Dame i gospodo narodni poslanici, mi i te kako znamo da čitamo, a ne samo da čitamo, već i da tumačimo članove Poslovnika. Naravno, videli ste, mi koristimo svaku mogućnost i sve ono što nam Poslovnik Narodne skupštine pruža.
Reklamiram povredu Poslovnika, i to člana 100, od predsednika Narodne skupštine. Predsednik Narodne skupštine, gospodin Dulić, više od dva ili dva i po sata dozvoljava narodnim poslanicima iz svoje političke opcije, kao i iz vladajuće koalicije, da svesno krše Poslovnik.
Javljaju se po Poslovniku, a malo ko od njih se poziva na odredbu Poslovnika, odnosno na član Poslovnika po kome se javlja. To za gospodina Dulića očigledno nije bitno.
Međutim, javljam se po članu 226. Poslovnika. Zamoljen sam od većeg broja izbeglih i prognanih lica sa teritorije Republike Srpske Krajine, ovo je više zbog javnosti Srbije. Dame i gospodo, Republika Srpska Krajina je okupirana više od 12 godina. Za one neupućene, za one koji ne znaju, Vlada Republike Srpske Krajine deluje u izbeglištvu, deluje u egzilu. Imali su srećnu okolnost što su naišli na razumevanje SRS, što im je SRS pružila nesebičnu pomoć u prostorijama i u promociji njihovog programa.
Ono što je najbitnije, a posebno vezano za odnose gospodina Tadića i Zdravka Ponoša, postavljam pitanje gospodinu Zdravku Ponošu, u kojim je rodbinskim odnosima sa gospodinom Tadićem i želim da dobijem odgovor na to pitanje.
Sledeće pitanje za Zdravka Ponoša, da li je završio srednju tehničku školu u Zagrebu, da li je završio elektrotehnički fakultet u Zagrebu i pod kojim okolnostima je primljen u vojsku, odnosno u nekadašnju JNA, odnosno Vojsku Jugoslavije?
Da li je njegovo prvo postavljenje odnosno njegovo prvo proizvođenje u čin bilo u okviru Vojna, odnosno vojno osmatranje, izviđanje i javljanje? Javiću se ponovo po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o državnom pečatu da bi se konačno dao značaj tom Ustavnom sudu. Imamo član 9. Zakona o sprovođenju Ustava koji se do dan-danas nije ispoštovao u smislu izbora, odnosno imenovanja sudija Ustavnog suda, koji je trebalo da se izvrši najkasnije do prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine. To do sada nije urađeno. Sećamo se predizbornih procesa, sećamo se predizbornih obećanja, sećamo se jačanja institucija, posebno se Vojislav Koštunica kleo u legalnost i legalitet institucija. Postavljam pitanje šta je sa Ustavnim sudom, koji je razlog da on do sada nije oformljen i zbog čega nisu izabrane sudije Ustavnog suda?
Amandman koji sam podneo na član 4. odnosi se na to da se državni pečat izrađuje u četiri istovetna primerka za dobijanje otiska hemijskom bojom na papiru. Državni pečat, u četiri istovetna primerka, izrađuje se i za dobijanje otiska u pečatnom vosku, kao i za suvi otisak.
U članu 2. Predloga zakona o državnom pečatu predviđeno je na šta se sve i na koje odluke stavlja državni pečat. Zašto se državni pečat ne stavlja i na odluke Ustavnog suda? Zašto se to ovim predlogom zakona nije predvidelo? To ostavljam kao pitanje za sve nas, a smatram da institucija Ustavnog suda nije zanemarljiva i da je neophodno da se ovaj amandman prihvati kako bismo išli ka vladavini prava i kako bismo konačno shvatili značaj tog Ustavnog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću citirati član 226. Poslovnika, zato što ga je moja uvažena koleginica pre toga citirala, ali se, takođe, pozivam na član 226.
Svojevremeno sam tražio obaveštenje od ''Sokrata'', dok je bio u zajednici Srbija i Crna Gora, da mi da obaveštenje, kao narodnom poslaniku, koliko je izdato pasoša u konzularnim predstavništvima Srbije i Crne Gore u inostranstvu, odnosno u ambasadama širom sveta, i to Albancima, da ne kažem, Šiptarima. Taj odgovor nikada nisam dobio. Zajednica Srbija i Crna Gora više ne postoji, a odgovora nema.
Ja ću ovom prilikom postaviti pitanje ministru unutrašnjih poslova gospodinu Jočiću, koliko je u vreme Gorana Svilanovića izdato pasoša Šiptarima sa Kosova i Metohije, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego širom sveta, po našim konzularnim predstavništvima?
