Da, između ostalog da vam kažem, njih muče stvari u vezi sa visokim obrazovanjem. Muče ih lažni doktorati ministra policije, gradonačelnika Beograda, guvernerke NBS, interesuje ih gde je sada već odlazeći predsednik Republike stekao svoju diplomu, na koji način je diplomirao.
Muči ih to što su njihovi profesori, neki od njih bili ucenjeni, da se nađu na nekakvom spisku koji podržavaju kandidaturu Aleksandra Vučića.
Muči ih to što je Vlada Republike Srbije ovoj Skupštini poturila, a vi između ostalog, omogućili da se to desi, a koleginice i kolege, svaka vam čast, usvojili zakone koji zabranjuju njihovo zapošljavanje kada sutra završe fakultete.
Muči ih to što izlaze sa fakulteta da ne znaju ništa o onome za šta su se školovali.
Muči ih to što oni koji sutra treba da rade u školi, a nisu imali dan obrazovanja, pedagoškog obrazovanja ili pedagoške psihologije ili metodike nastave ili bilo šta tako.
Muči ih to što nam državu vode ljudi sa kupljenim diplomama, što je očigledno da se ne može zaposliti bez ikakve veze, što zabrana zapošljavanja za neke važi, a za neke, baš kao što smo videli, i ne važi.
Muči ih to što vređate njihovu inteligenciju svakoga dana vređajući ih, ponižavajući ih i govoreći im da su nesposobni, lenji, glupi, da samo čekaju da im se nešto da, da ne žele da učine ništa od sebe i ne žele da učine ništa za svoje živote, nego čekaju da im premijer svojom milošću nešto udeli. U tome je problem.
Vi kažete, gospođo Gojković, daćete nam da raspravljamo. Kako može ne znam ko da dopusti njima da protestvuju. Nemate šta vi nikome da dopustite da protestvuju. To je njihovo pravo, a oni su to shvatili uprkos obrazovanju koje pravite i uprkos rupi u koju gurate svaki dan jer postoje mladi ljudi koji na to neće da pristanu i postoje oni koji hoće da se bore za sebe uprkos svim vašim naporima.

Samo vas molim, prvo, predsednice da me obavestite da li ja imam dva minuta, kako kaže član 103. Poslovnika, ili dva minuta i 50 sekundi kao prethodni govornik, da pričam šta god mi padne na pamet, kao što ste njemu dopustili.

Gospođo predsednice, vi ste prekršili član 100. Poslovnika, sve i da ste se pozvali na njega i da ste, kako vam Poslovnik nalaže, sišli među klupe i polemisali sa narodnim poslanicima, i dalje vam ne bi bilo dopušteno da kažete narodnom poslaniku da govori nešto kao „Švaba tra-la-la“, zato što to naš Poslovnik ne dozvoljava. Vi ste to malo pre učinili. Vi ste sa mesta predsednice Skupštine jednom narodnom poslaniku rekli da govori nešto kao „Švaba tra-la-la“.

Ja ne znam da li je to način na koji ste vi navikli da komunicirate sa kolegama, da li je to način na koji vi komunicirate u stranci, da li vi smatrate da je to prihvatljiva komunikacija za Narodnu skupštinu, ali, u svakom slučaju, sve što vi mislite, ja vas molim da zadržite za sebe, a da se ovde ograničite na način komunikacije koji nam ovaj Poslovnik propisuje. On nas obavezuje da se jedni drugima obraćamo sa uvažavanjem i da ne dajemo, posebno sa mesta predsednika Skupštine, gospođo Gojković, takve kvalifikacije o nečemu što narodni poslanici govore, samo zbog toga što se vama, iz bilo kog razloga, ne dopada to što su oni rekli.

Drugo, član 103. vama ne ostavlja nikakvu mogućnost da vi prekidate govornika i polemišete sa njim. Vaše je da saslušate njegovo obrazloženje zbog čega smatrate da ste povredili bilo koju odredbu Poslovnika, da date obrazloženje i da pitate da li je ta osoba zadovoljna obrazloženjem koje ste dali ili nije.

Umesto toga, vi ne možete da saslušate nijedan minut, vi prekidate, vređate, polemišete sa narodnim poslanicima, na šta nemate pravo, sve da biste mogli posle da govorite i da tvrdite kako ste velikodušno dopustili opoziciji bilo šta. Ne treba vi nikom ništa da dopuštate, vi treba da se držite Poslovnika.

