dana kada je nastupila posledica.
Ovako generalizovanje apsolutno nije dozvoljeno, jer ako pogledamo odredbu člana 16. koja govori kada je izvršeno krivično delo, može se samo pod jednim uslovom dati ovaj izuzetak, i to ako se ne može utvrditi vreme kada je izvršilac radio ili bio dužan da radi.
Dakle, temporalna krivična dela su ona krivična dela kod kojih radnja izvršenja kada je neko bio, kada je neko radio ili bio dužan da radi, a posledica je nastupila znatno kasnije.
Dakle, ako ne možemo utvrditi ovaj prvi deo, tek tada zastarelost može teći od onog vremena kada je posledica nastupila, ali ovako kako je u zakonu navedeno sve je podvedeno pod pojam zastarelosti koja počinje kod temporalnih krivičnih dela od momenta nastupanja posledica.
Biće ovih grešaka jako mnogo jer mi ne možemo da raspravljamo sada samo o krivičnom zakonu, jer smo dobili objedinjenu raspravu pa se ne možemo koncentrisati na ove odredbe. Očekujem vrlo brze izmene ovog kodifikovanog krivičnog zakonika.
Nešto bih rekao i u pogledu nekih konkretnih krivičnih dela. Pre svega bih se osvrnuo na krivično delo – teško ubistvo, iz člana 114. tačka 7) gde je predviđeno: "ko liši života dete ili bremenitu ženu".
Evo, samo jedno krivično delo koliko može da unese zabunu. Molio bih predlagača da nam objasni: ovo za bremenitu ženu je sasvim jasno, ali šta se podrazumeva ako liši života dete?
Smatram da je ovo trebalo apsolutno razdvojiti. Dakle, jedan stav da bude – ko liši života dete (to je jedan oblik teškog ubistva), a drugo je – ko liši života bremenitu ženu (to je drugi oblik).
Ovako kako je ovde napisano, sa ovim veznikom "ili" dovodi se u pitanje da li je to lišavanje života deteta u utrobi majke ili lišavanje života bremenite žene ili se ovde radi o jednom krivičnom delu.
Dakle, apsolutno to nije jasno. Ovo ne smemo prepustiti tumačenjima, ne možemo prepustiti sudskoj praksi, ovo zakonodavac mora jasno da definiše, jer je vrlo specifično.
Prema svemu onome što smo do sada imali, govorim iz iskustva, kao teško ubistvo se smatra ubistvo deteta.
Dakle, teško ubistvo je ubistvo deteta i teško ubistvo je ubistvo bremenite žene, a nikako u jednoj rečenici, sa veznikom "ili".
Kada govorimo o zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, postavlja se pitanje ukidanja zavoda za ispitivanje ličnosti. Da li je to dobar potez predlagača, sa ovog mesta ne mogu dati svoj sud, jer vreme će pokazati da li je ovakav stav bio ispravan ili ne.
Problem je u tome što je ovaj institut, zavod za ispitivanje ličnosti, doživeo u praksi jedno nipodaštavanje. Malo se pristupalo zaista ispitivanju ličnosti i upućivanju u određene kaznene institucije, a više se to prihvatalo onako zdravo za gotovo, neko je upućen, provede određeno vreme i raspoređuje se u neke zavode.
Dakle, smatram da nije trebalo apsolutno sve osuđene lišiti zavoda za ispitivanje i njihovog ispitivanja ličnosti. Javiće se problemi u praksi, ko je upućen, kako je upućen, na koji način, gde izdržava kaznu itd.
Moram da kažem da u pogledu disciplinskih mera i materijalne odgovornosti za štetu zaista može da se prihvati taj iznos od 10.000, ko učini na izdržavanju krivične sankcije štetu od 10.000 da prođe disciplinski postupak i da to bude nadoknađeno, ali smatram da za ove disciplinske mere usamljenja, kao što su to predstavnici Srpske radikalne stranke govorili, apsolutno nema nikakvog opravdanja.
Obratio bih pažnju na jedan vrlo karakterističan institut, a to je pravo osuđenog na sudsku zaštitu. To je pravo osuđenog koji se već nalazi u ustanovi na vođenje upravnog spora pred nadležnim sudom u vezi sa disciplinskim postupkom i merama koje su prema njemu izrečene.
Molio bih javnost da obrati pažnju na to koliko se mi udubljujemo i nekome dodvoravamo, a to je da moramo prihvatiti sve što nam se servira, neću reći iz kojih kuloara, ali moram da napomenem da se radi o osuđenim licima koja su imala disciplinski prekršaj, prestup i mi im posle izrečene mere dajemo pravo da vode upravni spor.
Ne može ovaj zakon zaživeti nikada kod nas dok postoji neki tamo zvani sud Hag, dok se tamo uskraćuju prava ne osuđenim nego osumnjičenim, odvedenim nasilno.
Dakle, mi ovde zalazimo u upravni postupak, pružamo zaštitu putem upravnog spora osuđenom licu, a dozvoljavamo da neki tamo sudovi ne poštuju ni osnovna, elementarna ljudska prava.
Kada govorimo o Zakoniku o krivičnom postupku, tu su samo izmene u pogledu člana 232. i 233. koje se odnose na poveravanje određenih važnih poslova.
Vidimo da je važno čim postoji ta izmena, a vidimo da se radi o BIA, kojoj se daje ovlašćenje da po odobrenju istražnog sudije može prisluškivati itd, vršiti nadzor, snimanje. Oni su to radili i do sada, pa je iz te prakse verovatno došla i ova izmena.
Toliko sam hteo da kažem, a smatram da je ova kodifikacija u ovim uslovima jako problematična i očekujem vrlo brze izmene ovih propisa koje smo danas ovde razmatrali, jer dosta se toga promenilo a i dosta toga je ostalo nerazjašnjeno.
Mogu da kažem, kada je u pitanju ovaj lex specialis, problematično je da li je trebalo vršiti izuzimanje krivičnih dela iz posebnih lex specialis zakona.
Daću vam primer Zakona o oružju i municiji, šta se sve navodi u tom zakonu, a taj zakon ostaje bez krivičnog dela. Kada neko čita taj zakon ne može da vidi da je predviđeno neko krivično delo. Dakle, izvlači se član 33.
Isto je tako i sa mnogim drugim zakonima. Zamislite Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji o kome smo ovde raspravljali. Čitate, sve je u redu, vidimo da postoji kršenje odredbi, ali nema krivičnog dela.
Pitanje je da li će neko ko primenjuje samo ovaj zakon uzeti i Krivični zakon da pogleda da li je to delo predviđeno i tu. Dakle, o svemu može da se diskutuje, ali nam treba malo više vremena.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi da u ime SRS iznesem par osnovnih pogleda i stavova u odnosu na novopredloženu instituciju u našem pozitivnom pravu, a to je institucija zaštitnika građana.
