Dame i gospodo narodni poslanici, u svetlu ove rasprave koja traje već četiri dana u Narodnoj skupštini gde se priča o penzijama i koliko je država Srbija morala da uštedi da ne bi bankrotirala itd, spominje se nekih 800 miliona evra koje je i na taj način Republika Srbija uštedela, pa mene zanima u svetlu politike štednje, kako Vlada Republike Srbije objašnjava činjenicu da šest meseci nakon isteka mandata bivši predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, i dalje koristi luksuznu rezidenciju u Užičkoj broj 23, koja je predviđena za predsednike Republike, kada više nije na toj funkciji?

Podaci koji dolaze u javnost govore da to košta više od pet hiljada evra mesečno, plus računi, plus osoblje itd. Zašto sve pare troše i zašto Tomislav Nikolić i dalje koristi državnu rezidenciju?

Isto tako, ništa se nije desilo povodom afera sa fondacijom Dragice Nikolić. Zašto Tužilaštvo i MUP nije reagovalo povodom natpisa da su bile u pitanju pronevere više od 12 miliona evra?

Isto tako poslaničko pitanje upućujem predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, da li će i on zadržati kao i Tomislav Nikolić, svoju rezidenciju u kojoj sada živi i da li će to biti praksa za sve ostale koji budu izabrani na tu funkciju?

Isto tako, glavna politička pitanja u poslednjih sedam godina, pitanje Kosova i Metohije, gde se dijalog koji se vodi u okviru Saveta bezbednosti UN, premestio pre sedam godina u Brisel u EU, mene zanima zašto Republika Srbija pristaje da pregovara sa kosovskim Albancima uz posredovanje EU koja je kao takva već priznala nezavisnost tzv. „republika Kosovo“?

Da bi mi bili u stanju da zaštitimo srpski nacionalni interes i očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, trebalo bi valjda da uključimo one velike sile, one države koje su stalne članice Saveta bezbednosti koje nisu priznale nezavisnost Kosova i koje pružaju punu podršku Srbiji u nastojanju da Kosovo zadrži pod svojim suverenitetom, a to su NRK i Ruska Federacija.

Zašto se pregovara sa EU koja traži od Srbije deklarativno da prizna nezavisnost Kosova da bi nastavila ka putu evropskih integracija i da li će to biti cena učlanjivanja u EU? Mi smo videli, predsednik Republike je dao izjavu za Rojters skoro kako ukoliko potpišemo sveobuhvatni sporazum sa Prištinom da treba da nam bude garancija da ćemo postati članovi EU 2025. godine. Ko to da nam garantuje kada svi ovi ljudi koji danas predstavljaju briselsku administraciju već sledeće godine neće više biti na tim funkcijama, doći će neki novi. Ko se seća onih ljudi koji su zastupali EU pre sedam godina?

Dakle, da bi sačuvali našu teritoriju, naš narod koji živi na Kosovu, apelujem na predsednika Republike da što pre u dijalog o Kosovu i Metohiji pozove predstavnike Ruske Federacije i predstavnike NRK i na taj način pokaže da Srbija nije spremna da se pomiri sa okupacijom i nezavisnošću tzv „republike Kosovo“.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo situaciju pre nekoliko nedelja, za vreme sastanka Evropskog saveta u Briselu, gde su prisustvovali šefovi država članica EU, doneta je odluka o daljem toku i rešavanju migrantske krize. I, informacija je da će EU od takozvanog zapadnog Balkana, šta god to značilo, napraviti tampon zonu ili, kako se kaže, kolokvijalno, parking za migrante.

Sa tim u vezi, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, ministru Ivici Dačiću, Ministarstvu unutrašnjih poslova i ministru i potpredsedniku Vlade Nebojši Stefanoviću – kako će država Srbija da reaguje, koje će mere preduzeti da zaštiti svoj integritet i bezbednost svojih građana i da li je moguće da ćemo dozvoliti da se od naše zemlje pravi parking za migrante?

Dosta je bilo ovoga da mi sami sebe lažemo kad pričamo da nije to baš tako, da su to samo pojedini članovi, da su to samo neke zemlje, da to nije zvaničan stav, itd. Dakle, to je zvanična odluka EU na koju država Srbija treba da reaguje ako su joj prioritet bezbednost i interesi njenih građana.

Nemojte da zaboravite da se stravičan teroristički napad dogodio u Parizu pre dve godine, u pozorištu „Bataklan“, gde se utvrdilo da jedan od glavnih napadača, u napadu koji je odneo više od 160 ljudskih života, u Evropu prešao, ušao preko Srbije, a granice Srbije je prešao na Preševu.

Šta će se desiti sa potencijalnim teroristima kada ne budu mogli da stignu dalje od Srbije, da li će onda svoje akcije početi da upražnjavaju na našoj teritoriji? Ovo je jedna vrlo važna tema na koju treba da se adekvatno odgovori.

