Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka – govor treba da bude kao ženska suknja, dovoljno dugačak da pokrije temu, a dovoljno kratak da bude zanimljiv. Mislim da je to Čerčil rekao, pa ću ja probati da se držim toga.

Odmah da kažem da poštujem svoje koalicione partnere, a posebno njihovu hrabrost zato što u politici, ja kroz njih shvatam, ne dobijete često ono što samo vi želite, već i ono što drugi žele i otuda razumem par kadrovskih rešenja koja se nekima od nas baš ne dopadaju.

Da krenemo redom. Ja ću krenuti od spoljne politike. Pozdravljam što će to biti gospodin Selaković, s obzirom da sam imao tu čast da u ovih osam godina upoznam vrednosti koje on poseduje. Verujem da će u spoljnoj politici napraviti ono što mi očekujemo. Velike sile misle često da sa nama mogu i bez nas. Znam da će on sa tim izaći nekako na kraj.

Da bih bio dovoljno kratak, preći ću i na vojsku koja je veoma bitna i za spoljnu politiku po pitanju odvraćanja, a i Srbija je željna mira. Dosta je Srbija puta ratovala za druge. Vreme je da u malo dužem periodu živi za sebe i da u ekonomiji postigne neke rezultate kojima će i dalje jačati vojnu moć svoje zemlje, političku moć, spoljnopolitičku moć, a ima i ona izreka Sun Cua koja kaže – najveća veština je pobedi protivnika bez upotrebe sile.

Verujem da će to i novi ministar vojni i novi ministar spoljne politike u mnogome učiniti, naravno uz zahvalnost bivšem ministru spoljnih poslova, koji je zajedno sa Vladom uspeo da povuče 18 priznanja lažne države Kosovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi moramo poštovati sve druge, ali, naravno, gospodine Selakoviću vi ćete učiniti da mi poštujemo sami sebe, jer ovi veliki često misle da im ne trebaju partneri, nego vazali i da mi samo treba da budemo podanici, a nikako prijatelji, partneri velikih sila i ova Vlada koja je sve do sada i buduća Vlada verujem da će u mnogome to učiniti da se mi osećamo kao njihovi prijatelji, partneri a ne kao vazali i podanici.

Što se poljoprivrede tiče, ja pozdravljam najavu onih pet milijardi, da se u ovoj godini povećaju podsticaji, s obzirom da je više zahteva podneto nego što smo mi očekivali u odnosu na prošlu godinu. Takođe, pozdravljam nameru ekspozea da se poljoprivredna proizvodnja približi preradi i prehrambenoj industriji, pre svega da bismo mi koristili svoj biljni potencijal za razvoj stočarstva, proizvodnju mesa, mleka i jaja i prerađivačku industriju.

Da se razumemo, podsticaji su veći dva puta nego što su bili do 2012. godine u iznosima, ali ja želim da oni budu još veći, ne samo zbog poljoprivrednih proizvođača, već upravo zbog te prehrambene industrije o kojoj je budući premijer govorio zato što bi prehrambena industrija imala jeftiniju sirovinu i bila konkurentnija na regionalnom tržištu i na drugim tržištima i tako bi i iz zemlje doneli višak vrednosti i dodatnu vrednost ovoj zemlji.

Dame i gospodo, poljoprivreda nije samo poljoprivreda. To je sada pitanje bezbednosti, demografije itd. Želim gospodinu Krkobabiću svaki uspeh u tome bez obzira na određene moje rezerve. Želim da oni uspeju, njegov tim da uspe, jer taj uspeh se tiče i mene s obzirom da živim na selu. Pobornik sam onog – nije baš potpuno ispravno, postoji izreka – bolje patiti za selom nego na selu. Treba da razmislite da sedište tog ministarstva za brigu o selu bude na selu, recimo u Topoli. Odande je krenula obnova državnosti Srbije, odande neka krene i obnova srpskog sela.

Imamo preko hiljadu sela sa 100 stanovnika, 200 sela je nestalo. U ovom trenutku, danas nas ima 110 manje nego što nas je bilo juče, od toga najmanje 80% je živelo na selu. Sa sela vode dva puta. Jedan put vodi u svet, a drugi put vodi na onaj svet. Ne vraćaju se ni jedni ni drugi. Došlo je vreme da dam i jedan predlog da ta briga o selu bude stepenasta. Najviše treba da vodimo brigu o selima duž administrativne linije. Moj predlog je da svakom domaćinstvu damo jedan minimalni lični dohodak za porodice, ne pojedince, koje žive duž administrativne linije. Bela kuga je najefikasnije etničko čišćenje. Veliki gradovi ne gube stanovništvo iako nemaju neki veliki natalitet. I dalje se napajaju iz nekih malih sredina, iz sela, i dalje se beži sa sela. Ovo je način da zadržimo prvo stanovnike duž administrativne linije da se ne desi najuspešnija agresija, a ta agresija je agresija dečijim kolevkama. Nemojte da ispraznimo te teritorije, imamo iskustva sa Kosova, jer onda će neki drugi narodi naseliti tu teritoriju i onda će verovatno doći opet do nemira i eventualnih ratova zato što će na takav način oni želeti da zauzmu teritorije, da isprave granice u svoju korist.

Zato pozdravljam brigu o selu, to ministarstvo i takođe treba voditi računa o ostalih hiljadu sela koja imaju manje od 100 stanovnika, pa onda da vodimo brigu o onima koja imaju više od 100 stanovnika. Na mapu sam stavljao ta sela sa manje od 100 stanovnika. Većina je uzduž administrativne linije i granica sa nekim susednim republikama koje su u prošlosti imale teritorijalne pretenzije na našu teritoriju. Voleo bih da ih više nemaju.

Na kraju da vam poželim sve najbolje, posebno ministarki koja će da vodi dijalog. Kažem, da se glasa samo za nju ja ne bih glasao, ali pošto sam rekao da u politici ne dobijete ono što vi želite, već ono što drugi žele, moja je obaveza da glasam i da poželim uspeh. Pri tome mislim da ona može da spreči one događaje koji su se dešavali pred Narodnom skupštinom i da je moj koalicioni partner, za razliku od mene, bolje procenio da takva osoba može da započne taj dijalog i da nam se ne desi danas neki spolja finansirajući, neke grupe dele i da nas vode u sukobe same sa sobom. Stalno ponavljam, u takvim sukobima gubimo sigurno mi.

Nisam siguran da će naši politički protivnici tu pruženu ruku i nameru najvećeg koalicionog partnera u ovoj Skupštini i u budućoj Vladi prihvatiti. Nemojte da imate iluzija. Kada želite da učinite nešto dobro dok idete tim putem, nemojte da očekujete od nekih nesrećnika da vam uklone neku prepreku sa puta. Morate da očekujete da će probati ovakvi kakvi jesu da vam navaljuju neku kamenčinu na taj put, ali ja cenim poruku koju ste poslali, da Srbija želi unutrašnji mir, da se posveti ekonomiji itd, a na onima je da tu ruku ispruženu prihvate i zato ja želim budućoj ministarki svaki uspeh, jer od toga može mnogo toga da zavisi u ovoj državi, jer postoji intencija da oni spolja koji nam ne žele dobro iskoriste ove iznutra koji su nas godinama potkradali da opet pokušaju zbog ideje o novom potkradanju da uruše stabilnost Republike Srbije.

Dostojevski je rekao – kada idete putem i ako budete zastajkivali da svakog psa koji laje gađate kamenjem onda ćete teško stići do cilja. Gospodo ministri, budući predsedniče Vlade, nisu oni vredni ni kamenja, ni stajanja i zato vam želim svaki uspeh. Vaša želja će biti glavna, vaša želja da uspete biće pola uspeha. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sam jednom rekao da se stepen demokratije u jednoj državi meri pravima nacionalnih manjina koje one uživaju u toj državi. Srbija je po tom pitanju demokratska zemlja za „deset plus“. Rekao sam i da svaki glas pripadnika nacionalne manjine u Srbiji vredi 35% više nego što vredi glas jednog Srbina. To je pozitivna diskriminacija koja čak ide protiv onog „jedan čovek – jedan glas“, a Srbija je i to učinila.

Hajde da vidimo, kada se to toliko prigovara od strane pojedinaca čiji lideri su izgubili ministarsku fotelju i odmah gubitak ministarske fotelje proglasili fašizmom, ako neko izgubi fotelju, on odmah kaže da u toj državi u kojoj je on izgubio fotelju vlada fašizam, da se progone nacionalne manjine itd. Dok sedi prikucan za fotelju, dok ima automobil, sekretaricu, novac i budžet na raspolaganju onda u Srbiji nema fašizma, ali onog trenutka kada fotelju izgubi i kada se prava nacionalnih manjina uvećaju, politička prava se uvećaju za 35% u odnosu na pripadnike većine, e, tog trenutka taj kabadahija kaže da u Srbiji vlada fašizam.

Hajde da vidimo koja to nacionalne prava i da li ovako ministarstvo postoji u bivšim jugoslovenskim republikama. Ja ću navesti jednu naprednu zemlju, navodno, koja se zove Slovenija. Srba u Sloveniji ima po njihovim procenama 2% ili 40 hiljada po popisu. Polovina njih izgleda da nema pravo da se upiše kao slovenački državljanin. U Sloveniji postoje samo, čini mi se, gospodine Martinoviću dve nacionalne manjine, Mađari, Italijani, možda, a možda grešim ili Austrijanci i uglavnom čak prava Roma, ne želeći da uvredim Rome su veća od prava Srba koji nemaju status nacionalne manjine. Čak ni u Crnoj Gori Srbi nemaju nikakav status.

