Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8661">Branislav Blažić</a>

Branislav Blažić

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, jedna stara kineska izreka kaže: „Ako misliš na budućnost za jednu godinu, posej pirinač. Ako misliš na budućnost za 10 godina, posadi drvo. Ako misliš na budućnost za 100 godina, obrazuj narod“. Ova kineska mudrost na vrlo lep način pokazuje da je temelj budućnosti svakog društva obrazovanje.

Ovi zakoni pokušavaju da isprave mnoge nelogičnosti i greške, namerno ili nenamerno učinjene u ne tako davnoj prošlosti. Period posle 2000. godine bio je poguban za sve sfere društvenog života, pa i za obrazovanje. Obrazovanje gubi osnovnu društvenu vaspitno-obrazovnu ulogu i pretvara se u biznis. Sve je na prodaju, pa i akademsku čestitost postaje predmet trgovine.

Privatni fakulteti bujaju, a znanje, moral i odgovornost se marginalizuju i centralnu ulogu u sistemu obrazovanja zauzima novac, sve se obezvređuje, pa i diplome i titule.

Preko Zakona od 2005. do 2012. godine privatni fakultetu svojim direktnim uticajem koče razvoj visokog školstva i onda 2013. godine počinje reforma celokupnog društva. Na primeru Beogradske poslovne škole može se videti kako reforma društva pozitivno utiče i na rad ove visoke škole strukovnih studija.

Do 2013. godine Beogradska poslovna škola predstavlja leglo korupcije i društvene neodgovornosti, moralno i stručno posrnula, bez društvenog ugleda. Godine 2013. na čelo Beogradske poslovne škole dolazi profesor dr. Đuro Đurović, koji insistira na načelima reformi, radu, znanju, odgovornosti, štednji i borbi protiv korupcije i kriminala.

U odnosu na poslovanje i rezultate u koje sam lično imao uvid, Savet Beogradske poslovne škole je usvojene završne račune dostavljao i budžetskoj inspekciji i Ministarstvu i DRI. Tu se jasno može videti da su za tri godine 2014., 2015, 2016. rashodi i troškovi poslovanja škole u odnosu na prethodni period smanjeni za 365 miliona dinara ili preko tri miliona evra, a da pri tome školi ništa nije nedostajalo.

U prva četiri meseca, do sredine 2014. godine, akreditovana su dva nova studijska smera, javna uprava i menadžment u turizmu. Bilo ih je pet, a sada ih ima sedam. Ovog momenta na ta dva smera ima oko 1000 studenata. Beogradska poslovna škola je ispunila uslove i dobila akreditivni program master strukovnih studija poslovne ekonomije, što daje mogućnost da se realizuje nastava i ostvari diploma od 300 bodova. Ove godine Beogradska poslovna škola je akreditovala studijski program strukovni inženjer informatike iz tehničko tehnološkog naučnog polja i na taj način stekla uslov za promenu organizacionog oblika poslovanja i zatraži osnivanje prve akademije strukovnih studija.

U borbi protiv korupcije i kriminala i društvenoj neodgovornosti dato je 28 otkaza, a škola je od 22 sudska procesa dobila 21, što ukazuje na zakonitost i ispravnost donetih odluka. Podneta je krivična prijava za organizovani kriminal, jer je u periodu od 2011. godine do 2014. godine zbog raznih zloupotreba i iracionalnih odluka prethodnog rukovodstva škola oštećena preko 900 miliona dinara.

Beogradska poslovna škola je ove godine dobila sertifikat za kvalitet ISO 9001/2008 od londonske kuće DAS i na taj način postala ravna Londonskoj poslovnoj školi. U implementaciji ISO 9001/2008 škola je donela 110 pravilnika, uputstava i drugih podzakonskih akata koje predviđaju zakoni ove zemlje, i to je ostvarila sopstvenim snagama što ukazuje na visok stručno i radni kapacitet profesora Beogradske poslovne škole.

Ovi izuzetni rezultati pokazuju da je kvalitet obrazovanja uzročno- poslovično povezan sa društvenim ambijentom. Najzad smo ušli u ciklus međusobnog usklađivanja, da društvene reforme prati reforma obrazovanja i da obrazovanje ponovo počinje da daje moralni okvir razvoja društva. Insistiranje na povećanoj bezbednosti, odgovornosti i efikasnosti svih učesnika u prosveti, kroz ove zakone, vraća sigurnost i poverenje u obrazovni sistem. Hvala lepo.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvođenjem ministarstva za zaštitu životne sredine i ministarstva za evropske integracije, Srbija pokazuje jasnu opredeljenost da sledi evropske vrednosti, i pokazuje jasnu opredeljenost da prihvati prednosti i koristi koje članstvo u EU daje, ali takođe da prihvati i obavezu i odgovornost za to članstvo u tu veliku porodicu naroda Evrope.

Uvođenjem ministarstva za životnu sredinu danas su se obradovali mnogi ljudi koji, kao pojedinci ili članovi određenih organizacija i udruženja, svakodnevno sa puno entuzijazma i ljubavi se bore za lepšu, zdraviju i čistiju životnu sredinu.

Sa uvođenjem ministarstva za životnu sredinu dobili smo taj politički i stručni autoritet koji treba da unese novu snagu, novu energiju u funkcionisanje čitavog sistema zaštite životne sredine.

Dočekali smo to ministarstvo kad smo se najmanje nadali, možda i nije mogao drukčije, valjda i svest sazreva. Pravimo ga sa svešću da će ono sutra da gradi nas, da nas gradi kao ljude i da gradi naš odnos prema životnoj sredini. Svi smo mi, kao kako deo, tako i delo prirode. Mera svih stvari u životu je čovek i njegov odnos kako prema drugim ljudima, tako i prema životnoj sredini.

Dok čovek svojim mentalnim zdravljem određuje to stanje u svojoj životnoj sredini dotle životna sredina svojim uticajem na njega utiče i na njegovo mentalno, ali i na fizičko zdravlje. Stanje naše životne sredine je takvo da bi moglo biti bolje. Glavni zadatak ministarstva biće svakako otvaranje Poglavlja 27, izuzetno velikog, zahtevnog i teškog poglavlja. Propisi EU u toj oblasti su obimni, čak jedna trećina zakona iz oblasti životne sredine je koliko od ukupnih zakona koliko EU ima.

Prenošenje propisa na naš nacionalni pravni sistem je prvi korak u procesu prilagođavanja standardima EU, a ti standardi i njihovo rešavanje za krajnji rezultat imaju čistu vodu, čist vazduh, čisto zemljište, očišćene deponije.

Svakako tu moramo da definišemo dva ključna problema koja imamo. Jedno su finansije, a drugo su administrativni kapaciteti. Te probleme ne možemo rešiti bez pomoći Evrope. Za to postoje dva moguća pravca – jedan je kroz privatno-javno partnerstvo obezbediti sredstva, doneti znanje, iskustvo drugih, ali to država mora da uradi centralizovano i mora da uradi tako da isključi svaku mogućnost nerazumevanja od strane lokalnih samouprava. Druga mogućnost, možda i efikasnija, o kojoj ja sad neću baš previše govoriti, nešto ću o tome pričati kad budemo govorili o Vladi, a to je da vas uzme jedna zemlja kao mentor, zemlja koja je prošla ovaj proces i koja bi svojim kapitalom, znanjem i iskustvom mogla pre svega da nam obezbedi da iz predpristupnih fondova obezbedimo sva sredstva. Ovako, sa našim kapacitetima, teško da ćemo moći i 10% od sredstava predpristupnih fondova da uzmemo.

Na putu otvaranja Poglavlja 27, već smo dosta toga uradili. Bilateralni skrining, odnosno analitički pregled stanja usklađenosti sa propisima Evropske unije je bio uspešan i Evropska komisija je napravila jedan presedan kada je Srbija u pitanju. Naime, dozvolila nam je da se napravi postskrining dokument, praktično, da možemo da otvorimo Poglavlje 27, bez uslovljavanja i bez tzv. merila.

Šta očekujem od ministarstva za zaštitu životne sredine? Očekujem da cilj ministarstva bude da promoviše održivi razvoj i očuva životnu sredinu, kako za sadašnje generacije, tako i za buduće; da ima čvrstu i stabilnu ekološku politiku koja će se zasnivati na načelima preventivnog delovanja, pre nego što se šteta odnosno zagađenje dogodi i na načelu – zagađivač plaća, kad god je to moguće, da troškove zaštite životne sredine treba da snosi pravno ili fizičko lice koje ugrožava životnu sredinu, a ne društvo u celini; da ima jasnu strategiju i akcione planove u svim oblastima; da bude stručni i politički autoritet koji će biti krov ispod kojeg će se skupljati misli, ideje i planovi.

