Povreda Poslovnika, član 107. stav 1: „Govornik na sednici“, što znači da se odnosi i na ministra, „Narodne skupštine dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine“.
Gospođa ministarka je na početku rekla da je dezinformacija to što se govori da ove izmene zakona donosimo zbog jednog događaja, navodno derbija. Podsetiću vas da je celu javnost upravo predsednica Skupštine obavestila, sa mesta gde se daju izjave, da će se ovo doneti brzo, u roku od dva dana, da će biti prekinuta sednica koju smo počeli, početi redovna i da ćemo doneti pre derbija ovaj zakon.
Znači, predsednica Skupštine, to ministarka odavde kaže, dezinformiše javnost. To je bila izjava predsednice Skupštine. Ona je prva to izgovorila. Mi kao poslanici valjda verujemo onome što govori naša predsednica i mi to slušamo. Ona je rekla da se zbog tog događaja ovo donosi i onih kasnije, da bi se primenjivao zakon i kasnije. To ne sporimo, da će se zakon primenjivati kasnije, ali predsednica Skupštine je rekla da je razlog za donošenje upravo… Mislim da je ovo što je uradila ministarka, blago rečeno, skandal, jer ona je nazvala predsednicu Skupštine dezinformatorom.

Gospođo predsedavajuća, svi znamo član 103. novog Poslovnika, 4. stav, gde se kaže da je narodni poslanik dužan da navede koji je član ovog poslovnika povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine.
To koleginica Jerkov apsolutno nije nijednom uradila, uvidom u stenografske beleške videćete da nijednog trenutka nije rekla, a vi ste joj dali reč i omogućili da govori. Bilo je još takvih primera ovde.
Mislim da je vreme da se prekine ova rasprava. Potpuno je bespotrebno. Nigde ne vodi. Svako je na svojim pozicijama. Treba da se vratimo normalnom radu.
Čini mi se da je mladima u Srbiji mnogo više potrebno obrazovanje, mnogo više potrebno zapošljavanje, efikasniji rad ovog parlamenta nego rasprava i svađa. Onda ni oni neće obraćati toliko pažnju na onu malu grupu pedera koja je bila 10. u Beogradu, koja je inače svima nama poručila da treba da crknemo jer su oni prošetali.
Ali, kažem, svako od nas ima svoje pozicije, na njima stoji. Mislim da to nije toliko bitno. Mnogo važniji su uslovi u kojima će ti mladi ljudi živeti, a onda ćemo sigurno imati mnogo manje problema.
Svi mi ovde zajedno smo krivi zbog toga. Možda neko misli da nije ili jeste, ali svi smo zbog toga krivi, ali mislim da ova rasprava počinje da biva potpuno bespredmetna i besmislena. Mislim da treba da prekinete i da se vratite na dnevni red, i da se ponadamo da će ova vlada, još uvek u kratkom periodu što joj je ostalo, bar nešto konkretno da uradi, što nije uspela do sada i da pokuša da vrati bar malo dostojanstva državi Srbiji, koja je potpuno izgubljena od kada je na vlasti.

Biću kratak. Pošto vidim da se pominje moje ime u celoj ovoj priči, čak ću i izaći, neću više ni prisustvovati sednici, pošto znam da s ovim nemam ništa, ali jednu stvar je izrekao gospodin Jovanović. Rekao je – imao je Milošević 160 ''šormaza'', pa na to reagujem. Podsetiću gospodina Jovanovića da je on imao Baneta Ivkovića, na primer, svojevremeno, kada je bio predsednik poslaničke grupe, ali to, opet kažem, nema nikakve veze sa mnom.
Jasno sam rekao, a ponavljam i sada, u ovoj raspravi, pošto pričate o motivu – nisam do sada nijedne sekunde podržao ovu vladu Republike Srbije, ne podržavam je ni sada i neću je podržavati ni ubuduće, dok god bude radila ovako kako radi, a radi veoma loše.
Za razliku od vas, a to ste i malopre potvrdili, ja svakog dana, gde god mogu govorim kao pravi opozicionar ovoj vlasti da su potrebni vanredni parlamentarni izbori odmah. Vi kažete da nisu, jer bi posle toga bio ''černobil''. Pa, sad, ko je ovde opozicija, a ko ne, dobro se vidi čak i u funkcionisanju ''Beograd puta'', i u radu, da li ste tamo opozicija ili ne, ali dobro.
U svakom slučaju, ponavljam još jednom, javnosti radi – dok sam poslanik ovde i dok ova vlada ovako loše radi, sigurno neću dati svoj glas njima i uvek ću biti protiv i zalagaću se za vanredne parlamentarne izbore, koji odmah treba da se održe. Zahvaljujem.

