Dame i gospodo, uvažena predsednice, zdravstvo je uvek meta za kritiku i kada je najbolje organizovano. Sama činjenica da se ide po zdravstvenu uslugu u neku zdravstvenu ustanovu skopčana je i sa psihološkim i sa fizičkim hendikepima upravo onih kojima je potrebna zdravstvena usluga.
Naravno da demagoške priče mogu biti popularne i da ih možemo plasirati i naravno da se po mnogim pitanjima ne možemo složiti, a pošto uglavnom govore lekari, ne mogu da ne iskažem uverenje da svako od nas misli da na najbolji način baš njegovo mišljenje može doprineti dobrim rešenjima.
No, ono što jeste istina, kad se već bavimo i vremeplovom, pa i nekim katama, to je da, ako bi se vratili u neki period od pre tridesetak godina, kada se bolestan čovek latio samo zdravstvene knjižice i odlazio u zdravstvenu ustanovu i tamo bi lekar o njemu brinuo sve, nostalgija nas vodi u luke koje nam po malo i prijaju. Realnost je drugačija.
Sve što se dogodilo na ekonomskom, političkom i na svim drugim poljima naravno da se posebno odrazilo na te najosetljivije segmente, segmente zdravstvene zaštite. Naravno da nije lako u sistemu u kome funkcionišemo naći sredstva koja su potrebna da podignemo nivo zdravstvene zaštite.
Moram reći da pokušaji da se razgovara na vrlo ozbiljne teme, a koje se direktno i indirektno negde mogu smatrati proisteklim iz predloga amandmana, pa i stavova onih koji su za i protiv, idu u prilog činjenici da je zdravstveni sistem Srbije na solidnom putu ako budemo bili spremni svi pomalo da se nečega odreknemo, ali da budemo i objektivni.
Šta je naša najveća vrednost? Znate, i u anketama najveća vrednost su zdravstveni radnici, ljudi koji su uz plate, koje su zaista nekada ispod minimuma dostojanstva, sve vreme u proteklim decenijama korektno i stručno u najvećem procentu uposlenih radili svoj posao. Zbog toga, atakovanjem na pojedince, pa makar oni bili i direktori, mi na neki način degradiramo zdravstvo.
Ja bih iskoristila ovu priliku da podsetim da zdravstveno-obrazovni rad, a kojim se zapravo najviše može uštedeti, jer kao siromašno zemlja ne možemo štedeti na različite načine, ali podizanjem zdravstvene kulture možemo dati veliki doprinos boljoj organizaciji zdravstvenog sistema. Svi pomalo urušavamo činjenicom da upravo degradiramo nosioce zdravstveno-obrazovnog rada lekare, medicinske sestre.
Koristim ovu priliku da zapravo kažem veliko hvala svima njima, jer mislim da najveći broj tih ljudi perfektno obavlja svoj posao. Naravno, nije samo kadar taj, nego i prostor i oprema koji su neophodni uslovi za dobro funkcionisanje.
Nije istina da nije bilo ušteda u prethodnom periodu. Govorim o bliskoj prošlosti. Samo zahvaljujući jednom tenderu 30 miliona evra smo uštedeli kada su u pitanju nabavke lekova i drugih medicinskih sredstava za bolnice i domove zdravlja. Suficit koji je prikazan je realan i naravno da se mora deliti i da nikom nije prijatno kada mora da prebacuje sa jedne stavke na drugu, ali ova mera se na način kako je ministar obrazložio ne može negativno odraziti ako hoćemo zaista realno da zaključujemo, pa će prema tome poslanička grupa SPS, pošto je na svom poslaničkom klubu detaljno analizirala ove predloge, pa i amandmane, biti protiv ovog amandmana. Zahvaljujem.

