Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon apsolutno ne treba podržati. Evo, i stručna javnost kaže, to možemo da vidimo u medijima, da je zakon takav da uvodi politiku u NBS. To nije ništa novo, to je praksa sa ovom izvršnom vlašću. Ona politički pokušava, i u velikoj meri uspeva, da kontroliše nezavisna regulatorna tela.
Videli smo šta se desilo sa nezavisnim pravosuđem. Od toga nema ni ''n'', a nema ni pravosuđa. To ne kaže samo stručna javnost, ne kažu narodni poslanici, to kaže i Evropska komisija. Puna su nam usta EU, a Evropska komisija kaže da ceo taj proces treba da se vrati nazad, tj. na početak.
Vi znate, vi se sa tim već suočavate, više od mesec dana imate taj problem i pokušavate da ga rešite, tako da mene ovaj predlog zakona o NBS nije iznenadio, čak smo od nekih iz vlasti ponovo slušali neke priče o tome kako je u Srbiji sve dobro, kako je uspelo da se stabilizuje. Čuli smo od predsednika Vlade kako je Srbija izašla iz krize, doduše, statistički, a da to narod ne oseća.
Sa druge strane, pre samo par dana predsednica najveće vlade u Evropi, gospođa Merkel, kaže – nema izlaska iz ove ekonomske krize! Kaže i da država Nemačka i privreda Nemačke moraju da se prilagode novim uslovima privređivanja u zemlji; da država mora da postane jeftinija, da banke moraju da promene način rada, da svi moraju da se naviknu na mnogo manje zarade nego što su do sada bile, profite, dividende itd.
Angela Merkel kaže jedno, a u Srbiji, kakvi, mi smo već završili sa ekonomskom krizom. To isto kažu i ozbiljni ekonomski analitičari u SAD koji najavljuju da će 2012. godine biti novi udar i nova ekonomska kriza, kada sve ove subvencije budu došle na naplatu, koje su date u prethodnoj godini.
Kakva je situacija u Srbiji? Godina 2008. je bila najgora po makroekonomskim pokazateljima spoljnotrgovinskog poslovanja u Srbiji. U 2009. godini je došlo do značajnog smanjenja uvoza, što je dovelo do redukcije platno-bilansnog deficita. Godine 2008. i 2009. je dinar oslabio 20% i time prouzrokovao velike gubitke na kursnim razlikama kod mnogih preduzeća, kod svih firmi u Srbiji. Sada je još gora situacija, jer je već prošlo pola godine 2010.
Šta je rešenje? Kakva je politika deviznog kursa? Kao što smo čuli, ne treba da pređemo ni na fiksni devizni, niti na evro, jer ne bi imao uticaj na smanjivanje stope inflacije i dalje bi pogoršao loš položaj srpske privrede.
Taj scenario je primenjen u nekim državama u okruženju, bilo fiksni kurs, bilo prelazak na evro, Crna Gora, Bugarska, Bosna i nije stabilizovao valutu. Stabilna je valuta, ali nije stabilna privreda i cene su u porastu stalno.
Fleksibilan devizni kurs danas je nemoguće, očigledno, očuvati. Juče je pušteno i tih 80 miliona evra. Sve to je očekivano i vezano za buduću depresijaciju, dovodi do porasta cena. To se vidi. A, bogami, preti nam i neka vrsta hiperinflacije, verovatno ne kao devedesetih, ali vidimo šta se dešava u poslednje vreme.
Šta je rešenje? Rešenje je ono koje ima veliki broj država članica EU, koje su mnogo stabilnije od ovih koje gledamo koje imaju probleme, kao što su Grčka, Španija, Portugal, a to je politika fleksibilnog pojasa. Drugim rečima, Centralna banka treba da kontroliše kurs putem mehanizma fleksibilnog pojasa u intervalu plus- minus, recimo, 5% i samo kada se taj interval ugrozi, onda se interveniše na deviznom tržištu, ali to je nešto što bi omogućilo firmama da planiraju poslovnu godinu i da ne strahuju od promene kursa.
O tome kakve su devizne rezerve i šta treba po tom pitanju dalje raditi, da li treba ovako da ih držimo kada možemo da ih koristimo, po svim procenama tek kolike su, naredne tri godine, a po teoriji je potrebno tri meseca, govoriću kada pređemo na amandmane, po amandmanima koje su podneli, u vremenu koje mi je na raspolaganju. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine Jelašiću, nisam predložio da je zakon, kakav ste termin upotrebili, politički, ne, ja sam sugerisao i to je moje mišljenje i moj osećaj. Rekao sam u govoru da nije to jedino moje, pročitao sam mišljenje nekoliko profesora ekonomskog fakulteta koji to kažu. Kada bude rasprava u pojedinostima, tj. o amandmanima to će se i dokazati. Ako predlaže predsednik Republike, ne bi trebalo da se to smatra političkim zakonom.
S obzirom na to ko je kod nas predsednik Republike, da je on ujedno i predsednik stranke, pa onda sam naveo primere nezavisnog pravosuđa šta kaže Evropska komisija o tome. Isti predsednik Republike i predsednik stranke je rekao da je ceo proces bio transparentan, dobar, demokratski, da garantuje nezavisno pravosuđe. A onda Evropska komisija, gde hoće da nas vodi taj isti predsednik Republike i predsednik stranke, kaže, da o tome nema ni reči. To sam ja rekao.
Nijednu reč niste progovorili. Rekli ste gospodinu Seniću ono, kritike, što je on rekao da ne treba fiksni kurs, da ne treba, ne znam, preći na evro.
Rekao sam nešto slično što i vi, fleksibilan, ali sa tim pojasom. Jer, treba da razmišljamo o privredi. Ovde se u ovoj zemlji samo veštičari sa monetarnom politikom, a privredna je u kolapsu. Izvinite, poslednje dve godine, niste to osporili. 20%, bez ove godine, pao je dinar u odnosu na evro, vrednost dinara i to niste osporili. Još imamo plus šest meseci ove godine. Kako onda nema inflacije? Kako je odbranjen kurs? Za šta su trošene devizne rezerve, a nije odbranjen kurs, a rečeno je preko milijardu i nešto je potrošeno.
Po meni, treba taj pojas, to nije neka moja pamet, to sam negde pročitao i profesori, privrednici, koji se za to zalažu, dali su mi primere, država, na primer, Slovačka i nekoliko još država koje to uspešno rade, plus-minus da vi odredite kao NBS da li 3% ili 5% na godišnjem nivou. Bitno je da mora privreda da zna šta je čeka sa kursom i zbog izvoza i zbog uvoza, i zbog proizvodnje, i zbog plata, i zbog potrošnje i svega ostalog, da ne bi ulazili u minuse, jer su mnogi ušli zbog dešavanja na kursu i imali negativne platne bilanse na kraju godine, skoro sve firme u Srbiji 2009. i 2008. godine.

