Zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, poštovani gospodo oficiri i predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas raspravljamo o važnim zakonima iz oblasti bezbednosti, odbrane Vojske i, naravno, praksa i način rada u ovoj Skupštini nastavlja da se objedinjuju sve tačke u jednu tačku dnevnog reda, kako bi što manje vremena imali da se posvetimo detaljnije ovim predlozima zakona.
S druge strane, vi danas ovde imate devet zakona koji se usvajaju po hitnom postupku.
Zaista bih voleo da mi neko objasni zašto se po hitnom postupku usvajaju ovi zakoni, recimo, Zakon o vojnom obrazovanju, koji je danas na dnevnom redu? Zar to nije moglo da ide kroz jednu redovnu proceduru i da se manje greške prave? Time bi se izbeglo da se na svakih godinu, dve ili tri menjaju pojedini zakoni.
Naravno, kada se tako radi, onda i ne možemo imati kvalitetno izgrađene institucije, niti možemo imati adekvatne zakone, ni vladavinu prava. To je ono na šta nas upozorava i svet, na šta nas upozorava i EU kojoj mi težimo. Dakle, sve smo dalji svakoga dana od tih standarda i načina funkcionisanja u uređenim zemljama i u uređenim društvima i sistemima i naročito kada dođemo do rasprave u pojedinostima, kada zaista postoji prilika da o svakom od ovih zakona raspravljamo član po član i možda i mi iz opozicije damo neki kvalitetan predlog koji bi popravio zakon i što bi mi mogli da podržimo. Naravno, nemamo priliku za to jer je sada najnovija metoda da poslanici vlasti zapravo predlažu amandmane na predloge zakona koji dolaze od strane vlasti, odnosno Vlade Republike Srbije.
Što se ovih zakona tiče koji su na današnjem dnevnom redu, dve reči ih opisuju, jedna je ovlašćenja, a druga je odgovornost i jedna ne prati drugu. Dakle, ovlašćenja političkih funkcionera, kako u Ministarstvu odbrane, tako i u BIA, se dramatično povećavaju, a sa druge strane njihove odgovornosti gotovo i nema. Obrazložiću o čemu se tu tačno radi.
Naravno, ono što još upada u oči svima koji su čitali ovaj materijal i ove zakone jeste da onaj deo koji se tiče profesije i struke iz oblasti vojske je dosta dobro postavljen, ali svuda gde se težilo davanju veće težine političkim funkcionerima, konkretno ministru odbranu koji ovde sedi, nije se štedelo ni malo, pa je onda dodatno politizovana institucija Ministarstva odbrane.
Što se tiče prve i druge tačke dnevnog reda, kao i sedme tačke, to je učešće u multinacionalnim operacijama. Što se tiče Narodne stranke, mi to možemo da podržimo, možemo da podržimo zato što se to tiče naših vojnika i naših ljudi koji i te kako imaju loš status u Vojsci i većina njih se prijavljuje za učešće u ovim multinacionalnim operacijama iz jednog jedinog razloga, a to su finansijski razlozi, jer je to način da oni poput nekih gastarbajtera odu u svet i zarade nekakav novac, da posle kupe stan, da kupe auto. Oni nemaju tetku iz Kanade koja bi mogla da im pomogne i oni se moraju sami snalaziti kako i na koji način će finansirati i održavati svoje porodice i planirati svoj život.
Naravno, oko 700 lica iz Vojske i 11 lica iz MUP je predviđeno za učešće u ovim operacijama i oni su svakako spremni da rizikuju živote zbog finansijskih razloga, i to je jedan od razloga zašto po nekim statistikama, koje govore o tome, dva vojnika dnevno napušta Vojsku. Voleo bih da me ispravite ako to nije tačno. Dakle, vojnici polako traže drugi način za uhlebljenje i za svoje profesionalno angažovanje.
Takođe, kada govorimo o ovim zakonima, godinama se profesionalnim vojnicima obećavaju beneficije, pripadnicima policije, pa i BIA, obećavaju se jeftini stanovi. Trebali su da krenu u martu da se grade. Nisam čuo da su krenuli. To je pompezno najavljeno tokom izborne kampanje za beogradske izbore, ali se to očito nije dogodilo, što i ne čudi nas jer šest godina slušamo obećanja, najave, laži, propagandu vladajućeg režima, ali je problem kada se to dešava u institucijama kao što je Vojska Republike Srbije.