Gospodine Marinkoviću, zahvaljujem na pitanju koje zaista tangira svakog čoveka u ovoj državi, naravno i van ovih granica, zbog toga što, na žalost, u želji da otškrinu vrata raja mnogi predstavnici mlade generacije zapravo ulaze u pakao koji se zove zavisnost na psihoaktivne supstance. Vi raspolažete podatkom da ih ima oko 100.000 mladih ljudi. Međutim, ono što jeste činjenica, to je da smo se organizovano počeli baviti detekcijom tog broja u Ministarstvu zdravlja pre šest meseci, da je pompidou upitnik jako pomogao kada je u pitanju heroinska zavisnost i da su napravljeni mnogi koraci, pre svega na planu zadataka koji su povereni institucijama za javno zdravlje na čelu sa Institutom za javno zdravlje „Batut“ koji ima zaista centralnu ulogu i kancelariju koja se specijalno bavi ovim pitanjima.
Na vaše konkretno pitanje da li planiramo novu strategiju, moram da vam kažem da je ocenjeno i od evropskih stručnjaka i od stručnih krugova različitih struka koji sa različitih aspekata tangira pitanje droga i psihoaktivnih supstanci, da je bolje da u okviru strategije za javno zdravlje poseban program bude posvećen različitim oblicima zavisnosti. Tu naravno mislim i na duvansku zavisnost i na zavisnost od alkohola i na zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Ali, ono što je činjenica to je da jedino intersektorski rad može dati pravi odgovor na strategiju zbog čega je na nivou Vlade formiran savet koji ima 23 člana, dvadeset troje zapravo. Koordinator tih predstavnika različitih ministarstava jeste ministar zdravlja i mi vrlo ozbiljno radimo na strategiji za koju ste zainteresovani.
Standardizacija u izradi strategije je sa iskustvima zaista zemalja EU koja je razrađena do maksimuma, a ono što jesu neki noviji podaci to je da se osobe koje boluju od ove bolesti, jer zavisnost jeste bolest lečena na najsavremeniji način i da smo tri, četiri centralne zdravstvene institucije u okviru Ministarstva zdravlja koje smo proglasili referentnim, organizovali ne samo tretman metadonske zavisnosti, nego i primenu buprenorfinom kao savremenijim načinom lečenja. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, htela bih, posebno onima koji su napisali vrlo kvalitetne amandmane da se zahvalim. Značajan broj amandmana je prihvaćen, to ćemo i tokom rasprave malo komentarisati, i to je zaista popravilo tekst zakona, te je naš predlog obogaćen nekakvim kvalitetnim idejama, koje su u duhu zakona koji je pred vama.
U vezi sa amandmanom koji je na dnevnom redu, htela bih da kažem da je dostupnost kao pravo sadržana u članu 6. ovog zakona, da je humanost sadržana u članu 9, a da fizički i psihički integritet je u članu 25. kao nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta svakog čoveka Zakona o zdravstvenoj zaštiti, te samo zbog toga nismo prihvatili amandman, zapravo, je sadržaj amandmana u tekstu zakona.

Gospodine Mijatoviću pokrenuli ste vrlo bitna pitanja iz domena rada i radnog odnosa i naša inicijative su ka ovom ministarstvu u duhu ovog o čemu ste govorili.
Takođe ste ukazali na nešto što tretira podzakonski akt koji moramo doneti posle ovog zakona. Mislim da je izuzetno značajno da damo uvek prednost struci nad administracijom. Dakle, podzakonskim aktom u skladu sa sadržajem koji ste iskazali dobro je da ako stručnjaci jedne ustanove ocenjuju u regularnoj proceduri da je potrebno da se pacijent leči u instituciji višeg ranga, tercijalnoj ustanovi, da ne može administrativnom odlukom to biti negirano. Mi ćemo u tom stilu i doneti podzakonski akt.

Dakle, pravo svih pacijenata ne samo osiguranika na dostupnosti humanosti, na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu je regulisano ovim zakonom, da nismo napisali da se ta prava ostvaruju u okviru postojećih finansijskih potencijala, bilo bi - pišemo lepe želje.
Dakle, uvažili smo stav onih koji su sugerirali u sačinjavanju ovog teksta da je potrebno da kažemo da su ta prava, ipak neka realna prava koja se ostvaruju ovde u Srbiji, u našem sistemu.
To što se pozivamo na neke zakone, htela bih da kažem da nisu neki, to su osnovni, bazični, sistemski zakoni koji regulišu zdravstvo u Srbiji – Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i sva pitanja koja su regulisana ovim zakonima, zapravo nismo posebno izdvajali i regulisali. Izdvojili smo samo onih 12 prava koja se tiču prava pacijenata.

Pravnici kažu da je ovo lex specialis a ne sistemski zakon i ja mislim da oni to dobro kažu.

Pravo osiguranih lica na zdravstvenu zaštitu je u skladu sa planom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji se sačinjava na osnovu tri komponente:         prvo - potrebe osiguranika, dakle, zdravstvene potrebe, drugo – finansijske mogućnosti; treće – prioriteti. Možda bi to bio odgovor  na neke dileme koje smo u ranijim diskusijama imali.