U tom pravcu ja ću završiti, jer vidim da želite da mi posle prebacite verovatno kako ste mi dozvolili da govorim duže, ali ja ću govoriti u skladu sa Poslovnikom, što vi ne činite.

Zahvaljujem.
Ovaj član, čije brisanje mi predlažemo, govori o tome kada zakon treba da stupi na snagu. I sami ste uvideli svoju grešku i predložili, neko od poslanika vladajuće koalicije verovatno na vaš nagovor je predložio da se ovaj član promeni. Mi ne želimo da zakon ikada stupi na snagu i zato smo i predložili brisanje ovog člana, kao i preostala dva člana ovog lošeg, nepravednog zakona. Ne želimo da on stupi na snagu ikada zbog toga što ne samo da ne uvodi red u plate u javnom sektoru, kako vi u obrazloženju tvrdite, nego ovaj zakon pokazuje dve stvari. Prvo, da uvodi jednu strašnu nepravdu među plate u javnom sektoru.
Drugo, da vi ni sami niste bili u stanju da sprovedete ono što je ministarka Udovički, vaša prethodnica, nama obećala kada je ovde donosila osnovni predlog zakona, čije se sada izmene predlažu. Mi smo i tada govorili da je zakon nepravedan. Nikakvog reda u platama u javnom sektoru neće biti dok se taj zakon ne bude odnosi na javna preduzeća, gde i nastaje problem sa platama u javnom sektoru. On ne nastaje ni u vojsci, ni u policiji, ni u prosveti gde je, uzgred budi rečeno, plata i dalje 10.000 dinara niža od republičkog proseka, a viša od 80% zaposlenih u prosveti ima visoku stručnu spremu. Tako da, ovaj zakona, ovako kako ste ga vi predložili, ne uvodi nikakav red, on pravi nepravdu i zato mi predlažemo da on ne stupi nikada na snagu.
Još ste nam ostali dužni, gospođo Brnabić, odgovor na pitanje da li vi ne govorite istinu kada kažete da je urađena funkcionalna analiza, ili istinu ne govori ministar Vujović kada kaže da nije ona urađena? Mislim da je to veoma važno, jer vi ovde nama predstavljate da baratate nekakvim preciznim podacima. On je to rekao pre manje od mesec dana u ovoj Skupštini, a vi se predstavljate da znate precizne podatke. Ako analiza nije urađena, za šta je on optužio vas i vaše ministarstvo, onda je nejasno otkud vama tako baš svi ti precizni podaci. Ako nije urađena, onda nam se izvinite zbog toga što ste nas lažno obavestili o tome da je urađena. Zakon je loš, nepravedan i ne želimo da ikada stupi na snagu i zato predviđamo brisanje ovog člana.

Poslužiću se istim izrazima koje je ministarka iskoristila. Znate šta je super, gospođo Brnabić? Super je što vi ovim zakonom izjednačavate platu spremačice u domu zdravlja sa platom spremačice u školi, a plata spremačice u javnom preduzeću ostaje veća nego plata direktora škole. E, zato je nepravedan ovaj zakon i zato mi ne želimo da nikada on stupi na snagu, jer nikakav red vi ne uvodite, kako se hvalite, vi samo pravite nepravdu, uvodite u zakon i uništavate mogućnost da bilo kada ta nepravda bude razrešena. Ništa niste uradili po tom pitanju, samo ste napravili goru situaciju i to znaju svi građani Srbije i zbog toga mi ne želimo da zakon stupi na snagu.

