Sama sam se iznenadila što sam dobila reč, da nema više prijavljenih poslanika da govori.
Pretpostavljam da ima posle mene?
(Predsedavajući: Da.)
Onda samo da vam odgovorim, jer ste me toliko hvalili.
Danas nije baš uobičajeno u Srbiji da neko nekog hvali, pa se onda i zbunim, pa mi je malo i neprijatno.
Želim da kažem da je moj rad u stvari jedan timski rad Vlade Republike Srbije. Vi ste u pravu, ovakav budžet za kulturu ne bi imali prvi put povećan u ovolikoj meri, da pređe 1%, što je evropsko merilo, da nije bilo razumevanja predsednika države, koji je utvrdio pravce politike naše i rada zajedno sa predsednicom Vlade i sa čitavim timom pravca politike rada Vlade Republike Srbije u ovom mandatu.
Sigurno jedan od prioriteta, što je vrlo vidljivo, što vide svi je posebno obraćanje pažnje na segment kulture i informisanja, posebno po pitanjima zaštite kulturnog nasleđa našeg naroda i države, o čemu sam govorila i ranije.
Nikada do sada nije bilo izdvojeno 350 miliona dinara za projekte, za sufinansiranje projekata pod konkursom „Gradovi u fokusu“. Zaista, skoro svi gradovi koji su aplicirali za ozbiljne infrastrukturne projekte, taj novac su i dobili i očekujem i da ga potroše. Očekujem rezultate, da bih imala šta da posetim iduće godine kada se ti objekti završe. To su uglavnom izgradnje domova kulture ili rekonstrukcija domova kulture.
Šta je interesantno i šta ukazuje koliko desetina godina se nije ulagalo u domove kulture širom Srbije? Svi traže novac za krovove. Bolje je, izgleda, da se „Gradovi u fokusu“ iduće godine zovu „krovovi u fokusu“. Zašto krovovi? Pa, očigledno je da je to u lošem stanju, da prokišnjavaju i da niko desetinama godina nije obraćao pažnju na tu suštinsku potrebu, a to je da imate prostor u kojem će se održavati različiti i kulturni sadržaj. To se uglavnom kulturni centri širom Srbije i videćete koliko će za jedno kraće vreme biti poboljšana situacija u Srbiji povodom ovog pitanja, a to znači decentralizaciju kulture.
Puno se pričalo ranije o tome. Svako bi krenuo, kaže, da se zalaže za decentralizaciju, ali praktično ništa ne bi bilo urađeno. Ovako je urađeno na pravi način i napravili smo jedan novi program prvi put, a to je izbor prestonice kulture Srbije.
Komisija je stručna već jednom zasedala. Napravila jedan uži izbor od pet gradova. Ja nemam prava da govorim ko je ušao u taj drugi grad, ali oni gradovi koji će biti uskoro obavešteni da će ih obići komisija su u tom užem delu. Zaista su sve prijave bile izuzetno dobre. Neki nisu odgovorili zadatku u smislu da su tražili previše novca i više im prijave liče na prestonicu kulture Evrope, ali sam se raspitala, moguće je da posle Novog Sada još neki grad iz Srbije konkuriše i za ovakvu prestižnu titulu, pa ćemo pomoći da još jedan grad u Srbiji bude u budućnosti prestonica kulture Evrope, a za nekih mesec dana znaćemo ko je to prvi grad u Srbiji koji će poneti ovu prestižnu titulu za 2023. godinu i taj grad će dobiti projekte infrastrukture u kulturi mnogo više novca u 2022. godini.
Što se tiče Svrljiga, žao mi je što je poslanik Milija Miletić izašao napolje, ne znam zašto komisija u oblasti informisanja ovog puta nisu ocenili njihov projekat kao zadovoljavajući. Komisije se po zakonu biraju na javni poziv, tako da se tu i javljaju stručna lica, novinari bez ikakvog uticaja Ministarstva kulture.
Nadam se da će iduće godine njegov projekat „izdavanje časopisa“ izaći, odnosno projekat Svrljiga dobiti određena sredstva, ali Svrljig ne može ni mnogo da se požali u poslednjih nekoliko godina za sufinansiranje projekata u oblasti kulture. Dobili su kao manja opština skoro osam miliona dinara, tako da ne može da se kaže da je bilo koja opština u Srbiji zanemarena.
Hvala.

Samo kratko.
Želim da se zahvalim svim poslanicima i poslanicama na učestvovanju u raspravi o ovom važnom Zakonu o upotrebi službenog jezika u javnom životu, zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.
Smatram da je ovo izuzetno važan zakon koji smo, eto zajedničkim naporima u saradnji sa svim poslaničkih grupama, u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, nakon jedne duge, možda i četvorogodišnje rasprave o javnom životu doneli, doneli možda u poslednjem momentu kada je ćirilica zaista u 21. veku iz različitih razloga počela da gubi trku sa ostalim pismima i uticajem na ovo naše zaista jedinstveno pismo u svetu.
Želim da naglasim još jednom, zbog svih onih koji pokušavaju da kažu da se time ugrožava bilo čije pravo da piše latiničnim pismom ili da upotrebljava svoj jezik u komunikaciji, da to, naravno, ovaj zakon nema nameru da uradi. Uostalom, Predlog zakona je usaglašen sa ustavnim odredbama, konvencijama o pravima nacionalnih manjina, čiji je potpisnik naša država i koji ste, u stvari, kao parlament vi i usvojili i sa ostalim zakonima koji se nalaze u pravnom prometu naše države.
Naravno, Vlada Republike Srbije je usvojila amandmane poslaničke grupe SVM, kojim je samo istakla ove stvari o kojima ja govorim. Dodali smo određene stavove.
Potrudili smo se da prihvatimo i amandman koji nije toliko u materiji ovog Zakona o upotrebi ćirilice, ali otvara mogućnost da podstičemo i druge privredne subjekte i privatne firme koje štampaju i izdaju dela na jezicima manjina, da i njima otvorimo mogućnost finansijskih nekih podsticaja i povlastica, ali kako je rekao i poslanik Pastor, da li će toga biti ili neće biti, to zavisi dalje kada počne implementacija, odnosno primena ovog zakona za šest meseci, u roku u kome su svi dobili mogućnost da usklade svoje propise i načine rada koji su predviđeni ovim zakonom i da Ministarstvo finansija odgovori na to kojim podsticajnim finansijskim merama ćemo podsticati izdanja na ćiriličnom pismu, ali samim time i otvoriti mogućnost da podstičemo i izdanja i poslovanje na jezicima nacionalnih manjina u sredinama u kojima se oni koriste. Hvala lepo.
Još jednom vas pozivam da podržite danas ovaj zakon i čestitam vam veliki praznik, praznik nacionalnog jedinstva, praznik slobode i naše zastave. Pozivam vas da ovaj praznik od danas postane tradicionalan i da ga redovno obeležavamo sa našim porodicama. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani narodni poslanici, poštovane poslanice, danas se pred vama nalazi Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.
Prvenstveni cilj donošenja ovog zakona jeste bolje regulisanje statusa ćirilice u javnom životu, imajući u vidu njen značaj i činjenicu da su jezik i pismo jedan od najvažnijih delova kulturnog nasleđa i pitanje identiteta srpskog naroda.
S obzirom da će se pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske naći gotovo istovetan Zakon o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćiriličkog pisma u sredu, 15. septembra, usvajanje ova dva zakona biće ne samo važan korak napred u negovanju jezičke kulture, već i snažna potvrda neraskidivih veza i zajedničke politike Republike Srbije i Republike Srpske.
Kao što je poznato, u pravnom sistemu naše zemlje već postoji Zakon o upotrebi službenog jezika i pisma. Njime je utvrđeno da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom.
Pored toga, taj zakon propisuje da su na područjima Republike Srbije, na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina.
Treba napomenuti da donošenja zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma nije ni u kakvoj koliziji sa postojećim zakonom, niti je namera predlagača da se latinica kao pismo na bilo koji način diskriminiše.
Isto tako, predložene zakonske odredbe ne odnose se na privatnu komunikaciju, pisanje i upotrebu ličnih imena, dvojezične publikacije, knjige i kompjuterske programe, osim njihovih opisa i uputstva, prihvaćenu naučnu i tehničku terminologiju, naučna i umetnička dela, naučnu i obrazovnu delatnost škole na stranim jezicima, dvojezičnih škola, kurseva stranih jezika u skladu sa posebnim propisima i žigove i oznake geografskog porekla.
Kao polazna osnova za izradu Nacrta zakona poslužio je tekst Radne grupe Ministarstva kulture i informisanja iz 2017. godine, u koju su bili uključeni predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, naši istaknuti lingvisti, kao i predstavnici Ministarstva kulture i informisanja.
Iskoristila bih priliku da se zavalim proforima dr Sreti Tanasiću, dr Milošu Kovačeviću, dr Aleksandru Milanoviću i dr Veljku Brboriću, kao i predstavnicima Ministarstva kulture i informisanja koji su bili i članovi te Radne grupe na izgradi dokumenta koji je u značajnoj meri pomogao da danas imamo tekst Predloga zakona koji će Skupština razmotriti.