Sistemski zakoni uređuju sistem zdravstvene zaštite, a ovo je zakon koji zapravo tretira problematiku prava pacijenata. Pravnici kažu da se taj tip zakona ne može smatrati sistemskim, ali da li će nas neke odredbe obavezati da menjamo i sistemske zakone, što jeste tendencija svih nas, ali u nekim malo realnijim okolnostima. Da li je bilo moguće za sedam meseci, odnosno pet, koliko smo radili na ovom zakonu, uraditi i sistemske izmene zakona ili svi zajednički treba da razmišljamo o tome šta to sistemski moramo u skladu sa realnim mogućnostima da menjamo i da sigurno pravimo reforme koje smo započeli u pojedinim segmentima?
Zdravstveni sistem se ne može reformisati preko noći. Sve ono što treba da činimo, uz sve komentare da se nešto ružno događa u zdravstvu, zapravo je iniciralo Ministarstvo zdravlja da ubrza donošenje ovog zakona koji jedino mi u regionu nemamo. Mislimo da pravima koja su već bila regulisana i dodavanjem novih prava štitimo svakog čoveka u ovoj zemlji, jer svaki čovek je i pacijent potencijalno.
Prema tome, ne možemo reći da je Zakon o zaštiti prava pacijenata sistemski zakon, da je to zakon koji menja sistem. On reguliše prava pacijenata, i to u pogledu čitavog niza zdravstvenih mera koje mu predlažu stručnjaci.
Smisao zakona je jedan partnerski odnos, podizanja svesti građana Srbije da i sami moraju učestvovati u popravljanju sopstvenog zdravstvenog stanja, zajedništvo na pravu zaštite svih nas da nam zdravlje bude bolje i posebno odmeravanje egal relacija između terapeuta i pacijenata u svim ovim postupcima koji su na planu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije svakodnevna praksa u zdravstvu.
Ne mogu prosto reći da smo doneli jedan sistemski zakon koji će menjati sistem koji dotiče sva ona pitanja koja vi s pravom postavljate. Podzakonskim aktima ovog zakona ćemo regulisati upravo ovo, kroz edukaciju svih nas da radimo bolje.
Znam da ima mnogo primedbi, da smo svi najosetljiviji kada je zdravstvo u pitanju, ali koristim i ovu priliku da pežorativne termine ne vezujemo za zdravstveni sistem i zdravstvene radnike, jer kada se rade analize i kada se testira javno mnjenje, ono čime su svakako ipak pacijenti ili bar najveći broj njih zadovoljni, to je odnosnom najvećeg broja zdravstvenih radnika i stručnjaka prema samim pacijentima.
Mnogo toga u organizaciji nije dobro, mnogo toga u nedostajućim sredstvima kompromituje rad, ali zaista mislim da zdravstvo kao sistem zaslužuje, uz sve mane i primedbe kojima se čak nekada i manipuliše, pozitivnu ocenu od svih nas, jer u krajnjem slučaju mi najveće poverenje ipak imamo u taj naš zdravstveni sistem koji moramo popravljati i pokušaj da popravljamo je i ovaj zakon koji kada bi se primenjivao, on bi zaista i bio popravljanje statusa zdravstva u Srbiji.

Dostupnost i kvalitet podrazumeva da u svakom domu zdravlja svako od nas može doći do stručnog tima i ako se u tom domu zdravlja radi jedna analiza, ona se mora raditi podjednako kvalitetno kao i u Kliničkom centru u Beogradu, to je kvalitet.
Dakle, kvalitet rada ne sme zavisiti od nivoa zdravstvene zaštite, od toga da li je primarna, sekundarna ili tercijalna zdravstvena ustanova. Stručna doktrina i stručna znanja obavezuju stručne timove da ono što rade, rade po pravilima struke.
Na potpuno isti način stručno se mora raditi tonzilektomija - operacija krajnika i u opštoj bolnici i u specijalnoj bolnici, ako takvih ima, gde se to radi, i u Kliničkom centru Srbije. Dakle, ono što se radi, mora se raditi kvalitetno i u skladu sa pravilima struke. Kvalitet to podrazumeva i standardi nas obavezuju, ako ih poštujemo, da kada pacijent uđe u Dom zdravlja, sve one usluge koje se u Domu zdravlja rade. Inače, imamo novu nomenklaturu usluga i uskoro ćete o tome biti obavešteni, na Vladi je taj predlog. Dakle, sve ono što se radi, mora se raditi strogo po pravilima struke.
Ne znači da kvalitet treba da bude viši za istu zdravstvenu uslugu u višem nivou zdravstvene zaštite. To bi bilo strašno ako bi se slepo crevo kvalitetnije operisalo u Beogradu, u Kliničkom centru, nego u Tutinu, u bolnici.

