Gospodine potpredsedniče, imali ste i drugih mogućnosti vezanih za narušavanje Poslovnika u vezi sa obraćanjem prethodnog govornika, gospodina Pavićevića. No, ja imam potrebu da kažem da me prosto iznenađuje njegova fasciniranost terminima, a ne suštinom. Zbog ugleda visokog doma, spremna sam da sa njim razgovaram van sednice.

Poštovani ministre, uvaženi profesore Vekiću, cenjena predsednice, koleginice i kolege, koristim priliku u skladu sa tendencijom da suštinu danas iznesemo ovde u plenumu, a da ne budemo predugi, da istovremeno govorim i kao predstavnik, odnosno izvestilac Odbora za zdravlje, a zapravo stavovi koje smo imali na Odboru se potpuno podudaraju i sa stavovima poslaničkog kluba SPS, te će moje izlaganje biti ujedno i jedno i drugo.

Dozvolite da izrazim zaista zadovljstvo što danas ukazujemo poverenje ljudima koji će kao članovi Zdravstvenog saveta svoju savetodavnu i stručnu funkciju sigurno upodobiti Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i odredbama članova od 150. do 154. jer upravo naša obaveza je da kada nam Vlada predloži imena, personalna, da se danas izjasnimo o njima i da ih izaberemo i da omogućimo da Savet svojim pre svega savetodavno stručnim radom pomogne bolju organizaciju zdravstvenog sistema i naravno pomogne boljem kvalitetu zdravstvene zaštite.

Nezavisna tela imaju svoju autonomiju i garancija da će ovo telo raditi kvalitetno proističe iz činjenice da su predlagači bile najrenomiranije institucije koje se bave zdravstvenim sistemom na različite načine. Dva predstavnika medicinskog fakulteta, po jedan stomatološkog i farmaceutskog, predstavnici svih komora koji su više nego relevantne za rad zdravstvenog sistema, lekarske komore, komore medicinskih sestara i tehničara komora, farmaceuta, stomatologa, komora zdravstvenih ustanova, svi imaju svoje predloge ovde i dostavili su ih Vladi. Ono što je jako važno, oni dobri poznavaoci zdravstvenog prava, posebno u domenu finansija i dobri poznavaoci osiguranja, njihova imena takođe danas imamo ovde, dakle, SANU, Srpsko lekarsko društvo.

To su sve garanti da je predlog koji se nalazi pred nama takav da možemo očekivati da će Savet apsolutno u životu, u praksi ispuniti onu ulogu koja je toliko potreban zdravstvenom sistemu zdravstvenog osiguranja. Dosta dugo govorimo o tome da zdravstvo treba da pretrpi određene reforme i dosta dugo znamo da nema reformi zdravstvenog sistema bez zdravstvenog osiguranja.

U redu. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Nisam zaista uspela u dva i po minuta da iznesem suštinski stav i poslaničke grupe, pa ću sada iskoristiti priliku.

Radi se o tome da će ovo stručno savetodavno telo i te kako biti u relacijama ili saradnji sa nama. Ne samo što ga mi biramo, nego je ono u obavezi da jednom godišnje podnosi izveštaj Odboru za zdravlje i Odbor za zdravlje analizira taj izveštaj, donosi svoje zaključke i obaveštava sve narodne poslanike o tome. Mi ćemo u plenumu imati prilike da zaista tu kreativnost koju će ovo telo očigledno imati, jer zakon zapravo to predviđa, analiziramo da li je autonomnost tela postojala, da li je ta njihova kreativnost zaista došla do izražaja i koliko pomažu u pogledu svojih stručnih i savetodavnih funkcija da naša akta u domenu zdravstvene delatnosti usaglasimo i harmonizujemo sa standardima EU, koliko će zapravo raditi na analizi upisne politike i koliko će pomoći ostalim ministarstvima da sarađujemo i, u skladu sa stavom Svetske zdravstvene organizacije i zdravlja, u svim politikama realizujemo, evo, i mi ovde u Skupštini, taj stav i damo svoj doprinos.

Mislim da će posebno biti interesantno da vidimo kako će predsednik, koga će birati ostali izabrani članovi, a među imenima sigurno možemo očekivati da će akademik Micić ili profesor Davidović ili profesor Paunović ili profesorka Bjegović, Đukanović, dolaziti najčešće ovde ili biti verovatno izabrani za predsednika, da u tim našim razgovorima na Odboru razvijamo nešto što je stub rada jedne savremene parlamentarne grupe kakva smo mi - dijalog. Dijalog na Odboru sa predstavnikom ovog visokog nezavisnog autonomnog tela značiće zapravo i bolju mogućnost za našu kontrolnu funkciju.

Kontrolna funkcija parlamenta i Odbora za zdravlje će moći da dođe do izražaja i kroz ideje koje već funkcionišu na nivou Evrope, kao jedan moderan tip organizacije zdravstvene zaštite. Taj moderan tip je neuporedivo bolje korišćenje resursa zajednice u zdravstvenoj zaštiti. Ideja da samo zdravstvena služba može nešto uraditi, prosto nije moguća i nije ostvariva, ni kod nas, ni u regionu, pa ni šire.

Kada su upitanju naročito osetljive grupe mogućih pacijenata ili već pacijenata, da će Savet i te kako umeti da da savetodavne smernice i da će zajednicu videti kao fokus povezivanja svih onih koji mogu doprineti, na primer, osobama sa metalnim smetnjama. Osobe sa metalnim smetnjama koje često analiziramo i kao počinioce nasilja i različitih krivičnih dela, dok se leče u zdravstvenim ustanovama, ne prave nikakav problem. Njihov problem je kad se vrate u zajednicu, jer nema koordinacije porodice, domova zdravlja, centara za socijalni rad. Jedna takva osoba ako u lokalnom policajcu vidi čoveka koji neguje frendi relaciju i koji će povremeno pitati – a da li odlaziš na kontrole i da li redovno piješ lekove, biće i te kako građanin Evrope i jedne moderne, reformisane Srbije.

Mi na taj način vidimo zapravo mogućnost da nam praktično savetima pomognu ovako renomirana imena, čije su biografije zaista impresivne.

U nadi da još jednom potenciramo da Ministarstvo zdravlja kao predstavnik Vlade za pitanja zdravlja zaista radi svoj posao krajnje savesno u ovim teškim, pre svega finansijski teškim vremenima, izražavam veliko poverenje u aktivnost koju će imati članovi Saveta i poslanička grupa će, naravno, dati svoj glas da oni budu izabrani, u očekivanju da će najveće koristi imati građani, i to zdravi, kao potencijalni bolesnici, a da će organizacija zdravstvene službe biti na višem nivou. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi državni sekretaru gospodine Vekiću, cenjene koleginice i kolege, zaista i ja ima zadovoljstvo da se pridružim kolegama poslanicima i u ubeđenju sam da danas kao parlament šaljemo onim porodicama, onim mladim roditeljima koji su, može biti imali neku dilemu, vrlo jasnu poruku.

Ovaj parlament se oslanja na struku, oslanja se na znanje, oslanja se na činjenice. Mi zaista, bez vrlo konkretnih dokaza nismo danas izgovorili ni jednu jedinu reč. Imam posebno zadovoljstvo što je poslanička grupa SPS, sve vreme intenzivnog rada Odbora za zdravlje na inicijativu našeg uvaženog ministra gospodina Lončara, bila informisana o aktivnostima koje smo vodili vrlo intenzivno, vrlo ozbiljno i to od predstavnika svih institucija u zemlji i svih pojedinaca.

Pozvali smo, naravno i one koji ne misle kao mi, što danas govorimo i mislimo, ali oni nisu došli. Oni su negde sigurniji kada na mrežama pošalju neku poruku zato što može biti da su neki od njih u zabludi, neki može biti u zabludi na bolesnoj osnovi, a neki krajnje tendenciozni i ne žele da se suoče sa argumentima.

Ovaj Parlament je položio veliki ispit danas i veliko je zadovoljstvo što možemo konstatovati da zapravo problem o kome mi danas govorimo ima dve komponente. Subjektivnu i objektivnu. Subjektivna je strepnja roditelja, kako da obezbede nešto što je najbolje za odgoj svog deteta, kako da spreče zarazne bolesti, a vakcina jesu najveće civilizacijsko dostignuće i jesu, zapravo reklestat mnogim zaraznim bolestima i kako da njihovo dete nikako ne bude žrtva ne znanja i zablude?

Naravno, mi moramo biti svesni činjenice da i danas dva miliona dece, za godinu dana umre zato što nisu primili vakcinu. To su podaci Svetske zdravstvene organizacije, to su činjenice. Zloupotreba u našoj sredini ili ne snalaženje, zakona koji su na delu, a mi imamo u nadzornu funkciju, prosto je inspirisala sve nas da se pridružimo jedni drugima i da na Odboru za zdravlje u sastavu kažem vrlo kompetentnih osoba, mi smo pozivali i ministra prosvete jer mislimo da edukacija, znanje ili ne znanje o ovom pitanju vrlo važno, dalo je rezultat da, evo ja sam uverena samo 16 poslanika koji verovatno nisu bili fizički u stanju da potpišu, nisu potpisali Predlog izmena i dopuna zakona koji je danas na dnevnom redu.

Objektivni deo je iskreno, jedno ne snalaženje u tumačenju dva zakona, ali da ne bi bilo nejasnoća oko navodnog nesaglasja člana 15. Zakona o pravima pacijenata i člana 25. Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, mi smo danas ovim tekstom napravili jedno pojašnjenje.

Zapravo šta smo rekli, prvo smo rekli da je imunizacija, odnosno, vakcinacija preventivna medicinska mera. Zašto? Zato što u stavu 2. člana 15. Zakona o zaštiti prava pacijenata, stoji da roditelj, odnosno staralac, treba da da potpis za svaku invazivnu metodu koja se primenjuje u dijagnostičkim i terapijskim procedurama njegovog deteta, odnosno lica za koje je određen kao staralac.