Isto tako, imali smo u ponedeljak, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić primljen u Jelisenskoj palati, i posle konferencije za štampu, tj. na konferenciji, francuski predsednik Emanuel Makron, koji je po nekim ocenama trenutno vodeći i najmoćniji političar u EU budući da Angela Merkel ima sve manju podršku i unutar svoje koalicije i unutar Nemačke i da slabi uticaj Nemačke trenutno u EU, da nema ništa i nema nikakve šanse i da nije realno da Srbija pristupi EU 2025. godine. A, onda mi u našim medijima možemo da čitamo – ako se ispune ovi uslovi, ako se uspostavi kompletna vladavina prava, da je to taj datum. Koga mi lažemo? Da li mi lažemo sami sebe?

Mi delujemo kao neko kome se, kada mu se ne sviđa odgovor na pitanje, trudi se da preformuliše pitanje u nadi da će dobiti bolji odgovor. Dakle, treba da prihvatimo realnost, nema EU i s tim u vezi treba da potpuno drugačije pristupimo i da ne govorimo o rešavanju i konačnom rešavanju problema Kosova, da to ne bude tema. Jedina platforma može da bude Ustav Republike Srbije, koji jasno kaže i u preambuli i u zakletvi predsednika i u zakletvi ministara, šta je to KiM, i o tome ne sme da bude rasprave.

Postavljam isto pitanje Aleksandru Vučiću, da li ćemo, pošto je zamrznuti konflikt najgore rešenje po njegovom mišljenju, kada odmrznemo tu situaciju na Kosovu, početi da odmrzavamo situaciju i u Vojvodini i u Raškoj oblasti i u Republici Srpskoj itd? Gde je ta crvena linija kada će naše rukovodstvo početi da štiti naše nacionalne interese?

Juče smo čuli jednu lepu vest, a to je da je Liberija povukla priznanje nezavisnosti Kosova. To je čini mi se, ako se ne varam, četvrta država u poslednjem periodu posle Gvineje Bisao, Surinama i Sao Tome i Principa da je povukla priznanje nezavisnosti Kosova. Mene zanima kada će Ana Brnabić da povuče priznanje nezavisnosti Kosova?

Ana Brnabić je u nemačkom dnevniku Velt izjavila kako je Kosovo bilo Srbija, i to je već nekoliko dana, tj. poslednja tri dana tema neprekidna u našoj javnosti i javnost je sa opravdanjem zabrinuta. Kako može predsednik Vlade da govori o delu teritorije Republike Srbije kao da je to nešto što je bilo u prošlosti, a da u ovom trenutku ne pripada Srbiji? Ono što je još sumnja - šta je to rezultat ovog unutrašnjeg dijaloga i čime se rukovodi državno rukovodstvo na pregovorima u Briselu, budući da već dve godine traje tzv. unutrašnji dijalog gde je Nacionalni konvent o EU pozvaniji i ima više legitimiteta da da svoje mišljenje o KiM, nego što je to Srpska pravoslavna crkva?

Dakle, o KiM treba da se govori u Narodnoj skupštini. Narodna skupština je nosilac suverene vlasti u Republici Srbiji i jedino tu može da se napravi neki konsenzus, a ne u konventima, fondovima za humanitarno pravo i sa Ženama u crnom itd. Dakle, ne izmišljeni dijalozi, nego Narodna skupština.

Isto što zabrinjava je izjava tzv. predsednika republike Kosovo, inače šiptarskog teroriste, zločinca i trgovca ljudskim organima, koji je rekao da je sledeći susret Aleksandra Vučića i njega u Briselu početak finalne faze pregovora koja treba da se završi potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma između Republike Srbije i tzv. republike Kosovo. Zašto javnost, ukoliko je to istina, te informacije dobija iz izjava šiptarskog teroriste Hašima Tačija, a Skupština Republike Srbije o tome nije obaveštena?

Predsednik Republike Srbije predstavlja zemlju u inostranstvu, ali nije ovlašćen i nema legitimitet da bilo šta radi bez saglasnosti većine narodnih poslanika ili kvalifikovane većine ukoliko tako Ustav propisuje i mora da dođe u Narodnu skupštinu, pa da čuje šta je stav Srbije o Kosovu, a ne da priča u dijalozima.

Isto što se pojavilo pre neki dan kao zabrinjavajuća informacija i sa tim u vezi bih postavio pitanje ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću, direktorima VBA i VOA, kao i direktoru BIA, a to je da u Srbiji operiše više od 60 tajnih službi, uglavnom iz zemalja zapada, koje su, kao što i znamo, uvek subverzivno delovale protiv Republike Srbije i cilj im je uznemiravanje javnosti i širenje lažnih vesti. Dakle, šta radi bezbednosni aparat Republike Srbije po tom pitanju. Kako se angažuje i kako zamišlja da taj problem reši i, prvo, da li je to istina da ih ima više od 60?