Hajde da vidimo koja prava imaju, recimo Srbi u toj Sloveniji? Četiri hiljade, trideset tri Slovenca po popisu imaju pravo na nacionalni savet nacionalnih manjina - pravo na obrazovanje, kulturu, informisanje i tako dalje, ono što nacionalni saveti treba da rade. To što su neke nacionalne manjine, odnosno stranke nacionalnih manjina pomalo zloupotrebili to pravo i pretvorili nacionalne savete u političke organe, pa žele nešto i teritorijalno da ostvare to je neki drugi problem. Ali, nacionalni saveti postoje, Slovenci ga imaju sa 4.033 Slovenci i 0,07% stanovništva. Srbi u Sloveniji to pravo nemaju i ako ih procentualno ima 30 puta više, a brojčano, bez obzira što Slovenija je daleko manja, pet puta više.

Pa, sada da vidimo ta evropske demokratska Slovenija, koliko ceni nacionalne manjine, a koliko to, evo kako ovi nazivaju „fašistička Srbija“ se ponaša prema. Uporedite to pa mi onda recite ko je tu fašista, ako fašizma ima.

Naravno, da ja Sloveniju ne optužujem za fašizam, ali recimo, Tanju Fajon mogu da pitam, više puta sam to i činio, a ponovo ću je pitati – šta je sa pravima Srba u Sloveniji, sa pravima na obrazovanje, jezik i tako dalje, šta je sa pravima, makar da se upišu kao slovenački državljanin.

Srbija po pitanju nacionalnih manjina prednjači na prostoru bivše Jugoslavije. Hajde da vidimo da li ta prava koja pripadnici nacionalnih manjina imaju u Srbiji imaju, zamislite sada u Bosni i Hercegovini glas jednog Srbina vredi 35% više nego glas Bošnjaka. Ja mislim da bi tamo izbila revolucija, ali ja pozdravljam to što je Srbija cenila da nacionalne manjine u parlamentu treba da budu više zastupljene i da njihovi glasovi više važe, mada je pitanje da li to po Ustavu može da se ostvari, jel narušava se princip jedan čovek – jedan glas.

Ali, meni ni to ne smeta. Srbiji to ne smeta. U Srbiji niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin. Ali, prošla su i vremena Tadićeva kada je neko ko je Srbin trebao da se stidi zato što je Srbin, e ta vremena su prošla. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam prošli put da zahvalim svim kolegama poslanicima koji su bili u prošlom sazivu, a sada nisu više narodni poslanici i da im poželim pre svega dobro zdravlje i uspeh na nekim novim funkcijama i novim poslovima. Bez obzira na okolnosti i bez obzira na naše rasprave, bez obzira na ono što su činili, bez obzira na onu sačekušu na stepeništu Narodne skupštine, mene batinom ne mogu zaustaviti. Ja im preporučujem da ukoliko to žele da ponove, da sledeći put ponesu puškomitraljez, ali im želim dobro zdravlje, pre svega mentalno.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka, ja mislim da je bila De Golova – važnije je državu uređivati nego njome vladati. Ako sam pogrešio u citatu, ja se izvinjavam, ali mislim postoje dva izvora, mislim da je De Gol pravi izvor. Zašto to kažem? Zato što smo mi rešeni da državom se ne služimo, nego da državi služimo.

Ja imam stav da ne branim vlast nego državu i njeno pravo da raste svakog dana. Bolje da me zbog vernosti državi kazne nego da me zbog izdaje nagrade. To je poruka svima onima koji se nadaju da će silom uz pomoć spolja doći na vlast. Ovaj zakon je zakon o uređivanju države. Država je zajednica ljudi. Država je zajednica koja treba da štiti svoje ljude, ali takođe i ljudi treba da štite svoju državu, svi, bez obzira da li su na strani vlasti ili na strani opozicije. Programi su ti koji treba da čine razliku i razmena mišljenja je ta koja treba da opredeli građane kome da daju poverenje u javnim poslovima na sledećim izborima. Očigledno da su to građani koji su iskoristili biračko pravo učinili, a pomalo su pomogli i oni koji to biračko pravo nisu koristili.

Mi koji smo zatekli sasvim obogaljenu, razvaljenu državu, bez šansi za sadašnje i buduće generacije znamo da je BDP milijardama veći nego što je bio. Znamo da je pokrivenost uvoza izvozom povećana na gotovo 75 do 80%. Znamo da je inflacija pet puta manja, odnosno niža. Znamo da kurs evra miruje devet godina. Zamislite, ni u bivšoj Jugoslaviji, koja je možda bila snažnija ekonomski, kurs nije mogao da miruje osam, devet godina, nije mogao da miruje godinu, dve dana. Zamislite da je kod njih samo za par godina kurs evra sa 78 otišao na 117. I danas oni nama nešto prigovaraju iz ekonomije.

Država bez privrede je auto bez motora. Taj auto teško može da ide. Ali država bez investicija, čak i da ima motor, ne može da ide. Investicije su gorivo koje stalno treba dodavati i mi sve treba da činimo da država Srbija bude ekonomski jaka. Setite se vojne moći Dragana Šutanovca, Dragana Đilasa i gospodina Tadića. Vojska je bila slabija od jednog lovačkog društva. To je bila maltene družina Pere Kvržice. Setimo se jednog MIG-a bez akumulatora. Danas je vojna moć Srbije deset, a i više desetina puta veća jer je vojska jača nego što je bila. To smo postigli zato što smo gledali da državu uređujemo.

Ne dižemo mi samo puteve i infrastrukturu. Ja sam to radio u Inđiji od 2001. do 2007. godine. Danas Aleksandar Vučić i rukovodstvo Srbije i svi mi radimo na istom primeru, ali na celoj teritoriji Srbije, da napravimo infrastrukturu i paralelno sa time da podignemo investicije i proizvodnju, da imamo šta provoziti i izvoziti tim putevima i tom infrastrukturom. Da vas podsetim da je danas izvoz iz Inđije preko 500 miliona evra vredan. U to vreme dok sam ja to činio oni su se podsmevali. Danas samo „Grupus“ izvozi 208 miliona evra. Privreda je ta koja će državu učiniti jakom, ali sloga takođe. To što se mi politički razlikujemo nije razlog da ono što čini vanparlamentarna opozcija čini svakog dana.

No, da se osvrnem na neka nova ministarstva.

Živim na selu i do 2012. godine retko ste ovde imali poljoprivredna u Narodnoj skupštini. Moj mandat je prestao 2004. godine, godine 2012. SNS je rešila da jednu malu stranku primi u koaliciju i od tada sam ja redovan ovde u Narodnoj skupštini, gotovo da sam stekao stanarsko pravo, na osnovu vremena koliko provodim u ovoj Narodnoj skupštini. Predsednik Odbora za poljoprivredu sam bio u dva mandata.

Moram da kažem da ekonomska moć bilo koje zemlje se uskoro neće meriti količinom zlata i dijamanata koje ona proizvodi, već količinom hrane i pijaće vode. Iz tog razloga ja cenim i to što je na moju inicijativu i nekih drugih narodnih poslanika nivo podsticaja u iznosu dva puta veći u evrima nego što je bio do 2012. godine, na godišnjem nivou. Ali mislim da ni to nije dovoljno, zato što su subvencije u okruženju daleko veće nego u Srbiji, tri i do pet puta su subvencije veće, ali su to zemlje koje su imale jaču privredu, koje nisu imale Demokratsku stranku da im ostavi zemlju bez šanse.

Dakle, mislim da te podsticaje treba uvećavati. Naša prva briga je da ovo što smo ove godine više emitovali prava na podsticaje isplati i da se prilikom rebalansa budžeta svi založimo da poljoprivreda dobije ta dodatna sredstva koja će naravno biti upumpana u poljoprivredu, jer to nije izgubljen novac, to je novac koji će poljoprivreda odraditi, odnosno koji će se višestruko isplatiti kroz prerađivačku delatnost i prerađivačku industriju, koja u Srbiji iz godine u godinu raste.

Cenim to što sada imamo i ministarstvo za brigu o selu. Prosečna starost na selu je 61 godina. Gotovo hiljadu naseljenih mesta preti opasnost da će nestati. Što je najgore, to su naseljena mesta uzduž granice Srbije, uzduž administrativne linije. Ukoliko se taj deo Srbije isprazni, jer pitanje poljoprivrede i sela nije više samo pitanje poljoprivrede, već demografije i bezbednosti, ukoliko se taj deo Srbije isprazni, to će naseliti neki drugi narodi, a Kosovo i Metohija su nam najbolji primer kako se može teritorija izgubiti, odnosno osvojiti dečjim kolevkama.

Cenim to što će biti ministarstvo za brigu o selu, volim da neko vodi brigu o nama, ali ono što bih ja želeo, a tu sebe isključujem, da budući ministar bude naseljen na selu, da njegovi najbliži saradnici i srodnici žive na selu, jer će tako najbolje osetiti probleme ukoliko živiš tamo. Ja koji živim na selu sebe isključujem kao drugu stvar koju ću reći iz takve vrste jer nemam takvu vrstu ambicije iz takve vrste kadrovskih rešenja.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo biljni potencijal koji nedovoljno koristimo. Nama treba stočarstvo i prerađivačka industrija. Nama treba i energetika iz poljoprivrede, da ono što poljoprivreda proizvode, meso, mleko i jaja, kada taj potencijal iskoristimo, da imamo i energiju kojom ćemo preraditi sve to i onda ćemo steći ne izvoz 2,7 milijardi iz poljoprivrede, već će taj izvoz biti tri ili četiri puta veći. Naš biljni potencijal se izvozi i koristi za stočarstvo drugih zemalja.