Drugo pitanje – za predsednika Vlade Srbije gospodina Koštunicu, da li je bilo polemike u Vladi, da li je održana bilo koja sednica u Vladi povodom neodmerenih izjava gospodina Šutanovca, u svojstvu ministra odbrane, da nijedan vojnik dok je on ministar odbrane neće da kroči na Kosmet?
Gospodo, to je ozbiljno pitanje. On je ohrabrio separatiste. Vojislav Koštunica ćuti. Pitanje je da li se on ograđuje od takve izjave gospodina Šutanovca ili se solidariše s njim, da li je u pitanju dvostruka politika Vojislava Koštunice?
Očekujem da će Vojislav Koštunica da odgovori na ovo pitanje, i to vrlo brzo, kako bismo znali koliko se u Vladi sprovodi politika u odnosu na Kosovo i Metohiju.
Imam još jedan konstruktivan predlog. Smatram da narod Srbije i građani Srbije ne zaslužuju ovo što im se dešava. Zamolio bih predsednika Parlamenta da razmišlja na temu da se na državnom nivou osnuje jedna nezavisna komisija. Imamo toliko agencija, pa smatram da bi bilo uputno da se osnuje jedna nezavisna komisija, koja će biti sastavljena od profesionalaca lekara.
Izvinjavam se, javiću se ponovo po Poslovniku.

Dame i gospodo, nastavljam po članu 226. i tražim obaveštenje - da li je država Srbija, odnosno Boris Tadić, kao predsednik, ili Vojislav Koštunica, po bilo kom osnovu angažovao Gorana Svilanovića da zastupa interese države Srbije u inostranstvu? Tražim obaveštenje i od Borisa Tadića i od Vojislava Koštunice.
Predlog koji malopre nisam završio, radi se o konstruktivnom predlogu, više je da o tome razmisli i predsednik Parlamenta, a i sam Vojislav Koštunica. Rekao sam da građani Srbije ne zaslužuju ovo što im se dešava. Da bi se sve to izbeglo u nekim budućim izborima, ne bi bilo odviše da se obrazuje jedna nezavisna komisija lekara, koju će morati da prođe svaki pretendent na visoke državne funkcije, komisija lekara kojoj će jedina obaveza biti da ustanovi koje su psihofizičke sposobnosti pretendenata na visoke državne funkcije.
Svakako, potrebna je i dvostepenost te komisije, omogućiti da postoji niža državna komisija – lekarska, i viša lekarska komisija.
Ovo vam govorim zbog toga što visoki državni funkcioneri zaborave ko ih je izabrao, kako su došli na vlast, zaborave na narod i koriste se vlašću, zloupotrebljavajući svoje službene položaje, samo gledaju lični interes.
Zaista je krajnje vreme da se ustanovi lekarska komisija, i to na državnom nivou, da nam se ne bi ponavljala šteta po državu Srbiju, šteta koju nanose neprekidno pojedini ministri, a posebno oni koji se bave spoljnim poslovima. Ja vam zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije o policijskoj saradnji u jugoistočnoj Evropi od 2. jula 2007. godine, koji je podnela Vlada Republike Srbije, sam po sebi dokazuje kakav je odnos predlagača prema narodnim poslanicima, kao i prema ovom visokom domu.
U svom uvodnom delu Konvencije pominje se Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija, Republika Moldavija, Rumunija i Državna zajednica Srbija i Crne Gora, kao ugovorne strane. Istaknuta je njihova želja da sarađuju radi ispunjavanja zajedničkih bezbednosnih interesa, odlučnost da se efikasno bore protiv prekograničnih pretnji po javni red i bezbednost, kao i protiv međunarodnog kriminala, time što će stupiti u bezbednosno partnerstvo u cilju daljeg jačanja i unapređenja policijske saradnje, te da su odlučne da dalje jačaju uzajamnu pomoć vezanu za policijska pitanja.
U članu 1. Predloga zakona se traži potvrđivanje Konvencije o policijskoj saradnji u jugoistočnoj Evropi, koja je potpisana 5. maja 2006. godine u Beču. Gospodo, imajte na umu da su se okolnosti promenile. Nema više državne zajednice, bez obzira što se u članu 2. Predloga zakona pominje da se Konvencija potvrđuje zakonom Republike Srbije – Republika Srbija je pravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gore. Videli smo da Crnoj Gori nije bilo stalo do zajednice. Otišla je u avanturizam, ali to ne znači da kao pravni sledbenik Republika Srbija mora po automatizmu potvrđivati konvencije koje je državna zajednica potpisivala.