Ono što je zanimljivo jeste da je jedna Srbija, mala zemlja u Evropi, sa sedam miliona stanovnika, zanimljiva više od 60 službi. Zašto to? Da li je cilj BIA možda prisluškivanje političkih protivnika, a ne rešavanje pitanja koja su od interesa za bezbednost Republike Srbije i srpskih građana? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pojavila se u srpskoj javnosti nedavno informacija da Severnoatlantski pakt planira da u Srbiji organizuje klub od sto uticajnih ljudi u sferi kulture, umetnosti, nauke, politike, sporta koji bi promovisali učlanjenje Srbije u NATO pakt.

Mislim da je vlast dužna da odgovori na te navode, te upućujem poslaničko pitanje ministrima unutrašnjih i spoljnih poslova, Nebojši Stefanoviću i Ivici Dačiću, kao i predsedniku Vlade Ani Brnabić i predsedniku Republike Aleksandru Vučiću – da li je istina da je počeo napad na tu svest koju ima srpski narod gde se u svim istraživanjima relevantnim govori da je više od 85% ljudi protiv NATO pakt i protiv učlanjenja i da li nam se sprema scenario iz Crne Gore gde je odluka o učlanjenju Crne Gore u NATO doneta u Skupštini umesto na referendumu, budući da je premijer te Crne Gore izjavio da je to mudra i vizionarska odluka državnog rukovodstva Crne Gore jer se zna da tako nešto ne bi prošlo na referendumu?

Da li se to sprema i u Srbiji i zašto se o tome ćuti, imajući u vidu da su potpisana dva sporazuma sa Severoatlantskim paktom, IPAP i SOFA, koja daju privilegije NATO vojnicima u Srbiji kakve nisu imali ni vojnici Trećeg rajha predvođeni Trojnim paktom?

Isto tako pojavile su se i preporuke Evropskog saveta vezano za pregovore EU i Srbije o učlanjenju. Pored svih poglavlja, pored svih uspeha, pored svog napretka i dalje je jasno ono što je bilo jasno i 2000. godine i 1999. godine, nema EU bez priznanja KiM i nema EU bez uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji.

Državno rukovodstvo bi trebalo, krajnje je vreme, da prekine da srlja u nastavak pregovora i time naruši i Ustav Republike Srbije i državni suverenitet i teritorijalni integritet. Dakle, više ni ne kriju, više ne ni ne govori po kuloarima, sada se to piše u zvaničnim saopštenjima, u zvaničnim aktima EU.

Kada ćemo da više prekinemo sa tim? Trebalo bi da je situacija takva da o tome ne treba ni da se razgovara, a ne da vodimo dijaloge o tome da li treba ili ne treba i na koji način da priznamo nezavisnost Kosova i da damo saglasnost i da utičemo na naše saveznike u Savetu bezbednosti da ne stave veto na prijem Kosova u UN. Mislim da o tome postoji sveopšti konsenzus i da nikakav dijalog u Srbiji po tom pitanju nije potreban.

Dakle, ne samo što ta poglavlja više ništa ne znače. To što nam dolaze Junker i Mogerini i Mekalister itd. i što nas tapšu po ramenu i hvale naše reforme, uspehe itd. nikakve veze nema. U pitanju je samo odricanje od KiM.

Isto povodom bezbednosti ima jedno pitanje, kada će Narodna skupština Republike Srbije da izbaci poslanika Meha Omerovića iz Odbora za kontrolu službi i bezbednosti? Taj čovek nije dostojan da kontroliše službe bezbednosti, imajući u vidu kakav je skandal napravio nedavno i time obrukao ne samo Narodnu skupštinu, ne samo vladajuću koaliciju, već celu Srbiju i svakog ovog poslanika ovde koji treba da ide negde da predstavlja Narodnu skupštinu i Srbiju, on je time obrukao.

Upućujem poslaničko pitanje predsedniku Republike Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Ani Brnabić i ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Već 20 godina, da li stvarno ili prividno, Srbija vodi bitku da sačuva KiM u sastavu svoje teritorije, a u tome joj najviše pomaže Ruska Federacija, kao jedini istinski bratski partner Srbije i kroz istoriju, tako i danas.

Mi imamo jednu apsurdnu situaciju, da tražimo od Ruske Federacije da čuva i stara se o teritorijalnom integritetu Republike Srbije i svojim vetom u Savetu bezbednosti taj integritet brani, a Republika Srbija ne priznaje teritorijalni integritet Rusije. Od 16. marta 2014. godine Republika Krim i grad Sevastopolj su punopravni subjekti Ruske Federacije i kao takvi u sastavu teritoriji Ruske Federacije i krajnje je licemerno, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbija treba da od Rusije traži da poštuje teritorijalni integritet i da čuva i da brani Srbiju, a da Srbija ne poštuje teritoriju Rusije.

