Mislim da je suštinska razlika u tumačenju ovog člana i, generalno, amandmana u tome što mi mislimo da Vlada ne bi mogla da funkcioniše samo bez predsednika Vlade, a svi ostali, bože moj, samo bez predsednika Vlade. Nemojte da nam objašnjavate neobjašnjive stvari. Ova vlada se sastaje, odnosno, ne sastaje se, već odluke donosi telefonski, pa kaže, jeste li za tu i tu odluku, a sa druge strane se čuje - jesmo, pa se kaže dalje, sednica ima tačke te i te. Mediji su pisali, čitale kolege, a sada nam pričate o tome. Pustite čoveka, neka je živ i zdrav, i nemojte da se bavite tim ekstremnim slučajevima.
Intencija našeg amandmana jeste da Vlada koja je u ostavci ne bi morala da imenuje funkcionere, i tu je tačka, pustite ostalo.

 Hvala, gospodine predsedniče.
Iskreno, moram priznati da ima logike u ovom što govori naša koleginica, vezano za obrazloženje njenog stava o amandmanu, kao što ima i logike u ovome što govori kolega Bojan Milovanović. Onda bi bilo logično da Vlada predloži neki amandman kojim bi objedinila i jedno i drugo mišljenje, da se stave u ravnopravan položaj i predsednik Vlade i poslanici Narodne skupštine.
Zašto bi obrazlaganje ostavke, koje je, nesporno, jako važan politički čin i otvara mnogo toga važnog za sudbinu zemlje, možda i za položaj nekih ljudi u Vladi, ali, generalno, za sudbinu zemlje, ostalo samo stvar tumačenja predsednika Vlade?
Jer, Vlada će imati priliku da obrazloži svoj stav, predsednik Vlade, da ne pričam o tome, preko Javnog servisa, kao nezavisne medijske kuće koja jedino promoviše stavove Vlade.
Ovo govorim uz sarkazam, jer znamo da su oni svako veče na Javnom servisu i obrazlažu ono što oni misle da treba. Drugi nemaju tu mogućnost.
Ljudi, da li vi primećujete da poslanici Narodne skupštine, ukoliko nisu deo vladajuće koalicije, ili nisu po nekom osnovu interesantni predstavnicima medija, jednostavno, nisu u mogućnosti da saopšte svoje političke stavove?
Bilo bi logično staviti u isti položaj predstavnika, ili jednog od najznačajnijeg predstavnika, s obzirom na to da je predsednik države drugi predstavnik izvršne vlasti u Republici Srbiji. Znači, kad predsednik Vlade hoće da obrazloži svoju ostavku, što ima smisla, onda to pravo moraju da imaju i poslanici, i da se posle toga otvori rasprava, pa da poslanici kažu šta misle o toj ostavci.
Neko će možda reći - nije trebalo, neko će reći - trebalo je, navešće razloge i za i protiv, ali će tek onda građani imati mogućnost da u potpunosti saznaju sve stvari i političke stavove o jednoj ostavci.
Kolega Bojan Milovanović je bio ponukan time da ne treba u Skupštini jedan deo izvršne vlasti staviti u privilegovan položaj u odnosu na Parlament. Ne, nego se ostavka prima k znanju, ne otvara se rasprava, ili obrnuto, da se moglo naći neko drugačije rešenje. Mislim da bi to onda na drugačiji način uspostavilo odnose i između Narodne skupštine i Vlade.
Zašto bi samo deo jedne grane vlasti bio u situaciji da saopšti svoje političke stavove i državne stavove, ne sporim to, a da najznačajnije zakonodavno telo - Narodna skupština Republike Srbije, o tome ne kaže ni reč? To nije logično.
Znači, ili jedno ili drugo, ili - ni jedno, ni drugo. To je bila intencija.

Mislim da je ovaj amandman mog kolege Miše Petronijevića sasvim logičan nastavak shvatanja suštine Ustava i, vezano za ovaj zakon, namere da se odredbe zakona poklope sa onim što stoji u Ustavu.
Namerno koristim reč "poklope", zato što smo svedoci, nažalost, da Vlada tumači Ustav na svoj način, pošto skupštinska većina koja čini Vladu doživljava Ustav kao svoje čedo i tumači ga kako joj odgovara, a nesporno je da je makar pet šestina poslanika glasalo za taj najvažniji pravni akt države Srbije, koji se zove Ustav Republike Srbije i, takođe, ima pravo da kaže nešto o tom ustavu.
Kolega Petronijević je vrlo jasno citirao odredbe Ustava Republike Srbije i ono što stoji u amandmanu koji je predložio.
Vidite da se te formulacije razlikuju i mi smo danas i kroz neke druge amandmane pokušali da ukažemo na značaj Ustava u odnosu na zakon. Moram iskreno reći da nas uopšte ne čudi što Vlada primenjuje Ustav kako ga primenjuje, selektivno, što zakon piše kako piše, na način da joj odgovara, jer je primer lokalne samouprave, možda, najbolji primer kako se taj zakon doživljava i primenjuje, kao i Ustav.
Šteta što gospodin Marković nije tu, jer bi nam mogao dati prost odgovor na pitanje da li se, uopšte, Zakon o lokalnoj samoupravi u Srbiji primenjuje i da li Ustav Republike Srbije važi i za Vladu Republike Srbije, jer Vlada Republike Srbije, kada uvede prinudnu upravu, poštuje odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, a kada formira privremeni organ i imenuje njegov sastav suprotno Ustavu, onda, naravno, krši Ustav.
Moramo znati, ako je to namera Vlade - da krši Ustav, onda u redu, onda je i ovaj tekst izmena i dopuna Zakona sasvim logičan nastavak. Krši Ustav, tumači ga kako hoće. Ili je Vlada, možda, poprimila osobine pojedinih lokalnih samouprava, ali su naši, mora se priznati, ljudi vešti, pa su iznašli različite metode kako da počnu sednicu. To je ova formulacija - počinje da razmatra, počinje da diskutuje.
U pojedinim jedinicama lokalne samouprave, u proteklih nekoliko godina, odomaćio se jedan običaj. Kada se pojavi problem skupštinske većine, kada je problematična situacija, predsednik lokalne samouprave izađe. Naime, pošto ima kvorum za otvaranje sednice, on konstatuje da kvorum postoji, da je sednica otvorena, i onda izađe. Kaže - o nastavku sednice bićete naknadno obavešteni. Naravno, nastavak onda ide, političke pogodbe, cenkanje, ucene, kupovina itd., ili intervencija kod ministra da se uradi nešto mimo lokalne samouprave.
Mi, poslanici SPS-a, smatrali smo da je sasvim logično da odredbe Ustava budu primenjene u Zakonu i da se o ostavci raspravlja odmah na prvoj narednoj sednici. Nema razloga za bilo kakvo odlaganje, niti posebno tumačenje. Mislimo da je to dobro i da je prava šteta što gospodin ministar nije ovde, jer da je ovde, on bi sigurno reagovao i prihvatio ovaj amandman, pokazao intenciju da se Ustav primeni i na odredbe ovog zakona.
Čini mi se da smo mi, poslanici SPS-a, i gospodin Miša Petronijević izneli sijaset dobrih razloga da se ovaj amandman prihvati.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Mislim da je ovaj amandman mog kolege Željka Vasiljevića jedino logično, autentično tumačenje Ustava Republike Srbije. Po meni, to je jedan drugi član Ustava Republike Srbije. Dozvolite, pomenuću član 133. Ustava Republike Srbije: ''Član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade. Predsednik Vlade dostavlja ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku. Članu Vlade koji je podneo ostavku mandat prestaje danom konstatacije ostavke.''
Znači, intencija je zakonodavca da nema rasprave o ostavci. Ministar ima mogućnosti, i te kako, da saopšti predsedniku Vlade sa kojim je u komunikaciji, telefonskoj, kad zakazuju sednice Vlade ili kad održavaju telefonske sednice ili neposredno, zašto podnosi ostavku.
Ministar ima mogućnost da preko medija saopšti javnosti Srbije razloge podnošenja ostavke. Pojedini ministri, sami znate, vode TV ekipe sa sobom, beleže svaki njihov korak. Pojedini ministri idu iz emisije u emisiju, samo on i novinar, i govore šta oni misle i jedino je to apsolutno tačno. Drugi ne može ništa reći.
Ako je intencija zakonodavca bila da može podneti ostavku i da konstatuje ostavku, onda nema mogućnosti da ministar obrazlaže ostavku. Tu je kolega Vasiljević potpuno u pravu. Taj stav treba da se briše. Zašto bi ministar mogao obrazlagati svoju ostavku? Briga zbog stanja u državi? Nemojte, molim vas. Nešto drugo, treće, naravno da će uvek naći razlog da svoju ostavku obrazloži, a prave motive ćemo saznati tek posle nekog vremena.
Treba poslanici Narodne skupštine Republike Srbije da budu dovedeni u situaciju ravnopravnog subjekta. Vlada je birana od strane Narodne skupštine. Valjda, ako ministar može da kaže razloge zašto podnosi ostavku, i poslanici mogu da kažu šta misle o toj ostavci.
Primera radi, kod nas je gospodin Marković, možda će on jednog dana da podnese ostavku. Zašto? Zbog stanja u lokalnoj samoupravi. Imamo 10 jedinica lokalne samouprave u kojima je uvedena prinudna uprava, 900.000 ljudi mesecima, sada će biti i godinu dana, ne može da dobije mogućnost da koristi svoje ustavno pravo, da koristi svoje pravo na lokalnu samoupravu, da koristi svoje biračko pravo, da koristi pravo izbora i da kaže koga hoće u lokalnoj samoupravi. Nelegalno stanje u Beogradu posebno, to je još milion i po. Znači, oko 2,4 miliona ljudi nema mogućnost da bira koga želi.
Kada pitamo gospodina Markovića zašto tolike prinudne uprave, on to obrazlaže odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi. Kad pitamo - zašto nisu predstavnici političkih stranaka koji su zastupljeni u lokalnoj samoupravi, on sleže ramenima i kaže - znate, to je ranija praksa.
Valjda bi trebalo da završimo sa ranijom praksom, ako je bila ranije praksa loša, jer Ustav Republike Srbije kaže da, kada se uvede prinudna uprava, prinudni organ mora da bude napravljen saobrazno stranačkoj strukturi skupštine opštine.
Vlada uvodi u prinudni organ stranke koje nisu bile zastupljene u parlamentu u lokalnoj samoupravi. Onda se Vlada postavlja kao neko ko rukovodi lokalnom samoupravom. Pravo na lokalnu samoupravu je autentično pravo i ne može biti ograničeno delovanjem Vlade. Onda ministar kaže - podnosim ostavku iz tih i tih razloga. Naravno, on će navesti svoje razloge, ali bi bio red da i mi kažemo šta o tome mislimo.
Izvinite, gospodo narodni poslanici, stanje u lokalnoj samoupravi je katastrofalno i niko nas ne može ubediti da je tumačenje Zakona o sprovođenju Ustava pravo tumačenje za odlaganje raspisivanja izbora u 11 jedinica lokalne samouprave, jer taj ustavni zakon se odnosi na raspisivanje izbora u svim jedinicama lokalne samouprave.
Gospodine ministre, niste bili tu, pa nisam stigao lično da vas pitam, ali obrazlaganje ovog amandmana nije povod da vas pitam da li se u državi Srbiji primenjuje Zakon o lokalnoj samoupravi, postojeći. Juče smo bili u mogućnosti da na Odboru za ustavna pitanja čujemo neka inteligentna obrazloženja predstavnika Odbora za ustavna pitanja, koji misle da se Zakon, apsolutno, ne primenjuje, može se primenjivati a ne mora. To u prevodu znači - kad mi odgovara, ja ga primenjujem, kad mi ne odgovara, onda je stariji Ustavni zakon, a lokalna samouprava za to vreme mora da funkcioniše.
Bilo bi dobro da nam ministar nadležan za državnu upravu i lokalnu samoupravu kaže da li se Zakon o lokalnoj samoupravi poštuje, odnosno da li se sprovodi, pošto vidimo da se ne poštuje.
Dati mogućnost ministru da obrazlaže svoju ostavku, a ne dati mogućnost poslanicima Narodne skupštine da oni nešto kažu o tome, nije logično. Videćete, kad ministar izađe da obrazloži zašto se uvodi prinudna uprava, da se moje i njegovo obrazloženje dijametralno razlikuju. Tvrdim da 900.000 ljudi van Beograda i 1,5 milion u Beogradu moraju da imaju pravo da biraju koga oni hoće. Dok ovaj zakon postoji, mora da se primenjuje.
Neka nam Vlada da novi zakon o lokalnoj samoupravi u kom neće biti predviđen predsednik opštine kao organ opštine. Onda ćemo imati drugu situaciju i onda zakonodavac može da se pozove na odredbu Ustavnog zakona i na predlog novog zakona, pa da kaže - izbori za gradonačelnika nam nisu potrebni.
To razumem, ali ovako da govori da se zakon poštuje, a nećemo da ga primenjujemo, to nije normalno. Poslanici Narodne skupštine Republike Srbije moraju da imaju mogućnost da i oni kažu nešto o radu ministra i Vlade.
Koristim priliku što je gospodin Marković ovde, ali gotovo da nema ministra sa kim se ne bi moglo razgovarati na ovaj način, jer mi imamo o nekim pitanjima bitnim za državu dijametralno suprotne stavove i nema razloga da Vlada, odnosno član Vlade sebi daje mogućnost da obrazlaže šta je mislio kad je hteo da podnese ostavku, a da Skupština bude nema i da to samo konstatuje. Naravno, mediji će objaviti samo ono što ministar kaže, ostalo nije ni važno. To se dešava svaki dan.
Da ne bi do toga došlo, gospodin Vasiljević je, poštujući odredbe Ustava, podneo amandman. Zakonodavac ne predviđa mogućnost da član Vlade govori išta o svojoj ostavci, podneo ostavku - podneo, pa onda će on davati javnosti svoje tumačenje, mi poslanici - svoje, pa ćemo videti kako će to izgledati. A da on dođe ovde, pa da nam daje svoje tumačenje ostavke, a da Narodna skupština ne može o tome da govori, to nije logično.
Zato su poslanik Vasiljević i naša poslanička grupa, SPS-a, tražili da se ovaj stav Zakona briše, da ministar ne može da obrazlaže ostavku, isto kao što je kolega Bojan Milovanović obrazložio amandman vezano za predsednika Vlade.
Jedan deo izvršne vlasti ne može imati prednost u odnosu na zakon, ne može bar u ovom domu, a van ovog doma, već znamo, to je praksa. Oni su se očigledno navikli na tu praksu, pa misle da to treba preneti i ovde. Mi treba da branimo dostojanstvo ovog doma, ali, pre svega, Ustav Republike Srbije, koji, kao što se vidi iz odredaba Ustava koje sam tumačio, nije predvideo mogućnost da član Vlade obrazloži ostavku. Mislim da je to najbolje rešenje. Hvala.