Konvencija u tekstu kakav je pred nama u najvećem delu nije u interesu građana Srbije. Tekst Konvencije treba preispitati, urediti, usaglasiti ili u najmanju ruku izraziti rezerve, kako je to predviđeno u članu 41. Konvencije.
Ako pogledamo član 38. Konvencije, primetićemo da je poverenik ove konvencije Republika Albanija, koja će se maksimalno koristiti svojim pravima iz člana 30. Konvencije za ograničenje saradnje. Gospodo, to je država koja će prva priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Njene težnje i ciljevi za stvaranje velike Albanije tek će doći do izražaja. Nije samo Republika Albanija u pitanju. Većina ostalih ugovornih strana iz ove konvencije pristupiće jednostranom priznanju Kosova i Metohije kao nezavisne države i time neposredno uzeti učešće u otimanju dela teritorije Srbije. Sačekajmo, gospodo, da vidimo ko su nam pravi prijatelji iz okruženja. I u zavisnosti od njihovog odnosa prema rešenju kosovskog pitanja uspostavljaćemo prijateljske odnose, ratifikovati konvencije i donositi zakone.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom trenutku je nezamislivo da ministar odbrane ili bilo ko iz vladajuće strukture pomisli ili kaže da Kosovo nije vojno, već pravno-političko pitanje.
To je neodgovornost. Neprimerena izjava i štetna za Republiku Srbiju, a posebno za građane srpske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji.

Ministar Šutanovac se ponaša kao da mu nije stalo do Ustava Republike Srbije, kao da je zaboravio preambulu Ustava koja mu nalaže obaveze da zastupa i štiti državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima. On je svojom izjavom ohrabrio Albance na Kosovu i Metohiji i obezvredio Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti.
U članu 1. Konvencije, kada se govori o obimu Konvencije, može se primetiti da nije u skladu sa srpskim zakonodavstvom. Naime, Zakonik o krivičnom postupku ne poznaje institut policijske istrage krivičnih dela, kako je to navedeno u Konvenciji. Krivični zakonik u glavi 8. navodi koja su ovlašćenja organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku, ali nigde ne propisuje policijsku istragu. Istragu vodi istražni sudija po zahtevu tužioca, da li je to bio javni tužilac, oštećeni ili privatni tužilac.
U članu 2. ''Definicije'', organ za sprovođenje zakona ne može biti široko postavljen, kao ni službeno lice kako je to u Konvenciji naznačeno, jer je institut nadležnosti ustavna kategorija. Nejasno je šta se podrazumeva pod ''dozvolom za boravak'', koje je to odobrenje, kako se u Konvenciji navodi, bilo koje vrste izdato od ugovorne strane. Na šta se to odnosi? Koja su to odobrenja?
Pod opštim merama saradnje, u članu 3. Konvencije, navodi se da se službeni organi brinu o unapređenju razmene informacija i struktura komunikacije, tako što informišu neposredno jedni druge blagovremeno o predstojećim događajima i incidentima od značaja za policiju, bez ukazivanja na podatke u vezi sa licima, kako bi olakšali borbu protiv pretnji po javni red i bezbednost tako da se neophodne mere mogu preduzeti na vreme.
Zamislite ovu saradnju, ako se u jednoj konvenciji kaže da se neće ukazivati na podatke u vezi sa licima. Kakva je to saradnja, kako se može na ovaj način preventivno delovati? Predlagač nas ubeđuje da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva, ali član 3. Konvencije predviđa finansijski povoljne radio komunikacije i uvođenje jedinstvene radio opreme. Ova država će sigurno morati to da plati.
Ako pogledamo tačku 2) člana 3. Konvencije, svako razuman bi postavio pitanje da li je predviđeno da mi rasporedimo naše snage na granicu sa Albanijom, gospodine ministre, kao susedno graničnom oblasti.
Preostalo vreme ću ostaviti mojim kolegama iz poslaničke grupe SRS da nastave sa analizom Predloga zakona i teksta Konvencije. Ovim završavam, s tim što dodajem da, predlagač u Obrazloženju razloga za donošenje zakona i ciljevima koji se njime žele postići ukazuje da odredbe ove konvencije sadrže oblike saradnje koji su delom prilagođeni ili direktno preuzeti iz Šengen sporazuma koji se primenjuje u zemljama Evropske unije.
Vlada nastavlja da se i dalje ponaša kao da je Narodna skupština u njenoj službi, da će za svaki predlog, bez obzira na interese građana, obezbediti potrebnu većinu i time ostvariti cilj koji po njoj predstavlja ulazak u Evropsku uniju.