Ministarstvo mora da obezbedi kontinuitet dobrih ideja i predloga za rešavanje problema, kako nam se ne bi dešavalo da gubimo korak i da sve padne u zaborav i da se ponovo vraćamo na neke nove početke.

Očekujem da ministarstvo ne bude taoc pojedinaca, interesnih grupa koje zarad ličnog interesa predstavljaju kočnicu razvoja sistema zaštite životne sredine i da životnu sredinu više degradiraju nego što je čuvaju i oplemenjuju.

Očekujem da se reše sve deponije u svim sredinama i da se broj divljih deponija svede na minimum, ili da ih uopšte nema; da se reši sistem sakupljanja sekundarnih sirovina, da prestanemo da gledamo kako Romi tumaraju po kontejnerima i na takav način obezbeđuju sekundarne sirovine za reciklažu. To su nevidljivi ljudi koji nisu u našem društvenom sistemu i koji nemaju ni zdravstvenu zaštitu.

Mogli bi to da uradimo po primeru drugih, pre svega, recimo, na primeru Brazila, koji je imao sličnu situaciju kao i mi, a kroz socijalno preduzetništvo te ljude je ubacio u sistem, skinuo ih sa socijalne pomoći, ali im dao platu i garantovao mogućnosti, a da ne govorim koliko se više sekundarnih sirovina skupilo i koliko se povećao procenat reciklaže u Brazilu.

Očekujem da otpad bude izvor prihoda, a ne da bude izvor problema; da se udare temelji zelene ekonomije; da se poboljša informisanje i sticanje novih znanja i zainteresovane javnosti; da svo stanovništvo Srbije u narednom periodu dobije vodu odgovarajućeg kvaliteta i količina; da se više pažnje posveti zaštiti od voda zbog poplava, erozija, bujica.

