NEMANJA RADOJEVIĆ

Stranka moderne Srbije

Nemanja Radojević rođen je oktobra 1989. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu na smeru Međunarodna politika.

Završio je master studije međunarodne politike na istom fakultetu na modulu Studije SAD, gde je odbranio temu „Politika SAD prema Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji i Islamskoj Republici Iranu za vreme administracije Donalda Trampa”. Dobitnik je nagrade „Dr Predrag Simić” za najbolje radove iz oblasti balkanskih odnosa i spoljne politike Srbije.

Potpredsednik je Balkanskog objektivističkog centra, gde studentima na evropskom nivou drži redovna predavanja u okviru Škole objektivizma „DŽon Galt”. Zalaže se za fiskalni konzervativizam, a za primarnu političku vrednost smatra individualnu slobodu.
Poslednji put ažurirano: 22.10.2019, 09:11

Osnovne informacije

Statistika

  • 8
  • 0
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Poziv poslanicima i poslanicama da podrže amandmane organizacije CRTA

čeka se odgovor 1 mesec i 19 dana i 4 sata

Poštovani gospodine Radojeviću, U proceduri Narodne skupštine Republike Srbije nalaze se dva predloga zakona od velikog značaja za izborni proces - Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju kor...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.12.2019.

Zahvaljujem predsedavajući.

Stranka moderne Srbije ima svog kandidata koji je na osnovu svoje sjajne biografije i svog izlaganja prošao ovaj poslednji krug gde će imati priliku da bude izabran od strane parlamenta. Naš predlog je dugogodišnji novinar i urednik Nenad Zorić. Ono što je nama bila vodilja kada smo birali čoveka koji će raditi odgovorno i nezavisno ovaj posao jeste pre svega njegova biografija i status koji uživa među svojim kolegama novinarima.

Danas je bila sednica Odbora za kulturu, gde su se kandidati predstavljali članovima i zainteresovanim gostima i mogu da kažem da mi je zaista bilo drago i bio sam ponosan da svi novinari koji su pratili tu sednicu su prišli da mu čestitaju i da mu pruže podršku i zaista do sada nisam mogao da čujem ni jednu ružnu reč o tom čoveku.

Na osnovu razgovora koje smo obavili, on nas je uverio da će ovaj posao raditi časno i svesno.

Kolege, ja vas pozivam da u danu za glasanje izaberete svog kandidata na osnovu njihovih radnih biografija i na osnovu onoga šta imaju iza sebe i na osnovu onoga šta predstavljaju. Hvala.

Deseta sednica Drugog redovnog zasedanja , 24.12.2019.

Zahvaljujem, poštovani ministre, gospodo oficiri, ja ću danas govoriti o Strategiji nacionalne bezbednosti.

Moje mišljenje je da je danas, tu sa vama, u stvari trebalo da sedi cela Vlada Srbije, na čelu sa premijerkom i sa potpredsednikom Vlade, ministrom unutrašnjih poslova, a koliko vidimo, iz strategije, ne bi bilo loše i da je sam predsednik bio ovde, jer se nekoliko bitnih stvari koje se prvi put spominju u Strategiji moglo čuti u njegovom ekspozeu.

Takođe, ono što je primetno, jeste da se predsedniku Srbije povećavaju neka ovlašćenja ovim dokumentom, pa bi verovatno građanima i kolegama bilo korisno da čujemo i da kažemo neki formalni prelaz ka nekom polupredsedničkom sistemu.

Takođe, voleo bih da je tu i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, jer smatram da nam uz ovu Strategiju izuzetno nedostaje i Strategija spoljne politike. Sada je teško odrediti koja je od ove dve strategije važnija, ali svakako bi trebalo da se oslanjaju jedna na drugu ako želimo kompletan formalizovan sistem.

Dakle, na ovu Strategiju nacionalne bezbednosti smo, nažalost, čekali duže od jednu deceniju i zamislite šta se sve promenilo od 2008. godine, kada je poslednji put na ovu temu raspravljano u ovom Domu.

