Zahvaljujem, predsedavajući.

Pre svega, želim da bugarskoj nacionalnoj manjini čestitam njihov praznik, praznik Martenice i da im čestitam na lepo organizovanoj izložbi koja je u holu Skupštine i na prilici da se upoznamo sa običajima naših sugrađana.

Takođe bih izrazio zadovoljstvo zbog debate koja se razvila o ovom zakonu, ne toliko o samom zakonu, jer je nesporno, i reći ću da ćemo u Danu za glasanje mi podržati ovaj zakon, jer je bolje rešenje da se produži rok, nego da oni ostanu samo ilegalni i u nekom pravnom limbu, ali se nadamo da ovo neće biti kao u slučaju, recimo, večitih studenata da se svake godine, ili dve godine, produžava rok za registraciju oružja.

Ono što bih samo stavio malu zamerku predlagačima zakona jeste da nisu obrazložili zbog čega je došlo do toga da dve trećine ljudi ne preregistruje svoje oružje. Činjenica je da je Srbija prva po broju naoružanja, ali takođe i činjenica koja se mora ponoviti da je među poslednjima po zloupotrebi registrovanog oružja.

Takođe je i činjenica da kriminalci, odnosno oni koji zloupotrebljavaju nošenje oružja nikada neće prijaviti svoje oružje i da je na tom polju potrebno pooštriti rad, pre svega MUP, čiji je posao da privode ovakve pojedince i strožije i efikasnije kažnjavaju njihovo nepridržavanje zakona.

Nažalost, ovde smo opet imali priliku loše prakse koja se ponavlja često, a to je da je loše planiran i loše procenjen rok, što je nedostatak većine zakona koji prolaze kroz ovaj Dom.

Takođe, ove dve godine koje zakon predviđa bilo bi dobro da se mudro iskoriste i da bi trebalo raspraviti odnos koji država i društvo ima prema onima koji poštuju zakone ove države.

Dakle, trebalo bi otvoriti raspravu o tome da li su ljudi koji imaju želju da odbrane svoj dom, imovinu, svoju porodicu, potencijalni kriminalci ili heroji ovog društva. Dakle, to su debate i teme koje se vode u dosta ozbiljnijih parlamenata, savremene rasprave, tako da, mislim da ni mi ne bi trebalo da bežimo od takve rasprave.

Polazeći od načela da je ljudski život izvor svih prva, mi iz Stranke moderne Srbije, duboko verujemo u odgovornost svakog pojedinca i smatramo da država ne bi trebala da kažnjava ljude koji odluče da brane svoj kućni prag od kriminalaca i koji žele da ugroze njihovu imovinu, život, ili život njihove porodice.

Dakle, ovi ljudi ne bi trebalo da imaju dilemu u tome da li da reaguju kada im je imovina ili život ugrožen, ili će zbog svog reagovanja i odbrane svoje imovine, možda, završiti u zatvoru. To je tema za izmenu Krivičnog zakonika koji smo mi kao poslanička grupa predlagali ovde, ali, nažalost, se to nije uvrstilo u dnevni red.

Još jedna vrlo važna stvar kod ovog zakona jeste i finansijska priroda, dakle, ljudi koji su se odazvali u predviđenom roku i platili preregistraciju platili su 50% više od onih ljudi koji će to uraditi i koji su uradili nakon nove godine. Tako da, možda ne bi bilo loše i razmotriti neke procese povraćaja novca onim ljudima koji su više uložili.

Takođe, sami porezi i takse koji se primenjuju na ljude koji poseduju naoružanje su visoki, izuzetno visoku, i novac koji ljudi moraju da izdvoje za osposobljavanje svog oružja, takođe, predstavlja visok izdatak za njih.

Imali smo ovde sjajnu prezentaciju oko toga šta znači lovačko naoružanje i na koji način se ono upotrebljava i nije loše ponoviti da je tu ogroman broj nasleđenog oružja i da su to ljudi koji ne idu u lov i koji ne planiraju da idu u lov, ili koji čuvaju to oružje na uspomenu na dedu, roditelje itd, opet je predviđeno da ako žele da imaju to oružje kod sebe moraju da se registruju u lovačko društvo i da plaćaju još dažbina, što je još jedan nepotreban udarac na budžet građana Srbije.

Takođe, kada govorimo o razlozima za posedovanje naoružanja, to naravno, nije samo element sentimenta koji neko ima prema nekom oružju, već je i to da ljudi poseduju naoružanje jer su uplašeni za svoju bezbednost, jer ne veruju u državu da može adekvatno da odgovori i da reši njihove probleme.

Tako da, na ovom mestu mogu samo da apelujem na budućeg mandatara ili predsednika stranke koji će verovatno, dobiti sledeće izbore, da se u sledećem sazivu zahvali na uslugama dosadašnjeg ministra MUP, Nebojši Stefanoviću, čiji je posao bio da napravi održiv sistem, unutrašnju odbranu, koji će građani imati poverenja, a svojim brojnim aferama i nesposobnošću samo produbio ovaj jaz koji građani imaju prema državi.

Jedino rešenje dakle, da se zaustavi odliv mladih iz Srbije, nije ni to da im se ponudi previše optimistični rast BDP od 4%, 4,5% već to da im se stvori jedno bezbednosno okruženje gde će se ljudi osećati sigurno na svom radnom mestu, u svojoj kući, na ulasku na poslu ili u izlasku.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća,

Moje pitanje će se odnositi na ekonomske migracije mladih i ključni problem koji je za sve mlade ali i njihove porodice u Srbiji.

Nezaposlenost, ekonomski problemi, nebezbednost, društveno-politička situacija i rad lokalne samouprave. Dakle, ovo su problemi koji su mladi u istraživanju naveli da im najviše smeta i da zbog toga utiču na kvalitet njihovog života i da se zbog toga odlučuju da emigriraju iz zemlje. Mladi, kao glavne motive za odlazak iz Srbije i potragu za srećom na nekom drugom mestu, traže uslove za poslovno napredovanje, bolji i kvalitetniji život, zdraviji život, mirniji, manje korupcije, mogućnost zapošljavanja itd.

Ono što nas najviše zabrinjava jeste zvanični podatak da je nezaposlenost mladih dvostruko veća od opšte nezaposlenosti u zemlji, iznosi 24,4%. Međutim, relevantni podaci kažu da je ovaj broj mnogo veći, jer od ovih 24,4% su samo podaci iz Nacionalne službe za zapošljavanje, dok se u ovaj broj ne uzima evidencija mladih koji su otišli iz zemlje, broj onih koji obavljaju poslove u sivoj zoni, oni koji obavljaju privremene poslove i povremene poslove.