Očekujem da urađena strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije 2016-2034. godine predstavlja početni dokument za reformu sektora voda. Očekujem da će novo ministarstvo adekvatno odgovoriti na najveće obaveze, da stanovništvo ima zdravu pijaću vodu i izgrađena postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Očekujem da sačuvamo zemljište od zagađenja i proizvodimo zdravu hranu, itd, itd. Ima toga mnogo. Očekivanja su velika. Nadam se da će mnogo toga i biti urađeno i da ćemo znati da sačuvamo ovu predivnu zemlju i sve njene resurse. Hvala.
Zahvaljujem.
Gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ograničiću se u svom izlaganju o izmeni i dopuni Zakona o vodama.
Voda je svakako jedan od najvažnijih resursa, a i u isto vreme vrlo osetljiv resurs koji ne priznaje administrativne granice, ni predele. Evropa je, sagledavajući značaj vode, njenu važnost i dinamičnost, napravila čitav sistem praćenja, upravljanja i zaštite vode i sve to pretočila u zakonski okvir, u tzv. okvirnu direktivu o vodama EU.
Ta okvirna direktiva je rešila problem kako zaštite od voda, tako zaštite voda, tako i korišćenje voda, i predstavlja glavni dokument koji mi polako od 2010. godine polako preuzimamo. Zakonima o vodama 2010. i 2012. godine, i ovom izmenom i dopunom zakona, preuzeli smo značajan deo odredaba direktive, i čeka nas 2017. godine novi Zakon o vodama, gde ćemo kroz podzakonske akte do 2018. godine preuzeti praktično kompletnu direktivu.
Naš odnos prema vodama, ili prema vodi, ne može da bude zadovoljavajući. Mi decenijama neracionalno trošimo vodu, i vrlo često je zagađujemo. Na taj način, ugrožavamo sistem održivog razvoja, i dovodimo u pitanje da li ćemo mi kao ljudi, kao generacija, nekoj budućoj generaciji ostaviti dovoljno dugoročno održivog kvaliteta i kvantiteta, kada je u pitanju vode Srbije.
Međutim, ovim zakonom, i reformama pokazujemo da smo mi zemlja koja, svakako, brine o budućim pokolenjima. Pokazujemo da Srbija više nije zemlja zarobljena u predrasudama prošlosti, niti je zemlja koja živi od danas do sutra, nego da jako dobro zna šta je njen put i šta je njen pravac. Srbija danas nije zemlja koja je otpisana i odbačena, nego uspravljena zemlja koja, još kako, ide napred u razvoj i kroz reforme.
U tom smislu, mi imamo jedan planski dokument koji je napravljen, i koji se zove Strategija upravljanja vodama od 2016. do 2034. godine. Taj dokument je danas na međuministarskim konsultacijama. On definiše, jasno, pravce reforme, definiše na koji način se mogu podići standardi i postići standardi, kako lokalni, tako regionalni i tako nacionalni. Sa jedne strane, pokazuje i kako ćemo doći dostići one ciljeve koje svi želimo, a to je ispravna, čista, pijaća voda, sa jedne strane, i kako ćemo prečistiti i sve naše komunalne i industrijske otpadne vode. Prema tome, ta strategija koja može da se menja, da se dopuni, a može da predstavlja jedan ozbiljan dokument, u kojem će dati odgovore i na one finansijske probleme koji su ključni kada je u pitanju rešavanje svih naših problema sa upravljanje vodama, koji jasno ukazuje na mogućnosti, kako podizanje cene vode koja je dugo godina bila socijalne kategorije, kod nas je cena vode od 0,4 do 0,7 evra na kubnom metru, što je ubedljivo najniža cena u Evropi, do nekih normalnih vrednosti za određen broj godina da postignemo tu cenu koja bi bila 1,2 evra.
Normalno, to ne možemo odmah, niti možemo kreditima odmah rešiti ove sve probleme, zato što ćemo ugroziti makroekonomsku situaciju zemlje, ali sa druge strane možemo jednim mehanizmom koji nam, evo i sutra ćemo o tome razgovarati, koji će nam biti pri ruci, a to je privatno javno partnerstvo, jako mnogo u tome uraditi.
Sa jedne strane, ne samo što ćemo dobiti ta neophodna sredstva, jer se ovde licitira sa nekim ciframa od nekih sedam milijardi evra, koje nam je potrebno da rešimo problem upravljanja vodama, nego ćemo upravo ono što nam je ključni problem, a to je nedostatak projekata, moći da obezbedimo i preko sistema privatnog javnog partnerstva. Sve naše projekte koje budemo u budućnosti radili, moramo ih raditi prema strategiji i prema prioritetima.
Kada je u pitanju pijaća voda u Srbiji, u određenim sredinama imamo izuzetne probleme, samo ću dati primer Banata, gde je voda za piće jako loša, i gde je ona opterećena, ne samo organskim jedinjenjima, nego i u velikoj količini određenih minerala, u nekim sredinama čak ima prisustvo arsena, kao što je Srednji Banat, a delimično i Severni Banat. Krenulo se u rešavanje, i to je klasičan primer, kako kad se prepusti lokalnim samoupravama da same hoće to da rešavaju, da ne dolazimo do pravih rešenja.
Postoji jedno rešenje koje je predloženo 2006. godine, od strane Izraelaca, a to je rešenje da se Banat reši zdravom pijaćom vodom iz Dunava. U okolini Kovina ili kod Dubovca, nalazi se ogromno jezero ispod Dunava, izuzetno kvalitetne pijaće vode. U jednoj studiji je predloženo da se na takav način, Centralnim vodovodom, reši problem kompletno Banata. Sa druge strane, da se to podzemlje sačuva za neke, ne daj bože, situacije koje mogu da se dese iznad zemlje.
Međutim tada nije bilo dovoljno razumevanja, jedna opština je želeći da sama gradi neka svoja postrojenja, ne ulazeći u interese da li su bili lični ili opštinski, srušila je taj projekat i sada smo došli u situaciju da iako je laboratorija u Nemačkoj rekla da je potpuno nemoguće izvršiti takva prečišćenja vode da se dobije zdrava pijaća voda u Banatu, da smo zarobljeni i da će svaka opština morati da radi neki svoj sistem, svejedno da li će to biti preko nano tehnologije, da li će to biti po starom sistemu prečišćavanja, mi tamo ne možemo dobiti ispravnu vodu. To dokazuje da država ako postoje takvi problemi koji su na većoj svojoj teritoriji, da mora da se uključi i da generalno rešava kako je to praksa u svetu.
Kada su u pitanju otpadne vode, da li industrijske ili komunalne, mi prečišćavamo samo 5 do 10% otpadnih voda, 50% fabričkih postrojenja nema nikakvih prečistača, 20% opština ima neke prečistače. Kada je u pitanju industrija tu moramo biti rigorozni. Ne smemo dozvoliti da fabrike zarad svoje dobiti, svoju dobit ostvaruju tako što će zagađivati životnu sredinu, jer danas otpadne vode ne prečišćene i ne tretirane predstavljaju glavni izvor zagađivanja kako zemljišta, tako vodotokova, tako i podzemnih voda.
Prema tome čeka nas tu mnogo problema. Ja sam siguran da ćemo i prema ovoj strategiji i prema ovome kako je Vlada postavila problem i na koji način želi u budućnosti to da rešava, da ćemo u budućnosti sve probleme uspeti da rešimo. Do tada, ipak situacija nije tako strašna kako što bi možda neko hteo da prikaže ili ne, samo mogu da vam kažem da Dunav, jedna od najvećih reka koja teče kroz deset zemalja Evrope je najčistiji u svom toku kroz Srbiju. Hvala.
Poštovani ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o visokom obrazovanju nešto mi se stegne u grlu, da li zbog sećanja na svoje studentske dane, da li je to žal za nekim sistemom vrednosti drugačijim, kako u društvu, tako i u visokom obrazovanju.
Stara kineska poslovica kaže – ako misliš na godinu dana unapred, posej pirinač, ako mislih deset godina unapred, zasadi drvo, ako mislih sto godina unapred, obrazuj narod. To je velika istina i pravi ove započete reforme u našem obrazovanju su pravi odgovor na zahtev budućnosti i na potrebe za novim znanjima i novim veštinama.
Erozija našeg visokog obrazovanja je počela negde 2002, 2003. godine sa ekspanzijom privatnih univerziteta i privatnih fakulteta. U jednom momentu smo imali devet univerziteta i 60 privatnih fakulteta. To prema našoj veličini u odnosu na evropske države svakako je ubedljivo najveći broj. Ta hiperprodukcija studenata i diploma nije donela ništa dobro društvu, naprotiv, čak mogu reći da je bila kočnica razvoju društva. Studenti na tim privatnim fakultetima se ne doživljavaju kao mladi ljudi koje treba naučiti, obučiti da sutra budu temelj i stub društva, nego se više doživljavaju kao izvor prihoda. Oni se ne uče i ne obučavaju da znanjem, trudom, radom dođu do uspeha, nego u tom nekom keš keri ambijentu se uče sasvim suprotnim i lošim životnim navikama i životnim shvatanjima.
Mi smo ovde i raspravljamo da studentima smanjimo sa 60 bodova na 48 da mogu da upišu na budžet. Plan je bio da to uradimo jednu ili dve godine, a za to vreme da podignemo kvalitet nastave i da obezbedimo veći broj rokova kako bi studenti mogli da obezbede 60 bodova. Kvalitet nastave pre svega zavisi od kvaliteta samih profesora. Na žalost u našem društvu mnogi profesori stiču zvanje profesora tako što ne ispune kriterijume Nacionalnog saveta visokog obrazovanja, niti imaju dovoljno urađenih radova, niti imaju dovoljno znanja i iskustva kada je u pitanju pedagogija i metodika, a da ne govorimo da na nekim fakultetima, kod pojedinih profesora, prolaznost u jednom ispitnom roku je negde ispod 10%. Mnoge generacije zbog toga su imale problema da nastave svoje školovanje.
Kada su u pitanju drugi kriterijumi, koji postoje da bi popravili kvalitet nastave, to su dali na nekom predmetu imamo po dva ili tri profesora. Različita shvatanja, različiti metod rada svakako se odražava na uspeh studenata. Sa druge strane, različiti su pristupi kada je u pitanju provera znanja, da li imamo pismeno, da li imamo usmeno, da li imamo dovoljno kolokvijuma, kakvi su završni ispiti. Sve je to vrlo složen mehanizam na koji treba delovati i uticati kako bi obezbedili uslove da taj kvalitet nastave bude mnogo bolji.
Ono što je najvažnije u tome, a to je da studenti moraju, ponavljam, biti uključeni u kreiranje visokog obrazovanja. Gospodine ministre, vi ste to jako dobro shvatili i vidim da ste u tom pravcu krenuli i apsolutno sam optimista da ćete u toj reformi obrazovanja, s obzirom na vaše znanje, na vaše iskustvo, i uspeti. Hvala lepo.
Poštovani predsedniče Vlade, poštovana predsedavajuća, kandidati za ministre, dame i gospodo narodni poslanici, saslušali smo i pročitali ekspoze, pre bih mogao reći jedna bela knjiga sveopšte naše stvarnosti. Ovde je prikazano naše juče, naše danas i naše sutra.
Naše juče, zato što, ako nam mere gde smo danas, moraju nas pitati gde smo bili juče. A koliko juče, bili smo kao zemlja na kolenima na ivici ponora, u recesiji, gde je javni dug bio bez kontrole, gde smo imali 26% nezaposlenih ljudi, opšta depresivnost, vrlo loš međunarodni položaj. I, onda dolazi prethodna vlada i počinje štednja, počinje rad, počinje odgovornost, počinje da se menja naš međunarodni položaj i zemlja se polako diže, kao Feniks iz pepela. Danas je Srbija na sigurnom i stabilnom putu.