Niko građane ne pita da li su oni za tu Evropsku uniju. Niko do sada građanima Srbije nije javno i transparentno objasnio šta ih čeka u Evropskoj uniji. Niko im do sada nije objasnio prednost i mane ulaska u Evropsku uniju. Tačno je da se Evropska unija od strane vladajuće koalicije predstavlja kao blagostanje za sve članice, ali verujte mi da je to jedna zabluda kada je sve više država članica koje jedva čekaju da se izvuku iz interesnog zagrljaja Evropske unije.
Gospodine ministre, zamolio bih vas što se tiče države Srbije, što se tiče Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, on je paralisan u izvršenjima. Organi unutrašnjih poslova ne izlaze na asistencije. Molim vas, da to proverite i date svoj doprinos tamo za neke Seniće ili Kovačeviće iz 29. novembra da ne smeju svoje autoritete zloupotrebljavati da bi vraćali asistenciju sa puta ili im dali naloge usmene, svakako, telefonom, da ne izlaze na lice mesta kako bi službeno lice Četvrtog opštinskog suda sprovelo izvršenje, a vi to vrlo dobro razumete kao moj kolega.

Dame i gospodo, podnošenjem amandmana poslanici iz redova Srpske radikalne stranke pokušavaju da daju svoj doprinos i da poboljšaju predlog zakona maksimalno, ali za predlagača to nije toliko bitno. Pročitaju ko je potpisnik tog amandmana i to je za njih dovoljno da predlože da se ne prihvati. To mogu da potkrepim obrazloženjem koje je Vlada dala i na moj amandman koji sam podneo na član 35.
U obrazloženju kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je izmena odredbe o zastarelosti, član 114. i novi član 114a do 114ž, predložena zbog nedovoljno precizne važeće odredbe i brojnih pitanja koja su se pojavila u njenoj praktičnoj primeni, a koja nisu bila regulisana važećim odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Predložena odredba iz člana 114d uređuje prekid roka zastarelosti, što povećava efikasnost poreskog postupka. Zbog čega efikasnost poreskog postupka? Šta je tu sa načelom pravne sigurnosti? Zbog čega dozvoliti poreskom organu da se neodgovorno ponaša u određivanju i razrezivanju poreza, a ima toliko mehanizama da blagovremeno u ostavljenom roku izvrši naplatu poreza od poreskog obveznika?
Radi poređenja, pročitaću i deo člana 114v: "Pravo Poreske uprave na pokretanje poreskoprekršajnog postupka zastareva za tri godine od dana kada je zastarelost počela da teče. Ako poreski obveznik ne podnese poresku prijavu, u skladu sa zakonom, kao i u slučaju izbegavanja plaćanja poreza, pravo na pokretanje poreskoprekršajnog postupka zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče."
Osnov za podnošenje mog amandmana na član 35, odnosno na član 114d, jeste u tome što se zastarelost prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza iz poreskih davanja. Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određen rok zastarelosti. Do kada može poreski organ da drži u neizvesnosti bilo kojeg građanina ove Srbije? Svakom radnjom poreskog organa on prekida rok zastarelosti.
Ako uzmemo u obzir Zakon o obligacionim odnosima, ako uzmemo u obzir Zakon o prekršajima, ako uzmemo u obzir Zakonik o krivičnom postupku, svuda je predviđen rok zastarelosti, kako onaj redovni... Imate tamo u Zakonu o obligacionim odnosima, imate naplate komunalija u roku od godinu dana, imate neki subjektivni rok od tri godine, imate objektivni pet, a opšti rok zastarelosti je, gospodo, 10 godina. Zašto to predlagač nije mogao u ovom predlogu zakona predložiti, kada nastupa ta apsolutna zastarelost i kada nastupa opšti rok zastarelosti pokretanja postupka od strane organa Poreske uprave radi naplate potraživanja? Zbog čega je to izostavio poreski organ? Samo da bi stvorio još veću pravnu nesigurnost u ovoj Srbiji.
Svesni smo toga koliko je u poslednjih sedam godina bilo izmena i dopuna određenih zakona. Mi smo od jednog normativnog korpusa stvorili šumu zakona, u kojima građani Srbije ne znaju šta su njihova prava i obaveze. Toliko ima tih izmena i dopuna zakona da se teško i oni koji se time profesionalno bave, kroz advokaturu, ili referenti u određenim institucijama, pravnici, mogu snaći u šumi zakona koje ste u proteklih sedam godina kroz izmene i dopune usvajali.