Mere za zaštitu i očuvanje ćiriličkog pisma, koje novi zakon predviđa, imaju u suštini dvojaki karakter. Prve su obavezujuće i one ovog puta šire krug subjekata koji su u obavezi da koriste ćiriličko pismo. Prema predloženim rešenjima, to bi bili svi subjekti koji posluju ili obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala. Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma već je predviđena obaveza upotrebe ćiriličnog pisma za državne, pokrajinske i lokalne organe vlasti, javna preduzeća i javne službe, imaoce javnih ovlašćenja i druge.
Novim zakonskim rešenjima, kojima predlažemo obavezu korišćenja ćirilice, imaće i privredna društva i drugi oblici organizovanja koji posluju, odnosno obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, zatim, privredna društva i drugi oblici organizovanja u oblasti naučno-istraživačke delatnosti koji se ne osnivaju po propisima u javnim službama, a koji posluju, odnosno obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou, kao i javne medijske ustanove, RTS i RTV, u skladu sa zakonom kojim se uređuju javni medijski servisi i ovim zakonom.
Predloge da obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma od strane navedenih subjekata, obuhvata i pravni promet i uključuje ispisivanje poslovnog imena, odnosno naziva sedišta delatnosti i naziva roba i usluga, uputstva za upotrebu, informacija o svojstvima roba i usluga, garancijskih uslova, ponuda, računa, faktura i potvrda.
Drugi skup mera je stimulativne prirode i pretežno usmeren na privatni sektor i na sredstva javnog informisanja u privatnom vlasništvu, s obzirom na njihov značaj u javnom životu. Te mere odnose se na mogućnost ustanovljavanja na osnovu posebnih propisa, poreskih i drugih administrativnih olakšica za subjekte u privatnom sektoru koji se odluče da u svom radu i poslovanju koriste ćirilično pismo. Konkretno, to znači da se republičkim, pokrajinskim i lokalnim propisima, u skladu sa posebnim zakonima, mogu ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne i druge subjekte koji u svom poslovanju, odnosno obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo, što uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim medijima i prilikom izdavanja štampanih javnih glasila. Poreske olakšice mogu se voditi isključivo poreskim zakonima.
Ono što je za nas iz Ministarstva kulture i informisanje, kao predlagača zakon,a posebno bitno jeste da zakon previđa da kulturne i druge manifestacije koje se finansiraju ili sufinansiraju iz javnih sredstava moraju imati logo ispisan na ćiriličnom pismu, u skladu sa propisima prema kome se organizuju.
Značajna novina je osnivanje posebnog saveta Vlade za srpski jezik, koji će sa stručnog stanovništva pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenje mera radi zaštite i očuvanja ćiriličkog pisma kao matičnog. Pored toga, ovo telo će predlagati mere za unapređenje stanja u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćiriličnog pisma.
Predviđeno je da nadzor nad sprovođenjem odredaba zakona vrši Ministarstvo nadležno za kulturu i radi efikasne primene predloženih rešenja, predviđene su i određene novčane kazne, koje imate u predlogu zakona.
Lično se više zalažem za mere stimulacije, a ne kaznene odredbe, ali smo usaglašavajući ovaj tekst zakona ipak došli do rešenja da je za početak primene možda i bolje uvoditi i kaznene mere.
Predlog zakona definiše da se početak njegove primene odloži za šest meseci od stupanja na snagu, kako bi subjekti kojima su propisane obaveze imali dovoljno vremena da svoj rad i poslovanje prilagode novim zakonskim rešenjima.
Predloženo je, takođe, i usvajanje po hitnom postupku. Lično se ne slažem sa obrazloženjem koje ste dobili u Predlogu zakona, onako malo administrativno grubo rečeno za svaki zakon koji se predlaže po hitnom postupku. Ja bih dodala da je pre razlog što je javna rasprava trajala zaista dugo, još od 2017. godine i u medijima i, da kažem, profesionalnim krugovima koji se bave jezikom i lingvistikom. Sa druge strane, bitno je da je inicijativa za usvajanje ovog zakona tačno 15. septembra, na dan novoustanovljenog praznika – Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Predsednik Aleksandar Vučić, zajedno sa članom predsedništva BiH gospodinom Miloradom Dodikom inicirao donošenje ovog zakona i zbog kratkih rokova, da bi ispunili ovaj naš zajednički dogovor, odlučeno je da glasanje bude 15. septembra.
To smo, kao što vidite, i ispunili ovim što smo stavili oznaku da je predlog po hitnom postupku.
Želim da istaknem da su u procesu izrade nacrta ovog zakona od velike pomoći bili predlozi koje je Ministarstvu kulture i informisanja prošle nedelje dostavio Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Institut za srpski jezik SANU, uvažavajući sugestije struke, u nacrt zakona dodali smo još nekoliko odredaba, prvo koje se tiču Saveta za srpski jezik, prema kome njegovu natpolovičnu većinu treba da čine predstavnici jezičke struke koji se imenuju na predlog upravo Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Prihvatili smo i sugestiju ovog odbora u vezi sa sistemom zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma koje reguliše obavezu zaštite srpskog jezika od bilo kakvog uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju.
Iz svega iznetog, jasno se vidi da su ključni razlozi za donošenje novog zakona sadržani u potrebi da se ustanove dodatne mere u cilju negovanja srpskog jezika i ćiriličnog pisma kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti i podstakne šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu. Treba biti iskren, polako smo počeli da gubimo trku u modernom dobu. Svedoci smo da je decenijama unazad ćirilica na različite načine bila potpuno skrajnuta u tzv. javnom saobraćaju. Ponekad se to dešavalo iz ideoloških razloga, u našoj ne baš tako davnoj prošlosti, a često i kao posledica duha vremena. U poslednje dve decenije tome je svakako doprineo tehnološki napredak, prelazak na nove vidove komunikacija, prvenstveno putem mobilnih telefona, korišćenjem društvenih mreža i, nažalost, usled takvih okolnosti, mlađe generacije su se postepeno otuđile od našeg matičnog pisma.
Činjenica je da postoje globalni tokovi na koje jako teško možemo da utičemo, ali isto tako je jasno da prethodnih decenija nije postojala nikakva ni politička volja da se ćirilično pismo na pravi način vrednuje i ustanove adekvatne mere zaštite.
Kao odgovorna vlast, ovim zakonom matično pismo vraćamo na mesto na kome ono treba da bude i koje ono zaslužuje. S jedne strane, time odužujemo dug našim slavnim precima i velikanima Vuku Stefanoviću Karadžiću, tvorcu našeg ćiriličnog pisma, Petru Petroviću Njegošu, Ivi Andriću, Milošu Crnjanskom i drugima koji su upravo na toj istoj ćirilici ispisali najlepše stihove, najlepše priče i najlepše romane.
S druge strane, svakako gradimo temelj za budućnost u kojoj će ćirilično pismo biti još više prepoznato i zaista postati i ostati jedan od najvažnijih delova našeg kulturnog i nacionalnog identiteta.
Štiteći svoje najveće kulturne i tradicionalne vrednosti, a ćirilica, priznaćemo, to svako jeste, ispunjavamo i našu moralnu i zakonsku obavezu i prema nama i prema generacijama koje dolaze.
Sa zadovoljstvom ću saslušati vaše diskusije, amandmane i obrazloženja za amandmane koji jesu podneti neposredno pred početak ove sednice od strane poslaničke grupe SVM.
Pozivam vas da 15. septembra svi dođete na sednicu u vremenu koje bude određeno za glasanje i podržite naš praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Ovaj Predlog zakona smo na inicijativu predsednika države Aleksandar Vučića i člana predsedništva BiH, gospodina Dodika u potpunosti usaglasili, koliko je bilo moguće u odnosu na različitost i naša dva ustava sa Republikom Srpskom i oni će, takođe njihov parlament, 15. septembra izglasati ovakav Predlog zakona. Hvala.

Poštovani poslanici, poštovani poslaniče Zukorliću, pažljivo sam slušala vašu diskusiju i čekala sam da poentirate. Poznavajući vas i vaš način retorike, znala sam da poenta dolazi na kraju i došla je, pa hoću samo kratko da vam odgovorim i da građanima Republike Srbije koje vi politički zastupate, vašim glasačima, pružim jednu poruku da zaista nemaju nikakav strah od donošenja ovog zakona koji se sada nalazi na dnevnom redu, a to je upotreba srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma koji se, složićemo se, barem većina u ovoj državi, nalazi u opasnost da izumre i da prosto izgubimo deo našeg kulturnog nasleđa i da izgubimo deo našeg nacionalnog i kulturnog identiteta.