Takođe, Nacionalan služba za zapošljavanje briše iz svoje evidencije nezaposlenih one koji se ne jave u dogovoreno vreme ili one koji odbiju ponuđeni posao koji je gotovo uvek ispod kriterijuma koji mladi traže.

Tako da, uzimajući u obzir sve ovo smatramo da je nezaposlenost mladih i veća od ovih navedenih 24%.

Ograničena mogućnost zapošljavanja i visoka nezaposlenost, mladima ostavljaju malo izbora. Neki od onih koji još uvek nisu otišli iz zemlje, nažalost moraju da prihvate nesigurne, slabo plaćene poslove, poslove za koje su prekvalifikovani, poslove u kojima ne dobijaju mogućnost da ispune svoje socijalno osiguranje.

Izdvajanja za aktivne mere zapošljavanja, u 2017. godini iznosile su 0,08% BDP, što je daleko ispod planiranih 0,5%, a to je planirano da se potroši u periodu od 2011. do 2020. godine, prema strategiji za mlade, donete 2015. godine.

Dakle, moje pitanje ide Ministarstvu za omladinu i sport, i kaže - koje konkretne je mere preduzelo Ministarstvo omladine i sporta po pitanju zapošljavanja mladih u Srbiji, a kako bi ostvarilo ciljeve predviđene Nacionalnom strategijom? Dakle, Nacionalna strategija za mlade za period od 2015. do 2025. godine, doneta je 2015. godine. Dakle, pre pet godina i mi mladi ne vidimo da je do poboljšanja uslova rada i zaposlenosti među našom kategorijom došlo.

Takođe, kada sam u ovoj temi, osvrnuo bih se na mlade iz udruženja „Jedan od pet miliona“ koji su ovih dana postali glavna tema pokazivanja, sada već opozicije, dakle dela opozicije koju predstavlja bivša vlast i time pokazali da ono što mi pričamo sve vreme, dakle da ne postoji razlika između bivše vlasti i sadašnje vlasti, osetili su i na svojoj koži.

Dakle, postali ste, nažalost, vidite i sami instrument nekih ljudi koji su preko protesta želeli da prave svoje partije, da prave svoje odbore i da se na kraju ispostavilo tačno ono što smo mi pričali, iz Stranke moderne Srbije, dakle, da protesti nisu krajnji cilj, nego je to samo trebalo da bude sredstvo koje bi popravilo našu borbu u parlamentu.

Tako da, pozdravljamo vašu odluku da izađete na sledeće izbore, da na jedini legitimni način utičete na poboljšanje vaše situacije i želimo da kažemo da će naša proevropska lista, koja će izaći na sledećim izborima, biti i dom za vas i za svakog onog ko sanja evropsku, slobodarsku i uređenu Srbiju.

Hvala.

Zahvaljujem.

Molim vas za još malo pažnje, jeste kasno, ali da izdržimo, brzo ću.

Pre svega bih izrazio žalost što se danas kada se raspravlja o ovim zakonima koji su u vezi sa obrazovanjem, loše govorilo o univerzitetskim profesorima koji kritikuju rad vlasti, što mislim da je loša praksa i koju bi trebalo izbegavati u budućnosti.

Što se tiče Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija, to je jedna proevropska stvar, dakle sistemska, koju bi samo trebalo ubrzati i nema u njoj ništa loše.

Ono što jeste problem, to je da akademska i radna mobilnost je naša realnost danas, možda u većoj meri nego što bi to trebalo da bude. Ljudi odlaze, ne odlaze samo visokokvalifikovani, odlaze svi koji imaju priliku da pobegnu od lošeg života.

Znači, naša realnost jeste odliv mozgova i to je jedno pitanje koje će mučiti svaku narednu Vladu i mi kao neki odgovorni ljudi bi trebalo da pokušamo da iznađemo rešenja, kako bi ove procese zaustavili.

Lično verujem da ovakav negativan trend, kratkoročno ili na srednji rok, ne može da se popravi, na žalost, to je posledica nekih loših odluka koje su vodile sve Vlade i svi državnici koje smo mi imali u prethodnom periodu, da kažem, više stranačka i dosta je danas pričano o greškama bivše vlasti.

Ja na ovom mestu ponovo moram da upitam većinu, zašto, kada imate pravosuđe koje kažete da sudi ni po babu ni po stričevima i policiju koja je nikada efikasnija, a i dalje su ljudi koje optužujete za loš život, i dalje na slobodi.

Dakle, ili to što pričate nije tačno ili stanje u pravosuđu i policiji nije baš toliko idealno. Sve ovo se odslikava kada mladi ljudi biraju da li će da odu negde napolje i da tamo zasnuju svoje porodice ili će ostati ovde.

Kada ste mlad čovek koji ima priliku da se iseli iz zemlje i kada se svaki dan suočavate sa poteškoćama koje se dešavaju u Srbiji, onda je njegov izbor na kraju dana, na žalost vrlo lak.

Malo mladih ljudi u Srbiji vidi šansu za bolji život i njima se izbor svodi na to da li će ostati ovde u siromaštvu ili otići negde i pronaći bolji život. I naravno, nije samo obrazovanje to koje je problem što imamo veliki odliv mozgova iz Srbije, to je jedno kompleksno pitanje, ali se može podvesti pod to da li oni vide nadu da ostanu ovde ili ne.

Dakle, da bi zaustavili odlazak mladih, mi im pre svega moramo dati i pravnu i ekonomsku sigurnost.

Smatram da trenutno sa ovakvom ekonomskom politikom i nekim pokazateljima, sa kojima se i danas ovde mahalo, to je recimo poraz BDP-a od 4,2% u poslednjem kvartalu prošle godine, nisu dobri pokazatelji, jer da bismo popravili ekonomsku situaciju, naš BDP bi trebao da bude 9,10% na godišnjem nivou, kako bi uspeli da pratimo ili da se malo približimo razvijenim evropskim državama.

Dakle, da li to može u ovakvoj situaciji? Na žalost, ne može. Ono što radimo, jeste suprotno onome za šta se zalaže SMS, a to je rasterećenje građana na osnovu poreza. Mi sada dodatno oporezujemo IT sektor, te mlade i stručne ljude, dalje im otežavamo situaciju, umesto da im omogućimo da se ovde samo zaposle, da zaposle druge mlade ljude, a da ne odlaze u svet.