Da bi država vodila ozbiljno borbu protiv organizovanog kriminala, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege, potrebno je da dobijem i odgovor na pitanje koje ću sada postaviti predsedniku Vlade. Trebalo bi Savet za nacionalnu bezbednost da odgovori na to pitanje, ali ne znam da li ću taj odgovor od njih dobiti, tako da ga upućujem predsedniku Vlade, jer država može da ostane bez možda i najozbiljnijeg resursa u borbi protiv organizovanog kriminala, ako učini ono što je naumila, a naumila je da proda "Telekom", ovakav kakav je sada.
Naime, ako država proda "Telekom" i on većinski postane vlasnik neke strane kompanije, a ne izdvoji iz "Telekoma" mrežnu infrastrukturu kao posebno javno preduzeće, državi Srbiji će, po mom mišljenju, u bezbednosnom smislu biti učinjen nenadoknadiv udarac, tj. neće moći uopšte da se oporavi od toga jer nikada više neće biti u mogućnosti da tako nešto povrati.
Zbog toga želim da mi predsednik Vlade odgovori na sledeće pitanje – da li je Vlada uzela u obzir, da li je tražila, a znam da jeste i znam da je dobila mišljenja, ali da vidimo, mišljenje MUP, tj. Policije, Ministarstva odbrane i Vojske i svih bezbednosnih službi po pitanju prodaje "Telekoma"?
Po mojim informacijama, dobila je sva ta mišljenja i sva mišljenja govore da, ako se na ovaj način i ovako prodaje "Telekom" to za bezbednost države nije dobro. Zašto? Građani Srbije treba da zamisle da je "Telekom", evo, na primer "Železnica Srbije", ako se prodaje sve, da neko drugi bude većinski vlasnik – ide sve. Drugim rečima, idu i šine, idu i pruge. A, to danas koriste tj. tu infrastrukturu i mrežu: i Policija i Vojska i bezbednosne službe. Drugu mrežu, drugu infrastrukturu nemaju za korišćenje u slučaju telekomunikacija, fiksne telefonije, internet komunikacije itd.
Videli smo gužvu po pitanju ovog amandmana, koji je, da li predat na pisarnici ili je predat portirima, od strane Ombudsmana, valjda će se i to utvrditi, u svakom slučaju, vidimo da BIA koristi tu infrastrukturu u skladu sa zakonom i dan-danas. Ako to prodamo, na primer, kao što se priča, "Dojče telekomu", ne vidim čemu onda priča bilo koga u ovoj državi o vojnoj neutralnosti. Odmah možemo da se pakujemo i da idemo u NATO. Nikakvih više razloga za priču o vojnoj neutralnosti nema. Mi smo i onako i ovako devedesetih više izgubili te ratove na polju informisanja nego na vojnom polju, kao i na polju informacija, to svi znaju. Danas nije bitno da li imate 5.000 ili 100.000 vojnika. Bitno je kako su obučeni i da li su profesionalni, ali je, u svakom slučaju, najbitnije kakve informacije imaju oni koji ih vode, i koliko brzo i koliko tačno.
Ono što je, po mom mišljenju, potrebno uraditi jeste izdvojiti mrežnu infrastrukturu "Telekoma" u posebno javno preduzeće, pa onda sve ostalo pustiti u prodaju. Ali, vama je to problem jer ste obećali puteve, autoputeve, subvencionisanje poljoprivrede, obale utvrda, šta sve ne od prodaje "Telekoma", kao da ne znam koja cena će se postići.
Ponavljam još jednom pitanje za predsednika Vlade – da li je Vlada uzela u obzir mišljenja koja je dobila od Policije, Vojske i bezbednosnih službi i da li se sprema, što bi trebalo uraditi, da izdvoji mrežnu infrastrukturu u posebno preduzeće, pa onda da pusti "Telekom" u prodaju? Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, borba protiv organizovanog kriminala. Pitanje je opet o slučaju Šarić. Vidimo da je aktuelno. Znamo da je organizovani kriminal, to ću ponoviti kao i u četvrtak kada sam postavio pitanje, po svojoj definiciji spoj kriminalnih grupa i pojedinaca iz vlasti ili institucija vlasti u određenoj državi i samo takva organizacija kriminalna se može nazvati organizovanim kriminalom ili organizovanom kriminalnom grupom.

