Poštovani predsedavajući, danas bih pravo na postavljanje pitanja iskoristila da postavim jedno pitanje koje se odnosi na problem populacione politike.

Naime, to pitanje je odavno kod nas evidentirano i ukazano je na veliki problem koji traje već nekoliko decenija. Međutim, Vlada se po prvi put sistematski počela baviti ovim pitanjem i borbom protiv bele kuge, što se u svakom slučaju mora pohvaliti, ali je to dalje pitanje koje interesuje mnoge naše građane u kom smislu će se ono dalje razvijati i koje će mere Vlada preduzimati u ovom smislu u narednom periodu.

Naime, upoznati smo sa sistemskim rešenjima koja, kada je u pitanju populaciona politika, to svakako treba da pohvalimo. Sve konkretne mere za podsticanje populacione politike od zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, preko drugih mera, kao što su nagrade socijalno odgovornim kompanijama, uvođenje servisa e-beba, do onih mera koje su u stvari usmerene ka davanju ekonomskih olakšica za podizanje deteta, imaju za cilj zaustavljanje pada nataliteta, kao i podsticanje rađanja, što je ključno za opstanak nacije i države.

U 2017. godini, na primer u 15 opština bilo je nekoliko projekata koje je kabinet ministra bez portfelja, zadužen za demografiju i populacionu politiku, realizovao i koji je dao značajne rezultate kroz primenu različitih stimulativnih pronatalitetnih mera.

Konkretno, projekti koji su realizovani u iznosu od 130 miliona dinara rezultirali su da se, primera radi, u Sečnju otvori odeljenje jaslenog uzrasta. U nekoliko opština postignuto je usklađivanje radnog vremena vrtića sa potrebama zaposlenih roditelja. Podignut je nivo znanja o reproduktivnom zdravlju među mladima. Ali, ono što je možda i najznačajniji doprinos ovakvih projekata u tim opštinama je nekoliko parova trenutno u postupku vantelesne oplodnje.

S tim u vezi, postavila bih pitanje ministarki Slavici Đukić Dejanović, s obzirom da ovakvi projekti pored ostalih mera za podsticanje rađanja daju značajne rezultate, koliko sredstava je obezbeđeno u budžetu kabineta ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku za 2018. godinu za realizaciju projekata pronatalitetne politike jedinicama lokalne samouprave?

Da li postoje projekcije da se taj iznos u narednom periodu povećava, kako bi se proširio broj opština i porodica obuhvaćenih ovim merama, kao i da li se u saradnji sa stručnjacima predviđaju nove mere? U skladu sa tim, svakako bih još jednom pohvalila sve mere koje su do sada preduzete. Saradnju ovog kabineta ministra bez portfelja sa jedinicama lokalne samouprave, ali i svako drugo preduzimanje mera u daljem pravcu u cilju podizanja nataliteta, razvijanja svesti o potrebi očuvanja i izgradnja porodice i stvaranja porodica sa većim brojem dece.

U tom smislu, i samom ovom kabinetu, kao i merama Vlade koje je u ovom smislu do sad preduzela, dajemo podršku, ali želimo da se u narednom periodu taj obim i obuhvat u svakom smislu i dalje povećava. Hvala.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, gospodo oficiri, poštovani poslanici.

Naravno, svima se zahvaljujem u izraženoj želji da nastavimo diskusiju o zakonu i o amandmanu koji sam i sama lično podnela.

Cilj ovog amandmana koji sam dala jeste u stvari bio da se istakne da u zakonu o obrazovanju u vojsci, treba da se kaže s obzirom da postoji više nivoa tog obrazovanja, da on treba da bude vezan u jedan jedinstven sistem. On je naravno posebne namene i posebnih kvaliteta i posebne oblasti rada, ali s obzirom da on podrazumeva i u sistemu vojno obrazovanje i usavršavanje i vojno-stručno osposobljavanje, smatrala sam da je vezivanje za sistem odgovarajuća ustvari kvalifikacija.

Isto tako, smatram da treba da bude u ovom delu vezano da je ova naša vojska u stvari pripada vojsci Republike Srbije ističući odbranu njene državnosti, njenog integriteta, s obzirom i na njenu svetlu tradiciju ali s obzirom na okolnosti u kojima se danas i vojska nalazi, u kojima se nalazi država Srbija i ceo srpski narod i da je u stvari jačanje vojske u ovom momentu i ovom trenutku, nešto što je od posebnog značaja i za ceo narod i za celu državu i zato smatram da su ovi zakoni odgovarajući i primereni cilju i da oni u narednom periodu treba da imaju i idu u pravcu daljeg usavršavanja i poboljšavanja, naročito položaja vojnika u njoj, poštovanje njihove časti integriteta i svega onoga za šta je srpska vojska i srpski narod pripadajućoj vojsci u stvari u istoriji bio zaslužan.

Današnje vreme u svetu i okruženje svakodnevno ukazuju da bezbednost države i naroda su u velikoj opasnosti da u odnosu na to moramo da imamo visok stepen osetljivosti, obazrivosti i odgovornosti i da u skladu s tim, dakle, uvek mora da se unapređuje obrazovanje i osposobljenost vojske i ono je sigurno u svakom momentu od posebnog značaja.

Vojno učenje i vojne doktrine, treba da su i dalje zasnovane na našoj slobodarskoj tradiciji, naročito na ciljevima odbrane i zaštite sa jasnom percepcijom šta su i ko naši stvari prijatelji, a šta pod znacima navoda prijatelji na međunarodnom pravu u odnosu na koje ta osetljivost treba da bude posebno izražena u svakom momentu.

Želim i ovog puta da istaknem da su vojno znanje i veštine u našoj tradiciji poznate i priznate u svetu, naročito i one koje su bile primenjene u toku Prvog svetskog rata, poznate su vojne veštine naših vojvoda, vojnih starešina Živojina Mišića, Stepe Stepanovića, Vojvode Putnika, itd, čija se primena ratovanja i vojnih veština istražuje, odnosno, proučava i na mnogim međunarodnim vojnim akademijama.

Isto tako, moramo se setiti i slavnih partizanskih tradicija i vojske naše u borbi za slobodu srpskog naroda, u borbi protiv fašizma, i mislim da hrabro treba isticati upravo to herojstvo i pripadnost antifašističkoj borbi koja od mnogih snaga danas hoće da bude umanjena ili potpuno zaboravljena.

Ističem da je opasna revizija istorije jer ona uvek izaziva opasnost od ponavljanja zla. Tu tradiciju potiskivanje istine pokušale su i vlasti posle 2000. godine kada su umanjenjem uloge vojske, njenim smanjenjem ugleda osiromašenjem, zapostavljanjem i stavljanjem opreme uspele da je spuste na dosta nizak nivo, ali to je naravno platilo i smanjenje nivoa samog školovanja.

Snaga je značaj naše vojske i vojnih stručnjaka i komandanata herojstvo vojnika videli smo i u odbrani Jugoslavije i ratu 1999. godine kada je suprostavljena NATO agresiji, a kada se ona uspešno i junački odbranila.

Nisu demokratske snage one samo koje sebe samoproklamuju kao demokratske, nego su demokratske snage one koje žive u skladu sa svojim narodom, u skladu sa njegovim ciljevima, načinom života, njegovom tradicijom i njegovim opredeljenjem.

Važno je pored svega ovoga da se istakne i pravo na sećanje, istinu i pravdu, koja treba i smatra da jeste sastavni deo ovog vojnog obrazovanja, a tu ću pre svega da istaknem da tradicija slobodarskih pozicija i ratovanja i borbi protiv revizije istorije podrazumevaju po meni dva segmenta, to je, jedno, očuvanje herojskih dela i imena svih vojnika i boraca, za šta mislim da mora da bude zapisano u svim vojnim dokumentima, ali sa druge strane, sećanje na sve civilne žrtve i stradanje srpskog naroda, pre svega našeg naroda u Hrvatskoj, unazad 100 godina i posebno na KiM.

Smatram da su aktivnosti koje je izrazio u poslednje vreme ovim povodom i ministar inostranih poslova gospodin Ivica Dačić i naročito predsednik države, gospodin Aleksandar Vučić, u tom pravcu, garancija da će se ići u dalje očuvanje naše državnosti, ali i obezbeđivanja tog istorijskog sećanja kojeg nikako ne možemo da se odreknemo, a što jesmo, a nažalost, i tu smo svi krivi u nekim decenijama iza nas.

U tom smislu smatram da i ovo vojno obrazovanje podrazumeva ove značajne segmente što ide u očuvanju ugleda svakog vojnika, a samim tim hoću da istaknem da će SPS naravno i ja lično, glasati za ove predloge zakona. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Želim danas da iskoristim svoje pravo na postavljanje poslaničkog pitanja i to ministru Đorđeviću, ministru za rad zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a vezano je za položaj porodica koje imaju decu sa posebnim potrebama.

Naime, prema nekim podacima do kojih sam došla, otprilike 23 hiljade dece ili porodica, koji se nalaze u ovoj poziciji, i Zakon o socijalnoj zaštiti koji je donet 2011. godine, je na određen način regulisao njihova prava u oblasti njihove zaštite i socijalne sigurnosti.

