Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega da čestitam slavu svima koji slave i svima onima koji na slavu idu.
(Aleksandar Martinović: I onima koji ne idu.)
Dame i gospodo narodni poslanici…
Da, ko bi mogao zamisliti lani da će Božić slaviti Partizani. Da li je tako, gospodine Martinoviću?
Dakle, i onima koji ne idu čestitam zato što i danas mogu da idu kod onih koji slave i da ih prate.
Dame i gospodo narodni poslanici, bivši režim nije imao nikakve potrebe za bilo kakvo obrazovanje, posebno ne za dualno. Posle grabljive privatizacije, predatorske privatizacije, u kojima je bez posla ostavio na stotina hiljada ljudi, u kojoj je zemlju ekonomski devastirao, politički obezglavio, ekonomski devastirao, napravio državu i društvo bez šansi za sadašnji buduće generacije. Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni.
Možda im je bilo potrebno društvo raznih filozofa u krugu drugosrbijanske dvojke. To su jedini kadrovi koji su im trebali. Tu se odvijalo takmičenje, da li je tako, gospodine ministre, u kojima je, recimo, Danica Popović prepisivala pokojnog kolegu, tek toliko da na bazi autorskih prava uzme milion i 400 hiljada dinara uz platu od preko 200.000 dinara.
Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni za privredu, jer privredu nisu ni imali. Oni su stvorili društvo bez privrede koje je živelo od zaduženog, a ne od zarađenog. Nisu im bile potrebne investicije, jer njihovi investitori su bili Šarići, odnosno najveći njihov investitor je bio narko-diler. Kada oni danas spomenu „Jovanjicu“, ja se smejem. Za mene je gotovo neverovatno da neke političke stranke, proistekle iz Demokratske ili drpokratske stranke, koje dok su vladale najveći investitor im je bio vodeći narko diler u svetu, maltene, Šarić, kada oni pričaju sada o nekoj marihuani itd, a istovremeno trže da se legalizuje.
Društvu koje su oni napravili nije trebalo ni zavarivače, ni bravare, ni strugare, ta privredna aktivnost. Lanac fabrika oko Beograda i oko velikih gradova industrijski prsten je zamenjen sa prstenom šoping molova. Bilo im je bitno da trguju, a od same trgovine ne može da se živi ukoliko nemate svoju proizvodnju.
Mi danas živimo od proizvedenog. Novozaposlenih preko 300 hiljada ljudi su većinom zaposleni u prerađivačkoj industriji. Dakle, raste i potreba za proizvodnim zanimanjima.
Iz njihovih vremena nisu nam ostali zavarivači i bravari, strugari, tesari, zidari, vodoinstalateri. Danas je teško naći majstora. Njima nisu bile potrebne specijalizacije lekara itd. Njima nisu bili potrebni ni Klinički centri novi. Nije bila potrebna ni nova oprema. Nije im bila potrebna ni obuka i specijalizacija lekara i osoblja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Njima ništa nije bilo potrebno sem 619 miliona evra u džepovima svog lidera.
Jedine puteve… Šta će njima asfalteri, rukovaoci građevinskih mašina? To njima nije trebalo. Oni puteve koje su gradili, ti putevi su vodili u njihove džepove. To su bili autoputevi sa deset traka koji su vodili u džepove Dragana Đilasa, koji su vodili na razna Kukova i Devičanska ostrva, na tajne račune, u kojima je novac, koji je bio narodni, postao samo njihov.
Njima nije trebalo dualno obrazovanje, jer nisu ni imali privredu. Mi danas moramo da poštujemo tržište. Moramo da poštujemo strane investitore. Strane investicije donose, sem novih radnih mesta, i nove tehnologije i nove potrebe za radnom snagom koja treba da bude usklađena sa privrednom aktivnošću, sa izvoznom orijentisanom privredom i sa investitorima koji dolaze u našu zemlju.
Dobro je kod stranih investitora koje često napadaju, dobro je da sem novca koji ulažu u Republiku Srbiju i novih radnih mesta, donose i komad tržišta da robu koju proizvedemo možemo i da izvezemo, jer samo mala zemlja sa ofanzivnim izvozom može da zadovolji potrebe građana, odnosno da stekne prihode kojima građani kupuju robu u stranim šoping molovima o kojima sam govorio i to je otprilike roba stranog porekla, koji treba platiti nekim stranim novcem, a taj strani novac se može zaraditi samo kroz strane investicije i izvoz kroz strane investicije, jer strani investitori sa sobom donose i komad tržišta na kojima plasiraju svoju robu.
Od tada Hrvati koji su mislili da nam nešto uzmu su se malo preračunali. Investirali su u Srbiju, misleći da će na takav način da iskoriste Srbiju, ali se desilo da je Srbija iskoristila tržište Hrvatske i danas imamo suficit sa Hrvatskom. Čini mi se da imamo i suficit sa Italijom. Gotovo je neverovatno da zemlja koja je bila gotovo razrušena u nekoliko poslednjih godina ima takvu vrstu ekonomskog napretka.