Takođe ne dobijam odgovore na pitanja, hajde ono od četvrtka, još ima nekoliko dana, sačekaćemo da vidimo. Hajde što nisam dobio od ministara ili iz Vlade odgovore na pitanja koja sam postavljao iz ove oblasti, ali sada čekam odgovor od gospodina Radisavljevića, specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Nadam se da će, pošto mu rok ističe tamo negde do četvrtka-petka, da će mi odgovoriti na prethodno pitanje, kako bih mogao da radim i dalje kao narodni poslanik, kao član Odbora za odbranu i bezbednost i da se upoznajem sa tim slučajem.

Uzgred bih upoznao gospodu kolege iz Odbora za odbranu i bezbednost iz vladajuće većine da nemamo predsednika, da tim odborom sada predsedava zamenik koji je iz vladajuće većine, to je, po mom mišljenju, najvažniji odbor u Skupštini. Dobra parlamentarna praksa je da njime predsedava neko iz opozicije.

Mi imamo zaista nezgodnu situaciju da recimo policiju vodi ministar koji je član SPS, a sada bi trebalo odbor da vodi član SPS, isto bi bilo da vodi iz DS, pošto je ministar odbrane iz DS. U punom kapacitetu, a nadam se da će i druge kolege iz opozicionih stranaka, ja ću raditi kao član tog odbora tek kada upodobimo tu dobru praksu, a do tada, naravno, samo kada su nam ove bitne teme ili izveštaji tih ministarstava na dnevnom redu.

Vidimo da klan ili organizovana grupa Šarića preti, juče smo čak čuli takvu vrstu obaveštenja, preti državnim funkcionerima, preti predsedniku države Borisu Tadiću. Prosto mi nije jasno kako neko najavljuje preko televizije da mu je povećanje obezbeđenje, znači, hoće i da obavesti ove koji mu preti da moraju bolje da se organizuju ako hoće da dođu do njega, što je dosta neprofesionalno i čudno, nigde u svetu se tako nešto ne radi, ili je opet u pitanju ono što DS voli, a to je politički marketing, bez neke stvarne opasnosti.

Voleo bih da predsednik države, kao institucija, zaista bude dobro zaštićen. Čujemo da se to dešava zato što su u toj organizovanoj grupi prepoznali Borisa Tadića kao čoveka koji se najviše bori protiv organizovanog kriminala. Više bih voleo, kao narodni poslanik, da su oni to osetili na svojoj koži nego da su prepoznali da je on taj koji hoće to da radi, ali dobro takva je situacija kakva je. Nadamo se da će biti bolje i da će oni osetiti na svojoj koži i da se neće šetati po celom svetu i dalje raditi svoje poslove.

Konkretno pitanje je sada za ministra poljoprivrede. Naime, po našim zakonima nadležno ministarstvo u procesu privatizacije daje mišljenje o tome na koji način će neko preduzeće biti privatizovano. Šarići su 2009. godine, druga polovina 2008. godine, pokupovali veliki broj, preko 30, preduzeća koja se bave poljoprivredom na teritoriji Vojvodine, kao što su i kupovali poljoprivredno zemljište u Vojvodini. To je sada već svima jasno.

Moje pitanje je za ministra Dragina – da li je Ministarstvo poljoprivrede dalo mišljenje što se tiče tih konkretnih privatizacija? Nadam se da će me o tome brzo obavestiti.

Interesuje me – da li je konkretno za svako preduzeće, svaku zadrugu, svako to zemljište koje je prodavano, zna se kome, svi su oni u istrazi, nije tako teško to utvrditi, da li je Ministarstvo poljoprivrede, ponavljam još jednom, davalo mišljenja na te privatizacije i kakva su ta mišljenja bila?

Dame i gospodo narodni poslanici, žuta fascikla, znači organizovani kriminal. Pitanje je iz te oblasti.

Imam isti problem kao prethodne kolege koje su govorile. Doduše, navikao sam na to, niko već duže od godinu dana ne odgovara ni na jedno pitanje. Da li su toliko komplikovana moja pitanja, to zaista ne znam, ili su komplikovani odgovori.

Prošli put kada sam postavio pitanje to je bilo pre 40 dana. Direktno sam ih postavio predsedniku Vlade koji je sedeo ovde, gledao u balkon. Nije mi ništa odgovorio, postavio je on meni pitanje, kao da je bio dan za postavljanje pitanja poslanicima a ne Vladi, i kasnije nisam dobio ni u pisanom obliku odgovor.

U svetlu najavljene borbe protiv organizovanog kriminala od strane ove vlasti želim da konkretizujem pitanje i danas ću ga konkretno reći kome jasno postavljam to pitanje u nadi da ću u roku od nekoliko dana predviđenih Poslovnikom našim i dobiti odgovor.

Naime, organizovani kriminal i u teoriji i u praksi ne postoji i ne može da se razvije bez podrške uticajnih pojedinaca iz vlasti ili nekih institucija u vlasti. Dobro znate da to što sam govorio pre 40 dana se tiče one velike afere ili velikog pokušaja hapšenja, oni su u bekstvu, kriminalne grupe Šariće, posle hapšenja u Južnoj Americi, zaplene ogromne količine kokaina, čime se ova vlast hvalila zajedno sa američkom agencijom koja se bavi borbom protiv narkotika DEA.

Tada sam jasno ponovio da je sve to povezano sa dotičnim Antonom Stanajem, koji je kod nas uhapšen, osuđen, jedan od suvlasnika firme crnogorske "Rokšped". U jučerašnjim novinama "Danas" imate, gospodo poslanici, čitavu piramidu u Srbiji kako idu firme koje su oni kupovali.