Eto, ne da mi gospodin Jovanović da izađem iz sale. Figura ili ne? Nemam dva metra, imam metar i 93 cm. Jesam iz Smedereva, hvala bogu, ali se zna i šta sam deset godina pre Petog oktobra radio u Smederevu i u Srbiji. Takođe sam se borio za nešto o čemu gospodin Jovanović priča da se za to borio. To sam šta sam danas i imam šta imam danas.
S druge strane, i gospodin Jovanović bi, kada drugima postavlja pitanje, trebalo da odgovori šta je on imao i ko je on bio pre Petog oktobra i šta ima, šta poseduje, čime raspolaže i čija je on figura na osnovu toga danas ovde. Da li je on možda nečija figura, s obzirom na to šta je postigao posle tog 5. oktobra? Tvrdim da je on profitirao najviše od svih, u svakom smislu, od 5. oktobra, s obzirom na poziciju gde je bio.
Ne bih toliko da branim, kako ste rekli, legaliste. To je njihova stvar. Nemam polemiku ni s jednim od ovih ljudi, samo s predsednikom stranke Vojislavom Koštunicom, ali, koliko znam, on se nije družio sa Šiptarom i Kumom i nije poznat po tome. Vas su povezivali i s posetama u zatvoru i s druženjem i sa Šilerovom, koja je naglo srušena preko jedne noći itd. Njegovo ime nije povezivano s tim. Možda s nečim drugim, ali, opet kažem, s tim nemam ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče sam primetio jednu vest, koja sigurno nije bila aktuelna posle onih jučerašnjih događanja, ali jeste veoma bitna za Srbiju. Naime, juče je na teritoriji Vojvodine (čini mi se da je u pitanju Sombor, ali to je manje bitno) ponovo došlo do hapšenja jedne grupe lekara i još nekoliko osumnjičenih ljudi, čini mi se iz Penzionog fonda, zbog malverzacija sa odlaskom u penziju.

Naime, davno je poznata stvar, a tu se radi i o kriminalu i o korupciji, da lekarske komisije u Srbiji pomažu određenim ljudima da u penziju odu ranije nego što to zakon propisuje tako što ih proglase bolesnima, a oni posle toga em primaju od države penziju, em rade na crno na određenim poslovima za koja imaju znanje. Često su to građevine, gde teško može inspekcija rada da utvrdi da li je to sve u skladu sa zakonom. Na taj način, prvo, mladi ljudi ostaju bez mogućnosti da se zaposle, a drugo, država se oštećuje za određeni deo budžeta, jer neko prima penziju koja mu po zakonu ne pripada.

Međutim, takav slučaj smo imali, vršena su takva hapšenja, čak je počeo i sudski postupak, u gradu iz kojeg ja dolazim, u Smederevu, još 2005. godine. Juče je u ovoj vesti rečeno da će se sa ovom akcijom nastaviti i da se to dešavalo u poslednje dve godine u gradovima na teritoriji Vojvodine. Ovo se dešavalo na teritoriji Smedereva, Negotina, Majdanpeka, i čini mi se da je još par gradova bilo obuhvaćeno akcijom 2005. godine. Do dana današnjeg sudski postupak nije završen.

Dvadesetak lica, možda i više, nalazi se pred sudom. Ministarka pravde bi trebalo da odgovori da li je, kad je u pitanju taj sudski postupak, ovde u pitanju procesno pravo ili šta je u pitanju, ali do dana današnjeg, već pet godina, taj se proces ne završava. Inače, u procesu se nalazi doktorka koja je bila nekada gradonačelnik Smedereva, a sada je zamenik gradonačelnika koji je iz DS-a (ona je iz jedne grupe građana, nije iz DS-a), tako da se celo to suđenje nekako dovelo i na nivo politike.

Moje pitanje je za ministra Dačića i za ministarku Malović –šta će se preduzeti, koje mere, pre svega policije i u vezi s ovim hapšenjima, da se spreči u Srbiji više takva vrsta i kriminala i korupcije? Jer, ceo taj slučaj je baš kriminal i korupcija. Oštećen je budžet, ima i zloupotrebe službenog položaja, to su sve krivična dela, a ima i korupcije, jer se to radi zato što se prima mito. Da li će se zaista nastaviti sa tom akcijom?

A do akcije možda ne bi moralo ni da dođe da je sud završio svoj posao od 2005. godine naovamo po ovom slučaju, jer bi onda prestalo u Srbiji to da se radi. Tako da imam pitanje i za ministarku, ona može da proveri – dokle je stigao taj predmet i kada će već jednom, i sada posle reformisanog pravosuđa, to suđenje, koje, ponavljam, traje pet godina, da bude završeno?