Moram vam reći, gospodine ministre, da ovo obraćanje vama treba da doživite kao kompliment, jer ste jedan od retkih ministara koji sedi tu i odgovara na pitanja poslanika.
Ovde nema ničeg ličnog. Juče sam pitao gospodina Dulića ko krši Ustav, ili gospodin Dulić, ili Vlada.
Svako od nas radi svoj posao i u obavezi je prema biračkom telu koji je podržao politički program njegove stranke da obrazloži određene stavove. Juče sam pitao gospodina Dulića - ko krši Ustav, Vlada ili on.
Treba da znamo u ovoj Srbiji ko krši Ustav, jer kada se uvodi privremena uprava, onda se poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi. Vlada kaže, mi uvodimo prinudnu upravu na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi, član taj i taj, a Zakon, u nekom drugom članu, kaže - predsednik Narodne skupštine je u obavezi da tri meseca posle toga raspiše izbore za jedinice lokalne samouprave. Iz malih milion razloga.
Ne želim da pominjem, a nije razlog za uvođenje privremenih samouprava u pojedinim opštinama samo sukob i nemogućnost funkcionisanja i slično, nego i inicijativa skupštine da se smeni predsednik opštine. Ta inicijativa doživi debakl. Šta radi vladajuća koalicija? Pošto ne može na izborima da reši to pitanje, jer su, po pravilu, svi protiv tog čoveka, onda oni formiraju organ od pet ljudi, pa tih ljudi zamenjuje vladajuću koaliciju na lokalnom nivou i opet sprečava lokalnu samoupravu da funkcioniše.
Juče sam gospodina Dulića pitao ko poštuje Ustav, da li on ili Vlada, jer ako ga poštuje on, neće da raspiše izbore pozivajući se on odredbu Ustavnog zakona i rokove od 31. decembra, u redu.
Onda bi Vlada morala, gospodine Markoviću, organe jedinica lokalne samouprave u kojima uvodi privremenu upravu da upodobi odredbama Ustava Republike Srbije.
Pustite mišljenje Sekretarijata, neka ga dostavi nama, zvanično, pa mi o njemu da kažemo nešto. To je ono - kako mi se sviđa, tako ću da dam tumačenje.
Ustav je vrlo eksplicitan. Nema šta da se tumači. Kada se uvodi privremena uprava, sastav privremenog organa odgovara proporcionalno stranačkom sastavu skupštine.
Gospodine Markoviću, možda niste upoznati, i to vam se oprašta, ne morate znati sve šta je bilo, a, na kraju krajeva, vaša stranka je tada napustila Parlament, pa možda niste upoznati sa svim onim što se zbivalo ovde, ali morali biste znati da su u svim onim jedinicama koje ste pomenuli, i u Zrenjaninu, Smederevu, Užicu, Babušnici, Valjevu, Leskovcu, Bogatiću, Velikom Gradištu i Smederevskoj Palanci, zaključno sa Kulom, do formiranja nove vlade, socijalisti bili predstavnici lokalne samouprave. Bili, gospodine Markoviću, bili. Onda je logično da budu zastupljeni u privremenom organu. To može imati veze sa skupštinskom većinom ili sa činjenicom da smo podržavali Vladu, a ne mora. Činjenica je da smo bili u lokalnoj samoupravi.
Pitam vas, gde nalazite utemeljenje u tome, a pomenuo sam kolege G17, da članovi G17 koji pripadaju Vladi nisu u Velikoj Gradiški u privremenom organu?
Recite mi, gde nalazite tu zakonsko utemeljenje? Gde je utemeljenje da ona stranka koja nije u lokalnom parlamentu bila zastupljena, nije imala nijednog predstavnika, ima predstavnika u privremenom organu? Recite mi - gospodine Obradoviću, toj je član taj i taj zakona, i ja ću da izađem i da kažem - u redu, prihvatam.
Nećete mi reći, jer toga nema. U tome je poenta. Ministar će uvek da nađe razlog za obrazloženje svoje ostavke kako njemu odgovara, a poenta je da i Narodna skupština mora da kaže svoj sud.