Danas ulazimo u novu fazu reformi i upravo ovaj ekspoze je nešto što je kapitalno za Srbiju. U njemu se oseća jedan pravi stvaralački optimizam, stvaralačke ideje, gledanje i daleko i duboko, jedna izražena volja i jedna nepokolebljiva vera da će rad pobediti nerad, da će odgovornost i istina biti ispred laži i da će pravda pobediti nepravdu.
Premijer o ovom ekspozeu i temeljno i trezveno prati situaciju, on ne preuveličava opasnosti i probleme, ali ih i ne izbegava. Prikazuje ih otvoreno, jasno ide u susret tim problemima i nudi normalno rešenje.
Ono što je meni posebno drago to je što je u ekspozeu određeno mesto posvećeno životnoj sredini, a posebno i to što je i obećano da će u narednom periodu daleko više pažnje biti posvećeno životnoj sredini. Mi moramo u životnoj sredini i u njenoj zaštiti učiniti i možemo i bolje i više. Nažalost, životna sredina je duži period više služila za udomljavanje nego za kreiranje i jačanje i naših i administrativnih i stručnih kapaciteta. Nama je potreban jedan autoritet i politički i stručni. Nama je potrebna institucija, jer sve počiva na institucijama, samo institucije mogu da obezbede bolji život za sve građane.
Dok se borimo za investitore da nam uđu i da pokušavamo na sve načine da ih dovedemo, verujte, nama investitori u životnoj sredini stoje na vrata i kucaju. Mikrosistem javno-privatnog partnerstva možemo vrlo jednostavno rešiti sistem upravljanja otpadom. To se u praksi već i pokazalo. Oni će doći, uložiti pare, doneti znanje, doneti kulturu, doneti sistem, a onda jednog dana, posle 20 godina otići, ali sve će to ostati. A mi ćemo u tom periodu moći da plaćamo i vraćamo to sve, s jedne strane prodajom tog našeg otpada koji nam je danas neviđen balans, a sa druge strane da na neki način i lokalne samouprave ubedimo da je zdrava životna sredina važnija od toga da će pare odvojiti za neke pevaljke ili za nešto što je potpuno nevažno.
Na kraju krajeva, za hiljade čišćenje, hiljade divljih deponija lokalne samouprave izdvajaju, a često puta se zna i gde će biti divlje deponije i ko će ih čistiti u toku godine i pre nego što se budžet u lokalnim samoupravama usvoji, biće dovoljno da mi taj sistem potpuno rešimo. To je jedini i pravi način. Ako čekamo donacije, nećemo ih brzo dočekati, jer oni nam jednom rukom daju, drugom rukom uzmu. I kada se izređaju svi ti menadžeri za podršku i za savete i za razne druge edukacije, malo ostaje za operativni sistem. To je pokazano na izgradnji deponije regionalne u Subotici koja se gradi već 11 godina. Početa je da se gradi kad i Burdž Kalifa, a Burdž Kalifa je završena 2010. godine, a mi još kopamo i kopaćemo ko zna još koliko, to ćemo tek da vidimo. To su samo primeri da možemo i moramo u narednom periodu to mnogo jednostavnije i bolje uraditi.
Kada je u pitanju zdravstvo, zatekli smo zdravstvo u jednoj kliničkoj smrti. Niko, ni jedna društvena delatnost nije više uništena od 2000. godine, nego što je uništeno zdravstvo. To su bile crne godine našeg zdravstvenog sistema. Rad prethodne Vlade učinio je da smo zaustavili to, da smo osvežili, oživeli zdravstveni sistem. Stvoreni su i odlični temelji i ja očekujem u novoj fazi, fazi reforme i zdravstva, da zdravstvo za četiri godine bude uz rame srednje razvijenih zemalja Evrope.
Kada su u pitanju personalna rešenja, ja verujem da su ovo odgovorni i ozbiljni ljudi vrlo stručni. U to ne sumnjam da će oni pokušati da daju svoj apsolutni maksimum. Da li će taj maksimum biti adekvatan zahtevima funkcije i zahtevima premijera, to je već neko drugo pitanje, a na to pitanje će nam odgovor dati u hodu verovatno premijer.
Prema tome krećemo u novu fazu svih opštih društvenih, političkih, kulturnih, socijalnih, ekonomskih reformi. I, to je najvažnija ta nepokolebljiva vera premijera, to je „condition sine qua non“ uspeha. Verujem da ćemo uspeti.
Gospodine predsedniče, imate punu našu podršku. Mi moramo uspeti. Srbija mora biti bolja. Srbija mora biti pristojnija. Ubeđen sam da ćemo mi to uspeti zato što drugi izbor u stvari i nemamo. Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, evo konstituišemo se od petka i obaramo neslavan rekord konstituisanja srpske Narodne skupštine.
Razlog zbog toga je pre svega u našem izbornom zakonu koji je po malo čudan, ne mogu da kažem nenormalan, ali u svakom slučaju nepošten i nepravedan. Nepravedan je zato što za cenzus je potrebno, kad jedna stranka ide 5%, a kada idu dve, tri, četiri u koaliciju opet 5%.
Prema tome, demokratski princip tu apsolutno nije ispoštovan. Recimo u Rumuniji i Mađarskoj, ako idete sami kao stranka treba vam 5%, ako idete sa dve stranke u koaliciji treba vam 10%. U Slovačkoj ili Češkoj, ako idete sami 5%, ako idete u koaliciju od dve 7,5%, ako idete tri 15%.
Ako bi se taj demokratski princip kod nas primenio preko puta ne bi bilo nikog. Ali nije to samo to problem. Problem je što ne možete znati ko u tim koalicijama koliko procenata glasova donese. Ima možda neko donese 0,5%, neko 1%, neko 2% i uđe ovde u Skupštinu, a imate na listama stranke koje su išle same, uzele 2, 3% i ostale su van mogućnosti da imaju svoje predstavnike ovde.
Drugi dodatak je to što te stranke kada dobiju tako i uđu u koaliciju pokupe glasove od svoje uže rodbine i šireg komšiluka ili šire rodbine i užeg komšiluka i dodaju nešto noću što se nakupi i nešto podele među sobom u nekoj trgovini kao na buvljoj pijaci i pređu cenzus. Dođu ovde i puni vere u sebe i kako su to sebe ubedili to baš i ne znam, i odmah sa vrata počinju da nam prave jedan ambijent koji više podseća na ambijent „Bele lađe“ i sindroma „celzijusa“, gde se samo ostalo da se zna ko je među njima Hadži Zdravković, a ko je Šojić.
To uopšte ne daje baš dobru atmosferu ovde u radu ove Skupštine i zato mi ovde se konstituišemo toliko dugo koliko se konstituišemo. Ali u svakom slučaju u narednom periodu trebalo bi učiniti sve da taj izborni zakon bude promenjen.
Znate, ipak u ovu Skupštinu treba da uđu neke stranke koje imaju neku političku viziju, koje imaju neki politički program, a ne da osnovna ideja čim se uđe u ovu stranku dođe i sa vrata počne priča koliko je sladak kupus ili koliko su kiseli krastavci u skupštinskom restoranu.
Tako da, mislim da ova rasprava koja je bila u petak od strane opozicije i šta je sve bilo izrečeno samo ukazuje po onom Andrićevom kada je rekao u jednoj svojoj knjizi – U toj kući kažu da imaju sina, ali ga ne pokazuju. Ovde se samo napravio ambijent da se ipak ta opozicija na ovaj način pokazala.
Inače, ako govorimo o gospođi Maji Gojković, bilo bi i prilično lako na neki način doneti tu odluku jer je ona žena bila već u jednom mandatu predsednik Skupštine i mogli bi da ocenimo taj njen rad i sama ta ocena rada može da bude vodilja za odluku da li ona zaslužuje to mesto ili ne. U tom smislu treba odgovoriti, recimo na četiri pitanja.
Prvo pitanje, kakav je njen odnos bio prema poslanicima i kako je vodila skupštinske sednice? Drugo, koliko je doprinela u nekom dizanju rejtinga ove Skupštine ili koliko je doprinela u kontrolnoj ulozi ove skupštine kada je u pitanju Vlada?
Treće, koliko je doprinela u očiglednom rastu ugleda i popularnosti Srbije na međunarodnom planu? I četvrto, koliko je rad ove Skupštine doprineo da reforme koje je Vlada Srbije pokrenula i koje su napravile fenomenalne rezultate, što se svi slažu, koliko je to dala doprinos ova Skupština na čelu sa gospođom Majom Gojković?
Kada je u pitanju to prvo pitanje, da li i kako se odnosila i kako je vodila sednice i odnosila prema poslanicima, mogu da kažem da je ona izuzetno korektno, dostojanstveno vodila ovu Skupštinu i pokazala je potpuno iste aršine i kada su u pitanju poslanici opozicije i kada su u pitanju poslanici pozicije, da je pokazala visok stepen tolerancije i visok stepen uvažavanja prema svima, čak i prema onim ljudima i tu pokazala izuzetnu uzdržanost na kojoj joj ja posebno odajem priznanje, kada su neki poslanici čak brutalno i verbalno agresivno bili nastupali i vređali je u toku sednica Skupštine.
Taj njen rad i takav način nastupa u svakom slučaju podigao je rejting ove Narodne skupštine, iako je to vrlo teško s obzirom na transparentnost i otvorenost rada Narodne skupštine i tvrdim da bi sve institucije u ovoj državi daleko manji rejting imale kada bi i one nastupale toliko transparentno i otvoreno koliko se ovde radi kada je u pitanju Narodna skupština.
Kada je u pitanju međunarodna saradnja, Srbija danas više nego ikad ima ugled u svetu, najveći mogući. Srbija ima otvorena vrata i prema istoku i prema zapadu. Srbija je najzad svoje mesto obezbedila u smislu da je izuzetno poštovana i cenjena i predstavlja faktor stabilnosti ovde na Balkanu, zemlja u koju svi upiru prst kao primer kako se iz jedne zemlje koja je bila u samom ponoru, koja je bila u sukobu sama sa sobom, koja je bila uništena i devastirana, podiže iz pepela kao Feniks.
U tom smislu parlamentarna diplomatija koju je vodila Maja Gojković, zajedno sa poslanicima svih stranaka koje su učestvovale u tome, svakako je doprinela tom podizanju ugleda i statusa Srbije u svetu.
Kao poslednje i možda najvažnije, a to je koliko je ova Narodna skupština doprinela reformama sveopštim u Srbiji. To su reforme i ekonomske i političke i socijalne i moralne i duhovne, sveopšte reforme jedne zemlje koja najzad uspeva i vraća svoje mesto u Evropi.
Svakako taj rad ove Narodne skupštine, donošenje oko 200 zakona, od kojih su ti zakoni svi bili u funkciji napretka Srbije, poboljšanje međunarodnog položaja i puta prema Evropi i EU, zasluga je i ove Skupštine. Ti zakoni su doprineli da u ovu zemlju uđe milijardu i 800 miliona investicija. Doprineli su da 120 hiljada ljudi bude zaposleno 2015. godine. Doprineli su velikoj izgradnji infrastrukture, doprineli su razvoju i promenama u svim sferama života.
Zbog svega toga, mislim da su to dovoljno izneti razlozi da Maja Gojković apsolutno zaslužuje da nastavi da vodi ovu Narodnu skupštinu. Hvala lepo.
Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog za dopunu i izmenu Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. U suštini, to je predlog i nada i želja da Kikinda, Vršac i Pirot dobiju status grada. Ja ću vam sažeto samo pročitati razloge koje sam naveo kada sam pisao ovaj Predlog zakona.