Moje je mišljenje da ako idemo ka uređenju tog pravnog sistema, tamo gde postoji mnogo izmena i dopuna zakona treba da se donese iz svake oblasti kvalitetan zakon koji će biti primenjiv za sve. Potrebno je usvojiti ovaj amandman da bi se građani Srbije osećali sigurno, da bi imali neku pravnu sigurnost i da bi se nadležan poreski organ naterao da u određenom roku izvrši svoju službenu obavezu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici Srpske radikalne stranke iskoristili su maksimalno konstruktivno svoju satnicu kada je bila rasprava o zakonu o budžetu. I ovom prilikom koristimo i amandmane i dozvoljeno vreme u obrazlaganju amandmana, ne zbog vladajuće koalicije, već zbog građana Srbije. Znači, prvenstveno da se čuje glas SRS, da to građani Srbije vide, a ja sam pouzdano proverio da se sve više gleda zasedanje Narodne skupštine.
Ja sam podneo amandman na član 5. razdeo 3, glava 3.11 i ekonomsku klasifikaciju 110, sa predlogom da se brišu.
Dobili smo stav Vlade sa predlogom da se ovaj amandman odbije, dobili smo mišljenja Zakonodavnog odbora, a moj cilj i cilj SRS i cele poslaničke grupe je da se briše ovaj član.
Dakle, iz samog naziva - Kancelarija za saradnju sa Haškim tribunalom, nigde se ne može primetiti da ta kancelarija vodi računa o optuženima pred Haškim tribunalom.
Mnogi od vas, zloupotrebljavajući ovu govornicu, pričaju o ratnim zločincima. Gospodo, treba da razlikujete institut prezumpcije nevinosti i kada izađete za ovu govornicu možete samo da pričate o optuženima dok se oni ne oglase krivim.
Pre neki dan, kad su poslanici Srpske radikalne stranke izlazili za ovu govornicu i tražili obaveštenje od pojedinih organa Republike Srbije u smislu člana 226, kada je bila u pitanju otmica generala Tolimira, našao je hrabrosti da izađe jedino gospodin Šormaz braneći taj postupak rečima – moram da verujem ovoj i onoj državi, verovatno misleći na Republiku Srpsku. Na kraju je zaključio – šta hoćete vi iz redova SRS, vaš predsednik se dobrovoljno javio i otišao u Haški tribunal, što se ne ugledaju i ostali optuženi na njegov primer?
Da, gospodo, jeste to tako. Otišao je profesor dr Vojislav Šešelj dobrovoljno, ali pre odlaska održao je narodni miting u Beogradu i poručio (i sve patriote ove države koji se osećaju tako mogli su da izvuku zaključak) – gospodo, građani Srbije, Srbi, ne dozvolite posle mene da se izruči bilo koji Srbin Haškom tribunalu, neka to budem ja. Idem da se borim ne za sebe, ne da branim sebe, nego da branim srpske nacionalne interese.
To je gospodin Šormaz zaboravio da kaže. Ta je poruka bila mnogo bitna, iz više razloga, a ja se lično nadam da će uskoro isti taj profesor dr Vojislav Šešelj da dođe i da održi predavanje onima koji drugačije misle u Srbiji, ovoj vladajućoj koaliciji, kako se štite i brane nacionalni interesi.
Za Kancelariju za saradnju u ovoj tački 1. razdeo 3 član 5. glava 3.11 predviđa se za plate, dnevnice (da ne nabrajam sve za šta je tu predviđeno), i za stalne troškove, troškove putovanja, usluge po ugovoru, tekuće popravke i održavanje itd. iznos od 25.522.000 dinara. Iz ovoga nigde ne može da se vidi koliko je od te cifre predviđeno za porodice optuženih pred Haškim tribunalom. Od čega se mi to krijemo, čega se mi to stidimo kroz Predlog zakona o budžetu? Zašto, koji je pravi razlog da to ne bude prikazano kao pomoć licima koja su optužena pred Haškim tribunalom i njihovim porodicama?
Verovatno će posle mene da izađe ministar za ovu govornicu i kaže – pa da, to je regulisano odlukom o obrazovanju saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. To mene ne može zadovoljiti. Ne može zadovoljiti ni poslanike SRS, iz prostog razloga što ste se vi kroz sam naziv ove kancelarije za saradnju već opredelili ka usmerenosti. Vi pružate punu podršku tom Haškom tribunalu, tačnije rečeno, Karli del Ponte.
Ona u svakom trenutku može da dođe u Srbiju, da vršlja po Srbiji, da traži od vas šta god joj volja.