Što se tiče Zakona o vojnom obrazovanju, da, on je trebao da se promeni zato što je poslednji usvojen, kako reče ministar, davne 1994. godine, ali se postavlja pitanje – da li ste ovaj zakon postavili malo ambicioznije, nego što bi to bilo realno i da li se on zapravo više odnosi na zadovoljavanje i legalizaciju ambicija pojedinih profesora ili za polaznike vojnog obrazovanja u Republici Srbiji? Dakle, ako pogledate sam zakon, videćete da se dve trećine zakona odnosi upravo na profesore, na ambicije pojedinih profesora za stvaranje univerziteta odbrane, a da se vrlo malo pominju polaznici, odnosno da se zakon jako malo na polaznike odnosi. Pitanje je da li ta vojna akademija, odnosno univerzitet treba da bude krovna organizacija vojnog školstva i da li je u strukturi Generalštaba?
Vojska danas, na žalost, ima veoma malo uticaja na vojno školstvo koje vi ovim zakonom predlažete, i to govori o tome da je on ambiciozno postavljen. Ako pogledamo iskustva iz prethodnih godina kada smo imali sve veći broj polaznika na onim smerovima Vojne akademije, kao što su finansije ili IT sektor ili neki drugi sektori, daleko manje od bazičnih i osnovnih rodovskih kurseva kao što su pešadija, artiljerija ili neki drugi, a iz razloga zato što ti mladi ljudi imaju veću alternativu i lakše mogu da dođu do posla i da se bave drugim poslovima van Vojske i tako reše svoju egzistenciju, ali sa druge strane trpi Vojska, jer prelazak na bolje plaćeni posao stvara manji broj rodovskih oficira koji bi trebalo da obavljaju svoj posao u Vojsci.
Takođe, ovde uvodite i pojam nekakve mešovite vojne škole, kao nekakav hibrid između Vojne gimnazije i strukovnih vojnih škola. Nije baš najjasnije zašto ste to uradili, ali generalno u ovom zakonu vojni sistem neće biti u funkciji realnog razvoja i popune Vojske, već zadovoljenja ambicija profesora ili pojedinih rukovodilaca na ovom univerzitetu.
Što se tiče Zakona o odbrani, ovaj zakon ima jednu ključnu stvar koju ste vi naveli, a to je da se izmešta rasprava o izveštaju o stanju priprema za odbranu iz Narodne skupštine u resorni odbor. To znači da idemo korak dalje u transparentnosti. Umesto da se ovde raspravlja o tome, raspravljaće se na odboru i na taj način verovatno izbegnuti ozbiljna rasprava o ovoj temi, kao što je priprema za odbranu.
Ovaj zakon uvodi jednočlana privredna društva, javna preduzeća, privredna društva i preduzetnike. Potpuno nejasno šta će oni raditi. U obrazloženju zakona to nije baš najjasnije rečeno, jer ta privredna društva praktično omogućavaju stvaranje određenih privilegovanih javnih preduzeća, subjekata pod partijskom kontrolom ili možda kontrolom nekih pojedinaca. Da li je ideja da ta preduzeća, koja ćete formirati, praktično drže monopol u oblasti odbrane.
Naravno, ono po čemu je ministar Vulin naročito poznat, u ovom zakonu su navedena i udruženja koja će doprineti jačanju sistema odbrane i koja mogu steći status udruženja od posebnog značaja za odbranu. Sećamo se afere sa udruženjima dok je bio ministar u prethodnom svom resoru i gde je govorio o nekakvim udruženjima koja će licima u stanju socijalne potrebe omogućiti uslove za funkcionisanje, pa je tu bilo nekih dva miliona evra, a od čega se posle naprasno odustalo, kako je on rekao tada zbog pritiska medija ili ne znam čega drugog. Vidim da nastavljate tu praksu ovde.
Ono što je najzanimljivije, kriterijume za dodelu sredstava propisuje lično ministar. Jako zanimljivo. To govori o tome koliko ste izgradili ovu instituciju.
Takođe, u domenu ovog zakona imamo još jednu problematičnu stavku, a to je uređenje i zaštita tajnosti podataka. Dakle, jako proširujete tu oblast. Sa jedne strane, onemogućavate javnost da dobije uvid u neke podatke koji možda do sada nisu bili državna tajna, da li su u pitanju građani, da li su u pitanju neka strukovna udruženja, da li su u pitanju sindikati, da dobiju uvid, recimo, u to šta se dogodilo i ko su krivci za helikoptersku nesreću ili da dobiju uvid u to ko je odgovoran i ko će snositi odgovornost zato što se u vozilu Ministarstva odbrane kod državnog sekretara pronašla droga, da li vozilo ministarstva služi za prevoz droge. S druge strane, ovako postavljen pojam tajnosti podataka takođe omogućava samom ministru ili nadređenima da kažnjavaju određene pripadnike Vojske Srbije za koje se, po toj širokoj, slobodnoj proceni, može reći da su prekršili pravilo tajnosti podataka.