Dakle, mi se na tom polju ne takmičimo sa Nemačkom ili Amerikom, nego sa Hrvatskom, Rumunijom, Gruzijom, nekim državama koje su u sličnoj situaciji kao što smo i mi.

Dakle, što se tiče dalje nekih fingiranja činjenica, ja moram da spomenem i Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde na statističko smanjenje broja nezaposlenih utiče i taj broj ljudi koji se konstantno iseljava i to što su se u prethodnim godinama promenila metodologija, kojom se ovaj broj prati.

Dakle, prema izjavi ministarke Slavice Đukić, Srbiju je napustilo 50.000 ljudi, a kada to uporedimo sa podacima NSZ, kaže da je broj nezaposlenih 2017. godine bio 650.500, a 2018. godine 580.000.

Dakle, promenio se broj stanovnika u Srbiji u tome periodu, gde je 2017. godine u Srbiji živelo sedam miliona ljudi, a godinu dana kasnije taj broj je opao za tih 50.000.

Takođe NSZ briše iz evidencije one ljude koji se ne jave na posao koji su mu dali ili se ne jave na konsultacije koje ta služba obavlja.

Dakle, evidentno jeste došlo do promene broja nezaposlenih, ali moramo baratati sa konkretnim i pravim brojevima i činjenicama.

Ja imam jedan predlog. Dakle, ako bismo umesto izdvajanja iz budžeta za stadione ili za suludu trku u naoružanje, u koju smo ušli sa komšijama, uložili u visoko obrazovanje, dakle, da se poprave programi, da se popravi studenski život, mislim da bismo mogli da postanemo neko ko bi mogao da privuče strane studente u našu državu i za to ne bismo morali da tražimo primere mnogo daleko. Možemo da pogledamo primer Slovenije, gde, recimo, ne dolaze samo studenti iz Evrope, već i ljudi iz Amerike, odnosno studenti koji beže od visokih školarina i njihovih studenskih kredita kako bi tu studirali i tu kasnije nastavili svoj život.

Takođe, reforma univerziteta, odnosno reforma obrazovanja ne bi trebalo samo da se krene od univerziteta, već to da bude jedan proces koji prati i ostalo školovanje. Pa, evo, danas mislim da propuštamo priliku da uvedemo obavezno srednjoškolsko obrazovanje. Pa je moje pitanje za ministra - zašto se to ne radi, zašto to nije na dnevnom redu? Takođe, koje su prepreke u praksi da nam, i pored toga što je osnovno obrazovanje obavezno, ljudi ispadaju iz osnovnog obrazovanja? Dakle, tu pre svega mislim da pripadnike romske populacije. Prema nekim mojim podacima, to je broj od više hiljada ljudi u Beogradu, ne znam koliko je to u Srbiji. Dakle, oni su posle ostavljeni na ulici da se bave sitnim kriminalom, koji posle prerasta u neki krupniji, onda sami sebi pravimo i bezbednosni problem.

Takođe bih se osvrnuo i na vašu skorašnju izjavu o uvođenju holograma i visoko-tehnoloških, visokih tehnologija u nastavni plan, koji su, po meni, opravdano izazvali i podsmeh među građanima Srbije i postali razlog za šale i nevericu.

Zašto je to tako? Mislim da je zbog toga što moramo se suočiti sa tim da više od 100 škola u Srbiji nema ni toalete, dakle, propušteno je da se ove osnovne stvari naprave.

Takođe, oni koji su dovoljno srećni da imaju toalete nemaju u njima papir, ubruse, sapune. Dakle, to je neka mala stvar od koje bi moglo da se krene kako bi se poboljšao položaj ljudi u školama.

Takođe, materijalni status prosvetara je jako loš. Stalno im se stavljaju nove obaveze, da prate pojedinačno razvoj svakog studenta, da organizuju dodatnu nastavu, za šta mislim da nisu trenutno adekvatno plaćeni. Dakle, oni moraju biti naš cilj, njihov životni standard, jer smatram da su da su oni ta prava budućnost Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Stranka moderne Srbije ima svog kandidata koji je na osnovu svoje sjajne biografije i svog izlaganja prošao ovaj poslednji krug gde će imati priliku da bude izabran od strane parlamenta. Naš predlog je dugogodišnji novinar i urednik Nenad Zorić. Ono što je nama bila vodilja kada smo birali čoveka koji će raditi odgovorno i nezavisno ovaj posao jeste pre svega njegova biografija i status koji uživa među svojim kolegama novinarima.

Danas je bila sednica Odbora za kulturu, gde su se kandidati predstavljali članovima i zainteresovanim gostima i mogu da kažem da mi je zaista bilo drago i bio sam ponosan da svi novinari koji su pratili tu sednicu su prišli da mu čestitaju i da mu pruže podršku i zaista do sada nisam mogao da čujem ni jednu ružnu reč o tom čoveku.

Na osnovu razgovora koje smo obavili, on nas je uverio da će ovaj posao raditi časno i svesno.

Kolege, ja vas pozivam da u danu za glasanje izaberete svog kandidata na osnovu njihovih radnih biografija i na osnovu onoga šta imaju iza sebe i na osnovu onoga šta predstavljaju. Hvala.

Zahvaljujem, poštovani ministre, gospodo oficiri, ja ću danas govoriti o Strategiji nacionalne bezbednosti.

Moje mišljenje je da je danas, tu sa vama, u stvari trebalo da sedi cela Vlada Srbije, na čelu sa premijerkom i sa potpredsednikom Vlade, ministrom unutrašnjih poslova, a koliko vidimo, iz strategije, ne bi bilo loše i da je sam predsednik bio ovde, jer se nekoliko bitnih stvari koje se prvi put spominju u Strategiji moglo čuti u njegovom ekspozeu.

Takođe, ono što je primetno, jeste da se predsedniku Srbije povećavaju neka ovlašćenja ovim dokumentom, pa bi verovatno građanima i kolegama bilo korisno da čujemo i da kažemo neki formalni prelaz ka nekom polupredsedničkom sistemu.

Takođe, voleo bih da je tu i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, jer smatram da nam uz ovu Strategiju izuzetno nedostaje i Strategija spoljne politike. Sada je teško odrediti koja je od ove dve strategije važnija, ali svakako bi trebalo da se oslanjaju jedna na drugu ako želimo kompletan formalizovan sistem.

