Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Bojan Torbica

Bojan Torbica

Pokret socijalista

Pitanje

Zahvaljujem.

Opšte je poznato da su čuvanje zdravlja i briga o obolelima među glavnim zadacima svakog društva u kome je humanost jedna od središnjih vrednosti, ali smo i svedoci kako pojedinci već duže vreme sprovode negativnu kampanju protiv aktuelne republičke Vlade i Ministarstva zdravlja umanjujući ulogu države u lečenju građana Srbije u inostranstvu.

Ne znam da li je potrebno posebno napominjati da je u novembru 2014. godine Vlada Republike Srbije na inicijativu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, osnovala budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Srbiji, kako bi pored sredstava koja se daju iz RFZO obezbedila dodatnu institucionalnu pomoć za lečenje dece i odraslih u inostranstvu, kao ni da je 1. oktobra 2018. godine u rad puštena prva info linija na kojoj zainteresovani građani mogu u direktnom razgovoru sa operaterima RFZO da se informišu o potrebnoj dokumentaciji za lečenje u inostranstvu, načinu podnošenja zahteva, statusu predate molbe, trenutnoj fazi obrade podnetog zahteva, ali ni o tome da je ministar Zlatibor Lončar, sredinom novembra prošle godine potpisao Sporazum o saradnji sa domaćim avio prevoznikom Er Srbijom, kojim je predviđeno da se srpski državljani, kojima je za uspešan nastavak lečenja o trošku države neophodna odlazak u inostranstvo, obezbedi besplatan prevoz na svim destinacijama na kojim Er Srbija leti.

Ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru upućujem pitanjem – koliko je građana, svake kalendarske godine od 1. januara 2010. godine do danas lečeno u inostranstvu na račun obaveznog zdravstvenog osiguranja, koja su najčešća oboljenja zbog kojih je odobravano lečenje u inostranstvu i koliki broj od ukupnog broja lečenih čine odrasli, a koliki deca? Hvala.
Zahvaljujem, predsednice.

Pitanje ću uputiti premijerki Ani Brnabić, ali pre toga da dam nekoliko napomena.

Za dvadesetak dana napuniće se dve decenije kako je bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu i suverenu zemlju. Tokom 78 dana uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Kako je taj nepravedni rat izgledao u brojkama? U ratu je na strani alijanse učestvovalo 19 država članica, ako se uračunaju i one zemlje koje nisu bile članice NATO pakta a koje su dale na raspolaganje svoje aerodrome i drugu pomoć, SR Jugoslaviju je napalo 26 država. Procena ukupne materijalne štete se kreće od 30 do 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije pogodio oko 3.350 objekata infrastrukture, od čega je uništeno oko 1.400 objekata, a više ili manje je oštećeno oko 1.950 objekata. Ono što znamo jeste da je agresor potpuno razorio sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga, oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečijih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. Zemlje agresori su u tom trenutku imale 744 miliona stanovnika i državni budžet od 3.312 milijardi dolara, a tadašnja SR Jugoslavija 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 miliona dolara. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040.

