Naravno da vojska i policija nisu partijski. Postoji jedna bitna razlika, da li se o tim ljudima vodi računa ili se ne vodi računa. Oni to, na kraju krajeva, dobro znaju.
Nije važno šta kažete vi ili ja za ovom govornicom, to znaju ljudi koji rade tamo. Meni je to sasvim dovoljno i u vojsci i u policiji ko je vodio računa, ko nije vodio računa, ko je bio sa njima, ko nije bio sa njima, ko je brinuo o tome da im iseče 500 tenkova, haubica i topova i ko im nije nabavio nijedan tenk i top za svog mandata, nijedan. Znate, kada kupite jedan top, pa kažete – evo, kupio sam jedan top, jedan oklopni transporter sam uzeo, evo, ništa drugo nisam, evo jedan oklopni transporter, nek imaju ljudi bar taj jedan da kad idu u te akcije, da se bar ne sekiraju da će ih izbušiti ono 12/7 zrno koje može da im izbuši svaki transporter, koliko su imali takvu brigu itd. Znaju ljudi ko je taj.
Znaju ljudi ko im je nabavio i novu tehniku, i nove avione, i nove oklopne transportere i u vojsci i u policiji, ko im je kupio nova vozila, ko im je kupio balističku zaštitu, ko im je nabavio opremu i u drugim jedinicama koje služe za neke više sofisticirane radnje, ko im je olakšao život na različite načine.
Dakle, osam raketa za MIG 29 je nabavljeno u tom periodu, osam raketa. To je fantastičan rezultat. Otprilike jedna godišnje. Sjajno. Osam raketa za MIG 29, tačno osam. Znači, to je prosto zapanjujući broj, ja ne znam kako smo ikad to mogli da premašimo. Otprilike mi smo nabavili aviona koliko je tada nabavljeno raketa. Znači, nemam šta tu da dodam.
Što se tiče četiri MIG 29 smo imali u tom periodu, od toga su jedan ili dva, jedan je bio dugo godina dok nije nabavljena kapisla za izbacivanje sedišta za katapult, bilo pet MIG 29 do 2000. godine, jedan je pao 2000. godine od tada je četiri. Dakle, četiri su bila od toga je jedan bio onesposobljen i koristio se uglavnom za skidanje delova za ove druge. Znači, dva do tri su letela. To je bila naša ratna avijacija. E, toliko. A koliko su leteli to znaju piloti.
Što se tiče policije, to neću posebni ni da govorim, mislim da sam rekao nešto. Hoću da vam kažem da smo zahvaljujući oživljavanju naše odbrambene industrije u poziciji danas da opremimo jedinice i vojske i policije domaćim oklopnim transporterom i „Lazar“ i „Miloš“. Da li je to dobar napredak? Mislim da jeste, mislim da ima tu prostora još da se unapredi. Imamo nove haubice „Nora“, imamo novu tehniku kojom smo uspeli da ojačamo naše odbrambene snage. Danas to naoružanje uspešno izvozimo i ostvarujemo prihode za našu zemlju.

Samo želim da vam kažem, stanova ima dovoljno, ne malo, dakle, za svakoga ko bude konkurisao. Da li mogu za mesec dana svi da reše? Ne mogu, to je nemoguće. Ali, isto tako, ti ljudi imaju po 15-20 godina nerešeno stambeno pitanje. Mi smo uzeli sistemski sada da im taj problem rešimo. Dakle, razumem da je uvek bolje kada bi moglo sutra ujutru i da se usele i da proslavimo useljenje i sve je super, ali to je nerealno, mogli bismo da pričamo ovde bajke. Dakle, ono što jeste važno, biće dovoljno stanova za sve, apsolutno dovoljno.
Ono što ste vi postavili pitanje, mi smo isto o tome razmišljali. Mora nekad da se napravi presek. Ako kažemo godinu dana, zašto godinu dana? Ako kažemo godinu dana, otići ćemo na sudove da ljudi tumače da su morali da ga prodaju zbog bolesti u porodici, da reše tim novcem nešto. Da li onda njih diskriminišemo? Muku. Imali bismo faktički godine dokazivanja i ko zna šta bi iz toga izašlo. Slažem se, voleo bih kada bi bio idealan model da kažemo, ali isto tako i ovi ljudi koji su konkurisali, i kod njih postoji jedna vrsta nepoznanice, jer još uvek nije izgrađen nijedan stan pa da oni mogu da kažu da su se prvi uselili. Dakle, on bi morao da rizikuje, da se kocka, da proda svoj stan i da rizikuje kada će dobiti ovaj novi, znači, u tom periodu da živi kao podstanar, da ono što mu je gotovo izvesno, na kraju krajeva, ne postoji model za koji možemo da kažemo – e, to je idealno, sedam meseci i 15 dana ili godina ili tri godine. Uvek će doći neko i reći – što, ja sam prodao dan ranije, jel možete da proširite još mesec dana unapred, unazad?