Isto tako, od agresije NATO pakta i zločinačkog bombardovanja 1999. godine Republika Srbija, na ovaj ili onaj način, sarađuje sa NATO paktom. Potpisana su dva sporazuma SOFA i IPAP, koje je ova Narodna skupština verifikovala, koji daju više prava NATO vojnicima na teritoriji Republike Srbije, oslobođeni su svih dažbina, carina, ne smeju se privesti, legitimisati ili zaustaviti, mogu da koriste naše puteve bez naknade, naše baze i svašta još, više oni imaju prava nego što je bilo predviđeno Trojnim paktom da Jugoslavija da ustupaka Trećem rajhu.

Tako da, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i predsedniku Vlade - kada će se rešiti status ruskih humanitaraca u Nišu u Srpsko-ruskom humanitarnom centru i zašto je to toliki problem da se to pitanje reši? Setićemo se opet tih Rusa, ako budemo imali, ne daj Bože, nekakve poplave ili požare ili gde nam sve još nisu pomogli, zašto je problem i zašto svi beže od tih pitanja, da se reši za sedam ili osam ljudi diplomatski status, uzgred budi rečeno, koji su nas u više navrata spasili, naše stanovništvo i imovinu prilikom tih nepogoda, a u stanju smo da damo snagama NATO pakta pogodnosti kakve oni nemaju možda ni kod svoje kuće? To je sramotno i to pitanje treba da se reši što pre.

S druge strane, mene zanima kada će Republika Srbija zvanično da okonča svoje pregovore sa EU, tj. da ih prekine, jer je jasno da EU zahteva od Srbije da se odrekne dela svoje teritorije. To je uslov bez presedana u istoriji, tako nešto ne može ni sa čim da se poredi, ne samo da je neprihvatljivo, nego je i skandalozno i sramotno da se o takvoj mogućnosti uopšte raspravlja u javnosti, da se vode nekakvi unutrašnji dijalozi, i šta već još. Dakle, treba jasno da se kaže - ukoliko EU želi Srbiju bez Kosova i ako je kao takvu smatra, mi nemamo šta sa njima da razgovaramo, i treba da tražimo partnere i alternative na drugoj strani. Izgubili smo ovih 18 godina, nemojte da i ovo vreme izgubimo.

Upućujem poslaničko pitanje, predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Kada će Republika Srbija da prekine pregovore sa EU o priključenju Srbije EU, budući da nam je jasno stavljeno do znanja da je jedini uslov koji Srbija na tom putu treba da ispuni, priznanje i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.

To treba da bude dovoljno i da nam stave do znanja, da EU želi samo Srbiju kao poniženu koja se odrekla dela svoje teritorije i treba da nam bude jasno da je ovo kraj tih pregovora sa EU koji traju u raznim formatima već 18 godina.

Iluzorno je da se uopšte raspravlja o toj mogućnosti, da se jedna država odrekne dela svoje teritorije zarad članstva u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, pogotovu što je ta organizacija, tj. EU u fazi dekadencije i pitanje je koliko će opstati u budućnosti. Nikada se nije u istoriji jedna država odrekla svoje teritorije zarad neke jednokratne političke koristi, niti je razmenila svoju teritoriju i dala svoje za svoje, kako se kaže u poruci Svetog arhijerejskog Sabora SPC i mi ne treba više da se zavaravamo. DŽaba svi Hanovi, Mekalisteri i Junkeri koji dolaze u Beograd i hvale naše reforme i napredovanja u otvaranju poglavlja, ali to su samo birokrate koje nikada niko nije izabrao, koji neće ni sačekati ni 2020. godinu, a ne bilo koji drugi datum koji je pro forme određen kada bi Srbija mogla da se priključi EU.

Nama treba da bude jasno iz onog što je rekao francuski predsednik Makron, a to je – EU se više neće širiti, EU će se samo reformisati iznutra. Uopšte se o priključenju više ne priča ni na nedavnom samitu u Sofiji, govorilo se samo o susedskim odnosima između regiona zapadnog Balkana i EU.

Birokrate se javljaju i kažu, kao što je to juče uradio predsednik Odbora Evropskog parlamenta Eduard Kukan za saradnju sa Srbijom, kako nije samo ovo što Makron priča to što je politika EU, a Kukanova jeste. Verovatno je Kukan pouzdaniji da nam kaže nešto o našem pristupanju, nego što je to drugi i najmoćniji lider EU, francuski predsednik.

