Amandman je podnesen na član 49. koji govori o vršiocima dužnosti javnog beležnika. Po mišljenju nas iz SRS ovo je još jedna zavrzlama koja može dovesti do zablude ako se desi i primeni ovaj član.
Otprilike, on glasi – ako javni beležnik umre, bude suspendovan u skladu sa ovim zakonom, lišen poslovne sposobnosti, lišen statusa ili se odrekao obavljanja javnobeležničke funkcije, komora će po službenoj dužnosti odrediti vršioca dužnosti između susednih javnih beležnika itd. Pet-šest stavova govore o tome.
Vršilac dužnosti javnog beležnika obavlja javnobeležničke poslove u svoje ime, za svoj račun, puno u jednom članu stvari koje mogu da se zloupotrebe. Zato sam podneo amandman na ovaj član koji je jasan i glasan - član 49. briše se.
Da ne bi došli u neke nedoumice, ovaj amandman je jasan. Amandman je podnet iz razloga što to nije stav SRS, zato što beležnička funkcija treba da se vrši u sudovima i upravnim jedinicama lokalne samouprave, a ne kao poslovi privatnog preduzeća.
Naš koncept je drugačiji – definisati i razgraničiti šta ko radi, šta opština radi, šta rade sudovi, šta rade advokati itd.
Kolega Krasić je to izneo detaljno i nabrojao te funkcija, jedan deo tih funkcija radi javnosti, a kada sve to saberemo i pogledamo, vidimo da će beležnik obavljati približno nekih 80 akata i stvari i treba da radi 24 sata ako bude potrebe.
Međutim, taj jedan beležnik neće moći to sve kvalitetno da uradi i pogotovo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ako sve uzmemo u obzir, u kojoj državi živimo, može li se verovati njima u ovom momentu, u ovakvoj Srbiji i ovakvoj situaciji, u ovakvom društvu, a sve to pod ovom Vladom?
Bajkovite reforme pravosuđa, to smo slušali u zadnjih pola godine i u štampi i u novinama, o uspešnosti reformi. Poštovani građani, vi ne verujete ni ovoj vlasti, a vi ćete presuditi da li je ovaj zakon dobar jer će u danu za glasanje biti skupljeno nekako 126. Dalje neću da pričam, taman mi je vreme isteklo.
Što se tiče mog amandmana građani će ubrzo da presude o brzini donošenja zakona i o svemu onome što će biti posle donošenja zakona primenjivano, a znamo i unapred da neće moći sve tako da bude.
Znači, ovo sve govori o nečemu što neko nameće, da moramo usvojiti zakone, da moramo prilagoditi mnoge zakone evropskim nalogodavcima, a svesni smo i svedoci, pogotovo mi ovde u Skupštini, da mnogi zakoni koje smo na brzinu doneli ne mogu da se primenjuju u ovom okruženju.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije i poštovana gospođo Đukić Dejanović, ne mogu da se otmem utisku slušajući sve ovo da kada god dođe neko iz EU, bio File ili neki činovnik šestog reda, vi svi stojite mirno …

Molim vas da opomenete gospođu Kolundžiju jer dobacuje dok ja govorim. Sada ću da vidim da li ćete vi to uraditi, da li ćete pokazati taj vid demokratije kojom se hvalite.
Da li ste opomenuli gospođu Kolundžiju zato što mi je dobacivala?

Da li mi računate i ovo u vreme, ovo dobacivanje gospođe Kolundžije, koju niste, uzgred, ni opomenuli?

Ja sam tako i počeo, poštovana gospođo Slavice Đukić Dejanović, i mi smo danas sa ponosom stajali, prkosno pokazujući sve ono što imamo da iskažemo prema toj Evropskoj uniji, i mi naš stav nikada ne menjamo. To je Srbija. Srbija to zna i zato nas sve više poštuje i sve više ljudi nam prilazi. Čak i oni koji su otišli iz SRS vraćaju se nazad, zato što smo dostojanstveni i ne menjamo svoju politiku.
Dakle, kako god se vi postavljali prema nama, ovo će biti očigledno još jedan pokušaj propalog popisa. Navešću vam zašto – jer je nemoguće ispoštovati sve ovo što navodite, ovo što odlažete i razdvajate. Nakon završenog popisa i posle popisa poljoprivrede dobićete, gospodo iz Ministarstva ili iz Zavoda za statistiku, vidim sad su tu malopre bila dvojica, Vukmirović i Jančić, netačne podatke, naravno.
Još jednom ću da spomenem ono što često spominjem ovde u Skupštini i uporno to ponavljam, nažalost bez efekta, Srbija nema definisane granice još uvek. Nažalost, to je, gospodo iz statistike, istina. Kako ćete to tačno evidentirati kad po katastarskim kartama, ponavljam, iz 19. veka, i to ponavljam, naravno, i svaki put ću ponavljati, jer je to istina, imamo oko 400 hektara zemlje, samo na području odakle ja dolazim, nerešene teritorije koju Hrvatska svojata, uporno potražuje? Ono što mi imamo na drugoj strani niko ne sme da spomene, ne potražuje, kao da ne sme niko iz ove države da takne ovu temu. Na toj nedefinisanoj teritoriji postoji isključivo poljoprivredno zemljište, poljoprivreda, imovina, objekti. Dakle, ništa nije definisano. To će biti netačan podatak koji će se objaviti posle godinu-dve, statistika će da kaže ono što ima. Šta do tada? Sve će biti netačno.
Ovo su činjenice i ovaj amandman je bio još jedan u nizu nas iz Poslaničke grupe SRS, koji je morao biti prihvaćen, ne samo zato što ga je napisao neko od radikala. Građani Srbije to prepoznaju, budite ubeđeni u to, vi iz vladajuće većine.
Šta ćemo sa popisom i izveštajima sa Kosova i Metohije? To je tabu tema, to je zabranjena tema, poštovani građani. Očigledno je, poštovani građani Srbije, da sve zavisi od ljudi iz Vlade i njihove dobre volje da se organizuju i pomognu poljoprivredi, tj. ljudima koji se time bave, a ne da stalno radimo po nekakvim preporukama koje nam dolaze upravo iz te Evropske unije. Vi možete da se smejete koliko god hoćete, ali evo vam odgovora zašto je moj amandman odbijen. Znači, govorim o preporukama koje dolaze iz EU, da radimo po preporukama svetskih programa koji, siguran sam, sve prilagođavaju u svoju korist i za svoju dobit. To što nam oni žele dobro možemo okačiti mačku o rep.
U obrazloženju za odbijanje amandmana kaže se, između ostalog, da ne čitam sve, da se amandman odbija zbog obimnosti i značaja oba popisa i da nije moguće ove dve velike aktivnosti sprovesti u isto vreme. Preporuka, kaže, Svetskog programa popisa poljoprivrede (znači, još jedna preporuka) jeste da se popis poljoprivrede sprovede u periodu do godinu dana od popisa stanovništva.
Uvek nam neko nešto popuje, a mi slepo slušamo, i to je problem ove Srbije. Ne samo u ovom zakonu, nego u stotinama zakona koje smo na brzinu doneli, koje je Skupština donela.
Kada ima dobre volje da se nešto reši, može da se reši. Primer za to, poštovani građani Srbije, a i vi dame i gospodo poslanici, jeste Holandija, kada se ima dobre volje, kada se nešto organizuje. Zašto se ne ugledate na tu zemlju Evropske unije? Holandija ima samo 60 sunčanih dana godišnje. Holandija zatrpava more da bi dobila poljoprivredno zemljište. Holandija hrani pola Evrope. U Holandiji je najjača hortikultura u Evropi. Pretvaraju more u plodno zemljište. Primer Francuske, kako Francuska razmišlja o mleku, jer je malopre neko spomenuo mleko, nestašicu mleka, jeste subvencija države, koja pomaže seljaku 40%, i zato su najveći proizvođači mleka u Evropi, stara se o svom seljaku koji proizvodi hranu.
Mi imamo bogom dano, a ne znamo da iskoristimo. Ne zato što ne znamo, nego jednostavno nekome nije to interes. Neko radi protiv ove države. Jer, sve zavisi od ljudi, onih koji su na vlasti, iliti one većine od 126 koja će da kaže da ovo nije Srbija ili ne znam ni ja, koja može sve doneti sa tih 126 glasova.
Vidite, u toj Evropskoj uniji, u koju se vi kunete, sve je organizovano. Već deset godina nas uvodite i ko zna kad će to biti. Zašto bar jedan segment svega ovoga, iz svih ovih silnih zakona koji su doneseni ne liči na tu Evropsku uniju? Ne liči jer je sve uništeno u ovoj državi, nažalost. Sve je više nezaposlenih, poljoprivreda je uništena, seljak ne zna više ni šta da seje i nije siguran ni u šta, nije siguran ni u uvozno seme, ni u zaštitu zemlje, jer je sve na tržištu sumnjivo. Jednostavno, sve će to brzo doći na videlo i isplivaće.