Naš prosek grla uslovljen po hektaru je 0,33, evropski jedan, što znači da u ovom trenutku mi da bi pristigli mi možemo da imamo još dva puta stoke koliko ovog trenutka imamo, što bi u ciframa bilo negde oko nove tri milijarde uslovnih grla, a što bi vredelo neprerađeno tri milijarde evra, a minimum prerade bi garantovao šest milijardi evra.

Energetikom koja se može proizvesti, a obnovljivom, to se da preraditi i to je onda višestruka korist. Sa tim novcem bi bili zadovoljni naši stočari i naši prerađivači. Mi treba da idemo u tom pravcu, da naš biljni potencijal koriste naši stočari, naši prerađivači. To je ona moja poruka koju ću proslediti ministru poljoprivrede kada bude na dnevnom redu zakon o Vladi.

Da kažem, da završim još nekim izrekama. Gete je rekao – da bi imali više mi moramo biti nešto više. Dobro da razmislimo o tome.

Još i da citiram, kao vernik, jednog verskog poglavara koji je meni neizmerno drag, patrijarha Pavla – da bi nam bilo bolje, mi moramo biti bolji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, žalim nad žrtvama u Sjeverinu. Žalim zato što sam i sam imao gubitke u tom ratu. Demokratija u jednoj zemlji se ceni pre svega po pravu koje imaju nacionalne manjine u toj zemlji. Ja sam onaj koji se 90-ih zalagao da ta prava budu veća. Bio sam protiv rata. Čak sam imao i zajednički poslanički klub sa poslanicima iz Raške, Muslimanima, a kasnije su postali Bošnjaci. Imao sam zajednički klub u vreme najžešćih ratova, tek toliko da pokažem koji je moj otpor tom ratu i tim žrtvama. Žalim zbog Sjeverina.

Zbog Sjeverina je osuđen Dragutin Dragićević na 20 godina, Đorđe Šević na 15 godina, Oliver Krsmanović na 15 godina, Milan Lukić je izručen Haškom tribunalu. Mislim da su malo kažnjeni zato što su osramotili srpski rod i srpsko ime.

To ne znači da nam manjine danas imaju manja prava. Hajde da se prisetimo zločina na Svetog Nikolu u Jošanici koji su počinili vojnici armije BiH, verovatno Bošnjaci. Ubijeno je 56 ljudi, od toga 21 žena i troje dece do deset godina starosti. Niko nije ispaštao. Molim Bošnjake čiji glas vredi 35% više nego moj, jer je to neka vrsta pozitivne diskriminacije, da ne zaborave i tu činjenicu i da snažno zatraže da zločinci njihovog imena i njihovog roda kažnjeni na isti način na koji ja tražim da budu kažnjeni i oni koji su već kažnjeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je to sarajevska priča, priča o tome koja podriva samu BiH. Ako vi kažete da je Republika Srpska genocid, vi je u stvari terate iz sastava BiH. Ne teram je ja. Ne tera je čak ni Milorad Dodik sa čijim se stavovima nekada ne slažem. Teraju je upravo oni iz Sarajeva koji su dali pravo sebi da izaberu predstavnika Hrvata i koji non-stop tvrde kako je Republika Srpska genocid.

Možemo mi da okrenemo priču. Mogu ja da kažem da je u Srebrenici počinjen genocid ali nad Srbima zato što je 1991. godine i 1992. godine u Srebrenici živelo 2.000 Srba, a jula te nesretne 1995. godine ulaskom srpske vojske u Srebrenicu zatečena je jedna osoba srpske nacionalnosti, starica Đuka od 80 godina.

Šta da kažemo o Zalazju gde je zaklan sudija? Šta da kažemo o Naseru Oriću? Zašto nekada oni ne kažu da i Nasera Orića treba osuditi kao što ja kažem da je ove trebalo osuditi još više jer su osramotili srpsko pleme i srpsko ime? Toliko o tome.

Ono što želim da kažem je da demokratija nije, povodom izbora gospodina Dačića ili druga Dačića, opoziciji da preporučim, imperijalni proizvod. Ona se ne da naterati spolja, naturiti. Ona mora da nikne iznutra. Oni su se opredelili za nešto drugo i danas sastav ove Skupštine nisu izabrali samo oni koji su glasali i birali, već i oni koji to nisu učinili na ovaj ili onaj način, svojom voljom i na nagovor Dragana Đilasa i Šolaka. Onaj ko ne izađe na izbore on daje svojevrsno nepotpisano ovlašćenje onome ko izađe na izbore da u njegovo ime odluči na koga će preneti svoj suverenitet i narod je tako odlučio.

Ovaj sastav oslikava raspoloženje onih koji su izašli na izbore, ali i raspoloženje onih koji nisu hteli da izađu na izbore i time su napravili ovakav sastav Narodne skupštine. Niko za to nije kriv sem onih koji su preporučivali i koji su u jednom delu bili poslušani. Nemamo mi problem sa opozicijom. Mi imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom.

Da li sam ja, gospodine Milićeviću, na to upozoravao u zadnje dve godine? Rekao sam i po pitanju REM da tu navodnog pomirenja sa opozicijom nema. Šta oni žele? Oni žele da naprave takav medijski pejzaž da do promena pod pritiskom spolja dođe iznutra, da se Srbija ne može srušiti spolja ako se ne nađe neko ko može pomoći iznutra. Oni pozivaju na svojevrsni sukob. U sukobu nas samih sa sobom u tom sukobu sigurno gubimo mi i zato oni traže hleba bez sejanja. Nema hleba bez pšenice. Danas seljaci verovatno završavaju žetvu kukuruza i pokušavaju da zaseju. Nema hleba bez semena. Ako želite da jedete ukusan hleb morate zahvaliti onome ko je posejao pšenicu. Ako hoćete da jedete zrelu voćku, morate da zahvalite onome ko je to zasadio.

Izbori su svojevrsna setva i sađenje. Ono što smo posadili to je niklo i sa tim izlazimo mi pred narod i narod pred nas. Mi moramo štititi narod. Zato smo izabrani. Posebno moramo štititi siromašnije, one koji su ostali bez posla, slabo plaćene itd, koji su ostali bez dostojanstva, bez svojih porodica itd. I to ima razne moralne konsekvence. Tu ima mnogo toga što se desilo.

Mnogo droge, zbog toga što ljudi nisu imali biznis nego taj, mnogo je kriminala niklo zbog ovih kriminalaca koji sebe nazivaju elitom. Oni imaju 24 ne registrovana kanala, oni pričaju o tome da nema slobode medija. Ja tvrdim da su mediji u Srbiji preslobodni.

Zamislite zemlju u kojoj imate 24 lažna prekogranična kanala. Od toga svi pripadaju Šolaku i Đilasu, koliko puta sam vas na to upozoravao? Imali ste, rekao sam vam šta ćete imati pred Skupštinu. Imali ste devet kamera postavljenih, rekao sam da su to mediji koji treba da dovedu do revolucije, jer oni na drugi način ne mogu da osvoje vlast. Može revolucija, ali svake revolucije dokaz je 2000. godina. Posle toga nikne ništavna neka birokratija i nikne siromaštvo koje je neizdrživo za gledanje. Mi to ne možemo dopustiti.

Pogledajte koliko ide reklama na tim medijima. Ja sam brojao. Samo za jednog filma, ide 20 minuta, to je 1.200 sekundi samo po pet evra, šest hiljada evra za dva sata, puta 30 dana 180 hiljada samo na jednom filmu, puta 12 meseci, tri miliona, puta 24 kanala, sad su i na Foksovim kanalima počeli da puštaju srpske reklame. Zamislite u Americi idu srpske reklame. To je kriminal koji REM prećutno gleda zato što ovi kukaju, stalno kako nema slobode medija, kukaju da bi Šolak i Đilas pljačkali pretplatnike SBB, Totala itd. Zato je povika i na "Telekom". Oni su tražili bojkot izbora, nemamo mi problem sa opozicijom, imamo problem sa jednom bandom na čijem čelu je Šolak i Đilas.

Mi sa njima, u obračun sa mafijom treba da izađemo na kraj. Treba da vlada, mi smo zakonodavci. Ali se mi moramo starati da zakon bude sproveden, da nadziremo, ne da ga mi sprovedemo, već se moramo kao predstavničko telo, kao zakonodavni organ starati da zakone koje smo doneli i budu sprovedeni. Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnim kanalima, to mora da se poštuje. U suprotnom, to rađa mafiju. Medijsku mafiju koja ruši vlast. Ovde mora da vlada sila zakona, a ne zakon sile. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj savet mojim kolegama, ako štrajkuju glađu zbog fašiste Boška Obradovića da to ne čine. On nije vredan pažnje. Jednostavno, on nije vredan pažnje. Ako to rade zbog tužilaštva, što ne progoni takvu vrstu pojave, bilo da se radi o Bošku Obradoviću, bilo da se radi o Draganu Đilasu, bilo da se radi o Bastaću, onda ja svoje kolege razumem. U toj situaciji bih im se ja pridružio, međutim, zbog zdravstvenih tegoba koje ne želim da opisujem ja to fizički nisam u stanju da učinim.

Ponavljam, moj savet mojim kolegama, ukoliko to čine zbog Boška Obradovića, on nije vredan toga. Ukoliko to čine zbog pojava čiji je vođa Boško Obradović, zbog Bastaća, Đilasa, Boška i drugih nasilničkih dejstava koje smo doživeli po Beogradu od čupanja znakova, upada u Predsedništvo, gde reakcije tužilaštva uopšte nije bilo. Ukoliko to čine da bi tužilaštvo počelo da radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonima, ja to onda razumem.