Naravno, uzimajući u vidu da politika Srbije nije baš zasnovana na strategijama i dokumentima koji donose, svedoci smo da donošenje ovakvih akata, nažalost, često predstavlja ispunjenje nekih formi i na kraju ostane samo mrtvo slovo na papiru i da možda on u praksi neće imati onakve posledice kako se od njih očekivalo. Ali, ne vezano za to, ponašaćemo se i razmotriti je sa dozom ozbiljnosti, kako ovaj dokument i zahteva.

Glavni moj neki utisak je da je iz ove Strategije nažalost izostao vizionarski element i ako hoćete neka doza hrabrosti, koja je potrebna da se neke stvari uvrste u Strategiju, tako da ovaj dokument malo više podseća na analizu postojećeg stanja i smatram da je malo i opterećen dnevno političkim pitanjima.

To se, pre svega, vidi na odnosu ka KiM, gde se, po meni, na to gleda kao da će se secesija tek dogoditi, a ne kao neki proces koji se desio pre 12 godina i koji i dalje traje.

Ostaje i žaljenje što nismo dobili odgovore na ključna pitanja spoljno-bezbednosne politike, kao što su odnosi prema susedima ili prema velikim silama.

Ono što jesmo dobili ovom Strategijom, jeste dalje jačanje pozicije predsednika Republike Srbije i smanjenje mogućnosti za demokratsku kontrolu aparata sile.

Novina u ovoj Strategiji je ta što po prvi put u nekom strateškom dokumentu Republike Srbije je definisano opredeljenje za vojnu neutralnost i pored toga što je ta tema stalno prisutna u javnoj sferi, vojna neutralnost nije određena, ni u Ustavu, ni u zakonima, ni u ostalim važećim strategijama.

Dakle, sve do sada vojna neutralnost je bila samo na papiru, u Rezoluciji Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije koju je ovaj dom doneo 2007. godine.

Dakle, u ovoj rezoluciji proglašava se vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze i to zbog uloge NATO-a u događajima koji su vodili proglašenju nezavisnosti Kosova. Dakle, mi od tada nismo imali ni jedan dokument koji je dalje operacionalizovao šta vojna neutralnost, osim ne ulaska u NATO zapravo znači. I sa druge strane, obim saradnje sa NATO-om, prvenstveno kroz program „Partnerstva za mir“ se svo to vreme i povećavao.

Glavne stvari koje se menjaju ovom strategijom u odnosu na onu iz 2009. godine, su smanjenje entuzijazma za angažovanje na izgradnji kooperativne bezbednosti u okviru „Partnerstva za mir“ i težnja za balansiranjem između NATO-a i Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.

Ono što je, takođe, evidentno je pomeranje fokusa politike odbrane sa učestvovanja u mehanizmima kooperativne bezbednosti na sve veće oslanjanje na neke sopstvene snage. To, naravno, zahteva i veća ulaganja u opremanje vojske, ali obim tih ulaganja ne možemo videti u ovom dokumentima.

Ovde se sa pravom i postavlja pitanje u odnosu na koga smo neutralni? Dakle, vojna neutralnost, u ovom slučaju je definisana negativno kao nepristajanje vojnim savezima među kojima je NATO izričito naveden. Ali, odmah nakon toga ide rečenica koja kaže da neutralnost neće uticati na privrženost Srbije kooperativnoj bezbednosti, odnosno učešću aktivnostima multilateralnih organizacija, čija je Srbija član poput UN i OEBS-a.

Vojna neutralnost ne bi trebalo da utiče na dalje unapređenje saradnje sa NATO-om, za koje se kaže da je interes Srbije, dok se saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju čine postsovjetske zemlje, označava kao opredeljenje politike bezbednosti.

Dakle, vojna neutralnost Srbije se do sada u javnosti predstavljala kao ne pristupanje NATO i balansiranje između NATO i Rusije.

Ono što ne znamo, a ja se iskreno nadam da se neko od državnih organa time ozbiljno pozabavi je kolika je njena cena, odnosno kolike su njene praktične posledice?