Kada već jednom budemo imali osuđene lekare za tako nešto (ako su krivi, naravno), onda sasvim sigurno više nećemo ni imati takvih slučajeva neko vreme, jer ne verujem da će se neko usuditi to da radi. Ovako, stalno hapšenje, a nikoga osuditi – ne daje potreban rezultat. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću imati fatalistički stav koji smo čuli ili recimo izraz – totalni poraz ili tako nešto vezano za odluku Međunarodnog suda pravde, ali je to izgubljena bitka, to je činjenica.
Borba traje dugo, neko se vraćao daleko u prošlost, ministar Dačić malopre. Mogu reći, hajde da pratim poslednjih 20 godina tu borbu koliko sam punoletan i imao sam eto tu, hajde da kažem, nesreću da sam služio vojsku u vreme kad je onaj Albanac, čini mi se da se zvao Keljmendi, u Paraćinu pobio nekoliko vojnika.
Bile su tad i demonstracije na Kosovu i Metohiji itd. Od tada pa do danas evo već 20 godina aktivno baveći se politikom učestvujem u tim našim borbama, ali mogu reći da je moj utisak da je tih poslednjih 20 godina ili ove naše dve decenije u stvari dve decenije izgubljenih bitaka. Ovo je samo jedna u nizu. Bilo je grešaka i pre toga, ali neću na to da se osvrćem, davno je bilo.
Tri političara u zemlji, koji su imali najveće poverenje i najveću vlast u tih poslednjih dvadeset godina, jesu Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i aktuelni predsednik gospodin Boris Tadić. Ponavljam, to su sve izgubljene bitke. Prethodna dvojica su već očigledno politička prošlost, aktuelan je gospodin Boris Tadić, nastave li se porazi bićete i vi politička prošlost, sa istom sudbinom kao i njih dvojica.
U čemu se sastoje ove greške? Ne samo ova sad. Ovo nije jedina greška ove Vlade Republike Srbije i nije jedini poraz. Ima mnogo poraza, borba protiv kriminala, čuli smo malopre. Za to vreme nam EU objavljuje podatak da preko naše teritorije pređe 80 tona raznih narkotika u toku jedne godine tranzitom. Danas je na ulicama Beograda droga jeftinija nego ikad, što znači ponude i potražnje da ima više nego ikad, a razbijen je zemunski klan, surčinski klan, Šarići, pa koji klan prodaje drogu jeftinije nego ikad dosad, ako se uspešno vodi borba protiv kriminala.
Brži put ka EU sad kažu 2020. godine, pomirenje sa svim državama sveta, naročito sa onim bitnim sa kojima su nas oni prethodni, znači, Koštunica i Milošević, posvađali, a lično sam prisustvovao 2. jula ove godine, stajem u red za ulazak u američku ambasadu, kada su iz tog reda ministri morali da istrčavaju i da ne prisustvuju tom prijemu povodom Dana nezavisnosti SAD 4. jula.
Svi su bili pozvani. Ma nije loše, nego su svi pošli, stali u red i iz reda su počeli da beže jadan po jedan napolje. Čak sam čuo, jedan ministar je stajao pored mene, neću reći o kome se radi, ko ga je i pozvao i ko mu je rekao da ne ide na prijem, to se već sada zna. To je to približavanje i način na koji radimo kao ozbiljna država.
Privreda je razorena. Plate su za 100 evra manje otkad je ova Vlada prosečne. Dinar je slabiji u odnosu na prošlu godinu 30%, a milijardu i po evra smo potrošili ove godine za odbranu tog istog dinara.
U istoriji čovečanstva, ovde ima istoričara, ne postoji primer plemena, nacije, države, koji su odbranili ili ostvarili plemenski, nacionalni, državni interes sa razorenom privredom, osiromašenim pojedincima i bez saveznika.
U sledeće bitke možemo da uđemo samo kad počnemo na ovome da radimo. U septembru biće Skupština UN, i slažem se možda i ne treba javno govoriti šta sad treba da sadrži ta naša rezolucija itd, i naravno da ova Vlada treba da preuzme odgovornost i da ide da se bori i tu bitku da vodi, ali posle toga, zbog svih ovih poraza ništa strašno nije, neće mnogo da boli, potrebno je zbog Srbije, mora se snositi odgovornost za ono što se radi, potrebno je raspisati nove parlamentarne izbore i izabrati neku novu Vladu koja će pokušati da ima manje poraza, pre svega u interesu države Srbije i naših građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću podržati u danu za glasanje izbor gospodina Šoškića za guvernera NBS, videli smo razloge i u prethodnim izlaganjima, a i zbog ovog načina na koji je on predložen Narodnoj skupštini, u skladu sa novim zakonom koji smo nedavno izglasali, a kada sam govorio, bio sam protiv tog zakona, kao samostalni narodni poslanik.
Postoje dva jaka razloga za to: prvo, odlazak guvernera Jelašića, koji je obrazložen iz ličnih razloga koje nikada nismo čuli koji su. Ovih dana možemo da vidimo koji su to lični razlozi, barem u poslednjih deset dana guverner Jelašić je dao nekoliko intervjua, što pisanim, što elektronskim medijima.
Jednu njegovu konstataciju sam dobro zapamtio, a to je da postoje političari u državi Srbiji koji misle da mogu i treba da se mešaju u sve i da znaju da rade sve, a kada im date do znanja da ne treba da se mešaju u vaš posao, onda oni vama daju do znanja da vi više taj posao nećete da radite. To sam bukvalno iz usta gospodina Jelašića čuo pre neki dan u jednom razgovoru opuštenom na jednoj televiziji koja ima nacionalnu frekvenciju.
Drugim rečima, znači on je nekom političaru rekao - ne može to tako, ovaj mu je rekao - dobro, onda ti više to nećeš raditi. Sigurno da to nije bio političar iz opozicije, jer političari iz opozicije su uglavnom kritikovali Jelašića i govorili da to nije dobro što on radi, ali nisu imali ni mogućnosti, jer nemaju većinu u parlamentu, da ga smene. To je sigurno uradio neko ko se nalazi u vladajućoj većini.
Drugi razlog je, evo, čuli smo već više argumenata o tome da mi i ne znamo zašto bismo gospodina Šoškića birali. Njegova biografija koju smo dobili je sve što smo dobili. Ta biografija govori da se radi o jednom odličnom teoretičaru, čoveku koji radi na fakultetu, koji otkako je ušao kao student na fakultet nije ni izašao sa njega. Sad je vanredni profesor. Od 2009. godine, znači godinu i nešto dana radi u tom Savetu NBS. Znači ni tu nije nešto dovoljno da bi stekao određeno iskustvo, a nikada nije radio u bankarskom sektoru ili u privredi, takva iskustva praktična nema apsolutno.
Treći razlog, mi nismo čuli njegov program i nismo čuli da li će se menjati politika NBS. Ona je možda ovakva kakva je ili odnos prema kursu politika bila dobra do ekonomske krize, ali danas je više nego jasno da nije dobra, iz prostog razloga što danas banke otkupljuju evro za više od 107 dinara. To je danas situacije. Ništa ne pomaže odnos prema kursu privredi.
Kada smo govorili o novom predlogu zakona, dva-tri puta sam o tome govorio. Polemisao sam sa gospodinom Jelašićem. Ništa nisam mogao da čujem od gospodina Šoškića jer nije ni sada ovde. Govorio sam da ozbiljni privrednici, naročito oni koji izvoze, neki od njih izvoze pamet, koji to isto govore, što je teško ovde razumeti očigledno, teško je razumeti da postoje kod nas kompanije koje izvoze pamet a ne neku robu, a postoje.
I oni govore o tom fleksibilnom kursu i govore da je potreban predvidiv kurs da bi privreda moga da funkcioniše, barem u neku ruku predvidiv, da bi privreda mogla da pravi godišnje planove i da bi mogla da funkcioniše. Dobili smo odgovor da to odgovara špekulantima. Kakve to ima veze? Bitno je da li se radi u okviru zakona ili ne. Kakvi su to termini?