Zahvaljujem.
Moje pitanje je upućeno ministru prosvete. Verovatno će ga mnogi ovde protumačiti kao zlonamerno, ali zaista se ne radi o pojedinačnom slučaju. Radi se o jednom sistemskom problemu sa kojim se kao društvo suočavamo. Mislim da je ovo pravo mesto da o njemu razgovaramo i da treba zajedno da nađemo rešenje. Naravno, on je taj koji je za njegovo rešavanje najodgovorniji.
Juče se u krug funkcionera državnih koji se sumnjiče da su plagirali svoje doktorate ili na sumnjiv način stekli akademska zvanja koja imaju upisala i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, čime smo mi došli u jedan izuzetno ozbiljan problem. Naime, trenutno se za one koji su osumnjičeni, a neko bi rekao i dokazano je da su plagirali svoje doktorske disertacije, trenutno se na tom spisku, ili druge naučne radove, na tom spisku nalaze predsednik Republike, guverner NBS, ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik glavnog grada. Ponoviću, predsednik Republike, guverner NBS, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije i gradonačelnik glavnog grada su osumnjičeni da su plagirali naučne radove, kupili diplome, na sumnjiv način stekli akademske titule i zvanja i ja mislim da je to izuzetno ozbiljan problem za naše društvo.
Problem je ozbiljan ne samo zbog toga što se time šalje jedna kriminalna poruka svima onima koji uče, trude se, rade, pokušavaju da se školuju na pošten način, da se ni rad, ni trud, ni učenje ne isplate, nego da je najlakše platiti nekome da umesto vas napiše neki rad, prepisati ono što je već neko uradio ili na drugi način doći do diplome. To je jedna loša moralna poruka koju ovi funkcioneru šalju svima onima koji uče, trude se, rade i misle da se rad i trud isplate.
Mnogo veći problem je što mi u sistemu visokog obrazovanja nemamo pravno rešenje za ovaj problem. Naime, Zakon o visokom obrazovanju je definisao da institucija koja može da pokrene proveru nekakvog rada, bilo da je u pitanju diplomski, magistarski ili doktorski rad, je upravo onaj fakultet koji je i izdao taj rad i niko drugi ne može da pokrene proveru tog rada. Mislim da je to izuzetno veliki problem koji imamo u sistemu koji može da se reši jednom vrlo jednostavnom izmenom Zakona o visokom obrazovanju, iako su te stvari, naravno, definisane i drugim zakonima, pre svega Krivičnim zakonikom, ali i Zakonom i srodnim pravima.
Naravno da mi iz DS smatramo da nije sramota kada neko nema diplomu i nije sramota kada je neko neškolovan i nije sramota kada neko nije završio fakultet. Naprotiv, časni, pošteni, vredni i radni ljudi nisu završili fakultete, nisu doktori nauka, nisu magistri i nemaju potrebu da se izdaju i predstavljaju za nešto što nisu.
Dakle, nije sramota nemati diplomu. Sramota je kupiti diplomu. Nije sramota ne napisati doktorsku disertaciju. Sramota je prepisati doktorsku disertaciju. Smatramo da treba da napravimo ako ništa drugo, treba da napravimo ozbiljne kontrolne mehanizme koji će omogućiti da se plagijati naučnih radova i na druge načine proveravaju ili da se optužbe o njima proveravaju i dokazuju, a ne samo na inicijativu fakulteta na kojima su ti radovi odbranjeni.
Osim toga, imamo strašno lošu poruku koju te osobe šalju svim onim mladim ljudima u ovoj zemlji, a mi zaista imamo situaciju da zbog doktora sa kupljenim diplomama, doktori sa pravim diplomama masovno odlaze iz zemlje, a doktori sa kupljenim diplomama trenutno vode našu državu.
Tako da, pitanje ministru je – na koji način misli da odgovori ovom izazovu i da li ima nameru da prilikom izrade Zakona o visokom obrazovanju, mada je sad on već četvrti ministar koji najavljuje evo samo što nije zakon, posveti pažnju ovome?