Prateći druge vojno neutralne zemlje, ali zaista vojno neutralne zemlje, Srbija se opredelila za koncept totalne odbrane, koja je takođe novina u ovoj strategiji, što u ovom slučaju, pre svega, znači veći teret na civilno stanovništvo da uzme učešća i da doprinesu odbrani, na primer, kroz ispunjenje vojnih obaveza, tako da mi ne znamo da li možemo da očekujemo ponovno uvođenje vojnog roka.

Oslanjanje na sopstvene snage, takođe, znači dalje povećanje budžeta Ministarstva odbrane i njegovo održavanje na relativno visokom nivou, pa bi to moglo da se odrazi i na neke druge sektore poput obrazovanja, zdravstvene zaštite, zaštite životne sredine, nauke, čije uspešno funkcionisanje je takođe u skladu sa shvatanjem totalne odbrane od značaja za odbranu zemlje i zaštitu bezbednosti građana.

Dakle, moram da kažem da običnom građaninu ovaj pojam nikako nije dobro objašnjen i ne bih želeo da naši građani saznaju šta podrazumeva totalna odbrana, tek onda kada im možda u nekom budućem periodu stigne poziv za služenje vojnog roka ili za vojnu vežbu.

Strategija odbrane iz 2009. godine konstatuje da karakter i povezanost savremenih bezbednosnih pretnji nameću jačanje saradnje i kooperativnog pristupa odbrani i bezbednosti. Dominira opredeljenost za kooperativnu bezbednost, naročito kroz angažovanje u okviru partnerstva za mir, dok predlog nove Strategije odbrane zadržava donekle opredeljenje u prilog kooperativne bezbednosti, ali postavlja drugačije motive za saradnju.

Dakle, opredeljenje za saradnju sa ODKB-om je novina u odnosu na strategiju iz 2009. godinu, u kojima ova organizacija ni jednom nije pomenuta, kao ni vojna saradnja sa Rusijom.

Za razliku od NATO, za ODKB-e nije elaborirano koje koristi se očekuju od te saradnje, osim što u predlogu strategije nacionalne bezbednosti napominje da Srbija proširuje postojeći nivo saradnje sa ovom organizacijom radi doprinosa globalnoj stabilnosti i bezbednosti.

Tako da bi jedno od pitanja mojih za vas bilo da nam razjasne ovaj deo.

Ona dobra stvar u ovoj strategiji je ta što je bezbednost, odnosno pojam bezbednosti raširen sa vojne i na ekonomsku, energetsku, socijalnu i ekološku bezbednost. Međutim, temi pretnja siromaštva nije data veća značajna uloga u strategiji, a polazeći od toga da predstavlja glavni uzrok migracija iz Srbije koje se opisuju kao jedne od rizika za našu bezbednost.

Tako da, zbog tih stvari mislim da bi bilo dobro da imamo i ostale ministre, jer će i njihova ministarstva, verujem, aktivno učestvovati u ovoj nacionalnoj strategiji.

Takođe, svetla tačka ove strategije može se posmatrati i to što je Strategija načelno usklađena sa zajedničkom spoljnom bezbednosnom politikom Evropske unije, ali ako opet pogledamo praksu, videćemo da stvari, pre svega, u našoj politici ne održavaju tu privrženost.

Ono što je za mene lično iznenađenje što nema korupcije među pretnjama, a organizovani kriminal je negde pred kraj nabrojanih pretnji izazova. Znači, Strategija navodi dvadesetak pretnji od oružane agresije, preko narkomanije, do zloupotreba naučnih dostignuća. Dakle, na vrhu prioriteta institucija bezbednosti nisu korupcija i organizovani kriminal, pa se pitam gde je nestala ta borba protiv korupcije, na kojoj je SNS i došla na vlast 2012. godine?

Dakle, korupcija se ovde spominje kao pretnja jedino na mestu gde se razmatra pretnja koja dolazi sa Kosova i Metohije.

Takođe, neshvatljivo je da rizici od elementarnih nepogoda i hazarda u industriji budu na poslednjem mestu, ako znamo da su u proteklim godinama naši građani i imovina upravo najviše stradali baš u tim slučajevima.