Kada kažemo da je potrebno da se sačuva i očuva ćirilično pismo i srpski jezik time ne ugrožavamo ama baš nikoga u našoj državi. Ne ugrožavamo nikoga ko govori drugim jezikom, ko piše latiničnim pismom, ko koristi neke druge jezike u privatnoj, ali i u službenoj komunikaciji i sve je to pažljivom analizom ovog malog zakona od nekih 11 članova zajedno sa prelaznim odredbama vrlo jasno definisano i napravljena je ograda da se razveje strah ako treba da se uopšte pojavi doza straha od pokušaja da se očuva jedno pismo, kojim ja od rođenja pišem, a mnogi više ne, to je jasno definisano ovde da toga ne treba da bude.
Što se tiče zaštite jezika nacionalnih manjina, vrlo je jasna odredba člana 10. našeg Ustava, a vrlo je jasno i određen način upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina u Zakonu o upotrebi službenog jezika i pisma, gde se navodi da je u službenoj upotrebi svakako srpski jezik i ćirilično pismo, a latinično pismo na način koji je upravo utvrđen ovim drugim zakonom koji je već uveliko na snazi.
Taj zakon propisuje da su na područjima Republike Srbije na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina, hvala Bogu ima ih na čitavoj teritoriji Republike Srbije, u upotrebi istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina. Ovim zakonom koji se odnosi samo na zaštitu i očuvanje ćiriličnog pisma ne zalazi se, niti se potiru odredbe ovog osnovnog krovnog zakona. Dobro je to znati, ali i očigledno više puta ponoviti.
Znači, ovde je samo briga o srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, odnosno ćiriličnom pismu koje, većina građana se slaže, da polako gubi trku u modernom dobu.
Reči Vuka Stefanovića Karadžića ne možemo da prebacimo u 21. vek, u ovaj momenat u kome danas razgovaramo, jer kada je on govorio to pismo se stvaralo, a nije gubilo trku u odnosu na latinično pismu ili na upotrebu, sada da krenemo to je malo šire, na upotrebu sve više stranih izraza koji zamenjuju lepe srpske reči koje mi imamo u našem jeziku.
Pogledajte kako sve više u javnom životu postajemo i slušamo ljude kojima je privilegija da svaki dan govore u medijima, ne mislim to samo na učesnike programa, nego mislim i na one koji kreiraju ili koji vode određene emisije, sve više zbog toga što ne znaju određenu srpsku reč oni koriste strane reči, koliko mnogo puta. Pričam sa mojim kolegama, tako se u opasnosti nalazi i francuski jezik i ruski jezik i bugarski jezik. Nismo mi prvi koji preduzimaju ovakve mere pokušavajući stimulacijom, ali i određenim… Kažem, ja sam protiv kaznenih odredbi, ali očigledno je mentalitet takav da morate malo kaznenim odredbama nešto da podstaknete da bi kasnije to bilo jedan sasvim prirodan tog bez uopšte kaznenih odredbi.
Tako da, kažem, nema nikakve bojazni da ovim jezikom i zaštitom ćiriličnog pisma neko pokušava da ugrozi bilo koje pismo i jezik nacionalnih manjina koje žive ovde sa nama u Republici Srbiji.
Hvala.

Jedino ako želite da ponovim. Razumem da se svako obraća svojim biračima ali sam bila vrlo jasna. Pročitajte sve odredbe Ustava koje se odnose na upotrebu jezika pripadnika nacionalnih manjina.
Niko ne govori o tome da onaj ko govori albanski jezik, ne može da korespondira dalje na svom jeziku, ali zavisi sa kim i da li je to u javnoj upotrebi i gde ide taj dokument. Složićete se da svi živimo u Republici Srbiji i da zakone moramo da primenjujemo svi, ali u skladu sa Ustavom koji jasno definiše prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu sa konvencijama koje je ratifikovao ovaj parlament i koje sprovodi Republika Srbija, a pogotovo u skladu sa Zakonom o upotrebi službenoj jezika i pisama.
Znači, ovde se ne govori o kažnjavanju fizičkih lica koja su direktori ovog ili onog javnog preduzeća ili nekog preduzeća koje ima većinski državni kapital, ovde se govori o službenoj korespodenciji. To je vrlo jasno definisano ovim zakonom. Problem je kod ljudi koji nisu pravnici. Oni uzmu pa pročitaju jednu normu i kažu – to je to. Sreća da nisam samo ministar kulture i informisanja, nego sam i pravnik, sada idemo na tumačenje normi, to je predaleko, ali recimo tu je profesor Pravnog fakulteta gospodin Martinović, koji zna o čemu govorim, tumačenje se nikada ne radi tako što pročitate jednu normu i kažete – štiti se ćirilično pismo, nego tumačenje se radi tako što se uzme Ustav, što se uzmu drugi propisi i zakoni ove države i usklade se i čitaju se ovako. To moram fizički da vam kažem.
Znači, ne postoji nikakav bojazan, ako mogu da razdvojim sumnju i kod vas i kod ostalih koji imaju znak pitanja iznad svoje glave i kažu – šta će sada biti sa mnom, upravo zbog takvog načina razmišljanja postoji ovaj predlog zakona za koji ne mogu nikako da se složim sa vama da kažete na brzoj traci. Da je ovo rađeno na brzoj traci, mi ne bi došli do potrebe da štitimo ćirilično pismo i srpski jezik, ali nije bilo političkog sluha, da ne idemo daleko u istoriju za vreme komunizma, da to baš i nije bilo poželjno da pišete ćirilicom, niti je uopšte bilo poželjno da kažete da pripadate srpskom jeziku, ali da stavimo prošlost na stranu, a onda je došlo doba kvarenja jezika koji govori većina građana ove države, upotreba stranih izraza, a moderne tehnologije su učinile svoje da polako mlađe generacije, ne da samo ne koriste više ćirilično pismo, nego koriste latinično, nego zaboravljaju zbog gledanja u ekrane, korišćenja mobilnih telefona i društvenih mreža više i da komuniciraju i da pravilno govore, pa se njihov vokabular svodi na nekih 200 reči. Onda prisustvujete tome, pošto kažem da pomno pratim televizijske programe gde tačno vidite jaz generacija gde ljudi koji su prestali da čitaju knjige, koji su prestali da gledaju filmove, koji svo saznanje crpe iz Vikipedija, ne znaju više pravilno ni da govore.
Vi ćete se složiti, ako pripadnici jednog naroda koji predstavljaju nacionalnu manjinu teže da zaštite svoj jezik i pismo, onda vi sigurno imate veći stepen razumevanja onoga ko želi da zaštiti svoj srpski jezik i svoje ćirilično pismo. Ubeđena sam da će veće još odobravanje biti od pripadnika nacionalnih manjina ka pokušaju države da zaštiti srpski jezik i ćirilično pismo koje je, složićete se, u jednoj velikoj defanzivi.
Ovim zakonom i tumačenjem svih propisa koji se odnose na upotrebu službenog jezika i upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina, nisu u koliziji i niko nikog ovde ne ugrožava, jer se poštuju u ovoj državi svi zakoni, pa će se poštovati ovaj zakon, koji sam ubeđena, da će 15. velikom većinom biti usvojen. Zahvaljujem.

Nemojte molim vas da vas je ovaj Predlog zakona doveo u bilo kakav belaj, ja ću vas braniti gde god treba. Vaša odluka da učestvujete na ovoj sednici je ispravna odluka, jer svi smo ovde ravnopravni, svi poslanici predstavljaju određeni broj građana, u zavisnosti od toga koliko ste dobili glasova.
Dužni smo da raspravljamo o svim zakonima koji se nađu pred nama. Svakako da vas uputim, da ne bi dalje širili raspravu o Zakonu o upotrebi službenog jezika i pisama tačno definisano u članu 11. i 12. Ovde bih vam i pročitala, ali zaista su i veliki i ti članovi se odnose na pitanja koja vi postavljate.
Kažem, ovaj zakon, poseban zakon koji se odnosi na zaštitu ćiriličnog pisma ni u čemu nije u koliziji sa Ustavom države, niti sa Zakonom o upotrebi službenog jezika i pisma. Šta više, samo je pojačao potrebu da se zaštiti jezik naroda kome pripadam, i pre svega ćirilično pismo. Nije toliko ni ugrožen jezik ako ne širimo diskusiju u onom pravu u kojem sam ja rekla, da je po meni, to u velikoj opasnosti, jer ljudi sve manje čitaju knjige.
Ako prestanete da čitate knjige vi onda ne znate ni da se izražavate. Zato postoji ona obavezna lektira, da barem osnovne neke knjige po izboru nekog ko odlučuje o lektiri, budu literatura koju ćete pročitati, ali i oplemeniti svoj jezik. Ali, ako vi posle školovanja prestanete to da radite, vi ste svedeni onda na neki mali sitni vokabular i polako prihvatate strane izraze i ubacujete ih u osnovni jezik.