Naravno, tu nije ni rečeno da se za preventivne mere treba tražiti pismena saglasnost, ali pošto je sasvim moguće da pred različitim i u različitim postupcima ne znaju svi šta su preventivne mere, šta su dijagnostičke, šta su terapijske medicinske mere, došlo je do jednog pojašnjenja i mi smo jednostavno definisali vakcinaciju kao jednu preventivnu meru, uz sve ostale kvalifikacije koje smo u definiciji dali ovim predlogom izmena.

Zašto se neki pozivaju na to da u nekim zemljama, pa su navedene tačno zemlje koje su nam po mnogo čemu uzor, nema obavezne vakcinacije? To su Velika Britanija, Danska, Estonija, Litvanija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Finska i Švedska. U svakoj od ovih zemalja, već je u više navrata rečeno, obuhvat vakcinisane dece je preko 95%, nekima čak preko 97%. To su zemlje koje na način kako su rešile pitanje prevencije zaraznih bolesti, danas već izdvajaju ogromna sredstva, jer imaju mogućnost da reše pitanja čak imunizacije masovnih nezaraznih bolesti.

Meni je bliska materija vezana za Alchajmerovu bolest. Znate, danas je pronađena vakcina protiv Alchajmerove bolesti. Radi se upravo na suzbijanju neželjenog efekta, a to je incefalitis i počeće da se primenjuje. Nadam se da će to biti skoro.

Dakle, od vakcina se ne beži, ali zemlje koje imaju visok nivo edukovanosti i mladih roditelja i opšte populacije nemaju one problema sa kojima se srećemo mi. Ne samo mi, nego i Mađarska, Hrvatska, Slovenija, dakle tri zemlje koje su nam relativno geografski blizu, a koje imaju takođe zakonom predviđenu obaveznu imunizaciju dece u prvog godini, odnosno do 15 meseca su ove obavezne vakcinacije. Rešile su to na način kako mi danas ponovo činimo, po drugi put, usaglašavajući ova dva zakonska akta.

Nema sumnje da kalendar vakcinacije koji će biti posebna tema svih nas, a prethodno stručnjaka ovde u parlamentu kada budemo izglasavali nov zakon o sprečavanju, odnosno o zaštiti zaraznih bolesti, nema sumnje da treba da bude detaljno analiziran taj kalendar vakcinacije. U Hrvatskoj na primer, kalendar vakcinacije ministar zdravlja donosi svake godine.

Ovde je bilo postavljeno u nekoliko navrata pitanje sankcija, znate mislim da je neuporedivo bolje da idemo na edukaciju pre svega, zdravstvenih radnika i da zaista lekarske komore i razni stručni esnafski oblici udruženja rigorozno kažnjavaju neznanje. Dakle, stručnjak ne sme da greši. On mora da odgovara i mora da ima odgovornost o kojoj su sve kolege ovde govorile. Ko može da ne zna, ko može da bude uplašen? Gde je nemir, gde je taj subjektivni problem? Kod roditelja koji kada čuje dve različite informacije zaista ne zna kome da poveruje, ali mi smo ovim predlogom zakona ustanovili tačnu proceduru, lekar stručnjak pregleda dete. Ocenjuje da li može biti nekih razloga za privremenu kontraindikaciju, ako dete ima temperaturu niko mu neće dati vakcinu, odložiće za nekoliko dana. To se zove privremena kontraindikacija. Ako ima razloga za trajnu kontraindikaciju, čak ni sam lekar ne sme to da učini, bez konsultacije sa još dvoje kolega. To se radi timski.

Stepen obezbeđenja struke, u svemu što smo danas predložili je za nivo informisanosti i znanja naših roditelja, naših građana više nego adekvatan. Zbog toga mislim da danas zaista svi delimo ogromno zadovoljstvo što u parlamentu nema onih koji prosto hoće zbog zabluda, zbog tendencija, zbog može biti farmakomafije, usuđujem se da kažem taj termin, jer što više zaraznih bolesti, posebno među decom, to je potrošnja lekova veća i o tome treba razmišljati. Ali to je tema, ne za nas u parlamentu, to može biti tema za one organe o kojima je kolega malopre govorio. To su organi istrage, pravosuđa i u drugim zemljama i kod nas.

Naravno, ima onih koji misle da čine dobra dela kada šire zle informacije. Njima možemo i oprostiti, ali znate, njihov uticaj može biti veliki. O tim magovima je govorio kolega Milisavljević dosta. Njima nije mesto tamo gde se oni zapravo nalaze. Njima je mesto na potpuno drugoj lokaciji.

Prema tome, kada svih 250 poslanika bude glasalo za predlog izmena ovog zakona, ovaj parlament će pokazati jednu zrelost kada je u pitanju naša zajednička potreba da zdravstvenu politiku izdvojimo iz svih politika. To će biti prilika da zaista Ministarstvo zdravlja, Odbor za zdravlje koji sada vodi aktivnosti, ali na inicijativu Ministarstva za zdravlje, svim zdravstvenim institucijama, svim vrednim pojedincima ne kažemo hvala, nego samo kažemo – to je vaša obaveza, to je naša obaveza. Hvala vam na pažnji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvek s velikom pažnjom pratim i obraćam pažnju na činjenice o kojima govori gospodin Marijan Rističević, ali bih ovog puta morala malo da ga dopunim i možda neke činjenice da pojasnim.

Od 2009. godine interesovanje za retke bolesti postoji. Naravno da je put do ovog zakona bio poprilično težak i naravno da je Vlada izvanrednom senzibilnošću za vrlo osetljivu materiju dala izvanredan doprinos da konačno imamo tekst zakona koji zaista zaslužuje da svi poslanici u danu za glasanje budu za ovaj zakon.

Ali, moram reći da nije istina da prethodna Vlada nije ništa učinila. Po prvi put je iz budžeta stavka za retke bolesti već 2013. godine postojala, a 2014. godine je bila nešto veća. Ono što zavređuje posebnu pažnju, ovaj saziv Ministarstva i sada je humanitarni fond, koji je sa prilično velikom sumom novca dao sigurnost deci koja boluju od retkih bolesti i to je nešto što je zavređivala dopunu svih onih podataka koje ste izneli, gospodine Rističeviću. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi roditelji male Zoje, gospođo Mujović, Odbor za zdravlje i porodicu je danas bio u prilici, da pozdravi, pre svega, građansku inicijativu kao način iniciranja rada u parlamentu.

Povod je, naravno poražavajući, smrt jedne devojčice, ali snaga roditelja koji su inicirali senzibilnost Vlade, da prihvati početni tekst i da da veliki doprinos amandmanima koji će vam se upravo deliti, kako bismo bili valjano informisani i kako bismo danas u raspravi zapravo dali svoj doprinos u skladu sa činjenicom da je Vlada više nego ozbiljno razmatrala inicijalni tekst ili tekst u načelu o kome danas govorimo, pokazuju da ozbiljne situacije baš kao kada smo više puta i kroz nedavnu i kroz raniju istoriju mi u Srbiji bili, nas nekako okupe, pridružimo se jedni drugima i na jedan valjan način raspravljamo uvažavajući pravila medicinske struke, pravila etičnosti, pravila koja nalaže naravno i formalno pravna procedura da damo dobar odgovor kao narodni poslanici.

Zbog toga, u ime Odbora, želim da prenesem atmosferu Odbora da je upravo podržavanje ovakvih inicijativa i rad Odbora za zdravlje na temu Zojinog zakona, pokazao kao i uvek do sada veliku zrelost poslanika i kao predsednika Odbora, na tome se zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS u ovom parlamentu izražavaju, kako smo to imali prilike da čujemo, veliko zadovoljstvo što  je zdravstvena politika ušla u skupštinske klupe. Očigledno kad ta tema dođe na dnevni red, negde se ne samo uozbiljimo i solidarišemo, nego razmišljamo o nečemu što je duboko ljudski. A ta tragedija, ta bolest, ta tema zapravo može biti deo moje sudbine, sudbine nekog ko je meni jako blizak, hajde da skrenemo pažnju jedni drugima na to kako najbolje da rešimo to pitanje.

Ovde su zapravo tri segmenta, stručni, etički i formalno-pravni. Kroz našu prošlost, svedoci smo činjenice, da naučno istraživačka dostignuća, klinička praksa, zapravo menjaju norme, pa i zakonske norme. Drevni narodi, antički Grci su smatrali visoko moralnim činom, da ako se rodi plava beba sa jako velike visine, kako bi se što manje mučila, da je bace, najmanje 2000 metara se preporučivalo, i smatralo se da samo dobro čine oni koji to urade.

Naravno danas je greška struke, ako se na rođenju ne prepozna tetralogija faloto, jedno ozbiljno oboljenje, kongenitalno oboljenje srca, jer kada se uradi hirurška intervencija takvo dete živi apsolutno kao i svi mi. Ako se uradi odmah neposredno posle rođenja.

Mi danas učestvujemo upravo u događaju koji me asocira na priču koju sam ispričala. Upravo zahvaljujući naučnim dostignućima, zahvaljujući kliničkoj praksi, zahvaljujući sudbini pojedinaca, parova koji planiraju potomstvo, a zadovoljenje roditeljskog nagona je jedan od najjačih nagona, zahvaljujući potrebi da porodica bude srećna ili zna kako da ublaži nesreću, zahvaljujući tome da tekst ovog zakona upravo ide ka svakom od nas, ka svakom od naših građana.