Vi, ne vi lično, gospođo Đukić, ne obraćam se vama, vi gospodo iz poslaničke grupe, samo se tako ponašajte, građani Srbije ovo gledaju, nećete dugo trajati. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnesen u ime Poslaničke grupe SRS i odnosi se na član 89. stav 1. Predlog je da se taj stav jednostavno briše. Zašto? U jednoj rečenici to bi glasilo ovako: briše se jer je u neskladu sa odredbama propisa koji se odnose na svojinu i poreze na imovinu i nema jasno zakonsko određenje. Ova vrsta naknade je jednostavno nešto što je nasleđeno iz prošlosti, iz prošlih vremena društvene svojine i nedovoljno je definisan pojam.
Evo primera iz prakse, tj. stvarnog stanja na terenu. Lokalna uprava nikada nije definisala šta je to, ni dan-danas, i zato se primenjivala selektivno. Opštine koje se smatraju bogatijim nisu vodile tu vrstu naknade. Nisu uopšte htele da ulaze u tu problematiku jer su imale druge izvore prihoda kroz poreze. Siromašne opštine, na drugoj strani, faktički su bile primorane pa su uvele tu vrstu naknade, kako bi pokušale da prežive, mada su znale da ima mnogo toga nedefinisanog. Desilo se to da su građani Srbije dovedeni u neravnopravan položaj, jer su neki plaćali, a neki ne. Čuli smo i u dosadašnjim izlaganjima, a i vi to dobro znate, da tako ne može, svi građani su po Ustavu ravnopravni, a ovaj primer koji navodim nije takav.
U ovom zakonu se nigde ne mogu prepoznati kao definisani merila i kriterijumi, pa čak ni sam pojam, kako, zašto i na koji način ovu oblast urediti i definisati. Zato sam u ime Poslaničke grupe SRS i predložio da se u članu 89. stav 1. Predloga zakona briše. Uopšte, neprihvatanjem velikog broja amandmana koje su poslanici podneli, poslanici SRS, doći ćete u situaciju, a mi vas samo upozoravamo, da će se sve još više zakomplikovati, na teret građana, koji će čekati dve-tri godine na izmene pojedinih rešenja. Naša ideja je u stvari bila da se omogući brži postupak i sve uprosti, a samim tim i pomogne građanima.
Moram da vas podsetim na nešto što sam već govorio u više navrata, na nedefinisane granice države Srbije, na neurednost u ovoj oblasti i na katastarske karte kojima se i dan-danas mnoge opštine služe i postupaju po njima. Te karte su, verovali ili ne, poštovani građani, još iz 19. veka, što narod komentariše i govori – iz doba Marije Terezije. To je istina. Na mnogim delovima na terenu nema ni traga od onoga što je ucrtano u njima; došlo je do pomeranja tla, reka, kanala, šuma, uvala itd. Ovo govorim jer želim još jednom da istaknem opštinu Apatin, gde su očigledni ovi primeri o kojima sada govorim.
Molim vas da konačno krenete u rešavanje tih velikih problema, koji predstavljaju kasnije, u toku sprovođenja ovog zakona u praksi, uvođenja nekih novih sistema, ne znam kako to da nazovem, jer u zakonu se ne može prepoznati i definisati namera koja bi rešila ove probleme... Znači, i dalje postoje u katastrima karte koje…
(Predsednik: Molim vas, nemate više vremena, ali završite rečenicu.)
Evo, još jednom apelujem da se konačno izmene te karte koje postoje od Marije Terezije. To je katastrofa.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine ministre, u ovom kratkom vremenu ja ću se zadržati, i obratiti se građanima i vama prisutnima ovde, najviše na izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu. To je aktuelno u celoj Srbiji i uglavnom lokalne uprave o tome pričaju i prepričavaju izmene i dopune i ovo što smo nedavno radili, u decembru čini mi se, ovaj zakon.
Možemo konstatovati, a izvučeno je iz Zakona, da se porezima na imovinu u smislu ovog zakona smatraju porezi na imovinu, porez na nasleđe i poklon i porez na prenos apsolutnih prava. Vlasti pojedinih opština i gradova razmišljaju da ne primene maksimalnu stopu poreza na imovinu 0,4%, koja je propisana nedavno usvojenim zakonom. Republička vlast je odredila da maksimalna stopa poreza za fizička lica na nepokretnosti bude 0,4% i na zemljište 0,3%, a svaka lokalna samouprava ima rok do 1. aprila da odluči da li će biti manje.
Izmenama Zakona o porezu na imovinu, onog prošlog, za najveći broj građana sa imovinom vrednom do deset miliona dinara poreska stopa nije promenjena, ali su smanjene poreske olakšice, pa će ovaj namet biti povećan mnogima. Ipak, država je odlučila da 2011. godine to povećanje ne može da bude veće od 60% u odnosu na prošlu godinu.
Mnoge opštine za sada se ne izjašnjavaju o tome da li će smanjiti maksimalnu poresku stopu. Dakle, ovaj porez je glavni instrument poreske politike na lokalnom nivou i predstavlja prihod koji opštine same naplaćuju. Izmenama Zakona olakšice su manje, pa će opštine biti na testu. Razmišljaće da li je previše da se građanima poveća porez 60%, s obzirom na to da je izborna godina i to su potencijalni glasači, ali i kako će popuniti opštinsku kasu, na drugoj strani. To je velika dilema.
Odmah na početku ću da se zadržim na jednom komentaru. Obradu poreza koji ostaje u lokalnim samoupravama po ideji Mlađana Dinkića sada rade opštine. Ranije su to radile kancelarije, poreske kancelarije u opštinama. Odmah se nameće pitanje, ako to sada rade opštine, šta je sa zaposlenima u toj poreskoj administraciji? Niko nije dobio otkaz, a ostali su zaposleni, a opštine su morale da formiraju nova odeljenja i da zaposle određeni broj novih ljudi kako bi mogle kvalitetno da obrađuju ovaj deo poreza. Mnogi su se snašli, ali ima opština koje se nisu snašle. Tek od pre dve godine opštine su pokušale da uvedu red u popisu svih nepokretnosti i da nateraju vlasnike da plaćaju porez. Sada pitam, a to sam već više puta i govorio ovde u Skupštini, kako, kada nisu ni granice ove države rešene? Opština Apatin ima jedan pogranični pojas gde ima dosta nekretnina, za koje jednostavno nikome ne plaćaju, nikakav porez, zato što država nije rešila granice. Zamislite, državne granice.
Na drugoj strani, prošle godine, isto imamo podatak, jedan veliki grad je uspeo da poveća za 40.000 broj upisanih nekretnina, a do tada nije niko plaćao. Da li treba očekivati da se sada tim povećanjem broja obveznika smanje opšte stope za sve? Šta ne valja u postojećem zakonu i postojećem sistemu, u stvari? Malo učešće u prihodima lokalne samouprave, svega oko 5%, velika dugovanja poreskim upravama, odsustvo terenske kontrole, nizak stepen naplate (oko 50%, rekao sam) i više od 40% nekretnina koje nisu obuhvaćene oporezivanjem. Ako je verovati, a zašto da ne, državnom sekretaru Ministarstva finansija Miodragu Đidiću, od 2000. godine do danas budžet Srbije je oštećen za oko 95 milijardi dinara, koliko je otkriveno poreskih utaja. A koliko ih nije otkriveno? Mnogo. To samo može da se pretpostavi.
Možemo konstatovati i da su lokalne samouprave krive što deo privrednika ne plaća poreze, jer zbog takozvanog tolerisanja dugova obaveze se ne plaćaju. Onim moćnim, koji treba da plate, niko ne sme da priđe i da traži i pošalje opomenu, tužbu ili, ne daj bože, nešto drugo, a komentari su – što bi ljudi plaćali, ako ih ne plaća ni Vlada ni predsedništvo. Oni mogu kako hoće, a ja ću za to „kako hoće“ probati da navedem dva primera iz moje opštine, veoma drastična, o kršenju zakona, koji ova vlada krši.
U ime poslaničke grupe tražim u parlamentu, pred svima, pred javnošću, pred građanima opštine Apatin, samo postupanje po zakonu. Naime, 1. decembra 2009. godine prodato je 70% akcija „Apatinske pivare“ po ceni od 7.001 dinar, a sutradan, 2. decembra prodato je 1.949.930 akcija po malo višoj ceni – 8.406 dinara, što ukupno iznosi 1.950.000 akcija, koliko, prema evidenciji Centralnog registra, „Apatinska pivara“ poseduje. Dakle, izvršen je promet 100% akcija i promenjen je vlasnik.
Kako do današnjeg dana kupac nije podneo poresku prijavu za utvrđivanje obaveze plaćanja poreza na promet apsolutnih prava, koji je u smislu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava prihod opštine Apatin, gde se i nalazi sedište pravnog lica koje se prodaje, a što je, u smislu člana 36. stav 1. Zakona o porezima na imovinu, bio dužan u roku od deset dana od izvršene kupoprodaje, u cilju vođenja zakonitog postupka utvrđivanja obaveze plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava iz člana 24. istog zakona, zamolili smo i poslali dopise na mnoge adrese, i Ministarstvu, da se samo postupi po zakonu. Poslali smo dopis Beogradske berze, izvod iz registra Agencije za privredne registre, obaveštenje Centralnom registru o finansijskoj transakciji, obaveštenje o sticanju akcija od 4. decembra. Sve papire smo poslali, međutim, do današnjeg dana toga nema. To je kršenje zakona.