Kažem, nije ni jedan jezik u našoj državi spašen od tih stranih izraza, najviše iz anglosaksonskog uticaja, jer onda ne bi bilo potrebe da se frankofoni toliko štite ili turkmenistanske države koje imaju turski jezik. Svi se udružuju i svi pokušavaju da odgovore na ove moderne izazove, a mi ovim malim jezikom. Šest meseci postoji za usaglašavanje svih mogućih propisa. Ti propisi će se, verovatno većina njih, naći i ovde pred nama, tako da videćete da razdajem svaku sumnju kod vas, a vi znate da se meni može verovati.
Ovaj predlog zakona sam dobila, naravno veliku čast da branim ja, ali Vlada je promišljeno radila na tekstu predloga zakona i usaglasila i sa Ustavom koji važi i za Republiku Srpsku i to je vrlo pažljivo urađeno da ne bi ni jedan ni drugi zakon koji se 15. donosi bili u koliziji sa ustavima država koje važe i za teritoriju Republike Srpske, ali i naš Ustav za čitavu teritoriju Srbije. Hvala.

Zahvaljujem se poslaniku Balintu Pastoru na zaista iscrpnom izlaganju i poslaničkoj grupi Saveza vojvođanskih Mađara, koji imaju razumevanja za Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, što ste u stvari ovaj Predlog zakona upotpunili svojim amandmanima, jer nikada ne može da šteti kada nešto postoji u Ustavu i drugim zakonima koji nešto definišu, da se predlog zakona koji je pred nama prosto upotpuni i otkloni bilo kakvo nerazumevanje ili strah da će neko drugo pismo i neki drugi jezik biti potisnuti ovim Predlogom zakona.
Svesna sam i svesni smo bili svi i pratimo sve što se objavljuje i na društvenim mrežama i u medijima i, dobro ste rekli, uvek se pojavi neki dušebrižnik kada većinski narod pokušava nešto da uradi u zaštiti svog kulturnog nasleđa da onda neko pokušava unese sumnju i zebnju kod manjinskih naroda da će im time nešto biti oduzeto, uskraćeno i da neće biti ravnopravni u ovoj državi. Zato je svakako bilo lepo čuti da ste vi baš naveli primer da u svetu postoji svega 10 jezika koji mogu da kažu da imaju dva pisma.
Verovali ili ne, pre jedno mesec dana, kada se počelo pričati da će ipak biti ovog predloga zakona u parlamentu i to u vrlo kratkom roku, na kome se radi već duži niz godina i koje neke verzije nisu prošle službe zakonodavstva, sada ova jeste, nadamo se da će zaživeti, oni su napisali da sam ja u odgovoru jednom poslaniku rekla jednu veliku neistinu i time vam pokazujem svetlo da nisu baš svi kritičari uvek baš toliko znalci onoga što govore i što kritikuju, da latinično pismo ne pripada jeziku kojim ja govorim i govori većinski narod. Eto, da vam razjasnim kakvih ima sve kritika, a kritike nisu uvek potkovane nekim posebnim znanjem.
Drago mi je da neko ko pripada manjinskom narodu upravo navodi primer da je srpski jezik jedan redak jezik koji ima dva pisma i većina nas automatski, ni ne razmišljajući, koristi i jedno i drugo pismo, posebno one generacije koje su skoro u isto vreme učile dva pisma. Prosto, i kada čitam, ja ne primećujem kada sam prešla na jedno ili na drugo pismo. Mogu da se pohvalim i da čitam knjige i na drugim jezicima i na drugim pismima, a ne samo ćiriličnim. Mislim da je to potpuno normalna stvar u jednoj državi i jednom jeziku gde su oba pisma naša pisma.
Žao mi je kada čujem da se oštećuju natpisi na jezicima nacionalnih manjina i smatram da to zaslužuje svaku osudu. Naravno, osude dolaze i od čelnika lokalnih samouprava, od Vlade AP Vojvodine, ako su u pitanju takvi vandalizmi u Vojvodini, od ministara iz republičke Vlade, ali, jednostavno, treba reći da je to vandalizam, da je to težak primitivizam, da je to nevaspitanje i da o tome društvo mora šire da se pozabavi.
Jednako imamo i pojave da se na teritoriji Republike Srbije dešava da se jednako tako natpisi na srpskom jeziku, pogotovo ćiriličnom pismu, uništavaju. Nemam šta da kažem nego da je tu zakazalo društvo, ali da su tu zakazale i porodice, jer se uglavnom posle svede na to da su to uradili mlađi ljudi, koji ne znaju šta to znači živeti u jednoj državi u kojoj nismo svi jednaki, ali svi živimo u istoj državi, poštujemo jedni druge i da je u stvari blago imati nacionalne manjine u jednoj državi, a Republika Srbija može da se time pohvali, postajemo pomalo i retkost na evropskom kontinentu. Uostalom, naše nacionalne manjine su nama most ka Evropi, jer one mogu mnogo toga da nam doprinesu, ne samo u kulturnom smislu, u smislu lepšeg zajedničkog življenja, nego u tome da nas Evropa lakše razume, a to se dokazuje i u našim dobrim odnosima upravo sa Mađarskom Republikom, gde do sada imamo nezapamćeni istorijski visoki stepen razumevanja i saradnje na svim poljima. Mislim da je u velikoj meri to tako i zato što imamo odličnu saradnju i sa Savezom vojvođanskih Mađara, koji predstavlja mađarsku nacionalnu manjinu u našoj državi.
Primila sam pred početak sednice ova tri amandmana o kojima ste vi govorila i upoznala sam se sa njima. Dakle, vi ste objasnili, u članu 1. se dodaje novi stav 2. koji glasi da se ne isključuje ovim zakonom i članom 1. upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina istovremeno sa srpskim i ćiriličkim pismom. Mislim da bi usvajanjem ovakvog amandmana, a mislim da ćemo sutra imati sednicu Vlade, odagnali sve dileme i ove dušebrižnike koji jako baš brinu o problemima nacionalnih manjina, ovim ćemo razvejati svaku sumnju, pre svega kod običnih ljudi koji podlegnu tim raznoraznim natpisima i neutemeljenim stavovima.
Drugi amandman se odnosi na poreske i druge administrativne olakšice. Ubeđena sam da ćemo sutra imati razumevanja i za ovaj stav na Vladi, da može da bude prihvaćen i da postoji mogućnost, kako ste vi rekli, ovo ne zavisi od Ministarstva kulture i informisanja, tako piše i u zakonu, nego od Ministarstva finansija, da je moguće da postoje određene poreske olakšice i podsticaji kod izdavača izdanja i publikacija na jezicima nacionalnih manjina. Vi ste tu naveli određene primere koji se odnose na izdavače koji izdaju knjige, publikacije, časopise na mađarskom jeziku.
Treći je amandman koji se odnosi na kulturne manifestacije, da svakako logo može da se ispiše prema jeziku i pismu te nacionalne manjine.
Što se tiče Ministarstva kulture i informisanja, nama su prihvatljiva sva tri amandmana. Sačekaćemo sutrašnju sednicu. Takvo ćemo mišljenje i uputiti za Vladu Republike Srbije. Ubeđena sam da ćemo do srede, do glasanja i rasprave o amandmanima imati potpuno jasan stav i da će ovi vaši amandmani i formalno biti prihvaćeni od strane Vlade Republike Srbije.
Hvala još jednom na vašoj diskusiji.

Jedno malu napomenu. Spominjali ste velike multinacionalne kompanije koje nam nameću natpise na latinici, ali ne i latinicom više u izvornom njihovom obliku. Uglavnom su to američke firme ili firme engleskog govornog područja.
Dobar je primer Bugarske, gde ako ste bili u skorije vreme, a možete i na društvenim mrežama da vidite. Recimo primer „Mekdonalda“ koji piše ćirilicom ili flašice „Koka-kole“. Dobar primer ovde je bio valjda za 100 ili 120 godina „Koka-kole“ koja je prisutna na međunarodnom tržištu, flašice su povodom tog jubileja bile ispisane ćirilicom i dole propratni natpisi, da je to jubilarno izdanje. Ne znam zašto bi to nekome smetalo. Mislim da to može da se postigne ponovo i u Srbiji, da te velike kompanije koriste buduća podsticajna, nadam se da će ih biti od strane Ministarstva, jer je ovde predviđena u Predlogu zakona mogućnost da podstičemo i privatne kompanije određenim poreskim olakšicama, da i oni pređu na ovakve ćirilične natpise. Naravno oni koriste i ćirilični natpis na reklama i koriste latinično, odnosno svoje originalne engleske natpise zbog stranih konzumenata i turista.
Ne treba toliko da brinemo za turiste. Znate, smešno je misliti da neku reč na srpskom napisanu na latinici razume stranac. On je razume ako je napišeš na stranom jezikom jeziku šta je to, a ne ako mu napišeš srpsku reč pa samo latinicom. To je ta velika zabuna, neznanje, zlonamernost ili neobrazovanost kada neko kaže kako će nas stranci razumete. Ne može niko da me ubedi da će stranac razumeti ako napišeš latinicom pekara, da on zna da je to pekara ili tako nešto. Mora onda da se napiše na engleskom, koji je nekako postao naš esperanto, zajednički jezik za sve strance, kako god da ga govorili dobro ili onako kako kažu, slomljeni jezik. Svi ga na neki način koristimo.
