Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog za dopunu i izmenu Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. U suštini, to je predlog i nada i želja da Kikinda, Vršac i Pirot dobiju status grada. Ja ću vam sažeto samo pročitati razloge koje sam naveo kada sam pisao ovaj Predlog zakona.
Vršac, Pirot i Kikinda su pogranične opštine kojima treba pomoći da se davanjem statusa grada stvore uslovi za više investicije i bolji ekonomski razvoj.
Iz pograničnih mesta kao što su Vršac, Kikinda i Pirot, pojačan je odliv stanovništva, posebno mladih i stručnih ljudi ka centralnim područjima države. To se nepovoljno odražava na bezbednost i pravilan regionalni razvoj zemlje.
Unapređenje statusa ovih jedinica lokalne samouprave doprineće njihovom razvoju i punom korišćenju privrednih, kadrovskih i prirodnih kapaciteta.
Uzimajući u obzir da postoje posebni ekonomski, demografski i geografski razlozi, Vršac, Kikinda i Pirot treba da dobiju status grada, kako je to predloženo izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
To je ono što je napisano, ali želim odmah da vam kažem da je to druga verzija predloga. Radi iskrenosti prema vama, prva verzija je bila isključivo napisana za Kikindu, za grad u kojem sam rođen, u kojem sam živeo 50 godina, za koji me vezuju svi moji planovi, vezuju svi moji počeci, radovanja, tugovanja, grad koji i danas kada negde putujem nosim sa sobom.
Ali, kad sam podneo taj predlog samo za Kikindu, premijer Aleksandar Vučić je rekao - pa dobro, argumentacija je potpuno na mestu, ali to isto možemo da kažemo i za Pirot i za Vršac. Onda sam shvatio šta je to razlika u razmišljanju između lokalnog i globalnog. Takođe, i poslanici iz Pirota, iz Vršca, činili su sve i maksimalne napore da daju svoj doprinos da ovakav Predlog zakona dođe na dnevni red.
Zbog svega toga, dugujem i zahvalnost u ime i Piroćanaca i Vrščana i Kikinđana premijeru što je imao sluha i želje i volje da nam da šansu, da nam da mogućnost da i ti prostori Srbije mogu, iako su uz granicu, da dožive jedan bolji ekonomski i privredni razvoj.
Inicijativa građana Kikinde nije od juče. Taj predlog je već nekoliko godina i to nije predlog nijedne stranke i to nije predlog nijedne vlasti, to je predlog ljudi koji su osetili da im je nešto uskraćeno.
Podnosili smo peticije, međutim, nikad sluha nije bilo. Uvek se nailazilo na zatvorena vrata, uvek je prva reč bila - ne ili ne može. Danas je neko drugo vreme u Srbiji. Danas ima ko da vas sasluša, danas ima ko da vas razume i danas ima ko želi da vam pomogne.
Kikinda je sedište Severnobanatskog okruga. U tom okrugu je i Čoka, Kneževac, Kanjiža, Senta i Ada. Grad je nastao 1750. godine, nastao je tako što je Austrija poslala srpske vojnike graničare da štite svoje granice na Tisi i Morišu od turske invazije. Sve je to tako trajalo dok nije došlo do Požarevačkog mira, kada su Austrija i Turska sklopile mir i prestala je potreba za srpskim graničarima. Srbi, tada graničari vojnici, počinju da se bave ratarskom proizvodnjom.
Međutim, kako to obično biva kad prestaje ta zavisnost dvora od potreba vojnika, austrijski dvor je počeo da uskraćuje određena prava Srbima na teritoriji današnje Kikinde. Reakcija Srba tada je bila veličanstvena. Poslali su jednu svoju delegaciju u Beč, a ostali Srbi su uzeli svoju nejač i ono što su imali, došlo je zapregama na trg u centar grada i rekli idemo, idemo za Rusiju. Marija Terezija, carica, tada je shvatila da mora nešto da uradi. Dala je veliku autonomiju Kikindi. Stvoren je Velikokikindski dištrikt 1774. godine, posebno privilegovan status tadašnje Kikinde na teritoriji Austrije. Kikinda je 1893. godine dobila i od Austrougarske status grada kao najveći grad u Banatu.