Dalje, kritika ove strategije ide i u pravcu što zanemaruje civilnu kontrolu sistema odbrane, dakle, nešto što je bila demokratska tekovina i praksa dosadašnje reforme sektora bezbednosti.

Proklamovana struktura sistema nacionalne bezbednosti sasvim izostavlja ulogu kontrole, te tako u njoj nema mesta za sudove, tužilaštva i nezavisne nadzorne organe.

Vidljiv je i vrlo zabrinjavajući izostanak dela koji bi trebalo da naglasi da svi ministri, kao i svi čelnici tri službe bezbednosti, dostavljaju Narodnoj skupštini i Vladi izveštaj o stanju u nacionalnoj bezbednosti svog delokruga, ali i to da nam neko ovde u Skupštini iz Vlade odgovara za sprovođenje usvojene strategije i akcionih planova.

Dakle, imajući u vidu ovu strategiju, možda ne bi bilo ni loše da je predviđeno i da se predsednik Srbije obaveže da podnosi izveštaj o stanju u odbrani, pošto ovakvim nacrtom strategije predsednik preuzima neke funkcije koje su do sada bile rezervisane isključivo za Vladu Republike Srbije.

Dakle, ovaj odeljak Strategije koji se odnosi na uređenje sistema nacionalne bezbednosti posebno je sporan, jer sistem nije uređen na jedinstven ni u Ustavu, ni u zakonima, iako se njime sprovode ustavne nadležnosti Srbije, kao što su zaštita suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Dakle, ono što je moralo biti urađeno je da je u sistemu trebalo doneti poseban zakon, urediti njegovu svrhu, načela, akte i njihovu koordinaciju i na taj način mislim da bi se jasno na duže staze uredila podela nadležnosti za upravljanje, koordinaciju i nadzor ovih institucija.

U ovoj Strategiji izmenjena je struktura sistema nacionalne bezbednosti u odnosu na strategiju iz 2009. godine. Naime, u staroj strategiji je bila prepoznata uloga institucija koje nemaju bezbednosna ovlašćenja, ali imaju važnu ulogu u kontroli nad sistemom u užem smislu, tj. nad državnim akterima koji su ovlašćeni da primenjuju silu. Sada je ova uloga izostavljena. Sistem je podeljen na izvršni i na upravljački deo, a ko i kako vrši demokratsku civilnu kontrolu ovih službi nije utvrđeno.

Takođe, u ovoj novoj predloženoj arhitekturi sistema nacionalne bezbednosti zabrinjava činjenica da nema mesta za organe pravosuđa i nezavisne nadzorne organe koje mi kao Skupština ovde biramo.

Dakle, Strategija ne prepoznaje ulogu Zaštitnika građana, Poverenika za informacije, državnog revizora, Agencije za borbu protiv korupcije itd. Svi oni su do sada u ime građana imali tu nadležnost da kontrolišu i najpoverljivije delovanje bezbednosnih institucija kako bi utvrdili zakonitost njihovog rada.

Ovaj manjak kontrole, s druge strane, prati jačanje uloge predsednika, što je omogućeno svojevrsnim vakuumom pravne neuređenosti sistema nacionalne bezbednosti.

Pored toga što komanduje vojskom i predsedava Savetom za nacionalnu bezbednost, predsedniku Republike nacrtom je data uloga usmeravanja čitavog sistema.

Dakle, prema važećoj Strategiji, to je bio zadatak Vlade, dok je predsednik tek ukazivao na određene probleme i pokretao njihovo rešavanje.

Ono što je trebalo uraditi, a za šta mislim da sada nema vremena, jer je kraj godine i završava se ovo zasedanje, odeljak strategijsko okruženje je trebalo preimenovati u bezbednosno okruženje i podeliti ga u tri celine, kao što i ostale nacionalne strategije drugih ozbiljnih zemalja to rade, dakle, na globalni, regionalni i nacionalni nivo, pa bi, recimo, tu u sekciji globalna bezbednost, trebalo uneti predlog strategije na to kako će Srbija reagovati na sve veće zaoštravanje između odnosa NATO i Rusije.