Poslanička grupa SPS, u vreme donošenja tog zakona, nastojala je da posebno utiče na regulisanje onog člana, koji se odnosi baš na položaj porodica i roditelja koji sami brinu o svojoj deci, na visinu njihove socijalne zaštite ili mera koje se u tom pravcu preduzimaju, a posebno zaštiti samohranih roditelja koji brinu sami o svojoj deci.

Napominjem da u to vreme, inicijativa SPS nije našla adekvatnu primenu u zakonu, već su te mere na znatno nižem nivou tada usvojene i postale su deo zakonske regulative.

Danas, u stvari u poslednje vreme, vidimo da Vlada više brine o merama populacione politike. Uvedene su mnoge nove mere koje do sada nisu postojale i zahvaljujući radu i inicijativi ministarke Slavice Đukić Dejanović, i drugih resornih ministara, s obzirom da se o ovim pitanjima mora raditi interresorno, mi smo došli u situaciju da se više pokazuje briga države o položaju dece, položaju porodica i njihovoj zaštiti.

Mislimo da je upravo to razlog i ukazujemo da je možda i vreme da se o ovim merama i u pogledu socijalne zaštite i socijalne sigurnosti porodica koje same brinu o deci sa posebnim potrebama, može više obratiti pažnja, može se više brinuti i u tom smislu se povećati mera njihove zaštite.

Cilj je, kod upravo društvenog opredeljenja, kada je reč o ovim stvarima, da se obezbedi da deca sa posebnim potrebama više borave u porodici, da imaju tu zaštitu, ljubav i svaku vrstu socijalizacije koja je u tom smislu mnogo bolja, nego da svoj život provedu u socijalnim ustanovama koje su za to posebno obezbeđene. Na taj način je država takođe stavljena u jednu vrlo aktivnu poziciju, gde sredstva i za život i za socijalizaciju sama kroz rad tih ustanova mora da obezbedi.

Moje pitanje je ustvari direktno. Ima li mogućnosti u budžetu da se poveća ova mera socijalne zaštite za decu sa posebnim potrebama? Da li je u planu takva mera za naredni budžetski period i da li je prisutna povećana pažnja u ovom pravcu, kao i da li se možda razmišlja o tome da se u narednom periodu pristupi izmenama Zakona o socijalnoj zaštiti, naročito u ovom odeljku koji se odnosi na decu sa posebnim potrebama?

Obrazloženje za ovakvu vrstu pitanja i ovakvu vrstu interesovanja, zapravo proizilaze, u stvari iz potrebe da se odgovori na pitanje ko brine o deci kada roditelj radi, ko brine o deci kada je reč o samohranim roditeljima koji se nalaze u ovim uslovima socijalne potrebe, a svesni smo pri tome činjenice da roditelji u takvoj situaciji imaju često problem sa poslodavcima, a vrlo često imaju i situaciju i obavezu da brinu o svojoj deci, ali zbog toga moraju da napuste posao.

Znamo da je socijalna nadoknada po zakonu, koji je donet 2011. godine, izmenjen 2012. godine, u stvari 12 hiljada dinara, ali sigurno da to nije dovoljno za socijalnu sigurnost.

Zato smatramo da naša poslanička grupa treba da se pridruži svim nevladinim organizacijama i inicijativama koje idu u pravcu donošenja zakona koji bi regulisao položaj roditelja kao negovatelja i time ih stavio u jednu posebnu brigu, jedan poseban fokus koji bi se pokazao da ima visok stepen društvene i socijalne zaštite.

Mislim da, kada bi ovo postala obavezna socijalna kategorija, da bi u svakom slučaju opravdali i zahteve i inicijative koje je SPS imala 2011. godine, a i u skladu je sa politikom koja vlada vezano za populacionu politiku i zaštitu porodice iskazuje. Hvala.

Hvala vam poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, podneli smo i poslanička grupa i ja lično amandman na ovaj član zakona pre svega imajući u vidu, a o tome je već bilo ovde reči, da se u zakonu ne samo u ovom članu, nego i na drugim mestima upotrebljavaju strane reči.

Smatrali smo da je neophodno, naročito u onim zakonima koje donosi Ministarstvo obrazovanja, da se upotrebljavaju domaće reči, jer naša domaća reč jeste nama najbliža, odslikava bogatstvo našeg jezika. Naravno, mi pri tome uopšte ne osporavamo da je jezik jedna dinamična struktura, da se menja iz dana u dan. Mi smo čak svedoci toga da se svakodnevno upotrebljavaju i u struci i u nauci, ali i u svakodnevnom govoru reči koje su nam strane i nepoznate. Za mnoge od njih ima opravdanja, ali mnoge od njih nažalost i kvare jezik kojim govorimo, a naročito je to prisutno kod dece koja upotrebljavaju razne elektronske mreže i na njima prosto se sva pravila koja se odnose na srpski jezik i na našu gramatiku gube.

Zato smo smatrali da ima opravdanja da se ukaže na to da se i u ovom slučaju mora rukovoditi tim jednim opštim principom, da se na svim mestima gde se mogu upotrebljavati naše reči one i upotrebljavaju.

Kada je o ovome reč, mislim da i kod donošenja zakona u ovom Ministarstvu, ali i u drugim ministarstvima, državnim organima, drugim institucijama, a posebno u medijima sve više mora da ima značaj položaj lektora koji mora da utiče na to kojim se jezikom govori i da se taj jezik uči od malih nogu, da u sluhu deteta postoji onako kako treba da govori pravilno.

Kada je reč o samim lektorima poznato je, ja ću samo kratko napomenuti, da njihov položaj ni u zemlji, ali ni u inostranstvu danas nije dobar, nije u odgovarajućoj pažnji naše države i to je posledica naravno ne ovog rada Ministarstva nego u nazad desetina godina. Tako da u suštini, mi od ogromnog broja lektorata koje smo imali u inostranstvu, u kojima se učio srpsko-hrvatski jezik u ono vreme, danas imamo zatvorene lektorate, da se u sve manjem broju uči srpski jezik, a nažalost tamo gde se pokazuje da država brine o tome, te zajedničke nekadašnje lektorate uglavnom je preuzela hrvatska država brinući se o očuvanju hrvatskog jezika.

S tim u vezi, kratko ću pomenuti naravno položaj ćirilice koji je bitan za nas, mada naravno podrazumeva u privatnoj upotrebi jednu ravnopravnost i jednog i drugog pisma, ali u ovom slučaju mislim kada je reč o državnim pismima i o državnom regulisanju zakona da ona ubuduće treba ima veću pažnju nego što je to do sada naravno prisutno.

Kada je reč o samom, samo da napomenem da ću koristiti, poštovani predsedavajući, malo vremena od poslaničke grupe, okviru kvalifikacija pripadan onoj grupi poslanika koja smatra da je taj nacionalni okvir bio neophodan i da je bilo krajnje vreme da se donese s obzirom da danas u praksi imamo ogroman broj kvalifikacija koje objektivno postoje regulisane u spisku i u nomenklaturi nekadašnjih zanimanja.

Mnoga od tih zanimanja su već prevaziđena, a na tržištu rada postoje potrebe za drugim novim zanimanjima koja nisu uvedena na nacionalni jedinstveni sistem i ovaj zakon upravo treba da obezbedi uslove da se to objedini u jedan jedinstven sistem u kojem bi, ono što je najvažnije, bilo povezano i sistem obrazovanja i samo tržište rada i njegove potrebe. Zato je dobro predviđeno da ta povezanost bude dinamična, da bude takoreći na dnevnom nivou neophodna i da time obezbeđuje upravo onu neophodnu živost koja mora da postoji i u procesu obrazovanja a i u procesu zapošljavanja.

Dinamika i promene u ovoj sferi su vrlo velike i mnoga od tih zanimanja pre 10 godina koja danas postoje, nisu postojala, niti su nama bila poznata. Samim tim, mi moramo da idemo napred, da stvaramo tu nomenklaturu zanimanja koja će biti i ići u susret svemu onome što razvoj nauke i tehnologije u ovom vremenu moraju da donesu.

Srbija u tom smislu ne sme da ostane na periferiji događanja, jer su velike tehnološke promene svakodnevne i uvođeni kompjuterskih znanja i veština, takoreći odvijaju se na dnevnom nivou. Zato, kada je reč o nomenklaturi zanimanja, mislim da ne treba da budemo ni skeptični, ni pesimisti, niti da budemo zatvoreni u stare okvire, nego upravo da idemo u smislu razvijanja novih zanimanja, kao i razvijanja pojmova koje njih sa svim definiše našoj državi, kada govorimo o tome da u ovom vremenu, potrebni su programeri naravno, i to je već opšte poznato i država ulaže u tom pravcu značajna sredstva i napore, ali istovremeno moramo znati da su potrebni i kuvari i automehaničari.