U želji da zaista zdravstvo što pre ozdravi i uz konstataciju da ima mnogo toga što se može kvalifikovati kao bolesno u zdravstvu, htela bih da kažem da ministarstvo nema kapacitete, ni fizičke, ni ingerencije zakonske, da se vraća u bližu i dalju prošlost i razrešava pitanja korupcije, zloupotrebe, svega onoga što nas kao građane tišti, a ne spori nameru poslanika i očigledno je da i ta pitanja imaju svoj korektan epilog u određenim procedurama i stojim uz vas da drugi instrumenti države rade svoj posao u skladu sa svim činjenicama koje vi navodite.
Rekli ste jednu materijalnu neistinu da je kod nas smrtnost obolelih od karcinoma velika zbog toga što se dugo čeka na zračenje, pa se onda daju citostatici, pa postoje stručne greške zbog kojih pacijenti umiru. To se možda moglo tako zaključiti, ako nije, izvinjavam se, ali prosto moram reći jednu istinu. Razboljevanje u Srbiji od malignih bolesti je potpuno isto kao i u drugim zemljama. Dakle, broj obolelih je isti. Šta je zapravo problem Srbije? Kasno se javljaju na lečenje i bolest se kasno dijagnostikuje kada su terapijske mogućnosti svedene na minimum, kada su komplikacije veoma česte i kada je, na žalost, izlečivost retka. Zbog toga je skrining nešto što je zadatak broj jedan u pogledu unapređenja zdravstvenog stanja u Srbiji i zbog toga treba otići na redovne skrininge kod lekara, onda kada nemamo nikakve simptome. Dakle, moj apel je da zaista učestvujemo, a tendencija ovog zakona je u podizanju nivoa zdravstvene zaštite samih sebe, odnosno svih nas.
Dakle, uz sve probleme o kojima govorite i uz potrebu da se sistemske stvari menjaju, potpuno sam spremna na to, ministarstvo je spremno. Vi znate da je osnov za sistemske izmene i ekonomska pozicija države. Iskreno se nadam da će ostala ministarstva, Vlada i programi koji se najavljuju početi da žive u Srbiji i dati materijalnu osnovu da zaista planiramo zdravstvo na višem nivou.
Za sada moramo funkcionisati onako kakve su nam mogućnosti, ali uz mnogo bolju organizaciju, tu se potpuno sa vama slažem, uz pravilnu distribuciju para kojih nije malo, takođe se slažem, i potpuno podržavam konstatacije koje smo čuli od poslanice gospođe Gordane Čomić.

Naravno da nema stihije, da postoji plan rada svakog ministarstva, to je zapravo plan Vlade za svako ministarstvo i ovo što činimo sada je na zakonodavnom planu, u okviru plana Vlade za 2013. godinu. Predviđene su izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju i socijalnoj zaštiti koje su i učinjene u ovom parlamentu decembra meseca 2012. godine, takođe u skladu sa planom Vlade. Predviđeno je da se u 2013. godini donesu ova dva zakona koja su sada pred vama. Takođe je planom Vlade predviđeno da Zakon o evidencijama donesemo do kraja godine i na tom zakonu radimo.
Dakle, Vlada je sačinila svoj plan za 2013. godinu. Mislim da nema nikakve stihije u vezi sa tim. O tom planu su informisani i odgovarajući odbori, uključujući i Odbor za zdravlje i porodicu, na kome ste i vi bili kada smo govorili o tom planu. Htela bih da kažem da ne možemo ni mimo tog plana.
Da li ima potrebe da se sistemski urede i mnogi drugi segmenti posebno osetljive problematike, kao što je zdravstvo? Ima. Da li su oni u vezi pre svega sa ekonomskom pozicijom, sa stanjem u privredi, sa političkom situacijom, sa mnogim drugim segmentima? Jesu. Da li to znači da, dok ne donesemo nove sistemske zakone, ne treba da popravljamo zakonska akta, neka čak i da legalizujemo, ako ih je život prosto potvrdio? Mislim da ne znači.
Prema tome, mislim da pitanje – po kom to redosledu radimo zakonodavnu aktivnost, prosto ne stoji kao pitanje o kome treba ovde da razgovaramo, jer Vlada ima svoj plan aktivnosti.
Osim toga, morala bih da kažem da, kada je u pitanju ovaj zakon, odnosno kada su u pitanju ova dva zakona, Evropska komisija je u nekoliko navrata prethodnih godina postavljala pitanje - da li ima nekih problema da donesemo ove zakone? Jesmo se uhvatili teškog posla da ih donesemo, u želji i nameri da oni budu osnova za popravljanje svakog člana, kada se stvore uslovi za to.