 Gospodine predsedavajući, hvala.
Moram da kažem ministru Milanu Markoviću da on očigledno nema dobra saznanja o dešavanjima u vremenu kada je bio opozicija.
Zašto ovo govorim? Gospodin Marković bi trebalo da zna, to sam pomenuo, SPS je bila zastupljena u jedinicama lokalne samouprave, u svim skupštinama opština gde je uvedena prinudna uprava za vreme prethodne vlade.
Da gospodin Marković i vi, ostale kolege, ne pomislite da je sve bilo med i mleko, bilo je i slučajeva gde su članice te koalicije, koju smo mi podržavali, pokretale postupak za opoziv gradonačelnika koji su bili naši članovi. Primer je opština Žabari, gde su članice te koalicije pokrenule inicijativu za opoziv i opoziv nije uspeo.
Šta se desilo posle toga? Poštujući odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, gospodin Marković, kao predsednik Skupštine, raspisao je izbore, izabrani su novi odbornici, formirana je skupštinska većina i lokalna samouprava funkcioniše.
Da li se desilo nešto katastrofalno? Nije. Da li se desilo nešto u našim odnosima sa vladajućom koalicijom? Nije. Poštovan je Zakon o lokalnoj samoupravi. Vrlo prosto.
Pitam, zašto se ne poštuje Zakon o lokalnoj samoupravi i zašto ministar, odnosno Vlada, u privremeni organ stavljaju predstavnike stranaka koje, primera radi, nisu zastupljene na lokalnom nivou?
Osim toga, mislim da gospodin Marković ne treba meni da postavlja pitanja koja se odnose na rad njegovih kolega. Pošto tako dobro sarađuje sa gospodinom Lončarom i podržao je njegov stav o Apatinu, onda treba i da ga pita zašto u Zrenjaninu nije bilo DS-a, ako je bio u Parlamentu.
Koji je to razlog, to treba njega da pita, a ne mene, niti nas, predstavnike SPS-a, jer mi nismo vršili vlast, nismo bili Vlada, nismo imali ministarstva. Mi smo bili neko ko je podržavao Vladu, ne zbog te i te opštine, nego zbog Kosova i Metohije, zbog Ustava i drugih državnih i nacionalnih ciljeva.
Da smo hteli, mi smo se mogli zbog tih Žabara posvađati, ali nama jedna opština nije imala taj značaj u odnosu na državna i nacionalna pitanja i naše opredeljenje da zbog državnog i nacionalnog podržimo Vladu.
Uostalom, ne treba ministar nama da tumači odredbe Ustava Republike Srbije. Isto je njegovo pravo, kao i moje pravo, ali dajte, neka se formira Ustavni sud, pa da vidimo šta će Ustavni sud reći oko nekih odredaba.
Zašto bi mišljenje ministra u tumačenju Ustava bilo merodavnije od mišljenja nas, poslanika? Nema nijednog razloga. Neka Ustavni sud kaže šta misli.
Samo hoću da kažem da postoji 10 jedinica lokalne samouprave, 900 hiljada ljudi, plus Beograd, sa milion i 500 hiljada ljudi, koji nemaju mogućnost izbora svojih predstavnika. Vrlo prosto. Vlada to može da obrazlaže i kosmičkom prašinom, i zbivanjima u Iranu, i mogućom eskalacijom, svim mogućim može da obrazlaže, ali zakon mora da se primenjuje. Hvala vam.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovano Predsedništvo, vraćamo se na nastavak jučerašnje tačke dnevnog reda. U odnosu na sve ono što se juče moglo čuti od strane svih kolega koji su učestvovali u raspravi, ili gotovo svih, nesporno je da treba prihvatiti stav Zakonodavnog odbora, i da ovo autentično tumačenje treba prihvatiti na način na koji je i predloženo, i time staviti tačku na jedno otvoreno pitanje vezano za primenu Zakona o visokom obrazovanju. Jer, nesporno je, sa pravne tačke gledanja na ovo pitanje, da se ne mogu dovoditi u pitanje stečena prava.  
Ali, takođe se mora priznati da je juče od strane više kolega, povodom diskusije o ovom članu zakona i generalno o visokom obrazovanju, otvoreno jako mnogo pitanja na koja su potrebni relevantni odgovori.
Ovo pominjem ne slučajno. Ono što smo juče čuli i što ćemo verovatno danas čuti, a i ono što se dešava u praksi od početka primene Zakona o visokom obrazovanju, a podsetiću da je Zakon o visokom obrazovanju usvojen 2. septembra 2005. godine, sve ono što se dešava govori upravo da ovo tumačenje Zakonodavnog odbora i nije trebalo da bude predmet rada Narodne skupštine. Bilo bi logičnije, celishodnije, svrsishodnije da je Ministarstvo za prosvetu izašlo pred Skupštinu sa predlogom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo govorim ne slučajno, jer je u protekle dve i nešto godine bilo jako mnogo problematičnih situacija, ne samo oko pitanja mastera nego i oko drugih pitanja vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju.
Mislim da uopšte nije bilo potrebe da se studenti okupljaju da protestuju. Ministarstvo je trebalo da reaguje na samu pojavu potrebe da se o tome zauzme odgovarajuće mišljenje.
Priznaćete, u praksi će biti puno problema zato što ovo pitanje do sada nije obrađeno na dobar način ili nije objašnjeno, jer imaćemo jednu praktičnu situaciju da, poštujući stečena prava, neko ko je završio određeni fakultet za četiri godine i stekao odgovarajuće zvanje, sada će dobiti zvanje koje podrazumeva pet godina učenja. Fakulteti, visokoškolske ustanove će, naravno, naći načina da obrazlože težinu predmeta, broj bodova i slično, naći će objašnjenje da je to u redu, ali, formalno gledano, imamo jednu praktičnu situaciju.
Sa druge strane, neko od kolega je pomenuo, Zakon to predviđa, onaj ko završi master program sutra može da upiše doktorske studije itd. Znači, mi stavljamo tačku na jedno pitanje. Ovo mišljenje Zakonodavnog odbora nije sporno, ali je loše što se zakonodavac o ovome nije izjasnio. Loše je jer ne treba prepustiti Zakonodavnom odboru da daje pravno tumačenje člana tog i tog.
Trebalo bi, da je sreće, da je i Odbor za prosvetu Narodne skupštine razmatrao ovo pitanje. Poenta je u tome da bi, ako je Odbor matičan za Zakon o visokom obrazovanju, onda bilo logično da i po ovom pitanju zauzme odgovarajući stav i da kaže svoje mišljenje.
Mi smo juče čuli nekoliko članova Odbora za prosvetu Narodne skupštine. Oni su izložili o ovom pitanju isti stav, ali su, svaki na svoj način, otvorili sijaset drugih pitanja. Bilo bi dobro da smo imali i stav Odbora. Toga nije bilo. Mogli smo čuti i da za sada nema kriterijuma za obrazloženje ovoga stava.
Inače, nisam slučajno rekao da posle dve i nešto godina od usvajanja Zakona o visokom obrazovanju i početka njegovog sprovođenja i te kako treba pristupiti promenama i izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Za one koji to pitanje posmatraju na drugi način pomenuću po meni jedan od najvažnijih razloga, a to je pitanje usklađenosti Zakona o visokom obrazovanju sa odredbama Ustava Republike Srbije. Mislim da mnogi ljudi uopšte nisu obratili pažnju na odredbu Ustava Republike Srbije koja govori o pravu na obrazovanje.
Citiraću član 71. Ustava Republike Srbije koji kaže: "Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno".
Stav 3: "Svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa zakonom. Osnivanje škole i univerziteta uređuje se zakonom".
Kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, ove odredbe Ustava Republike Srbije, vezano za pravo na obrazovanje, izazvaće ogromne promene u sistemu obrazovanja u Republici Srbiji i dovešće do toga da će jako mali broj, u odnosu na postojeće stanje, učenika završnih razreda srednjih škola dobiti mogućnost da budu stipendirani od strane Republike Srbije.
Ovo govorim ne slučajno. Imam kod sebe jedan dokument koji govori o stanju u Srbiji vezano za stepen siromaštva. Statistički je možda to drugačije, ali je nesporna činjenica – to ne govorim u ime SPS, ili moje kolege poslanici iz SPS, to govore ljudi koji se bave pitanjima siromaštva u Srbiji – da je siromašenje postalo tendencija u Srbiji, da je cela ova situacija posle 2000. godine, privatizacija itd. dovela do toga da oko 640.000 ljudi radi u sivoj zoni, a preko milion je nezaposleno.
Statistički gledano, Srbija je deset puta siromašnija od Poljske, a pet puta od Turske. Samo je u Albaniji stepen siromaštva veći. Jedna trećina stanovništva živi sa manje od 30 dolara ili 1.650 dinara mesečno, 18% u uslovima apsolutnog siromaštva sa manje od 20 dolara ili 1.100 dinara mesečno. Svaki deseti stanovnik u Srbiji živi na minimumu egzistencije sa 2,5 dolara ili 137,5 dinara dnevno.
Karakteristike siromaštva su, naravno, veliki broj izbeglica i raseljenih lica, dok je više od 150.000 dece u kategoriji siromašnih, a više od 400.000 penzionera ima najniže penzije. Utvrđeno je da tri četvrtine penzionerskih domaćinstava u centralnoj Srbiji i Vojvodini nije u stanju da obezbedi sebi najnužniju hranu i lekove. Penzioneri sa minimalnom penzijom nemaju sredstava ni za osnovne životne namirnice kao što su mleko, meso i voće.
U 2006. godini 8,8% stanovništva Srbije je klasifikovano kao siromašno. Seosko stanovništvo je 2,5 puta siromašnije u odnosu na stanovništvo gradskog područja. Onda se pominje i koje su to grupe siromašnih u Srbiji. Moram pomenuti da je najveći procenat siromašnih zabeležen kod domaćinstava čiji je nosilac radno neaktivan (studentkinja ili domaćica), a nije penzioner.
Ovo govorim ne slučajno. Ove podatke sam svesno uzeo da vam ilustrujem šta se u Srbiji sprema i ko će biti predmet brige države vezano za visoko obrazovanje. Time se potvrđuje ono što smo mi socijalisti govorili: da će visoko obrazovanje u budućnosti biti privilegija bogatih i da se, jednostavno, i po tom osnovu Srbiji loše piše jer zemlja koja nema kvalitetno obrazovanje, objektivno nema ni budućnost.
Pre nekoliko dana jedne dnevne novine su donele vrlo inspirativan članak jednog istraživača društvenih tokova, koji govori o uputstvima Svetske banke da se u Srbiji krešu i davanja za penzionere, ali i obaveze države vezano za visoko obrazovanje.
Sledeći ono što je Svetska banka govorila nekim drugim zemljama koje su se nalazile u sličnoj situaciji, kada penzije pređu na budžet, u jednom trenutku će se proglasiti bankrot tog budžeta i onda penzije neće biti moguće isplatiti, biće neka socijalna pomoć. Za obrazovanje će, naravno, doći do drastičnog kresanja obaveza države prema budućim korisnicima visokog obrazovanja.
Ovaj član Ustava Republike Srbije govori da će biti jako mali broj onih ljudi, u odnosu na postojeće stanje, koji će biti briga države i kojima će biti omogućeno besplatno obrazovanje. Naime, postoje neki statistički podaci da bi tek 10 posto svršenih učenika mogao biti predmet besplatnog studiranja i to oni koji su odlični studenti i koji su slabijeg imovinskog stanja.
Ovo govorim svesno zato što mislim da ovu priču o stanju u visokom obrazovanju treba da koristimo i da kažemo o stanju u visokom obrazovanju i o perspektivama Srbije.
Mislim da smo po ko zna koji put, kao država, požurili da sprovedemo nešto što je pitanje u kojoj meri Srbiji donosi neku korist. Kada kažem korist, mislim, naravno, na budućnost. Jer Bolonjska deklaracija jeste preporuka, ona nije obaveza koja se mora primeniti preko noći, a mi smo sve učinili da je primenimo preko noći.