Vršac, Pirot i Kikinda su pogranične opštine kojima treba pomoći da se davanjem statusa grada stvore uslovi za više investicije i bolji ekonomski razvoj.
Iz pograničnih mesta kao što su Vršac, Kikinda i Pirot, pojačan je odliv stanovništva, posebno mladih i stručnih ljudi ka centralnim područjima države. To se nepovoljno odražava na bezbednost i pravilan regionalni razvoj zemlje.
Unapređenje statusa ovih jedinica lokalne samouprave doprineće njihovom razvoju i punom korišćenju privrednih, kadrovskih i prirodnih kapaciteta.
Uzimajući u obzir da postoje posebni ekonomski, demografski i geografski razlozi, Vršac, Kikinda i Pirot treba da dobiju status grada, kako je to predloženo izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
To je ono što je napisano, ali želim odmah da vam kažem da je to druga verzija predloga. Radi iskrenosti prema vama, prva verzija je bila isključivo napisana za Kikindu, za grad u kojem sam rođen, u kojem sam živeo 50 godina, za koji me vezuju svi moji planovi, vezuju svi moji počeci, radovanja, tugovanja, grad koji i danas kada negde putujem nosim sa sobom.
Ali, kad sam podneo taj predlog samo za Kikindu, premijer Aleksandar Vučić je rekao - pa dobro, argumentacija je potpuno na mestu, ali to isto možemo da kažemo i za Pirot i za Vršac. Onda sam shvatio šta je to razlika u razmišljanju između lokalnog i globalnog. Takođe, i poslanici iz Pirota, iz Vršca, činili su sve i maksimalne napore da daju svoj doprinos da ovakav Predlog zakona dođe na dnevni red.
Zbog svega toga, dugujem i zahvalnost u ime i Piroćanaca i Vrščana i Kikinđana premijeru što je imao sluha i želje i volje da nam da šansu, da nam da mogućnost da i ti prostori Srbije mogu, iako su uz granicu, da dožive jedan bolji ekonomski i privredni razvoj.
Inicijativa građana Kikinde nije od juče. Taj predlog je već nekoliko godina i to nije predlog nijedne stranke i to nije predlog nijedne vlasti, to je predlog ljudi koji su osetili da im je nešto uskraćeno.
Podnosili smo peticije, međutim, nikad sluha nije bilo. Uvek se nailazilo na zatvorena vrata, uvek je prva reč bila - ne ili ne može. Danas je neko drugo vreme u Srbiji. Danas ima ko da vas sasluša, danas ima ko da vas razume i danas ima ko želi da vam pomogne.
Kikinda je sedište Severnobanatskog okruga. U tom okrugu je i Čoka, Kneževac, Kanjiža, Senta i Ada. Grad je nastao 1750. godine, nastao je tako što je Austrija poslala srpske vojnike graničare da štite svoje granice na Tisi i Morišu od turske invazije. Sve je to tako trajalo dok nije došlo do Požarevačkog mira, kada su Austrija i Turska sklopile mir i prestala je potreba za srpskim graničarima. Srbi, tada graničari vojnici, počinju da se bave ratarskom proizvodnjom.
Međutim, kako to obično biva kad prestaje ta zavisnost dvora od potreba vojnika, austrijski dvor je počeo da uskraćuje određena prava Srbima na teritoriji današnje Kikinde. Reakcija Srba tada je bila veličanstvena. Poslali su jednu svoju delegaciju u Beč, a ostali Srbi su uzeli svoju nejač i ono što su imali, došlo je zapregama na trg u centar grada i rekli idemo, idemo za Rusiju. Marija Terezija, carica, tada je shvatila da mora nešto da uradi. Dala je veliku autonomiju Kikindi. Stvoren je Velikokikindski dištrikt 1774. godine, posebno privilegovan status tadašnje Kikinde na teritoriji Austrije. Kikinda je 1893. godine dobila i od Austrougarske status grada kao najveći grad u Banatu.
Iz tog vremena možemo da kažemo i neka poređenja. Recimo, 1857. godine prva pruga i najstarija pruga u Srbiji, a 13. pruga u Evropi po širokom koloseku, napravljena je Segdin-Kikinda-Temišvar. Tada, te davne 1857. godine vozovi na toj pruzi išli su brzinom putnički do 120 kilometara na sat, a teretni do sto. Danas teško da se tu može razviti brzina od 60 kilometara. Doduše, te pruge danas nema. Tom prugom i kroz Kikindu prolazili su čuveni evropski ekspresi, Ostende ekspres i Orijent ekspres, Ostende koji je polazio od Londona, preko Ostendea, Minhena, Budimpešte, Kikinde, Temišvara do Crnog mora, a Orijent ekspres, o kojem je pisala i čuvena Agata Kristi, polazio je od Pariza, preko Venecije, Zagreba, Vinkovaca, Subotice, Kikinde, Temišvara do Istanbula. Tada je to bilo to vreme.
Danas mi želimo tu prugu koja je uništena u Drugom svetskom ratu da vratimo. Ona će jako mnogo značiti za razvoj tog kraja, jer želja dobijanja statusa grada za Kikindu nije samo da se pomogne Kikindi, želja je da se i okolnim opštinama poput Čoke, Novog Kneževca, Novog Bečeja, pa i Srpske Crnje učini da mogu da se priključe kao opštine tom gradu, da zajedno, na velikom prostoru se stvara jedna strategija jednog razvoja današnjeg prostora koji je dosta devastiran i dosta u granici zbog svega ostalog što ga je pratilo kroz njegovu istoriju pretrpeo.
Ono što je suština, Kikinda je dobila slobodu 18. novembra 1918. godine, ulaskom prethodnice kraljeve vojske i to je vreme kada su Srbi doživeli da su uspeli da se pripoje Matici Srbiji. Dobila je tu slobodu, ali je došla na granicu, a granica ko granica, zna da bude mesto spajanja, zna da bude mesto saradnje, ali zna da bude i mesto razdvajanja ljudi.
U vreme Varšavskog pakta posle Drugog svetskog rata, ta granica prema Rumuniji i prema Bugarskoj bila je više zid. Oni su je prelazili da dođu kod nas u slobodu, da pobegnu preko te granice u slobodu, a mi nismo imali razloga tamo ni da idemo. I onda, kako se to dešava, sve se nekad okrene, kod nas poludelo i vreme, poludeli ljudi, a kod njih počelo da se razvedrava. A danas, oni u EU, a mi stvaramo i gradimo sve ispočetka. Ali, nije važno, mi ćemo krenuti ispočetka kao što smo uspeli da upravo na toj granici tu negde 8. decembra 2014. godine, pre svega godinu dana, otvorimo najzad tu granicu između Lunge i Nakova. Otvorio je premijer Vučić, zajedno sa premijerom Rumunije Pontom, tako da je 30 godina trajala borba Kikinde da se otvori prema Rumuniji, najveći grad na granici sa Rumunijom, koja je duga 584 kilometra, nikad nije imala svoj veliki prelaz, a danas ga zahvaljujući ovoj Vladi i zahvaljujući velikom angažovanju i ima.
Kikinda je bila grad mladih. Nećete verovati, ali u staroj Jugoslaviji, SFRJ, Kikinda je bila treći grad po BDP-u. Radila je Livnica „AI“ sa 6.000 zaposlenih, „Toza Marković“ sa 2.000, PIK „Prima“, „Hemik“, „Metanol“, „Banat“, Poljoprivredni kombinat koji je imao nekoliko hiljada zaposlenih, „Banini“ itd, ogromna industrija, ogroman razvoj, ali nažalost, izvoz orijentisan, a privreda nije izdržala. S jedne strane, nije izdržala sankcije, s druge strane, pljačkaška privatizacija je dotukla do kraja. Kikinda se danas ponovo diže iz pepela. Mladi odlaze, doduše, ali činimo sve kako bi taj trend bio zaustavljen.
Vratiće se rode u Kikindu, kao što su se vratile sove, ali za to nam treba podrška, za to nam treba vaša podrška. Treba nam šansa da možemo taj grad bogatih resursa ponovo da vratimo gde mu je mesto.
Krenuli smo, „Metanol“, koji je stajao godinama, „MSK kompleks“ je ponovo počeo da radi. Preko 500 radnika vratilo se na posao. Stvorili su se uslovi, industrijska zona, infrastruktura, sve je pripremljeno. Dve, tri velike investicije očekujemo sledeće godine.
Zašto mislim da Kikinda ima šansu? To su, pre svega, resursi kojima raspolaže, nafta, glina, oranice. Nafta, 45% ukupne proizvodnje nafte u Srbiji proizvodi se u kikindskom ataru, 62% ukupne proizvodnje gasa proizvodi se u kikindskom ataru. Danas tamo ima 3,5 miliona tona rezervi nafte i 300 miliona kubika rezervi gasa. Kikinda je mali Kuvajt, samo malo siromašniji. Šesto petnaest bušotina ima u kikindskom ataru, od toga 345 aktivnih. Zamislite, od 1962. godine traje vađenje nafte i vađenje gasa iz Kikinde, a Kikinda od toga nije baš veliko imala ništa. Tri posto rudne rente koja je dobijana, najniža rudna renta, i to su nam, loša vlast 2000. godine sa dolaskom uzela, jedna trećina odlazi u Republiku, jedna trećina u pokrajinu, a Kikindi ostaje samo jedna trećina. Ali, ne žalimo se, borićemo se kako znamo.
Međutim, ono što nam daje ponovo nadu, a to su i ti resursi, a to je glina, jer „Toza Marković“ je bila firma koja je bila jedna od najvećih firmi u Evropi u proizvodnji crepa i pločica. Pljačkaškom privatizacijom uništeni su pogoni, sve je devastirano, pokušava se da se ponovo pokrene. Iznad zemlje gore su plodne oranice, poljoprivreda, samo da kažem, 70.000 hektara obradivog zemljišta. Velike nade polažemo u „Tenis“ koji će doći. Velike nade polažemo da ćemo lančanim razvojem poljoprivrede uspeti da pokrenemo našu poljoprivrednu proizvodnju.
Ono što nam je potrebno, pored te pruge koju sam rekao, potrebna nam je i druga veza, a to je Banatska magistrala. Ako uspemo i to da napravimo, ako za to država bude imala sluha da se povežemo i spojimo, Kikinda će se, siguran sam, vrlo brzo razviti.
Mnogo je vekova prohujalo, kažu da istine spavaju u starim knjigama. Ja sam pokušao da nešto od tih kikindskih istina vama kažem. I prohujaće još mnogi. Mi ćemo otići, doći će neki drugi i mnogi će se smenjivati, a grad, grad će ostati da živi. Njegovu istoriju pričaće njegove ulice, njegove zgrade, njegove oranice.
Ono što je bitno, danas je u Kikindi jako teško, ali mi ćemo se boriti, mi se nećemo predati. Danas Kikinđani prolaze 22 najlepšom ulicom na svetu. Od 50 proglašenih najlepših ulica, na 22 mestu je kikindska ulica General Drapšin. I danas se čuje muzika i danas se igra kolo od Akademskog društva „Gusle“ koje je najstarije Akademsko društvo za negovanje muzike u Srba, a osnovano je davne 1876. godine.
Prema tome, od vas ne tražimo puno. Tražimo da i Vršcu, i Pirotu i Kikindi date šansu. Dajte nam tu šansu. To su bili gradovi koji su bili vitalni. Dajte nam šansu da se organizujemo, da napravimo sasvim drugu teritorijalnu organizaciju, da probamo da na većem prostoru obezbedimo investitore, rad, obezbedimo mogućnost za razvoj. Budite ubeđeni da su to ljudi koji će znati to da cene i koji će znati to da realizuju.
Na kraju, završiću možda malo neobično za ovu Skupštinu. Pozdraviću vas nekim stihom Mike Antića, pesnika mokrinskog i svetskog. U poemi „Kikinda“ Mika kaže: „Pod Kikindom zeleni se trava, tu mi spava odvaljena glava, obešena pa kosom košena, u peškiru ko kolač nošena. Oj Kikindo, hvala mati, do sunca ti, oj Kikindo, hvala mati što si živa“.
Zahvaljujem.