Koštunici, neobaveštenom, Haški tribunal je bio zadnja rupa na svirali. Postade mu sad najvažnija, najbitnija i najbliža prijateljica Karla del Ponte. Eto, nismo mi toliko ni iznenađeni, samo me interesuje zbog čega je Karla del Ponte otišla zadovoljna iz Srbije? Šta je to njoj predsednik Vlade gospodin Koštunica, kako je on to nju zadovoljio? Kako, na koji način? Na koji način je on ishodio pozitivno mišljenje o saradnji Srbije sa Haškim tribunalom? Ko je tu ispao žrtva? Šta je iza toga? Da nije možda u pitanju dokumentacija koja nosi oznaku državne tajne? Da nije možda u pitanju neki vojni arhiv sa oznakom "strogo pov." ili "poverljivo"?
Mislim da je gospodin Vučić sa ove govornice, kad se to desilo, a javio se po članu 226. Poslovnika, tražio da nas poslanike, kao i javnost Srbije, vladajuća koalicija, odnosno nadležni organi u toj koaliciji obaveste koja su dokumenta predata gospođi Karli del Ponte kad je bila poslednji put u poseti u Beogradu. Koliko ja znam, mi nismo dobili odgovor na to pitanje. Do danas tog odgovora nema.
Možda se u toj dokumentaciji koja joj je predata radi o državnim nacionalnim interesima. Vi znate, po članu 97. Ustava, Republika Srbija treba da štiti te državne nacionalne interese. Zašto se od nas kriju ta dokumenta i zašto se Vojislav Koštunica ne oglašava povodom toga i ne dostavlja nam nikakvo obaveštenje što se tiče predatih dokumenata?
Još jedna stvar što se tiče Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Bez obzira na njegov pogrdni način, mi koji se bavimo i pomažemo u odbrani prof. dr Vojislava Šešelja činimo sve, obraćamo se Nacionalnom savetu, podnosimo zahteve uredno preko pisarnice da nam se dostavljaju određena dokumenta. Dostava određenih dokumenata treba da prođe određenu proceduru: sednica Saveta, upućivanje organu koji treba da da ta dokumenta (najviše Generalštabu, u kancelariju koja postoji tamo u Generalštabu), vraćanje tih dokumenata do Nacionalnog saveta, sednica Vlade Republike Srbije, odluka ili zaključak Vlade i tek onda dostava određenih dokumenata timu za odbranu prof. dr Vojislava Šešelja.
Odgovorno tvrdim, na jedan zahtev kompletno nije dostavljena dokumentacija još od 28. februara 2006. godine. Ubeđen sam da za sve ono što smo mi tražili, a traženje se prvenstveno odnosi na ono što je dostavljeno Karli del Ponte i određenim timovima za odbranu, što se tiče lokacija vezano za profesora dr Vojislava Šešelja, taj nacionalni savet prilikom prosleđivanja određenih dokumenata sigurno zadržava po jedan primerak kod sebe.
Međutim, u čemu je problem? Problem je što niko od nas ne želi da primi materijal bez propratnog akta i bez onoga u propratnom pismu, navođenja svih dokumenata koji su prosleđeni Karli del Ponte. Ovo je sve zbog loše prakse i zbog nepoverenja u Nacionalni savet.
Ja bih sa ove govornice skrenuo pažnju i Rasimu Ljajiću, koji je odgovoran za Kancelariju za saradnju sa Nacionalnim savetom, da ne pominje ratne zločince, da shvati konačno šta je prezumpcija nevinosti, da on ne obećava da će ubrzo biti uhapšen ovaj ili onaj. Nemojte, građani Srbije, dozvoliti sebi da otimate svoje građane na najgori mogući način, s kesama na glavi, bez sprovođenja procedure oko izručenja i predaje određenog lica Haškom tribunalu. Sve činite mimo zakona; znajući da ne poštujete tu proceduru, onda se taj oteti čovek nađe na prostorima Republike Srpske samo da bi, po vama, dobili u vremenu i da bi se zaštitio od javnosti, od građana Srbije koji ovoj Srbiji dobro misle i koji smatraju da svi organi, organizacije, posebno vladajuća koalicija mora da pomogne maksimalno svoje građane koji se brane pred Haškim tribunalom, bez obzira na optuženja.