Čuli smo veoma mnogo od poslanika SRS, čuli smo i to da mi nećemo glasati za ovaj zakon i mislimo da smo dali potpunu argumentaciju. Želim samo da napomenem, javnosti radi, da mi s pravom osporavamo određene odredbe ovog zakona, a inače što se tiče same institucije zaštitnika građana apsolutno nismo protiv toga.
Da bismo u potpunosti shvatili o čemu se radi, moramo krenuti od jedne analize istorijsko-pravnog pogleda na ovu instituciju ili na ovaj pravni institut. I, napomene radi, ovo je uvedeno 1809. godine Ustavom Švedske i to kao najviša instanca kraljevske vlasti, a to je kraljevski ombudsman. Ovaj zakon stupio je na snagu 1. marta 1810. godine i čitav 19. vek nije osnivan u Evropi, da bi negde 1919. godine bio po drugi put osnovan u državi Finskoj.
Ukoliko pogledamo pravnu osnovu tadašnjeg donetog zakona o ombudsmanu, biće nam sasvim jasno na kojim osnovama i zbog čega je to doneto, a pre svega doneto je kao jedna kontrola skoncentrisane vlasti u Kraljevini Švedskoj.
Dakle, ako krenemo od toga moramo poći u analizu da je to bio poverenik parlamenta i da je služio kao izvesna kontrola i službenicima, ali i sudijama. Ova koncepcija napuštena je tokom 20. veka i došlo je do određenih pomaka u institutu koji se zove ombudsman ili zaštitnik građana.
Inače, neka opšta definicija koja bi mogla da se kaže, to je da je to javni službenik, imenovan od zakonodavne vlasti, da prima i izražava žalbe građana protiv administrativnog postupanja. Ono što je sa političkog aspekta jako bitno, to je činjenica da zaštitnik građana u svim pravnim sistemima treba da bude jedna ravnoteža između zakonodavne i izvršne vlasti. Ovako kako je koncipiran ovaj predlog zakona nisam siguran da će se u celosti ostvariti ova svrha.
Da bismo znali o čemu je reč, moramo ipak reći nešto o izvornom konceptu ovog zaštitnika građana. Tri su bitna elementa zaštitnika građana kroz istoriju. Prvo da je to jedna parlamentarna institucija, tj. da ga bira parlament. Drugo, da postoji i da radi u ime parlamenta, a za račun svih građana. Treća stvar, to je da se ustanovljava ustavom.
Ne možemo a da ne kažemo, imalo je ovde diskusija jako puno oko toga kako se naziva ombudsman i u svakom tom nazivu ima nešto novo, ima neko novo značenje. Pre svega, to je jedan opšti narodni advokat, tako se zove u nekim pravnim sistemima. U drugim pravnim sistemima to je građanski pravobranilac, negde je zastupnik prava građana, negde zastupnik građana, negde je komesar za građanska prava ili medijator, kako to predviđa francusko pozitivno pravo.
Interesantno je da Španija, primera radi, ovog zaštitnika građana zove branilac ljudi, a da u Etiopiji on se upotrebljava na jedan opisan način i kaže se da je to onaj koga brinu suze građana. Dakle, sve je ovo skoncentrisano u jedan pravni institut, koji mi sada treba da uvedemo i zbog toga predlažemo da budemo jako oprezni.
Mi smo podneli par amandmana i smatram da je ispravno ministar uvažio izvesne amandmane SRS, jer će se time poboljšati određena rešenja, ali u konceptu mi se ipak dosta razlikujemo. Samo bih napomenuo još nekoliko stvari, a to je da postoji tzv. federalni koncept ombudsmana, ali i da postoje državni koncepti u okviru federacije. Nisam siguran da će državna zajednica Srbija i Crna Gora uvesti jednog državnog, saveznog ombudsmana, a za razliku od toga predlažu se ovi republički, odnosno već imamo i pokrajinske ombudsmane.
Što se tiče same institucije zaštitnika građana, jako je bitno da dođe do jedne decentralizacije, a to je polazna osnova u kojoj mi moramo da se ovde usaglasimo. U redu je da postoji republički, da postoji pokrajinski, ali nije u redu da ne postoji jedinstvo u pogledu ombudsmana ili zaštitnika građana na lokalnom nivou.
Podsetiću samo na član 126. Zakona o lokalnoj samoupravi u kome se ostavlja fakultativna mogućnost lokalnim zajednicama da uvedu ombudsmana ili zaštitnika građana.
Dakle, stavljamo u jedan neravnopravan položaj građane naše države, naše Republike Srbije, jer oni koji imaju sredstva oni će uvesti ovaj institut, a oni koji nemaju sredstva možda neće, ili iz nekih drugih pobuda neće pružiti priliku da građane štiti jedan zaštitnik građana.
Takve razlike ne bi smele da postoje, a ja ću navesti konkretne primere. U Valjevu je propisano odlukom Skupštine Valjeva obavezno, podvlačim obavezno, uvođenje institucije zaštitnika građana. U Subotici to je urađeno na jedan sasvim drugačiji način, a to je organizovanjem jedne kancelarije za zaštitu prava, i to na nivou okruga.
Možda je i to dobro, ali šarenolikost koja se ovde javlja apsolutno nije dobra i nije dobro za naše građane da menjaju svoje stavove u pogledu ovog vrlo važnog instituta i vrlo važne karike u pogledu ostvarivanja demokratije.
Što se tiče zakonskih tekstova koji su ovde predloženi, odnosno normi, smatram da nije jasno da li je to inokosni organ ili je to kolegijalni organ, s obzirom da ima jedan ombudsman ili zaštitnik građana i da on ima svoje zamenike.
Ostalo je nedorečeno kakva su prava i ovlašćenja tih zamenika. Sasvim je jasno da i postupak izbora, odnosno polaganje zakletve od strane zamenika ombudsmana nije na mestu.
Ja bih samo napomenuo par dilema koje se inače u ovakvim slučajevima mogu nametnuti. Prva dilema je zašto Vlada i predsednik Republike nisu obuhvaćeni postupanjem ombudsmana.
Druga stvar, nije jasno zašto sudovi, i to u onom delu neizrade odluka i neefikasnog postupanja sudova nisu pod ingerencijom zaštitnika građana.
Treća stvar, zašto tužilaštvo nije obuhvaćeno ovim, iako znamo da u okviru toga postoje određene hijerarhije, nadređenosti i zahtevi da se radi sasvim efikasno.
Četvrta stvar, koja je inače poznata u evropskom pravu, zaštitnici građana u izvesnim zemljama imaju pravo da zavire i u dosijee tajnih službi ili službi bezbednosti. O ovome ovde se ništa ne govori, ovde nema ni pomena. Na udaru je uprava, a smatram da ima i drugih segmenata života gde treba pružiti adekvatnu zaštitu građanima.
Kada govorimo o institutu zaštitnika građana, moram napomenuti da su eksperti Saveta Evrope dali jednu preporuku našim nadležnim organima da uvedu centralnog ombudsmana, sa mogućnošću otvaranja lokalnih kancelarija.