Saglasan sam sa tim da ne postoji mogućnost da pronađemo apsolutno idealno rešenje koje će sve sumnje odagnati. Mislimo da je ovo najpravednije, da faktički danom stupanja na snagu ovog zakona započinju te mere i radnje i da faktički od danas počnemo tu novu praksu stanogradnje. Videćemo, naravno, šta ćemo moći da uradimo. Ono što sam i sada razgovarao sa kolegama iz Ministarstva građevine, naš imperativ će biti da ove godine pritisnemo sve one iz Građevinske direkcije, iz CIP-a. Naravno, mi već imamo dobre kontakte i sa ljudima iz lokalne samouprave da faktički sve ono što se tiče planske dokumentacije, građevinskih dozvola i za početke izgradnje započnemo već sada, da bismo mi u roku od godinu i po, dve godine završili najmanje 1.500 ili 2.000 stanova, možda i više, dakle, da započnemo, zavisi koliko, ako započnemo, ako budu povoljni građevinski uslovi, možemo da završimo za dve godine i 5.000. Dakle, to je nešto što možemo da radimo.
Dakle, svakako će zavisiti od našeg rada i tu nema eskivacije odgovornosti, znači, tu svi oni koji budu u procesu donošenja odluka i rada na ovom moraće da zapnu da bi se ovaj projekat isplatio. Ako budemo radili 1.000 stanova godišnje, neće se završiti 20 godina. Dakle, nama je cilj da ovo bude što pre.

Naravno, apsolutno smo ponosni na sve pripadnike snaga bezbednosti naše zemlje, odnosi se na Republiku Srbiju, i tu je potpuno jasno. Dakle, sve ljude i pripadnike i srpskog naroda i svih ostalih i nacionalnih manjina, i naroda koji žive u Republici Srbiji i njeni su lojalni građani i pripadnici snaga bezbednosti koji se rame uz rame i borili se za očuvanje sigurnosti i bezbednosti svih naših građana.
Mi upravo ovim zakonom pokazujemo koliko smo im zahvalni, koliko smo ponosni. Ovim zakonom pokazujemo koliko cenimo njihov rad, novom opremom, novim naoružanjem, municijom, stanovima, boljim platama pokazujemo šta mi mislimo o tim ljudima, koliko smo zahvalni za sve ono što su oni uradili za Srbiju.
Nema sumnje da se odnosi na pripadnike bezbednosti naše zemlje, apsolutno se odnosi na njih, i sam zakon definiše upravo teritoriju Republike Srbije te smo smatrali da je nepotrebno da ga posebno ističemo, ne može se odnositi na bilo koga drugog, već na ljude iz MUP, Ministarstva odbrane, BIA, i naravno, penzionere tih institucija, bez obzira kada su službovali u njima.

Nemam ništa protiv da u naslovu pripadnika snaga bezbednosti Republike Srbije, kao što smo svuda stavili upravo u svim članovima da se radi o jačanju sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Vi u Ustavu imate definisano da se naša vojska zove Vojska Srbije, čak u vreme kraljevine se zvala Vojska Kraljevine Srbije, nije bila kraljevska srbijanska vojska, ili srpska vojska bila je Vojska Kraljevine Srbije, čak i u to vreme. Danas imate u Ustavu definisano Vojska Srbije, ne čak Republike Srbije ni bilo kakav drugi prefiks, nego Vojska Srbije.
Znači, mi moramo da se držimo jednog opšteg normativa i kada radimo na izradi zakonskih akata, moramo da ih usaglasimo sa svim onim što predviđa naš pravni sistem i državno uređenje.
Dakle, u našem Ustavu, u našim zakonima, figuriše kao pojam Vojska Srbije, gde faktički sistem bezbednosti Republike Srbije ili Srbije, nešto je što je potpuno jasno i prihvatljivo. Na kraju krajeva, ovde se niko ne stidi srpskog naroda, sam sam pripadnik tog naroda.
Nemam ništa protiv, daleko bilo, svi smo ponosni na to, isto tako kao što smo ponosni što u svojim redovima imamo pripadnike drugih naroda i nacionalnih manjina. Dakle, to je nešto što je kvalitet Srbije, nešto što je kod nas veoma značajno i dobro.
Ponosni smo i ističemo to. To se ne ističe naslovom ili jednom rečju. To se pokazuje delima. To se pokazuje kada proslavljate važne istorijske momente u Republici Srbiji, koji se tiču pobeda srpskog naroda nad svim ugnjetavačima, agresorima, kada se ne stidite da pomenete i NATO agresiju, kada se ne stidite da pomenete i pobedu u Drugom svetskom ratu, ni pobedu u Prvom svetskom ratu, kada se ne stidite da slavite te momente i naravno kada obezbedite ljudima koji rade i u policiji Srbije i u Vojsci Srbije i u BIA, kada im obezbedite bolji životni standard, stanove, opremu, vozila, sve ono što treba da imaju, time se pokazuje da to cenite, poštujete, ne samo izmenom jednog slova.