Mi danas popravljamo ili menjamo određene zakone koji trebaju da spram tržišta, da spram naše privrede koju stvaramo posle dužeg niza godina upropašćavanja u ovoj zemlji, mi spram te privrede moramo i da imamo edukovanu radnu snagu. Naša radna snaga može da bude naše blago. Ukoliko bude obrazovana i ukoliko sem bubanja na časovima mogu da nauče i nešto što je primenljivo u praksi.
Nije bitno samo da učite i da ponavljate lekciju koju vam učitelj daje. Uglavnom se obrazovanje sastojalo od toga da nastavnik ispriča lekciju za taj dan, a da je učenik samo ponovi. Nije bitno samo ponoviti ono što nastavnik kaže, već nešto i naučiti.
Onaj ko želi da nauči nešto što je primenljivo i korisno lako će naći učitelja na svakom koraku. On ne mora biti samo u školi. On čak ne mora biti samo u firmi gde se vrši dualno obrazovanje. Ko hoće da uči, može na svemu što u prirodi i što u društvu vidi nešto da nauči.
Ja sam zabrinut i za studente ili učenike koje podučava Dušan Teodorović. Zamislite kada vam predaje Dušan Teodorović, ta akademska, čestita veličina, dakle, neko ko je akademik. Zamislite kada on nekome predaje, a svi možemo preko društvenih mreža da vidimo stepen znanja. Zamislite kada vam on predaje patriotizam, on koji je početkom rata pobegao na agresorsku stranu, pobegavši u Ameriku, želeći da izbegne da u ratnim uslovima predaje svojim studentima i da na takav način pokaže patriotizam prema zemlji i društvu u kome je postao ne samo predavač, nego profesor i akademik na Beogradskom univerzitetu.
Zamislite koju čast Beogradskog univerziteta je Dušan Teodorović mogao da brani u SAD kada su ga, u tom trenutku jedna agresorska strana, posmatrali kao pobegulju koji je pobegao iz svoje zemlje. Zamislite šta su Amerikanci mislili šta može da uradi njihovoj zemlji kada je tako nešto mogao da uradi svojoj.
Zamislite studente koje obučava Jovo Bakić. Mora da ih obučava tako po onom ustaškom modelu – kako pustiti Savom i Dunavom političke protivnike, odnosno kako političkim protivnicima doakati.
Zamislite nekoga koga obučava Vesna Pešić. Zamislite sa tom pričom – cev u glavu. Ukoliko ste mislili na sebe, onda kažete – stavite cev na glavu, a ukoliko kažete da stavite cev nekome u glavu, to znači da mislite da to treba uraditi nekom drugom, a ne sebi. Zamislite takvu vrstu predavača.
Zato sam u visokom obrazovanju, od koga sam ja već u Beogradu i digao ruke, gledajući ove predavače, čast časnim izuzecima, ali izuzetno sam zabrinut za studente Beogradskog univerziteta, koji imaju rektorku kojoj treba samo da dođe 15 studenata i marsovac koji studira 12 godina, još tri godine mu fali do penzije. Dakle, dovoljno je da samo ostareli vremešni studenti dođu kod rektorke i da eliminišu neke čestite predavače ili neke ljude koji vrše najvažnije funkcije u zemlji i koji imaju određenu vrstu odgovornosti.
Šta da ja mislim o Beogradskom univerzitetu, koji je podložan političkim pritiscima ulice ove drugosrbijanske elite?
Dakle, pre svega, želim da kažem našem običnom, čestitom narodu, koji svakog dana vodi računa o tome da zaradi dovoljno novca da prehrani svoju porodicu, da čestito žive i verujem da oni sa svojim vaspitanjem svoje dece mogu da doprinesu da se u školi to obrazovanje i vaspitanje unapredi.
Dakle, ja nisam neko ko kao gospodin Martinović, Atlagić, Orlić, ko uči i podučava studente i đake, ja nisam neko ko podučava neke o dualnom obrazovanju, mada mnogi od traktorista koji rade sa mnom mogu ponešto i da nauče. Kao neko ko je prošao mašinsko-tehničku školu i ko je morao u to vreme da poznaje strugove, glodarice, da poznaje bravariju, ko je morao da nauči da vrši zavarivanje, moram budućim mašincima i zavarivačima da kažem da su to časna zanimanja i da može dobro da se zaradi.
Gospodin ministar svakako zna da su plate zavarivača u poslednje vreme dostizale i visinu od 7.000 evra. Oni koji su vršili zavarivanja na tzv. „Turskom toku“ su mogli da zarade od 7.000 do 10.000 evra mesečno. Dakle, retka je plata zavarivača koja je ispod 1.500 evra. Retka je plata majstora koji ima neku mizernu platu.
Dakle, valja se spram tržišta obučavati i valja učiti. Znanje, primenjivo znanje je bogatstvo koje svoga vlasnika svuda prati. Hvala.