Posle njegovog hapšenja je uglavnom išlo do poništavanja tih privatizacija, ali ono što ste vi pokušali, da zamenite tezu u toj čitavoj raspravi medijski kada su postavljana pitanja, vi ste postavljali pitanja o tome kako su oni radili, kako su se bavili svim tim. Jasno sam rekao da su oni kao grupa koja se bavila trgovinom narkoticima praćenih od 2004. godine, hapšeni neki od njih 2007. godine, poput brata Darka Šarića, Arse Šarića u Beogradu sa 20 kilograma heroina.

Međutim, ono što je njihov posao i gde se oni pojavljuju u drugoj polovini 2008. godine, od kada ste vi vlast, a to je kupovina, vi to očigledno ne biste ni znali da ih Dea nije otkrila da postoje kao kriminalna grupa i da se nalaze u Vojvodini, to je kupovina svih ovih firmi koje je kupovao Anton Stanaj preko kapitala prve crnogorske banke i "Metals banke", gde je AP Vojvodina držala novac i drži dan-danas, i kupila tu banku da od nje pravi prvu razvojnu banku Vojvodine, kupovala preko Akcijskog fonda te iste firme. Znači, kupovala je na berzi.

Kada su poništene privatizacije Šarići su na taj način, u vreme vaše vlasti, došli u Vojvodinu i kupovali te firme i da se nije otkrilo ovo sa kokainom u Južnoj Americi, oni verovatno ne bi bili ni jureni ni hapšeni.

Koliko tu ljudi ima, reći ću samo jedno ime, već sam ga pominjao – Zoran Ćopić-Ćopa. Meni su radnici IKL-a doneli zaključak koji je čovek potpisao kao predsednik Upravnog odbora te firme 26. januara 2010. godine, a on je pod istragom od Stanaja, od 2007. godine. Čovek potpisuje i vodi firme i dalje, niko ništa ne radi.

Inače, bitno je utvrditi učešće pojedinaca i učešće institucija. Moje pitanje za Miljka Radisavljevića, specijalnog tužioca za organizovani kriminal – da li se vodi istraga u slučaju Šarić u pravcu saradnika među pojedincima u vlasti, u institucijama države Srbije i da li će se, ako se vodi takva istraga i kada krenuti sa hapšenjem istih i procesuiranje?

(Predsednik: Završite rečenicu.)

Pa, valjda mogu da završim pitanje?

(Predsednik: Završite rečenicu, a ne pitanje.)

Pa rečenica je pitanje.

Zaista ne znam kakve veze ima hapšenje poslanika sa izbeglicama i sa ovim predlogom zakona. Mislim da je trebalo da reagujete. Čovek priča o hapšenju poslanika. Kakve to ima veze, jedno sa drugim?!
Nemojte da brinete. Zamolio bih gospodina Dačića da ne hapsi baš sve – nemojte da hapsi ove tajkune o kojima se priča ovih dana, jer, oni su jedino bogatstvo koje nam je ostalo u ovoj zemlji, pored vas, takvi kakvi ste, kao izvršna vlast. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospođo predsednice, po članu 27. dužni ste da vodite računa o redu na sednici, o vođenju sednice i kada sam krenuo ovamo, pošto je kraj zasedanja, pogledao sam kroz prozor i video neverovatan broj policajaca ispred zgrade Skupštine. Da li ste ih vi pozvali? Ne znam ko je pozvao tolike policajce, ako radimo nešto u interesu građana, naroda, ako to narod podržava, šta će nam ispred tolika policija, od koga da nas štiti? Od našeg naroda? Ne znam zašto tolika policija ispred? Interesuje me ko ih je pozvao i zašto je toliko policije ispred, kada je potpuno normalan radni dan, radimo nešto normalno, narodni smo izabranici, narod mora da podrži to što radimo, nema nikakvog problema.
Zaista me interesuje ko ih je pozvao? Sada ne mogu da obavljam svoju dužnost na pravi način. Isprepadan sam od tolike policije ispred. Ne znam šta da radim u ovom trenutku. Kako sada da glasam po savesti? Da li treba policija da mi utera da glasam po savesti nekoj njihovoj, čijoj, na koji način? Nije mi jasno. Baš me interesuje ko je pozvao toliku policiju?