Takođe je trebalo obrazložiti metodologiju kojom su izvedeni predočeni izazovi, rizici i pretnje, jasno ih stepenovati i klasifikovati u skladu sa korišćenom terminologijom, dakle, šta su izazovi, šta su pretnje, a šta rizici.

Takođe se propustilo da se obrazloži šta podrazumeva koncept totalne odbrane i čime se opravdava njegovo uvođenje, precizirati značenje proklamovane vojne neutralnosti i obrazložiti ovo opredeljenje, uneti kontrolnu funkciju u sistem nacionalne bezbednosti i izričito ga podvrgnuti demokratskoj civilnoj kontroli, u načelu i u pojedinostima, obrazložiti uvećanje uloge predsednika Republike u sistemu nacionalne bezbednosti, Savetu za nacionalnu bezbednost dodeliti ulogu koordinatora sistema nacionalne bezbednosti, a ne jednog od upravljača sistemom. Ovo je, takođe, trebalo da prati nacrt strategije spoljne politike.

Sada bih završio sa tri konkretna pitanja na koja se nadam da ćete mi pružiti odgovor. Prvo koje sam malopre spomenuo da u Strategiji, za razliku od benefita koje Srbija ima sa NATO, benefiti saradnje sa ODKB nisu navedeni. I u delu koji se bavi izazovima, rizicima i pretnjama po bezbednost, kaže, na prvom mestu stoji da je oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu malo je verovatna, ali se ne može u potpunosti isključiti. Dakle, od koga nam to konkretno preti oružani napad?

U delu koji priča o obaveštajnim delatnostima stranih subjekata, kaže da oni u kontinuitetu deluju na političkim, ekonomskim i bezbednosnim činiocima u Republici Srbiji. Tako da me tu interesuje koje službe su u pitanju koje trenutno rade na ovim subverzivnim delatnostima? Hvala na pažnji.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.11.2019.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovani građani, juče sam imao priliku i čast da budem na jednom događaju koji je okupio dosta mladih ljudi iz Srbije. Naime, radilo se o skupu koji su organizovali Beogradski centar za ljudska prava, Kancelarija OEBS i UN Srbije, a u kojima se govorilo o problemima sa kojima se mladi u Srbiji susreću i sa kojima se suočavaju.

Bilo je izuzetno lepo, ali sa jedne strane i teško slušati sve te priče, pre svega osoba sa invaliditetom, ljudi koji imaju problem sa slabim vidom, sa slepilom, pripadnike LGBT populacije, ali i ostalih mladi koji nemaju tih problema, ali imaju svest i žele da pomognu svojim vršnjacima i svojim prijateljima.

Ono što je loše jeste što ne postoji mehanizmi koji bi mogli da utiču i kako mogu da poprave svoj položaj. Jedna poražavajuća činjenica jeste da tek 12% ljudi u Srbiji vidi ovaj dom kao mesto na kome može da se popravi njihova situacija. Ako bismo ispitali mlade, mislim da bi ta situacija bila još gora.

Poražava i činjenica što ja smatram da angažovanjem u civilnom sektoru više može da se doprinese nego na ovom mestu ovde. Više sam pomogao mladima edukujući ih o temama iz ekonomije, iz filozofije jer je filozofija zaista osnov svega i bez filozofije nema ni politike, nema ni daljeg napretka.

Stav Stranke moderne Srbije jeste da se svi ovi problemi moraju rešavati ekonomskim reformama i smatramo da je uređenje ekonomske situacije način da ljudi dobiju svest o tome kako ostali žive i da kada srede svoj život onda će biti u situaciji da brinu i o ljudskim pravima drugih i o ekološkoj situaciji u državi.

Moj predlog svim mladim poslanicima ovde u parlamentu je da obrazujemo jedan fokus u kome će sedeti mladi poslanici, koji će se baviti ovim temama, koji će primati mlade, koji će iznositi njima svoje probleme i da tako pokušamo da pronađemo neke ideje i načine da se ove stvari reše.