Hteli smo u decembru da konkretizujemo nešto sa amandmanom koji je podnela Srpska radikalna stranka, međutim, Vlada to verovatno nije ni gledala, ni obraćala pažnju, samo zato što dolazi iz poslaničkog kluba SRS i jednostavno ga je odbila. Tim amandmanom smo predložili dopunu Zakona o porezu na imovinu, kako bi se ovom pravnom normom obuhvatila situacija berzanske i vanberzanske prodaje pravnih lica putem preuzimanja njihovih akcija na berzi, koje novom vlasniku daju pravo raspolaganja celokupnom imovinom pravnog lica.
To bi poboljšalo zakon i time bi se popunila pravna praznina koja je dala mogućnost poreskim organima da u primeni člana 24. stav 1. tačka 2) ovog zakona prodaju svih akcija pravnog lica na berzi kod preuzimanja tumače kao puko preuzimanje nekakvih bezvrednih papira, za koje ne treba platiti porez na prenos apsolutnih prava, što je smešno.
Tako je ogromna transakcija prodaje 1.950.000 akcija „Apatinske pivare“ 1. i 2. decembra 2009. godine, vredna 170.000.000 evra, ostala neoporezovana porezom na prenos apsolutnih prava. Obrazloženo je da se kupovinom svih ovih akcija ne kupuje celokupna imovina „Apatinske pivare“, kao da te iste akcije ne izražavaju na tržištu berzansku vrednost celokupne imovine „Apatinske pivare“, što je smešno, već su neka posebna vrednost za sebe, odvojena od imovine pravnog lica.
Porez je trebalo da iznosi 409.000.000 dinara, bez kamata, što bi se slilo u praznu kasu opštine Apatin, ali ni do danas od toga nema ništa. To su sredstva kao ustupljeni prihod lokalne samouprave iz člana 35. stav 1. tačka 3) Zakona o finansiranju lokalnih samouprava. Na drugoj strani, Vladi su puna usta da hoće jaku lokalnu samoupravu, decentralizaciju, unije, regione. Potpuno suprotno se postupa.
Ako ste.. Ne vi, to sam pričao i ministarki finansija, koja je, po vama, bila nestranačka ličnost. Ona nije odgovorila da li postoje neki lobiji koji su to zakočili, ali podsećam vas da ovaj predmet pravno ne zastareva pet godina i da ćemo vas podsećati na svakoj skupštini na ovaj slučaj kršenja zakona, a videćete, građani opštine Apatin, šta se iza brega valja. Mora istina da izađe na videlo.
Taman imam još vremena da navedem drugi primer iz opštine Apatin, kakva je nebriga. Takođe se radi o prihodima lokalne samouprave, gde je predmet procena vrednosti kapitala „Metala“ Apatin, preduzeća koje je sada u rasulu, a koje je radilo. Inače, jedan od kupaca je bio sadašnji naprednjak, jedan od vodećih ljudi kod nas u opštini, gde su radnici štrajkovali, nemaju nikakva prava. Svima su se obratili, ali niko nije uspeo da im odgovori.
Došli su do podataka, a i ja sam došao, kao član Odbora za privatizaciju, da nisu našli u prospektu privatizacije navedenu procenu vrednosti kapitala sledećih stvari u tom preduzeću: trafo-stanice snage 630 kilovata, kotlarnice sa pratećim sadržajima, radničke menze sa opremom, otvorenih i zatvorenih magacina, strugova raznih tipova (deset komada), raznih glodalica, raznih brusilica, voznog parka, putničkih i teretnih vozila, ostale opreme i inventara iz popisnih lista.
Smatramo da sva ova imovina koja nije obuhvaćena prilikom prodaje ima svoju vrednost, jer i dan-danas se koristi u procesu proizvodnje. Trenutno ne, jer sve je stalo. Svakako bi uvećala vrednost „Metala“. Samim tim, i onaj porez na kapitalnu dobit od 5% koji ostaje lokalnim samoupravama bio bi veći.
Znači, imamo suprotnosti, jedno se priča, drugo se na terenu radi. Totalno je neprimerena procena vrednosti kapitala. Verujem da ti ljudi i dan-danas sede u Agenciji. Ti ljudi su se obratili na oko 15 adresa, Odboru i ministarstvima i nisu dobili nikakav odgovor. Oni su izbezumljeni, ne primaju platu.
Morate prvo da evidentirate nešto, da biste mogli da naplatite poreze. Izvinjavam se, kratko je vreme, dalje ćemo po amandmanima.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, evo, poslednji sam govornik po ovom spisku; ostalo je još petnaest minuta, duže ne može da traje, jedino ako će ministarka da se obrati posle mog obraćanja javnosti.
Dakle, govorim o sportu i mislim da niko nije do sada spominjao ono što bih hteo da spomenem u ovih petnaest minuta, a to je najbitnije da se kaže, mimo sportskih klubova „Partizana“, „Zvezde“ i ostalih stvari. Baziraću svoje izlaganje na nečemu o čemu do sada nije niko govorio, a to je, slažete se, gospođo ministarka, savremeni sociolozi kažu, da je nivo razvijenosti sporta najbolji pokazatelj opšte razvijenosti nekog društva.
Da bi se analizirala struktura sporta u jednoj državi potrebno je analizirati stanje, probleme u sledećim oblastima (a imali smo dosta vremena i godina da to analiziramo): školski sport, stručni kadrovi, sportska infrastruktura, vrhunski i kvalitetni sport, i, naravno, veoma bitno za jednu državu, rekreativni sport.
Ono što je važno, to je izvor finansiranja. U članu 71, sa naslovom „Imovina“, kaže se da sportsko udruženje može sticati sredstva i ostvarivati prihod od priloga, članarine, donacija i poklona, subvencija, nasleđa, kamata na uloge, zakupnine, dividendi, usluga, sponzorstva i drugih komercijalnih, marketinških, poslovnih i privrednih delatnosti i aktivnosti, u skladu sa zakonom.
Kažem, važan izvor finansiranja sporta moraju da budu i poreske olakšice, koje ne vidim u ovom članu. Sport mora da ima velika poreska rasterećenja. Da li je to predviđeno? Nije. Da li je država snažan partner u privatizaciji, kao garant? To ne vidimo iz ovog zakona, a to je potrebno za one koji su zainteresovani da ulažu u sport.
Ta sigurnost ne postoji za ljude koji su spremni da ulažu u sport. Propadanje klubova je rezultat povlačenja države i preduzeća iz finansiranja; do sada je to tako otprilike izgledalo. Sve ipak zavisi od finansiranja. Možemo napraviti idealan zakon, a da li će biti profitnih interesa, eventualno nekih koji su zainteresovani da ulažu, u ovom momentu, kroz ovaj zakon, mislim da neće biti.
Privatizacija je možda najzanimljiviji, ali ne i najvažniji posao koji čeka sportske radnike u budućnosti, jer je dobar sistem finansiranja rešenje mnogih problema.
Mali sportovi ili tzv. nekomercijalni sportovi su veliki problem. Srbija i u tim sportovima ima svetski poznate rezultate, svetski poznate pojedince i sportiste, klubove, koje u ova nesrećna vremena niko ne spominje. Izuzetno malo su zastupljeni u medijima, što je katastrofalno za razvoj takvih sportova. To je doprinelo odustajanju mnogih zainteresovanih finansijera za te male sportove (složićete se, bilo ih je jako malo) ili sponzora koji su svoju šansu tražili upravo u predstavljanju svojih preduzeća ili kompanija kroz te sportove. Naravno da su odustali, novine i štampa pišu o mnogim drugim stvarima; to je neko pričao pre mene.
O tome se u ovom zakonu ne govori. Mali klubovi su u svim sportovima u Srbiji u unutrašnjosti, uglavnom; iz njih se regrutuju talenti i oni su ostavljeni da se sami staraju o sebi kako znaju i umeju, a to znači gašenje velikog broja takvih klubova u Srbiji. Složićete se, to nije perspektiva sporta u Srbiji.
Ono sa čime se mi iz Poslaničke grupe SRS apsolutno ne slažemo, a videli smo i mnogi diskutanti iz vladajuće garniture i koalicije, jesu tri načina privatizacije. Odmah se sumnja na nešto što je nedefinisano; kada je nedefinisano, a ima više načina realizacije, nije dobro. Ipak živimo u zemlji Srbiji, gde se malo šta moralno može podvesti pod neku ljudsku osobinu, nažalost, a ako to nije zakonom uređeno, tek onda predstoje razna razmišljanja.