Dame i gospodo narodni poslanici, parlament je mesto gde treba da se iznose različiti politički stavovi, najbitnije i najvažnije mesto u zemlji, ali treba da se radi ozbiljno na izgradnji celog našeg društva, institucija i svega ostalog što jednu državu čini državom.
Da se nadovežem na izlaganje prethodnog kolege, Izrael ne samo da kaže da je država, nego pokazuje da je država svakog dana. To je ono što je razlika između njih i nas. Mi govorimo, ali često ne pokazujemo da smo država, u mnogim situacijama.
Ovaj set zakona je nešto što je, po mom dubokom ubeđenju, dobro za državu. Treba da se nastavi ovim putem, pre svega u borbi protiv organizovanog kriminala i radi jačanja institucija, jer je očigledno da naše institucije nisu dobre. Dobro je da učimo od onih država koje imaju jake institucije, da u saradnji sa njima učimo dobre stvari i da ih primenjujemo kod nas, pošto je činjenica da kod nas institucije ne funkcionišu.
Tačno je, takođe, da imamo ovde više različitih zakona, sporazuma, o kojima moramo da govorimo u jednoj raspravi, pa ću se bazirati tokom ovih dvadesetak minuta kroz tri dela na ovih jedanaest tačaka. Na neke od njih neću se ni osvrnuti, već sam rekao da nisu sporne i potrebne su državi Srbiji, ali, reći ću zašto je bitno potpisivati sporazume o policijskoj saradnji sa što većim brojem država, naročito sa državama kao što je Francuska, a takođe je veoma bitno, reći ću i zbog čega, potpisivanje sporazuma o policijskoj saradnji sa Švajcarskom Konfederacijom i Izraelom.
Iz prostog razloga što, već sam o tome govorio kada smo govorili o strategijama nacionalne bezbednosti, strategiji odbrane, to su zvanični podaci UN, 93% ukupne proizvodnje heroina u svetu se proizvodi u Avganistanu, a skoro sto posto prodaje na tržištu EU, pa i nekih država koje nisu u EU, poput ovde pomenute Švajcarske, obavlja albanska mafija, koja se po podacima UN zvanično u njihovim aktima vodi kao četvrta mafija po snazi u svetu. Ali, ta albanska mafija nisu Albanci iz Albanije, nego Albanci sa Kosova i Metohije u 99% slučajeva, znači, naši građani, pošto je Kosovo i Metohija sastavni deo države Srbije.
To su ljudi koji, zahvaljujući tom novcu, već decenijama unazad finansiraju taj projekat nezavisnosti Kosova. Naravno da je potrebno, u čitavoj ovoj našoj borbi za Kosovo i Metohiju, da imamo policijsku saradnju sa tim državama. Reći ću vam da se upravo u Švajcarskoj i Nemačkoj nalaze baze tih kriminalnih grupa koje prodaju avganistanski heroin na tržištu EU. Ima tri miliona registrovanih zavisnika u državama EU. Ko zna koliko ima korisnika. Verovatno je dvocifren broj, još ako se uzme u obzir i Švajcarska, koja nije u EU, Norveška, velike države kao što su Rusija, Ukrajina, naš deo Balkana, uglavnom 99% tog tržišta i prodaje heroina kontrolišu upravo Albanci sa Kosova i Metohije.
Onda nije ni čudo što je Avganistan prvi priznao Kosovo kao nezavisnu državu, čak pre nego SAD ili susedna Albanija. Oni su to prvi uradili, naravno, pošto su im komplementarne privrede. Najvažniji proizvod iz Avganistana, gde se sada nalazi već preko 100.000 NATO vojnika, jeste heroin, a desetak hiljada NATO vojnika se nalazi u Bondstilu, pre svega američkih, na Kosovu i Metohiji. Vidite, imaju te veze preko toga i sa Albancima.
Kolege koje su u delegaciji u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta, koja predstavlja Srbiju tamo, znaju... Otvoreno govorim o tome i vaše kolege koje su u toj delegaciji mogu da potvrde da se često poslanici iz Italije ili Švajcarske u toj delegaciji slažu i podržavaju tu priču i govore da bi to pitanje već jednom trebalo da bude rešeno, da oni ne šalju svoje vojnike u Avganistan da bi neko štitio tamo proizvodnju heroina, nego pravljenje civilnog društva, ali izgleda da se dešava nešto sasvim suprotno.
Zbog toga je baš potrebno sa Švajcarskom i sa Izraelom, koji se i protiv toga bori, jer deo tog novca od prodaje heroina se sigurno koristi i protiv države Izrael, u borbi muslimanskih ekstremista protiv države Izrael...
Zato je potrebno još više ovakvih sporazuma praviti, ali ne samo sporazuma, nego je potrebno i sarađivati. Mislim da mi kao država, bez obzira na kapacitet, snagu, ekonomsku situaciju, imamo dobru policiju i moramo i po tom pitanju, uz dužno poštovanje... Pričaću i o tom kokainu iz Južne Amerike, on nije bio u najvećoj meri namenjen našem tržištu, iako se radi o ljudima koji su sa ovih prostora, nego tržištu zapadne Evrope.
Ovo pitanje je daleko opasnije po nas i mislim da bismo morali da počnemo da pravimo možda čak i čitave timove ljudi koji će se time baviti i, ako treba, tamo, u saradnji sa tim policijama, razbijati te šiptarske narkokartele. Jer, na taj način ćemo slabiti poziciju Hašima Tačija i onih koji vladaju na Kosovu i Metohiji, gde privreda ne postoji, gde je nezaposlenost 80% i gde se oni samo zahvaljujući tom novcu i političkoj pomoći država koje ih priznaju održavaju na vlasti. Još uvek nema socijalnih nemira, iako su na Kosovu i Metohiji i Albanci veoma nezadovoljni životom.
Drugi deo ovih zakona su ovi sporazumi o readmisiji. Oni se baziraju, kao što je rekao ministar, na Zakonu o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koji nezakonito borave. Govorio sam o tome kada smo ovde pričali o produženju plavih pasoša. Taj zakon je donet na osnovu sporazuma koji su potpisali u ime EU Rui Karlos Pereira i Franko Fratini, a u ime Srbije Dragan Jočić. Toliko o tome kako je ova vlast zaslužna za viznu liberalizaciju itd. To je nešto što je država Srbija radila u kontinuitetu i prethodne dve vlade su to radile i, ponavljam, mnogo više onoga što je bilo potrebno da se uradi da bismo došli do vizne liberalizacije urađeno je tada. Hvala bogu, došli smo.
Naravno da će biti negativnih efekata, kao i danas, ili incidenata, koji se pojavljuju. Toga je bilo i sa Rumunima i sa Bugarima, sa svima onima koji su ili postajali članice EU ili imali ovakve vrste sporazuma.
Ono što želim da kažem, što je veoma bitno, na osnovu ovog zakona se vidi da, u suštini, samo sa jednom državom članicom sada potvrđujemo, to je Italija, ali radimo i nešto što je bitno sa Norveškom i Švajcarskom. Po ovom zakonu smo dužni, jer su i to zemlje „šengena“, da nešto slično potpišemo i sa tim državama; to se i vidi na kraju ovog zakona, lepo piše da se preporučuje da takve sporazume potpišemo i sa tim državama i dobro je što smo ih potpisali.
Međutim, ono što je bitno reći za čitavu ovu situaciju kod nas sada, kada smo već tu i kada potpisujemo ove sporazume, a zaista se radi o državama koje su priznale nezavisnost Kosova, znači Norveška, Švajcarska i Italija, kao članica Evropske unije... Međutim, šta su definicije ovog zakona? Ovi sporazumi nam to omogućavaju. Pitanje je samo kako ćemo mi kao država i ova vlada u nekoj kampanji o tome da je Kosovo naše, koju bi trebalo da radimo, a ne da gledamo kampanju koju vodi kosovska vlada o tome da su oni najmlađa evropska država i njihove spotove koji se pojavljuju na svim bitnim evropskim televizijama...
A, te iste članice Evropske unije potpisuju sa nama sporazume u kojima, na primer, definicija u članu 1. pod b) kaže da je državljanin Srbije bilo koje lice koje ima državljanstvo Srbije, u skladu sa njenim zakonodavstvom. Znači, praktično Italija potpisuje sa nama, i ovim sporazumom mi to ratifikujemo, da su za nju državljani Srbije oni koji su u skladu sa našim zakonodavstvom. Znači, u skladu sa našim zakonodavstvom i oni kojima je prebivalište na Kosovu i Metohiji treba da se da vrate nazad. Džabe to njihovo priznanje. Kad pričamo o onome da li je posredno, neposredno, pravi se jedno zamešateljstvo, što u ovom slučaju nama može da odgovara, da kažemo – čekajte, kako vi to priznajete?