Bolonjska deklaracija je kao preporuka prihvaćena i od strane drugih zemalja Evrope, i članica EU i onih drugih, ali nisu sve te zemlje odmah ušle u način primene Bolonjske deklaracije da ona odmah postane deo obrazovnog procesa. Sačekale su da vide kakva ta Bolonjska deklaracija ima dejstva, pozitivna i negativna, da pogledaju u kojoj meri se pozitivne tekovine dotadašnjeg sistema obrazovanja čuvaju.
Mislim da mi u Srbiji imamo dovoljno razloga da kažemo da je sistem obrazovanja u Srbiji bio dobar, i u bivšoj Jugoslaviji, ne savršen, ali da je bio dobar, i da je imao kao proizvod svršene studente koji su se svuda u svetu vrlo lako uklapali u sistem obrazovanja i objektivno lako završavali kasnije postdiplomske i doktorske studije i bili vodeći stručnjaci u institucijama.
Naši svršeni studenti, naši svršeni srednjoškolci, to je poznato, ovo ne govorim da bih glorifikovao neko prethodno vreme nego govorim kakav je sistem obrazovanja bio, svršeni srednjoškolci su, da kažem, osvajali prva mesta na brojnim međunarodnim takmičenjima širom sveta, što je veoma ilustrativno u odnosu na veličinu Srbije ili tadašnje SFRJ ili SRJ. To se dešavalo i pre 90-ih i posle 90-ih godina, dešavalo se, što je veoma zanimljivo u odnosu na veličinu zemlje, broj stanovnika i broj ljudi koji se obrazuje.
Ovo sve pominjem zato što će biti velikih promena u sistemu visokog obrazovanja i ovu današnju raspravu treba objektivno shvatiti.
Mi u SPS doživljavamo to kao priliku da uputimo javni poziv Ministarstvu da pristupi izmenama Zakona o visokom obrazovanju, ili donošenju novog zakona o visokom obrazovanju, jer je nesporno da treba da sačuvamo sve dobre vrednosti postojećeg sistema visokog obrazovanja i da eliminišemo ono što se u međuvremenu pokazalo kao jako loše.
Inače, oko mastera još da kažem, jer je juče neko od kolega pomenuo situaciju vezano za izvršavanje master programa, odnosno pomenuo je da je bilo raznih slučajeva. Sticajem okolnosti moram da pomenem da je Ministarstvo, pokušavajući očigledno da ugasi vatru koja tinja i da reši mnogobrojne sporne situacije, da je bilo tokom godine donelo jedno uputstvo koje je uputilo svim univerzitetima i fakultetima, gde je našlo način da prevlada ovaj vakuum, a da kažem da ne dođe do nekih drugih izmena zakona.
Citiram: školske 2006/ 2007. godine master program mogu upisati lica koja su završila odgovarajući fakultet u skladu sa propisima koji su važili pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju. Do akreditacije, ovaj master program se izvodi kao odobreni program od strane Nastavno-naučnog veća fakulteta, uz saglasnost Veća univerziteta.
Ovo govorim zato što mislim da je potrebno sa ove govornice da smirimo situaciju, da je ne činimo eksplozivnijom nego što jeste i da kažemo da oni ljudi, oni svršeni studenti koji su se u međuvremenu prepisali ili započeli master program pre nego što je Skupština dala ovo autentično tumačenje, pošto je prema izlaganju svih kolega nesporno da će ovo biti prihvaćeno, jednostavno nisu uradili ništa loše, odnosno da im se ne može desiti ništa loše. Oni fakulteti i univerziteti koji su poštovali ovu preporuku Ministarstva radili su na pravno valjan način i tu nema nikakvih problema ni po te visokoškolske ustanove, ni po univerzitet.
Kada sam pomenuo mnogo toga lošeg što se dešavalo vezano za sprovođenje Zakona o visokom obrazovanju, ne mogu a da ne pomenem jedan materijal koji smo mi u poslaničkoj grupi SPS dobili. On se zove Stavovi, mišljenja i zaključci osnivača i direktora viših škola kojima je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta odbila zahtev za akreditaciju. Naime, kod akreditacija viših škola bilo je očigledno svačega, ali nismo dobili odgovarajući stav Ministarstva povodom ovog pitanja. Doduše, to je bio deo rada nekadašnjeg ministarstva, a novo ministarstvo je preuzelo probleme. Bilo bi dobro da se novo ministarstvo ovde izjasni.
Ovo govorim ne slučajno. Pošto je bilo svega i svačega, ko bude želeo da pročita detaljno ovaj dokument koji smo mi socijalisti dobili, a nadam se da su i drugi, videće ovde stvari koje su, verovali ili ne, takvog karaktera da postavite pitanje da li je moguće da je bilo takvih slučajeva u našem sistemu visokog obrazovanja, a bilo je.
Dešavalo se, primera radi, evo citiraću samo ilustrativne stvari, da pojedine više škole, koje su pre nekoliko meseci ili godinu dana dobile od Ministarstva i tadašnje akreditacione komisije dozvolu na opravdanost osnivanja više škole i saglasnost za nastavni plan i program u trogodišnjem trajanju, kao i rešenje o ispravnosti tehničkih, prostornih i kadrovskih uslova, dobiju negativno mišljenje i da im se oduzme dozvola za rad.
Onda se postavlja jedno logično pitanje: ili je Ministarstvo koje im je dalo ovu dozvolu bilo nestručno ili su neki drugi kriterijumi u pitanju. Nije logično, ako Ministarstvo da dozvolu pre tri ili šest meseci ili godinu dana, da nova komisija to oduzme.
Inače, kada je reč o Komisiji, ne pominjući nikoga personalno, jer stvarno mi to nije namera, činjenica je da ta komisija ima petnaestak članova, da su, primera radi, 10 ili 11 iz oblasti prirodnih nauka, a četiri, pet ili šest, već kakva je struktura, iz društvenih nauka, a onda jedna potkomisija od tri čoveka obiđe višu školu, konstatuje to stanje, ovde je čak bilo konstatacija da nisu bili ni svi prisutni, da nije bio radnik Ministarstva koji bi po zakonu trebalo da bude tamo, i onda donose odluku da se oduzme dozvola za rad.
Inače, kada je reč samo o tom aspektu oduzimanja, citiram, ništa lično: šira analiza broja škola sa aspekta vlasništva državnih i privatnih, tj. čiji je osnivač država ili neka druga institucija, daje zanimljive podatke − od ukupno 33 škole koje su dobile akreditaciju, svega dve škole su privatne; od 27 škola čija je akreditacija odbijena, svega jedna je državna; akt o upozorenju dobilo je 18 škola itd.
Ovo govorim zato što se moramo razumeti. Ustav proglašava ravnopravnost svih oblika svojine.
Ustav proglašava pravo na obrazovanje. Ustav proglašava i promoviše pravo izbora. Ali, država Srbija mora da zna šta će sama sa sobom i sa visokim obrazovanjem, i da u odnosu na to napravi neku strategiju.
Promene nas čekaju, one su tu pred vratima, ali moramo da eliminišemo ove negativne pojave.
Kada sam pomenuo negativne pojave, imali smo situaciju da više škole koje rade 10, 12, 15 godina, koje su u međuvremenu postale poznate i van granica ove zemlje, gde dolaze strani predavači, gde dolaze ugledni gosti, gde je uspostavljena međunarodna saradnja − preko noći dobijaju crveni karton i oduzima im se dozvola za rad.
Da ne pominjem da je od tih 27 škola, primera radi, na konferenciji za štampu pomenuto svega nekoliko, čime je objektivno naneta velika šteta tim školama jer akreditaciona komisija je samo prvostepeni organ.
Sledi i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a neki su unapred proglašeni za gubitnike. Zanimljivo je da je tada bilo insistiranja da nije bilo pritisaka i sl.
Zašto ovo govorim? Mi socijalisti smatramo da država apsolutno treba da učini sve da napravi strategiju u oblasti visokog obrazovanja i da ima jako veliki broj studenata koji će biti predmet stipendije države.
Ali, takođe, s obzirom na ove ranije navedene principe, i ravnopravnost oblika svojine, i pravo na studiranje i pravo izbora, da se moraju poštovati i rezultati ostvareni u oblasti visokog obrazovanja, da i one više škole, a i fakulteti koji će doći na akreditaciju, koji su u proteklih 10, 12, 15, 17 godina postali poznati i van granica ove zemlje, koje imaju odobreni program, koje imaju kvalitetne kadrove i koje imaju odgovarajući prostor, apsolutno mogu da nastave rad.
U glavama mnogih ljudi mora doći do promene, jer mnogi ne shvataju šta nosi, sa stanovišta promena u oblasti visokog obrazovanja, ova knjižica koju držim u ruci i koja se zove Ustav Republike Srbije. Mi smo juče i danas otvorili tek jedan od problema koji su praktično na vratima i koji zahtevaju rešenje.
Zakonodavni odbor nije mogao ići ispod ovoga i logično je da je doneo ovakav stav, i mi socijalisti ćemo glasati za njega, ali kažem još jedanput, ova rasprava je pokazala da postoji mnogo problema koji u stvari iziskuju potrebu da zakonodavac izađe pred stručnu javnost, naravno, sa onima o kojima je reč, sa univerzitetima, a onda i sa drugima. Naravno, to će na kraju doći pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, da se napravi što bolji zakon o visokom obrazovanju i da se vidi šta je strategija Srbije, šta je dobro, a šta nije; ono dobro da afirmišemo, a ono loše da ostavimo iza sebe.
Zbog Srbije, jer država koja nema dobar sistem obrazovanja osuđena je na propast, a to je naravno nešto što niko od nas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne želi.
U to sam potpuno ubeđen, i to nije samo stav nas socijalista, nego sam potpuno ubeđen i svih kolega poslanika i stav svih građana Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Javio sam se po Poslovniku zato što je reč o očigledno pogrešnom tumačenju onoga što sam rekao, jer sam i ja pominjao Akreditacionu komisiju, odnosno ovaj dokument i ono što se dešavalo.
Nisam pomenuo nikog od članova Akreditacione komisije, neću to ni sada uraditi, a zašto koleginica ima potrebu da afirmiše jednog i da ga brani, to ostavljam drugima da prosude. Rekao sam ono što je tačno, da je bilo mnogo, mnogo, pet puta mnogo problematičnih stvari, ali da to nije problem ni samo nas poslanika niti onih o kojima je reč, to je širi problem stanja u obrazovanju Republike Srbije.
Zato i postoji Nacionalni savet za visoko obrazovanje kao drugostepeni organ, i zato postoje stručni ljudi, i zato postoji struka koja će oceniti šta je od toga tačno a šta ne. Bilo je svega, ljudi. Imam neke podatke, ali ako bih ušao dalje u tu priču, ne bi ispalo, verujte mi, povoljno po ovu komisiju, ali ne želim o tome da pričam.
Samo sam pomenuo da smo dobili jedno pismo koje ukazuje na brojne, brojne slučajeve, slučajno ili namerno, to neka odluče stručni ljudi. Naša intencija jeste da upravo stručni ljudi utvrde šta se sve tamo zbivalo. Ja sam jedan od poslanika koji je glasao za članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Verujem njihovom stavu. Ako Nacionalni savet potvrdi stavove Komisije, u redu. Ako opovrgne stavove Komisije, onda za mene opet u redu. Znači, stručni ljudi daju ocenu o radu. Ništa tu nema lično.
Molim vas, koristim ovu priliku, tumačenje člana tog i tog zakona, da ukažem o problemima koji stoje u visokom obrazovanju Republike Srbije. Problema ima i videćete kada bude došao ovaj izmenjen i dopunjen zakon ili novi zakon o visokom obrazovanju. Na kraju krajeva, evo, vrlo kompetentni ljudi su govorili juče, evo, izuzimam sebe iz tog nekog skupa, ali su vrlo kompetentni ljudi govorili o problemu u visokom obrazovanju povodom ovog tumačenja. I ja isto kažem, neka stručni ljudi kažu kako tu stvari stoje i apsolutno nema potrebe bilo koga da pominjem pojedinačno. Hvala vam.