Tako da ovi podsticaji će možda pomoći i velikim kompanijama da koriste te podsticaje, a onda svoje natpiše i komunikaciju rade i ćirilicom i na engleskom jeziku, najčešće. Hvala.

Samo kratko.
Na kraju da se zahvalim svim poslanicima i svim poslaničkim grupama koje su učestvovale u raspravi u načelu o Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, i da se zahvalim na jednoj sveukupnoj podršci i ideji predlogu predsednika države, Aleksandra Vučića da danas imamo pred nama jedan ovakav predlog.
Ono što je najvažnije, da se zahvalim i ministarki kulture iz Republike Srpske, gospođi Nataliji Trivić, koja je zajedno sa svojim saradnicima radila sa našim Ministarstvom kulture i informisanja da što više usaglasimo naše predloge zakona kako bi prvi put u istoriji Republika Srbija i Republika Srpska usvojile skoro istovetni tekst i ovako važne oblasti kao što je očuvanje ćiriličnog pisma. Što je u stvari glavni cilj bio da pokažemo naše jedinstvo, našu slogu, da pokažemo naš patriotizam na način na koji do sada nije bio prikazan, a to je da se zajednički borimo za očuvanje kulturnog nasleđa i identiteta naroda koji živi i u Srbiji i u Republici Srpskoj.
Čuli smo danas i od naših kolega iz poslaničkih grupa SVM da nacionalne manjine ne treba braniti od predloga većinskog naroda da zaštiti svoje pismo i svoj jezik, jer oni su sami dali najbolju ocenu da time ničim nije ugroženo njihovo pravo da oni štite svoj nacionalni identitet i da čuvaju i koriste svoja prava utvrđena Ustavom i drugim zakonima koji su definisani upotreba službenog jezika i pisma. Hvala im na tome.
Naravno, radili su na tome da poboljšaju ovaj predlog zakona tako što su na najbolji mogući način u stvari odgovorili svima onima koji su ovih dana bili, pod znacima navoda, izuzetno zabrinuti za naše drugo pismo, a to je latinica ili za ugrožavanje prava drugih naroda koji žive u našoj državi.
Spomenuli ste danas i dva događaja. Naravno, kada se razgovara u parlamentu ne razgovara se striktno u normama jednog zakona, nego smo mi tu da govorimo i o politici i o političkim dešavanjima. Jedan je nedavno gde su se javili dušebrižnici sa pitanjem zašto je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova vršilo redovne kontrole kada su primetili da u nekom vozilu postoji oružje i naoružana lica? Eto, ispostavilo se da je u pitanju sin premijera Republike Crne Gore. Pa, evo, meni se to dešavalo. Recimo, 2000. godine sam bila potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije, policija me je zaustavila i, zamislite, jednoj ženi, potpredsedniku Vlade, tražili su oružje u kolima. Nisu ga našli, ali ja nisam ni reč rekla, jer to je redovan posao i ako nemaš šta da kriješ ti, naravno, poštuješ ono što radi MUP.
Drugo je nešto iza svih ovih napada. Rekli ste i Helsinški odbor za ljudska prava je rekao da ne treba nama ovakav zakon, ali ne znam šta nam treba, nisam ih dobro razumela, a i teško je razumeti napade radi napada. U stvari, iza svih tih napada krije se problem što Srbija svakim danom sve više postaje jedna i politički i ekonomski i moralno i nacionalno jaka i osvešćena država. Smeta im, naravno, predsednik Republike Srbije koji je motor svih ovih promena i jačanja naše države, ali i svako od nas ko podržava ovakvu politiku i koji je jedan deo svih ovih promena.
Naravno da im smeta naša himna, ali zato se dive kada na početku školske godine u SAD svako dete, i to ne na početku školske godine, pošto imam rođake u Americi, svaki dan deca počinju svoju nastavu tako što slušaju himnu SAD, podiže se zastava, a uz to i izgovaraju zakletvu i odanost SAD-u. To treba da bude uzor svima nama.
Drago mi je da ćemo mi imati po prvi put u istoriji Republike Srbije i Republike Srpske jedan divan praznik. Radujemo se svi 15. septembru. Taj praznik ima jedno divno ime, to je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, a ima i svoju istorijsku podlogu i odnosi se na dan probijanja Solunskog fronta.
Pozivam vas sve da tog dana budemo ponosni što živimo u Srbiji, što pripadamo jednom veličanstvenom narodu koje je napisalo svetle stranice, ne samo naše, nego i evropske i svetske istorije, jer smo, takvi kakvi smo, uvek bili na pravoj strani u svim ratovima i borili se za prave vrednosti i za prave ideale.
Pozivam i vas i vaše komšije da se radujemo ovom prazniku i da postane tradicija i da se ne stidimo naše zastave, nego da je svi istaknemo ispred svojih kuća i stanova, a simbolično 15. septembra, u 15.00 časova, i mi i parlament Republike Srpske ćemo glasati za ovaj jedinstveni zakon i zaštiti deo našeg identiteta na ovaj način.
Hvala vam još jednom što ste učestvovali u ovoj raspravi. U sredu ćemo raspravljati o amandmanima.

Hvala, poslaniče Šormaz, što ste spomenuli i otvorili ovu zaista važnu temu za Republiku Srbiju i za Vladu Republike Srbije i što ste jedan od poslanika koji već više godina insistira na tome da naša država na ovaj način uvrsti u državni program obeležavanja godišnjice istorijskih događaja - oslobodilačke ratove Srbije i da operacija Halijard, odnosno operacija „Vazdušni most“ dobije svoje sada pravo i zvanično mesto među ovim najvažnijim datumima.
Nedavno smo, 23. juna ove godine, imali sednicu usvajanja državnog programa. Tom sednicom i tim našim odborom je predsedavala resorna ministarka Darija Kisić Tepavčević. Zaista su u tom državnom programu, ne znam koliko ste upoznati sa tim, ali pretpostavljam da postoji na sajtu Vlade, izvučeni najvažniji istorijski događaji kroz razne oslobodilačke ratove u Srbiji.
Međutim, primetila sam odmah da još uvek nema, bez obzira što država i državni vrh i Vojska Srbije obeležava zajedno sa Fondacijom Halijard i ambasadom SAD i drugih država koje su pripadale onda antifašističkim snagama čitavog sveta, koji su učestovali na pravoj strani u Drugom svetskom rat, nije uvrštena Halijard misija kao važan datum, iako se, kažem, svake godine u prisustvu državnog vrha, negde oko 10. septembra, obeležava ovaj važan događaj zato što je to najveća operacija u Drugom svetskom ratu spašavanja života savezničkih pilota. Ukupno 500 savezničkih pilota je spašeno zahvaljujući udruženoj saradnji Jugoslovenske vojske u otadžbini i običnih ljudi, seljaka koji su se organizovali da pomognu američkim, britanskim, čini mi se, kanadskim, poljskim itd. pilotima koji su zbog njihovih pogođenih letelica završavali u tada jugoslovenskim, odnosno srpskim selima.
Sada se obeležava već 78 godina. Želim da naglasim da je prvi predsednik koji je došao da oda poštu ljudima koji su dali svoje živote, koji su učestvovali u ovoj misiji, koji su time rizikovali živote i njihovih žena i njihovih porodica, jer da su Nemci upali u ta sela oni bi svi bili pobijeni, što se i dešavalo kasnije kada su piloti napustili ovu teritoriju, došao, održao je govor, već dva puta je prisustvovao toj ceremoniji i 2020. i 2021. godine.
Godine 2021. je bila predsednica Vlade, bila sam ja, mnogi ambasadori, bili ste i vi gospodine Šormaz, Vladimir Marinković i mnogi drugi poslanici i predsednik je prisustvovao ceremoniji otvaranja Memorijalnog centra, izgradnje sada prave piste za razliku od Drugog svetskog rata gde su seljaci napravili provizornu pistu.
Ubeđena sam da po ovim kriterijumima koji postoje u državnom programu obeležavanja Halijard misija mora da bude upisana u ovu knjigu i da Republika Srbija zajedno od ove godine i sa Republikom Srpskom, jer ovaj treći aerodrom je bio pored Doboja u jednom malom selu u Republici Srpskoj. Obeležava se i ove godine i doći će na to obeležavanje i predsednik Milorad Dodik koji je i prošle godine prisustvovao ovoj ceremoniji.
Dakle, mi smo izdvojili novac kao Vlada Republike Srbije, počeli da obeležavamo zvanično sa Fondacijom Halijard, sa ambasadama i ispunjavamo sve kriterijume da i ovaj važan datum bude tu. To je nesumnjiv istorijski značaj. Ovaj događaj se proučava na vojnim akademijama, da nauče i mladi vojnici kako mogu da se spasu uz pomoć lokalnog stanovništva od toga da ih neprijatelj ne uhvati i svakako jedan obrazovni karakter, jer svi ovi državni praznici i važni datumi u našoj istoriji zaslužuju da i mlađe generacije budu upoznate sa slavnim delovima naše istorije. Mi treba da budemo ponosni što smo u Drugom svetskom ratu imali dva oslobodilačka pokreta koja su se zajedničkim snagama, svako sa svojom ideologijom, borili protiv Nemaca, što dokazuje operacija Halijard.