Gospodine ministre, član 8. slično članu 7. nalaz o podobnosti objekta, odnosno vodova za upotrebu sačinjava komisija koju za svaku vrstu objekta, odnosno za sve vodove obrazuje „Železara“, sastavljena od lica sa licencom odgovarajuće struke kada utvrdi da izgrađeni objekti, odnosno vodovi ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom itd.

Suština naših zamerki je leks specijalis. Ovo ja za mog vakata, što kažu Nišlije, slušam drugi put. Isto smo ovo slušali za „Beograd na vodi“, samo sada i nikad više, životna prilika Srbije, jedinstvena prilika, uposlićemo silne ljude. Ja ne vidim te ljude da rade. Ovde treba da radi „Železara“, ali na ovaj način, leks specijalisom. Koji je sledeći leks specijalis, za šta? Čemu onda ovi ostali zakoni koje mi donosimo?

Kažete – nemamo vremena. Pa, što niste na vreme počeli da radite ovo? Vi ste u vlasti četiri godine. Ako znate da milion kvadratnih metara nije rešeno, zašto to nije rešeno do sada? Šta ste radili četiri godine? Kažete – nisu se dobijale građevinske dozvole. Nije tačno. U Nišu 2008.-2009. godine građevinsku dozvolu dobijete za pet dana. Znate li šta je problem legalizacije? Imovinski odnosi, i opet neće biti rešeni, 80% nelegalnih objekata je posledica nerešenih imovinskih odnosa. E, to kad bude rešila neka Vlada, rešiće legalizaciju u tri dana.

Vi ovde imate i šargarepu i štapić, ali izgleda ne umete njima da baratate. Doći će druga Vlada, pa ćete videti kako ova država može da se vodi i bez leks specijalisa. Zbog čega je neko privilegovan, zbog toga što Vlada nije videla kako da reši problem i nije rešila na vreme? Izvinite, molim vas.
Zahvaljujem predsedavajući.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da mogu da se obratim i poslanicima opozicije, ali nažalost u sali nema ni jednog predstavnika opozicije. Mogli su da ostave barem jednog, da pokažu poštovanje ne prema nama, nismo mi bitni tu, ali da pokažu poštovanje prema svojim biračima i prema ljudima koji to podržavaju. Ovako pokazuju elementarnu neodgovornost, ali dobro, kako seju tako će i da žanju.
Danas imamo nekoliko izuzetno važnih zakona koji su na dnevnom redu. Pokušaću da govorim pre svega o zdravstvu i odmah na startu da kažem smo u zdravstvu mnogo uradili i to je činjenici, ali da imamo još uvek mnogo toga da uradimo da bi zdravstvo bilo kvalitetnije i da bi zdravstvo bilo efikasnije.
Ono što daje nadu, što na neki način izaziva radost i optimizam to je da smo na objektivnoj lestvici Evrope, Evropa ima svoju instituciju koja se zove Evropski zdravstveni potrošački indeks, kako bi se to moglo prevesti, gde oni prate rad svih zemalja, 35 zemalja Evropa, a od toga je 28 zemalja članica EU.
Tu smo 2012. godine bili poslednje mesto, zakovani za dno Evrope. Danas smo uspeli da se podignemo pet mesta i uspeli smo da preteknemo čak i neke zemlje EU. To su objektivni kriterijumi, to je 48 pokazatelja u šest oblasti u zdravstvu koje se prate, pre svega prati se pravo na obaveštenost pacijenata i pravo na njihovo lečenje, zatim pristup zdravstvenoj zaštiti, treće - obim i područje usluga u zdravstvu, četvrto - ishod lečenja, pet - prevencija i šest je korišćenje farmaceutskih proizvoda.
Po tom izveštaju Srbija je 2015. godine ostvarila 554 boda od mogućih 1.000. Imali smo rast od 81 boda u odnosu na 2014. godinu, što je najveći rast koji je ikad jedna zemlja napravila u Evropi kada je u pitanju zdravstvena zaštita. To su izveštaji predsednika Erna Bjornberga, koji je javno pohvalio Srbiju i to su egzaktni podaci, to nisu priča ni naša ni priča opozicije, to je jednostavno ono što je život. Možda mi to u svakodnevnom životu se toliko ne primećuje, ali to je dokaz da Srbija svakako ide napred i to je dokaz koji niko ne može da obori.
Na kraju krajeva urađeno je jako mnogo, urađeno je u Srbiji i dato preko 1.000 specijalizacija, krenuo je program transplantacija, ugrađen je gama nož koji je na desetine i stotine naših pacijenata išlo u Tursku i zemlje Evrope da radi određene intervencije, kad su u pitanju metastaze na mozgu i druge neke stvari na mozgu. Danas to Srbija ima i svakodnevno radi. Zatim, od Zoinog zakona samo na lečenje u inostranstvo poslato je 200 dece. Do skoro to je bila misaona imenica da se odrede bilo kakva sredstva da bi se lečili, itd, itd.
Ali, ono što je strašno, izgubili smo bod u tom nekom kriterijumu koje ćemo mesto imati u Evropi, bod na davanje vakcina za decu. Zato što se broj vakcinisane dece prošle godine smanjio u našoj zemlji, a smanjio se zbog neke ludačke kampanje određenih ludaka i ludača po društvenim mrežama, koje su pozivale građane da ne izlaze da vakcinišu decu, tobož da će ih dovesti do autizma ili do nečega što je potpuno van svake pameti i neutemeljeno u bilo kojim naučnim i drugim razmišljanjima. Na taj način su uspeli da pokolebaju neke roditelje i evo, već je Evropa reagovala i smanjila nam je taj bod, a mi bismo sa tim bodom još više napredovali u toj lestvici.
Nadam se da će ovo društvo i da će svi razumni, umni ljudi, ljudi iz struke i znanja učiniti sve da ipak kroz to zdravstveno vaspitanje objasne koliko je važno to vakcinisanje i koliko je potrebno u toj borbi upravo protiv zaraznih bolesti o kojima danas i raspravljamo. Ono što bih još, samo vrlo kratko, želeo da kažem, a to je oko privatno-javnog partnerstva. Mislim da je Srbija najzad uspela da obezbedi uslove da može da ovakvim zakonom da ga izmeni i da krene aktivno u davanje mogućnosti privatnim kompanijama da zajedno sa javnim sektorom može da stvara i ulaže u velike investicije. Mi smo uspeli zemlju da stabilizujemo. Stabilizovane su javne finansije. Zemlji više ne preti nikakav bankrot, napravljen je poslovni privatni ambijent, privredni, koji može da napravi mogućnost da privatne kompanije, stvari da su na kraju krajeva međunarodni odnosi koji su takvi, koji garantuju stranim investitorima da ovde mogu da ulažu svoj novac. U tom smislu, ovaj zakon je svakako jedna velika podrška i mogućnost, da zajedno sa investitorima rešimo velike probleme koje danas u državi imamo.
Ono što je meni interesantno i što bih ja, pošto se bavim na neki način, između ostalog, i tom ekologijom i mogućnošću da pokažem na koji način sad možemo rešiti, kada je u pitanju onaj problem sa otpadom i deponovanjem otpada i s jedne strane i prečistača otpadnih voda sa druge strane. Srbija tu ima takav problem da je procena Evrope, a i naša, da nam je potrebno najmanje šest milijardi evra da rešimo problem prečistača i da rešimo problem regionalnih deponija. Ako uđemo u sistem, privatnog javnog partnerstva, ako otvorimo vrata i napravimo tender koji će biti jedinstven za čitavu Srbiju, da Vlada može da ga kontroliše, da možemo da dovedemo strane investicije, a moći ćemo, ja ovde sasvim odgovorno tvrdim da za tri godine ćemo rešiti sve probleme kada je u pitanju ekologija, kada je u pitanju deponovanje otpada i kada su u pitanju prečistači otpadnih voda u Srbiji. Nama je potrebno pod hitno i brzo da radimo, kada je u pitanju javno-privatno partnerstvo jer se to brzo vraća taj novac koji će Srbija možda izgubiti zbog toga što će neko drugi upravljati auto-putevima, metroom, mostovima, deponijama ili prečistačima.
Ali, niko do sada nikad nije na leđima odneo iz te zemlje ni auto-put ni ništa, to ostaje ovoj zemlji, ali koliko će benefita biti što ćemo mi kroz bolju infrastrukturu dovesti investitore i napraviti i pokazati da smo zemlja koja je rešila svoje ekološke probleme, koja je napravila uslove da ti ljudi ovde dođu da investiraju, to je od neprocenjive vrednosti. Zato treba pod hitno i na prvom mestu Srbija treba da stavi mogućnost koncesija i privatno javnog partnerstva i da se ubrzanim tempom razvija kada je u pitanju ta infrastruktura, jer će se to jako brzo njoj i vratiti. Puna podrška ovim zakonima, mislim da će ovo biti još jedan korak napred onom osnovnom cilju, a to je stvaranje jedne odgovorne, poštene, moderne i naporne Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući i gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo je teško sada o ovom amandmanu govoriti kada je on posle javnih rasprava gde se opozicija izjasnila da je za postojanje fonda, gde se izjasnila da je za postojanje jednog stabilnog finansiranja u životnoj sredini, a onda smo dobili amandman u kojem oni traže da se briše postojanje Zelenog fonda u zakonu. Sad, da li ste za finansiranje ili ste protiv finansiranje? Malo ste pobrkali tu neke stvari, ili kada pišete tako neke amandmane morate ipak biti malo precizniji. Mi dobijamo tu brdo amandmana, štampate ih, pišete ih i to „briše se“ već vam je nekako ušlo u krv, ali ipak obratite malo pažnju. Nema smisla da raspravljamo o ovakvom predlogu amandmana.