Neće oni bolje živeti ako ovde u naslovu bude jedna ili dve reči više ni manje, živeće bolje ako ovaj zakon primenimo, što nameravamo i ako im obezbedimo da ovo što ovde piše, bude njihova svakodnevica i realnost.

Ovo je jedna zanimljiva rasprava koja valjda treba građanima da pokaže kako se mi odričemo nekog svog identiteta, pripadnosti narodu i ja to shvatam sa pozicije koju gospodin Obradović zastupa. To je lukrativno za njegovu političku opciju, on mora da se bori za određene političke poene i za neku političku poziciju u našem društvu.
Ali, ono što jeste činjenica i što jeste tačno, vi u SAD imate vojsku Sjedinjenih Američkih Država. Američka i ona u Brazilu, to je kontinent, jedan je deo Južne Amerike, jedan je Severne. Onda bi moralo da bude – severnoamerička, da bi bilo precizno. Ali, to je onda i kanadska vojska. Dakle, kao što u svakoj zemlji piše – Vojska Sjedinjenih Američkih Država, tako i kod nas – Vojska Srbije. To je Ustav predvideo. Dok se ne promeni Ustav i piše – srpska vojska, mi smo dužni da poštujemo najviši pravni akt naše zemlje. Prosto je tako. Dakle, bila je nekad Vojska Kraljevine Srbije, nije bila srpska kraljevska vojska ili kraljevska srpska vojska. To je državni element, pripada državi a država se zove Srbija. Da se zove „srpska“, onda bi to moglo jezički tako da bude složeno.
Mi imamo Republiku Srbiju kao našu zemlju i Ustav je definisao Vojsku Republike Srbije. To nema veze sa ponosom, sa pripadnošću, itd. Neće reči učiniti bilo koga ponosnijim. Mi pokazujemo da li smo ponosni i da li poštujemo svoje tradicije na druge načine, da li se brinemo o ljudima iz sektora bezbednosti, da li poštujemo naše obeležavanje dana kada smo kao srpski narod ostvarili neke istorijski značajne pobede za našu zemlju, kada smo gradili svoj identitet, da li smo ponosni na sve one ljude u našoj istoriji koji su gradili našu državu kao Srbiju, kao državu u kojoj je srpski narod većinski i to niko ne spori. Ne postoji niko ko ima mogućnost da to uopšte na bilo koji način drugačije tumači.
Nemam ništa protiv da se ovaj zakon zove – izgradnja stanova za pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije. Apsolutno se slažem i spreman sam da prihvatim taj amandman, ako postoji. Dakle, nikakav problem sa tim nemam. Jer, u svakom članu se kaže – ovo je opšti interes od značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Vojska Srbije, snage bezbednosti Srbije, Republika Srbija, itd. Znači, svuda se pominje da se odnosi na našu zemlju, da je naša zemlja investitor, za njene bezbednosne snage. Dakle, potpuno je jasno.
Mi moramo da gradimo nešto što je utemeljeno na Ustavu, na zakonu, na pravu. Naravno da treba da obeležavamo i sve one važne istorijske nacionalne datume, kao što to rade i drugi narodi, koji su važni za Srbe koji žive u našoj zemlji i da budemo ponosni na to šta su Srbi kao narod učinili, izgradili, od dolaska na Balkansko poluostrvo, gradeći u teškim uslovima i teškim vremenima, zajedno sa drugima, jednu zajedničku budućnost. Mi imamo svoju zemlju koja je nezavisna, koja je samostalna, koja se zove Republika Srbija i mislim da je to svima jasno.

Baš sam poznat po tome što se plašim šta će koji ambasador da mi kaže. Baš me briga, bre, šta će koji ambasador da mi kaže bilo koje zemlje, baš me briga.
Ja služim svojoj zemlji, mogu kod mene da dođu da vide kako napreduje saradnja naša sa MUP i to je to. Ništa drugo ne smeju ni da kažu, jer znaju šta bi im ja rekao na to i to je nešto što je politički stav ove zemlje. Mi smo Republika Srbija i ovde ima da se poštuje odluka ono što kaže Republika Srbija.
Ono što jeste važno u ovom slučaju u konkretnom, ja više neću učestvovati, naravno u odgovoru na ovo, je ono što piše u Ustavu naše zemlje. U Ustavu naše zemlje piše - Vojska Srbije; i mi smo dužni da poštujemo Ustav naše zemlje, te ne možemo napisati nešto drugo što ne stoji u Ustavu zemlje.