Inače, da vas obavestim, upravo se snima film Radoša Bajića koji se zove „500 zaboravljenih“ i koji će opisati događaje o ovoj operaciji. Molim podršku parlamenta da možda i ispravimo ovaj državni program i da počnemo zajedno da obeležavamo na ovaj zvaničan način ovaj važan istorijski događaj. Hvala puno.

Hvala.
Hvala, poslaniče, na vašem izlaganju.
Zahvaljujem se, naravno, i ministarki Gordani Čomić.
Hoću samo da ilustrujem upravo našim primerom, primerom kulture dijaloga koji smo nas dve razvile u prošlom sazivu parlamenta, koliko je bitno razgovarati i koliko je bitno razviti osobinu u našem društvu da čujemo jedni druge, a drugo da pokušamo da razumemo različite stavove.
Svi se sećate kraja prošlog saziva, mi smo bili na dva politička pola. Ali, šta smo uspeli da uradimo, a vezano je za jednu od današnjih izmena i dopuna Zakona o kulturi? Da imamo dovoljno sluha, da Gordana Čomić kao poslanica iz opozicionih redova meni iznese svoj predlog da dobijemo u izbornom zakonu mogućnost da 40% manje zastupljenog pola, odnosno ženskog pola u našoj državi bude na svim listama političkih stranaka koje učestvuju na izborima. Naravno, sa druge strane, imala je dobrog sagovornika, a na kraju i sve vas u parlamentu koji ste glasali za takvo rešenje.
Zato je važno da imamo što više tema, sesija, foruma na kojima ćemo razgovarati o potrebi razvijanja kulture dijaloga. Kažem, pre svega, da bi ste čuli, jer mi često od kakofonije i jednih i drugih ne čujemo jedni druge i u rovovima smo, pa svako samo zastupa isključivo svoje stavove, a onda kada dozvoliš nekome da te čuje sigurno da ćete razumeti.
Više nismo na različitim političkim polovima, ne slažemo se u svemu, naravno, imamo različitih političkih ideja i shvatanja određenih važnih pitanja i tema za našu državu, ali smo obe u Vladi Republike Srbije i na jednak način se trudimo da razvijemo kulturu dijaloga i da to pretočimo u dobre zakonske norme. Ovog puta je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o kulturi, gde sam ja rešenja ovog zakona koji sam predložila upodobila sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti ministarke.
Pozivam sve ministre u Vladi da to isto urade i da omoguće da imamo 40% žena zastupljenih u upravnim i nadzornim odborima ovog puta ustanova kulture, a oni to neka učine za uprave odbore ustanova i institucija koje postoje u njihovim resorima. Hvala.

Hvala na vašem izlaganju.
Samo da vam odgovorim na vašu dilemu šta znači pet godina, da li je to pet godina radnog iskustva u nekoj ustanovi kulture ili je to pet godina radnog iskustva u kulturi. Dobro ste razumeli.
Dakle, pet godina bavljenja nekom delatnošću iz oblasti kulture, jer kada bi rekli da direktor može da bude ili upravnik neke ustanove kulture, ovog puta biblioteke, samo neko ko je radio u tom sistemu mi bi imali jedan zatvoreni krug gde bi zaposleni pogotovo u nekim manjim sredinama se vrteli u krug i znali već unapred da će neko od njih biti direktor, a što ne znači da bi uvek na taj način imali i najbolji izbor, ne bi nikada da se radi o zaposlenima u ustanovama mogli da dobijemo na čelu Narodne biblioteke Srbije jednog velikog pisca kao što sada imamo Vladimira Pištala i da ne navodim druge primere.
Tako da mislim da je ovo mnogo bolje rešenje, da su to ljudi iz oblasti kulture, pa sad da li ograničiti na pet godina, ili možda neko napravi neku veću karijeru i ranije, ali optimalno je da za pet godina delovanja mogao da se dokaže kao uspešan pisac, ili već čime god da se bavi, a da ima sposobnosti da vodi jednu ustanovu kulture kao što je biblioteka, kao što ste vi rekli bez obzira da li je to na republičkom nivou, pokrajinskom nivou, opštinskom ili nekom drugom.
Hvala.

Zahvaljujem se vama lično što vrlo često učestvujete u diskusijama kada se na dnevnom redu nalaze pitanja iz oblasti kulture, kako ovde, tako i na Odboru za kulturu i informisanje. Drago mi je da ste ipak na kraju vašeg iscrpnog i sadržajnog izlaganja rekli da se SPS zalaže za povećanje sredstava u budžetu koje se odnose na kulturu. Ubeđena sam da ću nakon ovih vaših reči imati pomoć i podršku od ministara koji se nalaze u Vladi Republike Srbije, a koji se nalaze u SPS, da i u narednom budžetu imamo nešto veći budžet nego ove godine. Ali, ja sam izuzetno zadovoljna što smo uspeli ove godine, u vrlo teškoj, zahtevnoj godini, gde su sredstva najviše odlazila za sektor zdravstva, izborimo za 1,1% budžeta, što do sada nikada nije bilo. Mislim da je prošlogodišnji budžet bio 0,8% od ukupnog budžeta države.
Pažljivo sam slušala sve što ste rekli i što ste navodili neke velike festivale u nekim drugim državama. Da, naravno, to je lepo čuti, bilo bi lepo i da primenimo ovde. Volela bih malo da, evo, kad smo na temu dijaloga, otvorimo i dijalog kako da konačno razvijemo, uz, naravno, ulaganja države u kulturu, i kreativnu ekonomiju u oblasti kulture, a to je da ojačamo, osposobimo sve ljude u ovoj državi koji se bave kulturom da se ne oslanjaju samo na izbore budžeta iz države, pokrajine ili lokala, nego da uzimaju pozitivne primere iz Evrope ili širom sveta, kako velike manifestacije i festivali opstaju, a ne oslanjaju se isključivo na budžet, nego i stvaraju sredstva.
Podsticaji u filmu, filmskoj industriji, to se pokazalo upravo kao jedan segment kreativne ekonomije, jer podsticaji, recimo, za strana ulaganja u filmskoj delatnosti u našoj državi su se pokazali kao odličan ekonomski potez, a to je da stranci koji ulože svoja sredstva, znači, treba praviti razliku između stranih i domaćih produkcija, jer stranci dolaze i ulože određena sredstva, a država im vraća deo uloženih sredstava koje su potrošili na snimanje u Srbiji, a domaću isključivo pomažemo da bi opstali i da bi snimali filmove i serije. Dakle, oni ne ulažu neka sredstva i ne ostavljaju ih u državi, kao što to rade strane produkcije. Znači, to treba razlikovati. Ovde je pomoć da bi novac ostajao u Srbiji, a ovde je pomoć da bi imali uspešnu filmsku industriju i ovako veliku i uspešnu produkciju snimanja serija, kakvu imamo u poslednjih nekoliko godina.
Egzit i Guča, spomenuli ste ih, to su dve lepe turističke manifestacije u našoj državi. To više nije na budžetu kulture, nego na budžetu Ministarstva turizma. Volela bih samo malo da se razmisli o konceptu Guče. Neću da zalazim u onaj komercijalni deo, jer Guča mora da ima komercijalni deo i da donosi prihode opštini i okolnim mestima, ali da razmisle o čitavom konceptu, jer postoje neki italijanski modeli koji su dobri, da se ne svede taj festival na dva ili tri dana, nego, prosto, mesecima. Postoji takav model da sva ostala manja mesta učestvuju u muzičkom delu festivala.
Spomenuli ste amatersko stvaralaštvo. Ne znam da li je tu poslanik Arsić, ali upravo sa njim sektor savremenog stvaralaštva, uz moje učešće, priprema i krećemo u pripremu zakona o amaterskom stvaralaštvu, koje je zaista brojno u našoj državi ali nepravedno zapostavljeno. Tu imamo jedan veliki prostor da poboljšamo situaciju.
Dugo ste pričali sadržajno, pa sam samo nekoliko stvari zabeležila da vam odgovorim. Što se tiče Nacionalnog saveta za kulturu, uskoro ćete dobiti, rešenja su već stigla od svih ustanova kulture koje su dale svoje predloge. Da, savest i svest su jedna stvar, realnost je druga stvar, tako da ne sumnjam da ćemo dobiti kvalitet i da je dobro što ćemo posle dužeg vremena dobiti Nacionalni savet za kulturu. Moja lična očekivanja su bila nešto drugačija, ali zato sam tu da podržim Zavod za kulturni razvitak Republike Srbije, koji je krenuo u inicijativu da se u okviru njih formira savet upravo za kreativnu ekonomiju, koji bi u sebi imao osobe koje se bave kulturom vaninstitucionalno, tako da bi napravili jedan dobar balans, a kako je to republička ustanova kulture, ja smatram da je i to jedan deo Nacionalnog saveta za kulturu, tako da se nadam da ćemo dobiti neka dobra i kreativna rešenja kako pomoći nezavisnoj sceni.