Pre nego što postavim pitanje, moram da kažem da sam živi svedok mnogo toga što je rekao gospodin Andrić sada, čak i uživo sam mnogo toga slušao iz tih usta o kojima govori sada, ali dobro, uputio vam je poruku, pa ćemo videti šta će dalje biti.

Prekjuče je Skupština grada Smedereva donela jednu odluku koja može da bude presedan, ali u skladu sa Ustavom, pa želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije, ministru za lokalnu samoupravu i državnu upravu – kada će, ako je već tako nešto urađeno u Smederevu, to biti sprovedeno i u ostalim gradovima i opštinama u Srbiji, i kada će se dovesti u red situacija, vezano za Ustav Republike Srbije a shodno odluci Ustavnog suda, vezano za mandate odbornika?

Naime, prekjuče su u Smederevu dva odbornika jedne grupe građana bez bilo kakve sudske odluke ostali bez mandata na onaj način na koji su mnogi ostajali u prethodnom periodu. Posle ove odluke Ustavnog suda nisu otišli ni na jedan sud, nego su samo podneli zahtev Skupštini grada da im se vrate mandati i mandati su im vraćeni. To je izglasala skupštinska većina, ali i deo opozicije. Skupštinsku većinu, inače, čine DS i SPS.

Oni su to izglasali, vratili su tim odbornicima mandate, ponavljam, bez ijedne odluke ijednog suda, znači samo na njihov zahtev, što je u skladu sa, ja to pričam ovih dana, evropskim standardima, Kopenhaškom deklaracijom, na koju su se pozivali mnogi u ovoj državi u ranijem periodu, a kao što vidimo, i sa Ustavom Republike Srbije, tako da bismo, kada se to pitanje reši, mogli zaista da pričamo o tome da smo u jednoj oblasti dostigli evropske standarde i da radimo na način na koji očekuju oni čiji deo porodice mi želimo da budemo.

Pitanje za dotičnog ministra je – da li će to što je učinjeno u Smederevu kao presedan, prvi put se to desilo u Smederevu, postati praksa, da li će on to uputiti i ostalim skupštinama gradova ili opština po Srbiji kao primer za brzo i efikasno rešenje tog problema ili će trajati to pitanje još neki period i opterećivati nas sve zajedno?