Možemo mi ovde da polemišemo ko je ponosniji, ko nije, čiji su preci učestvovali u kojim odbrambenim ratovima, šta su doneli iz tih ratova od časti i poštenja, ali ono što jeste važno je da mi poštujemo Ustav i zakona naše, mi to radimo. Koleginica Janjušević je podnela amandman u kome kaže – pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije, pošto taj amandman već postoji, ja ću prihvatiti taj amandman i time ćemo rešiti i ovu dilemu, poštujući, ne to da li se nečega stidimo ili ne stidimo, da li je lako ili nije, poštujući Ustav.
Naša dužnost ovde i Narodne skupštine i Vlade je da se ponašamo u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Kao što sam siguran da se Kraljevina Srbije nije stidela svoje srpske Vojske, pa je nije nazvala srpska Vojska, nego je nazvala Vojska Kraljevine Srbije, isto tako se Republika Srbije ne stidi, već je ponosna i na svoju Vojsku i policiju i nazvala ih je Vojska Srbije i policija Srbije. Hvala.

To jeste u planu u sledećoj fazi. Uzeli smo prvo u obzir one ljude čiji je posao možda najteži, jer oni rizikuju svoje živote svakoga dana. Mora se početi od neke kategorije. Dakle, odlučili smo se za sistem bezbednosti zato što su životi tih ljudi zaista na liniji i oni su oni koji su davali živote kada je Srbiji bilo najteže, oni su ti koji su ginuli i borili se za zemlju. Moramo da pokažemo poštovanje prema toj kategoriji ljudi i prema tome šta su oni uradili i šta rade za našu zemlju svakoga dana.
Ima ih oko 20 hiljada zajedno sa penzionerima koji su do sada, preliminarno, izrazili želju i naš je plan da izgradimo dovoljan broj stanova za svakog od njih. Stanovi se ne dodeljuju, oni se kupuju, s obzirom, naravno, po subvencionisanim cenama koji neće biti skuplji od 500 evra po kvadratnom metru, a mogu biti i jeftiniji u zavisnosti od sredine u kojoj se grade. Svakako će u nekom gradu… U Beogradu će verovatno biti najskuplji jer je tržište takvo i cene svega su više.
Cilj je da svaki od ovih ljudi dobije stan prema njegovim potrebama, koji iskaže potrebe od 36 do 92 kvadrata u zavisnosti od, naravno, različitih faktora koji u to ulaze. Opredelili smo se upravo zato što gradimo dovoljno za sve da ne pravimo rang liste i da time ne bismo ušli u jednu nepotrebnu stvar, jer onda bi moglo da se dogodi da je konkurisao za stan od 92 kvadrata i da rang listom uslovimo da ne može imati veći stan od 60 kvadrata itd.
Rata inače na 60 kvadrata, projektovana prema onome što smo do sada imali komunikaciju sa bankama, okvirna cena bi bila oko 115 evra mesečno, što je značajno niže od toga da plaćaju stanarinu, da plaćaju iznajmljivanje stana, da budu podstanari. Bolje će biti da plaćaju, niže će im doći rata tog kredita. Dakle, već sada su povoljniji uslovi, nego da ostanu podstanari.
Budite uvereni da ćemo uraditi sve. Ovaj zakon se ne odnosi ni na 1500 ni na 5200. Ovaj zakon se odnosi na sve što stoji u članu 3, u definiciji pojmovi, koje kategorije imaju pravo i sve ostalo. Dakle, apsolutno se odnosi na sve one koji budu konkurisali za ispunjenje njihovih stambenih uslova. Na kraju krajeva, mi ne donosimo zakon sa ograničenim rokom trajanja. Mi donosimo zakon da možemo i u narednim godinama da rešavamo pitanje.
Nadam se da ćemo uspeti da to proširimo kada se ovo završi i na one ljude iz drugih delova državnog sistema, da možemo da rešimo njihova stambena pitanja i da tako, naravno, pomognemo njihov standard. Uskoro očekujem da ćemo u ovoj godini realizovati veći broj, pa da možemo da kažemo koliko nam to uspešno ide.

Apsolutno će biti dovoljno za sve, pa onda za tom dilemom uopšte nema potrebe. Dakle, nema potrebe da spekulišemo ako bude šta će da bude, biće dovoljno za sve, gradimo za svih u inicijalno 20.000 ljudi, ako bude trebalo i više, koliko bude trebalo. Dakle, tu je priča završena.
Što se tiče obrazloženja zakona, ovo što ste vi rekli, tih 5.000 je aproksimacija. Dakle, mi smo dali jednu procenu kako će to da izgleda, ali to se u samom zakonu uopšte ne dovodi u pitanje. Dakle, obrazloženje zakona je samo usmerenje. Zakon definiše kako će se primenjivati zakon, primenjuje se na sve od danas pa na dalje, dokle zakon važi, a pretpostavljam da nema razloga da ne važi, odnosno možda će se nekada pojaviti potreba da se unapredi ili usavrši ili nešto doda, u smislu da će se proširiti sa brojem korisnika, ali to je to.