Nisam siguran da ćemo imati dovoljno snage i dovoljno finansijske mogućnosti da u svakom delu Srbije osnujemo ovakvu instituciju. Iz tih razloga predlažem da se još jednom razmotre amandmani SRS, a do tada vam se zahvaljujem na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću vrlo kratko da kažem o suštini ovog amandmana. Međutim, rekao bih prvo jednu konstataciju da Predlog zakona o Carinskoj tarifi zaista je izazvao veliku pažnju u javnosti, a pre svega poljoprivrednih proizvođača. Amandman koji sam podneo odnosi se na zaštitu poljoprivredne proizvodnje i to konkretno mlekarstva i mlečnih proizvoda.
Smatram ovu granu vrlo bitnom za celu našu zemlju, i za sve one ljude koji se bave proizvodnjom i uzgojem stoke i prerađevinom mleka i mlečnih proizvoda. Kada to govorim moram da kažem da Evropa i EU za sada ovu oblast tretira na jedan vrlo pozitivan način, pre svega zbog toga što daje određene subvencije, čime pospešuje ovu proizvodnju. Mi sada predlažemo vrlo niske carinska stope kojima ugrožavamo ovu vrstu poljoprivredne delatnosti i proizvodnje.
Moramo poći od jedne opšte konstatacije da ovaj zakon donosimo u jedno vrlo nepovoljno vreme po državu Srbiju. Prema statističkim podacima oko 75% teritorije Srbije zahvaćeno je elementarnim nepogodama i 75% poljoprivredne proizvodnje je ugroženo u ovoj 2005. godini. Ako smo ovaj zakon i trebali donositi, trebali smo ga doneti u nekoj drugoj situaciji, u nekoj povoljnijoj klimi, u nekim uslovima dobre i rodne godine. Ova godina nije dobro ponela i to je jedna opšta konstatacija. Govorili smo mnogo da će ovo ugroziti poljoprivredne proizvođače, individualne poljoprivredne proizvođače, ali bih ja rekao da će ona ugroziti ne samo njih nego i organizovanu proizvodnju mleka i prerade u mlečne proizvode.
Kao primer, naveo bih samo jedan sjajan, blistav odnos poljoprivredne škole "Ljubo Mićić" u Požegi, koja u svome okviru ima izuzetno dobar internat gde su smešteni svi učenici te poljoprivredne škole sa strane koji dolaze u Požegu. Međutim, oni se isključivo izdržavaju od sopstvenih prihoda i od sopstvene proizvodnje. Jedna od ključnih materija u kojoj oni imaju svoju proizvodnju je upravo proizvodnja mleka i prerade u mlečne proizvode. Ovako niskim stopama koje mi propisujemo ugrozićemo i tu decu da sama sebe izdržavaju u školama.
Ako država ne može da obezbedi deci određena sredstva, onda ne treba da im uskraćuje da sama svojim radom sebe izdržavaju u jednom vrlo organizovanom internatu. To bi samo naveo kao jedan primer, jednu oblast koju ćemo mi dovesti u pitanje ovako niskim stopama, carinskim stopama. Zato sam ja predložio da ova carinska stopa sa 20 pređe na 40%, odnosno da bude 40% i time koliko-toliko zaštitimo ovu proizvodnju. Međutim, moram da kažem da u oblasti prerade mleka u mlečne proizvode imamo jako razvijenu industriju koja je sada na tenderu, na aukcijama, ušla je u proces privatizacije.
Ukoliko se s jedne strane zalažemo da se izvrši jedna pravična privatizacija i ukoliko se zalažemo za upliv stranog kapitala na našu teritoriju, našu srpsku teritoriju, onda će ovakav zakon o carinskim tarifama biti kontraproduktivan. Zbog čega? Ako mi smanjujemo carinske stope i omogućujemo uvoz, ko će od inostranih investitora da bude zainteresovan da kupi jednu fabriku mleka, da kupi jednu fabriku gde se mleko prerađuje u ostale mlečne proizvode. Prema tome, ima jedna narodna vrlo pametna koja kaže "nije se rodio ko je svima ugodio". Ja bih samo zamolio da država ako kome treba da ugodi, to je da ugodi srpskom seljaku i srpskom domaćinu i svima onima koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Hvala najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih u par reči da se, u ime SRS i u svoje lično ime, obratim u vezi zakona koji se tiču poboljšanja materijalnog položaja sudija, ali i nekih novih modusa u naplati takse i visokotehničkog kriminaliteta.
Analizirajući sve ovo, meni je pala u oči jedna vrlo karakteristična rečenica koja govori o razlozima donošenja ovog zakona, govorim o Zakonu o sudijama, pa kaže da ovaj zakon: "ima za cilj da stvori uslove za ostvarivanje materijalne nezavisnosti sudija, kao jedne od osnovnih pretpostavki za zakonito i pravilno funkcionisanje pravosuđa".
Moram da podsetim, da je nezavisnost sudija jedna ustavno-zakonska kategorija koja u sebi ima više elemenata i više segmenata. Zbog toga se često, pod opštim pojmom, nezavisnost sudija i sudova podrazumeva i ova materijalna nezavisnost.
Ne mogu da se složim sa tim, jer suprotno tome, protivteg bila bi konstatacija da su naše sudije materijalno od nekoga zavisne. Ne želim sa tim da se pomirim, jer smatram da država ima dovoljno mehanizama da svom pravosuđu i svojim sudijama obezbedi potpuno normalno funkcionisanje. Kad se to obezbedi, svi ostali uslovi dovode do jednog konglomerata koji se zove apsolutna nezavisnost sudstva. Sve se to odnosi i na Zakon o javnom tužilaštvu, jer, u pitanju su i plate tužilaca i njihova uloga u samostalnom funkcionisanju.
Napomenuo bih samo činjenicu da se SRS apsolutno zalaže za poboljšanje materijalnog položaja i sudova i tužilaštava, ali i svih onih koji su zaposleni zajedno sa sudijama. Naime, prema programu SRS treba da dođe do jednog uravnoteženja ličnih primanja, kako nosilaca pravosudnih funkcija, tako i svih zaposlenih. Kako će to država, tačnije Vlada obezbediti, mora se smisliti, osmisliti i sprovesti u život i delo.
Međutim, pozabavio bih se još malo nekim elementima nezavisnosti sudija. Naime, hteo bih da ukažem na činjenicu da nema nezavisnosti i samostalnosti sudija i tužilaca u državi u kojoj se vrši nasilna razgradnja državnih institucija i same države. Vrlo je teško biti ministar u ovakvoj državi, vrlo je teško biti vlada u ovakvoj državi, vrlo je teško biti sudija, tužilac, nosilac pravosudnih funkcija, ali i radnik u pravosuđu.