Očekuje nas uskoro zakon o Hilandaru, sada se nalazi u formi javne rasprave. Dalje, zakon o kulturnom nasleđu, zakon o kinematografiji, audio-vizuelnoj delatnosti i do jeseni ćemo početi da radimo na zakonu o pozorištu.
U trenutku kada sam izabrana za potpredsednika Vlade zaduženog za Ministarstvo kulture i informisanja, bila sam veoma srećna zbog toga. Mislim da je to velika čast biti ministar kulture i informisanja jedne države, pogotovo Srbije, sa tako bogatom kulturnom tradicijom, velikim kulturnim nasleđem, ali ni sanjala zaista nisam šta me čeka, koliko tu ima problema i koliko je to jedna potpuno neuređena oblast koja nema zakone. Kažem, tu ministar mora da ima i hrabrosti da ide do kraja, da bi u nekom svom kratkom mandatu pokušao da uredi neke stvari i da ispravi sve ono što svakim danom nalazim.
Kažem, sviđa mi se što su počeli da me napadaju i prozivaju raznorazni kojima se obraćam na svojim obraćanjima javnosti o pojedinim temama, zato što je to znak da nešto i radim. Ako vas niko ne napada, prosto se zapitate da li nešto i radite i da li uopšte pokušavate nešto da promenite u oblasti kulture. Vidim da me napadaju, tako da sam na dobrom putu, otprilike kao onaj čuveni razgovor između kraljice Elizabete i Margaret Tačer, gde se kraljica Elizabeta zabrinula da li je Margaret Tačer pod problemima, jer je svi napadaju, i levi i desni, a Margaret Tačer je odgovorila da uopšte nije zabrinuta, da bi bila zabrinuta kada je niko ne bi napadao, jer bi to značilo da ništa ni ne radi, da citiram onog pesnika - da nijednu čašu nije polomila, da nijednom nije nogu uganula, itd.
Ja sam zadovoljna onim što radim. Treba mi podrška javnosti, treba mi i podrška parlamenta, verovali ili ne, svakim danom kada otvorim neki predmet suočim se sa nečim nezakonitim urađenim u nekom ranijem periodu, propuštenim, zatvorenim očima pred velikim, velikim problemima, anomalijama, pa i nezakonskim stvarima koje pronalazim u svim mogućim ustanovama kulture, svim mogućim predmetima koje ministar kulture treba da obradi i da uradi. Ali, uz vašu pomoć, mislim da ćemo napraviti jednu dobro uređenu oblast pa ćemo moći da se posvetimo i nekim lepšim stvarima i da se zaista suštinski bavimo kulturom, a ne samo da se bavimo problemima i gašenjem požara pred kojima sam se sigurno našla kada sam ušla ovde.
Ali, kažem, ja javnost upoznam, onda me napadnu, ima nekih i koji me tuže zbog onih stvari koje sam otkrila, a ja kažem - otkud je u našem društvu odjednom postala tema onaj koji otkrije kriminal a ne oni koji su ga počinili? I to je nešto interesantno i novo iskustvo, da onaj koji otkrije kriminal postane tema i meta napada a ne oni koji su kriminalci i koji su nešto loše i nezakonito počinili. Hvala.

Hvala na vašem izlaganju u delu koji se odnosio na izmene zakona, ali i uopšte na ono stanje koje smo zatekli do 2012. godine, upravo u segmentu kulture i na onome što je do sada urađeno. Mogu se složiti sa vama da su danas najglasniji kritičari Vlade Republike Srbije i predsednika države koji su doprineli urušavanju kulture u našoj državi.
Drago mi je da ste nas podsetili koliko je ustanova kulture za vreme bivše vlasti, a sadašnjih delova opozicije bio zatvoreno. Zamislite samo koliko je generacija u našoj državi ostalo bez mogućnosti da poseti Narodni muzej i recimo da se upozna sa savremenim slikarstvom od 20. veka npr. koje postoji u depoima, ali sada i u stalnoj postavci Narodnog muzeja.
Da li je neko pohvalio Vladu Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, za napore koje su učinili da se završe radovi na Narodnom muzeju, od njih? Pa da kažete onda da sa druge strane imamo relevantne sagovornike, koji znaju da na pravi način kritikuju, a znaju i da odaju priznanje kada naprave grešku, a neko to ispravi. Sigurno je jedna nacionalna stvar i nacionalno pitanje bilo da se konačno otvori Narodni muzej, da se omogući školama da ne prave ekskurzije, kako se nekada to činilo tako što će prvo posetiti neke gradove u inostranstvu, pa tek onda možda u poznim godinama upoznati i kulturu i spomenike kulture države u kojoj su rođeni i u kojoj žive.
Muzej savremene umetnosti, ako ćemo da razgovaramo o savremenoj umetnosti, i tu najčešće su deo javnosti veliki kritičar Aleksandra Vučića, predsednika države i Vlade Republike Srbije. Pa, nisam čula da su nešto govorili kada je Muzej savremene umetnosti 15 godina bio zatvoren? Naravno, može mnogo više da se radi, ali na jedan veliki način Muzej savremene umetnosti skrenuo je pažnju na sebe time što je uz otvaranje imao odmah i postavku jedne od najvećih konceptualnih umetnica danas na svetu, a to je svakako Marina Abramović, koja je rođena u Beogradu i koja na samom otvaranju njene izložbe rekla da je Srpkinja i da je Beograđanka.
Da kažemo šta je sa subotičkim pozorištem, koje je u davnim vremenima počelo da se gradi. Ova Vlada Republike Srbije izdvaja sredstva i ulaže napore da konačno završimo ovaj važan nacionalni projekat, a to je svakako izgradnja jednog od najvećih teatara u regionu, a to će sigurno biti subotičko pozorište.
Kakvi su naši dalji planovi? Izgradnja jednog velikog muzeja, izložbenog prostora, kao što su „Snaga i Svetlost“, koji će biti posvećen u najvećoj meri Nikoli Tesli, naučniku, Srbinu, koga danas vidimo da i neki naši susedi svojataju i pokušavaju da promene njegovu biografiju i njegovo izjašnjavanje da je srpskog porekla i da je Srbin, pre svega i on i njegova porodica.
Danas je ionako na delu pokušaj krađe našeg kulturnog nasleđa i našeg nacionalnog identiteta, ne bi li neko u našoj okolini ili u samoj našoj državi, kao što se radi u poslednje vreme u južnoj pokrajini, ukrao i stvorio neki svoj nacionalni identitet. Pozvala bih vlast Republike Hrvatske, da iskoriste priliku, kada budu došli na neku bilateralnu posetu, bez obzira na kom nivou, da svakako odu i u Muzej Nikole Tesle, ovde u Beogradu, u Krunskoj ulici i da se sami uvere da se tamo nalazi urna Nikole Tesle, nalazi se u Beogradu, u Republici Srbiji, nalaze se njegove lične stvari, nalazi se njegova lična biblioteka, nalazi se njegova arhiva, nalazi se sve ono što bi voleli mnogi u svetu da mogu da vide i da poseduju, zato što je njegov sestrić, koji je, eto, gle čuda, opet bio Srbin i srpskog porekla, odlučio da kao naslednik celokupne imovine Nikole Tesle, upravo ih donese, omogući da se donesu predmeti u Beograd i poklone državi u kojoj mi danas živimo.
Dakle, mi nemamo nikakvu zlu nameru, ni prema kome. Čast mi je i zadovoljstvo kada vidimo da neko nešto nema svoje, pa posegne malo za onim što Srbija u sferi kulture svakako ima, pa se suočavamo da malo, malo neko želi da Ivo Andrić ne bude nobelovac, Srbin, da ne znam negiraju nacionalno opredeljenje Petra Lubarde.
Evo sada i Nikolu Teslu nam uzimaju, ali red bi bio da traže dozvolu od Republike Srbije i srpskog naroda, a ne da pokušavaju da nam nacionalne simbole iza leđa ukradu i prikažu kao svoje. Tako da, u najboljoj nameri želim da ih stvarno pozovem i kada bude nekih zvaničnih susreta da obavezan deo njihove posete Srbiji bude i poseta Muzeju Nikole Tesle, možda će im biti lakše da odustanu od svojih namera.
Dakle, zgrada Beogradske filharmonije je nešto što, izgradnja ove zgrade, u šta Vlada Republike Srbije ulaže svoje napore da za nekoliko godina proslavimo otvaranje ove izuzetno značajne zgrade u kojoj ćemo slušati umetnike kao što je nedavno bio Zubin Mehta, koji je ličnost koja podržava izgradnju zgrade Beogradske filharmonije, koji je u razgovoru na našim predsednikom Aleksandrom Vučićem nedavno rekao da se raduje činjenici da će Beogradska filharmonija uskoro dobiti svoju zgradu i da će on u nekom od narednih godina na svom gostovanju moći da bude upravo taj dirigent koji će učestvovati otvaranju ove važne ustanove, koncertne dvorane.