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Jelašiću, prošli put, kada je bila rasprava u načelu, vodili smo malu polemiku o fleksibilnom pojasu i onome što sam vas pitao, šta mislite na koji bi način država funkcionisala, tj. NBS, naša privreda i bankarski sektor, ako bismo takav režim koristili, a ne ovaj plivajući i ne, naravno, ni fiksni kurs. Vi ste mi tada odgovorili da ste, kao NBS, razmatrali i tu mogućnost, ali ste se odlučili za ovaj plivajući i da i dalje to podržavate. Rekli ste da je to zbog toga što fleksibilni pojas odgovara špekulantima. Taj ste termin upotrebili i to je bio jedini argument koji ste mi dali.
Međutim, očigledno je da ova sadašnja situacija, koju danas imamo, odgovara lihvarima (vi ste rekli špekulanti, da sad ja upotrebim ovaj termin). Čini mi se da se banke u Srbiji ponašaju lihvarski. Njihov odnos prema građanima i privredi Srbije je takav. Kada vidimo kamate, mi de fakto živimo u dvovalutnom sistemu. To je činjenica. Banke daju kredite i kamate obračunavaju u evrima, a ne u dinarima. Svaka promena kursa frustrira i građane i privredu promenom i njihovih obaveza prema bankama itd. Činjenica je da se sve veže i za evro, ne samo za dinar i tako funkcionišemo i na taj način naša privreda radi.
Govori se često, vlast se trudi da kaže kako mi nismo visokozadužena zemlja, zato što koristi podatak da je naš dug u odnosu na BDP samo 35%. Kada to uporedimo sa Hrvatskom, gde je negde oko 60%, čuli smo za Portugal i Španiju da je preko 90%, to zaista deluje malo. Ali, u principu, mi ne možemo da se poredimo s tim državama, jer potencijal koji one imaju u oblasti usluga i turizma za zaradu kao države, kao nacije i za vraćanje tih dugova, daleko je veći nego naš.
Jedini način na koji mi možemo da vratimo to što se kao država zadužujemo je privreda, tj. izvoz. Jedino kroz izvoznu privredu možemo da vratimo dug, i to je činjenica. Na drugi način ne možemo da vratimo dugove koje imamo. I MMF u ovim pregovorima kaže da mi jesmo visokozadužena zemlja, a kada pogledamo podatak da je naš javni dug sada pet-šest puta veći od izvoza, to se svugde u svetu smatra visokozaduženom zemljom. Negde oko dva, dva i po puta se smatra da je srednjezadužena zemlja ili nisko, ako je veći javni dug nego izvoz, a mi imamo pet-šest puta veći javni dug nego izvoz.
Ovo se koristi samo da bi se dalje zaduživalo i da bi se govorilo kako smo mi niskozadužena zemlja. Mi moramo, po meni, a vidimo da i privrednici to otprilike traže, neki su sad govorili vezano za inflaciju itd., ono što je potrebno Srbiji, potrebno privredi, to je predvidiv kurs, da bi ljudi znali, pre svega te firme koje izvoze, jer je nama izvoz potreban.
Takođe i investicije nikada nisu bile niže od 2004. godine naovamo, vi to vrlo dobro znate. Ko investira? Da li nam trebaju investitori kao što je, recimo, "VAC", koga interesuje samo naše tržište i zarada na našem tržištu, ili nam trebaju investitori koji žele da iskoriste naše potencijale, sve ono što imamo kao narod, od pameti do radne snage, da bismo mogli da izvozimo? Nama takvi investitori trebaju.
Gotovo je sa prodajom firmi, to je maltene završeno. Potrebne su grinfild investicije, braunfild investicije. Oni moraju da dođu na stabilno tle. Ne mogu da dođu u Srbiju koja ima ovakve kursne razlike i ovakva dešavanja, nema šanse. Pored svega što se dešava, političke nestabilnosti, reforme pravosuđa i svih ostalih problema, ekonomske krize, još kada imaju probleme sa kursom, naravno da je teško da se odluče da dođu u Srbiju. Iz tog razloga treba raditi u okviru zakona, a ne pričati da li se radi o lihvarima ili špekulantima.
Ali, po mom mišljenju, zaista bi trebalo ozbiljno razmisliti o ovom fleksibilnom pojasu. Ubedili su me u to neki privrednici, jer to je jedini način da pomognemo izvozu naše privrede. Ovim plivajućim kursom, očigledno, profitiraju samo banke, koje su odnele preko milijardu evra samo u ovoj godini. One su kupile te pare. A gde su? Da li su uložile te pare u našu privredu? Ne bih rekao. To se ne vidi.

(Isključen mikrofon.)

Da ponovim, nije u pitanju to da li je 2001. ili 2009. godina, nisam ja govorio o tome šta je rađeno do sada, gospodine guverneru. Očigledno je to bilo dobro, zato što je trebalo jačati bankarski sistem, ali sada je situacija alarmantna. Privreda ne radi, treba nam izvoz, nema investicija. Nešto se mora promeniti. Samo sam to rekao. Nisam rekao ni jednu jedinu lošu reč za to što ste koristili plivajući kurs do sada, ali je očigledno da sada ne privlači nove investitore. To je više nego jasno.
Ko će u ovoj nestabilnoj situaciji da dođe? Recite na osnovu čega će doći novi investitori ili na osnovu čega će privreda povećati izvoz. Zašto banke ne ulažu u privredne projekte? Možda je, što kaže gospodin Jovanović, i do privrednika, možda oni ne daju dovoljno dobre projekte, možda oni ne rade na pravi način, ali onda smo svi u problemu. Dajte da mi napravimo ambijent, to je naša obaveza, pa će onda oni koji su sposobniji sigurno uspeti.
Nas samo izvoz izvlači iz cele ove situacije. Vi to vrlo dobro znate. Mi nemamo iz čega drugog da vraćamo dugove, a nastavljamo da se zadužujemo. Ne pričam ni o radnim mestima, pričam o tome da ljudi treba da proizvode, a ne da imamo neka fiktivna radna mesta u agencijama, fondovima itd. Potrebni su novi proizvodni pogoni i potrebno je izvoziti. A imamo gde. Imamo otvoreno tržište EU, imamo otvoreno tržište Rusije, i druga tržišta su raspoložena, samo treba da imamo - šta? Dovoljno dobro i kvalitetno i da ponudimo ono što možemo sa ovih prostora tržištu EU i Rusije i ostalim delovima sveta.
Ali, ko će investirati ako je kurs nestabilan, pored nestabilne političke situacije, nesigurne pravne situacije i svega ostalog? Zbog toga mislim i zato sam rekao da je sada možda trenutak da razmišljamo o promeni režima kursa, a nisam kritikovao ono što je do sada bilo.