Želim da vam kažem da ni mi nemamo problem sa opozicijom. Naš problem počinje onog trenutka kad Šolak i Đilas zbog „Telekoma“ pokušavaju da očuvaju monopol na ovom tržištu. Mi imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom. Oni koji su naseli na njihovu priču, otprilike to glasi ovako – demokratija nije uvoz ni imperijalni proizvod koji se da nametnuti spolja, demokratija je proces zrenja, nešto se događa unutar jednog društva.

Moj utisak je da ovi koji navodno bojkotuju, koji traže odlaganje izbora na godinu dana, dve godine itd. mnogi od njih imaju finansijski razlog i to ću govoriti popodne, da bi im stranke i oni lično dobijali onaj novac itd. Mislim da je glavni motiv Dragana Đilasa i Vuka Jeremića koji uopšte nisu učestvovali na ovim izborima, a koji su stekli 11 poslanika na veoma čudan način, na veoma čudan način stekli političke stranke koje su preregistrovane u njihovu korist itd. Mislim da oni pokušavaju da spolja, uz medijsku pažnju, neregistrovanih kanala, mnoge neregistrovane partije, znači, imate medijski pejzaž koji je, mi smo sanjali da nam dopuste da registrujemo televiziju itd, da predstavimo opozicione programe, oni dejstvuju preko neregistrovanih televizija, tu ima neregistrovanih političkih stranaka koji sebe zovu tzv. pokret itd. Ne postoji nikakav registar pokreta.

Naš san je bio da izbori budu pre vremena, a ovi sanjaju da se izbori uopšte ne održavaju. Zašto? Postoje kod Boška Obradovića finansijski motivi i Saše Radulovića, a kod ovih postoje motivi da se spolja naturi navodno demokratija, odnosno da se oni nature kao vlast.

Ja moram da kažem, nije popularno, ali Tanja Fajon je zvanični ili nezvanični njihov portparol pred evropskim institucijama, uz medijsku podršku, medijsko sponzorstvo ove dve televizije se sve to dešava. Podsećam, pokušaj upada u Predsedništvo, više pokušaja upada u Narodnu skupštinu, više nasilničkih pokušaja Boška Obradovića. Imate onog Bastaća, kese na glavu itd. Tako da, razumem moje kolege ukoliko žele da nateraju na određeni način svojim protestom tužilaštvo da radi svoj posao.

Što se ovih potpisa tiče, hajde da budemo, hajde mi koji smo bili protivnici Miloševića, hajde da nešto priznamo. Ja sam mu svašta rekao, svašta, dok je bio vlast i dok je bio živ, posebno dok je bio vlast. Onog trenutka kada je izgubio vlast i posle umro, ja mrtvim vukovima rep ne merim, a pred fašistima neću da se povlačim, ali pred mrtvim Miloševićem nemam šta da kažem, sve sam mu rekao dok je bio živ.

Hajde da priznamo da smo na prve izbore izašli sa 100 ne overenih potpisa. Hajde da budemo toliko pošteni da priznamo. Verovatno je njegov motiv bio što je opozicija bila slabašna da da priliku da se što više ljudi kandiduje, da izađe na izbore, da se na određeni način izmere i da dobiju podršku. Hajde da priznamo da nije on kriv što je pobedio. Prebrojte devedesete godine sve glasove koje je dobila vlast i koje je dobila opozicija koja je izlazila posebno i videćete da je to bilo negde pola-pola i da smo mi iz opozicije sami bili krivi što smo izašli tako.

Hajde da priznamo da se potpisi skupljeni maksimalno 1.000, koliko se sećam, ne overenih, vi ste takođe dugo u politici, dugo ste učestvovali u izborima, ne overenih potpisa do 2000. godine. Hajde da priznamo da se potpisi overavaju tako strogo, rigidno, sudski tek od 2000. godine posle promena. Valjda se pokušalo da se spreči, da se očuva monopol svojih stranaka, da se spreče drugi učesnici da na te izbore izađu.

Evo, ja podržavam i to što Vlasi imaju samo 5.000 potpisa, bez obzira što se sad bunim. Ja podržavam što je to omogućeno da ta nacionalna grupa može sebe da istakne i da izađe na izbore pod povoljnijim uslovima. Jer kaže stepen demokratije se ceni u jednoj zemlji po pravima manjina koje uživaju, i to znaju mnoge moje kolege, u toj državi.

Sada dođe Tanja Fajon i kaže – e, ali ja sam zabrinuta za demokratiju u Srbiji. Ovde su 4.033 Slovenaca, imaju status nacionalne manjine, nacionalne savete, finansiramo njihovu kulturu, izdavačku delatnost itd. Srbi kojih tamo ima trideset puta više u procentima, kojih ima 40.000, kojih ima deset puta više, nemaju nikakva prava. Ona dođe ovde i ponaša se kao okupatorski namesnik. Ona je zvanični-nezvanični portparol, oni su medijski sponzori i žele demokratiju koja će biti naturena spolja. To onda nije naša demokratija, to uopšte nije demokratija.

Zato ja podržavam što smo omogućili da što više učesnika može ponovo da učestvuje, da oživi politička scena, da lokalni politički pokreti sa procedurom lakšeg prikupljanja potpisa i tako dalje, mogu da se kvalifikuju, kao što se nekada kvalifikovao DJB da preko društvenih mreža i tako dalje, slobodnih medija mogu da budu učesnici. Zašto bih ja čuvao stereotipne političke stranke koje su ovu državu upropastile? Zašto bih ja čuvao njih ovde da jedino oni ovde imaju novac, da jedino oni mogu da prikupe potpise, da jedino oni mogu da učestvuju. Neka učestvuju svi, neka pobedi najbolji. Ja građane pozivam da učestvuju na izborima. Vlast biraju oni koji glasaju, a bogami utiču na to i oni koji bojkotuju izbore. Zato ja želim da svi odlučuju o tome ko će biti vlast, aktivnim izborom, a ne pasivnim ostajanjem kod kuće. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenim kada se narodni poslanici bore za teritoriju Republike Srbije, ako to rade iskreno. Dakle, mene ne mogu ubediti batinama. Možda dobrim argumentom mogu, ali batinama ma koliko one bile jake to ne može. Posebno to ne dozvoljavam kada vidim da to čine fašističke grupe.

Sada da pogledamo „Ekspres“ prištinski od 22. jula 2010. godine. Posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, koje je tražio Vuk Jeremić, po dogovoru koji su ranije imali sa američkom ambasadom. Kada prištinski časopis na kome se vidi i albanski jezik, kada oni naslov napišu na srpskom – hvala Vuče, onda znate koliko cene to što je Vuk Jeremić zajedno sa ostalima činio na izgradnji kosovske nezavisnosti.

Pazite, odloži priznanje nezavisnosti Kosova za period posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora, kako ne bi naškodila predsedniku Tadiću, što je sve zapisano u depeši od 17. decembra 2007. godine, pod naslovom - odložite priznanje kako biste pomogli dobrim momcima. Pazi, dobrim momcima, čudni Amerikanci. Nemojte tražiti da Tadić prihvati gubitak Kosova. Pokojni premijer Đinđić je ubijen za manje od toga, zavapio Stefanović na tom sastanku. To je učinjeno. Boris Tadiće je, čini mi se, položio zakletvu 14. ili tako, februara, pobegao u Rumuniju, odnosno 14. februara su Albanci proglasili nezavisnost, a Boris Tadić je, odnosno 14. februara izabran, a Albanci su proglasili nezavisnost nekoliko dana, čini mi se 17. februara. To je dokaz da su učestvovali u nezavisnosti Kosova i Metohije.

Vi ste, takođe, dame i gospodo narodni poslanici, mogli da čujete više puta od gospodina Ševarlića, da on sa Dverima i Boškom Obradovićem više nema ništa. Bez obzira, ima stara izreka, kaže – pojedinac ili društvo se poznaje po predvodniku. Ako vas na izbornoj listi predvodi Boško Obradović, onda ste malo prepoznati na takav način, posebno posle negiranja kao - više nisam sa njim, ali sam ipak sa njim.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne verujem ni u pacifizam, humanizam, ovde od jednog kolege, koji tu govori nešto, pa kao, vi sad Đilasa, odbrana Đilasa i tako dalje. Svi se sećate poruke Dveri kako nas treba vešati na Terazijama, do slovce - treba nas vešati na Terazijama. Da li je to tačno, da ne skidamo odgovore na te „tvitove“ i tako dalje.

Naš kolega koji ovde hoće sebe da predstavi kao humanistom je rekao - nemojte ih vešati na Terazijama, tamo vešaju rodoljube. Znači, možete tamo negde gde se ne vidi, ali nemojte, na Terazijama se vešaju rodoljubi. Takođe se sećate incidenta u Narodnoj skupštini koji je izazvao onaj Ljotićevac, gde je posle tog incidenta naš kolega humanista bacio mu ovako, čestitao, i bacio pet, kao - svaka čast majstore. E, sad ja vas pitam kakva je to vrsta humanizma i zabrinutosti?