Dakle, sistem obrazovanja mora da bude takav da bude usmeren i na opstajanje i održavanje zanimanja koji su neophodni i koji su standardni i nama od ranije poznati u svakodnevnom životu, ali istovremeno da omogući razvoj u skladu sa novim tehnologijama i novim veštinama.

Isto tako, mora da znamo da se u obrazovanje ulažu značajna sredstva i da to uvek imamo u vidu, da ta značajna sredstva u obrazovanje ulaže naravno i država obezbeđujući sve forme besplatnog obrazovanja i stimulišući i više i visoko obrazovanje, što je veoma značajno.

Istovremeno, značajno je ulaganje i porodice koja ulažući u obrazovanje svoje dece u velikom broju slučajeva se odriču značajnih materijalnih sredstava. U tom smislu ne smemo kao država da dozvolimo da postoji i odlazak dece i mladog sveta u druge države da rade, jer time postižemo dvostruku štetu, a to je ukupno odliv onog kapitala koji je uključen i koji je potrošen u sam sistem obrazovanja, ali ono što je još gore i sa mnogo većim posledicama odlazak mladog sveta iz naše države.

Poznato je već, kada je reč o zanimanjima kada se uzme koji sve sistemi postoje danas u svetu, kakve tehnologije i kakve potrebe u odnosu na moderni razvoj života, da mi možemo uskoro da se srećemo sa zanimanjima kojih kod nas nema, kojima se u svetu govori, a koji nam vrlo brzo, dakle kako idu dinamične promene, a videli smo da ih u poslednjih 10 godina, zanimanja koja nisu postojala danas postoje, da u narednih 10 godina se uključe sasvim nova za koja danas i ne možemo pretpostaviti da će biti. Na primer, tu se pominju zanimanja, kao što su genetski dizajner, programer za stres, menadžer za zdravlje zaposlenih, konsultant za privatnost, socijalni radnik na društvenim mrežama, epidemiolog, velnes menadžer za seniore i tako dalje. Da li smo spremni danas za sve ovo i terminološki i tehnološki i zakonski? Zato nacionalni okvir koji danas dovodimo stvara elementarne uslove da uvede određeni red i da time stvori bazu za upravo ono što nas u narednom periodu može čekati.

I, najzad napomenuću, ako bismo bili zatvoreni u današnje okvire poznavanja i tehnologije i kvalifikacija, bili bi osuđeni na jedno veliko zaostajanje države Srbije u sistemu obrazovanja i sistemu zanimanja koji danas postoje u svetu. Da se tim principom rukovodio svojevremeno Dositej i Vuk, mislim da sve ono što se desilo pre 200 godina u razvoju obrazovanja u Srbiji, ne bi postojalo. Srbija ne bi tada, krajem 18. i u 19. veku bila stecište jednog zamaha obrazovanja i rada i samim tim, ne bi danas govorili o onim vrednostima koje smo u tom vremenu dostigli.

Zato mislim da u današnjem našem obrazovanju treba da postoji savremenost, jedna otvorenost prema Evropi i svetu, primena novih znanja, primena novih tehnologija, stalno usavršavanje i hvatanje koraka unapred, da time obezbedimo da mladi svet bude, naravno visoko obrazovan i tehnološki osposobljen, a istovremeno da zadržimo ono što je u našem sistemu u vrednosti istorije i znanja, svojstveno našim nacionalnim vrednostima i nacionalnoj kulturi.

Na ovaj način uspemo da obezbedimo ono što je imanentno našoj srpskoj zajednici, našoj kulturi a istovremeno da obezbedimo da ne postoji zaostajanje ni u kom pogledu, kada je reč o nomenklaturi zanimanja, u obrazovanju i vaspitanju dece. Hvala.

Hvala vam.

Mislim da je to za ukupno javnost od velikog značaja i mislim da na svim značajnijim skupovima u zemlji i inostranstvu naravno treba ukazivati na značaj održavanja toga, pogotovo što je sada vreme kada je država upravo toj temi pokazala na ovaj način dužnu pažnju, što je mislim imati jedne dugoročne značajne pozitivne posledice. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.

Gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovani narodni poslanici, kao što smo već danas čuli, pred nama se nalaze tri zakona iz oblasti obrazovanja i sva tri imaju za cilj da unaprede, bolje i brže regulišu oblast na koju se odnose.

Prvi od tih, ja ću se na njega najviše osvrnuti, je Predlog zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija, koji je posebno inovativan jer se prvi put povezuju učenje i sticanje znanja i stavlja u funkciju rada i mogućnosti zapošljavanja na jedan sistematičan način. Prošlo je odavno vreme da se upisuje u škole za koje ne znaju ni deca ni roditelji šta će biti posle, šta će se desiti kada se škole završe, a onda se godinama čeka i traži posao, naravno u struci često i bez uspeha.

Tako se upropasti život mladog čoveka. Teško dolazi do toga da on formira porodicu. Pati porodica. Pati država.

Srbija više nema resurse za tako nešto i opravdanja za dugo čekanje i pasivnost nema. Ovaj zakon kojim se uređuje odnos između škole, znanja i obrazovanja i tržišta rada odavno je trebalo da se donese i njegovi predlozi i konture postojali su u vreme kada je bio ministar Žarko Obradović, ali dobro je što ovaj kontinuitet ostvarujemo i sada.

Sada nacionalni okvir kvalifikacija pruža osnovu da se u radu mogu primeniti sva ukupna znanja i veštine, što je veoma važno, i on dozvoljava da se stiču i znanja koja dolaze kroz formalno obrazovanje, kroz neformalno obrazovanje, informalno, kao i celovito učenje tokom čitavog života.

Ovim se pojedinac u stvari stavlja u aktivnu ulogu sticanja znanja i veština, a obrazovanje dobija adekvatnu vrednost. Isključuje se zapošljavanje jednom zauvek. Isključuje se zapošljavanje preko veze. Isključuje se političko zapošljavanje i slično.

Ovim, ali i drugim reformama koje se preduzimaju mesto obrazovanja treba da bude prvo na lestvici vrednosti. To posebno podvlačim i to treba da nam je u stvari i nacionalni cilj i nacionalni interes.

Obrazovanje ne sme više i ne može više da se doživljava kao nesiguran, dug i neefikasan put do uspeha. Cilj škole treba da bude da mladog čoveka naučimo da je znanje kapital, da naučimo mladog čoveka da misli i da stalno razvija svoja interesovanja.

Naša škola danas nije postigla još uvek taj nivo i na žalost tu celovitu reformu nismo izveli, ali je izvodimo. Gradivo je još uvek obimno, opterećeno nepotrebnim ili nejasnim delovima, usmereno ka učenju napamet, što pokazuju Pisa testovi. Metod rada je zastareo. Ima nedovoljne kompetencije i nezainteresovanost prosvetnih radnika, a postoje i problemi udžbenika, o čemu smo i govorili, i na šta i ovaj sledeći zakon hoće da skrene pažnju i da stvari u toj sferi poboljša.

Sve to mora ozbiljno da se rešava kako bi Srbija što pre uhvatila korak sa vremenom i brzim promenama u ovoj sferi. Zato je dobro što se donosi nacionalni okvir kvalifikacija koji je osnova za sve buduće promene. Zato takođe brže mora da se razvija tržište rada jer je uslov da ono što kroz obrazovanje steknemo možemo i da primenimo. Problem Srbije je na žalost što mladi još uvek nemaju gde da se zaposle, što ne mogu da menjaju posao u skladu sa unapređivanjem obrazovanja i što je na žalost veliki problem u Srbiji – kada se jednom posao izgubi, ne može da se nađe. Strah od gubitka posla je veći od straha od bolesti. Zato je važno da tržište rada kaže šta treba i kako treba da se razvija, a obrazovanjem treba u svakom slučaju da obezbedite osnovne funkcije.

Nalazimo se u jednom teškom i složenom poslu. Nije nemoguće da se ostvari. Setimo se Srbije 19. veka koja je ostvarila iz nerazvijene Srbije zlatne uspehe obrazovanja. To možemo i danas sistematičnim, dobrim prilazom i ciljem da proaktivan pristup bude prisutan, da ne mogu nekompetentni da vladaju i da postoji škola bez nasilja koja će biti prosperitetna i uspešna. Hvala.