Drugo pitanje jeste, budući da je trebalo šest meseci Ministarstvu spoljnih poslova da odgovori na pitanje iz oktobra prošle godine, vezano za davanje diplomatskog statusa rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu, očigledno to ministarstvo nije u koordinaciji sa ostatkom Vlade, jer im je trebalo šest meseci da zaključe kako nisu nadležni da daju diplomatski status i upućuju na Ministarstvo unutrašnjih poslova. U svetlu ovih unapređenja odnosa Republike Srbije i Ruske Federacije i toplog i srčanog prijema srpskog predsednika tokom inauguracije Vladimira Putina i parade pobede, meni nije jasno zašto je problem da se dodeli diplomatski status ljudima koji su nam pomagali u vreme najvećih katastrofa, kao što je to bilo tokom poplava i na taj način se bar pokaže poštovanje i zahvalnost? Ako već mogu pripadnici NATO pakta da budu oslobođeni od svih dažbina i nameta i da koriste diplomatski imunitet u Republici Srbiji, zašto bi to onda bio problem za Ruse?

Nedavno je pokrajinska vlada odbila inicijativu, i pokrajinska skupština, SRS o formiranju takvog jednog centra na teritoriji Vojvodine, za koji je SRS prikupila više od 30 hiljada potpisa, a čujemo najave da će se takav centar formirati na teritoriji Vojvodine u saradnji sa Hrvatima, tj. sa Hrvatskom. Zašto je onda to potrebno, a ruski-srpsko humanitarni centar je višak?

Dame i gospodo narodni poslanici, svaka vlast od 5. oktobra do danas je apsolutno posvećena evropskim integracijama Srbije, a sa tim pitanjem je neraskidivo povezano pitanje Kosova i Metohije, koje treba da se reši na srpsku štetu. Mi pregovaramo već 20 godina u raznim formatima, a konkretnog progresa u tim pregovorima nema.

Na Kosovu i Metohiji, od kad je Kosovo i Metohija međunarodni protektorat za bezbednost, treba da bude zadužen KFOR, a videli smo, prvo, 2004. godine, 17. marta, da taj KFOR nije uradio ništa dok su spaljivane srpske kuće, manastiri, a Srbi proterivani sa Kosova. Juče smo takođe videli da je KFOR pustio albanske teroriste da divljaju na severu Kosova.

Mene zanima šta su konkretni napreci u ovom briselskom dijalogu, šta je ono što smo mi u tome dobili, pošto možemo da vidimo kontradiktorne stavove nekih od čelnika Evropske unije, NATO pakta i srpskih zvaničnika.

Na primer, 19. januara 2017. godine šef srpske diplomatije Ivica Dačić tvrdio je da oružane snage ne mogu na sever Kosova i Metohije i da se poštovanje dogovora iz Brisela, postignutih na visokom nivou, podrazumeva, bez obzira da li su bili pregovori usmeni, tj. da nije bilo sporazuma i da oružane i bezbednosne snage ne mogu da dolaze na sever Kosova, a poštovanje dogovora postignutih na visokom nivou se podrazumeva, bez obzira na to da li su usmeni. Apsolutno je nebitno da li je usmeno, pismeno, sa pečatom ili bez njega, na salveti ili hartiji – to je rekao šef srpske diplomatije o tome da li specijalne policijske snage ROSU mogu da se pojavljuju na severu Kosmeta i da li postoji o tome usmeni ili pismeni sporazum. A prema zvaničnicima NATO, Briselski sporazum iz 2013. godine – kosovske vlasti ne moraju od KFOR-a da traže odobrenje za upućivanje policijskih snaga širom Kosova i Metohije.

Dakle, šta smo mi to postigli i šta smo mi dogovorili, ako imamo u vidu ono što se desilo juče u Mitrovici?

Imam pitanje za predsednika Republike, Aleksandra Vučića, predsednika Vlade, Anu Brnabić i predsednicu parlamenta, Maju Gojković: kada će Narodna skupština da zakaže zasedanje na kojem će se raspravljati o učlanjenju Republike Srbije u Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti, u Vojni savez na čelu sa Ruskom Federacijom? Od 2013. godine Republika Srbija ima status posmatrača i zbog naše bezbednosti je važno da mi u ODKB imamo punopravno članstvo, zato što se pokazalo da ne možemo da verujemo ni pregovorima u Briselu, ni zvaničnicima Evropske unije, ni komandantima KFOR-a, ni komandantima NATO pakta. Srpski narod na Kosovu i Metohiji je ugrožen i mi smo to mogli da vidimo juče. Šta god ja mislio o Marku Đuriću, on je juče predstavljao Vladu Republike Srbije i poniženje je i sramota da se onako ponesu prema bilo kom funkcioneru ili službeniku Vlade Republike Srbije, pošto je to uvreda za Republiku Srbiju.

Mi treba da brinemo o našoj bezbednosti, treba da jačamo svoj položaj, kako ne bi više smelo da nam se događa ono što se desilo 2004. godine, 17. marta, i ono što se desilo juče u Mitrovici.

Trebali bi da shvatimo više EU kao takva je priznala tzv. Kosovo čim vodi pregovore sa njima o učlanjenju, čim potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i kako može da bude objektivan posrednik neko ko priznaje nezavisno Kosovo?