Poslanici SPS će, naravno, sa zadovoljstvom glasati za ovaj zakon. Još jedom želim u ime grupe da izrazim i zadovoljstvo što je Vlada sa velikom ozbiljnošću analizirala tekst predlagača, dr Milisavljevića. Naravno, što su roditelji Zoje dali inicijativu da zajednički radimo na ovom i što šaljemo poruku da nismo slučajno u ovim klupama, pa i stručnjaci, lekari kojih ima dosta u ovom parlamentu, sigurno da imaju jedno osećanje zadovoljstva kada zapravo vidimo da popravljamo zakonodavnu materiju koja će raditi na dobrom informisanju o genetskim bolestima o genetski uslovljenim anomalijama i retkim bolestima. Jer, znate, retke bolesti, ne samo zato što mi do sada nismo obraćali na ovaj način pažnju na njih, nego što je to stav u svetu prema retkim bolestima, spadaju u bolesti drugog rada. Zovu ih i stručnjaci bolest siročad, zovu ih zanemarena bolest. U Americi je standard za tu bolest jedna osoba na 200.000 Amerikanaca. U Japanu, jedna na 50.000. Ovde kod nas, u skladu sa stavom Komisije za javno zdravlje, Evropske komisije za javno zdravlje, u više navrata smo već čuli, u 10.000 ne više od pet pacijenata boluje od jedne bolesti.

Šta je činjenica? Da takvih bolesti ima mnogo, njih je pet do sedam hiljada prema nekim procenama. Da samo u Srbiji blizu pola miliona ljudi, odnosno najčešće dece, boluje od ove bolesti i da je među njima najveća frekventnost 80% genetskih, dakle, naslednih bolesti. Čuli smo da ima i drugih.

Na koji način zakon pristupa ovom problemu? U onim opštim odredbama, pre svega, vrlo dobro definiše pojedine pojmove od kojih su nam neki dosta bliski, pacijent, dijagnostika, medicinske mere, itd. Ali, nekih koji kada čita neko ko je zainteresovan za ovaj zakon i može imati prosečan stepen obrazovanja, može videti da zapravo prenatalna, postnatalna dijagnostika, prediktivna dijagnostika, ciljana dijagnostika, a to su teme ovih zakona, zapravo obuhvataju sve one oblasti, pre svega dobre informisanosti o tim genetskim i retkim bolestima što je jako važno. Zakon, zapravo ima jedan podsticajni karakter i za stručnjake ali i za opštu javnost koja treba da vidi sebe. Pa, svi mi želimo to potomstvo, pa ko želi potomstvo i sa određenim rizicima, ko je taj ko će doneti jednu ili drugu odluku?

Ovaj zakon poštovane koleginice i kolege, kao da je bio malo inspirisan Zakonom o zabrani diskriminacije, jer mi ćemo se složiti da su neke bolesti u našoj praksi još uvek bolesti drugog reda. Neka oboljenja, među koja spadaju neurodegenerativna oboljenja, pomenute su demencije, mentalne bolesti, razna oboljenja koja su praćena invalidnošću, pa evo i retke bolesti, su često nevidljive. Mi često u strahu da najmasovniju kardiovaskularnu bolest rešimo na najbolji način, ovu nevidljivu nekako ne prizovemo svom vidu, fokusu, i negde je ona čak i iza nas.

Ovaj zakon nas obavezuje da mislimo na nju, pa bilo da sedimo ovde, u poslaničkoj klupi i odgovaramo za kontrolne aktivnosti koje su na nama, kako će se primenjivati ovaj zakon, a ne samo danas kako ćemo ga doneti. Ovaj zakon obavezuje stručnjake da daju dovoljno informacija opštoj populaciji, građanima, o tome.

Mi ćemo morati ne samo da napravimo registar pri institucijama za javno zdravlje u Srbiji, što proističe iz ovog zakona, i da vidimo koliko ima ovog ozbiljnog zdravstvenog i socijalnog problema kod nas, nego da vidimo šta će u različitim nivoima ko raditi. Referentne ustanove će naravno postojati. Ministar donosi odluku o tome u kojim će se referentnim ustanovama u kom momentu raditi određene složenije analize, obavljati određene genetičke analize, enzimske analize i gde će se nabavljati oprema koja je potrebna za sve to.

Znate, ja sam danas i na Odboru uzela učešće u raspravi i rekla da je najskuplja za našu zemlju pogrešna dijagnostika.

Mi smo nažalost svedoci činjenice da zbog dijagnostičkih zabluda, imali smo iskustva da su neka deca bez razloga operisana, a zapravo su bolovala od retkih bolesti.

Mi ćemo morati da u kadrovskom planu stručnog usavršavanja predvidimo dovoljan broj stručnjaka. Do sada mi o tome nismo dovoljno vodili računa uključujući i period kada sam ja bila ministar zdravlja, uvek ste limitirani finansijama.

U tom periodu je pokazano dovoljno razumevanja za potrebu da retke bolesti i sve one bolesti koje su bolesti drugog reda budu vidljive. Ukazala se potreba još onda da na neki način negde podzakonskim aktima, negde aktima rešavamo pitanja, ali s druge strane mi kada donosimo jedan zakon, a to je sada onaj formalno-pravni aspekt, moramo voditi računa da ne precenimo potrebu, pa da zakonom regulišemo nešto i što je regulisano drugim zakonima.

Hoću samo sve nas da podsetim da su mnogi segmenti koji se tiču osoba obolelih od retkih bolesti, osoba koje imaju razne genetičke anomalije ili su genetički uzrokovane bolesti, da su mnoga pitanja koja se tiču njih, zapravo korektno rešena u naša dva dosad osnovna zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, da su mnoga pitanja koja se tiču ovakvih bolesti bolesnika dijagnostike, prevencije, terapije, gde je god moguća, a nažalost negde u 10 do 15% je moguća adekvatna terapija, što je takođe poražavajuće, ali iz zakona proističe da je moguć bolji kvalitet života tih osoba i to je ono što je jako važno.

Dakle, i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o socijalnom osiguranju i o biomedicinski podpomognutoj oplodnji, i Zakon o transplantaciji i Zakon o diskriminaciji i Porodični zakon i Krivični zakonik. Sve su to zakoni naravno o evidencijama gde ima elemenata i zato ne treba da se ponavljamo.

Potencira se na krivičnoj odgovornosti na primer stručnjaka. Ja sam mišljenja da je sasvim dovoljan Krivični zakonik i da ne treba izdvajati postupke koji će se posebno odnositi na stručnjake ovog profila.

Zašto, ako ih imamo i čini mi se da je u amandmanima to predloženo da li u amandmanima Vlade ili nekog od kolega, ne znam jer sam imala prilike sada da prelistam amandmane.

Dakle, krivična odgovornost se rešava Krivičnim zakonikom.

Mi možemo formalno-pravne aspekte negde gledati sa aspekta potrebe i racionalnosti, ali zato stručne procedure, etičnost, a etičnost, između ostalog to stoji u zakonu pratiti etički komiteti koji imaju institucije u kojima će se raditi sve ove medicinske usluge koje su predmet zakona.

U tim etičkim komitetima će sedeti više nego kompetentne osobe, kao što će u stručnim timovima koji će se možda zvati multidisciplinarne komisije ili veća, ili kako će se već zvati pošto je bilo različitih predloga u amandmanima, kako budemo usvojili, sedeće najkompetentnije osobe koje će reći u ovih šest meseci nismo uspeli da napravimo dijagnostiku i nismo u stanju to u našoj zemlji da uradimo, ili jesmo, upućujemo dete iz Kuršumlije u Beograd u Klinički centar i tamo će sve biti urađeno.

Ako se ne može to učiniti, predlog će ta komisija poslati da mali pacijent ili uzorak se ili mali pacijent pošalje ili uzorak u neku referentnu laboratoriju van naše zemlje i to nije skupo.

Neuporedivo je skuplje da mesecima leži u bolnici, da roditelji imaju stres, da budu obespravljeni za informaciju o tome od čega im boluje dete, neuporedivo su veće i ekonomske posledice, da ne govorim o etičkim, ljudskim, itd. i iza toga će naravno odgovarajuće instance Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje doneti odluku u skladu sa aktima koje već imaju da to dete treba da ode u inostranstvo.

Saglasnost za sredstva koja će se opredeliti daće ministar. To je jedan dosta dobar krug kontrole novca o kome takođe moramo voditi računa. U svakom slučaju, u želji da možda i kod amandmana uzmem učešća u raspravi, htela bih još jednom da zaista zahvalim svima koji su ispoljili dobro razumevanje za vrlo senzitivnu temu retke bolesti.

Ovo je zakon na koji ćemo biti ponosni i kada ne budemo sedeli u ovim klupama i naravno to činimo u ime svojih kolega socijalista i delimo ideju da je ravnopravnost u svemu, pa i u mogućnosti da se svi različiti ljudi, različitih oboljenja leče sa istom šansom, jedna od civilizacijskih tekovina koju mi moramo da nastavimo.

Poštovane koleginice i kolege, uvaženi ministre, jasno je da bez reformi unutar sistema osiguranja nema reformi u zdravstvu. Jasno je da je postojeća situacija u državi više nego delikatna. Neko mora da preuzme odgovornost za popravljanje atmosfere u zdravstvu.
Juče smo na Odboru imali prilično jedinstveno razmišljanje o tome da to mora biti nosilac izmena zdravstvene politike, tj. Ministarstvo zdravlja. Kako ćemo ići u reforme ako to ne formalizujemo na neki način i kako ćemo operativnije, nego do sada raditi, ako to ne učinimo na način da tamo gde se odlučuje o distribuciji sredstava, kojih ima jako malo, imamo najneposredniji uticaj države? Da je količina novca u Fondu neuporedivo veća nego što jeste, mogli bismo da razgovaramo o strukturi zastupljenih svih koji izdvajaju svoja finansijska sredstva. Međutim, situacija u zdravstvu je zaista alarmantna.
Radi informisanja građana, mislim da jeste važno da se podsetimo da finansiranje ide iz dva izvora. Jedan deo daju građani, penzioneri, poljoprivrednici, zaposleni, ali drugi, ogroman, deo ide iz budžeta. Znate, oprema, prostor, sve što je potrebno za te bitne segmente zdravstva se zapravo finansira iz budžeta.
Dakle, ako država ne bude u ovom momentu pokrenula u okviru izmena zdravstvene politike, koja do sada nije bila adekvatna, slažem se sa svim učesnicima u raspravi, neće moći da nam padne sa neba ni jedno kvalitetno rešenje. Da bismo otpočeli reforme u sistemu osiguranja, Ministarstvo mora imati veći uticaj, a to je jedino moguće na način kako je predloženo tekstom izmena ovog zakona.