Još nešto da vam kažem, postoje materijalni i finansijski razlozi, odnosno naše kolege, prvo verujem da štrajkuju glađu zbog nemoći tužilaštva. Tužilaštvo mora da spreči nasilje, da kazni prethodno da se ne bi desilo novo. Ukoliko nešto ne kaznite, suđeno je da vam se to ponovi. Zakon je za svakoga zakon. Zlo se tuče dok je malo, ima izreka. Tužilaštvo to nije uradilo i poslednji je momenat da svojim delovanjem stvore regularne uslove pod kojima će se odvijati izborna kampanja, odnosno pod kojima će se ti izbori odvijati.

Sada, da pokažem kako to tužilaštvo radi. Član 344. Krivičnog zakonika koji je povređen od strane ovog Ljotićevca više puta. Kaže – ko grubim vređanjem i zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim i bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana, ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniće se zatvorom do tri godine. Kaže stav 2. - ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi, podvlačim, izvršeno u grupi, ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do težeg ponižavanja građana, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, laka telesna povreda, treba li neki dokaz još.

Dakle, to je ono što je tužilaštvo propustilo, da se bavi svojim poslom, da sankcioniše nasilje, jer nasilje i oružje slabi, a nenasilje je oružje jakih. I to nenasilje ne možemo da stvorimo samo mi, već tužilaštvo, štiteći, nevine kažnjavajući krivim, treba da stvori uslove da se to odvija u atmosferi koja neće biti nasilna po ulicama.

Šta se dešava u parlamentu, ko je kome kako rekao i način, to ostaje među nama. Priznajem da sam veoma oštar u svojim diskusijama, ali, neka kaže neki kolega da sam napolju bilo šta uradio protiv njega. Ovde su pred ovim klupama pokušali fizički da nasrnu na mene.

Majka mi je bila slabašnog zdravlja. Umrla je za tri dana, ali nikada nijednog kolegu, bez obzira šta su radili, nisam optužio za to i ne pada mi napamet da ga optužim. To se ipak završilo bez fizičkog nasrtanja, završilo se ovde, ali pustimo oko za oko, pozivam sve da ne odgovaraju na nasilje ljotićevaca i drugih. Nije samo Boško nasilan, setite se Bastaća, kese na glavu, setite se pregrađivanja ulice, setite se kada su dočekivali Šešelja, da mu ne daju da uđe u Narodnu skupštinu.

Setimo se čupanja znaka, setimo se upada u Predsedništvo. Setimo se pokušaja razbijanja vrata Narodne skupštine. Setimo se svih tih nasilja koja su se desile i to je problem tužilaštva. Tužilaštvo traži da ih poštujemo, jer je samostalno. Pravosuđe je nezavisno.

Hoćemo mi vas da poštujemo, ali počnite vi da poštujete sami sebe i da radite svoj posao iz samopoštovanja. Batine su bile, batine će proći, ali ja pred njima nemam nameru da kleknem.

Mićunović nije tu, možda sam ga jednom dosetkom uvredio, što mi je žao, ali je rekao jednu stvar, citirajući nekog – odavde me mogu samo na bajonetima izneti. Sve dok građani glasaju i prođem na listi, ja ovde ne izlazim, bez obzira koliko ljotićevaca bilo i šta u rukama imali. Navodno sam imao, jer od ključa su pravili šta su pravili.

Danas u državi postoje i panciri i višecevni raketni bacači, ali Boško Obradović unese kamen, on je političar kamenog doba, on je političar pećinske Srbije. On treba toga da se odrekne. Nije on tako bezveze, može da bude rečit, ali mora da se odrekne te vrste politike, ukoliko misli da bude uspešan u toj politici.

Pokušao sam da mu pomognem time što sam dokazivao da nije antikomunista, što se predstavlja, da nije veliki vernik. Zamislite vernika koji je uveče došao kući i kaže – e, mi veliki vernici Srbi, sledbenici Marka Miljanova čojstva, junaštvo, danas smo na stepeništu prebili neke kolege, prebili smo jednog tamo što nam se ne sviđa koji ima 62. godine.

Da li su to vernici, da li su to humanisti? Naravno da nisu. Nisu ni oni koji ih podržavaju. Da li je Dragan Đilas usko vezan sa njim? Ovde je bilo neko poređenje sa bakljama, naravno da jeste. Nije sa Boškićem Vučić čupao znak, nego Dragan Đilas. Nije u RTS upao blisko vezan. Nije upao, evo ima i fotografija, Dragan Đilas, prilikom nasilja, nije u RTS upao sa Vučićem itd.

U tim nasilnim pokušajevima je bio Boško Obradović, usko, blisko pripijen uz Dragana Đilasa. Na mestu Dragana Đilasa bih se ja zabrinuo, zato što odgovornost nije na pojedincu koji ujeda i na čoporu. Odgovornost je i na gazdi čopora. Malo je ružno poređenje, ali to u Sremu je tako. Kada te napadne čopor kažu – nije kriv samo čopor, već i gazda čopora.

Postoji ta njihova uzajamna veza, cilj je odložiti izbore da Srbija ne bude demokratska zemlja, što dalje. Maja Divac se pojavila, kaže – nema zemlje u kojoj se izbori održavaju. Evo, ja ću nabrojati, Francuska 15. mart, pitajte ministra, da li je tačno da su lokalni izbori na celoj teritoriji Francuske obavljeni 15. marta u usponu epidemije zarazne bolesti? Sa četiri hiljade obolelih tog dana, čini mi se i 91 mrtvim?

Da li je istina da su u Južnoj, ne Severnoj, Koreji održani izbori sa 11.000 zaraženih? Ima stvari koje se moraju zbog države, zbog upravljanja državom. Ne biraju nas… Kaže Janko Veselinović, vratite mi državu. Pa, nije država stvar pa da ti vratimo. Mi dobijamo pravo upravljanja javnim poslovima, je li tako, ministre, a ne dobijamo državu. Oni to doživljavaju – mi smo pobedili na izborima, država je naša, možemo da radimo šta hoćemo, možemo da uzmemo 619.000.000 evra.

Postoji finansijski motiv zbog kojeg je Saša Radulović želeo da se izbori održe što kasnije. To su ove neregistrovane političke stranke itd. Šezdeset i nešto hiljada evra mesečno stranka dobije, na čudan način se te pare transferišu. Sad tobože kliktanjem ne znam čega, feng šui, neke terapije itd. i tako se prazni novac koji je namenjen izbornim listama, a ne pojedincima koji su vodili tu izbornu listu. Ja vas pitam gde, u kojoj državi on može da zaradi mesečno 60.000 evra i strpa u svoj džep? Nema je.

Ovo je šema po kojoj je Boško Obradović za manje od godinu dana ispumpao 250.000 evra koje mu je država dala za stranku, ne za njega lično. Pazite, Cvijanović Ivan, Verica, Željka preduzetničke radnje, iz Borče, Simidžija iz Borče itd. Dvadeset miliona. Pa, šta su mu u izbornoj kampanji oni radili za 20 miliona? Odmah sledećeg dana novac podignut u kešu. To su fiktivni poslovi, to je pranje para, to je utaja poreza, to su teška krivična dela.

Ja kad sam dobio ovu dokumentaciju, obaveza je bila da prosledim Tužilaštvu za organizovani kriminal. Zašto Boško Obradović hoće da odloži izbore? Nije on na finansiranje došao sam, već u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije koja ga je pogurala, a bogami malo i Skot. I sada dobija 25.000 evra, plus 1.000 evra plate, plus stan na Dedinju. Ne gubi se njemu tako lako. Batinama, nasiljem, oni će probati da prolongiraju što duže izbore, da što duže dobija 25.000 evra mesečno, trista hiljada godišnje, da to transferiše u svoje džepove.

Pri tome, kada je policija vršila istragu, tužilaštvo je to koje treba da uradi posao, tužilaštvo to ne radi. Danas naše kolege štrajkuju zbog tog tužilaštva i vreme je da to tužilaštvo radi. Ne možemo 18 meseci plaćati 25.000 evra nasilnika koji vrši nasilje po Srbiji, da bi prolongirao izbore i dokazao kako je navodno u Srbiji diktatura. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi vi mislili da se nešto slučajno događa, da se ove montaže slučajno događaju, da se gospodin Ševarlić slučajno javio, moram one koji misle tako da razočaram - ništa nije slučajno. Ako mislite da je to samo zbog Đilasovih potreba, ni to nije tačno.

Dakle, ovo je današnja izjava. Danas se sve to dešava. Ovo je današnja izjava gospođe, ne znam da li je neko to govorio, Medlin Olbrajt. Ovo je njena izjava od danas.

Dakle, gospodin Đilas i njegova ekipa, u koju su uključili velikog srpskog domaćina Ševarlića, je to vrlo lepo i brižno sinhronizovala zajedno sa Albancima i albanskom majkom koja se zove Medlin Olbrajt. Evo, to je ova gospođa, koja je bila glavni zagovornik nezavisnog Kosova i da podsetim da je ova bivša vlast, okupljena oko Đilasa, aktivno izgrađivala tu divlju državu albanskih terorista.

Šta kažu o Vučiću Olbrajt i Eliot Engel, koji je glavni lobista? Medlin Olbrajt i Eliot Engel žestoko udarili po Vučiću. On je kriv, oni kažu, što se Amerika okrenula protiv Kosova. Nekadašnja državna sekretarka SAD, po zlu poznata, Medlin Olbrajt i najpoznatiji šiptarski lobista Eliot Engel zajedničkim snagama žestoko su udarili na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i, gle čuda, njima su se pridružili gospodin Ševarlić, Đilas, Boškić itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo zbog ovoga što je gospodin Jojić rekao, naše kolege sede ispred Skupštine. Pokušavaju da nateraju samostalni organ, tužioce da rade svoj posao.