Što se tiče preleta, mi smo imali identifikovane određene prelete, jer da nismo identifikovali, ne bi znali za njih. Dakle, identifikovali smo prelete. Nije ih nikad bilo iznad Beograda, bili su u jednom delu na jugu Srbije. Procenjeno je, dakle, pripadnici Vojske Srbije su određenim tehničkim sredstvima, radarima i ratnim vazduhoplovstvom ispratili kretanje tih letelica, procenili njihov nivo potencijalnog ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije i ispratili ih iz našeg vazdušnog prostora. Nisu ih obarali, jer nisu procenili da postoje, i bili su u pravu, nije dolazilo da ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije, što i jeste operativna procedura kakva se primenjuje i u drugim zemljama.
U Beogradu smo imali dva ili tri slučajeva neovlašćenog upravljanja dronovima, ta lica su pohapšena i predata Tužilaštvu, dakle, na procenu da li će imati prekršajne ili krivične prijave i oni su dalje u proceduri, ali tu se nije radilo, ono što sam se ja upoznao, dakle, nije se radilo o nekom značajnom, bilo kakvom ugrožavanju bezbednosti, uglavnom se radilo o ljudima koji nisu znali da je neovlašćeno, da mogu bez dozvole da upravljaju dronom ili da su upravljali dronovima u blizini objekata kao što su Vlada, ministarstva, odbrane itd, dakle, nekih objekata koji su od nacionalnog značaja. U svakom slučaju, policija je brzo reagovala zajedno, negde sa vojskom, negde bez i ta lica su privedena. Dakle, nije bilo ugrožavanja bezbednosti u tom smislu.

U smislu ravnopravnih uslova, ne postoje drugi osim onih koji su predviđeni zakonom, dakle, njegov status pripadnika MUP-a, odbrane, odnosno Vojske Srbije ili BIA ako se radi o zaposlenom u ovom organu, bez obzira na kojem se položaju nalazi, da li se nalazi na položaju koji se popunjava konkursom, da li se nalazi u v.d. statusu, da li se radi o pripadniku, da kažem, koji je tek stupio u radni odnos i postao npr. policajac, tek došao iz Centra za osnovnu policijsku obuku ili se radi o pukovniku ili generalu koji je faktički ceo život u policiji, potpuno su jednaki.
Dakle, kod njih to ne utiče da li je on u v.d. statusu ili izabran na osnovu konkursa u pun mandat, u punom kapacitetu obavlja funkcije, ne utiče na ovaj zakon. Apsolutno smo izbegli to. Što se tiče primene zakona, ona je u tom smislu jednaka. Mislim da to neće uticati na kvalitet primene zakona. U načelu se slažem da se naravno, uvek postoje određeni postupci koji traju, učinili smo da najveći broj ljudi nema nikakve veze sa politikom, bar u MUP-u. Ne postoji maltene nijedan starešina koji nije radio, bar kada sam došao u ministarstvo, po 10, 15, 20 godina u MUP-u, a da je sada na nekom rukovodećem mestu. Ti ljudi su radili u MUP-u, tamo smo ih zatekli, tamo su radili. Ako su bili dobri u prethodnih 15 godina, svim režimima, nemoguće da sada ne valjaju samo zato što smo mi na vlasti.
Dakle, prosto ti ljudi su bili na tim mestima i ranije. Nismo dovodili nikoga da ga postavimo na radna mesta koja se neće završiti, da, na ona mesta koja pripadaju Kabinetu ministara, kada ne budem više ministar ili svaki drugi ministar, ti ljudi više neće raditi u MUP-u, oni nisu stalno zaposleni u MUP-u. Oni koji jesu stalno zaposleni imaju jednaka prava da konkurišu, kao i svi drugi.

Meni nije problem da ponovim koliko god je puta potrebno. Dakle, ne radi se, zbog građana Srbije i ljudi koji su konkurisali, ni o 100, ni o 500, ni o 1.000, ni o hiljadu i nešto, ni o 1.500, ni o 1.700, radi se o onolikom broju stanova koliko pripadnici bezbednosnih snaga budu tražili. Ako budu tražili 130.000, gradićemo 130.000. Trenutno postoji zahtev za 20.000. Toliko je otprilike aproksimacija, dakle mi imamo nešto, jer oni će tek kada mi donesemo ovaj zakon, oni će zvanično moći da konkurišu.