Kada smo kod ovog fonda, dajte malo jednom da postavimo stvari na svoje mesto. Država prolazi kroz jedan svoj period opštih reformi. Nasleđeno stanje je bilo katastrofalno, pred bankrotstvom. Ove reforme, pre svega ekonomske, privredne, sveopšte reforme i svest i odgovornost, su nešto što predstavljaju ozdravljenje i spas ovog društva. Ne možemo nijedan segment izdvojiti da je on poseban i da ćemo sve pare tamo negde dati, a onda ćemo uništite sve ostalo na osnovu čega treba jedna zemlja da funkcioniše. To je jedna porodica u kojoj ima više dece i svakom detetu moramo posvetiti jednako pažnje. Pa, voditi jednu državu nije tako jednostavna stvar. To je pre svega princip te odgovornosti. Pa, mi smo imali fond u kojem ste vi pokazali kako ste poslovali u tom fondu i tako ste vodili državu uopšte. Upropastili ste se. Nasledili smo 7,3 milijardi duga. Samo jednoj opštini iz tog fonda, Jagodini je dato 550 miliona, gde nema nikakvog završnog izveštaja, nikakve overene situacije, gde se uopšte ne zna gde su te pare otišle. Milioni evra su bacani i prolazilo sve, ne samo u tom fondu, nego u zemlji, u državi. Ta neodgovornost, to rasipništvo nas je dovelo dovde.

Sada tražimo opet zagađivač da plaća i sve da ide u neki fond u kome će van države, van odgovornosti, van sistema neko potpisivati i trošiti neke pare koje se ne uklapaju u strategiju države. Ova država mora da ima svoju strategiju razvoja u svemu, pa i u životnoj sredini, pa i u zdravstvu, pa i u ekonomiji, pa i u privredi. Mi treba da smo načisto. Možemo mi da pričamo šta hoćemo, prazne priče, ali ako ne obnovimo privredu, ako ne uspemo da stvorimo nova radna mesta, džaba vam sve te priče oko bilo čega drugog, neće biti para za ništa. Ovo je složena i ozbiljna stvar i ovo traži jednu odgovornost, jedan ozbiljan pristup tom problemu. Politizacija svega, politizacija ovog fonda, pa politizacija svega, pa to možemo ići do beskonačnosti, samo ne znam čemu to sve vodi.

Prema tome, ovo je jedan pokušaj da se stvori stabilno finansiranje u životnoj sredini, da probamo kroz sistem i otvaranja vrata za privatno javno partnerstvo, da uvozom kapitala sa strane zajedno sa državom rešavamo kapitalna probleme u zemlji. Ne postoji taj fond, ne postoji taj zagađivač koji može ovog momenta da skupi 10 milijardi evra i da mi preko noći rešimo problem životne sredine, da uđemo u sistem kako da imamo evropski standard kada je u pitanju životna sredina. Moramo biti dovoljno mudri i pametni, oprezni, odgovorni, sistematični, fleksibilni. Ovo traži jednu stvarno ozbiljnu analizu svega. Pa, niko nije ovde protiv toga. Ja bih najviše voleo da sada ovog momenta stižu tolike pare iz privrede da možemo da formiramo fondove, da sve rešavamo. Pa, ljudi, ovde je živeo narod i pre nas. Ovde su živele vlade i pre ove. Pa, imamo ovu situaciju koju imamo. Šta su uradile te silne vlade decenijama? Nisu to tako jednostavne stvari.

Možemo mi naklapati ovde prazne priče koliko hoćemo, ali ovo je nešto što traži državnički stav. Ovo nije stav samo jedne društvene delatnosti, ovo je državnički stav prema svakom dinaru koji se u ovoj zemlji skupi. Ova zemlja štedi na svemu. Ova zemlja štedi. Da je bilo sreće da su prethodne vlade ovoliko štedele i bile ovoliko odgovorne, mi danas ne bi imali tih problema koliko ih imamo. Ovo je sada nešto što traži jedno vreme, jedne bolne reforme, jako bolne, ali narod je svestan i odgovoran i proći će se kroz to i stabilizovaće se ova zemlja. Rešićemo mi ove ekološke probleme koje imamo. Ovde se korak po korak ide napred, drugačije ne može.

Prema tome, ljudi, shvatite, razumem ja i želje, razumem ja i politizaciju, razumem i te stranačke, ali nemojte nam pisati amandmane da brišemo Zeleni fond kada smo se toliko borili za njega i kroz javne rasprave, a i vi ste dali taj doprinos da ga dobijemo, a sada ćemo prema savesti, prema svesti i prema odgovornosti i ministarstava i Vlade i nas, gledati da što god možemo više učinimo da popravimo tu životnu sredinu. Hvala.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde još jednom da prođemo kroz ovu priču oko tog fonda i oko svega toga. Malo sam podstaknut stavom da će sada ovaj novi fond biti diskreciono pravo Vlade, da Vlada sad radi sa tim parama, koja se prikupe od zagađivača, i onda će ta Vlada te pare da troši. Nije to tačno. Nema Vlada diskreciono pravo za to, tj. ide u budžet, a vi znate da se budžet ovde usvaja, da on prolazi kroz Skupštinu i da je to potpuno transparentno i jasno i da će moći da se prati svaki taj dinar.

Ono što je sigurno i da pređe neki dinar preko onoga što će zagađivač dati više, a neće otići u životnu sredinu, neće taj dinar biti ni opljačkan, ni potrošen bez veze, nego će ući u čitav sistem, jer životna sredina, i to da li će standard biti veći, da li će ljudi moći sa svojim standardom bolje da žive, da li će moći da rešavaju sve osnovne potrebe, ali neće otići nijedan dinar kako je odlazilo.