Upućujem pitanje Ministarstvu omladine i sporta, odnosno prenosim pitanje sa jučerašnjeg panela, koji su mladi uputili, a to je da mi dostave tri projekta koja su uradili neka bude u ovom mandatu, koji su zaista uticali na položaj mladih osoba u našem društvu. Takođe, upućujem poziv svima i građanima Srbije da se pridružite u protesnoj šetnji u nedelju u 12 časova. Inicijativa „Mame su zakon“ protesna šetnja pod nazivom „Dižem glas za mame“, gde ćemo pokušati da stavimo na dnevni red Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.11.2019.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovani građani, juče sam imao priliku i čast da budem na jednom događaju koji je okupio dosta mladih ljudi iz Srbije. Naime, radilo se o skupu koji su organizovali Beogradski centar za ljudska prava, Kancelarija OEBS i UN Srbije, a u kojima se govorilo o problemima sa kojima se mladi u Srbiji susreću i sa kojima se suočavaju.

Bilo je izuzetno lepo, ali sa jedne strane i teško slušati sve te priče, pre svega osoba sa invaliditetom, ljudi koji imaju problem sa slabim vidom, sa slepilom, pripadnike LGBT populacije, ali i ostalih mladi koji nemaju tih problema, ali imaju svest i žele da pomognu svojim vršnjacima i svojim prijateljima.

Ono što je loše jeste što ne postoji mehanizmi koji bi mogli da utiču i kako mogu da poprave svoj položaj. Jedna poražavajuća činjenica jeste da tek 12% ljudi u Srbiji vidi ovaj dom kao mesto na kome može da se popravi njihova situacija. Ako bismo ispitali mlade, mislim da bi ta situacija bila još gora.

Poražava i činjenica što ja smatram da angažovanjem u civilnom sektoru više može da se doprinese nego na ovom mestu ovde. Više sam pomogao mladima edukujući ih o temama iz ekonomije, iz filozofije jer je filozofija zaista osnov svega i bez filozofije nema ni politike, nema ni daljeg napretka.

Stav Stranke moderne Srbije jeste da se svi ovi problemi moraju rešavati ekonomskim reformama i smatramo da je uređenje ekonomske situacije način da ljudi dobiju svest o tome kako ostali žive i da kada srede svoj život onda će biti u situaciji da brinu i o ljudskim pravima drugih i o ekološkoj situaciji u državi.

Moj predlog svim mladim poslanicima ovde u parlamentu je da obrazujemo jedan fokus u kome će sedeti mladi poslanici, koji će se baviti ovim temama, koji će primati mlade, koji će iznositi njima svoje probleme i da tako pokušamo da pronađemo neke ideje i načine da se ove stvari reše.

Upućujem pitanje Ministarstvu omladine i sporta, odnosno prenosim pitanje sa jučerašnjeg panela, koji su mladi uputili, a to je da mi dostave tri projekta koja su uradili neka bude u ovom mandatu, koji su zaista uticali na položaj mladih osoba u našem društvu. Takođe, upućujem poziv svima i građanima Srbije da se pridružite u protesnoj šetnji u nedelju u 12 časova. Inicijativa „Mame su zakon“ protesna šetnja pod nazivom „Dižem glas za mame“, gde ćemo pokušati da stavimo na dnevni red Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Hvala.

Peta sednica Drugog redovnog zasedanja , 12.11.2019.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, građani Srbije, dozvolite mi da svoje izlaganje krenem sa svojom jednom ličnom impresijom.

Naime, imao sam tu privilegiju da sinoć na festivalu filma „Slobodna zona“ odgledam film „Dnevnik Dijane Budisavljević“. O čemu se radi u ovom filmu? Svi ste čuli ili je trebalo da čujete za film „Šindlerova lista“ film Stivena Spilberga, koji govori o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu i hrabrom čoveku Oskaru Šindleru koji je te Jevreje spašavao, tako što ih je zapošljavao u svojoj fabrici. Danas svi Jevreji znaju za Šindlera, jer on je spasio oko 1.200 Jevreja iz logora u Drugom svetskom ratu.