Mi smo do sada mogli da uradimo analizu na osnovu procena njihovih zahteva, gde ljudi nisu znali šta će sve ući u zakon. Oni će proceniti svoju mogućnost. Mi ovde radimo, mi pričao o subvencionisanim cenama stanova, koji će najviše biti 500 evra, u nekim gradovima i značajno niže. To će sve zavisiti od procene tržišnih uslova u tim gradovima. Dakle, neće svi biti u Beogradu. Ali, 500 evra po kvadratnom metru u Beogradu u poređenju sa, evo da pronađemo najnižu cenu kvadrata, pošto jedna od lokacija nakon vodoizvorišta posle Makiša prema Obrenovcu, na jednoj vrlo lepoj lokaciji na Čukarici, ponudite nekom da za 500 evra po kvadratu kupi, oberučke će prihvatiti. To je značajno, da ne kažem najmanje trostruko bolje od tržišnih uslova. Naravno, odnosi se na pripadnike snaga bezbednosti.
Dakle, mi hoćemo da te ljude zadovoljimo. Gradiće se dovoljno, koliko je njima potrebno. Nema reči o diskriminaciji. Uzeli smo, pošto će ih biti dovoljno za sve, uzeli smo od onih koji budu prvi konkurisali da ne bi sada dobili, da prvo nagrnu generali i pukovnici, pa da oni dobiju i da onaj običan policajac ili vojnik ne mogu da konkurišu.
Svi ljudi koji su pripadnici ovih službi jednako i ravnopravno zadovoljavaju svoja socijalna pitanja. U tim pitanjima ne možemo da ih razdvajamo. Ne možemo da kažemo – e, super ti imaš viši čin, ti ćeš imati prednost. Ne želimo to - ti imaš viši čin, imaćeš jednako pravo kao onaj sa nižim činom. Svaki pripadnik ima pravo jednako da dođe i konkuriše, ima pravo da ostvari, da kupi stan po beneficiranim cenama. Naravno, moraće da za to učestvuje. Ali, kažem vam, 115 evra je mesečna rata, pa on samo da bude podstanar u Beogradu, nema šanse da nađe stan ispod toga. Nema teorije da za sebe i porodicu plati ispod 100 evra po kvadratu, nikakve šanse, da ne kažem da je to 250, 300 za mesečno iznajmljivanje stana. Stopetnaest da bude vlasnik toga? To je perfektna cena. To je zaista perfektna cena i važno nam je da započnemo. Da li je bilo bolje da smo počeli pre deset godina? Bilo bi bolje. Danas bi možda to već završili. Nismo. Drugo, najbolje vreme je sada. Nemamo kad, sada moramo da počnemo.

Što se tiče Zakona o bezbednosti saobraćaja, ova odredba je u Zakonu od 2009. godine. Dakle, ona se nije menjala ni u jednoj izmeni i dopuni zakona od 2009. godine. Dakle, ova o dvostrukom odnosno šestomesečnom tehničkom pregledu za sva vozila starija od 15 godina. Mi smo reagovali na ono što smo videli kada smo donosili pravilnik o primeni ovog zakona, da smo faktički u mogućnosti, struka je rekla da bi mogli da, iako bi bilo bolje da imamo češće kontrole tih vozila jer, znate, kad nekom pogine dete, onda se odjednom taj ne pita da li je imao 30 evra nego pita zašto mu je dete poginulo, zašto mu kočnice nisu dobre ili što su mu konstrukcijske osovine vozila takve da njegov branik ubija dete, a ne prihvata energiju, tako da pešak preživi. E, onda više niko ne priča o 30 evra, tad svi pričaju o životu, zašto nismo zaštitili život i sve ostalo.
Mi smo se trudili da nađemo balans. Mislimo da i dalje možemo sa jednim godišnjim pregledom, naravno, sada imamo propise koji garantuju da će taj tehnički pregled zaista i biti urađen i da će se snimiti a da ne bude fiktivan, da je neko samo provukao papire.
Što se tiče taksista, od 6,5 hiljada taksista, koliko ih ima, njih oko 200 je bilo u štrajku. Ostala, najveća udruženja taksista su bila potpuno saglasna sa zakonom, a ovih 200 koje je štrajkovalo su od prvog dana imali svoje predstavnike u radnoj grupi koju je Ministarstvo saobraćaja formiralo i bili su uglavnom svi ti njihovi predlozi već uvršćeni u nacrt izmene i dopune zakona. Meni nije bilo u potpunosti jasno, ja sam pokušao da shvatim šta je to što je njih motivisalo da izađu da protestvuju, zato što je faktički na kraju cilj bio isti, ništa se nije izmenilo u zakonu. Oni su odustali od daljeg protesta i time se sve završilo. Time je meni pokazano da suštinski razlog protesta nije bilo nešto što je bilo važno za njih, nego možda neka politička manifestacija i jačanje nekog od udruženja u odnosu na druge.