Dame i gospodo, možda ne bi bilo loše da pitamo osiguranike šta oni misle? Oni misle da im treba dobro organizovana zdravstvena ustanova u kojoj mogu da dobiju zdravstvenu uslugu na najkvalitetniji način, a ko će o tome odlučiti, ipak oni imaju poverenja u državu. Ja mislim da su možda ovo i pitanja i odgovori.
Naš narod kaže – nije mi žao na malo, nego na nepravedno. A uvek ocenjuje da je nepravedno ono što ide od države, ako misli da nije u redu. Zato mislim da mi u ovom momentu upravo zahteve o kojima kolega Bradić govori jedino možemo realizovati tako što ćemo u one instance gde se odlučuje kako će ići distribucija para za zdravstvo, one koji najbolje poznaju zdravstvene probleme ustanova, njihovi predstavnici u upravnom odboru, mi nikada nećemo moći da imamo predstavnike svih grupa, jer onda bi trebalo da upravni odbor broji stotine ljudi i opet nećemo biti zadovoljni, opet ćemo nekoga ispustiti.
Dakle, dva argumenta. S jedne strane, pravilna distribucija sredstava mora uključiti kod odlučivanja one koji najbolje znaju potrebe zdravstvenih ustanova. Zbog toga se ja zalažem za ovaj predlog i zbog toga kolega Bradić i ja često razgovaramo i složimo se oko mnogih stvari, ali danas zaista ne mogu da se složim. Prosto, kontraargument svemu o čemu govorite je potreba da se zadrži slično stanje. To je neprihvatljivo.
S druge strane, čuje se ovde da ima problema oko finansijskih tokova novca. Znate, pored onih struktura koje su unutar svake ustanove dužne da o tome vode računa, htela bih da podsetim da inspekcijske finansijske službe imaju pravo i moraju sve kontrolisati.
Prema tome, mi sa ova dva pristupa apsolutno možemo korektno rešavati i možda jedino korektno. Prosto imam utisak da se mi ovde ne razumemo. Ne sporim da svi lekari koji pre svega učestvuju u raspravi ovde imaju najbolje namere. Ali, ako smo svedoci činjenice da naš osiguranik ne pita ko mu sedi u upravnom odboru nego pita kakva mu je zdravstvena usluga, mislim da nema nijednog razloga da jedinstveno, kako smo to juče na Odboru, i ovde se ponašamo u skladu sa predlogom koji imamo pred sobom i da za njega glasamo. Dakle, ne za amandman.

Poštovani ministre, uvaženi saradnici gospodina ministra, cenjeni potpredsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, kad imamo u parlamentu priču, debatu o zakonima iz oblasti zdravlja građani vrlo pomno prate šta i na koji način donosimo odluke i šta tom prilikom govorimo kao argumentaciju. Moram reći da je jučerašnja sednica Odbora za zdravlje i porodicu zapravo oslikala na pravi način ozbiljan značaj pristupa donošenju ovako značajnih zakona koje danas imamo na dnevnom redu.

Po prvi put od kada sam u ovom sazivu u Odboru za zdravlje mi smo jednoglasno ocenili da je predložena zakonska materija izuzetno potrebna Srbiji da uredi zdravstveni sistem, da primenom savremenih tehnologija olakšamo pre svega korišćenje zdravstvenih usluga našim pacijentima i da, naravno, pojednostavimo, a uozbiljimo rad svih onih koji rade u zdravstvenom sistemu, u kome radi preko 120.000 naših sugrađana.

Pitanje na koga se odnosi Zakon o zdravstvenoj o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva je zapravo pitanje koje pojašnjava koji su to subjekti u ovoj zemlji koji se bave zdravstvenom delatnošću. To su pre svega sve zdravstvene ustanove iz mreže zdravstvenih ustanova, to je privatna praksa i to su i sve one institucije i subjekti koji se bave zdravstvenom delatnošću,a zapravo ne pripadaju zdravstvenom sistemu. Dakle, to su ta druga pravna lica koja se bave zdravstvenom delatnošću u institucijama socijalnog tipa, u pritvorskim jedinicama, svuda gde postoje ambulante, svuda gde se obavlja bilo koja zdravstvena preventivna dijagnostička, terapijska ili rehabilitaciona procedura.

U tom smislu, zakon je iznedren kao posledica ne samo neadekvatnog, zbog proteklog vremena rešavanja na zakonodavnom planu ovog pitanja, preko tri decenije, dakle, stari zakon je bio nešto što je na jedna način u jednom momentu adekvatno regulisao ova pitanja. Ovo je zakon gde je zub vremena prosto iziskivao da ga moramo doneti, ali s druge strane, činjenica je da razvoj novih medicinskih sadržaja, u pogledu onoga što se događa našim građanima, svima nama, razvoj novih oboljenja sa jedne strane, ali i novih tehnologija i informacionih postupaka je iziskivao jedan novi jedinstven sistem koji će na vrlo kvalitetan način povezati vrlo značajne institucije koje se na republičkom nivou bave zdravstvenom delatnošću.

Ono što jeste možda jedna od najbitnijih komponenti, to je da su sva načela, osnovna načela koja su sadržana u ovom zakonu i obaveznosti, i srazmernosti i svrsishodnosti i uređivanja, prikupljanja i obrade podataka, kvaliteta podataka kao i racionalno korišćenje raspoloživih resursa, ključ da se na ekonomičniji, jednostavniji način, a uz pomoć evidentiranja svega onoga što mi zovemo bazom podataka za svakog ko na bilo koji način ima kontakt sa zdravstvom, pojednostavi na državnom nivou, na lokalnim nivoima, pružanje zdravstvene zaštite i zdravstvene usluge.

Zdravstvena dokumentacija i evidencija se vodi upisivanjem podataka na osnovu ovog zakona u zdravstvenu dokumentaciju i pomoćna sredstva za vođenje evidencije, a iz osnovne zdravstvene dokumentacije i evidencije pomoćnih sredstava za vođenje evidencije izrađuju se individualni i zbirni izveštaji.

Šta to praktično znači? To znači da svaka ustanova, svaka jedinica u privatnoj praksi, svako ko se bavi zdravstvenom delatnošću na osnovu evidencija i dokumentacije medicinske, mora da sačini i pojedinačne i zbirne izveštaje i da dostavi do sada na žalost, uspavanim institucijama za javno zdravlje koje se već dosta dugo ne bave onim poslovima za koja su osnovana od države, i da one na osnovu dobijenih izveštaja sačine programe za sve one segmente koji čine zdravstveni sistem. I za prostor, i za opremu, i za kadrove, i za sanitetski materijal, i za lekove i za informacione tehnologije koje treba da se primene da to predlože Ministarstvu, da Ministarstvo, naravno i ministar svoje predloge u vezi sa svim tim predlozima na Vladi razmatraju i da država zapravo stane na osnovu dobre evidencije i baze podataka iza određenih programa koji će unaprediti zdravstvenu zaštitu.

Gde je ovde onda RFZO? Vrlo bitna karika. On treba da finansira zdravstvenu politiku koju donosi Vlada, i zbog toga izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju i donošenje ovog zakona su danas zapravo vrlo komplementarni. Za Upravni odbor Fonda je više nego važno da tu sede predstavnici onih koji izdvajaju sredstva za Fond. A mi, zapravo, u tom smanjenom operativnom broju od sedmoro, do sad ih je bilo 21 član Upravnog odbora, zaista neprimeren broj, složićemo se, među njih sedmoro, pored četvoro predstavnika države koje će predlagati ministar, imaćemo predstavnika poljoprivrednog osiguranika, predstavnika onih koji su uposleni i žive od svog rada, u radnom su odnosu, predstavnike penzionera. Tako kvalitetan sastav Upravnog odbora zapravo odražava strukturu onih koji treba da se pitaju kako će se novac distribuirati da bi se realizovala zdravstvena politika koju donosi ministar i Vlada RS.

Radi se o zakonu koji će naizgled rešiti formu i sadržinu dokumenta i evidencije. Ali o zakonu koji će i te kako dati mogućnost 23 institucija javnog zdravlja, a to su instituti za zaštitu zdravlja Beograd, Kragujevac, Niš, Novi Sad i još 19 zavoda koji su distribuirani uglavnom po okruzima, daće mogućnost da oni u skladu i sa realnom situacijom u zdravstvu i sa naravno, proklamovanim stavovima i dokumentovanim stavovima preveniranja valjanog, ranog dijagnostifikovanja, lečenja, rehabilitovanja itd, a u skladu sa finansijskim potencijalom predlože program ministru koji će odlučivati na nivou Vlade o zdravstvenoj politici.

Oblasti zdravstvene zaštite ustanovljavaju se ka sledećim grupama zdravstvenom dokumentacijom i evidencijama. Pre svega, usmereni su na zdravstvene usluge, na zdravstveno stanje pacijenata ali i na stanje stanovništva. Pitanje javnog zdravlja i stanja stanovništva kao i kompletna dokumentacija i evidencija vezana, a ima masovniji karakter za zdravstvenu zaštitu u Srbiji je izuzetno značajna.

Druga velika oblast to je zdravstvena dokumentacija i evidencija kojima se prate faktori rizika životne sredine. Znate, faktori rizika životne sredine koji proističu iz eventualne neispravnosti vode, nažalost, budu za nas jedino predmet ozbiljnih razmišljanja kada se dogodi neka havarija ili nešto zbog čega vidimo koliko su nam institucije za javno zdravlje i svi oni koji se bave ovim pitanjima, pitanjima zemljišta, vode, vazduha, radiacionih zračenja, pitanjima koja zapravo deluju kao rizični faktori iz životne sredine, koliko su neposredno vezani za zdravstvo i koliko su značajni.