Tokom 78 dana i noći bombardovanja u oko 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila i preko 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava je oko 22.000 tona. Srpske snage su od 24. marta do 10. juna imale 753 poginula, od toga 589 vojnika i 172 policajca. Poginulo je preko 2.500, a ranjeno je oko 12.500 civila. Agresor je ubio 97 dece, od kojih je najmlađe imalo nepunih 11 meseci.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić je stradala u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije, jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog oca Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov otac Vladan. U Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila petnaestogodišnju Sanju Milenković, devojčicu kojoj su svi profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara. Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota završio je život malih Pavlovića, osmogodišnjeg Stefana i petogodišnje Dajane. Najveći deo podataka kojim raspolažemo su utvrđeni tokom prvih godinu dana posle NATO agresije, pošto u oktobru 2000. godine dolazi do promene vlasti u Srbiji i nova republička vlast ne obraća mnogo pažnje na posledice NATO agresije.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić glasi – da li postoji mogućnost da Vlada Srbije formira radno telo koje bi utvrdilo tačan broj svih, a naročito civilnih žrtava kao i njihova imena i prezimena. Svedoci smo činjenice da zbog nemara i određenih političkih zabluda propustili priliku da po završetku Drugog svetskog rata evidentiramo sve zločine nad srpskim narodom što otvara prostor raznim političkim revizionistima da manipulišu broj nevinih žrtava, naročito u pogledu žrtava sistema logora smrti Jasenovac, kao i sistema logora smrti Gospić, Jadovno i Pag. Pored tačnog broja identiteta žrtava bilo bi dobro da se utvrdi tačna visina materijalne štete koja je tokom agresije naneta Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Postavljam pitanje ministru unutrašnjih poslova i nadležnom tužilaštvu, da li su u prethodnih desetak dana preduzimane bilo kakve službene radnje po pitanju sramnog teksta koji je na društvenim mrežama o premijerki Srbije, Ani Brnabić objavio predsedavajući Đilasovog saveza za pljačku Srbije i predsednik udruženih sindikata Srbije Sloga, Željko Veselinović. Dovoljan je bio jedan jedini status objavljen na društvenim mreži da nam pokaže kako oni koji javno pozivaju vojsku i policiju da otkažu poslušnost i koji javno prete rumunskim scenariom u Srbiji, vide tu istu Srbiju u kojoj bi oni bili vlast, Srbiju u kojoj bi političke protivnike kažnjavali silovanjem, koji bi direktno prenosili putem nacionalne televizije.

Šta je ovo ako nije ozbiljna pretnja ne samo premijerki Ani Brnabić već i svim građanima Srbije koji ne misle isto kao Željko Veselinović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić ili Boško Obradović. Šta je govor mržnje ako nije pretnja zatvaranjem u četiri zida, bez ključa sa jednim obdarenim Afroamerikancem tek puštenim iz zatvora. Treba li da posebno napomenem da sve što je napisano u tekstu ne samo da je vulgarno i prostački nego je i otvorena diskriminacija i rasizam i da ne spominjem sve gadosti iznete na račun premijerke Ane Brnabić kako drugačije nazvati pisanje o Afroamerikancima koje Željko Veselinović predstavlja kao krvoločne, divlje zveri koje siluju žene, ako ne čistim rasizmom.

Zbog svega navedenog želeo bih da znam da li su Ministarstvo unutrašnjim poslova i nadležno tužilaštvo preduzeli bilo kakve radnje, pošto činjenica da je Željko Veselinović obrisao tekst sa svog naloga ne znači da je isti stvarno bio plod Vasiljevićeve brzopletosti, nerazmišljanja i da ne oslikava njegovu čvrstu rešenost da tu ili neku drugu gadost već koliko sutra u slučaju dolaska na vlast sprovede u delo. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, pre svega želim da se zahvalim Vladi i ministrima što su uz brojne obaveze, pronašli vremena da danas budu sa nama u Narodnoj skupštini i da odgovaraju na pitanja narodnih poslanika.

Želeo bih da u ime poslaničke grupe Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka, pohvalim Vladu za dosadašnji rad tokom ovih desetak meseci, kao i da izrazim očekivanje da će taj rad u narednom periodu biti još bolji.

Za početak bih imao dva pitanja od kojih je jedno vezano medije, a drugo za zdravstvo. Od ukupno 73 elektronska medija, koji su 2014. godine bili u vlasništvu države, 50 medija je ušlo u proces privatizacije, od čega je njih 34 privatizovano, dok u 16 nisu pronašli svog kupca. Od medija koji su prvobitno imali kupce, u šest slučajeva su ugovori raskinuti, dok je u medijima koji nisu imali potencijalnog vlasnika pokrenut stečajni postupak.

