Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.
Da budem iskren, ja imam i moralnu i profesionalnu obavezu da kažem nekoliko reči povodom ovog zakona. Mali je zakon, ali dosta pitanja je postavljeno.
Podsetio bih, mi smo o ovome razgovarali 9. oktobra, a danas je 23. Puno vremena je prošlo, u međuvremenu su i neki studenti izašli na ulice, sa njima sam ja razgovarao, ali ovo govorim zato što se danas u raspravi čulo puno pitanja i apsolutno mislim da oni zaslužuju odgovor.
Ono na šta bih želeo sve vas da podsetim, poštovane kolege narodni poslanici, a i javnost Republike Srbije, jeste to da se u izmene ovog zakona ušlo sa idejom da se stvore uslovi da se veći broj studenata upiše. To nije moguće ako se ne prihvati ovaj zakon i ako se broj bodova potreban za upis godine ne smanji sa 60 na 42.
Tu priča počinje i završava se. To je suština. Džabe priča o svim ostalim stvarima, da li je ovoliko, da li je onoliko.
Ako se zakon ne usvoji, ako se kroz zakon ne stvori uslov da 42 boda bude onaj uslov za upis godine, onda džabe nama ova priča o finansiranju. Jer postojeći zakon, na to ću podsetiti, predviđa 60 bodova kao uslov za upis.
Razmislite o zalaganju pojedinih kolega kad govore o zakonu, o odluci Vlade i sl. Ja mislim, i to sam već rekao nekoliko puta, da ovaj zakon izlazi maksimalno u susret zahtevima akademske javnosti, koja uključuje i studente. Zašto? Zato što je o ovome razgovarano na KONUS-u, Konferenciji univerziteta, državnih i privatnih, Republike Srbije u kome su učestvovali predstavnici Studentskog parlamenta, iz Beograda i Kragujevca.
Bilo je reči o sadržaju ovoga. Tada je dogovoreno, mi smo to postavili kroz tekst, da uslov za ovu godinu bude 42 boda, sledeće 48, naredne 54 i da onda, kada cela Evropa bude primenjivala u potpunosti Bolonjski sistem, i mi budemo deo tog sistema sa 60 bodova. Da to stvarno bude jedan proces, a u međuvremenu da tražimo odgovore na pitanja zašto su rezultati ovakvi i zašto je postojala potreba da izmenimo zakon.
Moram vam reći da je u raspravi na KONUS-u bilo reči i o ovom delu, da li svi studenti mogu da budu na budžetu. Neki su rektori rekli - trebalo bi svi studenti. Rekao sam - u redu, ali ako bi svi studenti trebalo da budu na budžetu, dajte onda državi pravo da određuje školarine. Neće da država određuje školarine.
Onda dolazimo do suštine - da li država stvarno ima mogućnosti da budžetira sve, što bih ja voleo, a mislim da niko u ovoj sali ne može reći da to ne bi voleo, ali se postavlja pitanje da li država to može. Ako može, to će učiniti, ako ne može, to će reći.
To sam rekao studentima trinaestog, kada smo se sreli. Bilo je 11 njih - tri iz Studentskog parlamenta, dva iz Saveza studenata, kolega sa Političkih nauka, dvoje sa Arhitektonskog fakulteta, sa Ekonomskog i sa Filozofskog. Dakle, od njih nisam krio ništa što ne treba i ostala javnost Republike Srbije da zna.
Pitao sam studente da li im odgovara ovaj predlog zakona, da li odgovara smanjenje broja bodova sa 60 na 42. Rekli su da im odgovara. Pitao sam ih da li im odgovara da država finansira petu godinu za one koji ne uspeju tokom ove četiri godine da završe. Rekli su da im odgovara, naravno da odgovara.
Pitao sam da li im odgovara deo amandmana koleginice Jorge da se eksplicitno utvrdi da su na budžetu oni koji su na budžetu, a oni koji su samofinansirajući da prelaze na budžet ukoliko budu deo one kvote od 20%, odnosno da se eksplicitno utvrdi da zadržavaju status studenta. Kažu - odgovara. Da se ne bi stvorila mogućnost da fakulteti samostalno tumače mogu li ili ne mogu, pošto je formulacija u postojećem zakonu bila ''mogu zadržati''.
Šta vam ne odgovara? Kažu - ne odgovara nam kvota 20%. U redu. Ali, poštovane kolege narodni poslanici, istine radi, to je deo postojećeg zakona, član 84. stav 4. – U narednim godinama studija broj studenata iz stava 3. ovog člana visokoškolska ustanova može povećati za najviše 20% u odnosu na prethodnu godinu, u skladu sa odlukom nadležnog organa visokoškolske ustanove.