„Dnevnik Dijane Budisavljević“ je film koji takođe govori o istinitoj priči i radi se o ženi koja je u Zagrebu spasila preko 10.000 srpske dece za vreme NDH iz ustaških logora. Dakle, to je deset puta više dece nego Šindler. Kažu – spasi jednog čoveka i spasio si svet. Ona ispred sebe ima 10.000 života.

Nažalost, tadašnje nove komunističke vlasti nisu imale sluha za ovo njeno delo, te je ona ostala zaboravljena. Vratila se u Insbruk, svoj rodni Insbruk u Austriji i tamo umrla sedamdesetih godina.

Dakle, poenta mog obraćanja je da bismo kao država morali da se odužimo ovakvim herojima i da učinimo sve da oni ne budu zaboravljeni. Kao prvo šta treba da uradimo, to je da se informišemo, te pozivam sve da pogledaju ovaj film. Ovaj film je inače na Pulskom festivalu, gde je glavni film bio „General“ o Anti Gotovini, ovaj film je dobio nagradu i publike i žirija.

Drugo, planiran je spomenik Dijani Budisavljević u Beogradu. Obećano je da će to biti završeno u dugoj polovini ove godine, te ovim putem upućujem pitanje gradskoj upravi Grada Beograda – dokle se stiglo sa ovim projektom?

Treće, pokrenućemo inicijativu da most preko Dunava kod Bačke Palanke, koji služi kao granični prelaz između Srbije i Hrvatske, dobije ime po Dijani Budisavljević, jer je vreme da se usredsredimo na prave heroje i ljude koji nas spajaju i koji treba da služe za primer građanima u obe države.

Četvrto, upućujem apel Vladi Srbije da pronađe i izdvoji sredstva kako bi se napravio spomenik Dijani Budisavljević u Zagrebu i u njenom rodnom Insbruku. Slava žrtvama svih totalitarnih režima, a Dijani Budisavljević hvala u ime građana Srbije.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 01.10.2019.

Zahvaljujem.

Poštovani građani, moje pitanje se odnosi na poslednje kontingente od 1.000 kamera na ulicama Beograda i upućeno je MUP i ministru Nebojši Stefanoviću.

Svedoci smo da je deo tih kamera već postavljen i da, kako je najavio direktor policije Vladimir Rebić, deo tih kamera će imati funkciju da prepoznaje saobraćajne prekršaje, a deo kamera će biti usmeren u funkciji sprečavanja činjenja najtežih krivičnih dela, ubistava i drugih dela koji uznemiruju građane.

Danas u uslovima, da tako kažemo, nedovoljno razvijene tehnološke pismenosti građana i nedovoljne obaveštenosti o zaštiti podataka i privatnosti, a na to uzimajući u obzir i to da će se ovaj video nadzor sprovoditi u saradnji sa kineskom kompanijom „Huavej“, koju je američka administracija označila kao nekog ko špijunira i prikuplja podatke svojih klijenata i uzimajući u obzir da će Srbija biti jedina zemlja, pored Kine, u kojoj će ovakve kamere biti postavljene, a podsećam, ove kamere ne samo da imaju funkciju prepoznavanja registarskih tablica, već prepoznaju i lica vozača, sa opravdanjem imamo strepnju da ovakvi podaci, prikupljeni na ovakav način, mogu biti lako zloupotrebljeni ili da ne upotrebim težu reč, mogu biti korišćeni za špijunažu građana Srbije.

Nije u interesu građana da ceo grad bude prekriven kamerama. Slobodni ljudi sa časnim namerama imaju pravo da slobodno šetaju kroz svoj grad, da ne budu nadzirani 24 sata. To je bio motiv nekih distopijskih romana i to je tamo trebalo da ostane.

Ovim putem upućujem pitanje MUP i ministru Nebojši Stefanoviću, a ono glasi – kojim aktima se reguliše ovakav način obrade i prikupljanja podataka? Koje su mere preduzete da bi se ovi podaci zaštitili? I, pošto građani moraju biti obavešteni o tome na kojim mestima, kad ih i ko snima, zahtevamo od Ministarstva da nam se dostave tačne adrese pozicija ovih kamera. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 26.03.2019.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 107425.99 RSD 26.02.2019 -