Recimo, baš je u Italiji Kosovo priznala vlada koja je bila u padu, a posle toga su raspisani izbori. Nikad u parlament sa tim pitanjem nisu smeli da uđu kao vlada, a to i ova izbegava da uradi, zato što znaju da ne bi imali podršku parlamenta. Čak je sadašnji premijer Italije rekao da će, shodno odluci Međunarodnog suda pravde, tom savetodavnom mišljenju, Italija možda i promeniti stav po pitanju nezavisnosti Kosova. Da vidimo da li će se to desiti ili ne. Teško je to u ovim situacijama, naročito ako znamo kakav je odnos SAD prema tome.
Zašto mi ne bismo sve ovo koristili sada i u svrhu našeg interesa i govorili – čekajte, mi to potpisujemo, mi uvodimo evropske standarde i pokazujemo da smo odgovorna država, vi sa nama potpisujete, potpisujete, podržite nas da pregovaramo već jednom normalno o tom statusu i stanite iza toga, a ne iza jednostranih akata.
Takođe, u članu 3, gde je readmisija državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva, imamo jedan stav koji kaže: „Srbija će takođe prihvatiti, na zahtev države članice, državljane bivše SFRJ koji nisu stekli nijedno drugo državljanstvo i čije se mesto rođenja i prebivalište na dan 27. aprila 1992. godine nalazilo na teritoriji Srbije“. Znači, ako je u Đakovici, on je naš državljanin zbog prebivališta. To predviđa ovaj zakon, koji je važeći, kao sporazum i za države članice EU i za nas.
Zato mislim da je potrebno ovo ratifikovati i mislim da je možda čak potrebno krenuti u jednu bržu akciju, bez obzira na to što će neko reći da trošimo novce u vreme ekonomske krize, ali da se ministar rastrči malo po tim zemljama EU, naročito onim koje su priznale Kosovo i Metohiju, i da potpisuje ove sporazume, da ih ratifikujemo što pre.
Opet kažem, uz to je potrebna jedna kampanja, gde bismo to objašnjavali javnosti, jer je javnost veoma bitna na Zapadu i građanima i državama članicama EU. Vidite li kako neke stvari mogu da se promene i kod njih kada saznaju pravu istinu? Vidite kako se napušta odjednom taj entuzijazam za borbu u Avganistanu ili Iraku kada su saznali pravu istinu o svemu što se dešava tamo i kako se sve veći broj država članica NATO pakta povlači i traži da povuku vojnike? Englezi imaju velike probleme da objasne svojoj javnosti zašto su tamo poslali još dodatnih 500 vojnika. Barak Obama, koji je obećao da će povući vojnike, sada mora da objašnjava kako šalje novih 40.000 vojnika da bi onih 70.000 koji su bili tamo što pre vratio nazad, da završi posao.
To mi malo liči na ove ovde kod vas, savetnike koje ima predsednik države. Čini mi se da oni više vladaju ovom zemljom, nego on. Iz nemoguće situacije spinuje se neka priča da je nešto sasvim dobro, dok narod vidi se da sve teže živi, da su sve niže plate, sve veći broj nezaposlenih. Sutra ćemo, kod sledećih tačaka dnevnog reda… Sada nešto što je aktuelno, nešto što se od Srbije stalno traži.
Samo, zaboravio sam jednu rečenicu, ovo je bitno i za rad parlamenta, vezano za albansku mafiju, heroin i sve ostalo. Bio sam u poseti Albaniji ispred ovog parlamenta u okviru Parlamentarne skupštine NATO pakta, tri dana. Bilo je trinaest poslanika iz cele Evrope, bili smo primljeni onako... Podneću izveštaj Odboru inostranih poslova, primili su nas predsednik države, predsednik Vlade, predsednica Skupštine, ministar inostranih poslova, koji bi danas trebalo da bude ovde.
Inače, reći ću vam, taj ministar inostranih poslova ispred mene je izgovorio (ministre, to da znate, da se tamo proveri ili kada se razgovara sa njim) da je pre desetak, petnaest ili dvadeset dana dao 40.000 evra ovoj srpskoj partiji (liberalna ili kako se već zove) koja učestvuje u kosovskim organima vlasti i koja tamo radi, a dobija ispod 1% glasova građana Srbije, kao pomoć srpskom stanovništvu. Pitao sam ga kojem to srpskom stanovništvu pomaže, koga oni predstavljaju, sa tih 40.000 evra? On je ostao bez odgovora, nije znao koji je procenat na izborima bio ni koliku su podršku građana dobili na tim izborima.
Jedna stvar je interesantna, na direktno pitanje koje je jedan kolega poslanik postavio – koji su bezbednosni rizici za Albaniju, ministar odbrane je rekao – sever Kosova, zato što tu teritoriju niko ne kontroliše, pa preko te teritorije... Vidimo, kolega Krasić je pročitao, da nije tako, Dunav ne ide kroz Kosovo i Albaniju, naravno da je tranzit iz Avganistana preko Turske, Crnog mora i Dunavom lakši preko Rumunije i Srbije itd., ali to da ne objašnjavamo. Rekao je da je ta teritorija opasna zato što se preko te teritorije, jer je niko ne kontroliše, ni Priština, ni Beograd, vrši tranzit droge i ljudi, trgovina belim robljem praktično ide, što je potpuni nonsens i glupost.
To može biti opasna stvar za nas i možda jedna od stvari o kojima treba da razmišljamo, da se ne dogodi da tamo upadne KFOR ili ne znam ko, Euleks, KFOR, policija, vojska neka, na sever Kosova, u ove opštine i da kaže kako su upali da jure kriminalce koji diluju drogu po Evropi, da im to bude način i opravdanje da taj deo integrišu u celo kosovsko društvo. Teza o kojoj treba razmišljati i za koju se treba pripremati, možda treba već unapred da je razbijemo. Vreme polako prolazi.
Sporazum sa Hrvatskom o policijskoj saradnji je potreban zbog te regionalne saradnje, borbe protiv kriminala, koji ne zna za granice, ali nemamo sa Crnom Gorom, a juče je bila žestoka rasprava u crnogorskom parlamentu o tome.
Mogu da pozdravim ova nova hapšenja Šarićevih saradnika u Srbiji, sve u skladu sa onim što sam govorio pre dve nedelje, kada ste vi aplaudirali ovde predsedniku Vlade, a ministar, nažalost, nije bio prisutan. Ispostavilo se da je sve ono što sam govorio tačno, a da je sve ono što je govorio predsednik Vlade bila neka maska, koju je koristio Tijanić posle na onaj način na koji je koristio, a videli smo posle šta se dešavalo sa SMS porukama sve ovo vreme i kakvi su bili izveštaji sa te sednice od četvrtka.
Pohapšeni su opet neki Pljevljaci, Marinko Vučetić, koji je bio direktor na Paliću. Sve je to rađeno za Darka Šarića. Onda je pretresen stan Nebojše Jestrovića, koji ne može da se nađe, inače je bivši direktor „Future plus“ Caneta Subotića. Policija radi to, nastavlja se „Memfis akcija“ itd., Antona Stanaja koji je imao ovde… Inače, taj Nebojša Jestrović, koji je pobegao, takođe je Pljevljak i traži se.
Tada sam postavio pitanje i za načelnika UBOPOK-a, koji je takođe Pljevljak i bio je dobar prijatelj sa Terzićem, u naše vreme postavljen za sekretara za bezbednost, ali je sada načelnik UBOPOK-a. Da li radi posao kako treba ili ne, to je vaš deo i vi ćete to utvrditi.
Očigledno je da sa onim što sam tada govorio o „Metals banci“, o Antonu Stanaju, uhapšenom, o Prvoj crnogorskoj banci Ace Đukanovića, dolazimo i do samog Mila Đukanovića i Caneta i čim se ta dva imena spomenu, odmah se pojave ovde neki političari koji počnu njih da štite i pričaju kako treba da govorimo o dobrosusedskoj saradnji, a borba…
(Predsednik: Vreme.)
… protiv organizovanog kriminala, završavam, traži mnogo više.
Samo želim na kraju da kažem da je potrebno u svemu ovome naći političku pozadinu. Ne mislim da je u vašem kabinetu, to nikada nisam ovde ni rekao, ali sam jasno rekao da zbog onih koji su držali novac u toj banci, koji danas pokušavaju od te banke da naprave razvojnu banku Vojvodine, jasno sam rekao na koga ciljam i gde mislim da se nalazi politička pozadina svih ovih vezanih za slučaj Šarić, Stanaj i svih ostalih …