Hvala.
Poštovana gospođo ministar, gospodo poslanici, Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru je nov, jedinstven i vrlo važan. Ja u njemu, kao i naša poslanička grupa, vidim nešto što je novo i što svakako treba da doprinese uređenju ovog jednog veoma važnog prostora.
Ovaj zakon je vrlo složen, jer se odnosi na vrlo razuđen sistem rada i poslova koji se obavljaju u raznim službama državne uprave, uprave pokrajine, odnosno lokalne samouprave, u drugim organima i organizacijama i javnim službama koje osniva Vlada.
Plate i zarade zaposlenih u pojedinim delovima javnog sektora trenutno su uređene nizom zakonskih i podzakonskih akata. Posledice su nemanje sistema, niz slabosti koje se ogledaju često u različitim platama za iste poslove u različitim organima, čak i da su plate u organima lokalnih zajednica veće od plata za iste poslove u jedinicama bilo autonomne pokrajine ili čak i Republike. Kao rezultat toga, imamo i takvu situaciju da je plata predsednika države, predsednika Vlade, ministara nekoliko puta manja od plata direktora pojedinih agencija, koje takođe osniva Vlada.
Mislim da su ovo pitanja koja svakako zavređuju pažnju i dalji postupak u određivanju ukupnog sistema plata u državi. Značaj je svakako veliki, složenost je ogromna, a još veća je odgovornost.
Brojnost propisa je proizvela situaciju koja izaziva velike neujednačenosti koje se ne mogu ispraviti pojedinačnim samo promenama u zakonu koji postoji, nego upravo donošenjem novog zakona koji ovo sve treba da uspostavi, kao jedinstven sistem. Naglašavam reč sistem.
Ni sam ovaj zakon, međutim, neće odmah rešiti sve, sve nelogičnosti, nepravilnosti koje postoje, ali je on svakako važan za rešavanje ovih pitanja i uslov da bi se i mnoge druge stvari mogle u državi rešiti i postaviti na svoje mesto.
Dakle, ovo je zakon koji obezbeđuje proces, proces i kretanje ka cilju. Posebno je značajno da se u daljem tom postupku moraju donositi novi zakoni, podzakonska akta i druga dokumenta važna za rešavanje ovih pitanja. Cilj koji želimo postići je, u svakom slučaju, da se za svaki rad mora odrediti jasna njegova vrednost i jasna i određena plata. Za određeni rad mora da bide određena zarada koja je, u svakom slučaju, dostojanstvena i odgovarajuća uloženom radu i njegovom kvalitetu.
Šta dobijamo? Dobijamo, upravo, u ovom čitavom sistemu kvalitet, odgovornost, stručnost, za šta postoje predviđeni i mogući i stručni ispiti, ali i druge vrste dobijanja sertifikata koje se mogu ostvarivati. U svakom slučaju, ono što nam svima treba jeste kvalitetna državna uprava, a ne da imamo administraciju koja se doživljava kao narodni neprijatelj.
U svakom slučaju, brojnost propisa, kojim se sada uređuju plate i druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, dovela je do neujednačenosti u pravima iz čega su se pojavile brojne posledice, a to su ne upravljivost ovim sistemom, nemogućnost kontrole, ne transparentnost, nepravičnost. Konkretno, recimo, ima deset različitih osnovica i za raspone u platama od 1 do 19. Ja ću podsetiti da smo nekada u državi, u kojoj su mnogi od nas radili, imali da je odnos plata 1 prema 3. Naravno, nije to možda primereno vremenu u kojem se danas nalazimo, ali za vreme od 2000. godine na ovamo povećavanje te razlike od 1 do 19 je više nego nemoguće i prosto neodrživo.
Narodu nije krivo na malo, nego na nepravo, i to je takođe jedan od uslova koji je potrebno urediti da bi upravo ispravili mnoge nelogičnosti koje su sada uspostavljene.
Ovim zakonom treba da se uređuju, dakle plate, naknade i druga primanja državnih službenika i nameštenika i u ovom Predlogu zakona je i definisano kako se plata obračunava, odnosno uspostavljena je jasna precizirana njegova formula.
Neke prednosti, ja ću samo napomenuti, koje ovaj zakon donosi, u svakom slučaju, jeste da uspostavlja taj jedinstveni režim plata i promoviše socijalno pravedniji model zaposlenih u javnom sektoru. Ona je izražena kroz jedinstvenu osnovicu za sve delove javnog sektora. Ono što je važno, uspostavlja se i transparentnija kontrola javnog sektora na svim nivoima.
Isto tako, kroz dalji razvoj zakona, koji ovoj oblasti treba da budu donošeni, očekujemo značajnije pozitivne efekte, posebno kod najmanje plaćenih delova javnog sektora, a to je kod obrazovanja, kulture, zdravstva i socijalne zaštite.
Ovim novim zakonom sasvim se uspostavlja jedinstven sistem plata svih budžetskih korisnika, odnosno svih zaposlenih u javnom sektoru, postavljanjem opštih načela i principa za utvrđivanje visine plate i drugih primanja na jedinstven način. Uspostavlja se pravedniji sistem plata, uvode jedinstveni platni razredi i platne grupe za sve zaposlene, pri čemu će se imati u vidu i specifičnosti pojedinih delova javnog sektora za koje se predviđaju i korektivni faktori. Sistem je transparentan i omogućava uporedivost za iste i slične poslove, što je naročito važno.
Zakonom se precizno definiše šta ceo sistem obuhvata i način utvrđivanja pojedinih plata u pojedinim delovima. Uspostavlja se kao novi institut katalog radnih mesta, što smatram da je naročito značajno, odnosno zvanje i položaja funkcije u javnom sektoru na svim nivoima, što treba da doprinese upravo uporedivosti, pravednijem ocenjivanju i vrednovanju svakog posla. Utvrđuju se kriterijumi za vrednovanje poslova koji se obavljaju na odgovarajućem radnom mestu, pri čemu se radna mesta, odnosno zvanja i položaji na kojima se obavljaju poslovi iste ili slične složenosti, za čije obavljanje se zahteva ista samostalnost u radu, odgovornost, poslovana komunikacija i kompetentnost, svrstavaju u istu platnu grupu.
Takođe, uvodi se jedinstven sistem plata u koje se uključuju i lokalne samouprave i autonomne pokrajine, čime će se izbeći mnoge postojeće nelogičnosti.
Kako bi se obezbedila transparentnost i uporedivost plata zaposlenih u javnom sektoru, predviđen je i prelazak na sistem jedinstvene osnovice za njen obračun. Na taj način će se jednostavnije upoređivati plate u različitim delovima sistema i biće lakše kontrolisati promene u pojedinačnim podsistemima.
Pored jedinstvene osnovice, ovim zakonom se uspostavljaju rasponi platnih grupa i platnih razreda, kriterijumi za vrednovanje poslova i opšti opisi radnih grupa na osnovu kojih će se vršiti svrstavanje radnih mesta, zvanja i položaja u odgovarajuću platnu grupu ili platni razred. Svrstavanje će se vršiti posebnim zakonom kojima će se urediti visina osnovne plate za određeno radno mesto, odnosno zvanje i položaj.
Donošenjem ovog zakona omogućiće se i dalja samostalnost i fleksibilnost u utvrđivanju platne strukture, radi prepoznavanja specifičnosti određenog podsistema. Ovde ćemo još jednom podvući značaj tog sistema koji treba da uredi plate u zdravstvu, prosveti, kulturi i socijalnoj zaštiti, ali i u okviru parametara koji su postavljeni sistemskim zakonom.
Ovaj zakon propisuje mogućnost da se posebnim zakonima utvrde i korektivni koeficijenti koji se ostvaruju po osnovu stalnih uslova za obavljanje poslova ili drugih stalnih okolnosti koje se javljaju na poslovima odgovarajućeg radnog mesta, koje nisu uzete u obzir pri svrstavanju u platne grupe ili razrede.
Upravo ove karakteristike su značajni elementi za razlikovanje, utvrđivanje plata u onim delatnostima koje su posebno osetljive, a koje su veoma značajno za društvo. Posebni ti elementi značajno mogu da utiču na položaj, odnosno visinu plata, na primer, lekara ili medicinskih sestara u zdravstvu, ali posebnim zakonom one moraju da dobiju i na svojoj specifičnoj težini primereno poslovima i odgovornostima koje oni obavljaju. Sigurno nismo u ovom momentu zadovoljni, pa ni sami lekari i zdravstveni radnici i medicinske sestre, odnosom koji u ovom delu postoji, ali ono što nas očekuje u narednom periodu, dakle, da posebnim regulisanjem ovih pitanja, zakonom koji će regulisati, recimo, plate u oblasti zdravstva, da na to bude obraćena posebna pažnja.
Isto tako, u oblasti prosvete i obrazovanja mora se dati odgovarajuća pažnja i poštovanje radu učitelja i prosvetnih radnika. Mi imamo danas različite pojave koje se u društvu događaju, u celini društvenog sistema koje se na posebno negativan način reflektuju na život, rad dece, na njihov pristup školi i boravak u školi. Za to odgovornost sigurno da imaju roditelji i porodica, ali sigurno da imaju odgovornost i učitelji i prosvetni radnici kojima treba vratiti uzor i poštovanje, da ona služe za ugled deci koja borave u školi i da cilj boravka u školi bude rad i učenje, a ne neke druge aktivnosti i samim tim da obezbedimo da deca u školi budu bezbedna i ostvarena funkcija za koju se ona šalju u školu.
Isto tako u oblasti kulture bez obzira koliko je naša država siromašna ne smemo dozvoliti da i u narednom periodu kultura ima minimum minimuma izdvojenih iz budžeta. Bez obzira koliko smo siromašni ona mora da predstavlja reprezent naše državne i narodne osobitosti i da pokaže našu tradiciju ali i našu savremenost. Samo gajenjem i negovanjem naše kulturne tradicije sa savremenosti i ukupnog stvaralaštva i odgovarajućeg vrednovanja umetničkog rada možemo obezbediti da poštujemo tu vrstu delatnosti, da ona poštuje nas, i da samim tim, utiče na razvoj stanovništva u najpozitivnijem svetlu javljajući i razvijajući kod naroda visoke umetničke i kulturne vrednosti.
Podsetiću samo na jedan detalj u razorenu Atinu, iz mitologije, iz stare istorije, kada su ušli gosti Sparte i neki drugi, kako ona živi ili funkcioniše, ili u kojoj je meri razorena pitali su: Kako je moguće da u toj skroz razorenoj Atini i dalje funkcionišu pozorišta, javne debate, i ostale filozofske tribine i sve ono što se događalo u ono vreme na javnim trgovima Atine. Odgovor Atinjana je bio - kada bi isključili pozorišta, filozofiju, javne debate, kada bi ostali bez Aristotela i drugih naših filozofa izgubili bi naš identitet. Zato su ova pitanja za razvoj ovih strukturnih stvari od velikog značaja.
Ja ću samo napomenuti još dve rečenice, ako dozvolite predsedavajući, da naravno, kada ovo predlažem, imam u vidu ograničenost budžeta, ali opet pravednija raspodela može u narednom periodu omogućiti ovakvu jednu raspodelu, pritom, ono što želim ovde posebno da naglasim i da podvučem, i da pozdravim, jeste uključenost Socijalno ekonomskog saveta, smatram ga važnom institucijom, učešće sindikata, ono što je premijer pomenuo nedavno, uloga nevladinog sektora, a to podrazumeva, jačanje struke, jačanje znanja. Mislim da to gospođo ministarstva vi naročito dobro znate kako se vrednuje u svetu, i samim tim ćemo vraćati i ugled institucija i države, i dalje omogućiti razvoj nauke, struke znanja, i postavljanje na pijedestal onoga što treba da bude uzor svima. Hvala.