Dalje, takođe u ovom zakonu, kao jedan od posebnih razloga za donošenje i izmenu ovog zakona jeste primena posebnih mera bezbednosti za lica koja se bave poslovima odbrane i uvođenje posebnih kriterijuma za popunu takvih radnih mesta. Naravno, još jedna politička stvar gde će se povećati politička moć ministra u samom ministarstvu.
Što se tiče Zakona o Vojsci Srbije, takođe je taj zakon vrlo bitan sa političkog aspekta, jer se tu prvo uvodi termin da ministar raspoređuje i premešta profesionalna vojna lica unutar i van Vojske na predlog ili mišljenje načelnika Generalštaba, ali odmah u nastavku tog istog zakona se kaže da ministar može da delegira ove poslove na načelnika Generalštaba ili svoje pomoćnike.
Sa jedne strane, ako vas interesuje neki slučaj da nekog vi želite sami da raspoređujete, premeštate, ako je to u nekom političkom vašem interesu, to ćete raditi vi, a u nekim drugim slučajevima će raditi načelnik Generalštaba ili vaš pomoćnik.
Takođe, ovaj Zakon o Vojsci koga predlažete vam daje mogućnost smanjenje osnovice za računanje plata profesionalnih vojnika, ukoliko bi se verovatno uočila manja lojalnost ovih lica prema onome i onoj politici koju vi budete zastupali u ministarstvu. Takođe, ustanovljavanje i evidencija civilnih lica koja bi se primila na službu u Vojsci bez javnog konkursa naglašavam. Dakle, ministar ovim zakonom dobija mogućnost da može da određuje specifična formacijska mesta bez javnog konkursa. I van Vojske gde se primaju civilna lica, ali i u samoj Vojsci.
Dakle, proširuju se nadležnosti, proširuju se ovlašćenja ministara na uštrb institucija, dalje se uporno radi šest godina na izgradnji svih institucija Ministarstva odbrane.
Zakon o proizvodnji i prometu i naoružanju vojne opreme, prethodni je usvojen 1996. godine i on naravno vrlo jasno govori šta je namera stvaranja jednog ovakvog zakonskog predloga - stvaranje novih privrednih subjekata i društava u ovoj oblasti i lica koja će biti registrovana i način za njihovu registraciju koja će se baviti trgovinom i proizvodnjom vojnom opremom i naoružanjem.
Takođe, ovde se uvodi i stvaranje grupacije odbrambene industrija Srbija kao kategorije koja će biti pod apsolutnom kontrolom ministra odbrane i naravno da se ovde ide na to da pojedini trgovci i mešetari mogu da budu povlašćeni i da rade ove poslove koji se tiču trgovine naoružanjem i vojnom opremom.
U ovom zakonu se predviđa i strani ulagač, strano ulaganje i ministar je to malopre rekao kako će to sprečiti privatizaciju. Ne, ministre. Do sada su ta preduzeća bila strateškog interesa za državu Srbiju, a vi sad uvodite kategoriju da ih neko može da kapitalizovati i da će neki stranac, a i neka i nije stranac brinuti više o tim preduzećima nego što je do sada brinula država Srbija. To ste ovde naveli kao ključnu novinu. Protiv toga se bune sindikati i „Nezavisnost“ i vaši vojni sindikati ili vas to očigledno ne interesuje. Jasno je da vi želite da sve stavite pod svoju apsolutnu kontrolu.
Što se tiče Zakona o prodaji i proizvodnji naoružanja naročito trebate da se zamislite zbog toga što se Srbija danas nalazi na crnoj listi „Fatfa“ i to je u izveštaju Evropske komisije, osumnjičena za finansiranje terorizma i za pranje novca. I vi znate ministre, pretpostavljam jako dobro da svake nedelje iz Niša poleće avion „Antonov“ koji je iznajmljen od ukrajinske firme, koji vozi naoružanje, koje se skuplja iz fabrika namenskih po Republici Srbiji. Dobro je da ljudi rade, da imaju svog posla, dobro je da se proizvodi ali je pitanje samo na koji to način raditi i da li će to ugroziti opšti interes Republike Srbije.