Taj isti Vojislav Koštunica, ne priznajući Haški tribunal, predstavljajući se kao legalista, najbolje bi trebalo da zna da je taj sud osnovan na nezakonit način. Osnovan je Rezolucijom Saveta bezbednosti 827, ali Savet bezbednosti kao izvršno telo UN nema nigde, po Povelji UN, osnova za osnivanje bilo kog suda, pa ni suda koji se zove Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Hvala vam najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 225. i 226. Poslovnika. Tražim jedno obaveštenje od vladajuće koalicije, a tu su i prisutni ljudi, koliko vidim, koji mogu da odgovore na neki način da bi zadovoljili građane Grmovca koji drugi dan u opštini Zemun spavaju i sede na stepeništu. Samim tim ometaju rad opštinske uprave. Juče su, dame i gospodo narodni poslanici, stanovnici Grmovca, bar njihovi predstavnici, u većem broju, bili u Gradskom sekretarijatu za urbanizam i građevinarstvo.
Zamislite kakav su odgovor dobili, za ono najvažnije među najvažnijim u životu, da imaju struju s kojom kubure već duži niz godina – idite vi kod radikala, neka vam oni to regulišu.
Idite u Opštinu Zemun i ne mrdajte odatle. Te reči je izustio načelnik, gospodin Nenad Komatina. On pripada stranci DSS.
Valjda će ovo čuti i videti i gospodin Aligrudić, pa bih ga zamolio da okrene telefon i da svom načelniku kaže da se građani Srbije ne smeju deliti u njihovim pravima. Na taj način se ne smeju sticati politički poeni. Ne možemo mi građane Srbije u Opštini Zemun primati po političkoj pripadnosti, po boji, po veroispovesti ili ne znam po čemu drugom. Mi treba da predstavljamo servis građana. Treba konačno da shvatimo da smo svi mi ovde u ime građana, te da treba maksimalno da preduzmemo sve da se njihova prava ostvare.
Znam vrlo dobro da su vama puna usta integracija, Evropske unije i svega ostalog, ali nećete vi nikada videti EU. Možda će vas stotinak iz vladajuće koalicije otići sa kartom u jednom smeru, ali do tada, jeste da je gospodin Bogdanović bolestan...
(Predsednik: Vreme.)
Evo, završavam, ali je tu njegov zamenik koja je obećala da će problem Grmovca biti rešen i to vrlo brzo. Opština Zemun je sa svoje strane učinila sve i donela Zaključak 4. juna ove godine da je spremna da obešteti sve vlasnike određenih parcela, drugim rečima, njiva, gde treba da se postavi dalekovod. Od gradske vlasti se ne traži nijedan dinar. Sami stanovnici Grmovca su obezbedili sredstva, a ostaje samo paraf, odnosno potpis, ta jedina saglasnost koju Komatina treba da potpiše, da bi konačno građani Grmovca ugledali svetlost dana, da bi imali struje. Grmovac se nalazi svega 20 kilometara od Beograda.
Učinite sve za građane Srbije, pa onda gledajte pravac integracija, idite gde god hoćete, ali bez nas, molim vas. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo ovlašćenog predlagača zakona, gospodina ministra, ali on nije dao valjan razlog zbog čega je tražio odlaganje primene zakona od 31. decembra 2008. godine, niti jedan valjan razlog ne postoji.
Materijalni uslovi da nisu stvoreni u prošloj vlasti, pa on je na jedan direktan ili indirektan način uvek bio u toj vlasti, uvek je bio u toj vladajućoj, na neki način, koaliciji.
Šta je pozadina svega ovoga, nije nam odgovorio.
Neki su poslanici postavljali i to pitanje, i da kaže pravi razlog zbog čega traži odlaganje ovog zakona, kao i da kaže pravi razlog zbog čega želi da se ukinu odredbe članova 146, i to stav 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku.
Zbog čega on želi da ostane na predsednicima krivičnih veća isključivo volja kada će koga pustiti iz pritvora? Zašto dozvoliti u toj meri slobodu predsednicima krivičnih veća po našim sudovima, kako prvostepenim tako i drugostepenim? To je osnovno pitanje na koje ovlašćeni predlagač nije odgovorio.
Napominje se u razlozima da se to svodi na sistemska rešenja, a li ne znam koja. Imali smo prilike da pratimo tokom proteklih godina i rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Videli smo primenu Pravilnika o postupku i dokazima. Da li ukidanje ove odredbe, da li stavljanja na volju predstavnicima krivičnih veća da oni sami odlučuju o dužini trajanja pritvora, da li je to preslikavanje Pravilnika o postupku i dokazima koje primenjuje Međunarodni krivični tribunal.
Evo petu godinu Vojislav Šešelj se nalazi u pritvoru. Ova država ništa sa svoje strane nije preduzela u smislu utvrđivanja razumnog roka koji bi to bio da bi se jedno lice zadržavalo u pritvoru. Tu se, doduše, izjasnio samo Evropski sud za ljudska prava i našao u jednom predmetu "Stog-Miler" da je prekršena Konvencija ljudskim pravima, i to član 5. stav 3, gde je prekršen razumni rok o dužini pritvora u trajanju od dve godine. Čak je i taj sud došao do zaključka da sve ono što je preko dve godine ne predstavlja razuman rok.