Treba da vratimo pregovore pod okrilje Saveta bezbednosti UN jer tamo imamo jaku zaštitu Ruske Federacije i Narodne Republike Kine u Savetu bezbednosti i tamo da razgovaramo o Kosovu pod okriljem Rezolucije 1244. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u februaru 2016. godine ratifikovan je sporazum u Narodnoj skupštini između NATO pakta i Republike Srbije, tzv. IPAP. Sporazum Republike Srbije i NATO pakta o saradnji u oblasti logističke podrške predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO u našoj zemlji, kao i privilegije koje sleduju diplomatama po Bečkoj konvenciji. Omogućava im da sa našom vojskom razmenjuju poverljive informacije i opremu, a i široko otvara vrata za još čvršću saradnju Srbije i NATO, odnosno Alijansine organizacije za podršku i nabavku NSPO i Agencije za podršku i nabavku NSPO.

Pripadnici ovih tela NATO i njihova vozila imaju pravo neophodnog slobodnog prolaza i pristupa kroz čitavu Srbiju, dok se i ulazak u zabranjene bezbednosne zone usaglašava sa našim nadležnim organima. Naglašeno je i da se osoblju NATO, na njihov zahtev, mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se obavljaju ispitivanja i probe. Celokupno osoblje uživa diplomatski imunitet i oslobođeno je plaćanja poreza, carina, PDV-a, a može i da uvozi opremu i ugovara nabavku robe, usluga i građevinske radove bez ikakvog opterećenja. Nema nikakve namete, osim za komunalne usluge.

Srbija se i obavezala individualnim partnerskim akcionim planom da omogući NATO vojnicima slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste našu vojnu infrastrukturu i budu zaštićeni posebnim statusom dok borave na našoj teritoriji. IPAP, između ostalog, podrazumeva i potpisivanje SOFA sporazuma, koji je takođe potpisan između Republike Srbije i Severnoatlantskog pakta, kojim se reguliše prelazak granice i nivo imuniteta za pripadnike Alijanse dok prolaze kroz Srbiju ili borave u njoj, kao i pristup vojnim objektima.

Srbija se takođe obavezala i da regionalni centar za obuku „Jug“ kod Bujanovca bude otvoren za sve zemlje članice partnerstva za mir i NATO, dok postepeno usklađuje svoje propise u oblasti odbrane sa EU i uništava viškove naoružanja. Moje pitanje upućeno je Ministarstvu inostranih poslova i predsedniku Vlade – šta sprečava Vladu Republike Srbije da dodeli diplomatski status pripadnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu?

Mi smo podneli inicijativu, SRS je prikupila 30.000 potpisa građana Srbije koji žive na teritoriji AP Vojvodine i predala Pokrajinskoj skupštini da se jedan takav centar formira i u Novom Sadu. Mi mislimo da ne samo što treba da se dodeli diplomatski status pripadnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra, već treba da im se najpre ukaže zahvalnost za to što su uradili u Republici Srbiji posebno tokom 2014. godine i poplava koje smo imali u Obrenovcu, a i tokom svih onih akcija i učestvovanja u gašenju požara. Pitanje je koliko bi žrtava više bilo u Obrenovcu da mi taj centar nismo imali na našoj teritoriji.

Krajnje je licemerno da se to obećava u medijima, da se ruske diplomate vuku za rukav isključivo kada nešto treba da se spreči u Savetu bezbednosti UN, a da se ne dodeli diplomatski status Rusima koji učestvuju u spašavanju građana Srbije na teritoriji Republike Srbije. Postavljam ovo pitanje, budući da mi u oktobru na isto ovo pitanje nije odgovoreno. Dakle, da li pominjanje Ruske Federacije i sastanci sa ruskim diplomatama služe samo za predizbornu kampanju ili mi ozbiljno računamo na njihovu podršku i da li smo mi iskreni prijatelji prema Rusiji i Ruskoj Federaciji? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za Ministarstvo pravde. Juče je bivši načelnik Štaba Vojske Republike Srpske, general Ratko Mladić, pred nelegalnim i antisrpskim Haškim tribunalom nepravedno osuđen na kaznu doživotnog zatvora.

Haški tribunal je, bez ikakve sumnje geopolitički instrument u rukama zapadnih sila, čija je jedina uloga da svu krivicu za krvavi građanski rat i raspad Jugoslavije svali isključivo na srpski narod.

Naravno, Haški tribunal nema veze ni sa pravom ni sa pravdom i to je svima juče bilo jasno.

Ratko Mladić je proglašen krivim bez ikakvog dokaza. Jedna velika laž i prevara koja se zove genocid u Srebrenici, konstrukt Haškog tribunala ima za cilj da delegitimiše Republiku Srpsku, proglasi je genocidnom tvorevinom, što je još jedan korak ka njenom postepenom ukidanju.

Konstrukt genocida u Srebrenici je potpuno suprotan Konvenciji o genocidu, budući da ni u jednoj presudi Srbima nije dokazana specijalna namera, tj. tzv. „dolus specialis“, koja je neophodan činilac svakog bića krivičnog dela genocida.