Moramo da znamo šta želimo, jer ako privatnik registruje ili privatizuje neki klub, šta ako privatnik bankrotira? Sve staje, gasi se. Ne samo prvi tim, najstariji, gase se i sve škole, pionirske, omladinski podmladak i ceo sistem tog kluba. To ne vidimo i ne prepoznajemo u ovom zakonu.
U mnogim slučajevima ima onoga što je važnije od novca, a to je obrazovanje, koje je veoma važno, koje prati sport. Pitanje je dalje – kako iz skromnih sredstava plaćati i održavati infrastrukturu? To je vrlo veliki deo budžeta bilo koje sportske organizacije.
Država, to smo govorili, ali još jednom konstatujemo, ovim zakonom nije stvorila uslove da stimuliše velike kompanije, preduzeća da ulažu u sport, kako bi na drugoj strani oni koji ulažu bili oslobođeni nekih davanja.
Pošto vidim da imam vremena, navešću jedan dobar primer iz opštine iz koje dolazim. U prošlom mandatu bio sam zamenik predsednika opštine, a sada sam predsednik Skupštine opštine i zajedno sa SPS-om još uvek se borimo da ostanemo na vlasti. Pre šest godina lično sam bio domaćin jednog kvalitetnog skupa, gde je bilo dvadesetak ljudi iz sveta sporta. Bilo je i univerzitetskih profesora, doktora nauka, aktivnih sportista, vrhunskih, trenera koji su nekada imali i nosili olimpijske medalje, a danas su vrhunski treneri. Radi se o školskom sportu. Tu se rodila jedna ideja, koja je prosleđena sa tog skupa na sve adrese: Vlada, predsednik države, resorno ministarstvo, pokrajinska vlada itd. Date su smernice da se pomogne, pošto su to sve stručni ljudi, donošenju novog zakona o sportu, ali ni do dan-danas nismo dobili nikakve odgovore. Kada sam malopre čuo da ni gospođa Čomić nije dobila odgovor na svoje pitanje, onda me ne čudi zašto mi nismo dobili odgovore na ta veoma stručna i kvalitetna pitanja, koja su išla uz sugestiju.
Ono što nama iz poslaničkog kluba SRS smeta i na šta skrećemo pažnju jeste i naslov iznad člana 134: Potrebe i interesi građana u oblasti sporta u AP Vojvodini. Vlada Vojvodine, na čelu sa predsednikom Vlade Pajtić Bojanom, ima po ovom zakonu neograničena ovlašćenja. Odmah se osnovano sumnja na zloupotrebu i u ovom segmentu. Imamo Republiku, imamo Vojvodinu i velika ovlašćenja nekoliko ljudi. Da ne živimo u ovakvoj državi, da ne gledamo sve i svašta u svojoj okolini, pod ovakvim vladama od 2000. do danas, ne bih ovako govorio.
Član 137, lokalna samouprava, sa svojih 16 tačaka, zakonskih odredaba, to je prosto nemoguće. Navešću vam primer, opet iz svoje sredine, a kada završim, gospođo ministarka, vi ćete se setiti o kojoj sredini se radi i kako je taj savez radio.
Lokal nema sredstva za sve ovo, pogotovo posle drastično smanjenih budžeta ukidanjem velikog dela transfernih sredstava. Znači, krivac je država. Radi se o opštini Apatin, ona je zaista izdvajala velika sredstva za finansiranje klubova, tj. mnogih obaveza koje klubovi imaju. Izgrađene su dve sportske hale, a treća je u izgradnji, sopstvenim sredstvima. Uz postojeće tri, ukupno imamo šest sportskih objekata koji su u sklopu osnovnih i srednjih škola.
Nismo čekali donošenje zakona, već smo preduhitrili zakon. Na tim skupovima smo dogovorili formiranje sportskog saveza opštine, krenuli smo u akciju i to je rezultat dosadašnjeg rada. Preko Sportskog saveza opštine sredstva se usmeravaju klubovima, a knjigovodstvo tih klubova vodi Sportski savez, bez naknade. Klubovi nemaju taj problem. Finansirane su putem saveza i opštinskog budžeta sledeće stvari: prevoz klubova na takmičenja, redovna liga, plus ostalo, lekarski pregledi svih sportista, osiguranje svih sportista, kompletna oprema za klubove po određenim kriterijumima, stipendije sportista svih uzrasta po kategorijama – reprezentativci, talenti i mlađi talenti, besplatni termini u svim sportskim halama u celoj opštini, plate trenerima po određenim kriterijumima, kotizacija, a posebno za vrhunske takmičare, njihove pripreme i putovanja na svetska i evropska takmičenja koje mi u našoj sredini imamo.
Uspeh je bio neverovatan: od 27 klubova, kada smo osnovali Sportski savez, na početku, došli smo u situaciju da danas imamo 57 klubova. Uspeli smo da veliki broj mladih zainteresujemo za sport i dovedemo ih na zelene travnjake i sportske hale. Odvojili smo ih od droge i od kafića. Sve je bilo idealno, čak je i naš savez opštine Apatin dobio prestižno priznanje od države za učinjeno; vi ste bili tamo, gospođo ministre. Majska nagrada Sportskog saveza Srbije, najveće priznanje koje može država da dodeli nekom savezu.
Sada smo dočekali, u ovom momentu, da možemo samo 30% svega ovoga da finansiramo. Nije kriva opština, imali smo dobru ideju. To je ono od malopre, da sve zavisi od finansiranja.
Recimo, navešću primer Kajak kluba Apatin, koji ove godine slavi, čini mi se, 65 godina postojanja, koji je dao olimpijce. Imamo dva olimpijca koja su potekla iz Apatina. Da podsetim one koji ne znaju i javnost, prvi olimpijski kajak je napravljen u Apatinu. Imamo veliku tradiciju i organizujemo velika takmičenja. Sada smo došli u situaciju, na godišnjoj skupštini u nedelju, da je pred gašenjem, jer nema zainteresovanih za finansiranje.
Možemo donositi zakone koliko hoćemo, ali opština ne može da preživi u ovom momentu zbog ukidanja tih transfernih sredstava. Jednostavno, sudbina tog kluba, a i mnogih drugih klubova u opštini i Srbiji biće neizvesna.
Kada govorimo, pošto imam još malo vremena, o sportu u školama, malo je časova fizičkog. Malo je apsolutno. U zakonu treba doneti... U nekim školama kojima sam prošao postoji i opšte fizičko i stručno fizičko, pa da ne kažem svaki dan, obavezno, jer jedino tako ćemo decu, od predškolskih ustanova do fakulteta, odvojiti od kompjutera, od soba, jer je to postalo već zarazno. Imaćemo degeneričnu naciju, nažalost, ako to ne uradimo. Gledam koliko mi je vremena ostalo, ali ono što ne stignem, biće prilike da kažem u pojedinostima.
Veoma je važan, samo da dotaknem, rekreativni sport za zdravu naciju. Da bi se ljudski organizam mogao regenerisati u fizičkom i mentalnom smislu, neophodno je upražnjavati sportske aktivnosti kao ličnu potrebu, u cilju odmora, rekreacije, razonode i zabave. Postojeći problemi su nedostatak objekata, životna tranzicija i dužina radnog vremena, a i navike za bavljenjem sportom. Nemamo podatke koliko stanovnika naše zemlja se bavi rekreativnim sportom, ali imamo podatke da se u Skandinaviji do 75% stanovništva bavi rekreativnim sportom i da je to na veoma visokom nivou.
Danas se smatra da je sport nezamenljivo sredstvo za formiranje kulturnih stereotipa, kao i efikasan put za prevazilaženje krize identiteta i legitimiteta nacije. Država se može ponositi sportskim rezultatima ako su ti rezultati odraz zdravlja i sposobnosti kompletnog stanovništva, a ne plod sporadičnog uspeha pojedinaca, a da ne spominjemo, ako su plod nedozvoljenih sredstava u sportu. Ne smemo imati moto – cilj ne bira sredstvo. To ne sme da bude u sportu.
Koliko mi je ostalo vremena, da ne počinjem novu temu?
(Predsednik: Deset sekundi.)
Deset sekundi. Evo, iskoristiću momenat da damama u Skupštini koje su ovde zaposlene i vama prisutnima, a naravno i svim, kao poslednji govornik, svim damama u državi čestitam 8. mart. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, žalosno je što pričamo o zakonu nad zakonima, a to je budžet, kao sam narod kaže, to je žila kucavica ili arterija jednog organizma, a sala je ovako prazna, a ne slušaju ovu diskusiju oni koji čine skupštinsku većinu.
U našoj napaćenoj državi Srbiji je nastupila sezona gladi, a to je ono najbitnije što treba da se istakne ovde. Treba reći istinu što pre, za veliku većinu građana, nastupila je sezona gladi, i nastupiće tek u 2011. godini, a ova ista vlast priznaje 700 hiljada nezaposlenih. Mi iz SRS tvrdimo da je to daleko veći broj i kada uzmemo onaj socijalne deo budžeta i kada pokušamo da rasporedimo po glavi nezaposlenog dobijeno nekih 15 evra u proseku primanja.