Tužilaštvo je samostalno, a pravosuđe nezavisno. Nezavisno od ove vlasti, a od bivše nisu. Dakle, tamo je mnogo njihovih rođaka, mnogo članova njihove partije koji su 2009. godine, u čuvenoj ne reformi, deformi pravosuđa postavljeni za tužioce i sudije.

Ja ovde nisam želeo da glasam za Zagorku Dolovac. Rekao sam i zašto, upravo ono što je kolega govorio, rekao sam doslovce, da ću pre ruku odseći nego za nju glasati s obzirom da lopovi iz ove žute stranke kažu – dok je Zagorka Dolovac tužilac, niko nam ništa ne može. Pri tome sam citirao jednog njihovog političara. Zato nisam želeo da dozvolim, odnosno da glasam da ona u kontinuitetu obavlja tu dužnost.

Ovo što sam sada doznao mene ne čudi. Mene čudi zašto im Zagorka Dolovac nije podelila odlikovanja, dileru sa 13 godina zatvora, razbojniku, nasilniku, dakle osuđenim licima koji su me napali? Ima jedno drugo krivično delo koje čini tužilac, to se zove kršenje zakona od strane tužioca, odnosno od strane sudije za koje je takođe predviđena određena kazna.

Ukoliko je tačno ono što je prethodni kolega tvrdio, ja ću podneti krivičnu prijavu protiv nadležnog tužioca koji je prekršio zakon, član 344. Krivičnog zakonika, najmanje to. To je kršenje zakona od strane tužioca i zato ću podneti, ako je ovo tačno, podneću krivičnu prijavu s obzirom da ja zbog zdravstvenog stanja ne mogu da štrajkujem glađu, a i neću zbog Boškića da štrajkujem glađu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Pera Jojić je delimično ili u potpunosti u pravu.

Ja sam već rekao da tužilaštvo i sud, koji predstavljaju državu po pitanju kriminala treba da štite nevine, a kažnjavaju krive. Da li se to dešava? Da se to dešava, gospodine Jojiću, naše kolege sada ne bi sedele i štrajkovale glađu.

Država je štit od nepravde i tako tužilaštvo mora da se ponaša. Ne kažnjava sud i tužilaštvo ne goni samo zato što je neko počinio neki kriminal, već da se novi kriminal ne bi počinio. Oni s tim kažnjavanjem i preventivno deluju na moguće druge počinioce, a posebno u izbornoj kampanji, da ne bude nasilja itd. To tužilaštvo ne čini.

Ako je tačno ono što ste vi rekli, da su oni odbacili krivičnu prijavu protiv kriminalaca za krivično delo najmanje nasilničko ponašanje u grupi, ja onda zadržavam pravo da podnesem krivičnu prijavu protiv tog tužioca koji je bio nadležan za kršenje zakona od strane tužioca.

Gospodo iz tužilaštva, jeste ovo o zaraznim bolestima itd, ali veoma je turbulentno. Ovi ne biraju sredstva da odlože izbore i nasiljem dođu na vlast. Ovo što vi činite, to znači da postajete saučesnici u jednoj nasilničkoj grupi, da ih pokrivate nezakonitim postupcima, da im na takav način odobravate. I vama, gospodo tužioci, više ne treba respirator za zaraznu bolest, vama treba respirator za dušu, zajedno sa onima koji nasilje čine. Hvala.

Gospodine Orliću, mogu oni mene da prebiju, ali ne mogu da me prevaspitaju, niti ću ja to dopustiti, posebno zato što se radi o borbi protiv jedne nasilničke grupe.

Nisu oni promenili stav, već pokušavaju da umanje štetu. Nema tu ništa spontano. Nema tu, gospodine Đukanoviću, nikakvog nasedanja. Nije Ševarlić naseo. Đilas je falsifikovao izjavu predsednika Republike. Olbrajt je napala Vučića. Đilas nije imao koga da mu digne ovde Poslovnik, zato što njegovi poslanici bojkotuju, njegovi poslanici, on nije učestvovao na izborima, rad Narodne skupštine. Nije ovaj zloupotrebljen, nego je upotrebljen, dogovorili su se da on digne Poslovnik i da na takav način pokušaju da započnu neku drugu aktivnost posle prebijanja.

Ja se njihovih batina ne bojim. U borbi protiv fašizma nema boljeg mesta da nastradaš od fašista od Narodne skupštine. Nema boljeg mesta.

Što se tiče tužilaštva koje, ako je odbacilo krivičnu prijavu, postaje saučesnik. Ja pitam tužioca - ne daj bože da se desi, šta bi bilo da na ulazu u njeno radno mesto, kada krene da radi svoj posao, oni koji ne rade svoj posao a plaćeni su, dočekaju je, iscepaju, prebiju, itd, da li bi onda to bilo krivično delo? Ali, ne daj bože da se to desi.

Poruka za ove nasilnike - njihovi lideri, za koje oni misle da će ih odvesti silom u bolju budućnost, nisu vredni njihove krvi, nijedne kapi krvi nisu vredni Boško Ljotić i njegovi pomagači. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti kao ovlašćeni, ali kratko da kažem na ovaj predlog.

Nemojte da prekidate rad sednice Narodne skupštine. Cilj onih koji su mene napali jeste da prekinete rad i da im time date na težini i da time obratimo pažnju na njih. Njihov cilj je sejanje straha. Dimitrije Ljotić je svojevremeno rekao – ne trebaju nam glasači, trebaju nam borci. Boško Obradović je dosledan ovom sprovođenju Ljotićevske fašističke politike. On traži da ima borce, na izbore neće, ne trebaju im glasači.

Sejanje straha, ma koliko ovo bolelo i tako dalje, sejanje straha je njihov cilj. Jeste da boli, ali ja nemam pravo da se bojim zato što kada bi se njih mi poplašili i prekidali sednicu šta bi trebali onda da rade građani?

Ovo nije napad na mene, ovo je napad na određene državne organe, pre svega, tužilaštvo. Ja sam već podnosio krivičnu prijavu zbog nasilja Boška Obradovića, a tužilaštvo je reklo - eto, nema elemenata i tako dalje. Lepo su ga pustili da radi to i divlja. Dakle, ovo je posao za državni organ, za tužilaštvo.

Uprkos svemu, mi treba da radimo svoj posao, makar Boško Obradović i ustrelio nekog, mi nemamo pravo da pokažemo strah prema toj pojavi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa nije opasna. Znači, kad te napadne neki čopor, nije opasan samo čopor, opasan je gazda čopora. Mi se toga trebamo čuvati. Nije njima cilj da prebiju Arsića, da prebiju Maju Gojković, što su pokušali, Martinovića, gađali su ga, njima je cilj da unesu nemir i valjda vidite, da malo-malo pišu svojim gazdama da su, eto, oni maltretirani od većine. Pri tome se sprovodi teror manjine nad većinom i to ubedljive manjine. Mi treba da im se suprotstavimo, ne silom, nego zakonom. Sila zakona, a ne zakon sile.

Dakle, dok oni primenjuju zakon sile, mi jednoga dana treba da primenjujemo silu zakona, s tim što ja imam razumevanja što oni pokušavaju da dokažu diktaturu time što će neko od njih biti priveden na informativni razgovor, i onda time dokazivati da je ova zemlja diktatorska, a da je predsednik države diktator i da demokratije nema u Srbiji, da nema slobode štampe, itd, što je apsolutna neistina.

Juče sam bio sa ovim čovekom na njivi. Ovo je moj otac od 87. godina i bio je juče radostan, jer je mogao da dođe na njivu, i ovo je prva setva sejanja, u kojoj on na određenim njivama aktivno nije učestvovao. Znači, dok je to vodio i radio zajedno sa nama dok smo bili mali, sad kad je star on i dalje to radi sa nama. On je bio zabrinut da ljudi ne budu gladni. On ima 87 godina, mi imamo šta da jedemo. On se trudio u plasteniku u dvorištu da da svoj doprinos. On je mene i vaspitao, tri četvrtine naše familije je preko Drine. On se doselio 1987, ja sam rođen 1958. Mi smo „Osma ofanziva“.

Bili smo nadničari, bili smo gladni, žedni, ali smo bili čestiti, posebno u grupi nikog nismo napadali. Nekad smo se branili. Nikad nisam politički eksploatisao to što su nam familiju u Drugom svetskom ratu pobile ustaše, pa i u ovom poslednjem ratu. Izgubili smo devet bliskih rođaka, od strica, ujaka, brata od ujaka, itd. Vadio sam brata 42 dana iz Sarajeva, iz Rajlovca, bez glave, 42 dana sam ga izvlačio. To ovi multietnički znaju, nad kojima smo mi kao nešto uradili. Ne, moja familija nije ništa uradila, oni su nama uradili. Ali, u svim tim ponašanjima gledali smo da budemo časni. On je juče bio mnogo srećan.

Da vas podsetim da je prilikom jednog napada ovde u Skupštini, pokušaja fizičkog napada dok su me tražili po kancelarijama, je li tako gospodine Martinoviću, da su probali, čak su novinari, ti neki njihovi novinari, oduševljeno pisali kako sam ja pobegao, što nije tačno, ja sam bio u svojoj kancelariji.

Kada su pokušali da mi izmisle aferu o bolesnoj devojčici, kada su me napali ovde, majka mi je umrla od srčanog udara posle tri dana. Nikada svojim političkim protivnicima nisam rekao da su time doprineli. Žena, bez obzira što je bila polupokretna, imala je televizor i gledala je sednice Narodne skupštine, i bez obzira što je i sama bila bolešljiva, bila je zabrinuta za svog sina bez obzira što sam ja debelo punoletan.