Kada je reč o ovom amandmanu i ovom članu koji reguliše nadležnosti Nacionalnog saveta, istakla bih da je ovde u pitanju nešto što treba da uradi po mom shvatanju savetodavno telo.
Dakle, ako je ono naravno od najvećih stručnjaka sastavljeno, ljudi koji su kompetentni, uključen u sve oblasti umetničkog i kulturnog stvaralaštva, njihova uloga onako kako je predviđeno samim smislom formiranja saveta jeste da učestvuje u radu ministarstva na savetodavan način, a ne da se postavlja u odnosu na ministarstvo kao neko ko propisuje njegov rad.
U smislu bih protumačila ovu promenu. Razmatra i daje mišljenje je ocena iznad kompetencije koju, ali bih se više osvrnula na ovu tačku šest koja je predložena, koju je ministar pomenuo, da je mišljenje o postupku dodele nagrade za podsticanje kulturnog stvaralaštva.
Našu raspravu koja je bila pre neki dan, u načelu, raspravu u velikoj meri na samom Odboru za kulturu, naravno i u široj javnosti izazvala je ukupna priča oko nacionalnih priznanja, odnosno nacionalnih penzija. Ja sam u svom izlaganju u načelu, ali i ovde ću ponoviti, zamolila da kod definisanja i odnosa prema što je nacionalna nagrada se zaista izgubi onaj termin šta je nacionalna penzija, da podvučem, da li hoćemo da dajemo nagrade ili penzije, da se usredsredimo da je to onako kako je prethodnim članom definisano, jedna specifična nagrada, ali da istovremeno uvođenje ovog novog dela u ovom članu 9. odnosno replike na članu 17. otvara mogućnost da se zaista razgovara o raznim oblicima kulturnog stvaralaštva iz različitih sfera i da omogući i samom ministarstvu, odnosno samom Nacionalnom savetu sa svim svojim članovima da učestvuje u predlaganju mogućih nacionalnih priznanja, nagrada itd. koje bi bile od velikog značaja za kompletan umetnički rad.
Time bi možda došli do rešenja da, evo ponoviću, da velikane iz osnova naše pismenosti kulture, Vuka i Dositeja ustanovimo kao buduća moguća priznanja u ovoj oblasti. Hvala.

Ako mogu, ja bih još po ovom amandmanu.
Kada je reč o postojanju nacionalnih saveta u celini, prvo bih podsetila, koliko se sećam, da je Nacionalni savet prvi formiran u Ministarstvu za kulturu. Prvo bih pozdravila postojanje nacionalnih saveta kao tipa jednog uređenog institucionalnog odnosa koji proširuje broj učesnika iz redova javnih i kulturnih radnika, koji kreira politiku dotičnog ministarstva.
U svakom slučaju dobro je i kvalitetno proširivanje i nadležnosti koje se povodom ovoga javljaju, ali pošto ovo nije jedini nacionalni savet, takođe bih zamolila jednako uvažavanje položaja i svih drugih učesnika u radu nacionalnih saveta, te ako je potrebno ustanoviti jednobrazno rešenje i za druge nacionalne savete koji možda postoje i deluju u okviru drugih ministarstava, time bi dobili jedinstveno rešenje, jedinstveni status i uredili bi to kao jedinstven sistem. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, kada je reč o ovom prefiksu o kojem danas govorimo, nacionalne ustanove kulture, mislim da unazad nekoliko godina možemo da vidimo različiti odnos ministarstva u odnosu na ovo pitanje. Pre svega, posle 2000. godine, da podsetim samo, došao je na vlast ministar koji ih je, bez obrazloženja neke institucije koje su imale određenje u zakonu da su nacionalne institucije i da su zakonom definisane da se finansiraju iz budžeta, izbrisao iz zakona i time je njihovo postojanje ukinuo. One su tada po tom zakonu imale neko sigurno mesto i postojao je razlog zbog kojeg su osnovane.
Docnije je došlo do mešanja kriterijuma, tako da su se kao nacionalne institucije definisale i one koje su bile formirane na osnovu odluka lokalnih zajednica i nisu po tom osnovu mogle da budu u istom redu sa institucijama koje su do tada važile neprikosnoveno, kao institucije od nacionalnog značaja. Kasnijih godina imamo situaciju da one institucije od nacionalnog značaja za koje imamo ljubav i poštovanje prema njima i uverenje da jesu takve, i takve treba i da budu, realizuju programe koji nisu od značaja za takav tip institucije kakvu titulu nose ili svoje usluge, s obzirom da su zatvorene ne ostvaruju na način da ih građani koriste.
S obzirom na takav jedan galimatijas odnosa, u ovom trenutku mislim da je najbezbolnije rešenje ovakve vrste. Pri tome, naravno bih predložila da Vlada u narednom periodu, odnosno ministarstvo, imajući za želju i potrebu da sve institucije dovede na nivo potrebnog nivoa kvaliteta i obima rada, omogući da te institucije koje, po našem dubokom ubeđenju i istorijskom pamćenju zaslužuju prefiks nacionalni, budu adekvatno vrednovane i finansirane, da one adekvatno ostvaruju svoj program, a samim tim, u budućem periodu, neka se u narednom zakonu i definišu institucije po imenu i prezimenu koje će biti. Pri tome da one koje se finansiraju iz budžeta budu te koje... Samim tim što se finansiraju iz budžeta i imaju takvu vrstu podrške, pre svega, budu definisane kao institucije takve vrste i takvog nivoa, ali da ih istovremeno prate adekvatni programi koji se na tom nivou realizuju. Hvala.