Šta to znači? Dame i gospodo, poštovani građani, to znači da je po kriterijumima međunarodnih humanitarnih organizacija, hteli mi to ili ne, toliki broj ljudi sa se smatra hronično ili ekstremno gladnim i siromašnim. Ljudi tavore, ne znaju da li će da prežive i dožive sutrašnji dan.
Za sve to u ovoj Srbiji gde poljoprivreda može da čini glavni izvor prihoda, pored plodnih polja Srema, Banata, Bačke, Mačve, Pomoravlja, a mi smo sve dozvolili stranim firmama, da unište ovu srpsku poljoprivredu.
Naravno da se onda svaki normalan građanin sa pravom pita u kakvoj državi živi i kakva je vlast koja je vodi. U ovoj zemlji, ova vlas i ova politika, politička elita, o gladi ne raspravlja, već raspravlja o statističkim podacima tih ljudi koliko ih ima i ništa ne preduzima kao bi pomogla tim ljudima da prežive, a morala bi, jer bi to bio teški minus za njihove političke poene.
Kada analiziramo projekciju budžeta za 2010. godinu sa projektovanim deficitom od 120,5 milijardi, dolazimo do zaključka sledeće sadržine, da je
neoliberalizam propao u svim zemljama, samo nije u Srbiji. Tržišni fundamentalisti koji nemaju ni dana radnog staža u privredi su potpuno uništili privredu ove zemlje, odradili su ovaj posao valjano. Teže je bilo uništiti privredu onakvu kakva je bila, nego je sačuvati. Ostalo im je još da prodaju EPS, Telekom, Puteve i Vodu, oni mogu da idu tamo gde su krenuli još davno a to je u one zemlje gde imaju duple pasoše.
Prodajete i predajete sopstvene građane bez imalo svesti. Moramo postaviti pitanje i tražiti odgovor, kao funkcioniše ova vlast, a vi ste i sami gospođo ministre, rekli, da ima mesta zaduživanju. To ste izjavljivali u medijima. Bazira se na dva osnovna postulata – rasprodaj sve što se može rasprodati u državi i uzmi kredite od svih koji ti nude i od onih koji možeš, da bi napunio budžet. Istina je porazna. Budžet se puni iz poslednjih rasprodaja porodičnog blaga, iz kredita koji se sumanuto uzimaju, tako nam se dugovi popeše na 35 milijardi dolara.
Može li neko da negira ovo? Danas je ova vlast zadužena četiri puta više nego što je ovu državu zadužio Milošević.
20/1 DM/VK 13,15-13,25
O tome morate da razmišljate, pogotovo vi poštovani građani, koji ste glasali za ove koji su sve vas, jednostavno drsko i bezobrazno slagali. Zar je moguće da ne vidite kakvo je stanje u državi? Zar nismo postali komercijalna civilizacija koja počiva isključivo na konkretnim novčanim interesima? Jesmo. Doveli ste, ili stvorili ste državu kojoj nema ni ljubavi ni sažaljenja nego samo suvi i jasni interesi.
Niko iz vlasti nije hteo da odgovori na bezbroj pitanja koja smo mi iz SRS postavili ovoj vlasti. Pitanje je vrlo jednostavno. Ako sve rasprodamo od čega će živeti naši potomci, a kako mislite da će ova država da vrati dugove? Oni moraju da se vrate. Džabe ni ručka nigde nema. Penzije ćete isplaćivati iz kredita, umesto da se ulaže u privredu, pa da se iz privrede zarade penzije. Kunete se u državu i naciju i nećete da priznate da je država pred bankrotom. Nacija izumire, 35.000 ljudi svake godine više umre nego što se rodi. Vi koji ste na vlasti kao papagaji svakodnevno u svim medijima ponavljate – živele evropske integracije, živele evroatlanske integracije, a u stvari je ono drugo – živela demagogija i prevara. To je stvarno stanje ove države.
Konačno, vi ste zajedno sa nekima iz Vlade govorili da imamo još vremena za zaduživanje, što je suludo. Po projekciji ovog budžeta čini nam ste da ste spremniji nego ikad da otmete novac od poreskih obveznika. To je zna se, po ugledu gangstera sa Lou Strita i to je istina. Ne morate vi to priznati, ali Srbija je u velikoj opasnosti. Moguć je i najgori scenario. Odgovorite nama i građanima kako se zove kada neko namerno uništi i podriva ekonomiju i suverenitet nezavisne države? Kako se to zove? To je veleizdaja poštovani građani.
Nama iz SRS dužnost i tradicija nalaže da vas kao istinski rodoljubi upoznamo u upozorimo sa režim širi laži, neistine i o prestanku krize. Naše analize pokazatelj govore da kriza ulazi u drugu mnogo opasniju fazu. Stručnjaci upozoravaju. Sredinom 2012. godine očekuje se veliki slom svetskog finansijskog sistema. Kod nas se očekuje da najveći udar bude 2011. godine. Pa pobogu, to je sledeća godina, a mi govorimo o budžetu za sledeću godinu.
Jedino i svakodnevno što možemo da čujemo od vas iz Vlade i predsednika države koji se samo šepuri Neron, zadovoljan svojim izgledom i ništa drugo ne preduzima, da je EU po svaku cenu …

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, jedino i svakodnevno što možemo da čujemo od ove vlasti, jeste da EU nema alternativu po svaku cenu. Da li je to baš tako? Da li je to pravi put?
O tome nema rasprave, o tome ne sme da se priča.
Pravo stanje EU građani Srbije ne znaju zato što nema tih informacija, a i mnogi poslanici ne znaju o čemu se radi.
Evropske države, sa različitim pogledima na globalna pitanja, predstavljaju mnogo više problema za međunarodnu zajednicu nego što to doprinose rešavanju tim problemima. Alen Lansur, predsednik budžetske komisije, a voleo bih da ovo dobro saslušate, i Evropskog parlamenta, kaže da Evropa nema više sredstava da finansira svoju politiku. Ekonomsko finansijski problemi, i to posebno problematičnih zemalja Irske, Mađarske, Grčke, Italije, Španije, Portugala, pa i Rumunije, Bugarske, značajno umanjuju kapacitet EU da realizuju svoje strateške planove, a to su proširenje na Zapadni Balkan, tiče se Srbije, Istočno partnerstvo za zemlje bivšeg Sovjetskog saveza i izgradnje gasovoda Nabuko.
Sve to govori da je jedini spas za EU globalno partnerstvo sa Rusijom, jer se partnerstvo sa Amerikom pokazalo katastrofalno. Vašington ne želi konkurenta na globalnom planu, ne želi dobro EU, želi poslušnog partnera.
Zašto otvoreno ne govorimo da su Moskva, Pariz, Berlin pravilno procenili, da je vreme za izgradnju strateškog partnerstva, odnosno savezništva između EU i Rusije, i da je jedini izlaz naslonjenost jednih na druge.
To je bio Francuski predlog, koji je imao obećavajući ishod. EU na putu gde se pomera centar sveta ka istoku, ka Centralnoj Aziji i kada put tamo vodi preko Moskve, a ne prema Vašingtonu. I Sarkozi i Merkelova su i te kako svesni toga i prave strateški važan iskorak, postavljaju temelje budućnosti i možda je to naša šansa samo treba razmisliti.

Dame i gospodo narodni poslanici, neko kada spomene porez odmah se misli na to da država hoće da naplati i da popuni svoj budžet, a od nekog da uzme pare. Sada ću da navedem dva primera gde država ne postupa po zakonu koji je sama donela 31. septembra 2009. godine, Zakonu o prenosu apsolutnih prava. Navešću i primer. Znam da gospođa ministarka zna o čemu se radi. Radi se o prodaji 100% akcija "Apatinske pivare" Apatin.

Ovim amandmanom koji sam podneo hteo sam samo da nešto definišem. Međutim, očekivao sam da će Vlada da podnese amandman kako bi pojasnila i definisala upravo taj zakon. Međutim, ništa od toga. U stvari, šta se desilo?

Zakon o porezu na imovinu, kako bi se pravnom licu obuhvatila ta situacija i mogla opština da naplati taj deo poreza koji ostaje u stvari lokalnim samoupravama. Ovde ispred sebe imam i kupoprodajni ugovor, imam i rešenje Poreske uprave Novi Sad o onome što je država morala da učini. Imam i zahtev gde tražimo postupanje po zakonu. Međutim, obrazloženje Ministarstva finansija i još nekih je jednostavno neverovatno, gde se država odriče, u ovom slučaju pola milijarde dinara koje treba da pripadaju lokalnoj samoupravi.

Pošto imamo samo dva minuta, ne moguće je sve apsolvirati, jer je predmet opširan tvrdim, zajedno sa ekspertima koji se bave porezima, da smo mi u pravu, da sam ja u pravu i da je SRS u pravu, a ovaj predmet ne zastareva u narednih pet godina pa će biti još dosta pitanja, da se objasne ovi problemi kojima se država odriče pola milijarde koje treba da pripadnu opštini Apatin, u ime tamo nekih propisa i navoda da se nije prodala pivara nego samo akcije, neke bezvredni papiri na berzi.

