Imao sam razmenu mišljenja sa nekim poslanicima ovde oko značaja pravnog regulisanja, onemogućavanja prometa imovine koja može da bude predmet restitucije, bez obzira na, pravno-tehničke, rekao bih, nevolje koje su dovele do toga da je predloženo da se ponovo stavljaju zahtevu, bez obzira na raniji zakon. Smatrali smo da je vrlo važno da imamo što širi instrument obezbeđenja, da se imovina koja je predmet ovog zakona stavi van pravnog prometa, dok procedura ne bude završena.
Pravo preče kupovine, ozbiljna je debata vođena. Vodili smo se iskustvima nekolicine zemalja koje su kroz ovu proceduru prošle, a naročito je interesantno šta se desilo sa poljoprivrednim zemljištem.
Došlo je do neverovatnog pada cene poljoprivrednog zemljišta posle restitucije bud zašto je ta imovina odlazila, veliki broj ljudi nije bio zainteresovan da se posveti poljoprivredi, nego su tražili brže bolje kupce, a to naravno, po ovim elementarnim ekonomskim zakonima o ponudi i potražnji, dovodi do pada cene. Mi smo smatrali da je javni interes da se država tu nađe u poziciji da može pod istim uslovima kao i bilo ko drugi da kupi to zemljište, ukoliko to zemljište bude vraćeno. Smatramo da je to dobro rešenje, koje je pravično, sa jedne strane, a sa druge strane će omogućiti državi da ukoliko te cene budu niske, a budžet bude imao mogućnosti da tu interveniše, da ponovo vrati u državnu svojinu i na taj način sprečimo ruiniranje nacionalnog bogatstva, a sva ova imovina je bitan deo nacionalnog bogatstva.