Dalje što se tiče Zakona o BIA, žao mi je što tu nema šefa BIA, već treba taj zakon da brani ministar Vulin. Ne znam zašto danas nema ovde i on je trebao sam da obrazloži ovo što je predložio.
Ja ću pročitati nekoliko stvari ključnih iz Zakona o BIA. Da bi građani pre svega mogli da čuju. Dakle, akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Agenciji donosi direktor Agencije uz prethodnu saglasnost Vlade. Dakle, donosi direktor BIA uz političku saglasnost aktuelnog režima. Za popunjavanje radnih mesta u Agenciji nije obavezan konkurs. O zasnivanju radnog odnosa u Agenciji rešenjem odlučuje direktor. Dakle, direktor odlučuje koga će primiti i kako će primiti i na koje mesto.
Pripadnici Agencije dužni su da pohađaju stručnu obuku, kao i da se stručno usavršavaju i da polože poseban stručni ispit, a program i način pohađanja stručne obuke, stručnog usavršavanja i polaganja posebno stručnog ispita utvrđuje se takođe aktom direktora.
Dalje, rad pripadnika Agencije se ocenjuje jedanput godišnje i možete misliti ko ga ocenjuje, ocenjuje ga direktor. Uslovi za sticanje i gubitak zvanja određuje se aktom direktora uz prethodnu saglasnost Vlade. Koeficijenti za obračun plate utvrđuju se aktom direktora uz prethodnu saglasnost Vlade, odnosno politike ove vlasti. Dalje, pripadnik Agencije BIA može biti trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj za potrebe posla nije potrebna saglasnost pripadnika Agencije, već to direktor može uraditi sam.
Ovo ovde što piše u ovom zakonu je samo povećanje i davanje političke moći direktoru da može da radi šta god hoće sa pripadnicima BIA, da sa druge strane, on izvršava političke naloge onih koji su ga tu postavili i to je urušavanje institucija i sve smo dalje od uređenog društva, od institucija i od Evrope i ovaj zakon takođe potvrđuje to šta će se dešavati.
Sa druge strane, gde je odgovornost? Da li je neko pitao ko je odgovoran možda iz BIA za smrt Olivera Ivanovića? Oliver Ivanović je najavljivao svoje ubistvo. Niko nije odgovorio za to. Šta su naše službe radile? NJih finansiraju građani Republike Srbije iz budžeta. Dužni su da brinu i o državi Srbiji, o interesima države Srbije, ali i o svakom pojedincu koji živi u ovoj državi. To je posao BIA i treba da izađu i kažu ko je odgovoran za propuste kojih je bilo, a ako ih nije bilo, zašto ćute i po čijem nalogu ćute, u ovom konkretnom slučaju, da ne govorim i o nekim drugim slučajevima.
Na kraju, kada sve ove zakone pregledamo i sublimiramo, jasno se vidi da sve ove predloge od kadrovskih do materijalnih, oni se dimenzionišu ne shodno potrebama Vojske, već mešetara koji će trgovati naoružanjem i vojnom opremom i koji su srasli sa ovim režimom.
Dalje, jačanje nadležnosti ministra i direktora BIA i u oblasti zapošljavanja, unapređivanja, raspoređivanja pripadnika Vojske i zaposlenih u BIA, time se naravno urušavaju svi propisani kriterijumi i kadrovska politika u jednom uređenom sistemu i omogućava naravno zapošljavanje partijskih kadrova bez obzira na stručne kompentencije.
Ono što je najveći problem je što se povećava rizik po odbrambenu moć zemlje kao posledice izmeštanja odlučivanja o izrazito propisanim vojnim pitanjima na određene političke, smem reći, nekompententnosti pojedinaca koji danas upravljaju sistemom kao što je Vojska Republike Srbije.
Na kraju, posledica jednog ovakvog odnosa Vučićevog režima prema sistemu odbrane i bezbednosti je urušavanje odbrambene moći zemlje. Vojska je, gospodine ministre, sve manje stub države, a sve više državna firma koja nudi visoko rizičan posao za mizerne plate i kao takva predstavlja instituciju kojom režim kupuje socijalni mir, a sebi priređujete parade uz povremene ratno huškačke izjave sa zemljama u regionu sa kojima Srbija treba da ostvaruje partnerske odnose. Zahvaljujem.