Zdravstvena dokumentacija i evidencija koja se odnose na kadrove, opremu, prostor, lekove, informativno komunikacione tehnologije su posebna tema i dokumentacija tog dela o kojoj je koleginica Elvira detaljno pričala, a svodi se i na dosije između ostalog, su vrlo korisni.

Šta je dalje bitno u ovom zakonu? Šta je bitno za građane? Građane interesuje koliko traje, koliko se čuva jedan dokument i ko ga može čuvati, medicinski dokument, kako u pisanoj formi tako i u elektronskoj formi. Tako se na primer prema tekstu ovog zakona zdravstveni karton i istorija bolesti čuva deset godina nakon smrti pacijenta ili 90 godina nakon otvaranja. Matična knjiga se čuva trajno kao i stomatološki karton koji često ima forenzički značaj i to je razlog što se tako dugo čuva. Trajno se čuvaju registri kao i podaci koji se vode u elektronskom obliku i koji na taj način zaista mogu služiti i kao baze za naučno-istraživačke radove kako potrebne klinici. Ta povezanost naučno-istraživačkog i kliničkog rada je sa ovog aspekta takođe bitna.

Zdravstvene ustanove, privatna praksa i druga pravna lica dužna su da prikupe i obrade podatke, a takođe da obrada i formiranje odgovarajućih baza podataka u institucijama za javno zdravlje registruje određenim dokumentima, odnosno registrima masovnih i svih onih bolesti koji imaju javni karakter.

Pravo na privatnost, kao i pravo na poverljivosti podataka o ličnosti pacijenta u ovom zakonu je na jedan vrlo suptilan način usklađeno sa zakonom kojim se uređuju prava pacijenata i zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti. Spoj ova tri zakona zapravo govori o tome da zdravlje jeste u drugim politikama i da stav Svetske zdravstvene organizacije o tome da bez zdravlja u drugim politikama, pa i na zakonodavnom planu nije daleko od Srbije i to je zaista jedan od pozitivnih elemenata u analizi ove zakonodavne aktivnosti.

Što se tiče medicinske dokumentacije koja može biti uvek predmet zloupotrebe, juče je na Odboru bilo pitanja šta se događa sa zdravstvenom ustanovom, sa privatnom praksom, sa nekim drugim oblikom rada u zdravstvenim ustanovama kada ona prestaje postoji, šta se onda događa sa medicinskom dokumentacijom?

U ovom zakonu je to jasno precizirano i kaže se da se ta dokumentacija čuva u javnom arhivu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje arhivska građa. Dužnosti čuvanja podataka nadležni zdravstveni radnici i saradnici mogu biti oslobođeni samo na osnovu pisanog pristanka pacijenta, ili njegovog pravnog savetnika, odnosno isključivo nakon rešenja i odluke suda.

Što se tiče metodoloških principa koji se koriste u vezi sa definisanjem, nomenklaturom, klasifikacijom, šifarnicima, ministar, po ovom zakonu, odlučuje o tome, a predlog mu daju institucije za javno zdravlje.

Zdravstvena ustanova, privatna praksa i drugo pravno lice dužno je da uspostavi informacioni sistem koji predstavlja sveobuhvatni skup tehnoloških infrastruktura. Dakle, i mrežnih i softverskih i hardverskih komponenti, zatim organizacije ljudi, ljudskih resursa.

Svi podaci moraju biti kvalitetno obrađeni po ovom zakonu, čuvani, preneti i prikazani, odnosno korišćeni kao informacije za popravljanje zdravstvenog statusa nacije i pojedinaca. Integrisani zdravstveni informacioni sistem služi planiranju, prema tome i upravljanju i zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja. Stoga, ide u one pore života zdravstva i mreže zdravstvenih ustanova i privatne prakse i drugih pravnih lica koja se najneposrednije tiču zdravlja svakog čoveka ponaosob.

Dobro je što je predviđen dosta realan rok za primenu ovog zakona. Predviđeno je da ministar unutar 12 meseci donese podzakonska akta, a da ustanove, privatna praksa i drugi subjekti koji se bave zdravstvenom delatnošću harmonizuju sopstvena akta i počnu da primenjuju ovaj zakon za 18 meseci.

To je jedan dosta realan rok i uz zadovoljstvo da ćemo, uz zakon o pravima pacijenata, zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama i ovim zakonom, biti analizirani i u regionu i u Evropi kao zemlja koja se bavi modernim zakonodavstvom i potrebnim zakonodavstvom za 21. vek i za budućnost.

Izražavam veliko zadovoljstvo što će poslanička grupa SPS sa velikim zadovoljstvom, takođe, glasati u danu za glasanje i za zakon koji tretira pitanje evidencija i medicinske dokumentacije i za izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjeni saradnici ministra zdravlja gospodina Lončara, dame i gospodo narodni poslanici, naš klub je, naravno kao i građani, sa zadovoljstvom prihvatio pripremu za ovu sednicu, jer svaka tema vezana za zdravstveni sistem, za reforme u zdravstvenom sistemu, za dobre korake ka popravljanju uslova za bolje zdravlje građana i te kako jeste tema koja intrigira običnog čoveka zbog koga smo mi poslanici ovde u ovim klupama i imamo dobar zadatak da donesemo kvalitetne zakone da se realizuje zdravstvena zaštita.

Već se čulo, iako je naizgled tema tehničke prirode, pomeramo zapravo termin za ispravu odnosno posebnu ispravu za zdravstveno osiguranje, odnosno ostvarivanje zdravstvene zaštite. Samo je tehničke prirode, ali jeste korak dalje u postavljanju elementarnog cilja za bolje zdravstvo. Jedan od tih ciljeva jeste IT informacioni sistem koji će omogućiti da onog momenta kada naši građani svi budu imali ovakvu knjižicu, 10.000 stručnjaka, među kojima nešto oko 7.000 izabranih lekara i nešto oko 3.000 farmaceuta bude umreženo i svakog momenta se može sticati uvid u to kakva je komunikacija između pacijenata i baš njih. To zapravo i jeste transparentnost o kojoj ovde govorimo i to zapravo i jeste jedan vrlo, vrlo značajan korak u popravljanju uslova za prevenciju, za dobru dijagnostiku, za lečenje, za rehabilitacione sisteme koje takođe treba kontrolisati i stručno opskrbiti za svakog čoveka ponaosob.

Ko su zapravo ti naši osiguranici i kakva je njihova struktura? Meni je bilo interesantno da koristeći podatke RFZO primetim da među zaposlenima nažalost ima samo milion i 640.000 onih koji izdvajaju sredstva za RFZO. Ko puni tu našu banku u zdravstvu dalje? Razni penzioneri kojih ima takođe oko milion i 640.000. Dakle, mi imamo jednu strašnu disproporciju u očekivanju ko ulaže u RFZO.

Još plus broj članova porodice koji iznos milion i 200 hiljada i preko penzionera još 250 hiljada. Kada vidite tu strukturu vi zapravo shvatate da distribucija novca bi trebalo da bude pod kontrolom onih koji izdvajaju taj svoj zdravstveni dinar i da reforme sistema zdravstvenog osiguranja zapravo treba da počnu, ali da one zavise od onih koji pune tu našu banku, odnosno Republički fond za zdravstvenog osiguranje.

Nama dobro poznati principi solidarnosti, uzajamnosti na bazi obaveznosti koji predstavljaju pomalo jednu nostalgičnu nit i sećaju nas na period kada je bolestan čovek imao jednu jedinu obavezu da uzme zdravstvenu knjižicu, da ode kod svog lekara koji će dalje brinuti o njemu kompletno pobuđuju potrebu da razmišljamo o tome šta zapravo treba iz ovih klupa poslati kao ideju i koje su to kategorije koje jesu zapravo najugroženije i o kojima možda sistem mora voditi nešto više računa.

Slažem se da to jesu poljoprivrednici koji treba da imaju zdravstvenu knjižicu. Gde postoji jedna disproporcija? Poljoprivrednik koji radi u toj najvećoj fabrici, ali gde su uslovi za rad najteži, pod nebom. Ako se slučajno dogodilo da je imao tešku hirušku intervenciju, ako se dogodilo da je imao tešku povredu pa nekoliko meseci ne može biti na svom polju i ne može više raditi za svoju porodicu i sebe, nema nešto što je pandan sredstvima koja proističu iz bolovanja.

Mi moramo iz ovih klupa poslati poruku o brizi onih o kojima možda čak i najbliži članovi porodice ne mogu brinuti adekvatno i kada govorimo o tome da treba i u teškim okolnostima da popravimo uslove za sve osiguranike i da oni budu apsolutno ravnopravni, sigurno moramo misliti na one kategorije kao poslanici i davati takve sugestije Ministarstvu da se pored toga da ih stimulišemo da ima što više knjižica pa i tih elektronskih, imaju i određene benefite. Zapravo, to nisu benefiti nego ravnopravnost sa svim ostalim osiguranicima.

Koja je možda to druga kategorija ljudi koji će imati zdravstvene knjižice a čije interese moramo zaštiti i mi i zdravstveni radnici i čitavo društvo? To jesu osobe sa mentalnim smetnjama. Znate, oni imaju pravo da se leče podjednako kvalitetno kao i svi drugi kardiološki, endokrinološki, hirurški bolesnici. Daću vam jedan podatak – iz budžeta iz koga se izdvajaju sredstva npr. za lekove za osobe sa mentalnim smetnjama ide 1,9% u Srbiji, a u svim zemljama u okruženju od 2 do 8%. Moramo razmišljati o toj kategoriji ljudi koja ima pravo da dobije takav medikament moderan koji se već u svetu dvadesetak godina primenjuje da nuns efekti lekova ne budu razlog za stigmatizaciju za omalovažavanje naših pacijenata. Ono zbog čega su osobe sa mentalnim smetnjama upadljive i zbog čega se stepen stigmatizacije povećava jeste njihov izgled, a on nije posledica bolesti, on je posledica već preživele terapije koja se takvim ljudima daje i nuns efekata koje ta terapija daje.