Ima vremena, gospodine Šaroviću. Ne znam samo zašto vas čudi ova reakcija i odbijanje. Naime, koristim vreme poslaničke grupe.
I ovako i onako, ceo ovaj zakon, da je bilo sreće, potpisalo bi svih 250 poslanika i svi bismo ga doneli, ali teško da to ovde može da se uradi.
Čitava priča oko važnosti institucije kakva je Narodna skupština i o tome kako su vama, kao vladajućoj većini, to bile namere donošenjem ovog zakona, mi smo u raspravi, a mislim i druge poslaničke grupe opozicije, dokazali da to nije istinito, nego da ovaj predlog zakona, a iz njega će izaći poslovnik na koji se poziva gospođa Kolundžija, u stvari, samo treba da posluži nervoznoj vladajućoj većini koja se očigledno unervozila zbog sve teže situacije u zemlji, koja se očigledno unervozila zbog već skupljenih milion potpisa, a biće još više, i koja je juče pokazala, takođe, jednu veliku nervozu.
A želim da kažem još jednu stvar. I ako ovaj zakon bude usvojen, bio prihvaćen ovaj amandman ili ne, nikada se drugi činioci u našem društvu neće odnositi na pravi način prema Narodnoj skupštini Srbije, kako to ona zaslužuje, i neće se odnositi drugačije nego što se odnose i danas. Posle jučerašnje sednice kada smo postavljali pitanja Vladi, predsedniku Vlade i ministrima, u izveštaju ''Javnog servisa'' iz Narodne skupštine rečeno je da je predsednik Vlade postavio pitanje poslaniku, obrnuto. Konkretno, da je predsednik Vlade, Cvetković, postavio meni pitanje, ali moj odgovor na njegovo pitanje nije pušten. To je odnos RTS, ''Javnog servisa'', prema Narodnoj skupštini.
Poslanik sam koji ne podržava ovu vladu i gospodina Cvetkovića, koji kada se obraća gleda u galeriju, a ne u narodne poslanike, javnost u Srbiji ima pravo i to da čuje. Valjda je javnost u Srbiji imala pravo da čuje, a ne samo oni koji gledaju direktan prenos Narodne skupštine, da je Šarić dobio državljanstvo na osnovu starih zakona u jednoj drugoj državi, kada je bila potrebna samo promena prebivališta i ništa više, al' da mu je ova vlada dala novu ličnu kartu, novi pasoš, i to nekoliko dana pre nego što je pokrenuta afera o njemu.
Juče suđenje u Zagrebu, "Metals banka" – Prva crnogorska banka, Aco Đukanović, ništa od toga nije vest?! Nije vest Pajtić i fondovi u toj banci, nije vest kupovina te banke. Nije vest za RTS kupovina pedeset firmi od uhapšenog Stanaja, koje kupuje taj isti Darko Šarić. To nije vest. Ništa od toga u Skupštini kao da nije izgovoreno. To je odnos prema Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovaj parlament samo služi potrebama i interesima Vlade Republike Srbije, a ovim zakonom vi to učvršćujete. Ovim zakonom vi to želite da učvrstite jer ste nervozni, jer nemate podršku naroda, nego samo vas malo više od 126 koji ovde sedite.