Tužilaštvo Haškog tribunala nije u stanju da bilo šta dokaže, jer dokaza nema i zato je u Haškom tribunalu objavljena još jedna nebuloza, koja se naziva udruženi zločinački poduhvat, prema kome može da se inkriminiše i cela populacija Republike Srpske, kako vojnici, oficiri i svi civili.

Taj udruženi zločinački poduhvat je samo izgovor kako bi se što više oficira i političkih lidera pred ovim nelegalnim sudom optužilo i osudilo.

Moje pitanje je, zašto Republika Srbija pristaje na ovu istinu koju nam servira Haški tribunal? Da li je nečinjenje znak da se vlasti Republike Srbije slažu sa ovom ulogom koju nam je Haški tribunal namenio, i dodelio svim Srbima?

Zašto Republika Srbija ne osnuje naučnu ustanovu koja će se baviti izučavanjem presuda sudskih postupaka dokaznog materijala, iskaza svedoka u Hagu i koja će moći da dođe do istine i činjenica?

Zbog budućih generacija je važno da se utvrde činjenice i istorijska uloga svih ovih Srba koji su imali u ovom građanskom ratu.

Dakle, umesto što su se sve vlasti od petog oktobra bavile isključivo isporučivanjem Srba, beskompromisnom saradnjom, od Đinđića koji je isporučio Slobodana Miloševića na Vidovdan, Vojislava Koštunice koji je izručio najviše srpskih generala i Borisa Tadića koji je izručio Ratka Mladića, Radovana Karadžića, Stojan Župljanina i Gorana Hadžića, Srbija bi konačno mogla da uradi nešto u vezi sa Haškim tribunalom što bi bilo za srpski narod korisno.

Takođe, zašto nadležni organi i državni službenici Republike Srbije nisu u ovim posetama predsednika Haškog tribunala Karmela Ađijusa, glavnog tužioca Serža Bramerca, postavili pitanje služenja kazne u Srbiji svim osuđenim Srbima? Osuđeni Srbi svoje kazne odslužuju u katastrofalnim uslovima širom Evrope, zatvorima koji su gori nego nekada što su bili gulazi.

Zdravstveno stanje tih ljudi je veoma problematično, posebno predsednika Republike Srpske Krajine Milana Martića, tako da zahtevam objašnjenje od Ministarstva pravde zašto se ništa po tom pitanju nije uradilo? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam nekoliko pitanja za predsednika Vlade Anu Brnabić, ministra privrede Gorana Kneževića, kao nadležnih i Aleksandra Vučića, koji nas u stvari o svemu tome obaveštava, iako to nije njegova nadležnost.

Naprednjačka vlast je od 2012. godine nastavila pogubnu ekonomsku politiku Demokratske stranke davanja subvencija stranim kompanijama koje posluju u Srbiji. Samim tim, ne samo što se nanosi šteta privredi Srbije, već se diskriminišu srpski privrednici i čine se nekonkurentnim na domaćem tržištu. Mi svakodnevno dobijamo informacije o otvaranju pogona velikih svetskih kompanija širom Srbije i velikom broju zaposlenih radnika, međutim, stanje na terenu se poprilično razlikuje od stanja na televiziji.

Na primer, 7. juna 2017. godine Aleksandar Vučić je svečano otvorio pogon „Ametek“ u Subotici i najavio da će tamo raditi 500 radnika, a pet meseci kasnije, po podacima Agencije za privredne registre, tamo je zaposleno 186 ljudi. Mene zanima – koliko je država Srbija isplatila na ime subvencija toj kompaniji, da li za 500 radnika, kako kaže Vučić, ili 186, koliko ih ima realno zaposlenih? Mi samo znamo da je država i opština Subotica uložila dva miliona evra u zemljište. Odgovori na ova pitanja mislim da su od opšteg interesa i siguran sam da ih očekuju svi građani Srbije, čak i oni koji su glasali za vladajuće stranke.

Koliko je tačno pogona stranih kompanija otvoreno u Srbiji i po lokalnim samoupravama? Koliko je tačno radnika počelo da radi odmah po otvaranju pogona, a koliko se eventualno zaposlilo kasnije i koliko kasnije? Koliko je sredstava iz državnog budžeta utrošeno za finansiranje po svakom radnom mestu? Da li su iz budžeta finansirana realno otvorena radna mesta ili pretpostavljena radna mesta u budućnosti? Da li se za finansiranje radnih mesta u inostranim kompanijama ulažu realna sredstva ili se ti poslovi i u kojoj meri finansiraju iz kredita? Ko snosi troškove prekvalifikacije i obuke budućih radnika? Kolika su sredstva u ove poslove uložile lokalne samouprave? Koliko kroz besplatnu dodelu građevinskog zemljišta, a koliko kroz obezbeđivanje komunalne infrastrukture? Kolika je prosečna zarada zaposlenih u ovim subvencionisanim privrednim društvima?