Čitajući predlog ovog člana, smatrali smo da on nije dovoljno jasan i precizan, jer se iza njega ne vidi krajnja konsekvenca ovakvog predloga. Naime, svi smo zajedno konstatovali, kao i druge stranke i drugi narodni poslanici, da ovaj problem jeste sigurno veliki i da na njega mora država na neki način da reaguje.
Sasvim nam je jasno da se, sa stanovišta realizacije budžeta, svi nameti ne mogu staviti direktno na republički nivo, međutim, vidimo u poslednje vreme da se sve više, niz obaveza, prebacuje na lokal, a lokal ostaje nemoćan. Iz njegovog kašnjenja, iz njegove nerealizacije obaveza u bilo kom prethodnom periodu, proizilaze upravo ove situacije da ljudi nemaju socijalno i zdravstveno osiguranje, sami ne mogu otići kod lekara, niti mogu lečiti svoju decu. Na to prosto moramo reagovati. Kad-tad će nam se bumerang, mnogo teži i veći, vratiti, nego što možemo da očekujemo.
Smatrali smo i predložili ovakvo rešenje, ne mora da bude ovakvo, ali sugerišemo da u svakom slučaju mora da se što pre ide u pravcu traženja rešenja za ovu situaciju.
Samo ilustracije radi, ja ću, i zato nam se poslednja rečenica odnosi ovde da tu obavezu mora da razmatra i Ministarstvo finansija, da neka vlada, odnosno neko ministarstvo, pre sedam ili osam godina, prosto svojom voljom nije izvršila zakon vezan za regulaciju vojnih penzija, da je taj dug trajao jako dugo i da se od tada nije nalazilo načina i rešenja da se to pitanje reši. U socijalnom osiguranju, pošto sam i lično bila u prilici da na zahtev boraca i vojnih invalida, pokušamo da nađemo rešenje, tada smo dobijali odluku od fonda PIO da su to različite nadležnosti tada postojećih institucija i da ono nije nadležno za to.
Bez obzira na takvo stanje, u trenutku kada se sagledala ozbiljna posledica toga, moralo se prići rešenju. Rešenje je nađeno, na zadovoljstvo velikog broja korisnika vojnih penzija. Mislim da prosto pred ovom situacijom ne smemo da zatvaramo oči. Sugestija je da, ako se i ovi amandmani ne usvoje u ovom trenutku, u svakom slučaju tom rešavanju problema u najskorijem vremenu na neki način moramo naći izlaz. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, narodni poslanici, mogu odmah na samom početku da kažem da je zadovoljstvo kada vidimo da oko jednog važnog zakona kao što je ovaj danas, koji tretira sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom, imamo saglasnost svih političkih stranaka ovde predstavljenih u parlamentu, a uverena sam kada je to u pitanju da je jednak odnos i šire javnosti.
Na samom početku ću da kažem takođe da predlog ovakvog zakona ima veliki značaj i za život ovih osoba sa invaliditetom, koji im omogućava jednostavnije i bolje funkcionisanje, samopoštovanje i izraz veće sigurnosti i da u svakom slučaju on znači i pokazuje jedan veći stepen i same društvene zajednice u smislu razvijanja tolerancije i međusobnog poštovanja, što svakako treba pozdraviti kao jedan postojeći, ali još više jedan budući trend u razvoju našeg društva. U tom smislu, u svakom slučaju poslanička grupa SPS će glasati za ovaj Predlog zakona.
Pitanje ravnopravnosti građana u Srbiji poslednjih godina sve se više postavlja i sve je prisutnije i zato je rezultat i ovaj Predlog zakona. Ono je rezultat i sve većeg usvajanja drugih modernih zakona u Srbiji i približavanja zakona i zakonodavstva Srbije modernim zakonima koji postoje u EU, ali i usklađivanja sa njenim zakonima i principima. Važan cilj koji se ovim ostvaruje jeste, dakle, poštovanje različitosti i uvažavanje svih manjinskih grupa, a osobe sa invaliditetom svakako predstavljaju jedan manji deo populacije Srbije. No, ne smemo zaboraviti da, prema evidenciji koju imamo, oko 800.000 građana naše Republike su osobe sa invaliditetom i u svakom slučaju im i u budućim zakonima treba obezbediti ravnopravnost, bolje funkcionisanje u društvu i u svakom slučaju rešavanje na jednostavniji način njihovih potreba, njihovih interesa i njihovih ciljeva.
Na sreću, poslednjih godina ove teme su u društvu sve prisutnije, prisutnije su u zakonodavstvu, to je pokazala i dosadašnja rasprava, da smo i u okviru nekih drugih zakona ovde u parlamentu usvojili ona rešenja koja idu u smislu pojednostavljenja i olakšavanja života osoba sa invaliditetom u drugim raznim oblastima društvenog života, kao što su u sportu, kao što je stanovanje, kao što je razvijanje socijalnog preduzetništva, mogućnost zapošljavanja, radna ravnopravnost, socijalna zaštita, ono što će biti rešeno u porodičnom zakonu itd. Za pohvalu je, naravno, preduzimljivost i aktivnost ovog ministarstva koje je u prethodnom periodu donelo i dva specifična zakona koja smo ovde usvojili, a to je kretanje uz pomoć psa vodiča i Zakon o upotrebi znakovnog jezika.
Na nama je, na široj društvenoj zajednici i na drugim organima države da ove zakone učini sve prisutnijim u društvu, da im omogući njegovo funkcionisanje, a samim tim i razvijanje i pojedinačne i društvene svesti i odgovornosti za postojanje i primenu ovih zakona. Kada o tome govorim, mislim pre svega na opštu primenu znakovnog jezika koje je prisutno u određenoj meri i u medijima, ovde posebno mislim na televiziju, ali smatram da to može biti u narednom periodu i mnogi više i mnogo bolje, kao i, naravno, kretanje invalidnih osoba uz pomoć psa vodiča. Kada je o tome reč, videli smo da jeste zakon donet, da je počeo da se primenjuje, ali nemamo svest i odgovornost da to ispoštujemo do kraja i da osobama sa invaliditetom defakto i pomognemo u društvu, da ne elaboriram dalje. Pojava psa vodiča u javnom prevozu u određenom trenutku izazvala je nerazumevanje, da ne kažem i mogući konflikt, što pokazuje da i sami nismo spremni u dovoljnoj meri, kao građani, da se prilagođavamo u stvari tim promenama koje nastaju. Na tome treba, naravno, raditi, imati strpljenja i davati u svakom slučaju javnu, medijsku podršku pozitivnim promenama i u tom smislu onda i popravljati odnose u društvu.
U samoj Skupštini, pored zakona o kojima smo raspravljali i koje smo usvojili na predlog ovog i drugih ministarstava, pohvalila bih i ustanovljavanje, odnosno formiranje pre nekoliko dana ove posebne radne grupe koja je vezano za osnaživanje osoba sa invaliditetom u politici, kojom predsedava predsednica Skupštine, a u kojoj su uzeli učešće predstavnici svih političkih stranaka u parlamentu i koja je samom svojom prvom sednicom pokazala da smo svi podjednako zainteresovani da učestvujemo u radu ove grupe, da pomognemo njihovom tom političkom osnaživanju i unapredimo sve oblike njihovog života.
Dakle, kada je reč o samom ovom zakonu, važno je da kažemo da je on važan za osobe koje imaju visok stepen invaliditeta jer im omogućava, ukoliko ne mogu svojeručno da daju svoj potpis, koji je važan za overu pojedinih akata, dokumenata itd, mogu to da urade pomoću pečata koji daju njihov lični identitet i imaju svoju specifičnu zaštitu. Kod određenih osoba možda se javljaju ili možda u delu javnosti i pitanja da li postoji opasnost od zloupotrebe ovakvog oblika potpisivanja, odnosno zloupotrebe samog pečata.