Zahvaljujem se kolegi Momčilovu. Mislim da mi delimo iste vrednosti, a to je da struka pokaže koje su stvari dobre a koje nisu.
To je bila cela priča oko mog izlaganja i dodatnog javljanja, jer uopšte ne želim da ovu priču pretvorimo u stanje u visokom obrazovanju, o radu jednog dela visokog obrazovanja.
Naprotiv, stalno govorim neka stručni ljudi kažu šta je dobro a šta je loše jer, pazite, postoje neka tela, mi smo formirali Savet za visoko obrazovanje, mi, neki poslanici, smo ovde glasali za njih.
Oni imaju svoje mesto u sistemu visokog obrazovanja u Republici Srbiji, pa su i oni merodavni da kažu svoj sud o tome i treba pustiti struku da kaže svoje.
Apsolutno neću da ulazim ni u jedan pojedinačni problem, samo mislim da se mi apsolutno slažemo u jednom: da treba struka da kaže konačno mišljenje o svemu, da oni koji ne ispunjavaju uslove nisu ispunili uslove, jer uslovi su propisani, a oni koji su ispunili uslove – obrnuto.
Ne slučajno, možda su kolege poslanici primetili, a možda i ne, na kraju svog izlaganja rekao sam, ako nisam, onda se izvinjavam, evo sada ću reći: Nacionalni savet za visoko obrazovanje će morati dobro da porazmisli.
Nacionalni savet, ne Komisija, jer Komisija samo primenjuje određene kriterijume i daje svoje mišljenje. Nacionalni savet je drugostepeni, to radi, pa će se videti kako je urađeno. Nacionalni savet će morati dobro da porazmisli o nekim kriterijumima jer, ako se svi kriterijumi budu poštovali, odnosno ako se neki postojeći kriterijumi ne promene, na prste jedne ruke će se izbrojati fakulteti koji će dobiti dozvolu.
Svi koji su u oblasti visokog obrazovanja znaju da je ovo što govorim tačno. Ne govorim o privatnim, ne govorim o državnim, govorim o visokoškolskim ustanovama. Tu Nacionalni savet ima veliku ulogu da u stvari primeni, implementira Bolonjsku deklaraciju, da zadrži vrednosti onoga što čini obrazovni sistem Srbije, a da eliminiše ono što je loše, i da to naravno bude u interesu Srbije i da zadovoljava potrebe studenata. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Javljam se po odredbama Poslovnika, čl. 225, 104, 103. i 100. Gospodin Gavrilović je pomenuo neke stvari vezane za stavove DS-a i njihovu borbu protiv korupcije. Gospodin Gavrilović govori ono u šta veruje. Međutim, činjenice su potpuno drugačije i poražavajuće i to treba pomenuti i preko ovih stvari se objektivno ne može preći.
Naime, niko pametan ne može sporiti, kolege narodni poslanici, da je korupcije bilo u Srbiji i devedesetih godina, kao što je bilo i pre i posle devedesetih. Činjenica je da je do erupcije korupcije došlo u Srbiji posle 2000. godine, odnosno 2001. godine, kada je Vlada DOS-a preuzela upravljanje Srbijom. To nije samo stav socijalista, to je stav i onih ljudi iz DOS-a koji su svi zajedno vodili kampanju.
Molim vas da mi stvorite uslove za rad.
(Predsedavajući: Molim vas, malo pažnje. Izvolite, gospodine Obradoviću.)
Tu priču o duvanu i švercu smo slušali već godinama, ali ima jedna stvar koja potpuno otvara ovu priču do kraja. Za zaboravne i one koji nisu bili u Narodnoj skupštini Republike Srbije ili su prespavali taj jedan period, DSS je pre nekoliko godina pokrenula inicijativu u ovoj skupštini da se formira anketni odbor radi utvrđivanja svih činjenica vezanih za šverc duvana devedesetih godina. Moram vam reći da je tu inicijativu podržala poslanička grupa SPS i poslanička grupa SRS, svi ostali nisu hteli. Sami prosudite koji su motivi za to.
Što se tiče Smedereva, možete vi, gospodine Gavriloviću, ovo proglašavati poslom veka, to je vaše pravo, ali je činjenica da je "Sartid" prodat za 23 miliona dolara, a Ekonomski institut je utvrdio 55. Činjenica je da je izuzet iz nadležnosti Privrednog suda u Smederevu i da je prebačen u Privredni sud u Beogradu. Činjenica je da se išlo neposredno da bi se eliminisali svi ostali kupci. Činjenica je da je oprošten dug od 583 miliona do milijardu i 700 miliona. Činjenica je da je dva puta manja železara u Ukrajini prodata šest puta skuplje. Činjenica je da je ambasador u Americi rekao da 10 miliona dolara stoji negde.
To su, gospodine Gavriloviću, pitanja na koja vi morate odgovoriti pre ili kasnije. Činjenica je da su obe vlade 2003. godine bile umešane u taj posao, i ministar za privredu i privatizaciju, i šef kabineta, i njegov kum koji je bio predsednik Upravnog odbora. To su činjenice.
Ako ne verujete meni, pročitajte izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji ste vi osnovali, pa onda izađite i pričajte o Smederevu kao poslu decenije. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući. Moram reći, u ime poslaničke grupe SPS, da potpuno razumemo ovu bujicu ružnih reči koje je prozborila gospođa Kolundžija. Razumemo, jer kad neko menja stranke onda mora i sebi i drugima da dokaže da je ranije bio u zabludi, a da je sada mnogo bolji, da je, kako bi narod rekao, veći katolik od Pape.