Potpuno se nezasluženo na koleginicu Jorgu sručila lavina kritika da sad, eto, ona nešto izmišlja. To je deo postojećeg zakona, koji se primenjuje već dve godine, i zamolio bih kritičare ovog rešenja da obrate pažnju kad je zakon donet.
Podsetio bih vas da država Srbija ima na državnim fakultetima 197.660 studenata. Od toga u ovom trenutku ona finansira 111.958. Plus na visokim školama strukovnih studija od 49.786 studenata 14.728. To su strašno veliki troškovi i to ne treba kriti. Zašto govoriti studentima da tako nije kada jeste?
Rekao sam im: Kolege studenti, mogu, kao ministar prosvete, da tražim od fakulteta da se upisni rok produži do 1. novembra jer će zakon biti u proceduri.
Na osnovu zakona, ako se usvoji, a očekujem da će sve poslaničke grupe glasati za ovaj zakon, nezavisno od toga kakav imaju odnos o delu vezanom za procenat samofinansirajućih, da ćemo tek posle usvajanja zakona, završetkom oktobarskog ispitnog roka, tačno znati koliko je studenata ispunilo uslov za narednu godinu. Tada ćemo znati da li država može i finansijski da podnese da svi studenti koji su dali uslov, 42 i više bodova, mogu biti deo budžeta.
Obećao sam im, i sad javno, još jednom ponavljam, da ću zajedno sa njima otići kod ministra finansija i da ćemo onda razgovarati. Te stavove je ponavljala i koleginica Jorga i još jedan dobar broj poslanika.
Moram vam reći da nisam imao problema u razgovoru sa studentima. Razgovore sam imao 13. u mom kabinetu, juče je kolega državni sekretar Radivoje Mitrović, kolega Janko Guzijan, državni sekretar finansija, koleginica iz Generalnog sekretarijata, iz Trezora su takođe bile prisutne, i mi se sa studentima u dobrom delu razumemo.
Ako hoćete, i sve se razumemo, samo što ostaje ovaj deo, da posle završetka upisnog roka sednemo da vidimo da li država ima finansijske mogućnosti.
Mi nemamo taj problem. Problem se u javnosti pojavljuje sa stanovišta nekih drugih priča. A nažalost, moram da kažem, u odnosu na prve razgovore, priča se u međuvremenu proširila, pa smo onda dobili zahteve studenata koji sadrže stvari koje Ministarstvo nije u mogućnosti da ispuni, jer za to nije nadležno.
Od četiri zahteva koje smo dobili, jedan se odnosi na broj za upis, pri čemu se kaže: Smatramo skandaloznom odluku po kojoj se studentima nedelju dana pre isteka roka za upis naredne godine saopštava da, iako su ispunili uslov, neće moći da promene svoj status.
Nisu ispunili uslov. Ako ne promenimo zakon, uslov je 60 bodova. Kad promenimo zakon, uslov je 42 boda. Tek tada je uslov 42 boda. Znači, ako ne usvojimo zakon, 22-30% studenata će se upisati. Ako usvojimo zakon, taj će broj biti, nadam se, preko 50% i biće života na fakultetu, studenti će učiti i profesori će imati kompletniju situaciju na fakultetu.
Ovde se govori o bezuslovnom upisu završnih godina studija za sve studente. Za one koji ne znaju, a to moram da kažem, taj deo zahteva se odnosi na one studente koji studiraju po ranijim programima i na njih se odnosi Zakon o univerzitetu iz 2002. godine.
Moram, javnosti radi, da kažem, član 42. reguliše njihov način studiranja, pa se kaže: "student može upisati narednu godinu sa", pa se onda nabraja, stav "student može upisati završnu godinu studija", znači o njima je reč, "ako položi ispite iz najmanje polovine nastavnih predmeta ili odgovarajućeg broja nastavnih predmeta prethodne godine studija u skladu sa statutom fakulteta. Statutom fakulteta utvrđuju se nastavni predmeti koje student mora položiti kao uslov za upis u narednu godinu".
Statuti fakulteta, poštovane kolege. To nije stvar o kojoj odlučuje ministarstvo. To je stvar o kojoj odlučuju fakulteti, autonomno. Studenti koji ovo traže, treba da znaju da nismo mi adresa - ni Skupština, ni poslanici, ni ministarstvo - nego fakulteti, jer se tamo utvrđuje statut fakulteta.
Treći stav je bio: ukidanje naplaćivanja prenetih bodova iz prethodne godine. U dogovoru sa studentima 13. oktobra rekao sam da ću sutradan, odmah narednog dana nakon razgovora, poslati prosvetnu inspekciju.