Srpsko zdravstvo nikako nije poslednje u Evropi. Kvalitet onoga što se događa u zdravstvenim ustanovama demantuje pojedinačna istraživanja. Moguće je da smo po nekim parametrima sigurno i na dnu, to je sasvim moguće. Istraživanja o kojima vi govorite pratilo je četiri parametra. Dužina čekanja, kvalitet opreme itd, tu smo zaista loši i po tim parametrima verovatno da je to istraživanje tačno. Pitanje je, ako bi se ponovilo sada u potpuno istim uslovima, da li bismo baš bili poslednji ili bismo se nešto podigli.
U svakom slučaju, baš zbog onoga o čemu vi govorite, zbog najvrednijeg u zdravstvu, zbog kvaliteta stručnjaka koji su sjajni u zdravstvu, mi nikako ne možemo govoriti da je srpsko zdravstvo poslednje u Evropi. U krajnjem slučaju, o tome govori činjenica da iz susednih regiona u naše zdravstvo, u naš zdravstveni sistem dolaze ozbiljno oboleli ljudi da dobiju zdravstvene usluge.
Što se tiče pitanja dopunskog rada, ono proističe iz Zakona o radu. Zdravstveni radnici nisu diskriminisani. Jedno drugo ministarstvo treba da kaže da zdravstveni radnici ne mogu imati ona prava koja imaju drugi uposleni. Dakle, mi mislimo da to jeste jedna od ozbiljnih tema o kojima treba da razgovaramo, o dopunskom radu, ali predlog o eventualnim izmenama ne može ići od našeg ministarstva, nego od Ministarstva rada, jer to je u njihovoj ingerenciji.

Obaveštena sam da je kuća gorela i do 2008. godine i zanima me da li su onda bili neki potezi koji su neuporedivo brži, efikasniji i kvalitetniji?
Ono što je činjenica, to je da smo krenuli u korišćenje privatnih resursa i mislim da gospodin Aligrudić zaista stimuliše i nas u ministarstvu da brže razmišljamo da je to dobar put.
Kada je država u situaciji u kojoj, ne koristiti privatne resurse, mogućnosti privatno-javnog partnerstva, modalitete osiguranja različite, to znači zaista stajati, biti neobavešten gde se nalazimo.
Krenuli smo sa apotekama. Zahvaljujući tome, građani Beograda su ovih dana imali insulin, bez obzira na spinovanje da insulina nema.
Ono što je činjenica to je da sve o čemu gospodin Aligrudić govori, apsolutno ima mesta u našim planovima, programima i moramo neuporedivo brže nego što se to radilo u prošlosti i nego što smo to u ovih sedam-osam meseci radili, računati na sve te resurse. Nema ni malo razloga da kompletan privatni resurs koji mora naravno pod istim tehničkim stručnim uslovima funkcionisati, ne bude uključen u sistem zdravstvenog osiguranja i ne sklapa ugovore sa RFZO za sve one usluge kojih nema u državnim potencijalima, jer mi zaista nemamo para da zidamo nove zgrade, da kupujemo novu opremu i tu sam potpuno saglasna.
Ovaj zakon i amandmani koji su danas na dnevnom redu ne rešavaju ova pitanja, a zahvaljujem na instrukciji koja je zaista sasvim na mestu, koju vrlo prihvatam, čiji sam zagovornik i čini mi se prve korake o privatnim apotekama uz sve kritike koje sam trpela, sam ipak sa svojim saradnicima bila spremna da napravim ja, odnosno ova vlada.