Iz tog vremena možemo da kažemo i neka poređenja. Recimo, 1857. godine prva pruga i najstarija pruga u Srbiji, a 13. pruga u Evropi po širokom koloseku, napravljena je Segdin-Kikinda-Temišvar. Tada, te davne 1857. godine vozovi na toj pruzi išli su brzinom putnički do 120 kilometara na sat, a teretni do sto. Danas teško da se tu može razviti brzina od 60 kilometara. Doduše, te pruge danas nema. Tom prugom i kroz Kikindu prolazili su čuveni evropski ekspresi, Ostende ekspres i Orijent ekspres, Ostende koji je polazio od Londona, preko Ostendea, Minhena, Budimpešte, Kikinde, Temišvara do Crnog mora, a Orijent ekspres, o kojem je pisala i čuvena Agata Kristi, polazio je od Pariza, preko Venecije, Zagreba, Vinkovaca, Subotice, Kikinde, Temišvara do Istanbula. Tada je to bilo to vreme.
Danas mi želimo tu prugu koja je uništena u Drugom svetskom ratu da vratimo. Ona će jako mnogo značiti za razvoj tog kraja, jer želja dobijanja statusa grada za Kikindu nije samo da se pomogne Kikindi, želja je da se i okolnim opštinama poput Čoke, Novog Kneževca, Novog Bečeja, pa i Srpske Crnje učini da mogu da se priključe kao opštine tom gradu, da zajedno, na velikom prostoru se stvara jedna strategija jednog razvoja današnjeg prostora koji je dosta devastiran i dosta u granici zbog svega ostalog što ga je pratilo kroz njegovu istoriju pretrpeo.
Ono što je suština, Kikinda je dobila slobodu 18. novembra 1918. godine, ulaskom prethodnice kraljeve vojske i to je vreme kada su Srbi doživeli da su uspeli da se pripoje Matici Srbiji. Dobila je tu slobodu, ali je došla na granicu, a granica ko granica, zna da bude mesto spajanja, zna da bude mesto saradnje, ali zna da bude i mesto razdvajanja ljudi.
U vreme Varšavskog pakta posle Drugog svetskog rata, ta granica prema Rumuniji i prema Bugarskoj bila je više zid. Oni su je prelazili da dođu kod nas u slobodu, da pobegnu preko te granice u slobodu, a mi nismo imali razloga tamo ni da idemo. I onda, kako se to dešava, sve se nekad okrene, kod nas poludelo i vreme, poludeli ljudi, a kod njih počelo da se razvedrava. A danas, oni u EU, a mi stvaramo i gradimo sve ispočetka. Ali, nije važno, mi ćemo krenuti ispočetka kao što smo uspeli da upravo na toj granici tu negde 8. decembra 2014. godine, pre svega godinu dana, otvorimo najzad tu granicu između Lunge i Nakova. Otvorio je premijer Vučić, zajedno sa premijerom Rumunije Pontom, tako da je 30 godina trajala borba Kikinde da se otvori prema Rumuniji, najveći grad na granici sa Rumunijom, koja je duga 584 kilometra, nikad nije imala svoj veliki prelaz, a danas ga zahvaljujući ovoj Vladi i zahvaljujući velikom angažovanju i ima.
Kikinda je bila grad mladih. Nećete verovati, ali u staroj Jugoslaviji, SFRJ, Kikinda je bila treći grad po BDP-u. Radila je Livnica „AI“ sa 6.000 zaposlenih, „Toza Marković“ sa 2.000, PIK „Prima“, „Hemik“, „Metanol“, „Banat“, Poljoprivredni kombinat koji je imao nekoliko hiljada zaposlenih, „Banini“ itd, ogromna industrija, ogroman razvoj, ali nažalost, izvoz orijentisan, a privreda nije izdržala. S jedne strane, nije izdržala sankcije, s druge strane, pljačkaška privatizacija je dotukla do kraja. Kikinda se danas ponovo diže iz pepela. Mladi odlaze, doduše, ali činimo sve kako bi taj trend bio zaustavljen.
Vratiće se rode u Kikindu, kao što su se vratile sove, ali za to nam treba podrška, za to nam treba vaša podrška. Treba nam šansa da možemo taj grad bogatih resursa ponovo da vratimo gde mu je mesto.