Dakle, na ovu Strategiju nacionalne bezbednosti smo, nažalost, čekali duže od jednu deceniju i zamislite šta se sve promenilo od 2008. godine, kada je poslednji put na ovu temu raspravljano u ovom Domu.

Naravno, uzimajući u vidu da politika Srbije nije baš zasnovana na strategijama i dokumentima koji donose, svedoci smo da donošenje ovakvih akata, nažalost, često predstavlja ispunjenje nekih formi i na kraju ostane samo mrtvo slovo na papiru i da možda on u praksi neće imati onakve posledice kako se od njih očekivalo. Ali, ne vezano za to, ponašaćemo se i razmotriti je sa dozom ozbiljnosti, kako ovaj dokument i zahteva.

Glavni moj neki utisak je da je iz ove Strategije nažalost izostao vizionarski element i ako hoćete neka doza hrabrosti, koja je potrebna da se neke stvari uvrste u Strategiju, tako da ovaj dokument malo više podseća na analizu postojećeg stanja i smatram da je malo i opterećen dnevno političkim pitanjima.

To se, pre svega, vidi na odnosu ka KiM, gde se, po meni, na to gleda kao da će se secesija tek dogoditi, a ne kao neki proces koji se desio pre 12 godina i koji i dalje traje.

Ostaje i žaljenje što nismo dobili odgovore na ključna pitanja spoljno-bezbednosne politike, kao što su odnosi prema susedima ili prema velikim silama.

Ono što jesmo dobili ovom Strategijom, jeste dalje jačanje pozicije predsednika Republike Srbije i smanjenje mogućnosti za demokratsku kontrolu aparata sile.

Novina u ovoj Strategiji je ta što po prvi put u nekom strateškom dokumentu Republike Srbije je definisano opredeljenje za vojnu neutralnost i pored toga što je ta tema stalno prisutna u javnoj sferi, vojna neutralnost nije određena, ni u Ustavu, ni u zakonima, ni u ostalim važećim strategijama.

Dakle, sve do sada vojna neutralnost je bila samo na papiru, u Rezoluciji Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije koju je ovaj dom doneo 2007. godine.

Dakle, u ovoj rezoluciji proglašava se vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze i to zbog uloge NATO-a u događajima koji su vodili proglašenju nezavisnosti Kosova. Dakle, mi od tada nismo imali ni jedan dokument koji je dalje operacionalizovao šta vojna neutralnost, osim ne ulaska u NATO zapravo znači. I sa druge strane, obim saradnje sa NATO-om, prvenstveno kroz program „Partnerstva za mir“ se svo to vreme i povećavao.

Glavne stvari koje se menjaju ovom strategijom u odnosu na onu iz 2009. godine, su smanjenje entuzijazma za angažovanje na izgradnji kooperativne bezbednosti u okviru „Partnerstva za mir“ i težnja za balansiranjem između NATO-a i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

Ono što je, takođe, evidentno je pomeranje fokusa politike odbrane sa učestvovanja u mehanizmima kooperativne bezbednosti na sve veće oslanjanje na neke sopstvene snage. To, naravno, zahteva i veća ulaganja u opremanje vojske, ali obim tih ulaganja ne možemo videti u ovom dokumentima.

Ovde se sa pravom i postavlja pitanje u odnosu na koga smo neutralni? Dakle, vojna neutralnost, u ovom slučaju je definisana negativno kao nepristajanje vojnim savezima među kojima je NATO izričito naveden. Ali, odmah nakon toga ide rečenica koja kaže da neutralnost neće uticati na privrženost Srbije kooperativnoj bezbednosti, odnosno učešću aktivnostima multilateralnih organizacija, čija je Srbija član poput UN i OEBS-a.

Vojna neutralnost ne bi trebalo da utiče na dalje unapređenje saradnje sa NATO-om, za koje se kaže da je interes Srbije, dok se saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju čine postsovjetske zemlje, označava kao opredeljenje politike bezbednosti.

Dakle, vojna neutralnost Srbije se do sada u javnosti predstavljala kao ne pristupanje NATO i balansiranje između NATO i Rusije.

Ono što ne znamo, a ja se iskreno nadam da se neko od državnih organa time ozbiljno pozabavi je kolika je njena cena, odnosno kolike su njene praktične posledice?

Prateći druge vojno neutralne zemlje, ali zaista vojno neutralne zemlje, Srbija se opredelila za koncept totalne odbrane, koja je takođe novina u ovoj strategiji, što u ovom slučaju, pre svega, znači veći teret na civilno stanovništvo da uzme učešća i da doprinesu odbrani, na primer, kroz ispunjenje vojnih obaveza, tako da mi ne znamo da li možemo da očekujemo ponovno uvođenje vojnog roka.

Oslanjanje na sopstvene snage, takođe, znači dalje povećanje budžeta Ministarstva odbrane i njegovo održavanje na relativno visokom nivou, pa bi to moglo da se odrazi i na neke druge sektore poput obrazovanja, zdravstvene zaštite, zaštite životne sredine, nauke, čije uspešno funkcionisanje je takođe u skladu sa shvatanjem totalne odbrane od značaja za odbranu zemlje i zaštitu bezbednosti građana.

Dakle, moram da kažem da običnom građaninu ovaj pojam nikako nije dobro objašnjen i ne bih želeo da naši građani saznaju šta podrazumeva totalna odbrana, tek onda kada im možda u nekom budućem periodu stigne poziv za služenje vojnog roka ili za vojnu vežbu.

Strategija odbrane iz 2009. godine konstatuje da karakter i povezanost savremenih bezbednosnih pretnji nameću jačanje saradnje i kooperativnog pristupa odbrani i bezbednosti. Dominira opredeljenost za kooperativnu bezbednost, naročito kroz angažovanje u okviru partnerstva za mir, dok predlog nove Strategije odbrane zadržava donekle opredeljenje u prilog kooperativne bezbednosti, ali postavlja drugačije motive za saradnju.

Dakle, opredeljenje za saradnju sa ODKB-om je novina u odnosu na strategiju iz 2009. godinu, u kojima ova organizacija ni jednom nije pomenuta, kao ni vojna saradnja sa Rusijom.

Za razliku od NATO, za ODKB-e nije elaborirano koje koristi se očekuju od te saradnje, osim što u predlogu strategije nacionalne bezbednosti napominje da Srbija proširuje postojeći nivo saradnje sa ovom organizacijom radi doprinosa globalnoj stabilnosti i bezbednosti.

Tako da bi jedno od pitanja mojih za vas bilo da nam razjasne ovaj deo.