Poslanik je zaista više nego ozbiljno prišao izradi amandmana i o tome govori broj prihvaćenih amandmana.
Htela bih samo, naravno, uz zahvalnost za jedan vrlo ozbiljan rad i popravljanje teksta koji je pred nama zahvaljujući vašem ličnom učešću, da kažem da promene Zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti iz decembra 2012. godine, ni u kom slučaju nisu napravile diskriminaciju između malih i velikih jedinica lokalne samouprave.
Kadrovski plan, koji je upravo završen, je vrlo standardizovan. Na određen broj stanovnika ide određen broj zdravstvenih i institucija i stručnih timova. Data je samo mogućnost onim sredinama koje mogu da pomognu finansiranje RFZO do kadrovskog plana pa i preko toga, da to učine, jer očigledno je da neke sredine to mogu.
Znači, ono što je minimum, odnosno ono što je optimum, što je predviđeno kadrovskim planom je u finansijskoj ingerenciji RFZO i to se nije menjalo. Ali, ako lokalna sredina ima mogućnosti i hoće da da prioritet rešavanju zdravstvene problematike, uključujući i kadrovske, samo je data mogućnost, jer se to radilo, da kažemo, mimo zakona do sada.
Dakle, sredine koje su to i do sada činile su po rezultatima pokazale da su takve odluke opravdane i mi smo hteli da ih ukolotečimo. Beogradska sredina je jedna od tih.
Što se tiče apotekarskih ustanova, znate, nema razloga da se plašimo konkurencije - privatno-državno zdravstvo, privatne-državne apoteke. Dostupnost upravo obezbeđujemo time što svima koji ispunjavaju stručne uslove, uslove kvaliteta, dajemo mogućnost da se recept koristi u toj apoteci.
Zdrava konkurencija ne može da smeta ni jednima, ni drugima. Ako nešto kroz vreme ne bude rentabilno, videćemo šta ćemo sa tim.
U svakom slučaju nećemo dozvoliti, kao sistem, da one apoteke koje se nalaze u selima, na periferiji gradova, ne budu pomognute sistemom i da ti građani, zato što tu nema ni privatnih apoteka, ni državnih, dakle, nadzor nad primenom ove uredbe je i te kako važan. Mi ga obavljamo.
Druga su pitanja tu na dnevnom redu i ne bih ih otvarala, jer nisu u vazi sa amandmanima.

Uvažena poslanica Judita Popović je takođe dala i lični doprinos u popravljanju teksta Predloga zakona. Neki amandmani su prihvaćeni.
Ovaj amandman o kome sada govorimo, iz razloga o kojima sam u više navrata dala obrazloženje, nije prihvaćen zbog toga što su članovi 6. i 9. ovog zakona i član 25. Zakon o zdravstvenoj zaštiti upravo na kvalitetan način tretirali ovu problematiku, a da bi zakoni bili primenljivi, na čemu svi ovde insistiramo, moramo biti svesni činjenice da su finansijski limiti limiti koji nas na to prosto obavezuju.
Dakle, mi bismo voleli zdravstvo na višem nivou. Onaj elementarni paket zdravstvenog osiguranja daje onoliko koliko mi možemo i u okviru toga se vladamo i donosimo zakonsku odredbu koja uvažava realnost.
Da li ta realnost može da bude bolja? Naravno da može da bude bolja. Premijer Dačić je upravo u razgovoru sa potpredsednikom Bajdenom, ne na vinogradima, nego u zvaničnim prostorijama, razgovarao o saradnji i investicijama svih onih koji mogu da dođu u Srbiju i koji mogu naravno, da suštinski pomognu da zdravstvo bude na višem nivou, jer nema ni jednog poslanika koji izolovano gleda zdravstvo i smatra da će zdravstvo biti bolje samo od sebe. I te kako je segment i to najsezibilniji segment društva u celini.
Da li je političko pitanje ono što se događa u "Galenici"? Znate, ja mislim da svako ko krši zakon, treba da snosi sankcije. Za mene zaista, ne može to biti pitanje političke opcije, i ponavljam nešto što sam u više navrata rekla. Rekla sam, da ne mislim da se može za jednu partiju, za jednu poslaničku grupu vezivati kriminal, da li ima pojedinaca koje treba identifikovati i kazniti možda u najvećem broju partija, moguće da ima, zaista se time ne bavim, ali nikako ne bih etiketirala ni partije, ni poslaničke grupe, na način da su kriminogene i zaista protestujem protiv takvog odnosa prema svima nama, jer konstatacije se odnose na sve nas povremeno.
Da li ima litijuma? Nema. Kad nema leka? Nema ga kad nema proizvodnje leka i kad je iz nekih razloga sprečen uvoz. Da li ima paralela za stabilizaciju raspoloženja? Ima i veliki broj lekova se nalazi u apotekama, terapeuti to znaju kako se radi, kako se prevodi pacijent sa jednog leka na drugi, dok se ne reši pitanje litijuma. Dakle, postoje drugi stabilizatori raspoloženja i njih ima.