Međutim, to je smešno. Vreme, vreme, hvala lepo.

Zamoliću vas da mi kažete koliko je ostalo vremena poslaničkoj grupi?

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, danas je pred nama izmena i dopuna Zakona o državnoj upravi, koji se svodi na dva člana. U članu 75a stav 2. kaže se – vršenje uvida i pribavljanje podataka iz evidencije, odnosno registra koji se vode u elektronskom obliku u postupku stava 1. ovog člana vrši se putem informacionog sistema koji obezbeđuje sigurnost i zaštitu podataka, o čemu je malopre i kolega Munjić govorio.
Predloženom izmenom i dopunom Zakona čini mi se da je u stvari nešto drugo po sredi, a to je da se utvrđuje dužnost organa državne uprave da pribavljaju podatke iz evidencije, odnosno registra koji vode državni organi i jedinica teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave i nosioci javnih ovlašćenja, čime se potvrđuje i kaže se uslužan odnos države prema strankama i građanima.
Pokušaj još jednog u nizu dodvoravanja vladajuće koalicije prema građanima. To sve lepo izgleda kad se stavi na papir i kad se stav pročita ovako. Međutim, elektronska uprava kad je spomenemo, nameće se pitanje, da li su ljudi obučeni, oni koji treba da rade na tome. To nigde ne piše. Predviđa se da to rade osobe sa osnovnim studijama sedmog stepena i ostalo kako je navedeno u ovim izmenama, ali šta ćemo sa onima koji već sad vode poslove upravnog postupka i donose rešenja u upravnom postupku. Šta sa njima? Svedoci smo da većina tih koji sad rade te poslove u stvari rade ih sa četvrtim i šestim stepenom.
U članu 92. postojećeg zakona je propisano da zaposleni sa višom školom u organima države uprave, pokrajini, opštini, gradovima i gradu Beogradu, mogu da vode upravni postupak i donose rešenja u upravnom postupku, najduže pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona koji je, čini mi se, u septembru 24. donesen. Pitanje je opet, šta će se desiti sa zaposlenima koji ne ispunjavaju tu obavezu.
U lokalnim upravama su najavljene i inspekcije koje ne znaju da odgovore na pitanje povodom člana 92. i kako ga primenjivati. Čini mi se da stalno nešto usavršavamo. U ovoj temi jesu i matičari. Predviđeni matičari, koji mogu da obavljaju taj posao u narednom periodu, jesu ljudi sa fakultetom, sa pravnim fakultetom, a zakonom je dozvoljeno da zatečeni matičari sa srednjom stručnom spremom, koji su uglavnom, polažu stručni ispit u roku od tri godine i mogu ostati na tom mestu. Kako onda usavršavamo upravu sa jedne strane, a sa druge zadržavamo ljude koji nemaju ni šesti stepen stručne spreme?
Veliki problem u lokalnim upravama i državnim upravama jeste i taj novac. Prema lokalnoj upravi država je dužna da izdvoji 1,7% bruto društvenog proizvoda.
Vidim da me niko ne sluša, ali to slušaju građani, to je najbitnije.
Za prošlu godinu lokalnoj upravi je uskraćeno 20 milijardi mimo zakona. Za ovu godinu u ovom periodu 16,8 milijardi evra. To je ukupno 36,8 milijardi evra, ili oko 400 miliona evra, a sa tim to je uskraćeno.
Da bi ovo sve moglo da zaživi u elektronskoj formi, potrebno je da se sredstva ulože, a tim sredstvima, koja su ukinuta upravo lokalnim samoupravama putem smanjenjem transfera, svaka opština je mogla da izgradi i sportsku halu i bazen i vrtić. Opštine imaju svoje planove i planiraju i očekuju ta sredstva. Smanjenje tih transfernih sredstava je direktno kršenje Zakona o lokalnoj samoupravi, a ovamo pričamo o usavršavanju komunikacija itd.
Oduzimanjem tih sredstava mimo zakona, ponavljam, lokalnim upravama su blokirani mnogi započeti poslovi, a najveći dužnik jeste država, samo zato što se ne poštuje zakon od strane onih koji trebaju da ga sprovode. Maksimalni broj zaposlenik, podsetiću građane, a i vas ovde prisutne, i one koji gledaju, da smo imali tabele koje je Vlada donela po kojima su se određivali brojevi zaposlenih u lokalnim i državnim upravama i da od toga ništa nije ispoštovano.
U republičkoj je trebalo da se smanji 2.800 i u lokalnoj administraciji 5.600. Ništa nije učinjeno, smanjeno je svega, po podacima koje imamo u SRS, oko 700 na državnom nivou, a na lokalu nije ništa učinjeno. Neka ministarstva i dalje zapošljavaju, lokalne uprave takođe, kao i javna preduzeća. Tu smo svedoci, to ne može niko da pobije. Time krše zakon koji ste sami vi doneli.
Navešću primer kontra jedne diskusije danas. U opštini iz koje ja dolazim, u stvari iz okruga iz kojeg dolazim, opština Odžaci, po tabelama koje ste vi doneli trebalo je otpustiti 47 radnika. U međuvremenu, dolaskom nove vlasti, DS na čelu, primljeno je novih 30 radnika. Jednostavno, ljudi nemaju gde da sede, dele stolicu bukvalno u jednoj kancelariji. To je ono čime se vi bavite, a ovamo šminkate i dodvoravate se putem ovakvih odluka i zakona.
Podsetiću vas, napravljene su i tabele koje propisuju i lako je izračunati da se predloženim izmenama i dopunama zakona utvrđuje dužnost organa državne uprave da vrše uvid i pribave podatke i sprovode donete zakone. Međutim, nažalost, oni se ne sprovode.
Lepo stoji tamo da na određeno vreme ukupan maksimalan broj ne može biti veći od 10% broja zaposlenih, po članu 3. Zakona o republičkoj administraciji, a ne poštuje se. Na neodređeno vreme ukupan maksimalni broj ne može biti veći od četiri zaposlena na 1.000 stanovnika, četiri promila, a prema poslednjem popisu stanovništva ni to se ne poštuje.
Na određeno vreme ukupan maksimalni broj ne može biti veći od 10% broja zaposlenih na neodređeno vreme, a svako prekoračenje od 1% iznad ovog procenta transferi i jedinice lokalne samouprave iz budžeta Republike Srbije smanjuju se za 1% opredeljenih mesečnih transfera u tekućoj godini. To je član 3. Zakona o lokalnoj administraciji.
Sve imamo lepo napisano, međutim, oni koji treba da sprovode ono što je napisano i što je ova skupština donela jednostavno to ne poštuju. Veliki problem lokalnih samouprava u stvari jeste upravo taj novac koji ne dostaje.
Da li je ova Vlada napravila neki plan? U medijima elektronskim ili štampanim, nije bitno, svakodnevno čujemo hvalospeve da je ova Vlada uspela da prebrodi krizu, da proizvodnja kreće, da će nam biti dobro, da smo najbolji u regionu, da smo bolji daleko od ostalih bivših republika Jugoslavije, pa čak i država u okruženju. Automatski se nameće pitanje kako to da smo najbolji, a sve te države u okruženju imaju stabilan kurs, a naš je klizajući, jednostavno se ne može utvrditi kakav će biti sutra, a kamoli za nedelju dana?
Po najnovijim informacijama, velika panika jeste i guverneru Šoškiću i Narodnoj banci od straha da kurs ne podivlja. Kada kurs podivlja iskustvo govori da onda i premašuje realnu vrednost. Stručnjaci govore da bi tada, ne daj bože, mogao da ode i na 200 dinara. Ovo nisu podaci sa pijace, ovo su tačni podaci.
Međutim, ova Vlada i dalje radi svojih ličnih interesa, dobijanja što više pristalica i političkih poena, priča nešto što apsolutno ni običan građanin ne može da poveruje. To će nekima koji se tako ponašaju da se obije o glavu, ali o tom potom.
Sve vlade u EU su donele neki plan štednje. Ako otvorite samo sajt Vlade Nemačke, ne morate znati nemački jezik da bi pronašli jednu reč, jedan glagol – šparen, što znači šparati – štedeti. U svim državama EU postoji plan štednje, racionalizacije državne uprave, upravo zbog svetske ekonomske krize, a samo kod nas ne postoji.
Ne postoji zato što ne sme istina da izađe na videlo, jer onda bi politička elita koja vodi ovu državu dobila velike minuse, a pitanje je kako bi prošla na sledećim izborima, a svedoci smo na svakom koraku da se predizborna kampanja zahuktava.
To je ono zbog čega sumnjamo da će uopšte ovaj projekat ovog zakona i izmena ova dva člana uopšte da zaživi i da uspe. Mi iz SRS dobronamerno to kritikujemo i upozoravamo pre svega, a vreme će pokazati u stvari šta se dešava i šta će biti sa ovim zakonom.