Bilo bi pošteno, bez obzira što se ja sa tim ne slažem, govoriti o devedesetim godinama i kao o godinama kada su uvedene sankcije UN, nepravedno, znate, kada je bio građanski rat u okruženju, kada smo primili milion izbeglica, kada nas je NATO bombardovao i kada su se nekadašnji pripadnici opozicije, sadašnje vlasti, teško zlopatili u to teško vreme. Morali su jadni da idu po drugim zemljama širom sveta i da govore ružno o svojoj zemlji, da je opanjkavaju, da govore neistine. Morali su čak da primaju pare za to, jadni oni. Morali su da primaju pare.

Malo im je bilo i to, nego su u vreme bombardovanja tražili da se nastavi bombardovanje. Držali su predavanje po Nemačkoj da bi opravdali agresiju NATO-a na svoju zemlju. Jesu. To je objavio NIN 18. marta 2003. godine i niko od vas to nije smeo ovde da demantuje kada sam rekao - držali ste predavanje o agresiji NATO-a, da treba Srbiju još bombardovati, malo je, Milošević i srpski narod je zaslužio, treba ga još bombardovati. Jadnici, šta ćete, dočepali se vlasti i napunili džepove.

Teško je, gospodine Vujadinoviću, govoriti o činjenicama. To ste potpuno u pravu.

Postavio sam šest direktnih pitanja, izneo činjenice. Odgovorite na činjenice pa recite - devedesetih godina je bilo tako, to i to, penzija je bila 85% prosečnog ličnog dohotka, a sada je 53. Recite zašto je tako u ovo demokratsko vreme. Ne zaboravite, sad je 2007. godina i nema sankcija, nema izolacije, nema agresije i nema svega onoga što se zbivalo devedesetih godina.

Gospođo Kolundžija, pitajte svog predsednika, gospodina Tadića, koji je to dokument na kome mi zasnivamo svoje stavove vezane za sudbinu Kosova i Metohije. Pa kad dobijete taj odgovor, ako imate imalo hrabrosti, izađite i recite - jeste, gospodo poslanici, to je Rezolucija 1244, o kojoj smo mi govorili tako loše.

Pokušajte sa njim da utvrdite da li je to u tom trenutku bilo loše ili nije, pa izađite i recite nam. Hvala.

Gospodine Albijaniću, sticajem okolnosti se vama obraćam, mada vi niste dežurna adresa za ovu današnju priču. Predsednika Skupštine danas ovde nema, a on ima svoj i te kako  veliki deo odgovornosti vezano za stanje u lokalnoj samoupravi. Kolege u SRS su pomenule neke od primera lošeg stanja u lokalnoj samoupravi,  jednostavno, ćutanje Vlade Republike Srbije i drugih nadležnih lica, kažem ''lica'' jer predsednik Narodne skupštine ima određene obaveze vezano za stanje u lokalnoj samoupravi. Ne mogu a da ne pomenem nešto o čemu sam ranije govorio. Bilo bi dobro da Odbor za lokalnu samoupravu kao telo Narodne skupštine Republike Srbije svoju informaciju u lokalnoj samoupravi proširi sa još nekim pitanjima.
Naime, vas, gospodine Albijaniću, molim da prenesete predsedniku Narodne skupštine, gospodinu Oliveru Duliću, pitanje – šta čeka, što ne raspisuje izbore za odbornike jedinica lokalne samouprave u kojima je uvedeno vanredno stanje?
Naime, nije samo Srbija u vanrednom stanju zbog toga što ne postoji Ustavni sud, nego je Srbija u vanrednom stanju, kolege poslanici, zbog toga što u 10 opština Republike Srbije, barem u onoliko za koliko ja znam, a to je oko 900 hiljada stanovnika, odnosno u nekim od tih opština skoro više od godinu dana grupe ljudi, ne mogu drugačije da ih nazovem, koje čine privremene organe, terorišu lokalnu samoupravu i samo partijske interese realizuju na nivou lokalne samouprave.
Ti privremeni organi, gospodine Albijaniću, formirani su suprotno odredbama Ustava Republike Srbije, koji govori o tome da privremena veća moraju da budu primerena stranačkoj i nacionalnoj strukturu skupština opština. Srbija mora da zna da u tih 10 opština postoji vanredno stanje. Vlada prenebregava tu činjenicu, ćuti da sama krši Ustav. Ustavnog suda nema da to konstatuje, a gospodin Dulić svojim ćutanjem i nepreduzimanjem odgovarajućih mera je saučesnik u toj suštinski kriminalnoj radnji.
Ovo što se juče zbilo u Skupštini grada Beograda, imenovanje zamenikovog zamenika, da zamenjuje, stvarno je sramota i govori o jednoj zloupotrebi Zakona o lokalnoj samoupravi da bi se zadovoljili neki partijski interesi. To nije samo u Beogradu, tako je u Užicu, u Valjevu, u Velikom Gradištu, u Smederevu, u Smederevskoj Palanci, u Leskovcu, tako je i u još jednom broju opština Republike Srbije, gde vladajuća koalicija deli lokalnu samoupravu po stranačkom interesu.
Mislim da je sramota što takva situacija postoji u Srbiji i da je pravi način da se tome stane na put – izbori i naravno poštovanje Ustava. Od onoga ko krši Ustav ne možemo očekivati da poštuje Ustav.
To je Vlada Republike Srbije, ali nažalost i drugi ljudi u toj vladajućoj koaliciji apsolutno ne poštuju odredbe Ustava Republike Srbije.
Gospodine Albijaniću, pošto zamenjujete predsednika na mestu predsedavajućeg, tražim od vas da mu prenesete ovu informaciju da bi jednostavno to vanredno stanje na nivou lokalne samouprave suzbili i dali građanima Republike Srbije mogućnost da sami biraju svoje predstavnike. Hvala vam.
(Dragan Todorović: Replika.)

Gospodine Albijaniću, kao predsedavajući Narodne skupštine Republike Srbije prekršili ste odredbe Poslovnika, i to čl. 96. i 104. Molio bih vas u ime poslaničke grupe SPS, od sada pa ubuduće, kada predsedavate sednicama Narodne skupštine Republike Srbije i kada imate potrebu da date neki komentar u odnosu na zbivanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da lepo prepustite mesto predsedavajućeg nekom od svojih kolega, pa onda izađite za govornicu pa recite šta god mislite da treba. Nemojte nam sa mesta predsedavajućeg, zloupotrebljavajući posao predsedavajućeg, davati neke lekcije i isticati moralne sudove i držati nam predavanja o tome kako bi Skupština, odnosno poslanici trebalo da rade i da se ponašaju.
Prigovorili ste poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije koji se javljaju želeći da ukažu na stanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u jednom pokušaju, definitivno, da kažem, da se izvrši manipulacija Narodnom skupštinom Republike Srbije da se prikrije činjenica da ministri nisu u mogućnosti da dođu i da učestvuju u radu Narodne skupštine Republike Srbije. Želeli ste to da sakrijete.
Dali ste jedan komentar o novcu poreskih obveznika koji se troši, a vi eto, brinete o tome. To govorite kao član vladajuće koalicije u trenutku kada niko živi u Srbiji ne zna kako se troše sredstva iz budžeta Republike Srbije, a sami znate koliko je novca i niko živ ne zna, evo pitajte Savet za borbu protiv korupcije, to bi trebalo da raspravljamo, pa će vam oni reći da li znaju, primera radi, kao neko ko je stručno savetodavno telo Vlade Republike Srbije, kako se novac troši.
Nemojte da nam pričate o trošenju novca, ali ako pričate, izađite ovde pa nam dajte neki konkretan primer, kada imamo takvu Vladu i Skupštinu koja zbog dogovora o strukturi Državne revizorske institucije tri nedelje posle godišnjih odmora nije sazvala ovu skupštinu. Vi nam pričate o trošenju novca. Kog novca? Znate da Srbiju najskuplje košta loš rad Vlade i ponašanje članova vladajuće koalicije. Zašto o tome ne progovorite? Zašto ne govorite o drugim stvarima koje se dešavaju u Srbiji, koje su apsolutno loše? Da li se zna kako se troše novci iz Nacionalnog investicionog plana, kako se troše novci ostalih sredstava kojima raspolažu ministarstva?
Zašto ne kažete kako se spajaju tačke koje nemaju blage veze, kako se povlače tačke sa dnevnog reda koje su uvrštene u dnevni red? Koji su to razlozi, zašto nam to ne objasnite kao predsedavajući u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Objasnite nam zašto je povučena tačka 18). To nam objasnite, zašto Narodna skupština o tome ne raspravlja, ali ako želite da zloupotrebite funkciju predsedavajućeg, onda to nije pošteno ni prema nama poslanicima. Vi nažalost imate utisak, imam utisak da posedujete neke osobine koje nisu premerene predsedavajućem.
Podsećam narodne poslanike da je isti predsedavajući zloupotrebio odlazak poslanika sa jedne sednice Narodne skupštine Republike Srbije i prozivao je poslanike koji uopšte nisu bili prisutni u sali. To govori o jednom modelu koji je apsolutno neprimeren predsedavajućem. Sramota je tako da se ponašate.
Izađite za ovu govornicu i recite šta imate, ali nemojte da dajete paušalne ocene o radu narodnih poslanika ili da vi iskazujete brigu o trošenju novca poreskih obveznika. Ako imate nešto konkretno, izvolite, recite. Hvala vam.

 Kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je jako velika šteta što ovih nekoliko tačaka raspravljamo u okviru objedinjene rasprave, kao jednu zajedničku tačku dnevnog reda, s obzirom na to da je reč o pitanjima koja ponaosob imaju apsolutno svoj značaj.
Kada se pogleda šta je na dnevnom redu vidi se da stvarno nema ničega zajedničkog, već vreme od pet sati koje će poslanici iskoristiti da bi pokušali da kažu nešto o ovim zakonima.
Videli ste u tekstu ovog zakona, predstavnici Vlade su različiti ljudi, a mislim da je skupštinska većina ovakvim ponašanjem dovela i gospodina Ljajića, kao ministra za rad i socijalna pitanja i čoveka koji je jedini večeras ovde prisutan, u jednu nezgodnu situaciju da, možda revoltiran ponašanjem svojih kolega, ne kaže ništa o zakonu koji apsolutno zaslužuje da bude pomenut i služi da bude afirmisan.
Govorim ne stručno. Mislim da je ovaj zakon kojim se utvrđuje Sporazum između Srbije i Crne Gore o socijalnom osiguranju nešto što apsolutno treba pozdraviti, jer je pokušaj da se između Srbije i Crne Gore poprave one stvari kada je prestala da postoji zajednička država. Mislim da je jako dobro što ćemo mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojiti ovaj zakon, odnosno potvrditi Sporazum između Srbije i Crne Gore, jer će se rešiti veliki broj pitanja, koji i te kako tangira građane i jedne i druge države.
U stvari, vidi se u sadržini zakona da su mnogobrojna pitanja vezana za bolesti, materinstvo, starost, invalidnost, smrt, povrede na radu, profesionalne bolesti, nezaposlenost, što znači ceo jedan korpus pitanja. To je nešto što je ministar trebalo da afirmiše.
Gospodine ministre, morate izaći, ne morate vi mene poslušati, ali je red zbog građana Srbije da izađete i da kažete na kraju nešto o ovom svom zakonu, ako niste spremni da govorite o zakonima koji su imale vaše kolege. Ovo govorim zato što smatram da je Vlada Republike Srbije uradila dobru stvar, kao što je uradila i sa Zakonom o državljanstvu. To je dobra stvar i to treba afirmisati, jer je dobra i za građane Republike Srbije i za građane Republike Crne Gore.
Kažem još jednom, on popravlja stvari učinjene onog trenutka kada je jedna defektna politika, da kažem, uzrokovala da dođe do prekida, odnosno do prestanka postojanja zajedničke države. Da ne ulazimo u to pitanje zašto referendum i zašto samostalna država, u odnosu na činjenicu da su se Srbija i Crna Gora u 19. i 20. veku uvek pomagale, uvek bile zajedno, uvek činile sve što je bilo moguće da pomognu jedna drugoj u različitim pitanjima u kojima su se nalazile.
Mislim da od ovog gotovo seta pitanja, pitanje korupcije zaslužuje da bude posebno pomenuto. Ovde imamo dva zakona koji se odnose na korupciju. Mislim da je po tom pitanju potrebno reći nekoliko stvari. Pre svega, mi od 2000. godine pa naovamo ili od 2001. godine pa naovamo donosimo određene zakone, formiramo komisije, odbore, postoje određene izjave, usvajaju se rezolucije i tako dalje, sve vezano za borbu države protiv korupcije, a rezultata nema.
Naime, videli smo da su različite nevladine organizacije koje ispituju, istražuju, utvrđuju stepen korupcije u Srbiji, da tako kažem, da su depresivne u pogledu rezultata, jer pokazuje da korupcije u Srbiji ima. Nažalost, sve ovo što se radi ne daje određene rezultate. To je, po nama iz SPS, iz jednog vrlo prostog razloga, da se sve ono što se usvoji u pogledu zakona ili kao međunarodni dokument koji postaje sastavni deo unutrašnjeg prava, nažalost, ne sprovodi. Kada se nešto ne sprovodi, nema ni sankcija, onda naravno stvara se plodno tle za bujanje korupcije.
Da ne pominjem, a po meni vrlo važnu činjenicu, to je državno i društveno pitanje, potpuno je srušen jedan sistem vrednosti. U stvari, afirmacijom loših stvari kod sistema vrednosti ljudi se podstiču da prekim putem, na indirektan način, koruptivnim radnjama dođu do imovine i do jednog društvenog statusa.
Ovo govorim ne stručno, jer mislim da je situacija u društvu loša i nažalost ne pruža dovoljno osnova da bi borba protiv korupcije bila efikasna. Pomenuo sam da se formiraju saveti, komisije i druga tela koja se bore protiv korupcije, a rezultata nema.
Svi znamo, nadam se, da je država, Vlada Republike Srbije formirala Savet za borbu protiv korupcije kao stručno savetodavno telo i da taj savet radi nekoliko godina. Zainteresovani mogu da se upoznaju sa radom Saveta. Bilo je nekoliko publikacija koje su izdali putem internata, putem zajedničkih skupova koje održavaju, bilo sa predstavnicima drugih država koje afirmišu borbu protiv korupcije, bilo sa drugim nevladinim organizacijama, i oni prezentuju mnogo toga u borbi protiv korupcije. Očigledno da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, u Vladi Republike Srbije.
Da ne bi bilo iznenađenja, u ruci držim Izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, Izveštaj o radu za 2006. godinu, pa ću ovu svoju tezu, da nemaju pravog saradnika u onome ko ih je formirao, potvrditi i u onome što su članovi Saveta napisali, vezano za odnose sa Vladom Republike Srbije.
Na strani 2. govore, s obzirom na to da je Vlada usvojila Predlog zakona o agencijskoj borbi protiv korupcije u oktobru 2006. godine, da Savet ne poseduje informaciju da li je Vlada razmatrala predloge zakona, ali, kako tvrdi Savet, Vlada nije uvažila preporuke Saveta. Onda, kada je reč o analizi Zakona o sprečavanju pranja novca i Zakona o državnoj revizorskoj instituciji, Savet je ukazao na nedostatke ova dva zakona, naravno, sa stanovišta borbe protiv korupcije. Međutim, nisu dobili povratnu informaciju da li je Vlada uopšte razmatrala analizu Saveta.
Dalje, kada je govorila o pitanjima korupcije, Vlada Republike Srbije je odbila da pozove Savet na svoju sednicu, kada su se razmatrala neka pitanja iz oblasti korupcije. Kada su se članovi Saveta dogovorili i javno uputili poziv Vladi Republike Srbije da budu pozvani na sastanak, iz Kabineta predsednika Vlade nisu dobili nikakav poziv za sastanak.
Opet moram da citiram jer je zanimljivo, na 10-ak stranica Savet, osam ili devet puta, tvrdi da nemaju informaciju da je Vlada razmatrala pitanja koja su važna za pitanja korupcije ili nisu dobili tražene informacije ili im, jednostavno, nije bilo omogućeno da dođu i u neposrednom razgovoru utvrde šta je problem, zašto Vlada ignoriše Savet za borbu protiv korupcije.
Sada kad imate činjenicu da je Vlada formirala Savet, a ignoriše rad tog saveta, ignoriše predloge tog saveta, ignoriše neke druge aktivnosti tog saveta, moguće je izvući dva logična zaključka – ili Savet ne radi šta treba, i treba ga raspustiti, ili ljudi u Savetu nisu dorasli poslu koji im je poveren, pa treba izabrati druge ili je Savet tu strano telo, Vlada radi svoj posao ili u Srbiji korupcije nema. A ima je, iako je moguć i taj zaključak. Međutim, kako u Srbiji tvrde da ima korupcije, onda nešto nije logično.
Čini mi se da postojanje i Saveta i Vlade koja ignoriše rad Saveta ne služi dobro u sprečavanju korupcije u Republici Srbiji i tu se objektivno moraju preduzeti neke mere. Kakve mere će preduzeti Vlada Republike Srbije, ne znam, ali mi poslanici SPS mislim da moramo dići glas protiv takvog stanja, javno govoriti o slučajevima korupcije, da bi izazvali Vladu i druge državne organe da svako u okviru svojih ovlašćena i nadležnosti reaguje.
Od 2000. godine pa naovamo bilo je mnogo slučajeva korupcije. Naravno bilo ih je i '90-ih godina, a nažalost, kako je pomenuo moj kolega Mihajlović, za razliku od 90-ih godina, s obzirom na sankcije, izolaciju, građanski rat, milion izbeglica, agresiju na našu zemlju, mimo onoga što postoji u samim ljudima, sklonim, ne svi, nego određeni, ka korupciji, postoje i neki objektivni uslovi koji su doveli do korupcije. Posle 2000. godine, formalno, na rečima, to pitanje nije trebalo da bude predmet dnevnog reda ni poslanika. Međutim, bilo je drugačije i od 2000. godine naovamo u Srbiji je bilo nebrojeno slučajeva korupcije u različitim oblastima.
Ne mogu večeras, po ko zna koji put da preskočim, ovo radim već nekoliko godina, da ne pomenem primer privatizacije ''Sartida'', kao najveći primer korupcije u Srbiji.
Poštovani poslanici, građani Srbije, sve dok država Srbija ne učini nešto po pitanju privatizacije ''Sartida'' neće biti u ovoj zemlji i u ovoj državi Srbiji jednog čoveka koji će moći javno da kaže da korupcija ne postoji ili da je korupcija suzbijena.
Moram da pomenem, citirajući i odredbe, odnosno tekst Saveta za borbu protiv korupcije, za one koji to ne znaju, da je ''Sartid'' neposrednom pogodbom prodat za 23.000.000 dolara, sam ''Sartid'' za 21,3, hvala kolega Todoroviću, a ovih ostalih pet preduzeća, 1,7, što znači ukupno 23.000.000 dolara.
Ekonomski institut u Beogradu je procenio vrednost samo investiranog kapitala matičnog preduzeća ''Sartid'' na 57.645. 000 dolara, da je kupac ''Sartida'' američka kompanija U.S. ''Steel'', da je oprošteno da preuzme obaveze koje su postojale kod ''Sartida'' prema trećim licima, da se pominje suma do čak 1.700.000.000. Neki podaci govore da je reč o sumi od 583.000.000 dolara, ali se pominje i suma od 1.700.000.000 dolara.
Sada, gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, imamo slučajeve ukazivanja na korupciju, ljudi se privode sili zakona zbog različitih suma, moram to da pomenem, spominju se različite vrste mafija, a imamo primer gde se kupcu oprosti od 583.000.000 do 1.700.000.000 dolara i nikom ništa. Ta suma je oproštena kupcu i prebačena na teret građana Republike Srbije, koji će to vraćati. Nemojte da iko ima primisli da ovo neće biti vraćeno onima koji taj novac potražuju.
To će se vratiti iz budžeta Republike Srbije i vratiće se preko leđa građana Republike Srbije, jer oni će to morati da plate pre ili kasnije.
Ima mnogo pitanja vezano za prodaju ''Sartida'' koja su u celom ovom periodu, od te prodaje do danas, ostala otvorena. Kako je moguće da taj jedan slučaj uterivanja preduzeća ''Sartid'' u stečaj bude izuzet iz nadležnosti jednog privrednog suda, pa prebačeno u drugi privredni sud? Kako je moguće da se u toku od nekoliko dana ili u toku jednog dana donosi nekoliko odluka koje su bile relevantne za rešavanje sudbine ''Sartida''.
Kako je moguće da čelni ljudi Vlade Republike Srbije, nemam nameru da prozivam bilo koga poimenice, ali ako nekog interesuje, može u ovom izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije da pročita ko je u Vladi Republike Srbije, govorim o Vladi 2003. godine, da ne bi bilo nedoumica na koga se odnosi, i šta činio da bi ''Sartid'' bio prodat neposrednom pogodbom.
Zanimljivo je napomenuti, pošto su se tada pojavila i neka druga dokumenta vezano za prodaju ''Sartida'', postoji jedan dokument koji potvrđuje da je tu bilo mnogo sumnjivih stvari, pa se pominje da je naš ambasador u Americi, gospodin Ivan Vujačić, pred američkim zvaničnicima rekao – ''Sartid'' je kupio američki U.S. ''Steel'' za 33.000.000 dolara.
Nije sada 23 nego 33.000.000 dolara, od kojih 23.000.000 u gotovini, šest miliona za provizije, transakcijske takse, a četiri miliona dolara za zbrinjavanje zaposlenih. Ovu izjavu ambasadora državne zajednice SCG preneli su neki američki mediji. Ona nikad nije javno negirana, nije opovrgnuta i ona kao takva stoji.
Ali, postavlja se jedno logično pitanje – koji je to posao i kolika je suma tog ukupnog posla da bi neko dobio proviziju 6.000.000 dolara, jer autor ovog teksta, koji citira izjavu gospodina ambasadora, kaže: bankarska provizija za plaćanje iznosa preko 10.000.000 dolara iznosi 0,5 ili 165.000 dolara. Znači, ovde je reč o sumi od preko 500.000.000 dolara, da bi se dobila provizija od 6.000.000 dolara.
Ovo pitanje ''Sartida'' jeste nešto što apsolutno ostavlja jedan loš ukus kod građana Republike Srbije i govori da korupcije ima, i da država još uvek nije sposobna da reši pitanje korupcije. Kada je ''Sartid'' prodat, potrebno je to reći, javili su se i drugi zainteresovani kupci koji su javno protestovali.
Sa nemačke strane su reagovali i njihov ministar za privredu i tadašnji ambasador Nemačke u Srbiji, gospodin Leo Berger, ali su to ostala samo reagovanja, ili je u tišini, daleko van očiju javnosti, postignut neki dogovor sa Nemcima, šta će dobiti kao kompenzaciju, da ne potežu dalje javno pitanje privatizacije ''Sartida''.
Nesporno je da je slučaj ''Sartida'' do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji, a da taj slučaj nije usamljen, govori i ovaj izveštaj Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije za 2006. godinu, kada kaže da od predstavki građana koje su upućene Savetu ta privatizacija, nesporno, ubedljivo drži prvo mesto i da je 115 predstavki vezano za tu privatizaciju.
Pitanje ''Sartida'' je nešto što se mora rešiti pre ili kasnije, ili se može desiti ono što se dešava do sada, da Savet iznosi te podatke, neki od nas narodnih poslanika to pričamo, tužilaštvo ćuti, nema dovoljno dokaza, kao Haški tribunal kada je bombardovana naša zemlja 1999. godine. Sve je transparentno, sve se vidi, samo oni koji treba da reaguju o tome nemaju nikakva saznanja, niti mogu da prikupe neposredne dokaze. U ovoj knjizi se pominje sijaset dokaza ili stvari koje mogu služiti kao dokaz i mogu poslužiti kao osnov za pokretanje određenog postupka.
Pored ''Sartida'', mora se pomenuti i pitanje javnih nabavki. Proteklih godina je bio jako veliki broj nabavki koje su bile urađene na način da su apsolutno ostavljale sumnju da je u pitanju bila korupcija. Moram pomenuti, pre par godina, znate i sami, bila je formirana jedna komisija koja je trebalo da se bavi predstavkama po pitanju javnih nabavki i da je tada stiglo oko 800 žalbi. Reč je o tenderima javne nabavke. Bilo je oko 800 žalbi i nijedna nije razmatrana u navedenom periodu.
Takođe, moram da pomenem, ono što pominju i predstavnici Saveta za borbu protiv korupcije, da uopšte ne postoji kontrola trošenja novca na svim nivoima, od nivoa države, do lokalnog nivoa, niko živi ne zna kako se troši novac. Inače, nije nepoznato da su mnoge lokalne samouprave iz daleka probile ona utvrđena sredstva, zadužile se itd, a na šta se troše novci, to je tek posebno pitanje. Nebrojano puta različiti poslanici iz različitih poslaničkih grupa su ukazali Narodnoj skupštini Republike Srbije na primere da jedan ministar odredi nekoj opštini ili manifestaciji ogromnu sumu novca, po samo njemu poznatom kriterijumu, i uvek ima odgovarajuće obrazloženje.
Da završim, korupcije u Srbiji nesporno ima. Dobro je da mi donesemo, da prihvatimo ove međunarodne konvencije i preporuke, ali dosadašnje iskustvo pokazuje, bar kako mi poslanici SPS cenimo, da će prihvatanje tih međunarodnih dokumenata, konvencije i preporuka, nažalost, i dalje ostati samo mrtvo slovo na papiru. Zašto? Očigledno je da se ovde kupuje vreme dok se ne završi proces privatizacije, dok sva ta imovina ne postane deo privatnika, oni koji su proteklih nekoliko godina debelo napunili džepove, a onda tu već neće biti moguće učiniti ništa, jer pogledajte ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Obradoviću.)
..završavam, stalno se donose zakoni, a rezultata nema.
Na samom kraju, potpuno sam ubeđen, koliko god mi glasali za ovakve zakone, svi mi, rezultata neće biti, jer postoje dva paralelna sveta u ovoj Srbiji. Jedan je svet u kome žive predstavnici Vlade Republike Srbije, svet dobrih plata i lagodnog života, i ovaj drugi svet u kome živi većina običnih građana, kojima je vrlo teško i koji jedini lek za svoju dušu nalaze u činjenici da se mogu obratiti Narodnoj skupštini Republike Srbije ili poslanicima, da pokušaju da ukažu na anomalije koje treba sprečiti ako se želi Srbiji bolje. Hvala vam. (Aplauz.)