Naravno da Ombudsman može da pogreši, jer je čovek, kao i svako drugi. Svako može da pogreši. Mislim da je u Srbiji glavni problem to što je Srbija do sada bila monarhija, republika, pod diktaturom, komunistička, socijalistička, ali nikada nije bila, po mom dubokom ubeđenju, a nije ni dan-danas, pravna država.
Po pitanju prisluškivanja, mi imamo različite situacije. Imamo zakone, evo, sad je čitala koleginica Grubješić delove raznih zakona. U jednom je, recimo, pogrešila, odmah ću joj reći da ne bi to više koristila kao argument, Zakon VBA koji je citirala odnosi se samo na pripadnike Ministarstva odbrane, Vojske Srbije i zaposlenih u Vojsci Srbije, ne odnosi se na ostale građane. To je specijalni zakon za te zaposlene u specijalnoj službi, državnom delu, i on se ne odnosi na ostale građane, tako da to što ste čitali ne važi za ono što je govorio Ombudsman. Ako Zakon o BIA iz 2002. godine nije dobar, kažete – što nije promenjen? Pa, što ga vi niste promenili? Direktor BIA je trebalo da podnese delove, ako treba, Vlada je ta koja je nadležna i, ako taj zakon nije dobar, promenite ga, nemojte da držite predavanje onima koji ga kritikuju.
Mi imamo u Srbiji prisluškivanje po zakonu. Evo, imamo slučaj "Koferče" i suđenje. Imamo transkripte po zakonu prisluškivanih ljudi, na osnovu odluke suda. Advokati su uložili žalbu na tehničke uslove snimanja, a to su najbolji koje mi imamo. Sud je prihvatio, tužilac se nije žalio i ovi su otišli slobodni. Završeno suđenje i ispada da su oni džabe jureni. Čekajte, ako su to tehnički uslovi, a najbolji tehnički uslovi koje mi imamo za prisluškivanje upotrebljeni su u tom slučaju, i odbijeni na sudu, pa, šta mi imamo više bilo koga da prisluškujemo i šta ima bilo ko više da se plaši prisluškivanja u Srbiji?! Zbog toga govorim o pravnoj državi. Posle slučaja "Koferče", više niko nema potrebe da se plaši prisluškivanja u Srbiji.
A, zašto još ne treba da se plaši? Mislim da nadležna ministarka treba da nam odgovori na mnogo važniju stvar. Ja sam uputio pitanje i nadam se da ću dobiti odgovor. Naime, prodaja "Telekoma", ovakav kakav je, u bezbednosnom smislu je, takođe, problem. I džabe Bezbednosno informativnoj agenciji i mogućnost da prisluškuje; i VBA, i policiji, i vojsci, i tako dalje! Kad se "Telekom" proda ona više neće moći da koristi infrastrukturnu mrežu na način na koji je do sada koristila.
Treba izdvojiti iz "Telekoma" infrastrukturnu mrežu i napraviti posebno javno preduzeće, a ostalo prodati, ako ima neka cena za to, jer se iovako ne može dobiti neka cena koju bi želela ova vlada, da bi sprovela izbore. I to je najveći problem. Ako se proda "Telekom" "Dojče Telekomu", na primer, ko će od naših službi posle koristiti tu infrastrukturnu mrežu? Sada se koristi infrastrukturna mreža "Telekoma". Ona se u te svrhe koristi. Džabe onda i ovo što je radio Ombudsman i to što on ide u BIA pa gleda, sad je i on kriv za ovo, isto. Ne želim da ga branim. On je otišao u BIA i izašao je posle toga i rekao da BIA radi sve po zakonu, da se on u to uverio. To je toliko naivno. On je otišao i video ono što su mu dali da vidi. Koja će to državna bezbednost da mu da, naročito, kod nas, nešto što ne treba da vidi – pa, neće sakriti od njega? Sad ćemo da pričamo priče, ovde, sad će neko da se javi i da kaže – ne, radi se sve u skladu sa zakonom. Super, odlično, al' zato smo u ovoj situaciji u kojoj se nalazimo, kao država.
Gospođo ministarka, treba na ovo pitanje da odgovorite – zašto se država ne opredeli prvo da napravi novo javno preduzeće, da izdvoji mrežu, pa posle toga da prodaje "Telekom", ako, već, neko hoće, posle da kupi, ono što preostane? Ko god kupi "Telekom" biće privilegovan i u odnosu na "Telenor" koji koristi istu mrežu, u odnosu na ''Orion'' fiksnu telefoniju itd. To je nacionalno bogatstvo, isto kao što su i frekvencije nacionalno bogatstvo pa ih izdajemo, evo i stranci mogu da učestvuju, pa, imamo nacionalne frekvencije, pet, Javni servis itd. I ovo je nacionalno bogatstvo koje svi mogu da koriste. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo ovih dana, takođe, jednu aktuelnu temu način privatizacije "Večernjih  Novosti", "Luke Beograd" i preko kojih firmi, ko su investitori itd. Imamo jednu aktuelnu situaciju u gradu Smederevu, na 50 km od ovog zdanja, već, malo više od godinu dana, praktično, godinu i po dana, priča se o otvaranju neke rafinerije za preradu nafte i proizvodnju naftnih derivata.

O tome sam već govorio u ovoj skupštini, postavljao sam pitanja ministrima. Dobio sam odgovor od ministra za energetiku da niko nema ni jedan jedini papir koji je potreban za to. Ali, gradonačelnik Smedereva, inače, nekada naš kolega, gospodin Umičević, iz DS, uporan je i pokušava da sprovode tu tzv. investiciju.

Niko još nije uspeo da utvrdi da li se zaista radi o investiciji ili o nečemu drugom, da se na 130 hektara zemljišta, oni koji su čuli znaju o kom prostoru pričam, o fenomenalnom jednom prostoru, gde bi mogla da bude, verovatno, najbolja pretovarna luka na Dunavu, kakvih ima mnogo u EU, kada bismo odlučili kao država da je napravimo sa bescarinskom zonom, upravo na tom prostoru, na 700 metara vazdušne razlike od mesta gde su izvorišta vode za grad Smederevo, pokušava se, kao, da se napravi rafinerija. Zašto ''kao'', razumećete iz mog sledećeg izlaganja.