Gospođo predsedavajuća, mislim da apsolutno imam pravo na repliku i obrazložiću zašto.

Kada neko kaže da nisam pročitao zakon i kada neko kaže da sam se javio da bih iskoristio da kažem nešto drugo, to nije pravo na repliku?
To nije pogrešno tumačenje? Dobro, radite i dalje kako hoćete, narod će vam vrlo brzo reći svoje.
Gospođo Kolundžija, to što ste pročitali za gospodina Radeta Obradovića, potpredsednika Narodne skupštine, to samo dokazuje sledeću stvar – pa, mi smo bili voljni, mi uvek pišemo to što predlažemo Skupštini, mi pišemo.
Ko vama piše deklaraciju o Srebrenici?! Vi je pišete?! Čisto sumnjam. Šta pričate? Vi ste pisali ovaj zakon? Ne!
Ovaj zakon ste samo prilagođavali Vladi Republike Srbije, zato što ste nervozni. Nervozni ste zato što sam pomenuo Pajtića, uhapšenog i osuđenog Stanoja, sa kupovinom firmi.
Nervozni ste zato što je to politička pozadina, po mom dubokom ubeđenju, slučaja Šarić i što će istraga to pokazati, zato što je tu istu zemlju posle kupovao Šarić u drugoj polovini 2008. i 2009. godine, kada ste vi bili vlast. Vi ste mu dali ličnu kartu, vi ste mu dali pasoš! Sada se ispostavlja da ima pasoš jedne države EU, Slovačke, koja traži da se pasoš vrati nazad.
Ta je banka intenzivno radila sa bankom Ace Đukanovića, a sada je kupuje AP Vojvodina i Bojan Pajtić, dok se sudi za ubistvo Pukaniću i svedoči o Đukanoviću i ostalima, Canetu-Žapcu itd, koji se pominju.
Znači, sve sami kriminalci, a znam da su se neki vaši funkcioneri u vreme kada su bili članovi DS, a vi tada niste bili član DS nego neke druge, vozili njegovim avionima po Evropi, koristili ih, a vi sada govorite ko je šta čitao i na koji način uradio.
Gospođo Kolundžija, da ste hteli, mogli smo te predloge da uporedimo, da sednemo i da o njima razgovaramo, pa bismo od rešenja gospodina Radeta Obradovića, ako je lošije od vašeg, sigurno odustali.
Kada to DSS nije pokazivala u radu Skupštine, kada se korektno i pošteno radilo, da hoće da sarađuje i da se donese nešto u interesu ovog parlamenta, države i naroda? Kada?! Uvek smo razgovarali i na ovo smo bili spremni.
Vi ste zatvorili vrata, radili ste iza zatvorenih vrata. Želeli ste ovakav zakon, a ne mi.
Pa, zato što smo vam dali nešto suprotno kao predlog, šta ste mislili?! Pokušavamo da nađemo prostor da kažemo nešto, jer ste stegli komplet i ne date. Juče je to dokazao izveštaj sa sednice, kada se postavljaju pitanja predsedniku Vlade i Vladi, a predsednik Vlade postavlja pitanja poslanicima, ne zna, čovek, šta da kaže, jer je, onako, slučajno tamo gde jeste.

Gospođo Kolundžija, nisam rekao ''drž'te lopova'', mi smo lopove hvatali!
Godine 2007. Arsu Šarića, usred Beograda, sa 20 kilograma heroina, uhapšen i osuđen, brat od strica Darka Šarića. Mi smo lopove hvatali, i uhapsili Antona Stanoja, ličnog prijatelja Mila Đukanovića, koji je kupio preko 50 firmi sa lažnim garancijama "Metals banke"! Uhapsili ga 2007…

Govorim o onome što je govorila gospođa Kolundžija meni.

Znači, Antona Stanoja, čiju imovinu kupuje Darko Šarić, a kako će ići delegacija …

Sada sam krenuo na delegaciju.