Hvala, gospodine predsedavajući.
Javljam se po odredbama Poslovnika, čl. 225, 226.
Želeo bih, kao i moje prethodne kolege narodni poslanici, iako smo iz različitih poslaničkih grupa, izrazili smo dijametralno suprotne političke stavove, da u ime SPS-a izrazim protest protiv ovakvog ponašanja čoveka koji se nalazi na čelu institucije koja se zove Javni servis, jer on to nije.
On nije javni servis građana Republike Srbije, on je postao javni servis grupe ljudi u Radio-televiziji Srbije.
Potpuno sam uveren da je tako i to mogu da dokažem na sijaset primera. Mene uopšte ne čudi način rada Javnog servisa, ali me čudi ponašanje tih ljudi da mogu javno to da kažu.
Evo, otvoreno pozivam gospodina Tijanića, koji je to izjavio, da kaže čime to deo socijalista, pored ostalih kolega, danima teroriše javnost. Neka kaže - to, to i to, ako išta od onoga što smo govorili nije smisleno, ako ima išta što nije u interesu građana Republike Srbije i države Srbije. A ja vam kažem, opet, s druge strane, oni terorišu javnost i sprovode veoma parcijalne i ko zna čije interese.
Evo, uzeću jedan primer. Osma sednica CK SK Srbije, obeležavanje 20 godina od sednice. Imate žive učesnike i imate nastavljače tih ideja, bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripadaju.
Javni servis zakaže emisiju i zovne gospodina Popova, koji sa tim nema nikakve veze, zovne novinara "Vremena", znamo šta on o ideji levice misli, i zovne istoričara koji ima svoj sud. Gost koji se uključuje u emisiju, bivši predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava, Žarko Puhovski iz Zagreba, treba da daje ocenu o tome. Ako se želela objektivna informacija, ima živih svedoka, bez obzira kome pripadaju, pa neka oni kažu šta hoće.
Tih dana je, inače, da znate, kolege poslanici, napravljeno nekoliko naučnih skupova. Jedan su pravili socijalisti, drugi je pravio Savremeni institut za istoriju, treći su pravili neki treći, znači, bilo je puno vrlo relevantnih učesnika koji su mogli to da kažu, ali, kažu - uređivačka politika je takva.
E, pa, neka se pozabavi Tijanić uređivačkom politikom, pa neka kaže da li Srbiji treba takva uređivačka politika i da li je to javni servis. Bez uvrede. Ja sam naveo jedan primer, a da ne pričam da su u proteklom periodu gosti tih emisija bili ljudi koji su govorili o skupštinskim temama a da nisu politički predstavljeni u ovoj skupštini. O skupštinskim temama, ne o temama koje imaju neki drugi značaj.
Stvarno je sramota da se vodi hajka protiv Narodne skupštine Republike Srbije, jer to, suštinski, jeste hajka i protiv određenih poslaničkih grupa, sa tvrdnjom da oni terorišu javnost. Neka Javni servis kaže u čemu se sastoji taj teror, pa da saznamo, jer mi smo potpuno ubeđeni da radimo jedan posao u skladu s Poslovnikom i da samo činimo korist građanima Republike Srbije i države Srbije. Hvala vam.