Pojedini mediji nisu imali kupce iz više razloga, npr. zato što nisu imali poslovni prostor, zato što su imali staru i dotrajalu opremu, zato što su imali dugove i u njima je u skladu sa zakonom, kako je i predviđeno, sprovedena raspodela kapitala tadašnjim zaposlenima i bivšim zaposlenima. Sve što sam rekao se odnosi na elektronske medije koji su radili kao javna preduzeća, ali u procesu privatizacije je trebalo da uđe desetak medija koji su osnovani i koji su radili kao javne ustanove i to, uglavnom se radilo o dvojezičnim i višejezičnim radio stanicama od kojih je najveći broj bio na teritoriji AP Vojvodine.

Ti mediji zbog statusa javne ustanove, ali i delatnosti koju u najvećem broju slučajeva, uz informisanje je bila i kulturna delatnost, sem jednog izuzetka, nisu mogli biti privatizovani, pa su svi ili ugasili delatnost informisanja, ali su u potpunosti ugašeni kroz postupak likvidacije.

NJihovim gašenjem došli smo u situaciju da su mnoge opštine i gradovi ostali bez svoj jedinog lokalnog radijskog emitera, a lokalne televizijske emitere nikad nisu ni imali, a novi konkursi za upražnjene frekvencije nisu raspisivani poslednjih nekoliko godina.

Pošto svi znamo koliki je značaj lokalnih medija, interesuje me da li će i kada će biti raspisan konkurs za izdavanje dozvole emiterima radijskog programa na lokalnom nivou, naravno u sredinama gde ne postoji emiter i gde su te frekvencije slobodne.

Drugo pitanje jeste pitanje dokle se stiglo sa uključivanjem vojnih medicinskih ustanova u zajednički zdravstveni sistem, kako bi olakšali lečenje civilnim licima na ovim vojno-medicinskim ustanovama? Hvala.
U suštini, mogu biti zadovoljan odgovorom ministra Vukosavljevića, s tim što bih stvarno želeo da vam skrenem pažnju na te male lokalne medije.

Mi smo imali situaciju da je pre 10, 15 godina zakonom bio dozvoljen ovaj način da mediji koji emituju na više jezika mogu da rade kao ustanove. Prilikom privatizacije nisu prepoznati, to je postao problem. Znači, u Vojvodini, u jednom Temerinu gde ja živim, koji je da ne kažem najjužnija opština u Vojvodini, pored grada Novog Sada gde živi značajan broj građana mađarske nacionalnosti, u ovom trenutku mi nemamo lokalni medij, elektronski. Znači, ni televiziju ni radio, niti na mađarskom niti na srpskom jeziku. Tako da kažem, tu je i Beočin, tu su i mnoge opštine u Vojvodini. Jedna molba, da se sve to prepozna.

Za ministra zdravlja, da kažem, evo, imali ste i sami priliku da vidite da u ovoj sali ima poslanika koji imaju halucinacije o odlasku investitora i koji imaju halucinacije da ministar inostranih poslova treba da govori o stanju na Kosovu, ali mi smo navikli na te ljude. Pošto su se njima do sada priviđali beli miševi i vinske mušice, pa smo mislili ukoliko bude veće saradnje ovih vojno zdravstvenih ustanova i civilni, da bi možda, pošto je evidentno da nema leka u ovim civilnim ustanovama, možda bi vojno zdravstvo, takvim pojedincima moglo da pomogne, pošto se ljudi već mesecima zalažu oko zdravstvenog stanja i poslanika, a i pojedinih drugih političkih funkcionera u ovoj Skupštini i u ovoj Vladi.
Poštovani predsedavajući, prvo pitanje upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova – da li su njihova dva ministarstva nešto preduzimala po pitanju fiktivnog subvencionisanja 110 projekata uglavnom nepostojećih proizvodnih pogona, koje je isplaćivano iz Pokrajinskog fonda za sufinansiranje novih tehnologija za otvaranje pogona u AP Vojvodini, a preko kojih su Bojan Pajtić i Dragoslav Petrović oštetili pokrajinski budžet za oko 35 miliona evra?