Ona dobra stvar u ovoj strategiji je ta što je bezbednost, odnosno pojam bezbednosti raširen sa vojne i na ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku bezbednost. Međutim, temi pretnja siromaštva nije data veća značajna uloga u strategiji, a polazeći od toga da predstavlja glavni uzrok migracija iz Srbije koje se opisuju kao jedne od rizika za našu bezbednost.

Tako da, zbog tih stvari mislim da bi bilo dobro da imamo i ostale ministre, jer će i njihova ministarstva, verujem, aktivno učestvovati u ovoj nacionalnoj strategiji.

Takođe, svetla tačka ove strategije može se posmatrati i to što je Strategija načelno usklađena sa zajedničkom spoljnom bezbednosnom politikom Evropske unije, ali ako opet pogledamo praksu, videćemo da stvari, pre svega, u našoj politici ne održavaju tu privrženost.

Ono što je za mene lično iznenađenje što nema korupcije među pretnjama, a organizovani kriminal je negde pred kraj nabrojanih pretnji izazova. Znači, Strategija navodi dvadesetak pretnji od oružane agresije, preko narkomanije, do zloupotreba naučnih dostignuća. Dakle, na vrhu prioriteta institucija bezbednosti nisu korupcija i organizovani kriminal, pa se pitam gde je nestala ta borba protiv korupcije, na kojoj je SNS i došla na vlast 2012. godine?

Dakle, korupcija se ovde spominje kao pretnja jedino na mestu gde se razmatra pretnja koja dolazi sa Kosova i Metohije.

Takođe, neshvatljivo je da rizici od elementarnih nepogoda i hazarda u industriji budu na poslednjem mestu, ako znamo da su u proteklim godinama naši građani i imovina upravo najviše stradali baš u tim slučajevima.

Dalje, kritika ove strategije ide i u pravcu što zanemaruje civilnu kontrolu sistema odbrane, dakle, nešto što je bila demokratska tekovina i praksa dosadašnje reforme sektora bezbednosti.

Proklamovana struktura sistema nacionalne bezbednosti sasvim izostavlja ulogu kontrole, te tako u njoj nema mesta za sudove, tužilaštva i nezavisne nadzorne organe.

Vidljiv je i vrlo zabrinjavajući izostanak dela koji bi trebalo da naglasi da svi ministri, kao i svi čelnici tri službe bezbednosti, dostavljaju Narodnoj skupštini i Vladi izveštaj o stanju u nacionalnoj bezbednosti svog delokruga, ali i to da nam neko ovde u Skupštini iz Vlade odgovara za sprovođenje usvojene strategije i akcionih planova.

Dakle, imajući u vidu ovu strategiju, možda ne bi bilo ni loše da je predviđeno i da se predsednik Srbije obaveže da podnosi izveštaj o stanju u odbrani, pošto ovakvim nacrtom strategije predsednik preuzima neke funkcije koje su do sada bile rezervisane isključivo za Vladu Republike Srbije.

Dakle, ovaj odeljak Strategije koji se odnosi na uređenje sistema nacionalne bezbednosti posebno je sporan, jer sistem nije uređen na jedinstven ni u Ustavu, ni u zakonima, iako se njime sprovode ustavne nadležnosti Srbije, kao što su zaštita suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Dakle, ono što je moralo biti urađeno je da je u sistemu trebalo doneti poseban zakon, urediti njegovu svrhu, načela, akte i njihovu koordinaciju i na taj način mislim da bi se jasno na duže staze uredila podela nadležnosti za upravljanje, koordinaciju i nadzor ovih institucija.

U ovoj Strategiji izmenjena je struktura sistema nacionalne bezbednosti u odnosu na strategiju iz 2009. godine. Naime, u staroj strategiji je bila prepoznata uloga institucija koje nemaju bezbednosna ovlašćenja, ali imaju važnu ulogu u kontroli nad sistemom u užem smislu, tj. nad državnim akterima koji su ovlašćeni da primenjuju silu. Sada je ova uloga izostavljena. Sistem je podeljen na izvršni i na upravljački deo, a ko i kako vrši demokratsku civilnu kontrolu ovih službi nije utvrđeno.

Takođe, u ovoj novoj predloženoj arhitekturi sistema nacionalne bezbednosti zabrinjava činjenica da nema mesta za organe pravosuđa i nezavisne nadzorne organe koje mi kao Skupština ovde biramo.

Dakle, Strategija ne prepoznaje ulogu Zaštitnika građana, Poverenika za informacije, državnog revizora, Agencije za borbu protiv korupcije itd. Svi oni su do sada u ime građana imali tu nadležnost da kontrolišu i najpoverljivije delovanje bezbednosnih institucija kako bi utvrdili zakonitost njihovog rada.

Ovaj manjak kontrole, s druge strane, prati jačanje uloge predsednika, što je omogućeno svojevrsnim vakuumom pravne neuređenosti sistema nacionalne bezbednosti.

Pored toga što komanduje vojskom i predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, predsedniku Republike nacrtom je data uloga usmeravanja čitavog sistema.

Dakle, prema važećoj Strategiji, to je bio zadatak Vlade, dok je predsednik tek ukazivao na određene probleme i pokretao njihovo rešavanje.

Ono što je trebalo uraditi, a za šta mislim da sada nema vremena, jer je kraj godine i završava se ovo zasedanje, odeljak strategijsko okruženje je trebalo preimenovati u bezbednosno okruženje i podeliti ga u tri celine, kao što i ostale nacionalne strategije drugih ozbiljnih zemalja to rade, dakle, na globalni, regionalni i nacionalni nivo, pa bi, recimo, tu u sekciji globalna bezbednost, trebalo uneti predlog strategije na to kako će Srbija reagovati na sve veće zaoštravanje između odnosa NATO i Rusije.

Takođe je trebalo obrazložiti metodologiju kojom su izvedeni predočeni izazovi, rizici i pretnje, jasno ih stepenovati i klasifikovati u skladu sa korišćenom terminologijom, dakle, šta su izazovi, šta su pretnje, a šta rizici.

Takođe se propustilo da se obrazloži šta podrazumeva koncept totalne odbrane i čime se opravdava njegovo uvođenje, precizirati značenje proklamovane vojne neutralnosti i obrazložiti ovo opredeljenje, uneti kontrolnu funkciju u sistem nacionalne bezbednosti i izričito ga podvrgnuti demokratskoj civilnoj kontroli, u načelu i u pojedinostima, obrazložiti uvećanje uloge predsednika Republike u sistemu nacionalne bezbednosti, Savetu za nacionalnu bezbednost dodeliti ulogu koordinatora sistema nacionalne bezbednosti, a ne jednog od upravljača sistemom. Ovo je, takođe, trebalo da prati nacrt strategije spoljne politike.