Odmah da vam kažem, gospodine Milićeviću, da nemam nameru da pričam o nestalim bebama dok ovde poslanici puštaju muziku. Sad je ovog sekunda nastala tišina u sali, a do ovog momenta je neko vrlo glasno…
Ja molim poslanike koji slušaju muziku da stave slušalice, ne znam da li znaju da to postoji, pa nek se na taj način zabavljaju ako ih ne interesuje ovo o čemu se govori.
Molim vas treću godinu za redom da u Krivični zakonik unesemo samo jednu jedinu izmenu, a to je da se među krivična dela koja ne zastarevaju uvrsti krivično delo krađe beba. Oni među vama koji su bili zainteresovani, a nadam se da su vam šefovi poslaničkih grupa prosledili pismo koje smo dobili od Udruženja roditelja i rođaka nestalih beba, mogli su da pročitaju pismo koje smo od njih dobili, a u tom pismu oni mole narodne poslanike da ne usvoje Predlog zakona koji je pripremila Vlada Republike Srbije, zbog toga što za njega tvrde da bi usvajanjem tog zakona nestala svaka mogućnost da oni ikada otkriju šta se desilo sa njihovom decom.
Osim toga što su nezadovoljni načinom na koji je Vlada pripremila Predlog zakona i načinom na koji je koncipirana sama istraga, jedna od osnovnih stvari na koje se žale jeste to što zakon predviđa da krivično delo krađe beba zastari. Oni smatraju da nema potrebe da se ono izdvaja u odnosu na krivično delo otmice. Oni smatraju da je zapravo to što se desilo njihovoj deci u porodilištima iz kojih su nestala otmica i da, kao i u slučaju otmice, ovde istraga treba da teče sve dok se ne nađe ili nestala osoba, u njihovom slučaju njihovo dete, ili dok se ne pronađe leš tog njihovog deteta i dok se ne ustanovi gde je dete sahranjeno i koja je bila njegova konačna sudbina.
Mislim da ovo nije stvar oko koje treba da polemišemo. Mislim da ovo nije stvar oko koje treba da se svađamo. Mislim da svakako ovo nije stvar oko koje vi, kolege drage, treba da čekate zvonce da biste glasali, jer ovo ne košta ništa ni državu ni građane, a mnogima će dati šansu koju inače ne bi imali, zbog toga što verujte da u mnogim slučajevima, dok se oni ne saberu, dok ne vrate film, dok ne shvate da nešto nije bilo u redu, dok ne shvate da bolnice nemaju pravo da im ne daju telo deteta i da na takav način prikrivaju šta se desilo, bude već kasno. Molim vas pedeset i neki put, glasajte za ovo, ne košta nas ništa, a njima će značiti mnogo.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Svima je jasno da je naše visoko obrazovanje možda ključni razlog zbog čega naš obrazovni sistem nije dobar. Zbog toga što se u visokoškolksim ustanovama obrazuju svi oni koji sutra drže nastavu i u osnovnim školama i u srednjim školama, a veoma često to njihovo obrazovanje za budući posao nastavnika izgleda tako da oni nemaju ni dana nikakve edukacije kada su u pitanju pedagoška psihologija, pedagogija ili bilo šta što im je potrebno da bi sutra mogli da obavljaju posao nastavnika.
Naravno da je ovo samo deo onoga što je problem u našem visokom obrazovanju, ono je neefikasno, ono je zastarelo i dalje se vodi po „eks-katedra“ sistemu, baš kao i osnovno i srednje školsko obrazovanje. LJudi koji se bave obrazovanjem smatraju da je to jedan od osnovnih problema u našem visoko obrazovnom sistemu.
Shodno tome, naši fakulteti ne stoje dobro ni na Evropskim ni na svetskim rang listama, uz par svetlih izuzetaka. Naši studenti izlaze sa tih fakulteta tako da nisu naučili ništa od onoga za šta su se školovali. Imamo pravnike koji završe pravni fakultet, a da nisu ni videli ugovor, niti znaju kako da ga sastave. Imamo nastavnike srpskog jezika, recimo, koji od obuke za nastavu iz predmeta koji sva deca imaju od prvog razreda osnovne škole do četvrtog razreda srednje škole, svaki dan, imaju svega nekoliko meseci prakse i dva, ili tri meseca obuke iz nekakve metodike nastave.
Imamo poplavu privatnih fakulteta, koji su nelojalna konkurencija državnim univerzitetima, koje đaci i studenti upisuju samo isključivo iz razloga što je jednostavnije i lakše završiti i u koje dolaze učenici koji neispunjavaju osnovne kriterijume, čak ni na ulasku u univerzitet, a da ne govorim o tome da na izlasku sa univerziteta mi nemamo nikakvu kontrolu. Mi zapravo ne znamo šta su znanja koja su studenti poneli sa fakulteta.
Dok ne ispravimo ono što je problem u visokom obrazovanju mi ne možemo ispraviti problem i na ostalim nivoima obrazovanja. Imamo Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine u kojoj sve piše, na koji način se ovi problemi mogu rešiti. Mi samo treba da usvojimo zakon koji će to omogućiti i koji će u zakon staviti ono što su ljudi, koji se bave obrazovanjem predvideli.