Svi ti podaci koje tražimo moraju biti analitički urađeni po lokalnim samoupravama, a ne zbirno, kako to predstavnici vlasti, a pre svih Aleksandar Vučić, vole da iznose u medijima, da bi tim podacima fascinirali javnost.

Tražim i, što je najvažnije, odgovor na pitanje – koliko je inostranih kompanija napustilo Srbiju nakon što im je istekao rok u kojem su trošile subvencionisana sredstva koja su dobila od države Srbije i koliko ljudi je zbog toga ostalo bez posla?

Na kraju, šta se dešava sa „Gorenjem“ iz Valjeva? Da li su tačne informacije da „Gorenje“ iz Valjeva razmišlja da napusti Srbiju? Hvala.

Dame i gospodo, postavljam dva pitanja. Oba za predsednika Vlade, Anu Brnabić, i predsednika Republike, Aleksandra Vučića.

Moje prvo pitanje glasi – zašto je Vlada Srbije dozvolila da nižerazredni američki diplomata Brajan Hojt Ti tako grubo naruši dostojanstvo Republike Srbije?

Dakle, Brajan Hojt Ti je sa svojim ultimatumima koje je izneo srpskim zvaničnicima je stavio do znanja da, naravno u suprotnosti sa diplomatskom praksom i dobrim odnosima, Republika Srbija treba da uvede sankcije Ruskoj Federaciji i potpiše pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Šta je to uopšte normalizacija? Šta znači ta reč – normalizacija?

Šta je to što zvanični Beograd još može da uradi a nije uradio u vezi zaokruživanja kosovske nezavisnosti? Da li je to razmena ambasadora između tzv. Kosova i Republike Srbije i saglasnost za prijem Kosova u UN?

Spoljna politika Republike Srbije je dosta konfuzna. Po Ustavu Republike Srbije spoljnu politiku vodi Vlada, dok predsednik predstavlja zemlju, državu Srbiju u zemlji i inostranstvu, a mi čujemo disonantne tonove iz Vlade Srbije i dijametralno suprotne stavove.

Ana Brnabić, predsednik Vlade pozitivno odgovara na zahteve Hojt Ti-a i tvrdi da je Srbija posvećena evropskom putu, dok ministar odbrane Aleksandar Vulin izjave Hojt Ti-a karakteriše kao neprijateljske. Da li postoji onda zajedničko mišljenje u Vladi Srbije?

Ono što je simptomatično jeste da se Brajan Hojt Ti sastao i sa ministrom Zoranom Mihajlović. Kakve veze ima Zorana Mihajlović sa spoljnim poslovima Srbije? Mi znamo da je Zorana Mihajlović agent stranog uticaja i da ne može da kaže ni – dobar dan a da se pre toga ne konsultuje sa američkim ambasadorom, ali to nije njen resor. Spoljna politika nije njen resor.

Ili je možda zahtev Hojt Jia da se ubrza izgradnja auto puta Niš – Priština - Tirana i tako uradi i što više doprinese na stvaranju infrastrukture velike Albanije? Pošto to nije jedan od državnih prioriteta Republike Srbije, potpuno je iluzorno da se na tome radi. Držanje svih beogradskih zvaničnika pred ovim diplomatom je bilo zaista sramotno.

Sa druge strane, drugo pitanje jeste šta to sprečava Republiku Srbiju da dodeli diplomatski status pripadnicima Ruskog humanitarnog centra u Nišu? Mi smo čuli više najava da će to da se dogodi, međutim od toga ništa. Pripadnici Ruskog humanitarnog centra su više puta opravdali svoje prisustvo u Srbiji, ne samo tokom katastrofalnih poplava 2014. godine, već i u gašenju požara mnogostrukog na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu kakav je Sporazum Republika Srbija potpisala 2016. godine sa NATO paktom, tzv. IPAP Sporazum, kojim je napravila veće ustupke zločinačkoj vojnoj alijansi koja nas je bombardovala nego što je to bilo predviđeno između Jugoslavije i Trećeg rajha Trojnim paktom, ne možemo po pravilima reciprociteta, bar, da očekujemo da se ista stvar dogodi i sa pripadnicima Ruskog humanitarnog centa u Nišu.

Mi mislimo da Republika Srbija treba da bude zadovoljna delovanjem Ruskog humanitarnog centra, štaviše, poslanička grupa SRS u Skupštini AP Vojvodine je predložila inicijativu da se jedan takav centar osnuje i na teritoriji Vojvodine.

Dakle, čemu više iščekivanje? Dajte nam razloge zašto hoćete ili ne da dodelite diplomatski status ruskim humanitarcima, ali mislim da je očigledno da ovde imaju strani agresori mnogo veće privilegije.

To bi bila moja dva pitanja. Hvala vam.