Razumem i tako sam protumačila zakon, da ta zloupotreba nije moguća, iz prostog razloga što, kao i kod samog davanja potpisa, svojeručnog, čovek mora biti prisutan, tako i kod upotrebe ovog pečata u javnoj upotrebi, samo lice mora tu da bude prisutno, te se prepoznaje njegov stepen invaliditeta, kao i njegov identitet uz pomoć lične karte. Prosto, smatram da je ta zaštita obezbeđena.
U svakom slučaju, pristup svim javnim poslovima osoba sa invaliditetom je mnogo bolji i u svakom slučaju dobija svoju podršku.
Uvođenjem pečata, ono što smatram da u samom razvoju, odnosno životu te ličnosti je važno, jeste poštovanje njegovog dostojanstva, što bih ja jako pozdravila, doživljavanje njegove individualnosti, samostalnosti, nezavisnosti, uvažavanje razlika, poštovanje i prihvatanje njihovog postojanja, dostupnost i ravnopravnost u svakom pogledu.
Ovde je bilo reči i o tome da postoje određene tehničke barijere. Podvukla bih da, kada je reč o ukidanju tehničkih barijera, pozdravili bi i sva mesta gde se oni ukidaju, obezbeđivanjem dostupnosti osobama sa invaliditetom, službe za koju su oni zainteresovani, ali se to može takođe i uraditi tako da pojedine vrste službi u određenim zgradama i institucijama koje imaju obavezu rad sa strankama, sa sprata budu preseljene u prizemlje, pa bi onda ta komunikativnost bila bolja i jednostavnija.
Idući u susret izborima, možemo možda da skrenemo pažnju i tamo gde za ovo kratko vreme omogućimo da biračko mesto ne bude na spratu, to se često dešava u školi ili nekoj drugoj instituciji, pa je biračko mesto postavljeno na prvom ili drugom spratu, koje je ovakvim osobama teško dostupno. Tamo gde je to, kažem, moguće, predlažem da se preduzmu odgovarajuće mere i to biračko mesto spuštanjem na niži nivo učini dostupnim ovim osobama.
U svakom slučaju, ne samo ovaj zakon i ovo rešenje, nego i svi drugi predloženi zakoni, sasvim sam uverena da vođeni ovakvom idejom, će ministarstvo koje se bavi ovim pitanjima i u narednom periodu usvajati potrebne zakone koji će razvijati čitav sistem, koji će obezbediti da ove osobe koje žive pored nas, koje imaju, kao što ste rekli, jednake želje, potrebe i osećanja, kao i mi, dožive ovu našu zajednicu kao ravnopravnom zajednicom, gde ćemo međusobno jedni prema drugima razvijati poštovanje, uvažavanje i toleranciju. U tom smislu podržavamo donošenje ovog zakona. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani poslanici, danas se pred nama nalazi i razgovaramo o veoma važnom zakonu, Zakonu o kulturi. On je donet svega pre nekoliko godina, 2009. godine, ali je pokazao određene svoje karakteristike iz kojih je prosto proizašlo da se o njemu mora razgovarati na nov način, usklađen sa novim vremenom.
U svakom slučaju, u ime poslaničke grupe SPS, vrlo rado i lično ću podržati svaki demokratski duh koji podrazumeva uvažavanje svih mišljenja, toleranciju, poštovanje svih, ali i istovremeno jasno poštovanje cilja koji želimo razvijajući kulturu da postignemo, i u tom pravcu ja mislim da je i danas u uvodnom izlaganju ministar dao jedan sasvim jasna pravac i usmerenje.
Kada je reč o samoj kulturi, moramo priznati da je ona široka, da ona angažuje i okuplja veliki broj umetnika i stvaralaca iz najrazličitijih oblasti. Kultura je i način života, vrednost u društvu koje delimo, personalne vrednosti koje poštujemo i po kojima živimo. To su i dela po kojima se kao narod prepoznajemo i trajemo. Zato je vrlo važno kako je u zakonu definišemo, kakav joj je okvir i kakve vrednosti neguje.
Najopštije, ali kako se to popularno kaže - krovni zakon je Zakon o kulturi koji je kao sistemski usvojen prvi put 2009. godine. Bez obzira što krovni zakon kao jedinstven nije postojao u prethodnom davnom periodu, recimo, u vreme socijalističke Jugoslavije, kultura je zauzimala vrlo važno mesto, razvijale su se institucije. Među njima, kao i u odnosu sa državom, postojao je red. Prepoznavali su se prioriteti, znali su se vrhunski dometi, bili poznati zaslužni umetnici, nagrade, bilo smo poznati i prisutni u svetu. Finansije su bile na održivom nivou, tako da je umetnost, kultura u celini funkcionisala na visokom nivou.
Takođe, prepoznavale su se, bez mešanja kriterijuma, institucije od nacionalnog značaja, bile su otvorene i dostupne građanima. Otvarale su se biblioteke, domovi kulture, film i televizija su negovale visoke estetske edukativne ciljeve i vrednosti po kojima smo bili prepoznatljivi i prisutni na međunarodnom sceni i u međunarodnoj razmeni.
Nažalost, proklamovani ciljevi demokratizacije, posle 2000. godine, višestranačkog sistema, kakav je uspostavljen, nagle i nekontrolisane privatizacije privrednih subjekata, razvijanje, uslovno rečeno, divljeg kapitalizma liberalnog tipa, stranačko upravljanje ministarstvima itd, naglo je poništilo sve prethodne vrednosti i ciljeve. Ukinute su u takozvanoj toj privatizaciji mnoge institucije kulture. Bioskopi su zatvarani, zatvoreni su mnogi domovi kulture, a naročito u malim gradovima u kojima su se, pored ostalog, negovali razni oblici amaterizma.
Zatim, osiromašene su ili su zatvorene manje biblioteke, zapostavljeni su i srušeni razni oblici umetničke baštine, uništene mnoge knjige, zatvoreni muzeji, a osiromašenom narodu razni oblici kulturnog stvaralaštva, na primer pozorišta, koncerti itd, postali su finansijski nedostupni. Nažalost, mediji su postali promoteri primitivizma, pod izgovorom da narod to želi, pod znacima navoda, ili da para nema, a regulatornih tela ima i ćute. Nemoguće je kao društvo da nemamo sredstva i načina da se tome odupremo.
Zakon o kulturi prvi put je, dakle, kao jedinstven, krovni, usvojen 2009. godine, a stupio je na snagu 2010. godine. Usvajanje ovog zakona bilo je od velikog značaja, jer su iz njega proizašli razni pojedinačni zakoni, a ja ću ovde da naglasim da je posebno značajno što je ustanovljen i usvojen prvi put Zakon o zadužbinama i fondacijama, Zakon o bibliotečkoj informativnoj delatnosti, Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi, Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi. Doneta su i mnoga podzakonska akta.
I pored svih dobrih strana, ovaj zakon nije mogao sve da reši, a i mnogi odnosi su se tokom vremena menjali, što zahteva i promene u zakonu. Pri tome, hronični i sve veći nedostatak novca i urušavanje privrede doveli su i do osiromašenja umetnosti i umetnika.
Problematično, naravno, jeste opredeljivanje minimalnog iznosa budžetskih sredstava za kulturu, ali je još gore učiniti državnu kasnu praznom. U takim uslovima pate svi, sve delatnosti, a posebno one koje ne ostvaruju novu ekonomsku i finansijsku vrednost, ali stvaraju neku drugu, a tu su svakako i kultura i prosveta i zdravstvo, i stari i mladi. Skoro sve postaje siromašno i postaju socijalni slučajevi. Teško je podizanje sa dna i ono traje dugo.
Mi to sada radimo i upravo u tom vremenu živimo. Ovo je vreme koje traži podjednake napore svih, razumevanje koje mora da ima jasan cilj – oživljavanje proizvodnje, novu tzv. industrijalizaciju Srbije, nove proizvodnje vrste i kapacitete, zdravu privredu, novo dinamično tržište rada, nove proizvodne ciljeve za kojim Vlada neprekidno traga i stvara ih i koji će dati bolje uslove i za zdravstvo i za obrazovanje, ali i za kulturu.