Udžbenici su, kao osnovna nastavna sredstva, još jedan od loših elemenata u našem obrazovnom sistemu, a mi u DS duboko verujemo, način na koji nam izgleda obrazovni sistem jeste način na koji će nam sutra izgledati država, a ono što sada imamo prilike da vidimo, apsolutno nije zadovoljavajuće.
Naravno, da dobar nastavnik može da zaobiđe ono što je loše u udžbeniku, da može da prevaziđe to što su nam udžbenici zastareli, prevaziđeni, veoma često netačni, a učenicima neinteresantni, roditeljima preskupi, prvacima preteški, nastavnicima nepotrebni, ali je pitanje koliko su naši nastavnici motivisani da se na takav način dovijaju u situaciju koji niko drugi u ovoj zemlji nije uradio svoj posao i od njih se očekuje da urade ono što je bio posao Ministarstva.
Kada smo usvajali Zakon o udžbenicima, kao da je osnovna stvar bila da se ograniči broj strana u udžbenicima, kao da će ograničen broj strana u udžbenicima rešiti sve probleme sa kojima se nastavnici, deca i njihovi roditelji susreću. Pa, nisu udžbenici obimni zato što izdavači vole da su udžbenici obimni, nego su udžbenici preopširni zato što su nam nastavni planovi i programi loši. Zato što Ministarstvo nije reformisalo nastavne planove i programe. Šta su izdavači uradili? Oni su samo obrisali slike, smanjili font, smanjili margine i na taj način su rešili obavezu koja im je nametnuta, da udžbenici imaju određeni maksimalan broj strana. Nije problem naših udžbenika u broju strana, problem naših udžbenika je u njihovom sadržaju, a sadržaju je skladu sa onim što piše u dokumentima koja je donelo Ministarstvo.
Problem naših udžbenika je za roditelje u njihovoj ceni koja je veoma često tolika da oni ne mogu ni u najboljim scenarijima da plate. Problem naših udžbenika što se tiče dece je u tome što su neinteresantni, neprilagođeni njihovom uzrastu. I, problem naših udžbenika je u tome što su veoma često netačni, a to se dešava zato što nijedna od institucija u onom čitavom nizu institucija koje treba da ih proveravaju ne radi svoj posao, nego svi nekako gledaju kako da se utale i na koji način da dođu do nekakve zarade.
Tu su opet po starom dobrom običaju nastavnici ispali najcrnji i najgori, jer na koga je najlakše svaliti, najlakše na njih, ali ja mislim da mi imamo prostora to da popravimo samo vi nažalost ne želite da razgovarate o tome.