Prosvetna inspekcija je bila 16, 17. i 20. Sada prave završni izveštaj, ali je nesporno da su fakulteti na svoju ruku naplaćivali studentima troškove na koje, po mom mišljenju i mišljenju ljudi iz ministarstva, po zakonu nemaju pravo. Koristili su se odredbom koja govori da fakulteti mogu odlučivati o drugim pitanjima vezanim za obrazovanje i vođenje upisne politike. To treba jasno reći.
Član 87. Zakona o visokom obrazovanju kaže: Student koji se sam finansira opredeljuje se, u skladu sa studentskim programom, na onoliko predmeta koliko je potrebno da se ostvari najmanje 37 bodova, koji je uslov. Student koji se sam finansira plaća deo školarine, obračunat prema predmetima za koje se opredeljuje.
Fakulteti naplaćuju sve. Niti ga pitaju koji je njegov deo, niti za šta se opredelio, nego naplaćuju sve. Ako su mu jedanput naplatili školarinu za godinu, onda se ne može ponovo naplaćivati isto. I onda to treba jednostavno reći.
Ako me pitate koji mehanizmi stoje pred ministarstvom, što je pitala koleginica Raguš, ja joj se zahvaljujem, mi ćemo to vrlo detaljno videti, sa Sekretarijatom za zakonodavstvo u Vladi Republike Srbije, gde ćemo primeniti odgovarajuće mere. Ne želimo studente ni po jednom osnovu da dovedemo u inferiornu situaciju. Oni za ovo nisu krivi.
Oni za ovo nisu odgovorni, ali se mora rešiti situacija na pojedinim fakultetima. Svesno govorim: na pojedinim fakultetima. Mora se tačno videti kako se donose odluke i ko uzima novac studentima u ime visokih ciljeva i buduće diplome.
Studenti se dovode u jednu vrlo neprijatnu situaciju. Svi smo mi završili fakultete, škole i ostalo. Stavite se u ulogu studenta, da li je on u situaciji, stvarno, da svom dekanu, nastavniku kod koga treba da polaže ispit, kaže - slušaj, ti mi uzimaš pare nezakonito. Pa, naravno da nije. A onda je najlakša stvar - izvol'te, tražite pravdu u Skupštini, u ministarstvu, u Vladi. Ali ovo je problem koji je unutar fakulteta - pojedinih.
Četvrta stvar - visoke školarine. Visoke su školarine, i treba da se smanje, i to sam rekao studentima prvog dana kada sam postao ministar, jer ja sa ljudima iz Studentskog parlamenta imam odličnu saradnju, sa ljudima iz Saveza studenata imam odličnu saradnju i rekao sam da tražim njihovu podršku, da iduće godine u junu školarine budu niže, ali o tome odlučuju fakulteti. I opet dolazimo do fakulteta.
Ako svi studenti pređu na budžet, što bih ja voleo, ali o tome odlučuje Vlada, Ministarstvo finansija, onda će fakulteti sutradan uputiti zahtev za materijalne troškove i reći će - znate, svi su na budžetu, mi nemamo za troškove...
A hvalili smo se, podsetio bih neke kritičare da smo se 2003-2004. godine, pošto sam našao jedan tekst kako smo se hvalili pred Evropom kako smo sjajno smislili sistem visokog obrazovanja, gde je jedan deo na budžetu, odnosno fakulteti jedan deo uzimaju iz budžeta, deo je samofinansirajući, a deo je na tržištu, i da je onda to idealna varijanta koja pokazuje i samostalnost fakulteta i da smo mi vrlo racionalno našli način kako da to funkcioniše.
Poštovane kolege, ako svi studenti pređu na budžet, a ponavljam još jedanput, ja bih to voleo ako država može, ali to treba studentima jasno reći, ne treba ih lagati, i to smo mi u Ministarstvu prosvete njima i rekli – ako bude, što da ne?, a ako ne bude, reći ćemo vam kako stoje stvari.
Ako pređu svi studenti na budžet, fakulteti traže troškove za materijalno održavanje i onda kakvu imamo situaciju?
Moram da vam kažem, budžet ministarstva iznosi 1.342.388.000 evra. Fantastična suma. Ali, 97% te sume ide za lične dohotke zaposlenih, 125.000 ljudi.
Juče sam imao razgovore sa sindikatima. Dok je moj kolega Radivoje Mitrović, državni sekretar u Vladi, razgovarao sa studentima, ja sam u ministarstvu razgovarao sa predstavnicima tri reprezentativna sindikata. Dogovarali smo se kako da unapredimo materijalni status zaposlenih i situaciju u obrazovanju, šta treba da preduzimamo strateški i da li postoje uslovi da se primene odredbe protokola koje predviđaju moguće povećanje ličnih dohodaka zaposlenih, treća tzv. tranša, ako postoje uslovi za to. Nemamo šta da krijemo.