Naime, postoje podrivanja i spolja, ali postoje podrivanja i iznutra. Nećemo kvalifikovati koja su teža i opasnija, ali moram da naglasim činjenicu da mi tonemo sve dublje i dublje. Kako da se izvučemo iz svega ovoga? Moramo dići jedan opšti status sudija na zadovoljavajući nivo, a to je, pre svega, jedno zadovoljstvo sudija svojim poslom. Sudije moraju imati i odgovornost, ali u ovoj državi oni ne moraju svima da se pravdaju i svima da odgovaraju. Sistem pravosuđa je tačno propisao odgovornost sudija i tužilaca i ne možemo se svi mešati u ocenu njihove vrednosti i nezavisnosti u tom poslovanju i radu.
Hteo bih da naglasim da u našoj državi ima preko 200 političkih organizacija i da ima stotinak nevladinih organizacija. Da je ovo preplitanje dovelo do toga da svako ceni i svako kvalifikuje rad i sudova i tužilaštva i zavisno od tog pristupa, neko kaže da su plate velike, neko kaže da su plate male.
O tome mislim da mi ne treba da vodimo računa na ovakav način. Treba da ustrojimo sve ovo i da zakonom uredimo kako će se sudijama, tužiocima i ostalim zaposlenima u pravosuđu davati adekvatne zarade. Hteo bih da kažem da ovim zakonima jeste ukinut dodatak na sudijsku platu. Pitanje je zašto mi ukidamo dodatak na sudijsku platu.
Mi smo kao članovi SRS prilikom donošenja prethodnog zakona na to jasno ukazali, i sada se potvrđuju naše činjenice i naši opravdani zahtevi da ovo ne treba uvoditi, niti da ovo treba stavljati u proceduru. Naime, ukinut je dodatak na sudijsku platu, upravo zato što ovaj institut nije ni zaživeo u praksi. Ne znam kako je Visoki savet i kome je Visoki savet dodelio ovu povišicu plate, ali znam da se u unutrašnjosti među sudijama, onako pod znacima navoda, "gunđalo" ko je dobio ovakve povišice. Da li je to tačno i da li se iza toga nešto krije, ja ne mogu da vam kažem.
Što se tiče svih ostalih stvari, smatram da plate sudija koje sude organizovani kriminal i ratne zločine zaista zavređuju da budu više vrednovane u odnosu na one obične parnice i obične sudske postupke. Međutim, tu se javljaju određene sumnje kako je i kome i na koji način ovo dodeljivano. Pozdravljam da se ovde vrši jedno uravnoteženje i smatram da je ovih 100% možda objektivan okvir u kome se treba kretati raspon između plata sudija i tužilaca koji postupaju u ovako specifičnim stvarima.
Što se tiče zakona koji želi da spreči visokotehnički kriminal, moram da kažem jednu činjenicu da je dobro fokurisan ovaj problem. Taj visoko-tehnički kriminal kod nas je u velikoj meri zaživeo, ali se u velikoj meri nije ni suzbijao. Međutim, ne mogu da se složim sa konstatacijom nekih naših poslanika koji su rekli da mi nemamo ovde stručne kadrove da ovo rade, da naši fakulteti nisu pripremljeni da ovo rade. Naprotiv, situacija je sasvim drugačija. Mi imamo i pozitivno, procesno i materijalno pravo koje ovo na savršeno dobar način reguliše, međutim, reguliše i deo prava koji se naziva kriminalistika, gde su naši profesori, naša katedra Pravnog fakulteta, ovde, ali i ostale katedre u našoj zemlji jasno definisale šta je to kompjuterski kriminalitet, šta je to računarski kriminalitet i kako se protiv svega ovoga treba boriti.
Dakle, imamo mi snage da se sa ovim kriminalitetom obračunamo. Pitanje je samo na koji ćemo način to sprovesti. SRS nije za to da se ovaj kriminalitet izdvaja kao poseban deo procesa u suđenju iz ostalih sudskih procesa, upravo, zbog toga da se ne bi stvarala jedna specijalizacija u stvarnoj nadležnosti sudova. Ja to moram da prevedem kao sudija iz unutrašnjosti: vrši se jedna beogradizacija pravosuđa – jer, sve značajnije što treba da se sudi, sudi se u Beogradu. Samim tim, sudije koje su jako sposobne i u unutrašnjosti, sudije okružnih sudova, već vam prigovaraju. Nisu samo pametni u Beogradu, nisu samo u Beogradu ti koji mogu da pokrenu ove postupke.
Još jednu bih vrlo značajnu činjenicu istakao, a to je, da je osnovana jedna služba za borbu protiv visokotehničkog kriminaliteta, međutim, i ta služba je u Beogradu. Pitanje je kako to može da se sprovede u unutrašnjosti i kakva će biti koordinacija sa tužilaštvima itd.
Javlja se ovde jedan tehnički problem, odnosno višeprocesni problem. Naime, u stavu 2. člana 9. je rečeno: "Služba postupa po zahtevima Posebnog tužioca, u skladu sa zakonom". Znači li to da samo tužilac može da sazna i da ima saznanje o eventualno visokotehničkom kriminalitetu? Šta će onda da radi ova služba? Valjda je prvo neko javno pogovaranje, pa je iza toga jedna operativna delatnost službe za borbu protiv kriminaliteta, a tek na kraju startuju tužioci. To, toliko. Zamolio bih vas da još jednom povedemo računa o ovim vrlo važnim zakonima iz oblasti pravosuđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da skrenem pažnju na naslov ovog člana koji glasi - Odnos predsednika Republike i Vlade, Vanredno i ratno stanje. Evo, pogledajte kako je to napisano. Odnos predsednika Republike i Vlade u prvom redu, a ispod toga veliko slovo - Vanredno i ratno stanje. Ovim, gospodine ministre, oni koji su vam pisali ovo, smatraju predsednika Republike vanrednim stanjem, a Vladu smatraju ratnim stanjem, ovako kako je napisano. Molio bih da se to na neki način ispravi.
Suština mog amandmana je da član treba da glasi ovako: "Vlada predlaže predsedniku Republike uvođenje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije."
Naime, članom 83. tačka 8. Ustava Republike Srbije jasno je definisana nadležnost i postupanje u slučajevima vanrednih situacija. Ono što sam hteo da napomenem to je da nisam zadovoljan obrazloženjem koje je dala Vlada. Vlada kaže na kraju tog obrazloženja – "ali se podrazumeva da bi to bilo moguće samo za deo teritorije." Ako ste prihvatili amandman gospođe Vjerice Radete na član 5, iz istih razloga moramo prihvatiti i ovaj amandman. Nema nikakvog razloga da ovo ne stoji ovde gde je.
Dakle, radi preciznosti i radi otklanja eventualnih sumnji šta se krije iza ovoga što je izostavljeno, a znamo da je Ustav opšti akt, a da je konkretizacija Ustava zakon, nema razloga da ovo ne stoji. Evo, toliko i hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Ovaj član je vrlo često pominjan u načelnoj diskusiji svih narodnih poslanika u ovoj Narodnoj skupštini, jer se njime propisuje da se prijava oduzete imovine može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine.