Mi se trudimo da kao odgovorna država, ne zbog Evropske unije nego zbog naše zemlje, donosimo zakone, kakav je današnji koji je pred nama, kojima pomažemo našim građanima. Ako jednoga dana uđemo u Evropsku uniju, to će biti dobro za građane Republike Srbije.

Evo, pokušaću da vam pojasnim.
Mislim da smo jedan deo već u raspravi pokrili, ali još jednom da kažem. Pre svega, pranje novca je isključeno. Pre svega, stanovi se ne dodeljuju. Dakle, to svi pominju, nema dodele stanova. Ima kupovine stanova. Kupovina stanova podrazumeva ugovornu obavezu između budućeg vlasnika stana i finansijske institucije kod koje ona obezbeđuje kredit. Dakle, on izražava svoju volju da kupi stan na toj lokaciji. On to ne mora. Ne sviđa mi se lokacija ta i ta, neću da kupim. Hvala lepo. Nisam zadovoljan, ne pada mi na pamet.
Mi smo već uradili anketu. Dakle, anketa nije obavezujuća na bilo koji način, ali pre donošenja zakona samo to smo i mogli da uradimo i oko 20.000 pripadnika sada, što ne znači da ih neće biti više ili manje, to zavisi od njih, se izjasnilo da žele da kupe stan po ceni do 500 evra po kvadratu u kvadraturi od 36 do 92 kvadrata koji žele da kupe. Dakle, oni koji budu kupili stan svojom voljom, znaju da ga kupuju po graničnoj ceni, te će oni koji nude kreditne uslove morati da se takmiče u visini, odnosno u spuštanju kamatnih stopa i u povoljnijim uslovima finansiranja tih stanova, a država gradi u skladu sa cenama koje može da postigne, najboljim cenama koje može da postigne, a ne više od 500 evra po kvadratu, što ,morate da se složite, je zaista za uslove u kojima živimo jako dobro, pogotovo u velikim gradovima.
Zašto neki gradovi pre drugih? Mi nismo postavili ograničenja bilo kakve vrste. LJudi su mogli da se izjasne da li žele da kupe stan po mestu stanovanja ili po mestu rada. Obe opcije su im bile moguće i oni su se izjasnili, mi smo uzeli u prvih šest tamo gde su, pre svega, pod jedan najdostupnije lokacije, dakle, gde su urbanistički najspremnije, jer je potrebno pripremiti određenu dokumentaciju da ne čekamo duže. Pod dva, gde nam lokalna samouprava najbrže izlazi u susret i pod tri, tamo gde je najveći broj zainteresovanih, da prvo rešavamo tamo. Nećemo graditi tamo gde imamo šest zahteva, a tamo gde imamo šest hiljada da ostavimo za kraj.
Važnije je da počnemo tamo gde ima vište, što ne znači da se neće i u Valjevu graditi i da se neće graditi i u drugim mestima.

Pre svega, nas sve obavezuje jedino zakon koji donese ova Narodna skupština, obavezuje sve nas u primeni tog zakona i potpuno je jasno da ćemo za izbor finansijskih institucija koje budu davale kredite, objaviti javni poziv. Daćemo priliku finansijskim institucijama, bankama u ovoj zemlji da se takmiče.
Mi smo uradili aproksimaciju preko državnih banaka koje pripadaju Republici Srbiji. Šta je najbolje šta one mogu da ponude da bi uradili procenu i projekciju? Ako se pojavi na tržištu banka koja može da garantuje, da spusti, oni će morati da odreknu i obrade kredita, dakle usluga za obradu kredita, moraće da se takmiče ozbiljnije sa kamatnom stopom. Mi ćemo tim imati priliku da ti uslovi možda budu i povoljniji.
U svakom slučaju, ono što će svakako biti, biće javni poziv za finansiranje i naravno svaki individualni pripadnik snage bezbednosti sklapa ugovor. Radi se procena njegove finansijske, odnosno kreditne sposobnosti i on će moći da konkuriše za kvadraturu koju ispunjava na osnovu ovog zakona.
Što se tiče, da kažem, toga imate potpunu sigurnost da ovo neće ostati slovo na papiru. Mi ove godine hoćemo da pokažemo da smo vrlo ozbiljni i na tome ćemo raditi, i zato smo radili pripremu dokumentacije, već se na tome radi mesecima. Radimo na tome da ove godine započne izgradnja preko pet hiljada stanova, da bi smo što pre završili izgradnju za pripadnike službi bezbednosti koji izraze nameru da u ovome učestvuju.
Ne mislim da će biti bilo šta loše, mislim da ide dobro, bez obzira što naravno cenim i napore Narodne skupštine da popravi ovaj zakon, što jeste posao naravno, mi pažljivo slušamo šta kažu narodni poslanici. Želim da vas uverim da će faktički kroz ovaj mehanizam biti garantovana i transparentnost postupka i to da ljudi koji su korisnici kredita dobiju najbolje uslove.