Mi smo na poslaničkoj grupi duboko ljudski razgovarali o čoveku koji će imati ovu knjižicu i treba da je ima i nije sporno da taj rok treba da bude krajem 2016. godine i nije sporno da je za svaku pohvalu stav da milion i 200 hiljada najsiromašnijih i socijalno najugroženijih ljudi treba da je dobije bez ikakve finansijske nadoknade, a naravno da mi svi ostali to učinimo uz neophodne uslove plaćanja koji moraju postojati. Zaista sve košta, pa i ta kontrola o kojoj govorimo i to kako ko može bez neke prinude, nego da se to završi do kraja 2016. godine, ali za sve to vreme, jer mislim da će u kategoriji onih koji će zapravo dobiti ove knjižice biti upravo i neki poljoprivrednici i neke osobe sa mentalnim smetnjama i neke druge kategorije ljudi koji jesu nosioci tih zdravstvenih knjižica pa imaju pravo na osiguranje, da o njima moramo mnogo više svi voditi računa.

Dobar je stav da struka u Ministarstvu šalje određene sugestije Republičkom fondu koji nije samo klasična banka.

Nema samo novac i nema samo potrebu da finansira programe Vlade Republike Srbije i stavove Ministarstva, odnosno dogovorene politike. Oni moraju štititi prava osiguranika. Ne brinem mnogo o onim kategorijama bolesnih ljudi koji su se poprilično izborili s pravom da imamo evropske standarde i nisam protiv njih. Oni moraju biti samo model svima nama i to je poruka naše poslaničke grupe, da zapravo naša briga o nosiocima pa i tih elektronskih knjižica mora biti veća za one koji ponekada nemaju ni uvid, a i ne znaju koja su im prava u pogledu ostvarivanja zdravstvenog osiguranja.

Pored toga što se mi često pozivamo na sentencu „medikus anat, natura kure“ – lekari leče, priroda izlečuje. Svesni smo svi da lekari mogu da leče i da priroda može da pomogne tamo gde postoji jedna realna finansijska konstrukcija, jer zapravo zdravstvo jeste skupo, zdravstvo košta. Bila je prilika nas na poslaničkom klubu da o tome posebno razgovaramo.

Mislimo da različiti nivoi osiguranja treba da postoje, da reforma osiguranja kao prvi korak reforme zdravstva treba da postoji, ali da ta reforma iziskuje, pre nego što se i krene u nju, da sada u ovim uslovima svako ko ima knjižicu o kojoj danas govorimo zna koji je to paket osnovnih usluga na koje ima pravo. To je potpuno u skladu sa idejom da treba da ima uvid u račun koliko to i košta. Dva su razloga, s jedne strane, da prosto popravljamo svest ljudi o tome i da informišemo sve naše građane da zdravstvo zaista košta, a sa druge strane da imamo uvid u to koliko mi to zapravo izdvajamo, svako od nas, a šta se zapravo sa tim novcem događa, kakva je ta distribucija novca. Mi to ne možemo drugačije nego uz uvid u račune koliko nas košta lečenje ili, mnogo je bolje, preventivna aktivnost, bilo koja zdravstvena usluga koju smo imali u bilo kojoj zdravstvenoj instituciji.

U nadi da će koraci Ministarstva zdravlja zaista imati tempo kojim smo i započeli, prošle nedelje smo imali vrlo korektnu raspravu vezanu za jednu temu, danas za drugu, naravno da će poslanici SPS u Danu za glasanje glasati za pomeranje termina i ne samo tehničko pitanje odlaganja vremena kada ćemo svi imati elektronske knjižice, nego svega onoga što proističe od poteza koje čini ovo ministarstvo i ova Vlada na planu popravljanja zdravstvene zaštite. Zahvaljujem na pažnji.