U obrazloženju stoji da nisu potrebna finansijska sredstva, što apsolutno ne može da bude tačno, jer za sprovođenje ovog zakona su potrebna sredstva. Kako će i kojim osnovnim sredstvima u opštinama i javnim preduzećima i ustanovama biti omogućena komunikacija elektronskim putem, ako nemamo ni obučene ljude, a nemamo ni sredstva za rad? Znači, i to je netačno, ali dobro, o tome će neko da sudi.
Lokalna administracija jeste u velikim problemima, a ja ću iskoristiti još ovaj nepun minut da pitam konkretno ministra. Mene a i ostale u SRS interesuje šta je sa dogovorom premijera Cvetkovića i patrijarha Irineja, koji su se dogovorili da budu vraćene sve matične knjige? Radi se ovom zakonu koji je država 1946. godine uzela od crkve i verskih zajednica zbog prepisivanja.
Gospodin Marković je rekao da ga je Vlada ovlastila da zaključuje pojedinačne sporazume sa crkvama i verskim zajednicama, čime će biti definisani konkretni slučajevi vraćanja knjiga. Podsećam, samo za Srpsku pravoslavnu crkvu je u pitanju 15.000 matičnih knjiga i još 6.000 koje se nalaze kod ''nadležnih'' arhiva. To je podatak koji je izneo gospodin ministar.
To je trebalo da se desi pre 60 godina, međutim nije, a Vlada je sama rekla da je spremna da to uradi u narednom periodu. Nadam se da će to i te kako pomoći mnogim statistikama, pogotovo kada su u pitanju podaci SPC, a i ako zaživi ovaj zakon da će to sve biti u elektronskom obliku i formi. Toliko, taman sam se uklopio. Hvala lepo.

Mada sam, gospodine ministre, računao da će biti više vremena, jer ovu temu o kojoj danas pričamo, mislim da se u svim segmentima ovog drugog zakona o kome govorimo, o lukama i unutrašnjoj plovidbi, dotiče opštine iz koje dolazim, a to je Apatin, koja zaista u perspektivi, a vezano za ovaj zakon, ima odličnu podlogu za dobru saradnju sa Ministarstvom, dobru saradnju sa državom, znači sa Vladom i samim tim bi bilo dobro i za opštinu, a i za budžet Republike Srbije, kada bi ta saradnja, onako kako je zamišljeno u ovom zakonu, bila sprovedena.
Zaista, iskreno kada govorim o ovom zakonu i sličnim nailazimo samo na probleme i to ogromne. Srbija otprilike pre godinu dana je potpisala Sporazum sa Hrvatskom, vi to znate, o plovidbi i plovnim putevima na unutrašnjim vodama i njihovom tehničkom održavanju kojim je definisano održavanje Dunava u pograničnom području. Tim sporazumom je definisano tehničko održavanje oko 130 kilometara vodotoka Dunava u pograničnom području, kao i pitanja o bezbednosti plovidbe. Mislim da je ovo bitno da se kaže, da je oko 130 kilometara vodotoka Dunava u pograničnom području.
Održavanje Dunava do sada bilo je nedefinisano, tako da su svi radili malo, a u stvari se nije radilo ništa i zbog čega je taj vodni put i ugrožen. Sporazum ne prejudicira granice između Srbije i Hrvatske na području Dunava koja nije definisana. Pitanje granica bi trebalo što pre rešiti jer bi tek onda primena ovog zakona imala smisla. Za sada je nejasno gde je granica i tu će biti problema oko saradnje, oko održavanja.
Posebno kritičan deo je kod Apatina i to vaše ministarstvo i ministarstvo koje je bilo odgovorno za ovu priču i pre vas je konstatovalo, ali se ništa nije uradilo po tom pitanju, a trebalo bi što pre, to bolje, jer moglo bi doći do katastrofalnih posledica. Da ne pričam sada o načinu kako je obaloutvrda rađena, jer Hrvatska je radila svoje šporne, a Srbija nije.
Tim špornama se preusmerava vodeni tok Dunava i matica se baca na obalu Srbije i roni, to ste vi ministre posetili i videli, to je ogroman, zaista ogroman problem. Još nešto bih hteo da kažem u okviru ovo malo vremena što imam, a to je loše ili izuzetno loše stanje u ovoj grani privrede.
Hvala lepo na dobacivanju. Evo, kolega Marković mi kaže da potrošim sve vreme. Hvala lepo, i zaista mislim da ću u svojoj diskusiji istaći mnoge stvari korisne takođe za samo ministarstvo.
Dakle, izuzetno lošem stanju u ovoj grani privrede doprinele su i brzoplete odluke nekih vlada, pa rekao bih čak i ove vlade, čini mi se. Izmena uredbe o uslovima plovidbe stranih brodova domaćim plovnim putevima u suprotnosti je sa planskim dokumentima i nacrtom ovog zakona o lukama.
Dodeljivanjem statusa luke otvorene za međunarodni saobraćaj pristaništu u Beočinu nanosi se ogromna šteta domaćoj privredi, i moramo to konstatovati, zbog čega će pre svega Luka Novi Sad izgubiti značajne prihode od pretovarne delatnosti zato što će strani brodovi moći direktno da odlaze i da vrše pretovar u Beočinu.
Sporna izmena pomenute uredbe urađena je u suprotnosti sa nekoliko planskih dokumenata Republike Srbije i sa njom se obesmišljava nacrt zakona o bezbednosti plovidbe i lukama na unutrašnjim vodama. Tom spornom uredbom o kojoj govorim nekadašnjem pristaništu, ponavljam za sopstvene potrebe, koje se nalazi u sastavu fabrike cementa Lafarž u Beočinu, dodeljen je status luke otvorene za međunarodni saobraćaj, čime se krši važeći prostorni plan Republike Srbije i tako se krši predlog prostornog plana Srbije koji ne predviđa postojanje luke otvorene za međunarodni saobraćaj u Beočinu. Napominjem da "Lafarž" nije firma iz Srbije, svi znamo ko drži cementaru u Beočinu.
Koridor 7, transevropski put rekom Dunav jednako je velika šansa za razvoj Srbije kao i Koridor 10. međutim, naša zemlja nije uspela da u punoj meri iskoristi ovu prednost, da rečni saobraćaj treba da postane ne zamenjiva i ne zaobilazna komponenta transportnog sistema Srbije, a Dunav kičma razvoja privrede.
U razvijenim zemljama su davno počeli da koriste prednost besplatnih vodenih saobraćajnica. Sistemom kanala je dat novi kvalitet ovim saobraćajnicama. Međutim, kod nisu iskorišćene sve mogućnosti. Uprkos ovim prednostima privrednici koji se bave vodenim transportom nailaze na mnoge probleme. Sada ću u ovom izlaganju da napomenem neke od njih.
Prisutna je slaba infrastruktura u lukama i na graničnim prelazima, neobezbeđenost objekata na sidrištima, slabe mogućnosti snabdevanja plovila, sporo usklađivanje zakonske regulative u ovoj oblasti sa evropskim standardima i praktičnim potrebama, česte oscilacije vozarina na Dunavu, mogućnost obustave plovidbe zbog vetra, leda, nivoa voda, ne održavanje kanala, neobeleženost nekih plovnih puteva itd.
Sam potpredsednik vlade Božidar Đelić izjavio je nedavno da je iz IPA fondova EU za 2011. godinu za projekte na Dunavu namenjeno između 25 i 30 miliona evra i on je tom prilikom izjavio da je od 24 opštine na Dunavu u Srbiji samo devet dostavilo projekte za dunavsku strategiju koja će biti završena do kraja ove godine, a usvojena u prvoj polovini 2011. godine.
Tokom predsedavanja Mađarske EU mogu da kažem da je Apatin među prvima podneo sve ono što je ta komisija tražila i nadamo se da ćemo dobiti sredstva kako države, tako i iz tih fondova tako bi Apatin zaista postao nešto na koga svi treba da se ugledaju.
Rečni potencijali Srbije potpuno su neiskorišćeni, a činjenica da vodni transport čini svega 4,7%, ako su tačni podaci statistike, od ukupnog saobraćajnog svedočim da u tom segmentu bitno zaostajemo za zemljama EU u kojima je vodni transport zastupljen sa oko 15%. Najbolji primer je Holandija gde je taj transport zastupljen sa preko 40% od ukupnog saobraćaja.
Moram da istaknem i činjenicu da do sada vlastima u Srbiji ulaganje u vodni transport nije bio prioritet. EU poslednjih godina sve otvorenije traži da se i naša zemlja aktivnije uključi u projekat razvoja panevropskog vodnog koridora 7 reke Dunav, koji kroz Srbiju protiče u dužini od 588 km. Tako je evropska agencija za rekonstrukciju finansirala izradu master plana razvoja plovnih puteva Srbije do 2025. godine, koji predviđa da se u narednih dvadeset godina rečni saobraćaj kod nas poveća čak četiri puta, odnosno na plovnim putevima Srbije trebalo bi da se realizuje 30% ukupnog saobraćaja.