Mnogi su analizirali ovaj član, iz ugla, da je rok jako dug. O tome smo već dosta čuli i ne bih o tome sada govorio, iako se mogu složiti sa njima da je to zaista jedan enormno dug rok koji može da se skrati.
U jučerašnjoj diskusiji pomenuo sam stav koji bi trebalo ovaj zakon drugačije da reši, a to je da država preuzme na sebe obavezu da u određenom eksoficijelnom postupku, dakle postupku po službenoj dužnosti, evidentira ono što je od građana oduzeto i što u nekom eventualno naknadno propisanom postupku treba vratiti. Kada se ima to u vidu onda je jasno zbog čega sam predložio da se ovaj član briše.
Međutim, to nije jedini razlog, ima i mnogo drugih. Pod uslovom da se i ovako propiše, treba reći da je taj rok izuzetno dug. Naime, svaka opština, svaka lokalna zajednica, u stanju je da u vrlo kratkom periodu, maksimalno dugom od 15 do 30 dana, dostavi Direkciji podatke o ovoj imovini. Na taj način će evidencija biti potpuna, a što je još važnije, mnogo sigurnija, nego ukoliko se za evidentiranje budu prijavljivali eventualni naslednici ili pravni sukcesori.
Dakle, imamo praktične razloge koji nas upućuju da ovaj član treba brisati, ali imamo i one političke razloge zbog kojih takođe ovaj član nije primenjiv.
Mislim da treba poći od jedne osnovne konstatacije. U pitanju je jedan ugovorni odnos između države i pojedinca, i ako se krene odatle da su pojedinac i država u jednoj specifičnoj obligaciji, moramo poći od stanovišta da ta obligacija mora imati određenu pravnu sigurnost. Propisivanjem i donošenjem ovakvog zakona dovodimo u pitanje pravnu sigurnost na kojoj su insistirali poslanici SRS.
Ako bismo to ovako analizirali, morali bismo da znamo još neke stvari, a to je da su se ovde preplitala i brkala dva osnovna pojma – pojam zastarelosti prava svojine i pojam zastarelosti prava potraživanja određene svojine. To su sasvim različiti termini.
Naime, potraživati određeno pravo propisano je određenim zakonima i postoji rok. Mi smo insistirali da je taj rok prošao, jer se radi o propisanom apsolutnom roku. Dakle, rok u duplom trajanju nego inače kako je zakonom propisano. Kada se to ima u vidu, onda se ovaj zakon dovodi u pitanje i on nema smisla.
Još više nema smisla ovaj član na koji sam podneo amandman. Moram da kažem da, ako smo hteli da uradimo nešto i ako je vladajuća većina htela nešto da donese, trebalo je onda poštovati Zakon o obligacionim odnosima, član 366, da pismenim putem prizna potraživanje onima kojima je imovina oduzeta. Ovim činom na koji se odlučila Vlada i ovim predlogom ne priznaje se ovo pravo.
Dakle, država ne priznaje pravo vlasnicima kojima je imovina oduzeta. Tek kada se ovakav vid obligacija uspostavi između države i pojedinca, može se krenuti u neki međukorak, koji bi se možda i zvao ovako – zakon o evidentiranju imovine. Do tada smo mi preuzeli neke korake koji apsolutno nisu u skladu sa važećim pozitivnim propisima naše države.
Na kraju, moram da kažem nekoliko stvar. U većini evropskih prava, pa i u našem ranije važećem Zakonu o nasleđivanju, postojao je jedan ograničavajući termin do kada naslednici mogu tražiti svoju zaostavštinu.
Naime, po poslednjem važećem zakonu koji je objavljen u "Službenom listu" broj 52/74, dakle 1974. godine je objavljen – postojala je izričita zakonska odredba da naslednici u roku od 10 godina mogu tražiti pravo na nasledstvo. Posle toga je promenjen ovaj zakon i ovo pravo je postalo neograničeno, ali se pozivam na ranije odredbe i na odredbe većine važećih zakona o nasleđivanju u Evropi.
Dakle, evropski zakoni su ograničili u kom se roku to može zahtevati, a vi već u 9. članu pravite jedan paradoks i kažete da se pravo gubi ukoliko prođe i ne prijavi se zaključno sa 30. junom 2006. godine. Iz ovog praktičnog razloga ovaj amandman treba usvojiti, a odredbe koje su propisane članom 6. staviti van snage.

Dame i gospodo narodni poslanici, biću vrlo kratak i mislim da neću prekoračiti ovo vreme koje mi je Poslovnikom dato.
Želim da ukažem na apsurdnost ovog člana i zbog čega se poslanička grupa Srpske radikalne stranke u ovom parlamentu zalaže za brisanje ovog člana. Evo iz kojih razloga: ovaj član kaže da prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici.
Ispadamo jedna neozbiljna država, ispadamo smešni pred onima kojima je već jednom učinjena nepravda. Svi smo se složili u ovom parlamentu da oni kojima je imovina konfiskovana, oduzeta ili su na neki drugi način ostali bez te imovine u ovom momentu moraju da prijave svoju imovinu. Ukoliko smo ozbiljna država i ozbiljan parlament i ukoliko imate ozbiljne namere da ovaj zakon usvojite, onda je trebalo biti na visini zadatka i propisati da se evidentiranje i prijava vrše ex officio. Dakle, država sama mora da zna šta je to njenim građanima oduzeto i da sama sprovede ovaj postupak evidentiranja, naravno i procene.
Ovako, jednom je građanima učinjena nepravda, sada se čini druga nepravda, da se oni po belom svetu sakupljaju, da podnose prijave i da se njihova imovina evidentira kao potencijalna za vraćanje. Dakle, smatram da je to nepravedno prema tim ljudima kojima je već jednom uskraćeno pravo, odnosno povređeno pravo privatne svojine.
Kažete da prvo prijavu podnose lica kojima je oduzeto; s tim mogu da se složim, ali ne mogu da se složim sa tim da tu prijavu podnose njihovi naslednici. Pitanje je ko su sve naslednici. Dakle, može se desiti da jedni drugima osporavaju nasledstvo i da neko nije nečiji naslednik, a podneo je prijavu. Šta sa takvim prijavama? Da li će se takve prijave uzimati u obzir?
Dakle, ovo su neke činjenice o kojima moramo, iz praktičnih razloga, voditi računa. Ovako, mnogo smo ishitrili. Doći ćemo u nelagodnu situaciju ako usvojimo ovaj zakon i u ovakvom obliku teksta. Iz tih razloga predlažem da se amandman Srpske radikalne stranke usvoji.
Još nešto moram da kažem, što sam napomenuo kada sam govorio u načelnoj raspravi – zakoni po kojima je oduzeta imovina većinom su bili savezni zakoni. Nisam to naglasio samo reda radi, nego upravo zbog činjenice da je kada je oduzimano to postajala savezna imovina, dakle, imovina federacije, bez obzira da li se zvala FNRJ, SFRJ, itd. A kada treba da se vraća obavezna je Srbija da vrati.