Od 110 subvencionisanih preduzeća 60-ak je vrlo brzo, po dobijanju subvencija, završilo u stečaju, ali i u milijunskim gubicima ne ispunivši odredbe ugovora i ne vrativši subvencije. Da li je utvrđena odgovornost Bojana Pajtića, tadašnjeg predsednika Pokrajinske vlade, i Dragoslava Petrovića, tadašnjeg pokrajinskog sekretara, pošto nisu podneli ni jednu krivičnu prijavu za prevaru protiv firmi koje nisu vratile subvencije i nisu zaposlile nove radnike kako je to bilo precizirano u ugovorom?

Drugo pitanje, takođe, upućujem ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova. Tokom održavanja poslednjih lokalnih izbora 2016. godine Opštinska izborna komisija u Baču donela je 13. marta Odluku o odbijanju liste DS, da bi dan kasnije 14. marta Pokrajinska vlada, odnosno njena Kancelarija za inkluziju Roma, koja je pripadala Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i zapošljavanje, kojim je rukovodio predsednik pokrajinskog odbora DS Miroslav Vasin, poslala kamion sa 350 prehrambenih paketa nepostojećoj kancelariji za inkluziju Roma u Mesnoj zajednici Vajska u opštini Bač kako bi obezbedila neophodne potpise za predaju nove liste.

Ono što je najsramnije jeste da ni u jednoj opštini u Vojvodini ne postoji registrovana opštinska kancelarija za inkluziju Roma, a pogotovo ne u mesnim zajednicama, a na otpremnicama za pakete stoji adresa nepostojeće kancelarije u Vajskoj, a na navodnoj adresi te kancelarije živi, koja se nalazi u ulici Pere Segedinca broj 12, živi Zoran Petrović koji je bio kandidat DS za odbornike u Skupštine opštine Bač i koji se na njihovoj listi nalazio na petom mestu. Pored toga što se na adresi na koju je upućeno 350 prehrambenih paketa, ne postoji nikakva kancelarija za inkluziju Roma i na toj adresi stanuje kandidat DS iz opštinskog odbora, zanimljivo je da se na prijemnici robe, umesto pečata te nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma Vajska, kojoj je pomoć navodno upućena, nalazi pečat Udruženja građana Romkinje Bača koje čak i nije iz Vajske, već iz Selenče. Sve to ukazuje da se ne radi ni o kakvoj pomoći, već o klasičnom kriminalu i kupovini glasova.

Ista lica su bila članovi i kandidati DS na lokalnim izborima i prevozili su pakete kamionom marke „Mercedes“ registrovanim u Loznici, a isto su počinili nekoliko dana kasnije kada su, tačnije 24. marta, te iste pakete, koji su bili pakovani u zamislite žute kese, delili u susednoj Selenči. Pošto je priča o kupovini glasova putem nepostojeće kancelarije za inkluziju Roma u Vajskoj dospela u javnost, par dana posle toga registrovano je Udruženje Romi Vajske na čije ime, ali ne i adresu, ponovo stiže nova količina prehrambenih paketa, ali ovaj put u dva kamiona. Adresa isporuke i podele paketa nije bila adresa sedišta Udruženja Romi Vajske, već je ponovo bila adresa u ulici Pere Segedinca broj 12 gde stanuje kandidat DS za odbornika Zoran Petrović, a koji je robu prevozio svojim ličnim kamionom, verovatno do onih čiji glasovi su trebali biti kupljeni, da slučajno ne zaborave od koga su te pakete dobili.

Pitanje glasi – da li je ministarstvo, jedno i drugo, bilo šta povelo po ovim navodima? Hvala.