Zahvaljujem potpredsedniče.
Možda je kolegama poznato, ja mislim da nije, pa zbog toga ne podržavaju ovaj predlog. Predlažem da se u Zakon o poljoprivrednom zemljištu u onom delu koji se bavi pravom opština da u svakoj opštini trećinu poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu dodeli nekakvom investitoru ili poslovnom partneru, po svom privatnom izboru i ličnom izboru, da se ipak u taj član ubace i nekakvi kriterijumi. Da ne bude baš zaista da predsednik opštine može da da kome god hoće trećinu najboljeg poljoprivrednog zemljišta u svojoj opštini, nego da se ipak malo dogovorimo oko toga ko mogu da budu ti ljudi koji će dobijati najbolje poljoprivredno zemljište, da vidimo pod kojim uslovima, da li oni imaju neke obaveze, da li postoji neko javno nadmetanje, da li postoji konkurs, da li oni moraju da se jave, da li moraju da ispunjavaju određene kriterijume. Jer, je to apsolutno, kao i sve drugo u državi da oni koji su na vlasti izaberu one koji su im politički bliski i one koje će proglasiti investitorima. Mi čak u zakonu onako kako piše nemamo čak ni dokaze da će to biti bilo kakvi investitori i onda im, dakle, osobi po svom slobodnom izboru daju trećinu najboljeg poljoprivrednog zemljišta u svakoj lokalnoj samoupravi u Srbiji, na period koji traje toliko dok generacije u porodicama u naših poljoprivrednika ne budu ostale bez osnovne egzistencije i budu primorane da rade kao nadničari na poljoprivrednom zemljištu koje ste vi dali na raspolaganje i na upotrebu svojim poslovnim partnerima, ne znam kako bih drugačije nazvala zato što u zakonu ne stoji apsolutno ništa o tome da ti ljudi zaista treba da budu investitori i da zaista investiraju u tu zemlju.
Rekla sam već nekoliko puta, u Vojvodini više od deset hiljada porodica živi isključivo od toga što obrađuje poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu. Pretpostavljam da ti vaši poslovni partneri neće uzimati poljoprivredno zemljište koje je lošeg kvaliteta nego će verovatno uzimati najbolje poljoprivredno zemljište u svakoj opštini s obzirom na to da i vi možete njih da birate kako želite, a i oni mogu da biraju poljoprivredno zemljište kako žele. Tim ljudima koji danas žive isključivo od toga što obrađuju državno poljoprivredno zemljište ćete ostaviti ili neobradivo poljoprivredno zemljište ili poljoprivredno zemljište koje je lošeg kvaliteta.
Molim vas da to ne radite. Nemam ništa protiv da ti neki poslovni ljudi dobiju poljoprivredno zemljište, ali dajte makar da neki kriterijumi postoje, a ne da delite kako vam padne na pamet.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Kao što sam rekla, mi imamo strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine. Tu strategiju su pravili svi ljudi u Srbiji koji se bave obrazovanjem, koji pišu o obrazovanju, koji razmišljaju o obrazovanju, koji promišljaju o takvim stvarima i tu strategiju je usvojila prva vlada koju je napravila SNS i SPS. Dakle, tu strategiju je usvojila ista ova većina koja je sada na vlasti, ista ona većina koja je do sada birala četiri ministra prosvete, od kojih ni jedan nije pokazivao ni najmanju nameru da primeni stvari koje su definisane tom strategijom, a njom je definisano apsolutno sve što mi treba da uradimo u našem obrazovnom sistemu da bi on izgledao onako kako treba da izgleda obrazovni sistem jedne moderne države u 21. veku.
Umesto toga, mi danas imamo ministra Šarčevića koji, obilazeći Trstenik, opet govori o fascinaciji Aleksandra Vučića, o dualnom obrazovanju, protiv kog su apsolutno svi ljudi koji su učestvovali u pisanju te strategije, protiv kog su svi ljudi koji se bave obrazovanjem u ovoj zemlji, koji znaju bilo šta o obrazovanju i protiv kog su svi ljudi koji znaju da se ne može strategija obrazovanja praviti na osnovu toga što je Vučić bio u Nemačkoj pa video da tamo ima dualno obrazovanje, pa mu se to mnogo dopalo, pa ćemo mi to sada da primenimo. Tako se obrazovanje ne bavi.
Pri tome, Šarčević još i govori o tome kako je Trstenik baš pogodan za dualno obrazovanje zato što je tamo „Petoletka“ u kojoj radi trenutno 900 ljudi sa tendencijom smanjivanja. Ja vas pitam kakvo crno dualno obrazovanje mi možemo da planiramo, za kakvu crnu privredu, a i sam ministar, uviđajući da mi nismo u situaciji Nemačke koja tačno zna koliko će za 20 godina na kom radnom mestu trebati radnika, pa tako može da ima dualno obrazovanje, kaže da ćemo mi morati malo da simuliramo zato što se naši učenici obrazuju za radna mesta koja će tek da se naprave i tek da dođu. Znate šta, neka on malo simulira sa svojom decom obrazovanje, a sa obrazovnim sistemom Republike Srbije nema pravo to da radi.
Gospodine Milićeviću, molim vas da zvonite sada da bi poslanici znali da treba da glasaju za ovaj predlog zakona zato što je jako važan.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Mi smo gospođi ministarki u nekoliko navrata juče rekli da se DS protivi uvođenju profesionalnih upravnik, samim tim i stvaranju i njihovog registra. Razlog za to je što smo duboko uvereni da će rezultat ovog zakona biti taj da će u svim zgradama biti uvedeni upravnici zbog toga što predsednici skupštine stanara koji treba da budu upravnici zgrada, u velikom broju slučajeva neće želeti da prihvataju mnogobrojne obaveze koje sada u skladu sa ovim zakonom imaju i neće želeti da snose odgovornost za posao koji rade volonterski dok je istovremeno za taj isti posao neko drugi, u nekoj drugoj zgradi plaćen.
Pitali ste me juče na osnovu čega mislim da će to biti članovi SNS, ti profesionalni upravnici. Rekli smo mi iz DS da to znamo na osnovu onoga što već četiri godine vi radite u Srbiji. Ulazimo u šestu godinu vaše vlasti i posavetovala sam vas, ne znam da li ste to od sinoć uradili, da sa bilo kime na ulici koga ste sreli porazgovarate i da ga pitate, da li u Srbiji je danas moguće dobiti bilo kakav posao, a da niste član SNS. Ukoliko ste to uradili taj vam je sigurno rekao da je to nemoguće. Tako da će rezultat ovog zakona biti taj gde će građani Republike Srbije svojim smanjenim platama i penzijama plaćati nekakve vaše stranačke aktiviste koji će zauzvrat praviti, voditi nekakve evidencije o njima, praviti registre, prikupljati njihove podatke, raspolagati informacijama na koje nemaju pravo da imaju. Zbog toga se, ko zna koji put vam kažem, DS protivi uvođenju profesionalnih upravnika u zgrade.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Meni je žao što ministarka ne može o profesionalnim upravnicima da razgovara na ozbiljniji način, osim da optužuje stranke koje su protiv uvođenja profesionalnih upravnika za nekakve buduće koalicije, zato što je to stvar koja je jako važna građanima. Treba da razgovaramo o tome koliko će uvođenje institucije profesionalnih upravnika da košta stanare u zgradama koje budu imale profesionalne upravnike, a mi iz DS verujemo da će to uglavnom biti sve zgrade i da će rezultat tog zakona biti da čak i one zgrade koje u prvom momentu, prema ovom članu, i uvedu profesionalnog upravnika da će se vrlo brzo pokazati da će njega morati da zameni profesionalni upravnik i uvereni smo da će rezultat toga biti da će uglavnom sve zgrade imati profesionalne upravnike.
Hajde da pričamo koliko će to koštati građane. Hajde da pričamo o tome koja će biti ovlašćenja tih profesionalnih upravnika. Hajde da pričamo o tome na koji način ćemo profesionalne upravnike sprečiti da zloupotrebljavaju podatke koje će prikupljati od stanara i podstanara prema ovlašćenjima koja ste im u ovom zakonu dali. Hajde da pričamo o tome kako će ti profesionalni upravnici ne samo uhoditi stanare i njihove podatke davati ko zna kome, nego, kako vidimo kasnije u zakonu, imati ovlašćenja i da ulaze u tuđe stanove bez sudskog naloga, što je direktno suprotno Ustavu, gospođo Mihajlović.
Možete odmahivati glavom, tako piše u zakonu. Ako ste hteli da nešto drugo napišete, nije trebalo to da stavite u zakon tako kako ste stavili. A umesto toga, vi niste u stanju da pričate o građanima. Vi na jedan veoma neozbiljan način pričate o nekakvim koalicijama, političkim sazivima. Znate šta? To nikoga ne interesuje. To možda interesuje vas, a verujte mi da građane mnogo više interesuje koliko će profesionalni upravnici da ih koštaju i šta će sve da rade u zgradama u kojima su upravnici.