Sada bih završio sa tri konkretna pitanja na koja se nadam da ćete mi pružiti odgovor. Prvo koje sam malopre spomenuo da u Strategiji, za razliku od benefita koje Srbija ima sa NATO, benefiti saradnje sa ODKB nisu navedeni. I u delu koji se bavi izazovima, rizicima i pretnjama po bezbednost, kaže, na prvom mestu stoji da je oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu malo je verovatna, ali se ne može u potpunosti isključiti. Dakle, od koga nam to konkretno preti oružani napad?

U delu koji priča o obaveštajnim delatnostima stranih subjekata, kaže da oni u kontinuitetu deluju na političkim, ekonomskim i bezbednosnim činiocima u Republici Srbiji. Tako da me tu interesuje koje službe su u pitanju koje trenutno rade na ovim subverzivnim delatnostima? Hvala na pažnji.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovani građani, juče sam imao priliku i čast da budem na jednom događaju koji je okupio dosta mladih ljudi iz Srbije. Naime, radilo se o skupu koji su organizovali Beogradski centar za ljudska prava, Kancelarija OEBS i UN Srbije, a u kojima se govorilo o problemima sa kojima se mladi u Srbiji susreću i sa kojima se suočavaju.

Bilo je izuzetno lepo, ali sa jedne strane i teško slušati sve te priče, pre svega osoba sa invaliditetom, ljudi koji imaju problem sa slabim vidom, sa slepilom, pripadnike LGBT populacije, ali i ostalih mladi koji nemaju tih problema, ali imaju svest i žele da pomognu svojim vršnjacima i svojim prijateljima.

Ono što je loše jeste što ne postoji mehanizmi koji bi mogli da utiču i kako mogu da poprave svoj položaj. Jedna poražavajuća činjenica jeste da tek 12% ljudi u Srbiji vidi ovaj dom kao mesto na kome može da se popravi njihova situacija. Ako bismo ispitali mlade, mislim da bi ta situacija bila još gora.

Poražava i činjenica što ja smatram da angažovanjem u civilnom sektoru više može da se doprinese nego na ovom mestu ovde. Više sam pomogao mladima edukujući ih o temama iz ekonomije, iz filozofije jer je filozofija zaista osnov svega i bez filozofije nema ni politike, nema ni daljeg napretka.

Stav Stranke moderne Srbije jeste da se svi ovi problemi moraju rešavati ekonomskim reformama i smatramo da je uređenje ekonomske situacije način da ljudi dobiju svest o tome kako ostali žive i da kada srede svoj život onda će biti u situaciji da brinu i o ljudskim pravima drugih i o ekološkoj situaciji u državi.

Moj predlog svim mladim poslanicima ovde u parlamentu je da obrazujemo jedan fokus u kome će sedeti mladi poslanici, koji će se baviti ovim temama, koji će primati mlade, koji će iznositi njima svoje probleme i da tako pokušamo da pronađemo neke ideje i načine da se ove stvari reše.

Upućujem pitanje Ministarstvu omladine i sporta, odnosno prenosim pitanje sa jučerašnjeg panela, koji su mladi uputili, a to je da mi dostave tri projekta koja su uradili neka bude u ovom mandatu, koji su zaista uticali na položaj mladih osoba u našem društvu. Takođe, upućujem poziv svima i građanima Srbije da se pridružite u protesnoj šetnji u nedelju u 12 časova. Inicijativa „Mame su zakon“ protesna šetnja pod nazivom „Dižem glas za mame“, gde ćemo pokušati da stavimo na dnevni red Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, građani Srbije, dozvolite mi da svoje izlaganje krenem sa svojom jednom ličnom impresijom.

Naime, imao sam tu privilegiju da sinoć na festivalu filma „Slobodna zona“ odgledam film „Dnevnik Dijane Budisavljević“. O čemu se radi u ovom filmu? Svi ste čuli ili je trebalo da čujete za film „Šindlerova lista“ film Stivena Spilberga, koji govori o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu i hrabrom čoveku Oskaru Šindleru koji je te Jevreje spašavao, tako što ih je zapošljavao u svojoj fabrici. Danas svi Jevreji znaju za Šindlera, jer on je spasio oko 1.200 Jevreja iz logora u Drugom svetskom ratu.

„Dnevnik Dijane Budisavljević“ je film koji takođe govori o istinitoj priči i radi se o ženi koja je u Zagrebu spasila preko 10.000 srpske dece za vreme NDH iz ustaških logora. Dakle, to je deset puta više dece nego Šindler. Kažu – spasi jednog čoveka i spasio si svet. Ona ispred sebe ima 10.000 života.

Nažalost, tadašnje nove komunističke vlasti nisu imale sluha za ovo njeno delo, te je ona ostala zaboravljena. Vratila se u Insbruk, svoj rodni Insbruk u Austriji i tamo umrla sedamdesetih godina.

Dakle, poenta mog obraćanja je da bismo kao država morali da se odužimo ovakvim herojima i da učinimo sve da oni ne budu zaboravljeni. Kao prvo šta treba da uradimo, to je da se informišemo, te pozivam sve da pogledaju ovaj film. Ovaj film je inače na Pulskom festivalu, gde je glavni film bio „General“ o Anti Gotovini, ovaj film je dobio nagradu i publike i žirija.

Drugo, planiran je spomenik Dijani Budisavljević u Beogradu. Obećano je da će to biti završeno u dugoj polovini ove godine, te ovim putem upućujem pitanje gradskoj upravi Grada Beograda – dokle se stiglo sa ovim projektom?

Treće, pokrenućemo inicijativu da most preko Dunava kod Bačke Palanke, koji služi kao granični prelaz između Srbije i Hrvatske, dobije ime po Dijani Budisavljević, jer je vreme da se usredsredimo na prave heroje i ljude koji nas spajaju i koji treba da služe za primer građanima u obe države.

Četvrto, upućujem apel Vladi Srbije da pronađe i izdvoji sredstva kako bi se napravio spomenik Dijani Budisavljević u Zagrebu i u njenom rodnom Insbruku. Slava žrtvama svih totalitarnih režima, a Dijani Budisavljević hvala u ime građana Srbije.

Zahvaljujem.