Dakle, nisam bio prisutan na sednici, ali evo bile su kolege ovde i kažu mi da gospođa Mihajlović nikada tako nije rekla.
(Vjerica Radeta: Molim?)
Dakle, mi smo govorili o aproksimaciji…
(Vjerica Radeta: Molim?)
Kažu mi da nije rekla tako. U svakom slučaju, nema veze, ono što može da se vidi u stenogramskim beleškama proverićemo, ali ono što vam ja kažem, ono što stoji u zakonu, da će, ne može se uraditi bilo kakav javni poziv pre donošenja zakona. Znači, zakon je zakon, to nas jedino obavezuje. Kada se završi donošenje zakona? Kada ga Skupština usvoji, ako ga usvoji, ona ćemo u skladu sa tim uputiti javni poziv finansijskim institucijama i na takav način odlučiti ko će biti najpovoljniji, odnosno ko će dati najbolje uslove Narodnoj skupštini.
Sve ostalo je bio govor o aproksimaciji. Dakle, mi smo uradili procenu, morate prosto da uradite procenu, da li se to isplati, da li ljudi koji uopšte žele da se izjasne, jer bilo je na početku veoma važno da znamo koliko tih ljudi ima, šta je tempo, šta je dinamika, a oni moraju da imaju neku realnu cenu, neki osnov, makar pokazatelj koliko će to biti.
Mi smo u Ministarstvu uradili i razgovarali sa ljudima, recimo u Beogradu, lokacijama gde ih interesuje, njih pitali konkretno, recimo za lokacije, prve lokacije u Ovči i lokacija posle Makiša, prema, dublje u opštini Čukarica, pitali ljude za to. Imam tačan broj ljudi koji se opredelio za Ovču, negde oko, čini mi se, blizu dve hiljade i ostali ljudi koji su se opredelili za Čukaricu. Dali im čak okvirne rokove da je zbog planske dokumentacije, ovi u Ovči će biti brži, brže će se završiti, jer prosto, planska dokumentacija je tako urađena.
Što se utiska tiče, da li smo ozbiljni ili ne, to kažu građani Srbije, Oni nam svima odrede vrednost i kažu koliko smatraju da smo ozbiljni. Neke smatraju ozbiljnijim, neke smatraju manje ozbiljnim i to kažu jasno na izborima. Kažu – vi ste ozbiljni, vi ste manje ozbiljni, ovi su baš malo ozbiljni, njih prosto ne doživljavamo kao vredne. To je nešto što je svima mera i na svim izborima do sada od 2014. godine građani veoma lepo to procenjuju.

U anketi koja je sprovedena u aprilu, ja mogu da vam kažem za MUP, to možete da pitate, to nije tajna, na kraju krajeva izjasnilo se više hiljada ljudi o tome. Dakle, oni su se izjasnili, pre svega oni koji žive u Beogradu, vezano za dve lokacije Makiško Polje, da ga tako nazovemo, i Ovča, pošto smo na Radnoj grupi Vlade koja se bavi izradom stanova imali ponude. Ja sam insistirao da postoje najmanje dve lokacije za pripadnike MUP-a. Mene je to interesovalo, naravno i sve ostale, zato što su različiti delovi, ljudi žele, gravitiraju u različitim delovima grada, bilo bi neozbiljno da smo im dali samo jednu lokaciju, a možda će biti i više lokacija. Ove dve su bile prve moguće i anketirali u aprilu sve pripadnike u aprilu za grad Beograd. Dakle, anketirali ih da li žele lokaciju Ovča ili lokaciju Makiš i ljudi su se opredeli. Oni koji su želeli da se opredele uopšte za stanogradnju i rekli u Ovči, znači, ne mogu tačno da se setim broja, ali recimo, između 1.800 i 2.000 hiljade, a u Makišu ovi ostali iz Beograda koji su se opredeljivali, nešto veći broj, na primer 6.000. Ne mogu tačno da se setim brojeva. Kako bi ljudi mogli da se opredele između Ovče i Makiša, ako ih to nismo pitali.
Dakle, to su dve lokacije na kraju krajeva, ja to sad kažem javno, mi smo u direktnom prenosu na sednice Narodne skupštine. Ima toliko hiljada ljudi u prijavi za grad Beograd koji bi mogli da me demantuju sutra ujutru ili već danas. Mi pitali one koji su se zainteresovali za to, što ne znači da i drugi koji se do sad uopšte nisu interesovali za stanogradnju ne mogu posle donošenja ovog zakona da konkurišu. Mogu. Ovo su prve dve lokacije koje su trenutno dostupne u Beogradu. Da li će ih biti više? Videćemo vremenom, ali ovo je da kažem prvi korak.