Nije ovo postao samo kapital Srbije, nego je to kapital koji se razlivao i na ostale federalne jedinice. Iz tih razloga ovakvim zakonom sada činimo nepravdu prema Srbiji, kao državi članici federacije. Hvala najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukratko ću se osvrnuti na ovaj zakon. Da podsetim, mnogo toga smo čuli od poslanika SRS.
U potpunosti podržavam ono što su moje kolege rekle i neću to ponavljati. Daću jedan malo specifičan osvrt na propise i na zakonski milje na koji se odnosi ovaj predmetni zakon.
Sve je počelo 23. avgusta 1945. godine, kada je donet Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji. Podsećanja radi moram da kažem i da posebno podvučem da je u pitanju bio savezni zakon, tada objavljen u "Službenom listu DFJ" odnosno Demokratske Federativne Jugoslavije. Iza toga mi smo imali republičke zakone, koji su donošeni u tri segmenta, i to 1948, 1949. i 1956. godine. Ponovo podvlačim - reč je o republičkim zakonima kojima se sprovodi agrarna reforma.
Iza toga mi smo imali jedan vrlo bitan zakon, a to je Zakon o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica.
Dakle, ovaj zakon koji mi danas razmatramo odnosi se na drugi deo ovog zakona, a to je na način obezbeđenja imovine u slučaju da su lica odsutna ili da se nisu odazvala pozivu, ili da nisu uopšte bila u zemlji Jugoslaviji. I to je zakon na saveznom nivou i objavljen je u "Službenom glasniku", tada već Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Kada govorimo o konfiskacijama moramo da napomenemo sledeće stvari. To je da je Zakon o konfiskaciji donet prvi put 1946. godine i ispravljen takođe te iste 1946. godine.
Moram još nešto da podvučem, jer se ovde provlačilo kao jedna nepoznanica ili nedovoljna obaveštenost; kada je u pitanju konfiskacija imovine, pod jedan, konfiskacija imovine je bila kazna, kao samostalna sankcija; pod dva, konfiskacija imovine je bila mera bezbednosti koja je išla uz određenu kaznu.
Ova dva pojma su se u ova dva dana veoma često brkala, stapala i moramo podvući jednu oštru i jednu jasnu razliku između ovoga. Naravno, sve u cilju da bismo razumeli predmetni zakon.
Kada govorimo o nacionalizaciji, moramo da kažemo da su tu postojala dva zakona: jedan se ticao nacionalizacije privrednih preduzeća, i to privatnih, a drugi se odnosio na zgrade i građevinsko zemljište, dakle, Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. To su zakoni koji su donošeni u periodu od 1948. pa sve do 1961. godine.
Dakle, to je neki zakonski milje u kome se nacionalizovala, oduzimala imovina, u kome su izricane krivične sankcije i u kome su izricane mere bezbednosti. Ali, ne samo to. Postoje i zakoni koji su bili specifični, kao što je Zakon o obaveznom otkupu poljoprivrednih proizvoda iz 1945. i 1946, a provlačio se do 1948. godine.
Pored toga, imali smo i 1953. godine Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu, ili skraćeno PZF-u.
I moram da kažem jednu stvar - ovaj zakon o kome mi ovde raspravljamo nije raspravio odnos već ranije donetog Zakona o povraćaju zemljišta, a koji se odnosi na ova dva zadnja zakona, i to Zakon o zemljištu koje je oduzeto po PZF-u i Zakon o obaveznom otkupu poljoprivrednih proizvoda.
Prema tome, ovaj novi zakonski tekst "ćuti" u odnosu na već postojeći, usvojeni i delom sprovedeni zakon iz 1990. godine. Ono što se u pravu zove "ius dupli" to se desilo ovde. Dakle, postoje dupli propisi. Ovaj propis koji mi danas treba da razmatramo i eventualno kroz koji dan da glasamo, duplira se u odnosu na sve ono što je do sada razmatrano.
Kada su u pitanju ovi postupci iz 1990. i 1991. pa nadalje, mogu da vam kažem da u većini opština u Srbiji još uvek nije vraćena imovina po ovom zakonskom tekstu. Dakle, zemljište koje je oduzeto po PZF-u i koje je konfiskovano zbog neizvršenja obaveznog otkupa još uvek, posle 15 godina, nije vraćeno vlasnicima. Evo samo jednog primera kako ćemo mi doći na jedan vrlo nezgodan put ukoliko budemo doneli ovaj i ovakav zakonski tekst.
Još bih samo postavio jedno načelno pitanje. Sve ovo praćeno je određenim ustavnim promenama. Najpre, 31. januara 1946. godine, pa ustavnim zakonom iz 1953. godine, Ustavom iz 1965, amandmanima od 1967. do 1972, Ustavom iz 1974. godine itd. Međutim, postoji nešto što se zove i moderna konfiskacija i moderna nacionalizacija, kako god hoćete to da nazovete.
Evo, postavio bih samo jedno načelno pitanje - šta je, na primer, sa ispitivanjem porekla imovine, koje se desilo 1970-ih godina. "Imaš mnogo, stekao si, vraćaj". Iza toga "imaš kući, vrati stan", opet vraćaj. Iza toga govori se vrlo često o nekoj staroj deviznoj štednji, pa se govori o Dafini i o Jezdi, pa se govori o privatizaciji.
Moramo reći da su to neki sasvim moderni oblici, gde se ipak zavlači ruka u džep građanima. Dakle, kada sve ovo skupimo, moramo da gledamo sa tog aspekta i da malo proanaliziramo to. Mislim da nije dovoljno prilikom donošenja ovog zakonskog predloga razmatrana ova situacija - na šta se sve može odnositi ovaj zakon.
A, reći ću vam i praktično, evo imao sam priliku da raspravljam o jednoj presudi koja nosi naziv K 48/49 Okružnog suda u Užicu, kojom se kaže ovako: "Optuženi Đokić Marko, iz sela Zdravčića, pružio je utočište četničkom komandantu Ajdačiću, u noći između dana tog i tog, te i te godine, pa se isti kažnjava određenom kaznom i izriče mu se konfiskacija imovine".
Po kom osnovu će naslednici ovog osuđenog lica tražiti obeštećenje? Sigurno da neće po ovom zakonu. Evo iz kojih razloga. Pod jedan, oni treba da čekaju punu godinu dana da se samo ovo evidentira. A što bi čekali, kad su četnici i partizani u pravima izjednačeni.
Njima predstoji jedan postupak dokazivanja štete, i materijalne i one nematerijalne, ali po sasvim drugom osnovu, jer je ovaj parlament nedavno usvojio zakon kojim se izjednačavaju četnici i partizani, odnosno borci NOR-a i Otpora.
Dakle, govorim iz praktičnih razloga. Moramo razmišljati o svemu ovome, a mislim da se prilikom donošenja ovog zakona veoma brzo i ishitreno došlo do nekih zakonskih rešenja. Na kraju moram da kažem da se čini da je nešto što se u pravu zove odloženi uslov upravo emitovano i sadržano u ovom zakonu. Dakle, po onoj narodnoj "muko moja pređi na drugoga".

Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo razumeli amandman koji sam podneo u ime SRS moram reći ukratko na šta se odnosi član 30.
Naime, član 30. odnosi se na privatizaciju preduzeća, finansijskih organizacija i ustanova koje imaju "savezni značaj", odnosno radi se o preduzećima, finansijskim organizacijama i ustanovama gde SRJ ili njeni organi imaju osnivačka prava.
Da bi se ova preduzeća, finansijske organizacije i ustanove privatizovale po odredbi ovog člana 30. potrebna su dva uslova.
Prvi uslov je da oni nastavljaju sa radom i drugi uslov je da postoji sporazum između država članica državne zajednice. Kada je u pitanju prvi uslov, možemo da se složimo, ali kada je u pitanju drugi uslov, a to je sporazum država članica, uređivanje osnivačkih prava, tu već postoji problem.
Naime, ovde se radi o jednoj pravnoj praznini, koju želimo da popunimo sporazumom i na osnovu tog sporazuma da donesemo ovaj zakonski tekst. Sa tim SRS ne može da se složi.
Naime, prestao je da važi ili, bolje reći, stavljen je van snage Zakon o osnovama promene vlasništva društvenog kapitala, a ne postoji ni uređenje ovakvih stvari u odnosu na Zakon o imovini ili uređenju imovine državne zajednice.
Kada je u pitanju ova pravna praznina, ona mora da se popuni adekvatnim zakonskim rešenjem. Mi sada na republičkom nivou popunjavamo nešto što je iz nadležnosti saveznog parlamenta, odnosno Parlamenta državne zajednice Srbija i Crna Gora. Sa ovim ne možemo da imamo adekvatno rešenje. Uvek će se pojaviti problem u postupku donošenja ovakvih odluka.
Dakle, amandman koji sam podneo govori o tome da ovaj član treba brisati, upravo radi pravne sigurnosti, jer bi se u protivnom oštetili interesi i državne zajednice Srbija i Crna Gora, ali, u svakom slučaju, i pojedinačnih članica – i Srbije i Crne Gore.

Dame i gospodo narodni poslanici, u tripartitnoj podeli vlasti zaista pravosuđe zauzima jedno vrlo bitno mesto. Često govorimo da je to baza zakonodavne i izvršne vlasti, ali ja bih rekao i jedan vid nadgradnje. Slika i prilika države i društva je pravosuđe i o tome treba u svakom momentu i u svako doba voditi računa i to treba da bude polazna osnova.
Dosta toga smo čuli od poslanika SRS o nepravilnostima u samom načinu i postupku u izboru javnih tužilaca i sudija, kao nosilaca pravosudnih funkcija. Rekao bih da se ovde javlja jedan vrlo ozbiljan problem koji diskvalifikuje jedan broj fakultetski obrazovanih ljudi i ljudi koji su položili pravosudne ispite. To ću kratko objasniti.
Naime, kada govorimo o nosiocima pravosudnih funkcija, tri su grupe kandidata, kako bih ih ja razvrstao. To su: kandidati koji konkurišu, a do konkursa su radili u organima pravosuđa, i to je prva grupa.
Druga grupa dolazi iz reda advokata, a treća grupa dolazi iz svih ostalih sfera koje nisu u oblasti advokature, niti pravosuđa. Ova poslednja grupa je na neki način diskreditovana i oni nemaju dovoljno argumenata pred Visokim savetom pravosuđa, niti se o njima na adekvatan način vodi računa.
Sa druge strane, dosta se favorizuju oni koji su u oblasti pravosuđa, a možda po kriterijumima i svojim vrednostima i ne zaslužuju da budu na listi sudija za izbor. Što se tiče advokata, opšta je pojava da se vrlo malo mojih kolega odlučuje da konkuriše i da postane sudija. Na tu okolnost moramo da obratimo pažnju i da se zapitamo, da stavimo prst na čelo, zbog čega je to tako i šta se dešava sa srpskim pravosuđem.
Moram da kažem, uz puno uvažavanje Visokog saveta pravosuđa i pojedinaca koji sede u tom Visokom savetu pravosuđa, koji rade, da se potkradaju određene greške koje ne mogu biti slučajne, već mislim da ima propusta u analizama. U potpunosti se slažem sa kolegom Krstinom koji je malopre pomenuo da mi nismo ovde dovoljnu pažnju obratili na individualne kriterijume i da nismo o pojedincima vodili računa.
Ne bih želeo da govorim o imenima i prezimenima, ali bih hteo da vam ukažem samo na jednu tabelu koju smo dobili, a ta tabela govori o podacima, o normi, ažurnosti, kvalitetu rada kandidata koji su inače predloženi. Okrenuo sam slučajno to, ali sam pregledao prethodno sve ostalo i moram da vam kažem da je u pitanju tabela koja se odnosi na kandidaturu za sudiju okružnog suda.
Primera radi, u 2001. godini taj koji je prošao Visoki savet pravosuđa rešio je ukupno 78 predmeta. Kada se to podeli sa 12 meseci u godini, ispada da je ovaj sudija kao sudija opštinskog suda rešio 6,5 predmeta mesečno. Ne znam o kakvim se predmetima radi, kakva je bila struktura, vidim samo da su krivični predmeti jer nosi oznaku "K" napred, ali zaista je to zabrinjavajuće.
Iza toga, u 2002. godini isti kandidat rešava 68 predmeta i to smanjuje skoro na 6,25. U ovoj 2002. godini, kada sudija prosečno rešava samo 6 predmeta, malo više od 6 predmeta, 40% odluka mu je potvrđeno, a 60% je ukinuto, odnosno preinačeno. To je mimo svakog kriterijuma i zaista, ako sudija okružnog suda treba da zadovolji ove kriterijume, onda svako u Srbiji može da bude sudija okružnog suda.
Ja sam apsolutno protiv ovakvih kriterijuma i ovakvog načina izbora sudija. Delim mišljenje mojih kolega iz poslaničke grupe SRS – ovo ne sme da prođe i na ovo članovi Visokog saveta pravosuđa moraju da obrate pažnju, kao što obraćaju pažnju poslanici SRS i na to ukazuju na samom Odboru za pravosuđe.
Iako nisam član ovog odbora pratio sam kako se radi u ovom visokom telu naše skupštine. Zaista moram da se složim sa mojim prethodnicima koji su rekli da postoji jedan problem u radu ovog odbora.
Nema komunikacije između predstavnika Odbora, koji je u isto vreme i član Visokog saveta pravosuđa, odnosno koji je u koordinaciji sa Visokim savetom pravosuđa. Bez te koordinacije i bez te povezanosti apsolutno nema dobrog izbora sudija. Mišljenja sam da ovaj Visoki savet pravosuđa treba da ima jednu stalnost u svom radu, da što duže i što više radi, pa će biti kvalitetniji izbor sudija.