Naime, firma koja treba da napravi tu rafineriju u Smederevu zove se "Komiko oil". Proverio sam, i sve ću ponovo dostaviti Ministarstvu za energetiku, mada sam ubeđen da to oni imaju, 'ajde da kažem, iz holandskog APR, holandske Agencije za privredne registre, da se firma koja je osnovala "Komiko oil" u Smederevu zove "Komiko oversiz".

Shodno pričama o tome ko i kako investira u Srbiji, "Komiko oversiz" su formirala četiri fizička lica: dva Amerikanca, jedan Bugarin, i jedan Holanđanin. Nemaju ništa drugo, osim onog poštanskog sandučeta P. O. Box", čak ni broj telefona, nego internet adresu i advokatsku kancelariju. Nikada nijedan šraf nisu proizveli, u Holandiji su se registrovali krajem 2008. godine, a u obrazloženju njihovih aktivnosti ili time čime će se baviti, pri čemu, nigde nemaju novac niti račun za bavljenje time, piše – investiranje u Srbiji. Zato su se registrovali u Holandiji i ništa drugo.

Dakle, firma o kojoj ništa ne znamo treba da napravi rafineriju i pričaju o rafineriji za 200 miliona dolara. Svako ko se bavi energetikom i ko nešto zna o rafinerijama, zna da rafinerija za 200-240 miliona dolara ne može da se napravi, osim, ako se ne radi o staroj rafineriji, čiji bi delovi trebalo da budu doneseni, negde, iz Afrike ili, ne znam ni ja, centralne Amerike, prepakovani, premazani farbom i sklopljeni na savršenom mestu, između Kovinskog mosta i ušća Morave u Dunav.

To bi Smederevcima napravilo velike probleme, ali i Srbiji. Smederevci su skupili preko 16 hiljada potpisa za održavanje referenduma i, ta ista, Skupština grada ne zakazuje referendum. Smenjen je predsednik Skupštine, i sada, kao, potpredsednik Skupštine nema pravo da to uradi, nego treba da se čeka izbor predsednika Skupštine.

Toliko o građanskoj inicijativi i toliko o poštovanju evropskih i demokratskih vrednosti, jer je 20% biračkog tela potpisalo da želi da se održi referendum sa tim pitanjem. A pitanje je – da li je potrebno u Smederevu napraviti takvu rafineriju i da li žele Smederevci da bude napravljena? Oni to ne žele, ali traže referendum.

Moje pitanje za Ministarstvo za energetiku glasi – da li su podneti bilo kakvi papiri sa zahtevom da se u Smederevu napravi rafinerija i kakav je bio odgovor Ministarstva za ekonomiju?

Ovo pitam da se više ljudi u Smederevu ne bi zaluđivali nego da krenemo u taj referendum? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao samostalni poslanik u ovom parlamentu podržaću ove predloge zakona o odlasku i učešću Vojske Srbije u mirovnim misijama, zato što je to nešto što je potpuno racionalno, normalno i potrebno ovoj zemlji. Inače, da stanem malo na stranu kolege, vezano za ovu anketu koju je ministar prokomentarisao.
Anketa je među građanima urađena, ne među profesionalcima. Znam da bi u vojsci ta anketa imala potpuno drugačije rezultati, ali i građani imaju pravo na mišljenje o učešću u mirovnim operacijama i mirovnim misijama, međutim, na nama je da ubedimo građane, da učinimo taj napor da oni shvate da je to nešto što je potrebno za državu Srbiju, za vojsku i za policiju.
Do sada smo imali šumove u tome, koristili smo razne stvari, evo, mojih kolega, nažalost, sada nema ovde da nešto kažu po tom pitanju, mislim na kolege iz prethodnog poslaničkog kluba, ne znam zašto ih nema, ali, tako neke stvari se menjaju, događaju, i potrebno je praviti razlike. Recimo, jedna od ovih misija je, malopre ste pomenuli Ganu, Misija u Obali Slonovače, koja će sad u četiri sata će igrati odličnu utakmicu, sigurno, sa Portugalom, ali im, eto, Misija UN ne smeta da kao država učestvuju na Svetskom prvenstvu, jer imaju svoju reprezentaciju. Dakle, nešto se tamo dešava preko UN, neko tamo pomaže tom narodu i toj državi da se stabilizuje, pa, čak, i da mogu da učestvuju i na Svetskom prvenstvu u fudbalu i, videćete, verovatno će biti jedna od najboljih ako ne i najbolja afrička reprezentacija na tom prvenstvu.
Mi imamo do sada četiri misije, dve nove vojne misije, dve policijske u kojima smo učestvovali. Setimo se onoga što se desilo na Haitiju. Tada smo se prvo i upravo obratili, i preko Javnog servisa i mediji i diplomatija, onim policajcima koji su se tamo nalazili u toj misiji. Dakle, prve informacije koje smo uspeli da saznamo o nekim našim građanima koji su bili na Haitiju jesu upravo bile preko tih policajaca koji su tamo bili ugroženi.
Međutim, razlika mora da postoji. Mene ne čude ovakvi rezultati ankete zato što kad kažete "mirovne misije" ili "mirovne operacije" kod nas ljudi obavezno pomisle na ona najveća žarišta na svetu, recimo: Iran i Avganistan. Kosovo je nešto što je naša unutrašnja stvar i u vezi toga mi radimo nešto sasvim drugo – tu se borimo na način na koji se borimo. Ali, kada se govori o Iraku i Avganistanu ja sam i dalje mišljenja da u takvim misijama, Irak i nije misija ali Avganistan jeste, ISAF, Srbija ne treba da učestvuje.
Ne treba da učestvuje tamo gde se prelamaju interesi velikih sila ili interesi jedne sile, poput Avganistana, gde je, očigledno, interes Sjedinjenih američkih država zastupljen više nego bilo koga drugog, pa, čak, i države članice EU tu nisu jedinstvene u nastupu i zbog toga SAD u poslednje vreme Evropljane i smatraju nesolidnim partnerima. Na primer i Kavkaz gde se prepliću interesi, eto, videli smo i oko ovoga u Gruziji, SAD i Rusije. U tako nekim misijama naše snage: policijske, vojne, sanitetske ne treba da učestvuju, po mom ubeđenju. To je razlika koju treba da napravimo, jasno da kažemo građanima i onda sam siguran da će građani podržati učešće u ovim drugim misijama.
Prema tome, ne treba učestvovati tamo gde se prelama interes velikih sila, ponavljam, poput SAD, Rusije, Kine, ko zna šta će biti sa Severnom Korejom i Južnom Korejom, u svakom slučaju, na takva mesta ne treba da idemo i ne treba da učestvujemo u kontingentima NATO pakta, dakle, država članica NATO pakta.
Ako je moguće to izbeći dok god imamo ovu odluku, mada meni, opet, ponavljam i ono što sam rekao pre neki dan, nije jasno zašto se govori o privatizaciji ''Telekoma'' dok se ne izvuče mrežna infrastruktura, jer ako prodamo nekome ''Telekom'' sa mrežnom infrastrukturom, priča se kao "Dojče telekomu", onda komotno možemo da idemo odmah u NATO pakt. Dakle, ne treba više pričati o vojnoj neutralnosti. Ponavljam još jednom, ove misije nisu sporne, treba ih podržati, ali treba građanima objasniti zašto one nisu sporne, a koje su one u kojima nećemo učestvovati i zbog čega u njima ne treba učestvovati. Zahvaljujem.