Ovim članom zakon postaje još zanimljiviji i još čudnovatiji. Dakle, do sada smo se upoznali sa terminom upravnika, koji bi trebalo da bude neko ko je pretpostavljam do sada bio predsednik skupštine stanara i sada će u buduće raditi besplatno ogroman posao, za koji će profesionalni upravnik, koji je drugi termin, biti plaćen. Sada imamo novi termin, a to je prinudni upravnik, koji će doći u zgradu u situaciji kada stanari ne mogu da se dogovore ni oko podnošenja prijave za registraciju, ni oko toga ko će biti upravnik, ni oko toga da li će biti upravnika ili profesionalnog upravnika. Znači, to su stanari koji ne mogu ni oko čega da se dogovore. Onda će da dođe neko koga će da imenuje opština ili grad, ko će sa njima, koji ne mogu ni oko čega da se dogovore, da se dogovori oko svega.
Molim vas, objasnite mi, gospođo Mihajlović, kako će ta osoba koja će doći u zgradu, nepoznata osoba koja će doći u zgradu u kojoj stanari ni oko čega ne mogu da se dogovore, kako će ta osoba sa tim ljudima da se dogovori oko bilo čega? Kako će to da funkcioniše? Kako će ona njima da nametne sve ove silne obaveze koje oni imaju? Kako će oni sarađivati sa tom osobom? Kako će ona prikupiti sve te silne podatke koje profesionalni upravnici treba da prikupljaju o stanarima, čemu se inače strašno protivimo? Kako će ona bilo koga naterati da da ugovor o zakupu sa eventualnim podstanarima, da ih obaveštava o svim onim stvarima, kako će voditi evidencije koje svi oni treba da vode, ili će to biti dodatni troškovi građana Srbije, koji više ne mogu da snose sve ono što vi njima namećete da plaćaju?
Zato je meni žao što vi ne razgovarate ozbiljno o ovom zakonu, jer je ovo jako važno za građane. Molim vas, recite nam, kako će prinudni upravnik da se dogovori sa stanarima koji ni oko čega ne mogu da se dogovore?