Poštovani građani, moje pitanje se odnosi na poslednje kontingente od 1.000 kamera na ulicama Beograda i upućeno je MUP i ministru Nebojši Stefanoviću.

Svedoci smo da je deo tih kamera već postavljen i da, kako je najavio direktor policije Vladimir Rebić, deo tih kamera će imati funkciju da prepoznaje saobraćajne prekršaje, a deo kamera će biti usmeren u funkciji sprečavanja činjenja najtežih krivičnih dela, ubistava i drugih dela koji uznemiruju građane.

Danas u uslovima, da tako kažemo, nedovoljno razvijene tehnološke pismenosti građana i nedovoljne obaveštenosti o zaštiti podataka i privatnosti, a na to uzimajući u obzir i to da će se ovaj video nadzor sprovoditi u saradnji sa kineskom kompanijom „Huavej“, koju je američka administracija označila kao nekog ko špijunira i prikuplja podatke svojih klijenata i uzimajući u obzir da će Srbija biti jedina zemlja, pored Kine, u kojoj će ovakve kamere biti postavljene, a podsećam, ove kamere ne samo da imaju funkciju prepoznavanja registarskih tablica, već prepoznaju i lica vozača, sa opravdanjem imamo strepnju da ovakvi podaci, prikupljeni na ovakav način, mogu biti lako zloupotrebljeni ili da ne upotrebim težu reč, mogu biti korišćeni za špijunažu građana Srbije.

Nije u interesu građana da ceo grad bude prekriven kamerama. Slobodni ljudi sa časnim namerama imaju pravo da slobodno šetaju kroz svoj grad, da ne budu nadzirani 24 sata. To je bio motiv nekih distopijskih romana i to je tamo trebalo da ostane.

Ovim putem upućujem pitanje MUP i ministru Nebojši Stefanoviću, a ono glasi – kojim aktima se reguliše ovakav način obrade i prikupljanja podataka? Koje su mere preduzete da bi se ovi podaci zaštitili? I, pošto građani moraju biti obavešteni o tome na kojim mestima, kad ih i ko snima, zahtevamo od Ministarstva da nam se dostave tačne adrese pozicija ovih kamera. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić i ministru privrede Goranu Kneževiću.

Dame i gospodo, ja dolazim iz Kragujevca, bivše srpske prestonice i bivšeg industrijskog giganta, radničkog grada, a danas grada ljudi bogatih duhom, ali, nažalost, malo manje bogatih materijalno.

Kao što Smederevce večito brine situacija u „Železari“ ili ljude u Majdanpeku kao što brine situacija u rudniku bakra, tako i nas večito brine situacija u našoj automobilskoj industriji i ovoj situaciji u „Fijatovoj“ fabrici koja je nastala kao deo naše čuvene perpetum mobile ekonomije i davanja subvencije od 10.000 evra za otvaranje radnih mesta.

Nažalost, za razliku od naših planova, život i tržište imaju neke svoje zakone. Danas smo u situaciji da će zaposleni u kompaniji Fijat krajsler automobili Srbija biti upućeni na plaćeno odsustvo sve do početka njihovog kolektivnog odmora, koji počinje 29. jula, a završava se 19. avgusta. Želim da upoznam kolege i građane Srbije da je Vlada Srbije već odobrila kompaniji Fijat krajsler dodatne dane plaćenog odsustva do kraja ove godine. Znači, to je ukupno 132 dana. To znači da je broj dana povećanog odsustva povećan za još 87 dana od zakonom dozvoljenih 45 dana plaćenog odsustva. To je, dakle, četiri i po meseca plaćenog odsustva usled smanjene proizvodnje koja odavno radi u smanjenim kapacitetima još od 2016. godine, kada je ukinuta treća smena i otpušten deo radnika.

Usled smanjene potražnje za modelom koji se proizvodi u Kragujevcu, ove godine će biti proizvedeno 30.000 automobila, što je daleko najmanje od početka proizvodnje u ovoj fabrici.

Za vreme tog plaćenog odsustva radnici dobijaju 65% redovne zarade i sada će većina tih ljudi biti prinuđena da potraži posao kao sezonski radnici u poljoprivredi.

Pošto je država vlasnik 33% kapitala u kragujevačkoj fabrici automobila, pitanje upućujem predsednici Vlade i ministru privrede Goranu Kneževiću, a pitanje glasi – da li „Fijat Krajsler“ grupacija uopšte ima investicioni plan za Srbiju i da li su oni imali uvid u taj plan? Moramo da znamo da li će kompanija nastaviti poslovanje ili će uslediti otkazi radnicima, jer od toga zavisi život 2.000 kragujevačkih porodica. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o trgovini i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini.

Ono što je pokazalo istraživanje USAID, to je da među firmama koje posluju u Srbiji tri četvrtine nude svoje usluge onlajn, a kao najveću prepreku za dalji razvoj u ovom sektoru kompanije su navodile nedovoljnu edukaciju kako prodavaca, tako i potrošača.

Zakon o elektronskoj trgovini je svakako modernizacijski zakon i treba istaći da bi ovi zakoni trebalo, pre svega, da podstaknu mala i srednja preduzeća, odnosno naglasak bi trebalo biti na podsticanju građana Srbije da se što lakše uključe u preduzetničke vode i ponude svoje robe i usluge na onlajn tržištu.

Ono što moramo iskoristiti, a to je napredak čovečanstva i to da smo danas u mogućnosti da svoje poslovne ideje sprovedemo u delu zahvaljujući jednom kompjuteru i stalnoj internet mreži.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini definiše ugovor na daljinu, odnosno ugovore preko interneta i u njemu su uglavnom napravljeni terminološko usaglašavanje sa novim Zakonom o trgovini.

Ono što je dobro je da je u izradi nacrta zakona učestvovala i neformalna grupa pružalaca usluga informacionog društva, odnosno najznačajnija imena na polju internet trgovine kod nas.

Kao što imamo prilike da vidimo iz priloženog, za dobre zakone je neophodno konsultovati se i uvažavati mišljenja onih na koje se određeni zakon i odnosi. Ovakvu praksu potrebno je uvesti i negovati u ostalim slučajevima, posebno kada su predmeti zakona neke osetljivije stvari, poput medija, slobode izražavanja i individualnih prava.

U skladu sa ovim ću u danu za glasanje podržati ovaj zakon, ali bih pozvao članove većine u ovom parlamentu da obrate pažnju i usvoje amandmane koje su podneli poslanici Srpske radikalne stranke, jer smatram da su svojim dobrim amandmanima na dosta mesta popravili ovaj zakon.