Ja samo o onom delu o kojem je govorio i gospodin Senić, a pozivao se na ono što su kolege govorile o Avganistanu, a znam da sam jedini baš to pomenuo. Mislim da to treba da se razjasni, neka je kolega Senić to pominjao. Zašto ne treba učestvovati u nekoj takvoj misiji, po mom mišljenju, kao što je Avganistan, ne samo zato što je izuzetna opasna, nijedna mirovna misija, to malopre nisam rekao, ne može da bude bezopasna, kada idete, idete negde gde treba da se uvede mir, jer ta država unutar sebe očigledno nije pokazala kapacitet da to može sama da uradi, pa, onda, kao članica UN dobija pomoć.
Prvo, u Avganistanu se proizvodi heroin, 97% onoga što se prodaje na evropskom tržištu heroina proizvedeno je u Avganistanu. To ne može da se radi bez vlade u Avganistanu, koja uvozi sve one hemikalije koje ne proizvodi u Avganistanu a koje su potrebne da se od opijuma napravi heroin. Zašto onda to ne zaustave, ako hoće to da spreče?
Drugi razlog je Kosovo i Metohija. Prva država koja je priznala Kosovo kao nezavisnu državu upravo je bio Avganistan, pre svih ostalih, i SAD i svih ostalih. Rekao sam ovde zašto, zato što su im komplementarne privrede. Ovi proizvode, a albanska mafija sa Kosova to prodaje na tržištu EU i oni su saradnici, a od tog novca, godinama unazad, u suštini se finansira projekat nezavisno Kosovo, između ostalog, i dan-danas se od tog novca finansira taj projekat. Zbog toga mi tamo ne treba da učestvujemo, jer ako već nemamo dovoljno snage da kada bismo tamo učestvovali sprečimo da se proizvodi heroin, a na taj način da isečemo, što bi rekao naš narod, jednu najbitniju cuclu koju ima albanska mafija i njihovi političara na KiM, onda ne treba u tome ni da učestvujemo, ne zbog interesa velikih igrača kakvi su Rusija, Amerika.
Ima nekih koji procenjuju da će u narednih pet godina Rusija i Amerika biti upravo najveći strateški partneri, da ih na to teraju Brazil, Indija, Kina, sa svojim razvojem i sa onim što im se dešava, i to što očigledno Amerikanci ne mogu da se pouzdaju u Evropljane kao partnere. Može da se desi, onda, da posle ovde slušamo sasvim različitu priču. Zbog toga mislim, između ostalog, da ne treba da govorimo o ulasku u NATO pakt zbog našeg interesa, a ne zbog interesa Amerikanaca ili Rusa. Nema potrebe negde da se svrstavamo.
Ali, u Avganistanu ne treba da učestvujemo zato što se u toj državi dešava nešto što je vezano za nas i što nama pravi problem. Mi zbog toga ne treba da učestvujemo, jer ne verujem da možemo da učestvujemo sa takvim kapacitetom da mi možemo da sprečimo Avganistance da proizvode heroin i da daju Albancima da prodaju po Evropi, ne verujem. Vi me ubedite da možemo to da uradimo, prvi ću dići ruku da učestvujemo u Avganistanu, ali pošto znam da ne možemo i da ne možemo o tome da odlučujemo, onda ne treba u tome ni da učestvujemo.