Nastaviću dalje ako dozvolite. Hvala.
Dakle, ono što je bitno kod razvoja kulture, jesu jasni ciljevi, napori i odgovornost svih, međusobno poštovanje i tolerancija, prioriteti, poštovanje zakona, jačanje institucija, jačanje položaja umetnika, poštovanje nacionalnih vrednosti i nacionalne baštine po kojoj smo kao narod prepoznatljivi, ali i uklapanje u savremene tokove, što treba da odredi naše vreme, naše junake, ali i buduće odnose. Ti odnosi su danas sve dinamičniji i traže od nas i brzo reagovanje i nove forme.
Ne može se razvijati internet, a zaboraviti ćirilica. Ne možemo se nje setiti samo kada drugi počnu da je prisvajaju. Ja ću, recimo, ovde podsetiti na postojanje dubrovačke stare književnosti o kojoj je nedavno odštampala knjigu profesorka Zlata Bojović, koja je izazvala veliku polemiku, ali u kojoj je jasno potvrdila i u to staro vreme i postojanje ćirilica i knjiga na ćirilici i veliku srpsku baštinu o tome.
Ne možemo zatvarati škole i improvizovano ad hok menjati programe, a ne setiti se velikog prosvetitelja i prvog Evropejca među Srbima, Dositeja Obradovića koji je otvarao škole jednako za dečake i devojčice i pozivao na učenje i toleranciju, i to pre 200 godina. Ne možemo se ne setiti Ruđera Boškovića ili Nikole Tesle, ili pomenuti ih samo kada drugi počnu da ih svojataju. Moramo našu kulturu više ugraditi u naše delo i u naše zakone.
Moramo se setiti i velikana Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, ali i drugih naših velikana koji su zadužili svet, ali i naš rod. Srbija je tada bila, kada su oni stvarali, siromašna, bila je nerazvijena, tek je osvajala svet slobode, ali je imala jasan cilj. I danas nam trebaju umni ljudi, velikani koje ćemo pomoći da se razviju, da ostanu ovde, naprave veliko delo, a ne da odu u svet, a pre toga sve što se događalo da zaborave. Onda smo i mi osuđeni na zaborav i nestajanje.
U ime obnovljene Srbije, donećemo i ovaj Zakon o kulturi, koji će biti samo još jedna faza u našem kulturnom identitetu. Na ovaj predlog bilo je dosta primedaba, izazvao je nekoliko nedoumica, ali je pokazao da se u kulturnom smislu i sami moramo menjati. Zakon je istakao nekoliko krupnih opštih pitanja koje hoće da reguliše na nov način, a koji su do sada izazvali probleme, u nekim situacijama čak i sukobe i nerazumevanje. Sve je to bilo, međutim, na štetu ustanova, na štetu umetnika, na štetu svih nas. U svakom slučaju, probleme koji stoje pred nama treba rešavati i popravljati novim zakonima koji su doneti na osnovu međusobnog usaglašavanja, međusobnog poštovanja i tolerancije i traženja najboljeg rešenja.
Novim predlogom zakona treba da se reguliše nekoliko važnih načela ili pitanja. To je: utvrđivanje načela kulturnog razvoja i ukazivanje na osnovne pravce kulturne politike, utvrđivanje redosleda načela i oblasti kulturnog razvoja, utvrđivanje opšteg interesa u kulturi iz kojeg proizilaze način i izvori finansiranje, obaveze Ministarstva, pokrajine ili lokalne samouprave, kao i postojanje nacionalnih institucija takođe.
Zatim, bliže preciziranje, sprovođenje javnog konkursa za finansiranje i sufinansiranje programa, učešće budžetskih institucija u tome, način dodeljivanja budžetskih sredstava bez javnog konkursa, pitanje finansiranja međunarodne saradnje, i to one koja proizilazi iz sklopljenih međunarodnih ugovora, kao i one koje treba da doprinesu povlačenju međunarodnih sredstava itd.
Za praktičan život i funkcionisanje institucija i pojedinaca važna su i pitanja - procedura izbora direktora, nadležnosti i obaveze upravnog odbora, način njihovog funkcionisanja, obaveze ministarstva, obaveze Vlade i o tome je ministar već dao napomenu. Usklađivanje, dakle, dalje, zakonskog regulisanja ugovora o radu sa krovnim zakonom o radu, koji ovu oblast detaljno definiše, jer inače u ovoj materiji o kulturi ovaj detalj ili ovo funkcionisanje ne mora da bude zastupljeno. Zatim, važno je pitanje nacionalnih priznanja i posebno Nacionalnog saveta za kulturu.
Svako od ovih pitanja izazvalo je određeno jedno ili drugo mišljenje. Neki su bili za predlog koji je dat, neki su bili protiv. U svakom slučaju, važna su rešenja koja će doprineti unapređenju regulisanja ovih oblasti, a za delove koji danas izazivaju nedoumicu praksa će pokazati njihovu opravdanost, a moguće i dalju potrebu njihovog unapređenja i menjanja.
Ja ću se više osvrnuti, na primer, na neka pitanja koja traže dopunu ili svestranu analizu. Recimo, definisanje položaja ćirilice, koja smatram da treba da ima ovde važno mesto. Pošto je ovo krovni Zakon o kulturi, smatram da je ovde mesto koje će joj definisati ulogu i značaj u našoj kulturi. Ovim mi nismo protiv latinice, ali o ćirilici govorimo kao o pismu koje je ugroženo, a oznaka je našeg identiteta i našeg istorijskog trajanja. Pomenuću, evo, još jedanput, dubrovačku književnost, Ruđera Boškovića, setiti se dela Vuka Karadžića, koji je definisao ovo pismo kao najsavršenije i najjednostavnije.
Zalažemo se takođe za podršku, razvoj i unapređenje svih nacionalnih institucija kulture. Iz zakona su izbrisane definicije nacionalnog predstavljanja i nivoa, ali iz Zakona iz 1992. godine pobrojane su bile jasno institucije koje su imale ovakvu karakteristiku ili ovakav predznak. U svakom slučaju, ovim novim predlogom zakona, bez obzira što ta predznaka ne postoji, postoji jasno određenje ko je osnivač kojih institucija, sa kog nivoa budžeta se one finansiraju i, samim tim, iz toga se opredeljuje njihov nacionalni pokrajinski ili lokalni značaj.
Kada je reč o nacionalnim penzijama, ove penzije definisane su Zakonom iz 2009. godine. Sasvim je sigurno da su one do sada u javnosti izazvale velike polemike, nezadovoljstvo, pitanja i ostalo. Ovakve nacionalne penzije nisu ni nacionalna priznanja, ni socijalna podrška umetnicima. Zato se one, kao takve, u svakom slučaju, po mom mišljenju i naše poslaničke grupe, moraju ukinuti, ali to ne znači da ne treba razmotriti i naći rešenje da se popravi socijalni položaj umetnika, ali isto tako da se ustanove nacionalna priznanja za vrhunske domete u kulturi.
Podsetiću samo da je postojao u državi prethodnoj niz velikih nagrada i nacionalnih priznanja koja nisu imala mesečni karakter, ali su bila uvažavana u narodu i državi i nosioci tih priznanja, značajni umetnici, naučnici, akademici, uvaženi profesori i lekari i dalje se ponose njihovim dobijanjem i sasvim sigurno sa velikom pažnjom ih čuvaju. Podsetiću, to su bile Sedmojulske nagrade, Oktobarske, postojala je Vukova nagrada, Dositejeva, Njegoševa, nagrade sa imenom jednog nobelovca Ive Andrića, itd. Neke od ovih nagrada su ugašene, neke su održane zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, udruženja, zadužbina ili ponekog privatnog preduzeća. Zato na njih treba ponovo da se osvrnemo i ustanovimo ih posebnim aktom.
Važno je istaći, takođe, kako će se ubuduće zaštiti i gde u zakonu položaj umetnika, naročito onih vrhunskih dometa, koji su takođe naši poznati i priznati ambasadori u svetu. Teško će se održati rešenje, njihov potpun socijalni oslonac na materijalne mogućnosti lokalnih zajednica koje za sve prenete nadležnosti i obaveze, de fakto, nemaju sredstava. Ali ono što je svakako dobro usmerenje u ovom predlogu zakona, jeste približavanje kulture i lokalnim zajednicama, vraćanje u lokalnu zajednicu i animiranje ljudi na tom nivou, da imaju kulturne sadržaje i u njihovom stvaranju neposredno učestvuju.
Poštovani gospodine ministre, posebno želim da naglasim da je novim predlogom zakona data mnogo bolja klasifikacija kulture, s obzirom na njenu raznovrsnost i raznorodnost, da je sa mnogo više pažnje regulisana obaveza, način i mogućnosti očuvanja i proučavanja nacionalne baštine i kulturnog nasleđa. Utvrđena je izgradnja i unapređenje mreže ustanova u oblasti zaštite tog kulturnog nasleđa. Dati su osnovi za povezivanje i podsticanje institucija kulture sa drugim oblastima - turizam, nauka i ekonomija, što u većoj meri obezbeđuje i održivost ovih sistema, ali i veće i kvalitetne programe i sadržaje.
Podstaknuta je digitalizacija i razvoj digitalne istraživačke infrastrukture, stvoreni uslovi za podsticanje inovativnosti i kreativnosti u kulturi, unapređeni uslovi za slobodan protok i razmenu kulturnih sadržaja i stvoreni bolji uslovi za razvoj međunarodne saradnje itd. Stvorene pretpostavke za decentralizaciju kulture, ponavljam još jednom, veoma su važne. Ove, kao i još nekoliko drugih vrlo dobrih rešenja imaju za pretpostavku da postoji potreba, interes, ali i veća mogućnost razvoja kulture na lokalu, što mora da bude naša buduća obaveza.
Razvoj umetnosti i kulture i finansiranje programa, ali i doprinosa za vrhunske umetnike je na drugom mestu i one moraju ne samo da budu prepuštene onom lokalnom nivou. Neosporno je da će ova rasprava biti dinamična, u cilju traženja najboljih rešenja u kojoj će zakon pomoći razvoju kulture, novom kulturnom delu i novom stvaralaštvu, razvoju odnosa humanosti, solidarnosti, međusobnog uvažavanja, poštovanja zakona i u okviru toga podsticanja očuvanja baštine i tradicije, a u unapređenju i stvaranju novih modernih kulturnih sadržaja i međunarodnoj saradnji. Ovde zato mislim da nema mesta isključivosti i netoleranciji jer to ne donosi rešenje. Rešenje donosi razvoj privrede, međunarodna saradnja, više para za sve, ali i takva raspodela, makar i malog budžeta, koja će zaštititi i razvijati i vrhunsku i opštu kulturu, koja će omogućiti razvoj ustanova, udruženja i drugih organizacija, dostupnost njihovu svima, da rad u kulturi ne bude iz inata ili čistog entuzijazma. Podsetiću da u vreme krajnjeg nemanja i problematičnih odnosa u društvu poznata je krilatica bila – lakše je sa kulturom.
Dakle, u svakom slučaju, podržavajući jedno jasno usmerenje Ministarstva da se definišu oblasti, da se jasno rasporede sredstva koja nisu velika i da se ona transparentno pojave na svim nivoima, mislim da treba ovaj zakon podržati. Kažem da poslanička grupa SPS će dati podršku ovom predlogu. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, hvala gospodine ministre, svi smo razumeli da vi hoćete da date u stvari završnu reč i pečat ovoj današnjoj raspravi, ali u svakom slučaju dozvolite da pre toga kažem, na samom kraju jedan opšti stav koji ima SPS. Mislim da je današnja rasprava svima nama pokazala da duh tolerancije, međusobnog poštovanja treba da preovlađuje i u ovoj sali o svim temama kada se raspravlja ne samo o Zakonu o kulturi nego i o svim drugim temama koje su značajne za naš zajednički život time ćemo doprineti svima nama da nam bude bolje.
Današnja rasprava je takođe zahvaljujući i vašem učešću kao i učešću poslanika otklonila mnoge nedoumice koje su se verovatno kod nekih javljale. Biće prostora i vremena u svakom slučaju da u raspravi o pojedinostima još o njima govorimo, da ih razjasnimo, iskristališemo i samim tim ćemo biti sasvim sigurno u prilici da dobijemo jedan korektan zakon.
Pri tome, htela bih prosto da napomenem da svi treba da shvatimo da donošenje ovog zakona nije - jednom pala zavesa i ne može više da se on unapređuje i razvija dalje. Razvijaće se i unapređivati onako kako bude zahtevao ukupan društveni život, kako se bude razvijala naša država i kako se budu razvijali materijalni uslovi. U svakom slučaju, naša zajednička borba treba da bude u narednom periodu upravo usmerena da više sredstva ovde postoji, da veće zadovoljstvo stvorenim kulturnim delima postoji kod svih i time postignemo one krajnje rezultate kojima ćemo svima biti zadovoljni.