Moja kritika ide ka tome da je ovaj zakon trebalo i ranije da dođe na dnevni red, jer smo svedoci da se sve ovo vreme na internetu obavlja prodaja robe, i to pre svega na Fejsbuku i Instagramu. To dalje znači da su preduzetnici poslovali u nekoj vrsti sive zone.

Važna stvar je što ovaj zakon predviđa da kupci koji pazare preko interneta dobijaju mogućnost da, ako nisu zadovoljni kupovinom određenih proizvoda, vrate proizvod u roku od 14 dana, bez obrazloženja.

Takođe stoji činjenica da će u narednih par godina u svetu onlajn trgovina iznositi više milijardi dolara, a i da mnogi svetski trgovinski lanci ukidaju svoje maloprodajne objekte i prelaze na ekonomičniju onlajn prodaju.

Zbog ovoga smatram da bi Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva trebalo da ulože dodatne napore kako bi približili građanima Srbije ove mogućnosti i ohrabrili bi građane da izađu na tržište, jer smatram da je put do slobodnog društva uslovljen negovanjem i razvijanjem preduzetničkog duha.

Danas smo na ovom mestu od pojedinih kolega čuli i zahteve za dodatnim ekonomskim zaštitama i dotacijama za određene proizvode, robe, proizvođače, pa bih se osvrnuo i na taj deo zakona.

Ovo, nažalost, nije trend samo u našoj državi ili u državama EU, već je to deo negativnog globalnog trenda koji načela slobodne trgovine, koji nas je i doveo do ovog stupnja razvitka na kojima se danas nalazimo, žele da tržišta sve više zatvaraju i okreću protekcionizmu.

Ono što otvara ovu problematiku u ovom zakonu je član 40. o trgovini pod nazivom - Podsticajne mere, u kome se kaže: "U cilju unapređenja i razvoja trgovine i elektronske trgovine u Republici Srbiji, Vlada može da odredi podsticajne mere koje se naročito odnose na određenu kategoriju trgovca ili pružalaca usluge, određene robe ili usluga, oblik i vrstu trgovine, kao i način obavljanja trgovine."

Kao neko ko čvrsto veruje u načela slobodnog tržišta, smatram da je ovaj stav u nesuglasju sa članom 4. ovog zakona, koji pod nazivom - Načelo slobodne trgovine, kaže: "Trgovina se na tržištu obavlja slobodno", i člana 5. koji kaže da su trgovci ravnopravni i imaju jednak položaj na tržištu. Zabranjen je svaki oblik diskriminacije u pogledu uslova za obavljanje trgovine ili narušavanja ravnopravnosti trgovaca na tržištu.

Dozvolite mi da na ovom mestu, za vreme dok je francuski predsednik Makron u poseti Srbiji i dok se podsećamo velikih stvari koje smo umeli da zajedno radimo u Prvom svetskom ratu, iskoristim priliku i da se podsetimo nekih francuskih velikana koji su znali da budu veliki u miru. Njegovo ime je Fredrik Bastija, francuski ekonomista iz 19. veka koji je, primećujući sve veću potrebu države da se meša u ekonomske odnose i kako bi pokazao sav besmisao protekcionizma, dao jedan apsurdni i komičan predlog. On je, naime, tada pozvao da se napiše peticija proizvođača sveća i njihovih industrijskih saradnika protiv nelojalne konkurencije. On je pod nelojalnom konkurencijom u tom smislu podrazumevao Sunce. Znači, on je zamolio francuski parlament da izglasa zakon o zabrani otvaranja vrata, prozora, svetionika, bilo kojih otvora i pukotina kroz koje bi mogla da prođe sunčeva svetlost. Dakle, zamislite blagoslov koji bi stigao od svećara i njihovih industrijskih saradnika zbog povećanja prometa.

Naravno, to nije funkcija tržišta koje nepogrešivo deluje po principima ponude i tražnje.

U drugom delu, Bastija se zapitao - Dokle će nas dovesti iluzija da nam država može dati što nije uzela od nas? Šta je konkretno mislio? Znači, svaki dinar koji država da na subvencije i potroši na subvencionisanje neke robe ili proizvoda, morala je prethodno da na nekom mestu uzme od građana, najčešće kroz poreze. Dakle, povećanjem potrošnje države u egzibicijama protekcionizma i subvencionisanja na duži rok dovodi se do povećanja troškova življenja. Najbolji podsticaj koji država za pojedinca i za privredu može da da jeste smanjenje poreskog opterećenja i vladavina prava, odnosno jednaka tržišna utakmica za sve.

To možemo da vidimo i kada pogledamo u čemu smo najuspešniji. Najuspešniji smo u sportu. Zbog čega? Zato što tamo postoje jednaka pravila, koja se jednako poštuju, za sve, koja su jasna i kojih se svi takmičari pridržavaju.

I da zaključim, čvrsto verujem u sposobnost naših ljudi i domaćih proizvođača i prodavaca, tako da, obezbedimo im jednake šanse, fer utakmicu i videćete genije srpskog preduzetnika na delu. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodo i gospođe narodni poslanici, na osnovu člana 204. stav 5. postavio bih poslaničko pitanje ministru za zaštitu životne sredine, gospodinu Goranu Trivanu, odnosno ponovio bih poslaničko pitanje koje je imala moja koleginica Ljupka Mihajlovska, a tiče se onih informacija koje dolaze do nas, a to je da će u Požarevcu biti građena spalionica medicinskog i drugog otpada.

Naše poslaničko pitanje glasi – da li je tačno da će se graditi spalionica otpada u Požarevcu i da li je tačno da će se to raditi u drugim gradovima širom Srbije? Šta se tačno planira i za koju vrstu otpada? Koje mere će biti preduzete kako bi se izbeglo zagađenje i zaštitili ljudski životi? Takođe, interesuje nas, da li ministar poseduje tekst Memoranduma i da li nam ga može dostaviti na uvid?

Drugo pitanje se odnosi na ono što je izuzetno važno za našu poslaničku grupu, a to su najavljene izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

S obzirom na to da je ministarka Slavica Đukić Dejanović najavila da će ove izmene i dopune biti tokom ovog zasedanja Skupštine, a s obzirom na to da bi ovo redovno zasedanje trebalo da se završi ove nedelje, postavljam pitanje ministru za rad, Zoranu Đorđeviću, kada će biti podnet novi predlog izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom? Hvala.