Zbog čega, meni je jasno kao jednom praktičaru, i ovaj zakon gde će tužilaštvo imati ovlašćenja sprovođenja istrage, biće u rukama državnog organa sprovođenja istrage, na sudećem veću će biti volja za određivanje i zadržavanje lica u pritvoru neograničeno? Samim tim, ta institucija nevinosti se omalovažava, umanjuje, ponižava.
Tu instituciju nevinosti, koja je poznata u svim savremenim sistemima sveta, ne treba na taj način diskreditovati. Ona treba da ostane i da se usavršava, unapređuje, ali ne na ovaj način da se grubo krši, da taj okrivljeni, pritvoreni ne zna unapred svoja prava u krivičnom postupku, ne zna unapred kad i pod kojim okolnostima može da bude pušten iz pritvora.
Dozvoljavam sebi da slobodno verujem koje su pobude predlagača. Možda su pobude predlagača, u tome što je i ova država počela da radi sa popularnim svedocima, kako se nazivaju svedoci saradnici stručno, a u narodu "zaštićeni svedoci", možda je i to jedan od razloga, da tom svedoku, dok ga ne slome u sudu, u pritvoru, daju lažna obećanja radi okrivljivanja, da izvuku od njega i laži da bi se okrivile određene osobe u progonu političkih neistomišljenika.
Mislim, u prihvatanju ovog predloga zakona, da će i ova vlast možda nekada u bliskoj budućnosti doći na tapet, i treba da vodi računa o tome da vlast nije bogom dana, da je ona smenjiva i da je pitanje vremena kada će i oni doći pod lupu zakona. Hvala vam.

Član 103: ''Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu''.
Uvaženi gospodin Ristić je u svom izlaganju zalutao, nije se držao tačke dnevnog reda. Da li možda po uzoru na gospodina ministra Petrovića, koji je javno pohvalio veće Posebnog odeljenja Okružnog suda za osudu koju je izrekao pre neki dan.
Niko od nas, po mom mišljenju, a posebno ne ministar, ne neko iz vladajuće strukture, ne sme da se meša u sudsku odluku, gospodine Petroviću, a posebno ne vi kao ministar pravde. Vi sada neposredno, direktno utičete na veće drugostepenog suda.
Veće drugostepenog suda, kojima je to hleb, oni će od straha od vas, ne daj bože, potvrditi tu odluku i neće po zakonu odlučivati, po svojoj savesti, nego direktno pod vašim uticajem. Hvala.

Iskoristio bih priliku, pošto je uvaženi ministar tu, gospodin Petrović, da postavim pitanje vezano za Bruna Vekarića, portparola Specijalnog tužilaštva za ratne zločine u Beogradu.
Taj čovek, po nekim saznanjima SRS, vrši pregovore sa Ministarstvom pravde oko nekog njegovog unapređenja, pa bih želeo da mi ministar pravde, ako je to moguće, kaže ili obrazloži da li je u njegovoj funkciji portparola Specijalnog tužilaštva i prikupljanje dokaza na teritoriji Srbije.
Jednim delom ću vam pročitati razgovor u par rečenica, molim malo strpljenja, ovo je izjava jednog lica s kim je razgovarao Bruno Vekarić 13. aprila 2005. godine: ''Kada je u prostoriju ušao Bruno Vekarić, takođe je konstatovao - da ne zaslužujem da živim tako siromašno. Nakon toga, Vekarić me je pitao da li posedujem neka saznanja o ratnim zločinima koje su tobože počinili dobrovoljci SRS u Čelopeku, Zvorniku, Sarajevu, Višegradu, Srebrenici, Mostaru i drugim mestima obuhvaćenim ratnim dejstvima.
Vekarić mi je, takođe, obećao da ću, ako budem zaštićeni svedok, biti u potpunosti materijalno obezbeđen, kao i članovi moje porodice. Brunu Vekariću, kao i itd. da ne navodim, rekao da ne želim da budem zaštićeni svedok.''
Da li je to uloga Brune Vekarića u Srbiji kao portparola Specijalnog tužilaštva? Zamolio bih vas da odgovorite na ovo pitanje, ako je moguće, i da mi odgovorite na pitanje da li ste vi, kao ministar pravde, u pregovorima sa Brunom Vekarićem oko njegovog unapređenja za zasluge koje je činio za Tužilaštvo za ratne zločine?