Ponoviću vam radi istine, Komisija Ministarstva je radila analizu rada Fonda, da bi predsednik Upravnog odbora Fonda u isto vreme bio i ministar za zaštitu životne sredine.

Sada ću vam pokazati, evo dokumentovano, gde su odlazile pare što su ljudi i zagađivači i građani odvajali da bi obezbedili zdraviju i bolju svoju životnu sredinu. Na akciju „Očistimo Srbiju“ potrošeno je 25 miliona evra. Na bilborde 500.000 evra, 535.000 evra na izradu znaka za tu akciju, za novine „Blic“ i „Alo“ koje su pratile kao tu akciju 47.000 evra je dato. Ostao je dug 7,3 miliona evra, 316 plaćenih, a nerealizovanih projekata. Zamislite to. U 316 projekata uopšte nema završnog izveštaja, nema overe, nema ništa. Ne zna se ni gde su te pare otišle. O čemu sada dalje mi tu da pričamo? Nemojte, ako ode pet dinara više, ako se slije u budžet, ova Skupština će to kontrolisati. Tih pet dinara možda će otići u penzije, možda će otići u zdravstvo, ali neće otići ovde gde su išle pare u ono vreme kada ste vi upravljali Fondom, to budite sigurni.
Sad očigledno vi ovde jedno govorite, a drugo radite. Ako govorite o efikasnosti, pa imali ste četiri godine Fond, kada ste vladali, što niste bili efikasni, što niste kontrolisali ove koji su pokrali milione evra. Za četiri godine postojanja Fonda niste uradili ništa.

Ja ovde imam kompletan izveštaj rada Fonda, kompletno gde su pare išle. Ništa za četiri godine, sem što su milijarde bačene, kapitalno u životnoj sredini nije urađeno, ama baš ništa. Čistili ste divlje deponije koje su se svake godine ponavljale i vi ste samo imali izbor da jedni isti izvođači očiste deponiju, oni naprave novu i tako smo se vrteli u krug.

Sada nam kažete kontrolišite, pa trebali ste da kontrolišete. Biće efikasnije, pa što nije bilo efikasnije četiri godine vaše vlasti, sem što su potrošene milijarde. Ništa, evo ja ću vam dati ovde informacije, daću vam sve. Pokažite ijedan projekat koji je urađen od tih para iz Fonda, da je nešto vredelo u ovoj zemlji. Jedan pokažite, a milijarde su otišle.

Subotica, deponija o kojoj čak i Evropska komisija daje izjavu kako je… Koštaće ovu zemlju, u stvari preko IPA fonda, 25 miliona evra i radiće se 12 godina. Ta deponija ne bi smela da bude skuplja od osam miliona evra. Ja vam to sada ovde odgovorno tvrdim, 25 miliona će koštati Subotica. Napravljeno je Javno preduzeće „Deponija Subotica“ pre deset godina. Tamo ima nekoliko zaposlenih koji ništa ne rade, ne znam zašto postoje. To sve ide od para za ekologiju.

Prema tome, od 100 miliona evra od IPA fonda, 25 miliona će plaćati Subotica za 12 godina. Mogli smo napraviti bar, da ne preteram, 14 regionalnih deponija sa tim parama. To je bio način funkcionisanja. To je bila neodgovornost. To je bilo ono rasipanje, ma ima troši se, baca se. Ne može, došlo je vreme za naplatu. Nama su stigli dugovi koje moramo da vraćamo. To je taj problem. Prema tome, kada je efikasnije, zašto to u praksi nije pokazano da je efikasnije, nego ništa, ništa nije urađeno.
Poštovani predsedavajući, gospođo ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, samo da vam pojasnim oko ovog amandmana na član 2, s obzirom da je prethodno rečeno da je Vlada prihvatila naš amandman Odbora.
Gospodin Jovanović je podneo vrlo smislen amandman, suštinski je identičan ovom amandmanu koji je Odbor predložio, ali smo mi samo izvršili jednu tehničku redakciju, kako bih rekao, njegovog amandmana i u stvari ovo je njegov predlog, jer ideja cenjenog poslanika bila da se obezbedi mogućnost da se otpad može tretirati ne samo na mestu njegovog nastavka, nego preko mobilnog postrojenja i na nekoj drugoj lokaciji, jer možda se desi da ne mestu nastanka tog otpada ne postoje tehnički uslovi da bi mogla da se montira mobilno postrojenje, onda bi ušli u problem.
Tako da je on to lepo primetio i izneo je to, ali tehnički nije dobro napravio priču, tako da smo im samo malo izvršili redakciju i došli do tog rešenja. Normalno, za onaj opasan otpad će se primenjivati princip blizine da se spreči mogućnost njegovog transporta i stvore neki uslovi da dođu do nekog oštećenja životne sredine. Samo toliko da, radi, da ljudi znaju.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.
Ovde imamo još jedan amandman, gospodin Jovanović nije tu, obrazložiću zato što je bilo dosta reči na Odboru za zaštitu životne sredine, oko ovog amandmana.
Odbor je glasao - za prihvatanje ovog amandmana, odmah da kažem. Radi se o jednom amandmanu koji pokušava da koliko-toliko popravi sistem kada je u pitanju odnos lokalnih samouprava prema deponijama.
Mi u Srbiji imamo jako velik problem što lokalne samouprave, pogotovu manje, iako imaju mogućnost da određenim uslovnim, sanitarnim deponijama koje su po svim propisima u njihovoj neposrednoj blizini, ne žele da odnose taj svoj otpad na te deponije nego prave divlje deponije u svom nekom ataru i na taj način prilično raobuju životnu sredinu.
Ne postoji mehanizam kako da na to nateramo. Sve se svodi na njihovu svest i savest, koja često puta u određenim lokalnim sredinama ne postoji i pre su spremni da odvajaju sredstva iz budžeta za mnoge druge stvari, koje nisu u interesu građana te opštine, nego da odvaja sredstva za rešavanje prvobitnih komunalnih problema, pre svega deponija, komunalnog otpada.
Zbog toga ovaj amandman, koji je podneo gospodin Jovanović, ide u tom smislu da se te opštine na neki način obavezu da su u obavezi, ako su im već obezbeđeni uslovi da mogu da se priključe nekoj sanitarnoj deponiji to i urade, u protivnom da se one doživljavaju kao zagađivači, da nađemo mehanizam kako da ih nateramo da uđu u jedan sistem, jel sve ostalo što smo do sada pokušavali deklarativno.
Ministarstvo više ima neku mogućnost kontrole savetodavne itd. ali nema mogućnost da ih direktno uslovi, jer sve do sada i strategije i sve ostalo je bilo na principu neke savesti i svesti.
Tako da ovi amandmani ovako kako su razrađeni, prilično su za nas koji o tome razmišljamo i vodimo računa, prihvatljivi i smisleni, jer to bi trebao da bude prvi korak prema nekom u budućem sistemu stvaranja svih ostalih deponija.
Pojedine opštine potpisuju čak neke memorandume da će ući u sistem regionalnih deponija, međutim, kada se regionalne deponije završe oni jednostavno nemaju, ne možete ih pravno nikako naterati na to.
Ovo bi bio jedan prvi mehanizam, ajde da kažemo i prevaspitavanja i ukazivanja i podizanje svesti kulture, da ih nateramo, jer drugačije, očigledno, praksa je do sada pokazala i ne može. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo želeo da kažem ispred Odbora za zaštitu životne sredine da smo, još dok je bio nacrt ovih predloga zakona iz oblasti životne sredine, radili dva javna slušanja i da je to praksa koja će i ubuduće biti, kada je u pitanju Odbor za zaštitu životne sredine.
Na tim javnim slušanjima dobro smo analizirali ove zakone još dok su oni bili u nacrtu i dali mogućnost nevladinom sektoru i poslanicima da se upoznaju sa tim i ta saradnja između Odbora i Ministarstva je vrlo efikasna, tako da smo uspeli da na neki način uključimo u donošenje ovog zakona i javnost, nevladin sektor, poslanike, još pre nego što je on stigao na Vladu i što je došao u formi predloga.
To je jedan novi pravac razmišljanja i novi pravac rada ovog Odbora i mislim da je naišao na potpuno odobravanje i podršku, kako nevladinih organizacija, tako i Ministarstva i svih poslanika koji učestvuju u tom radu. Samo je to bila jedna informacija, da se zna da su temeljno pripremane ove izmene i dopune Zakona i da je na neki način ovo kruna saradnje koja je najzad zaživela i u Srbiji između Skupštine, s jedne strane, Ministarstva, s druge strane i nevladinog sektora na trećoj strani. Hvala lepo.