Gospodine ministre, iako Srbija u plovidbenom smislu ima najbolji deo Dunava, koji je i dovoljno dubok i širok, država uopšte nije okrenuta ka rečnom saobraćaju, niti obraća pažnju na potencijale koje ova reka ima. Dunav odgovara autoputu sa deset traka. Međutim, nedostaju brodovi, luke i roba. Drugi vidovi saobraćaja ni izbliza nemaju takvu perspektivu i ne mogu da se razvijaju bez enormnih ulaganja, za razliku od transporta Dunavom.
Iako nadležni često govore o neophodnim velikim ulaganjima, lično tvrdim, kao i cela poslanička grupa SRS, da se više radi o nedostatku političke volje, pa i truda, nego ogromnim ciframa. Evo zašto.
Istakao bih ovog momenta da smatramo veoma važnim da se Srbija već sada mora, a i mogla je, uključiti i da učestvuje skoro u svim razvojnim projektima koji se odnose na Dunav i to kao da je članica EU, ali na to niko ne obraća pažnju, pa zato je izostajala eventualna pomoć EU. Ako je cilj zacrtan, a zacrtan je, koliko vidim Vlada ga je zacrtala, cilj je da sa sadašnjih šest miliona tona povećamo prevoz robe vodnim putem na 12 miliona tona u 2015. godini.
Ovo što govorim, gospodin magistar Pavle Grujić jako dobro poznaje, pošto listajući literaturu i pripremajući se za ovu sednicu, njegovo ime sam nalazio na mnogim seminarima, edukacijama, javnim raspravama i verujem da on to dobro poznaje i razume sve što pričam.
Znači, Srbija tek treba ozbiljno da radi na povezivanju vodnog, drumskog i železničkog saobraćaja, a deo tog plana je izgradnja četiri transportna terminala duž Dunava na lokacijama koje će tek biti precizirane. Prema rečima njegovim predviđeno je ukupno 29 projekata na Dunavu, ukupna vrednost je 260 miliona evra, dok za sve projekte na rekama Dunav-Sava-Tisa treba oko 350 miliona evra.
U narednih 10 godina Srbija neće moći sama da obezbedi sva sredstva pa će i dalje tražiti pomoć fondova iz EU. Master planom za Srbiju, koju je uradila EU, već su definisani prioriteti u projektima i drago mi je da je to jedan od tih prioriteta i u opštoj naplati. Kao radove koje treba završiti u kratkom roku, kao što su remont, brodski prevod na Đerdapu jedan i dva, uklanjanje svih uskih grla i povećana..
(Predsednik: Gospodine Škrbiću, vreme.)
Posle uvođenja rečnih informacionih saznanja i tehnologija... zaista, malo ima vremena, ono što je bitno još da istaknem, molim vas još jedan minut i završavam, jeste, ne znam odakle da počnem, puno toga ima, ali vratimo se kratko na zakon o zaštiti potrošača.
Ne bih voleo da su u izradi ovog zakona učestvovali kao konsultanti mnogi strani iz Evrope, a po zaduženjima se nazivaju starijim, dugoročni eksperti, pa mlađi dugoročni eksperti, pa stariji kratkoročni eksperti, pa mlađi kratkoročni eksperti, to sve stoji ovde. Hvala lepo na strpljenju.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, slušamo te probleme koje imamo, a vezani su za izmene i dopune ovog zakona. Mislim da niko nije izneo neke veoma važne stvari, a tiču se baš tih poreskih uprava i upoznao nas, pre svega građane, sa stanjem u poreskoj upravi, kako u pogledu organizacije i funkcionisanja, nekompetentnosti koja se graniči sa nedobronamernošću.
Ovaj proces traje godinama unazad, počeo je 2004. godine intenzivno. Kada su sistematski i na razne načine oterani iz poreske uprave ili su sami otišli sposobni i stručni kadrovi, to moramo priznati, a došli su kadrovi koji nemaju porezničko iskustvo. Rezultat svega toga je da trenutno poreska uprava nije u stanju da odgovori izazovima teške ekonomske krize, a posledice su u suštini loša naplata i zahvat poreskih oblika.
Posle te permanentne ''kadrovske obnove'', da bi se sve uradilo lako usledile su takođe ''reformske mere'', kao na primer, formiranje centra za velike poreske obveznike u Beogradu, CVPO, gde su sklonjeni na jedno mesto najveći poreski obveznici, za šta nije bilo nijednog razloga, ni potrebe, jer se tobože lakše kontroliše naplata. Čemu to, ako svi radimo po istom zakonu i po jedinstvenim procedurama? Nameće se samo pitanje. U stvari, to je centar za zaštitu najvećih krupnih kapitalista, jer oni ne trpe kontrolu i nedodirljivi su, a verovatno je to bio i njihov zahtev prilikom privatizacije istih.
Postoje indicije da se oni uopšte ne kontrolišu ili retko, a to je posebno interesantno kada govorimo o njihovoj ostvarenoj dobiti. Novi sistem oporezivanja, uvođenje PDV-a je u startu podelio sve filijale na PDV i na ne-PDV u pogledu administriranja kontrole i naplate i time bez razloga otežao komunikaciju s poreskim obveznicima, uz lakšu kontrolu i naplatu. Čemu sve to kada su svi naši inspektori, oni koji su zatečeni tada, promenom zakona, znači inspektori terenske kontrole poreske uprave obučeni za ove poslove i rade po istom zakonu?
Zatim, prenos nadležnosti, tj. formiranje lokalne poreske administracije je greška. Navešću vam primer iz opštine iz koje dolazim, gde je u vreme pre donošenja ovog zakona naplata poreza, to sam i pričao u više navrata u Skupštini, u opštini bila blizu 75%, a prosek Vojvodine je bio nepunih 35%. Znači, postojala je jedna stručna i osposobljena uprava koja je vrlo dobro radila taj posao kao republički organ.
Sada imamo velikih problema, jer su te izmene rađene na brzinu i došli su neki ljudi koji nisu vični tom poslu.
Znači, prenos tih nadležnosti je, u stvari, slabljenje funkcija poreske uprave, jer umesto da se poreska uprava sama i bolje organizuje da utvrđuje i naplaćuje lokalne javne prihode, ona ih prenosi opštinama i tako, umesto decentralizacije prihoda, imamo decentralizaciju poslova, kvazilokalne poreske uprave, zbunjujemo građane, otežavamo sebi rad i kontrolu, buduće elektronsko povezivanje bez podataka i razni programi, Lira itd, mnoge opštine su zbunjene, a pre svega građani Srbije, jer im sada ništa nije jasno.
Formiranjem nove mreže sudova u Srbiji, mislimo da su bez potrebe poreske uprave izmeštene i izmešteni poresko-prekršajni poslovi. Da li su prekršajni sudovi osposobljeni i spremni da vode takve postupke, kada smo već imali nešto što je uhodano?
Sektor za razvoj i računarsku podršku je bez stručnih ljudi i ne funkcioniše na pravi način koji im proizvodi krivične problem u radu poreske uprave. Naime, sve je počelo uvođenjem programa DIS 2003, softverske podrške za evidentiranje baze podataka poreske uprave, uz paralelno funkcionisanje Pupinovog programa, a koji nisu završeni zbog odluka stručnih ljudi.
Rezultat svega toga je kašnjenje poreskih završnih računa, netačna stanja na analitičkim karticama, neblagovremeni razrezi poreskih obaveza, bespotrebna centralizacija, uvođenje nekih poreskih obaveza, kao što su porez na poljoprivredu i doprinosi zemljoradnika itd.
Pored toga, prisutna je loša strategija rada i planiranja u oblasti kontrole poreskih obveznika, koja je stručno neosposobljena i malobrojna, što za rezultat ima relativno retke kontrole, ponavljam, retke kontrole poreskih obveznika, koji sigurno mogu da iz toga izvlače modele svog ponašanja koji vode poreskim utajama.
Umesto toga akcenat treba staviti na redovne, tj. češće kontrole raznim metodama koje su opšte poznate a koje mi preskačemo i izbegavamo. U domenu naplate istih, umesto da se iscrpljujemo jureći naplatu starih dugova koje bi uzgred rečeno trebalo rešiti nekim zakonskim odredbama, sve snage treba angažovati u naplati tekućih dugova za budžetsku godinu, a mi to ne radimo.
Izmenama zakona, tj. delokruga rada Agencije za privredne registre mogli smo onemogućiti izbegavanje plaćanja obaveza onim obveznicima tj, osnivačima i s njima povezanim licima koja konstantnim otvaranjem novih radnji i preduzeća nastavljaju da rade kao i uvođenjem novog depozita, ili zalaganjem imovine za namirenje eventualnog poreskog duga.
Svi ovde prisutni, a i mnogi koji se ne bave ovim poslom znaju da su to poznate metode kako se izbegavaju naplate poreza, otvaranjem drugih preduzeća itd, ali to nekom odgovara i to je vrlo lako sprečiti samo ako se hoće, ako ima dobre volje.
Puno toga bi se još moglo reći, ne znam koliko imam vremena, još će se neko verovatno javiti. Sve ovo treba preispitati na kraju i promeniti i to bi bila prava reforma poreske uprave i daleko bolje punjenje budžeta na svim nivoima.