U potpunosti podržavam ideju da Visoki savet pravosuđa treba da obavi razgovor sa kandidatima, ali podržavam i drugu ideju – da Visoki savet pravosuđa treba da se veže za sredinu u kojoj te sudije sude, odnosno ti nosioci pravosudnih funkcija rade, pogotovu kada je u pitanju izbor za okružne sudove i za Vrhovni sud. Ne znam da li je ijedan član Visokog saveta pravosuđa slušao nekog od sudija prvostepenog suda da bi pravilno ocenio kako on sudi, kako izvodi dokaze i kako donosi odluke.
Ta neposrednost u radu Visokog saveta pravosuđa je nužna u ovakvim situacijama. Samo na taj način mi ćemo poboljšati kvalitet u radu suda i kvalitet u radu tužilaštva. Znam da možda nema dovoljno vremena, dovoljno sredstava, ali je ovo bolno pitanje. Da je to tako, nikada nam se ne bi ova tabela, to vam garantujem, pojavila ovde, jer ovo možda jedna većina čita, ali druga vrlo olako prelazi preko toga. Mislim pre svega na vladajući deo parlamenta.
Kada je dalje u pitanju sve ovo o čemu pričam, moram da podsetim da je u nekim ranijim vremenima izbor nosilaca pravosudnih funkcija bio u isključivoj nadležnosti skupština opština, na lokalnom nivou su se pitali ko može da bude nosilac pravosudne funkcije, a ko ne može. Pokazalo se vremenom da se to izvitoperilo i da je takav kriterijum loš.
Onda se išlo na neki drugi sistem, na sistem koji je danas važeći, da se sudije i nosioci pravosudnih funkcija biraju ovde u parlamentu, što je dobro, da postoji Visoki savet pravosuđa koji na neki način gleda stručnost, obučenost i sve ostale kriterijume, ali ona lokalnost, koja je zaista kod svakog nosioca pravosudne funkcije jako važna, ovde izostaje. U to sam se uverio kada smo prošle godine vršili izbor određenih tužilaca. Došli smo u situaciju da se prekine glasanje da bi došlo do određenih političkih nagodbi u okviru vladajuće koalicije.
Mi ne smemo da se igramo ljudskim sudbinama, pogotovo ne smemo da se igramo sudbinama onih koji su već zagazili u vode pravosuđa, koji grade svoj autoritet na onome što rade u pravosuđu. Mislim da bi neke ustavne promene trebalo da se pozabave ovom problematikom i da se ipak lokalna zajednica koliko-toliko uključi u davanje određenog mišljenja o pojedinim kandidatima. Time bismo eliminisali određene političke elemente koji su se ovde uvrežili i koji su ovde inače bili pominjani i na neki način akcentovani.
Smatram da o svemu ovome ipak treba povesti malo više računa sa jednog drugog aspekta, jer evo šta nam se dešava: posle celodnevnog rada, umorni i iscrpljeni, mi večeras treba da glasamo; sigurno će nam se potkrasti greška, a ta greška može da se tiče nekog od nosilaca pravosudnih funkcija, nekog od časnih i poštenih ljudi, da ne bude izabran na funkciju. Zato je trebalo da ova stvar ipak prenoći i da odmorni i trezveni pristupimo glasanju. Pravimo jedan po jedan pogrešan korak.
U dokumentaciji koju sam razgledao vidim da postoje zahtevi, neka mišljenja i izveštaji kolegijuma sudija iz 2003. godine. Dakle, pojedinci čekaju na večerašnji izbor od 2003. godine, a većina njih je iz 2004. godine. Mi smo sebi dali za pravo, to jest vladajuća većina u ovom parlamentu, da večeras umorni i do kasno u noć glasamo. Nije to toliko hitno. Mi ovim stvarima olako pristupamo i pomalo se igramo. Ne bih želeo da u svemu ovome učestvujem, ali poštovaću volju većine i ono što bude odlučila poslanička grupa SRS.
Druga stvar, vrlo upečatljiva – radi se o kriterijumima za poslednje tri godine, kao da pravosuđe postoji od 2001. godine, kao da niko ovde nije radio prethodno. Želeo bih da ove sudije koje imaju po 30 godina radnog staža daju svoj kvalitet i kvantitet rada u prethodnih 15 ili 20 godina. Jedino tako možemo da sagledamo u potpunosti o kakvim se ljudima radi i o kakvim se vrednostima radi ili, pak, da vidimo da oni nisu imali kvalitet. Štaviše, nekada se samo javlja 2003. godina.
Gospodo poslanici, na osnovu ovoga i ovako šturih kriterijuma ne možemo odlučivati, odnosno možemo da odlučujemo po nekom postupku, ali ćemo možda upasti u mnogo veće greške i mnogo veće teškoće nego što bi inače bilo da su podaci potpuni.
Zadržao bih se na još par stvari koje se tiču konkretno moje sredine, postupka i načina izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Dolazim iz Požege, gde inače vlada mišljenje da imamo izuzetno dobar sudijski i tužilački kadar, da taj kadar radi u svim tužilaštvima i u svim sudovima, počev od Okružnog tužilaštva u Užicu, Okružnog suda u Užicu, pa do Vrhovnog suda i Republičkog javnog tužilaštva.
U konkretnom slučaju u Požegi se bira samo zamenik javnog tužioca i to se odužilo, predmeti se nagomilavaju. Interes moje sredine je da se ovaj problem što hitnije reši na jedan kvalitetan i određen način.
Međutim, metodologija postavljanja, predlaganja nije baš najadekvatnija. Tužilaštvo u Požegi opslužuje tri opštine: Požegu, Kosjerić i Arilje. Niko se nije našao iz ove tri opštine, nego se našao kandidat iz opštine Užice. Postavlja se pitanje da li je ova metodologija, da li je ova logika ispravna, tačna i adekvatna.
Naime, o čemu se radi? Ne može tužilac da bude dobar tužilac ako ne poznaje situaciju u gradu u kojem živi, radi, odnosno u opštini u kojoj živi i radi. Kako će iz četvrte opštine da zna šta se radi u opštini Arilje, šta se radi u opštini Kosjerić? Moraju da se poznaju i familijarni odnosi, mora da se zna sve. Tužilac nije samo u vremenu od 7,00 do 15,00 časova, nego je tužilac i posle toga. Kako će da sazna za javno pogovaranje koje je nekada prva i inicijalna kapisla za njegovo startovanje, ako nije tu, ako seda u vozilo i odlazi iz te opštine?
Tom kandidatu, ukoliko bude prošao, želim sve najbolje, kao predsednik opštine, ali smatram da u ovom postupku nije na dovoljnoj osnovi ovo adekvatno odrađeno. Dakle, mislim da se moramo zapitati šta, kako i na koji način. Ne smemo sudije mrcvariti godinu i nešto dana i držati ih kao vršioce dužnosti i njihove porodice stavljati u jednu nezavidnu situaciju. Trpi posao, trpe i predmeti, ali trpe i njihove porodice.