Zahvaljujem.
Slično kao poslanik Dušan Pavlović, mi predlažemo brisanje poslednja dva stava člana 58. koji govori o zaista nerealnim nadležnostima ministarstva kada su u pitanju i hitne intervencije i tekuće održavanje i investiciono održavanje. Mislimo da ministarstvo nema potrebe, nema nadležnosti, nema mogućnosti, nema kapaciteta, nema vremena u krajnjem, da se bavi ovim stvarima. Mislimo da će to zaista izazvati dodatne troškove stanarima kojima ovaj zakon već nameće troškove.
Posebno nas brine izjava gradskog menadžera Grada Beograda Gorana Vesića, koju smo vam citirali u raspravi u načelu, koji je ustvrdio u kojim slučajevima će se, recimo, skupštini stanara, bivšoj, sadašnjoj stambenoj zajednici, naložiti da sredi fasadu, pa je on naveo koliko je nebezbedno, pa kaže – ili ukoliko je jednostavno ružna. Znači, ukoliko je nekome fasada zgrade jednostavno ružna, prema rečima Gorana Vesića, stanari zgrade će morati da plate popravku te fasade. To u zakonu ne piše.
Mi smo vas zamolili da nam objasnite da li to znači da gospodin Vesić nije rekao istinu kada je o tome govorio ili nije razumeo zakon ili o čemu se radi, ali prosto, neprihvatljivo je da namećete nove i nove finansijske obaveze ljudima, sve pod izgovorom da se tobož uvodi nekakav red u zgradama. Ne uvodi se nikakav red. Uvode se profesionalni upravnici, mi mislimo članovi SNS, koje će građani morati da plaćaju svojim smanjenim platama i penzijama, koji će zauzvrat prikupljati nekakve podatke o njima, voditi evidencije i, evo kako vidimo, nalagati im da fasade …

Zahvaljujem, potpredsedniče.
U ovom članu se radi o visini i načinu utvrđivanja troškova u upravljanju i održavanju zgrade, nešto što mislim da građane izuzetno interesuje, s obzirom na to da se radi o troškovima koje će snositi one, i dalje, kažem, pod potpuno nejasnim okolnostima, i dalje nam, gospođo ministarka, niste rekli da li je gospodin Vesić obmanuo javnost kada je rekao da će pojedine fasade morati da se renoviraju o trošku stanara, čak i ukoliko su, citiram „jednostavno ružne“. Tako da ja mislim da mnoge građane brine da li će neko proceniti da je njihova zgrada jednostavno ružna, pa će oni zbog toga biti primorani da renoviraju fasadu.
Međutim, ono na šta mi ovim svojim amandmanom utičemo se opet odnosi na onog prinudnog upravnika koji je došao u zgradu u kojoj ni oko čega stanari ne mogu da se dogovore, on je došao i dogovoriće se sa svim stanarima koji ne mogu da se dogovore oko drugih stvari, i kaže se: „U slučaju prinudno postavljenog profesionalnog upravnika, visina naknade koju će plaćati vlasnici posebnih delova određuje se odlukom jedinice lokalne samouprave. Prinudni upravnik donosi odluku o troškovima održavanja i upravljanja zgradom“… Molim vas, taj će čovek koji je došao u zgradu u kojoj niko od stanara ni o čemu nije mogao da se dogovori, da donosi odluku o tome kakvi će biti troškovi upravljanja zgradom i održavanje zgrade? Da li vi možete nama da objasnite, evo, ja priznajem, ja ne razumem, na koji način će taj čovek koji je došao u zgradu koja ni oko čega ne može da se dogovori, da nametne stanarima obavezu da plaćaju nešto, i to na osnovu nekakve svoje odluke i odluke lokalne samouprave?
Ja mislim da to mnogo interesuje građane, jer oni zaslužuju od vas jedan ozbiljniji pristup od ovoga, jer su to stvari koje će oni morati da plaćaju.