Mene su vaspitali da ne činim ono što ne želiš da drugi čine tebi. On je zabrinut bio da li su ljudi siti, da li imaju dovoljno hrane, a danas su me napali siti, napeti, besni i obesni. Među njima je bio i čovek koji je prevario poljoprivrednike, iz Loznice neki Slaviša ili kako se već zove. Iz Loznice je došao da se obračuna sa mnom. Valjda nije zadovoljan poljoprivrednom politikom, valjda više ne može da prevari te poljoprivrednike.

Dami i gospodo, po pitanju zarazne bolesti, nemoj njima previše da pridajemo pažnje, njima treba da se bavi zakon. Ja verujem u državu, ja verujem u državno rukovodstvo zato što ima strpljenja za takve pojave. Ja ne verujem samostalnom tužilaštvu, ja ne verujem nezavisnom pravosuđu, jer ono to toleriše. Ono je izabrano 2009/2010 godine i pravosuđe na određen način, čast izuzecima, ekspozitura DS, neka izvinu oni koji su iz te stranke morali zbog toga eventualno i da izađu, znači to su ekspoziture, pritajeni neki odbori itd, to ima svoje šeme. Ja nisam deo ni jedne šeme.

Bolje da su oni napali mene, nego ja njih. Ali, po pitanju zaraznih bolesti napadaju nas stalno. Mi smo, da se vratimo, to niko nije pričao od ministara, a mislim ni od poslanika, da se vratimo na pandemiju svinjskog gripa 2009, 2010. godine. Ja sam uzeo istraživanja „Batut“. Tamo piše da je dijagnostikovano 6.000 osoba, ako se ja varam neka me ministar ispravi, ali doslovce tako piše u izveštaju. Smrtnih ishoda je bilo 137, što znači da je bilo 2,3%.

O epidemiji koja je imala vakcinu i koju smo kupili ne znam u kom broju, pa smo sa njima mogli posle kao Živković da vakcinišemo piliće, jer se ispostavilo da nije bilo potrebe. U toj epidemiji stoji takođe da je laboratorijski potvrđenih, tako piše u tom izveštaju, ako grešim ja onda je ta greška u izveštaju, bilo 706 osoba, od kojih je umrlo 84, a od tih 84 do dana dolaska ili prvog dana nakon dolaska, umrlo je preko 50%. Tada je na vlasti ko bio, hajde da se prisetimo? U tom trenutku ministar zdravlja, mi smo bili 35 na listi zemalja Evrope, ne EU. Sada smo 2019. godine verujem da smo napredovali, bili čini mi se 18, ispravite me ako grešim. Od toga smo pretekli 14 zemalja EU po kvalitetu zdravstva, ne po našim procenama, već po procenama međunarodnih organizacija koje su videle nove kliničke centre, novu opremu, novi model ponašanja u zdravstvu itd, koliko smo inovativnih lekova.

Evo da navedem primer, oni su imali 21 člana Upravnog odbora RFZO. Mi zadovoljavamo sve te potrebe sa sedam. Imali smo 21 člana u Nadzornom odboru, sve moj do mojega, svoj do svojega, pardon, a mi smo to završavali sa sedam. I tu sam bio predmet napadanja, kao ovaj će doktor da vas leči, i tako dalje, mada u Upravnom odboru RFZO, to ministar zna, niko od pružalaca zdravstvenih usluga koji je zaposlen ne može da bude član Upravnog odbora. Međutim, to im nije bilo dovoljno da me napadnu.

Ali, kada smo kod ove epidemije, da uporedimo. Dakle, oni su imali na svinjskom gripu smrtnost od preko 2%, laboratorijski ispitanih. Milijardu je u svetu obolelo, 18 hiljada umrlo. Znači, u svetu je to bilo 0,02%, a u Srbiji bilo 2%. Znate li koliko je to puta više? Hiljadu puta, je li? Otprilike sa 2% na 0,2%, sto puta veća smrtnost je bila u Srbiji najmanje nego što je bila u svetu.

Danas je u svetu obolelo preko tri miliona, umrlo je 7,5%. U Srbiji je, nažalost, bilo smrtnih slučajeva i ta smrtnost je sada 2,1%, a bila je ispod dva, oko dva. Znači, u Srbiji je smrtnost tri i po puta manja i danas na nas skaču i na zdravstveni sistem skaču oni koji su za vreme epidemije za koju je bila predviđena vakcina imali 100 puta veću smrtnost nego u svetu. Pri tome govore o zemljama u regionu, kada uporedite Sloveniju, na milion stanovnika Slovenija ima dva puta. To je ozbiljna država bivše SFRJ. Ima dva puta veću smrtnost nego što je to u Srbiji. Ali, kada uzmemo Evropu, Evropa ima, evropske neke zemlje imaju od 12 do 17% smrtnost, što je osam puta više nego što je to u Srbiji.

I danas nas neki ljudi napadaju, ali kaže – ne znam, na Balkanu je ovo, ono. Da li oni zaboravljaju da Švajcarska nije bila samo u Švajcarskoj, već je deo Švajcarske bio i u Srbiji. Nismo mi imali samo deo Švajcarske, deo Austrije, mi smo imali i deo Italije. Mi smo imali Italiju u malom koja je došla ovde, naši građani koji sa punim pravom mogu da dođu ovde. Mi smo imali deo Francuske, mi smo imali deo Belgije, gde je smrtnost, ne znam, ako nije 20%, mi smo imali deo Velike Britanije, sve smo slali avione po te ljude da budu ovde. Znači, uspeh zemlje je tim veći od zaraznih bolesti, što smo mi imali sve što je Evropa imala pojedinačno, mi smo to imali zbirno u Srbiji. Izašli smo na kraj.

Meni je žao svih mrtvih, posebno gospodina Blažića, koji je bio izuzetno prijatna osoba i sa kojim sam bio veliki prijatelj dok je bio narodni poslanik, a i za vreme dok je bio državni sekretar, kada smo imali vremena da se vidimo. Ja i dalje ne mogu da prihvatim da je tako jedan mali virus mogao da usmrti tako divnu osobu, ali taj virus obara nuklearne sile, članove Saveta bezbednosti itd. Srbija je napravila nemerljiv uspeh, pri tome ne žaleći sredstva da sačuva živote, ali je non-stop bila napadana – te zašto ste zatvorili ljude, te zašto ste ih pustili itd. Mislim da po pitanju zaraznih bolesti Srbija nema čega da se stidi. Žao nam je svih koji su umrli, ali moramo priznati da smo sigurno sačuvali sto puta više ljudi. Zamislite da je smrtnost bila 17%.

U zemljama gde je smrtnost bila od 15, 17, 12, 13, 14% nemate takav napad na vlast, na lekare, na stručnjake itd. kao što imate u Srbiji. Srbija je čudna zemlja. Srbija je zemlja gde Srbi vole najviše da se sukobe sa samim sobom i ovo je bila jedinstvena prilika da nekoliko nesrećnika pokuša da izazove sukob između Srba i Srba.

Što se izbora tiče, sve izborne uslove koje smo nasledili, nijedan nismo promenili. Promenili smo ih na zahteve nabolje, ne nagore. Za vreme 2012. godine mi nismo imali ni „Danas“, ni „Blic“, ni „Vreme“, ni „Nin“, ni „N1“, ni „Novu S“.

Mi smo sanjali da registrujemo opozicionu televiziju. Oni imaju dve koje nisu registrovane u ovoj zemlji, već u Luksemburgu, koje ne odgovaraju, niti mogu da odgovaraju, jer nisu registrovane ovde, za ono što iznose. Mi imamo novinare koji se bave dezinformacijama, ima milion portala, imala milion društvenih mreža, svi naši politički protivnici su registrovali neke portale, gotovo svi, i predstavljaju se kao novinari, a novinarstvo je postala amnestija od svake druge odgovornosti.

Mi imamo REM, koji je nem. Ovo što ste novoizabrali, ja sam bio protiv. Kako se REM ponaša, to će verovatno pričati moj kolega Đukanović.

Pozivam građane da izađu na izbore. Država je zajednica ljudi, građana koji su nepisanim društvenim ugovorom, je li tako, gospodine Martinoviću, stvorili nekad državu ili je sad održavaju. To nije privatna državna vlast, to je zajednica ljudi. Ne može svako od njih da napravi put, auto-put, ne može na lokalu da napravi lokalni put, ne može svako sam sebe da leči, je li tako, ministre, ne može svako da vrši javne poslove koje vrši vlast, lokalna, pokrajinska, republička. Zato su izbori prilika da svi građani koji žele izaberu ko će da upravlja javnim ovlašćenjima i javnom vlašću, ko će da vrši javnu vlast, ko će sve to da radi.

Izbori su prilika, ovo je još jedno poboljšanje, da izađu na izbore, a i samo da znaju, nismo mi krivi za njihove slabe rezultate, već oni sami. Demokratska stranka je samo u poslednjih nekoliko godina iznedrila devet političkih organizacija. Da su svi jedinstveni, ja tvrdim da bi oni imali 20%, sa svim drugim imali bi 30% na izborima, što bi bila ozbiljna snaga. Ne očekuju valjda da ih ja ujedinjujem ili da ih ujedinjuje neko iz vlasti. Zašto bi mi to uradili?