Htela sam repliku pošto sam pomenuta. Očigledno na odboru nisam dobro shvaćena.
Logika nije sporna i dobronamernosti i dobronamerne tendencije da lekari koji su bez posla, a imaju želju da se usavršavaju, trebaju da se usavršavaju i u tom smislu smo se složili, ali se Odbor takođe potpuno usaglasio sa izuzetkom predlagača ovog amandmana da to ne može biti bez nekakve sinhronizacija. Ne može stvoriti ogroman broj visoko specijalizovanih ljudi i stati iza toga, da iza toga nemaju posla, a onda posle kritikovati kako ih školujemo, a oni odlaze u inostranstvo.
Dakle institucija za javno zdravlje i ministarstvo moraju imati plan koliki je to broj ljudi. Složili smo se da je sasvim u redu da do 31. decembra, kako stoji u Predlogu zakona ministar napravi spisak svih deficitarnih specijalnosti i da će u okviru njih biti volonterskih specijalizacija.
Dakle, logika i dobronamernost stoje, ali opravdanost da se sinhronizuje sam ovaj proces. Do sada nije bilo uopšte volonterskih specijalizacija. Sada će ih biti za sve one koji mogu da naprave ugovor u privatnoj praksi ili u mreži zdravstvenih ustanova. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, poštovani ministri i saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, naš poslanički klub se prethodnih dana ozbiljno bavio analizom zdravstvenog sistema i predloženim zakonskim izmenama bazičnog zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ocenjujemo da se reformski karakter izmena ovog zakona ogleda u tome što je u ogromnoj disproporciji zdravstvenih potreba i finansijskih sredstava. Zapravo se u ovom momentu mora ići na one mere koje ne iziskuju nove finansije.
Šta praktično to znači za, slažem se sa mnogima, najkvalitetnije stručne kadrove ove zemlje, stomatologe, farmaceute, lekare? To znači da za one koji su u redovnom radnom odnosu neće vreme biti limit da se usavršavaju, a podsećamo da je stručno usavršavanje obaveza i institucija i svakog pojedinca i da krajnji korisnik, naš pacijent, će imati zapravo najviše koristi od toga. Zbog toga je zaista ovaj predlog zakona kod poslanika našeg poslaničkog kluba, a i u Odboru za zdravlje, naišao na jedan optimizam, model da se nešto može učiniti bez novca, a to je da najstručniji ljudi, očigledno je da se radi o mlađim ljudima, treba da poprave stručnu strukturu u zdravstvenom sistemu i da na taj način omoguće našem korisniku, našem pacijentu, svima nama, jer smo svi mi u potrebi i da budemo edukovani na temu zdravstvene zaštite i da nam se neki zdravstveni problem rano dijagnostikuje, da se lečimo, da budemo podvrgnuti određenim rehabilitacionim procedurama. Dakle, zakon se tiče možda više svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji i zbog toga je njegova vrednost posebno značajna.
Stav Vlade da ovakve zakone šalje ka parlamentu je zapravo vizionarski i pokazuje da probleme možemo početi da rešavamo separatno, ali kvalitetno.
Činjenica je da će se zakon primenjivati i u obrazloženju stoji da će podzakonski akt biti donet do kraja ove godine, da će se primenjivati praktično u svakoj zdravstvenoj ustanova i u privatnoj praksi i u mreži zdravstvenih ustanova koje pripadaju tzv. državnom zdravstvu. Ovo znači da svaki stomatolog, svaki farmaceut, svaki lekar koji je položio stručni ispit i završio staž treba da napravi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno treba da ima ugovor sa osnivačem u privatnoj praksi i to je korak dalje u izjednačavanju uslova za stručno usavršavanje svih ljudi u ovoj zemlji i širenje mreže zdravstvenih ustanova koje potencijalno mogu davati zdravstvene usluge našim građanima. Dakle, svaka laboratorija, odnosno svaka farmaceutska ustanova, svaki dom zdravlja, opšta bolnica, specijalna bolnica, da ne govorimo o tercijarnim i zdravstvenim ustanovama u kojima se obavlja i naučnoistraživački rad i koje imaju posebne institutske karakteristike rada, imaće mogućnost da zanovi svoj kadar. Videli smo da je kod nekih segmenata našeg zdravstvenog sistema, posebno kada su u pitanju pedijatrijske potrebe, to izuzetno, izuzetno značajno.
Kako će taj postupak ići i zašto mislim da se povećava odgovornost većeg broja ljudi u primeni ovog zakona? Odluku o tome da jednoj zdravstvenoj ustanovi treba subspecijalista ili specijalista donosi direktor. On će morati da ima dosta čvrstu komunikaciju sa institucijama koje mnogo nismo koristili u zdravstvenom sistemu, sa regionalnim institucijama za zaštitu zdravlja.
U skladu sa tim planovima, a to znači direktor, menadžment svake zdravstvene ustanove treba da sagleda svoje potrebe, videće kako će da organizuje službu i da radi na usavršavanju pojedinaca. Saglasnost ministarstva će biti sigurno sledeći korak, ali će ministar imati jedan značajan deo obaveza. Do 31. decembra svake godine ministar će videti koje su deficitarne specijalnosti i ono što jeste važno i za nezaposlene lekare, stomatologe i farmaceute biće šanse. To će biti najčešće među volonterima koji su zaista pokazali svojim trudom, radom, koji su pokazali činjenicom da struku neguju i onda kada ne dobijaju nikakvu materijalnu satisfakciju privrženost tom poslu. Oni će sigurno biti u najvećoj prednosti, ali mislim da je jako važno da se moramo oslanjati na mentore iz sredina koje zapravo šalju ljude na specijalizaciju.
Šta je bio praktični problem i šta se događalo i kada smo u prethodnom periodu odobrili 1.700 specijalizacija? Kako da ga pošaljem na specijalizaciju, kad njegov posao u mojoj ustanovi nema ko da radi? Znate u tim ustanovama ima vrlo kompententnih ljudi koji su mentori i taj lekar ili stomatolog izuzev onog perioda koji provodi na medicinskim fakultetima i sluša određenu teorijsku nastavu najčešće provodi u svojoj ili zdravstvenoj ustanovi koja je blizu. Tu će rukovodioci zdravstvenih ustanova, direktori morati da pokažu jednu spremnost za bolju organizaciju. Zbog toga je, rekla bih, ovaj način razmišljanja na zakonodavnom planu i način koji budi kreativnost i obavezu direktora zdravstvenih ustanova da daju više od sebe, a ne da uvek čekaju da im neko pošalje sugestiju kako će oni to da urade, koga će da pošalju, koga će da odaberu i povećava stepen odgovornosti neuporedivo većeg broja ljudi i primarnu zdravstvenu zaštitu i opšte bolnice i fizičko bolničke centre i institute koji se bave zdravstvenom zaštitom privode jednoj većoj praktičnijoj nameni.
Zakon suštinski tretira resurse ljudske koji jesu najbitniji u trijadi koju smo više puta danas svi mi pominjali, prostor, oprema, kadrovi. Bez toga nema zdravstvene delatnosti. O prostoru i opremi dosta znamo, dosta smo i na različite načine razgovarali, ali o tom ljudskom resursu koji je zaista najveći kapital i na koji možemo biti ponosni bez obzira na pojedinačne slučajeve koji ponekad degradiraju rad ogromnog broja ljudi poslanička grupa SPS juče je konstatovala za 126.288 ljudi treba reći da za period tranzicije veliko hvala jer su do današnjeg dana vodili računa o zdravstvenoj zaštiti pacijenata i razvijali prevenciju na način koji često nije bio usklađen sa materijalnim statusom i stimulacijom koju inače stručnjaci u svetu imaju, a zdravstveni i nezdravstveni radnici, među njima 22.000 lekara su u preko 98 slučajeva odgovorili smo humanom, stručnom pozivu i zbog toga smo konstatovali da će ovaj zakon upravo biti jedan oblik zahvalnosti njima, najobrazovanijim kadrovima koji neće više čekati godinama jer nije to bilo samo zakonske dve godine.
Čekalo se na specijalizaciju toliko dugo da neko dok dobije specijalizaciju, dok je završi, dok položi ispit, a onda u praksi počne da uči od svojih kolega kako će te veštine primeniti dođe u proseku do 48 ili 50 godine i onda samo deset godina radi do 15. Hiruške discipline već do 60 godine sigurno isključuju iz prve linije operativce i hirurge. Vrlo malo ostaje mogućnosti da radi svoj visoko stručni posao.
Upravljanje ljudskim resursima, koji jeste tema ovih zakona, je deo formulisanja politike i razvoja kadrova. On treba da pođe od potreba zdravstvenog sistema i ono što je na svima nama, pa i nama koji ćemo učestvovati u donošenju drugih zakona jeste da potrebe zdravstvenog sistema sagledamo realno. Dosta toga je na edukativnom planu urađeno u smislu informisanosti građana o skrininzima, o masovnim bolestima, ali ta kapija zdravlja, primarna zdravstvena zaštita gde bi trebalo 80% građana da ostvari svoju zdravstvenu uslugu ne može imati neki sekundarni tim lekara.
Ne slažem se da najkvalitetniji lekari treba da rade smo u vrhunskim ustanovama. Lekari najkvalitetniji uvek rade svoj posao i da li će se jedna tonzilektonija, operacija krajnika raditi u Pirotu, Kragujevcu ili Beogradu stručni stavovi i postulati moraju biti potpuno isti i stručnost lekara mora biti potpuno ista.
Najkvalitetniji ljudi treba da rade u svakom zdravstvenom timu. Istina je da nivoi zdravstvene zaštite treba da budu različiti i da ne možemo sve raditi i u manjim i u većim sredinama i gde ima kadra i gde nema. Kada se postavlja pitanje npr. nedostatka neke sale za neku intervenciju, moramo znati da nije u pitanju samo sala i nije u pitanju samo oprema. Ko će to raditi? Imamo li kadra?
Te deficitarne specijalnosti o kojima će se ministar izjašnjavati do 31. decembra svake godine i koji će dati mogućnost i mladim ljudima da se usavršavaju one zapravo treba da budu pre svega svakako raspoređene u tom vrhu piramide zdravstvenih ustanova, u kliničkim centrima koji se bave tercijalno zdravstvenom zaštitom i to se mora raditi u Srbiji koja nažalost nije velika, u Beogradu, sve što može u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ne mora se raditi najviša, najsuptilnija medicina na svakom mestu. Ali, ono što se radi na bilo kom mestu mora biti urađeno potpuno isto sa istim stručnim kapacitetima, poštovanjem ljudskih prava, stručnosti i svih parametara kojim se vrlo dobro možemo meriti.
Primarna zdravstvena zaštita je najčešće, nažalost, bila šalter za upućivanje u sekundarne i tercijalne zdravstvene ustanove. Ako se dobro primeni ovaj zakon i ako budemo vodili računa o stručnoj strukturi zaposlenih, mi ćemo zaista moći i preventivne programe da podignemo na viši nivo, jer značajan deo preventivnih aktivnosti treba zapravo da bude izmešten u domu zdravlja.
Nije dobro da lekar, a lekar je najčešće osoba koja je bila najbolji učenik u svojoj srednjoj školi, najugledniji čovek u svojoj porodici, široj porodici, nije dobro da kada završi jedan tako težak fakultet piše upute za svog kolegu koji samo radi u drugoj ustanovi. On treba da bude osposobljen kroz veštine da najveći deo posla uradi zajedno. Veštine su zapravo specijalizacija i subspecijalizacija. Ali, to ne znači da će jednom domu zdravlja trebati 10 endokrinologa. Neće mu trebati vaskularni hirurg. Zna se šta je to što treba domu zdravlja. Treba mu pre svega dobro obrazovan specijalista opšte medicine i određen broj drugih specijalnosti.
Pošto se dosta govorilo o tome da, zahvaljujući naravno i stručnosti zdravstvenih radnika, podignut je nivo zdravstvene zaštite a parametri su, između ostalog, pozitivni, smanjenje neonatalne smrtnosti, produžetak života, dakle, hvala zdravstvenim radnicima što su sigurno sebe uložili i dali ogroman doprinos da ti parametri budu pozitivni, nije loše da se podsetimo da starija životna dob i stimulacija rađanja iziskuju i posebne profile stručnosti u zdravstvu. Dakle, starije životno doba donosi i neke novije bolesti i ima zahteve za nekim novim organizacionim šemama, uključujući i palijativno zbrinjavanje.
Danas su se dosta pominjale kardiovaskularne bolesti, maligne bolesti, dijabet, hipertenzija, rizična ponašanja. Htela bih prosto da podsetim javnost da je Svetska zdravstvena organizacija izašla sa jednim parametrom: do 2020. godine drugi faktor po onesposobljenosti za rad, posle kardiovaskularnih bolesti, biće depresija. Dakle, imamo i dušu i moramo se malo prisetiti da kad lekari, a i kad kao pacijenti odlazimo u zdravstvene ustanove, to jedinstvo tela i duše jeste nešto što iziskuje obrazovanje i stručnog kadra i nas samih.
Ono što mislim da jeste važno, to je da međunarodna iskustva i standardi treba da utiču na nas da donesemo sopstvene standarde i mi tu imamo timove koji to mogu i da urade. Mislim da je vreme da neke standarde malo menjamo i u nekom budućem periodu inicijativa treba da potekne od onih koji se neposredno bave proizvodnjom zdravlja, informisanjem zdravstvenih parametara koji su bitni za bolji život i kvalitet života nacije.
Dosledna primena propisa koje smo doneli je jedan od načina da pokažemo da zaista kao društvo sazrevamo, a u domenu zdravlja mi se čini da se to može učiniti na najbolji način.
Broj zaposlenih na neodređeno radno vreme u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže Srbije je, na primer, 2004. godine iznosio 120 hiljada, a danas 113 hiljada. To znači da je zdravstvo ipak imalo na umu sve instrukcije Vlade i apele da se mora ići na smanjenje. Koji parametar u ovom momentu nije dobar u zdravstvenom sistemu? Naime, 24% zaposlenih su nemedicinske struke. To je nešto što je za evropske parametre jako loše. Ukazuju nam i naši prijatelji i saradnici da nije dobro, ali, šta ćemo sa ljudima koji su ceo svoj radni vek proveli u nekoj ložionici ili nekom vešeraju? Ne možemo baš reći – e, mi moramo da menjamo strukturu i ti i tvoja porodica nas ne zanimate.
Zato je obaveza direktora zdravstvenih ustanova da kada ti ljudi koji se bave tehničkim, administrativnim poslovima, odlaze u penziju i nema ih više u zdravstvenom sistemu, da popravljamo strukturu pre svega medicinskim sestrama koje su zapravo duša zdravstvenog sistema. Nega bolesnika u ustanovama tercijalne i sekundarne zdravstvene zaštite nam ponekada zaista jako škripi. Ali, najčešće to nije zbog toga što je taj kadar neodgovoran, nego, naprosto, njega nema dovoljno i o tome govore parametri kojima nas je Ministarstvo snabdelo i o kojima je nešto rekao i ministar.
Pokazatelji obezbeđenosti Republike Srbije i EU prosek u pogledu broja lekara, u nekoliko navrata smo danas čuli, govore da smo mi danas tamo gde je EU bila 2004. godine, na 100 hiljada stanovnika tih 307 lekara. Taj broj ne bi bio zabrinjavajući, posebno ne ako taj broj lekara na 100 hiljada stanovnika u Srbiji uporedimo sa zemljama regiona. Ispod nas po ovom parametru je i Mađarska i Hrvatska i Rumunija i Crna Gora i BiH i Turska i Albanija, ali su daleko ispred nas po ovom parametru zemlje EU, Austrija, Nemačka posebno, tako da Francuska i Nemačka imaju posebno dobre parametre.
Takođe još jedan segment o kome jeste bilo reči, a koji je u domenu svih nas, pa i poslanika, jer smo izabrani predstavnici građana, to je segment da parametri na osnovu kojih mi zaključujemo kakvo nam je zdravstvo su prilično ilustrativni. Ako u Nišavskom okrugu na 100 hiljada stanovnika ima 424 lekara, a u Sremu 209, da li možda to govori o tome da svi mi koji smo iz pojedinih sredina poslati ovde da radimo na zakonodavnom planu nismo dovoljno uticali kroz akta koja smo donosili da uravnotežimo jedan ravnomerni regionalni razvoj ili možda kolege iz Vojvodine treba sebe da pitaju zašto tako velike razlike i unutar samog regiona? Dakle, i jedno i drugo pitanje je pitanje za nas koje su građani poslali da na zakonodavnom planu razmišljamo mnogo šire nego što je jedna sredina, ali jesu dobri pokazatelji za to kako da u narednom periodu drugačije razmišljamo.
Obezbeđenost lekarima je relativno solidna, a primenom ovog zakona obezbediće se stručnost i to na način da anticipiramo da za nekoliko godina zaista ne bismo imali određene specijalnosti i subspecijalnosti. Strateško planiranje kadrova u sistemu zdravstvene zaštite sigurno da je vezano za finansiranje, ali koordinaciju zdravstvenog obrazovnog sistema i tržišta rada mora imati zdravstvena politika kao svoj postulat, zbog toga što ako zajednica medicinskih fakulteta, a ministar je o tome govorio, kroz upisnu politiku i dalje bude produkovala isti broj svršenih studenata medicine, stomatologije i farmacije, ovo će biti jedna palijativna mera koja je dobra za blisku budućnost, ali za dalju budućnost suočićemo se sa sličnim problemima.
Iz razloga koje sam iznela i iz razloga koje neću ponavljati, jer su ostale kolege vrlo korektno o tome govorile, naš poslanički klub će sa velikim zadovoljstvom u Danu za glasanje reći da.