Krenuli smo, „Metanol“, koji je stajao godinama, „MSK kompleks“ je ponovo počeo da radi. Preko 500 radnika vratilo se na posao. Stvorili su se uslovi, industrijska zona, infrastruktura, sve je pripremljeno. Dve, tri velike investicije očekujemo sledeće godine.
Zašto mislim da Kikinda ima šansu? To su, pre svega, resursi kojima raspolaže, nafta, glina, oranice. Nafta, 45% ukupne proizvodnje nafte u Srbiji proizvodi se u kikindskom ataru, 62% ukupne proizvodnje gasa proizvodi se u kikindskom ataru. Danas tamo ima 3,5 miliona tona rezervi nafte i 300 miliona kubika rezervi gasa. Kikinda je mali Kuvajt, samo malo siromašniji. Šesto petnaest bušotina ima u kikindskom ataru, od toga 345 aktivnih. Zamislite, od 1962. godine traje vađenje nafte i vađenje gasa iz Kikinde, a Kikinda od toga nije baš veliko imala ništa. Tri posto rudne rente koja je dobijana, najniža rudna renta, i to su nam, loša vlast 2000. godine sa dolaskom uzela, jedna trećina odlazi u Republiku, jedna trećina u pokrajinu, a Kikindi ostaje samo jedna trećina. Ali, ne žalimo se, borićemo se kako znamo.
Međutim, ono što nam daje ponovo nadu, a to su i ti resursi, a to je glina, jer „Toza Marković“ je bila firma koja je bila jedna od najvećih firmi u Evropi u proizvodnji crepa i pločica. Pljačkaškom privatizacijom uništeni su pogoni, sve je devastirano, pokušava se da se ponovo pokrene. Iznad zemlje gore su plodne oranice, poljoprivreda, samo da kažem, 70.000 hektara obradivog zemljišta. Velike nade polažemo u „Tenis“ koji će doći. Velike nade polažemo da ćemo lančanim razvojem poljoprivrede uspeti da pokrenemo našu poljoprivrednu proizvodnju.
Ono što nam je potrebno, pored te pruge koju sam rekao, potrebna nam je i druga veza, a to je Banatska magistrala. Ako uspemo i to da napravimo, ako za to država bude imala sluha da se povežemo i spojimo, Kikinda će se, siguran sam, vrlo brzo razviti.
Mnogo je vekova prohujalo, kažu da istine spavaju u starim knjigama. Ja sam pokušao da nešto od tih kikindskih istina vama kažem. I prohujaće još mnogi. Mi ćemo otići, doći će neki drugi i mnogi će se smenjivati, a grad, grad će ostati da živi. Njegovu istoriju pričaće njegove ulice, njegove zgrade, njegove oranice.
Ono što je bitno, danas je u Kikindi jako teško, ali mi ćemo se boriti, mi se nećemo predati. Danas Kikinđani prolaze 22 najlepšom ulicom na svetu. Od 50 proglašenih najlepših ulica, na 22 mestu je kikindska ulica General Drapšin. I danas se čuje muzika i danas se igra kolo od Akademskog društva „Gusle“ koje je najstarije Akademsko društvo za negovanje muzike u Srba, a osnovano je davne 1876. godine.
Prema tome, od vas ne tražimo puno. Tražimo da i Vršcu, i Pirotu i Kikindi date šansu. Dajte nam tu šansu. To su bili gradovi koji su bili vitalni. Dajte nam šansu da se organizujemo, da napravimo sasvim drugu teritorijalnu organizaciju, da probamo da na većem prostoru obezbedimo investitore, rad, obezbedimo mogućnost za razvoj. Budite ubeđeni da su to ljudi koji će znati to da cene i koji će znati to da realizuju.
Na kraju, završiću možda malo neobično za ovu Skupštinu. Pozdraviću vas nekim stihom Mike Antića, pesnika mokrinskog i svetskog. U poemi „Kikinda“ Mika kaže: „Pod Kikindom zeleni se trava, tu mi spava odvaljena glava, obešena pa kosom košena, u peškiru ko kolač nošena. Oj Kikindo, hvala mati, do sunca ti, oj Kikindo, hvala mati što si živa“.