Što Tanja Fajon to ne vidi? Što ne vidi ove nasilničke pokušaje itd? Ona je postala lider te političke organizacije, ona se ponaša kao opozicioni lider, kao njihov ovlašćeni predstavnik itd. Njoj ništa nije u redu. Ona se u Srbiji ponaša ponekad kao okupatorski namesnik. Kada smo na sastancima, zna gospodin Orlić, znaju gospoda koja su učestvovala, ona je zadovoljna. Čim ode na N1 televiziju, te, ne znam, u Srbiji nema demokratije. Stepen demokratije, gospođo Fajon, se ocenjuje, evo, ovde ima manjina, po stepenu prava koje uživaju manjine u toj državi.

U Srbiji 4.033 Slovenca imaju nacionalni savet u Srbiji, imaju manjinska prava. Preko 40.000 Srba, a to je 0,06 u procentu, 30 i nešto puta više Srba u Sloveniji nema manjinska prava. Neću da vređam Rome, ali Srbi čak imaju manja prava od Roma. Ako se demokratija, što Evropa priča, i svi mi prihvatamo to da se demokratija ocenjuje stepenom ljudskih i manjinskih prava koje imaju manjine, onda ja pitam nju – koja je to zemlja više demokratska, Srbija ili Slovenija? Ali pošto u Sloveniji nije uspela, ona pokušava da uređuje Srbiju.

Izbori su prilika da svi izađu na izbore i da glasaju. Niko nikog neće sprečavati. Kažu, ne znam, sad hoćete izbore, sad bi oni da zatvore ljude, da izbora ne bude, a pre toga su pričali – zašto ne pustite ljude? Oni bi hteli da izbore prolongiraju, ne bi li zemlju iscrpeli itd, da na vlast dođu bez izbora, što nije ni legalno ni legitimno. Mogu da se bune koliko hoće. Vlast nije, ni bicikl se lako ne daje, a kamoli vlast, tako je to rekao, čini mi se, Karađorđe. On nije dao konja. Sad ne bi ljudi olako dali bicikl, a kamoli da im neko prepusti vlast, ovakvima kakvi jesu.

Izbori su prilika da izađu na izbore i da glasaju. Ne biraju vlast oni koji glasaju, već i oni koji ne glasaju, koji ne koriste svoje izborno pravo i svoje glasačko pravo. Zato im je prilika ako ne da sruše vlast, ono da je ozbiljno ugroze ukoliko su jedinstveni. Ali silom neće ništa postići.

Patrijarh Pavle je rekao: „Čuvajmo se od neljudi, a još više se čuvajmo da mi ne postanemo neljudi“. Ja sam spreman da okrenem ovom velikom duhovniku Bošku Obradoviću, ja ne znam šta srpska crkva misli više o njemu, verovatno je bio dovoljno duhovan, dovoljno vernik dok je od crkve uzimao novac, dok je sa ikone Trojeručice uzeo 5.000 evra, pa ga ljudi zbog toga zovu Boško levoručica. Verovatno kada je otišao Skot da nam je ostao idiot.

Dakle, ne znam šta crkva misli o tome, ali ja ću uvek poštovati reči patrijarha Pavla. On je rekao i sledeće: „Čuvajte neprijatelje svoje i molite se za njih, jer ne znaju šta rade“. Ništa drugo tome ne treba dodati. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem svima koji su mi uputili podršku. Ja ću i dalje dolaziti na svoj posao.

Nadam se da će građani na predstojećim izborima odlučiti da onakvima kakvi su mene napali nije više mesto u Narodnoj skupštini.

Kad nekoga tuku, bogataši obično gledaju da zaštite telo, siromašni gledaju da zaštite kaput, ja eto nisam uspeo da zaštitim ni telo ni kaput, ali sam zaštito nešto treće, što je daleko vrednije. Zaštito sam čast i obraz, ne samo svoj, već svih narodnih poslanika koji predano rade svoj posao. Oglasio se Janko Veselinović i reko je da će da mi kupi sako. Ne misli valjda da mi je sako bio na vešalici, pa su ga pocepali. Dakle, bez obzira na povrede, ja ću dalje dolaziti na svoj posao, ali vas upozoravam da su se ponovo okupili neki čudni likovi ispred Narodne skupštine.

Ja ću opet da izađem na glavni izlaz. Neću da izlazim kao gmizavac. Nije mene majka pokojna rodila i učila da hodam da bi ja puzao pred raznim gmizavcima. Kada je Janko Veselinović napadnut Borko Stefanović, ja sam tražio da se momentalno počinioci uhapse, što je učinjeno. Janko Veselinović traži da se meni kupi sako. Meni nije palo na pamet da Borku kupujem košulju i to sam žestoko od sudije tražio hapšenje, ali ću sad predložiti Janku Veselinoviću, čuvenom profesoru, čini mi se na Pravnom fakultetu, eto, žalim njegove studente, da se njemu kupi košulja, i to ludačka.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću svim građanima Srbije da se izvinim na ponašanju mog kolege Boška Ljotića, tim pre što je danas veliki pravoslavni praznik. Očigledno da Dverima više vera ne predstavlja ništa.

Drugu stvar koju sam primetio, primetio sam ovog - dosta ga je bilo, kako ga Atlagić zove "kralj stečaja" i zapamtio sam njegovu izreku, izreku ove što gleda u kristalne kugle pored njega, a njegova izreka mi je bila upečatljiva. Kaže - ja ne dozvoljavam, vi nas pravite budalom. Njega neko pravi budalom! Evo, ja kažem, njega ne pravi niko budalom, on je autentičan. On je autentičan primerak i niko ne treba da ga pravi. Sad možete videti sa kakvim pacijentima sam ja imao posla tri godine, dok to nekako na verbalan način nismo razjurili, pa su oni pribegli raznim nasilnim potezima.

Nema nesreće, nema saobraćajke, nema pada helikoptera, nema poplave, nema zarazne bolesti koju ovi nesrećnici koji navodno bojkotuju Narodnu skupštinu, po potrebi, nisu pokušali da zloupotrebe u političke svrhe. To naš narod treba da zna.

Ono što sam zaključio, pola tih nesrećnika bi da se ukinu vanredne mere, pola kaže - niste trebali ni uvoditi, a onda ona druga strana kaže - pa, ne, kao, da ne bi bilo izbora, vanredne mere treba još da traju. Jer, jedini razlog za odlaganje izbora bi bio da vanredne mere još potraju.

Naš narod je divan, čestit, pošten, radan narod, on želi da radi. Očigledno da zarazna bolest pomalo slabi, da je ona svoj vrhunac prešla, da zdravstveni sistem može da opsluži za ne daj Bože, ako se ta zaraza ponovo nešto pojača i zbog privrede, ekonomske moći zemlje, kasnije i vojne moći, političke moći itd, mi treba da počnemo da radimo, jer novac se zarađuje, novac se ne štampa, novac se ne baca samo iz helikoptera, novac treba zaraditi i na takav način punimo budžet.

Dame i gospodo, poljoprivreda je podnela teret, a vi, gospođo premijerko, sve što ste uzeli iz robnih rezervi rebalansom budžeta da vratite da bi eventualno drugu, ne daj Bože, seriju zaraznih bolesti mogli da čekamo spremni, kao što smo ovu dočekali i imati poljoprivredu sa sistemom od Poljoprivrednog fakulteta, nauke, njive do prerade je pravo bogatstvo, i to bogatstvo moramo čuvati, tim pre što smo unapredili proizvodnju mehanizacije i delom traktora koji se sklapaju i proizvode u Republici Srbiji.

Šta reći malo o novinarima? Moram nešto da kažem. Tu sam nezadovoljan. Ukoliko hapsimo ljude sa društvenih mreža koji šire lažne vesti, a novinarima to opraštamo, za mene novinarstvo nije privilegija, sloboda medija podrazumeva slobodu prenošenja informacija, a ne dezinformacija i lažnih vesti. Ne može jedna novinarska profesija da bude pokriće za laž po pitanju širenja lažnih vesti. Ako ne više, njihova odgovornost je veća, moraju da odgovaraju onoliko koliko odgovaraju oni koji šire lažne vesti. Posebno su novinarske organizacije, tipa Nezavisno društvo novinara Vojvodine, poznate da su širile lažne vesti. Nisam za to da im se oprašta. Nisam za progon novinara, ali novinari moraju da se bave plasiranjem informacija, a ne dezinformacija.

Danas svaka, da ne kažem, politička šuša, svaki politički protivnik registruje neki portal i on je postao novinar, a u stvari se radi o političkim neistomišljenicima koji na razne načine pokušavaju da naškode vlastima, ali pri tome škode državi. Država je zajednica ljudi. Naš narod je divan narod i zaslužio je da ukinemo vanredno stanje, a Bože moj mere se i bez toga mogu sprovoditi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gori od virusa je strah od virusa i mi se polako toga moramo oslobađati.

Ovi što lupaju u šerpe, naši građani treba da znaju, Đilas i ekipa ne lupaju u šerpe gladni i žedni, siti, napiti, besni i obesni, oni lupaju u te šerpe i bez ikakvog razloga. Mi smo 1997. godine lupali u šerpe da bi se priznali rezultati izbora, a oni lupaju u šerpe da ne bi bilo izbora, jedni hoće da vanredno stanje potraje do Nove godine, dve godine, drugi bi da se ukine. Ja njih uopšte ne shvatam.

Strah je velika stvar, a Đilasov strah je strah od bogatstva. On od svog bogatstva trenutno ima samo strah da će ga izgubiti. Hvala.

Ne mogu da verujem da sam došao na red.
Dame i gospodo narodni poslanici, meni je ovo drugo vanredno stanje i imao sam jedno ratno stanje. Pre ratnog stanja sam bio žestoka opozicija Miloševuću, toliko da su morali da mi isključe ton.