Dakle, imamo i obnovu fasade Muzeja Jugoslavije, koje je takođe predviđeno da se završi ove godine. Imamo velika ulaganja u Narodno pozorište, Istorijski muzej Srbije konačno posle desetina godina dobio je svoju zgradu. To je jedan veoma zahtevani postupak, ali je važno da se krećemo u dobrom pravcu i da je cilj ove Vlade Republike Srbije da pre svega izgradi infrastrukturu u oblasti kulture. To radimo, kao što ste primetili u poslednje vreme, ubrzano i u svim delovima Republike Srbije, jer najveći i najbolji konkurs koje ima Ministarstvo kulture svakako su gradovi u fokusu. Mislim da tu treba povećati sredstva, jer je to pravi način da dođemo do decentralizacije kulture tako što ćemo osposobiti čitavu Srbiju da imaju svoja mala pozorišta, da imaju svoje galerije, da imaju svoje kulturne centre i da time poboljšamo njihov kulturni život.
Kažem, posvećeni smo zaštiti spomenika svuda u našoj državi. Kažem, bilo bi sigurno mnogo više para u budžetu naše države za kulturu da nije bilo neverovatnih promašaja bivše vlasti. Vi ste, poštovani poslaniče Atlagiću, naveli primere zatvaranja ustanova kulture Narodne biblioteke, Narodnoj muzeja, Muzeja savremene umetnosti 15 godina, neizgradnje Beogradske filharmonije, nezapočinjanje procesa nego samo pričanje, pričanje i pričanja i u tom smislu nije urađeno ništa.
Ja ću navesti jedan primer sa kojim je naša javnost malo upoznata, a to je onaj čuveni slučaj „Kunsttransa“, jednog potpuno pogrešnog ugovora koji je Ministarstvo kulture i informisanja bivše vlasti potpisalo sa upravo ovom austrijskom firmom za čuvanje slika iz Narodnog muzeja na duži niz godina. Taj ugovor se nikada nije realizovao, jer se ispostavilo da se depoi nalaze na plavnom području, ako se ne varam, tako je pisalo u predmetu i nekako volšebno ta vlast je zaboravila da ikada raskine ovaj ugovor. Naravno da je „Kunsttrans“ tužio našu državu i na međunarodnoj arbitraži, poslaniče Atlagiću, ovako presuda glasi, da smo mi nedavno morali da isplatimo milijardu i 700 miliona evra toj firmi za ono što nikada nije ni uradila, a nikada nije ni raskinut ugovor sa njom.
Sa druge strane, ako se ne varam, to je milion i 114 hiljada evra kamate koju smo morali takođe da isplatimo tužiocu, odnosno ovoj firmi, a 639 hiljada evra su bili samo advokatski troškovi. Hajde da izračunamo samo za sve ove milijarde kamate, glavnice, troškovi njihovih advokata i svega toga, koliko smo mi mogli da uradimo projekata za kulturu širom Srbije.
Eto, to je bila ta njihova briga za kulturu i to je bila ta lakoća, ako nešto ne uradiš dobro, promašiš, upropastiš državu, pa nema veze, mi to više nikada nećemo spominjati, valjda će neko to da zaboravi. Ali, to su iznosi koje je ova vlast i ova Vlada morala da isplati, jer su pravosnažne presude došle na naplatu, a kontinuitet države postoji bez obzira ko se nalazi na vlasti.
Tako da, što se tiče mene, ovakvih promašaja, iskreno se nadam, neće biti, jer nemam nameru da kulturu i budžet za kulturu trošim na naknade štete na razne promašene projekte i ugovore koje smo zatekli prilikom preuzimanja vlasti. Hvala.

Hvala.
Ima različitih rešenja u Evropi i u svetu kako se postavlja ili bira direktor neke ustanove kulture. Nedavno sam bila u Francuskoj Republici i upravo nekoliko dana nakon objave predsednika Francuske Republike gospodina Makrona ko su čelni ljudi koji će biti direktori muzeja „Luvr“, ne znam još koje izmene su bile, nemojte me hvatati za reč, važno je da ih on postavlja direktno, ne postoje konkursi, ne postoje odluke Vlade. Sad ćete vi reći – naravno, zbog njihovog načina funkcionisanja i ovlašćenja koja ime njihov predsednik, ali samo hoću da kažem da njihova javnost nije time imala drugačije načine mišljenja i napada na predsednika Makrona, što je po svom nahođenju, svojim izborom odlučio da na čelu ustanova kulture budu određene ličnosti, ali dobro, to je zrelost njihovog društva da kada je neko vlastan ili ima određenu nadležnost, treba da snosi odgovornost za svoje poteze, ali da ima i ovlašćenja i da ih koristi.
Srećom da sam ministar kulture ili političar koji smatra da u resoru koji vodi treba da uvede reda. Ne smatram da sam prozvana, oštećena time što ste rekli da ustanove kulture vode ljudi u v.d. stanju. Što se mene tiče, što se tiče republičkih ustanova kulture, ako pratite šta se desilo u poslednjih osam meseci, ima ih sve manje. Dosta ljudi je i promenjeno jer su im istekli mandati. Neki su promenjeni zato što je bilo problema u vođenju njihovih ustanova kulture, o kojima su ćutali nekoliko godina, dok nisam otkrila javnosti šta se dešavalo, a neke sam spremna kada se završe revizije koje se sada vrše da progovorim šta se tu dešava. Ali, uglavnom, smenjeni su, nisu više na čelu tih ustanova, nalaze se drugi ljudi. Što je još najvažnije, posle nekoliko meseci v.d. stanja sada su već raspisani konkursi, oni učestvuju na konkursima, neki su već izabrani tim putem, a do kraja godine mislim da će skoro sve ustanove kulture Republike Srbije biti u redovnom četvorogodišnjem mandatu. To mi je cilj da uradim i da se zna da neko ko vodi neku ustanovu kulture ima jasan mandat četiri godine, da vidimo šta i kako će on da rukovodi ovim važnim nacionalnim resursima.
Što se tiče Zakona o rodnoj ravnopravnosti, čini mi se da se jezičko pitanje nalazi pred Ustavnim sud, a ne celokupan zakon. Vi me ispravite ako grešim, jer nisam baš toliko pratila, vidim da je najviše bilo polemike oko jezičkog dela, odnosno obaveznosti i kazni koje slede iz toga. Ali moja dužnost, kao ministra, kada parlament Republike Srbije donese jedan zakon, da u svom resoru usaglasim taj zakon i to se odnosi na procenat manje zastupljenog pola u određenim upravnim i nadzornim odborima.
Na čelnim mestima ustanova kulture u Republici je otprilike pola-pola muškog i ženskog pola. Ja sam više zagovornik da to ne pratim toliko, nego ko je kvalitetniji u konkurenciji i ko je bolji profesionalac ili ima bolje planove za vođenje jedne ustanove kulture, treba da prođe bez obzira da li je muškarac ili žena.
Mi imamo primere iz davnih vremena, jer smo imali da je prva žena, recimo, režiser Soja Jovanović sa fantastičnim filmovima koji se gledaju nadam se i u ovom dobu, „Pop Ćira i pop Spira“, „Put oko sveta za 80 dana“ i tako neke stvari, žena koja je zaista zaslužila najveća priznanja. Zatim, za vreme Drugog svetskog rata čuvena glumica Žanka Stokić, koja mislim da Beograd ako nema spomenik, onda svakako treba da joj podigne spomenik. Da ne kažem za nove generacije, gde imamo izvesne slikare, vajare, muzičare ili muzičarke, glumce, glumice, režisere, režiserke, kako god, ali da iz zovemo moramo ih poštovati jer su to žene koje ostavljaju traga u našoj kulturi i naravno u ovo doba ostaviće traga za neke buduće generacije.
Mislim da je ovo što sam danas uradila, izmenila jedan-dva člana, u stvari putokaz kako ministri u Vladi Republike Srbije treba da se ponašaju. Kada se donese jedan krovni zakon, mi svi moramo da pratimo određene članove tih zakona, da ih menjamo u našoj oblasti, da bi uopšte zakoni i krovni zakoni koji se ovde donose zaživeli i dobili svoju pravu implementaciju. Tako da, moja preporuka je da bude više rodne zastupljenosti ili zastupljenosti polova, kako god hoćete, u svim upravnim i nadzornim odborima u državi.
Kažem, neobično je da na čelu ustanova kulture je bilo i ima dosta žena, ovog puta govorimo o ženama, a da ih je u upravnim i nadzornim odborima bilo manje. To je neka anomalija koju sam primetila. Sada sam sve upravne i nadzorne odbore upodobila u skladu sa slovom zakona koji ste nedavno usvojili. Hvala.