Imamo 3%-4,1% od budžeta za sve nivoe obrazovanja, i za predškolsko, i za osnovno, za srednje, za visoko, za đačke kredite, za studentske kredite, za nagrade, za đačke domove, za studentske domove, za tehnička sredstva i održavanje. Da ne pominjem investicije, trebalo bi valjda da pravimo škole i predškolske ustanove u Srbiji .
Vidite kakva je situacija sa 3%. Onda je najlakše reći - država. Ali, i država ima svoj limit i to je pošteno reći. Rekao sam kolegama - ako mi fakultetima kažemo ne možemo da damo više od ovoga što vam dajemo ili eventualno još nešto povećamo, oni će reći - to za nas nije dovoljno. Onda dolazimo do finala priče.
Idućeg juna će školarina biti enormna, zato što će oni reći - izvinite, niste nam dali da se samostalno finansiramo, iz drugih izvora ne možemo da dobijemo pare, situacija na fakultetima je takva da postoji starost i opreme i zgrada, mi moramo kroz školarine da obezbedimo uslove. Kako onda da se pozivamo na neke druge argumente, da kažemo školarine su visoke?
Ja sam to studentima rekao i, verujte mi na reč, sa studentima nemam problem, ni ja kao ministar ni mi kao Ministarstvo, jer ih ne lažemo. Govorimo im istinu, a istina je da je ovaj zakon za njih dobar. Dobar je jer će se povećati broj visokoškolaca. Dobar je jer će veći broj studenata upisati godinu. Dobar je jer će veći broj njih u kraćem roku steći visoko obrazovanje.
Još jedna stvar, da znate, mi ćemo u svakom slučaju, ne samo zbog ovih rasprava danas, u budućem periodu ćemo ući u izmene i dopune zakona ili doneti novi zakon. Koleginica je to dobro primetila i ja sam o tome govorio. Da li će biti novi zakon ili izmene i dopune zakona, zavisi od broja primedaba koje se budu o ovom zakonu kroz raspravu utvrdile. Ali, ministarstvo neće to raditi samo. Radiće zajedno sa fakultetima i sa univerzitetima, jer želimo od njih da čujemo dve stvari koje su važne.
Prvo, zašto su nam rezultati ovakvi kakvi su, koji su uzroci ovakvih rezultata, da menjamo nastavne planove, programe, ponašanje nastavnika i studenata, da unapredimo ceo proces obrazovanja, da stvarno budemo deo evropskog sistema obrazovanja, da se zna ko šta radi, a za to što radi da prima adekvatnu nadoknadu u skladu sa finansijskim mogućnostima. Drugo je da rešimo ove druge probleme. Da vidimo šta ne valja, pa da to kroz izmene i dopune zakona ili kroz novi zakon donesemo.
Ne može se od toga pobeći. Ko god da je ministar, od toga ne može pobeći. Poenta je da želimo to da unapredimo i kod nas apsolutno postoji dobra volja. U Vladi Republike Srbije postoji dobra volja da se ovaj problem reši na zadovoljstvo svih, a ako ne bude na zadovoljstvo svih, onda na zadovoljstvo većine.
Rekao sam da 111.958 studenata u ovom trenutku država finansira. To su fantastične cifre i ja ne mogu, kao ministar, preuzeti na sebe obavezu da kažem - ma, sve je uredu, bićete deo budžeta. To za mene nije pošten odnos prema onima sa kojima razgovaram, a pogotovo nije prema kolegama, nego treba svi zajedno da sednemo i da vidimo koja su rešenja za studente najbolja.
Na samom kraju, znači, ima problema i studentima treba pomoći. Treba im pomoći u onim delovima gde oni ne mogu na fakultetu da ostvare svoja prava. Mi im, kao ministarstvo, stojimo apsolutno na raspolaganju, ali hoću, na kraju, da vas zamolim, da vas pozovem, da svi glasate za ovaj zakon.
Bez obzira šta mislili o nekim njegovim delovima, da li se pozivali na prethodni ili budući konsenzus, ovaj zakon je studentima potreban. Potreban je i državi. Studenti imaju i te kako razloga da se raduju ovom zakonu jer, kada se usvoji ovaj zakon, stvoriće se uslovi da se što veći broj njih upiše na naredne godine.
A onda ćemo, posle 1. novembra, kada se završi oktobarski ispitni rok, kolege iz ministarstva i ja, sa koleginicom Dianom Dragutinović, ministrom finansija, sesti i razgovarati, tačno na osnovu egzaktnih podataka videti koji je broj onih koji su dali uslov, koji su ispod crte od 20%, i onda doneti odluku da li mogu i oni, ili ne, biti deo budžeta. Znači, ništa skriveno, sve jasno i javno, i sve u interesu studenata. Hvala vam.