Uvažena gospođo Petrušić, gospodine Šabiću, gospodine Jankoviću, drago mi je što ste sa saradnicima u Domu Narodne skupštine.
Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas kada razmatramo izveštaje i razgovaramo o njima, mi smo u funkciji jednog od bitnijih zadataka i pozicija koju imamo kao izabrani predstavnici građana. Dakle, uz našu predsedničku, zakonodavnu aktivnost, i te kako je nadzorna važna, i mi je obavljamo na način, između ostalog, da razmatramo izveštaje regulatornih tela.
Mislim da je tendencija da suzbijemo diskriminaciju, a jačamo sve oblike ravnopravnosti, prosto jedan korak dalje u razvoju demokratije naše države i da naravno dugujemo svi zajedno zahvalnost svima onima koji su dali svoj doprinos.
Iz Izveštaja se očigledno vidi da iz godine u godinu predstavnici nezavisnih regulatornih tela, koji su ovde pred nama, sa svojim saradnicima ovaj posao zaista rade tako da svest se građana budi. Građani prosto prihvataju značaj razvoja ravnopravnosti na svim poljima i značaj suzbijanja diskriminacije na način kako ko to poima i to nije toliko važno koliko je važno da u svest svih nas na različitim pozicijama, to negde ulazi kao naša građanska, društvena i zajednička obaveza.
Unutar podele zadataka u poslaničkoj grupi kojoj pripadam dobila sam zadatak da razgovaram i da se posebno osvrnem na deo, odnosno na Izveštaj Poverenice za ravnopravnost i to mi čini posebnu čast, jer se radi o ženi i čini mi posebnu čast, kao što bi mi činila da sam dobila i neki drugi zadatak.
Poverenica je sa svojim saradnicima pre četiri godine napravila prvi korak i on je naravno bio težak. Onda je tek svaki peti građanin znao da ona uopšte postoji. Danas većina građana zna i koju funkciju ima Poverenica sa svojim saradnicima način na koji mi u Skupštini smo u obavezi da redovne, a i one druge izveštaje razmatramo, način na koji se u odborima razmatra i nas poslanike dovodi u vrlo značajnu poziciju na ovu temu i svi skupa imamo puno razloga da budemo zadovoljni ovakvim načinom rada kakav danas imamo.
Složićemo se da su retke teme da već u početku kada predstavnici poslaničkih grupa uzimaju učešće u raspravi kažemo – glasaćemo za nešto. Svi ćemo glasati. Pa i to je jedna lepa atmosfera, ali i priznanje ljudima koji rade jedan težak posao, koji često imaju tendenciju da budu medijatori na polju razvijenih ljudskih prava, svako iz svoje oblasti na poseban način. Često nam se učini da preuzimaju i neke druge funkcije. Često različito i tumačimo nešto što je novo za Srbiju kao državu, ali moramo priznati svi skupa da zahvaljujući njima mi činimo vrlo bitne i značajne korake i idemo napred.
Kada je u pitanju Poverenica i uopšte povereništvo za ravnopravnost, moram reći da Izveštaj svojom strukturom i svojim sadržajem potpuno odgovara zadatku koji je u krajnjem slučaju zakonom predviđen. Način na koji su prezentirani rezultati rada u 2013. godini govori da je veliki značaj dat prevenciji. Zahvaljujući zaista visprenosti Poverenice i njenih saradnika da se ovaj posao ne može raditi autistično, individualno, nego u saradnji sa civilnim društvom, u saradnji sa međunarodnim organizacijama.
Mi i ove godine, kao i tri prethodne imamo rezultate istraživanja po istim varijabolama koje nam zapravo mogu svima pomoći kako ćemo mi to sada dalje i šta možemo dalje da učinimo.
Reći ću da zaista ima mesta da se zabrinemo nad nekim parametrima koje smo dobili iz istraživanja koja je uradio CESID, čini mi se, u ovoj 2013. godini. Pre svega, treba da nas zabrine mišljenje anketiranih naših građana kada su u pitanju institucije koje po njima najviše diskriminišu građane. Kažu to su političke stranke, Vlada, Skupština i pravosuđe.
Ovo je zapravo jedan od bitnih razloga na kojima bih da insistiram kad mi poslanici i u odborima i u komunikaciji sa građanima, a i u našoj zakonodavnoj aktivnosti radimo. Ovo je zapravo onaj sluh i onaj senzibilitet koji moramo imati mi koji donosimo zakone, jer građani nam šalju poruku, oni razumeju i našu poziciju nadzora, oni je podržavaju, ali smatraju da još uvek nismo dovoljno uradili i da na tome treba da radimo.
Takođe su interesantni iz ovog istraživanja još neki parametri. Čak četiri petine građana jasno razgraničava da se radi o jednom od neopravdanih postupaka kada treba da definišu i da percipiraju diskriminaciju. Dakle, potpuno dobro razumeju šta mi to pitamo što je zaista priznanje građanima Srbije.
Iskoristiću priliku da iznesem sledeće podatke. Veliki broj ispitanika npr. smatra da društvo treba da posveti pažnju siromašnim ljudima, to smatra čak 76%, osobama sa invaliditetom 42%, nasilju nad ženama 71%, starima 68%, ravnopravnosti polova 53%. Među ispitanicima je 24% onih koji smatraju da društvo ne bi trebalo da posvećuje pažnju ljudima drugačije seksualne orijentacije, što je takođe problem, a 18% da društvo ne treba da čini ništa kada su u pitanju verske manjine. Ovo su jako ozbiljni podaci i podaci koji se nalaze u izveštaju ovog tipa zapravo jesu razlog da još jednom najozbiljnije razmislimo šta nam to valja zaista činiti.
Iskoristila bih još malo vaše pažnje da podsetim da su u 2013. godini doneti zakoni bili dosta značajni. Razumećete zašto posebno potenciram značaj Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama i zašto posebno potenciram značaj Zakona, koji smo ovde u parlamentu doneli na predlog Vlade, o zaštiti pacijenata. To su dva izuzetna zakona. Podzakonski akti su na vreme urađeni. Mi počinjemo da primenjujemo taj zakon. Sada smo na dobrom potezu. Sada smo na potezu da izveštaj koji ćemo razmatrati za 2014. godinu kaže da su ta dva zakona doneta u maju 2013. godine, da su podzakonska akta urađena na vreme i ono što je najbitnije, kakve rezultate primene tih zakona imamo kod osoba koje imaju mentalne smetnje, odnosno kod naših pacijenata.
Da li smo nešto uradili na suzbijanju diskriminacije ovih vrlo osetljivih kategorija? Šta smo to uradili? Da li nam je savetnik za prava pacijenata, koga smo izmestili iz zdravstvenih ustanova u jedinice lokalne samouprave da tamo savetuje pacijente o pravima, opravdao ono što smo u zakonu izglasali sa jedne strane, i sa druge strane šta osoba koja ima mentalnu smetnju i koja nekada nije u stanju da štiti svoj interes dobija onog momenta kada joj oduzimamo sposobnost, odnosno pravo na slobodno voljno odlučivanje o hospitalizaciji? Naš zakon je rekao da se to može dogoditi samo u dva slučaja. Neko može mimo svoje volje biti primljen u zdravstvenu ustanovu na tzv. prinudno lečenje samo u slučaju ako zbog posledica bolesti ugrožava sopstveni život ili može ugroziti živote u okruženju.
Namerno apostrofiram značaj ova dva zakona koji počinju da se primenjuju, ulogu svih vas koji ste danas, na moje veliko zadovoljstvo, gosti Narodne skupštine i ulogu nas poslanika koji i te kako možemo i kroz odborski rad i kroz komunikaciju sa građanima, ali iako je potrebno kroz izmene zakonskih akata u narednom periodu i to u bliskom vremenskom periodu učiniti mnogo za svoje građane. Hvala vam na pažnji.