Znam, gospodine Albijaniću, samo polako.
Ima tamo jedna stavka koja govori – nagrade, koja iznosi 1.600.000.000. Kada sam pitao prisutne zašto ova stavka 1.600.000.000, rekli su to je RIK, birački odbori. Rekao sam – u redu, ali dajte onda da to saopštimo javnosti tako da je to novac za RIK i za nagrade, jer izvinite, tamo piše – nagrade narodnim poslanicima. Građani Republike Srbije, ako čitaju u dokumentu onako kako piše, a to nas je još Vuk naučio, reći će: oni sami sebe nagrađuju. Ovo govorim zato što ovaj dokument ima puno pozicija koje se ne mogu objasniti, ako predlagač nije tu i sa tim ću završiti.
Predlagač nije tu. Uz poštovanje prema gospodinu ministru i bez uvrede za gospodina ministra, mnogi ministri su pre bili daleko aktivniji vezano za odbranu budžeta i pre 2000. godine i posle 2000. godine. Znači, stranačko tu nije.
Mislim da je loše što ministar dva dana nije izašao za ovu govornicu da odgovori na mnogobrojna pitanja kolega poslanika. Ovakav izlazak sada na kraju dnevnog reda nije fer, jer ostaće zadnja njegova reč, a bilo bi zanimljivo čuti u dalekom dijalogu sa kolegama poslanicima da se odgovori na pojedina pitanja, pa da se kaže –O.K. stavke su takve i takve, možda je ovako, možda je onako.
Ipak će ostati vaša zadnja reč, to nije sporno, vi imate pravo i po ovom poslovniku, ali će mediji samo preneti ono što vi kažete, neće preneti nijednu reč od onoga što smo čuli.
Jer, primera radi, čuli smo juče od kolega iz SPS-a, i kolege Mašića i kolege Nikolića, različita stranačka pripadnost, čuli smo mnoge važne podatke o strukturi pojedinih delova ovog budžeta, Agrarnog budžeta i tako dalje. Nije korektno, ni odnos prema Narodnoj skupštini Republike Srbije, da Vlade ovde nema. Pokojni Mirko Marjanović, predsednik Vlade, sedeo je ovde, i sedeli su ministri, pa su branili pozicije budžeta i govorili o budžetu i o stavkama ministarstva koja oni predstavljaju.
Mi ovde imamo jednu situaciju da su neki ministri došli, malo su se ispričali između sebe, ali niko nije izašao za ovu govornicu da kaže – slušajte ljudi, taj podatak koji ste izneli nije tačan ili je tačan i odbranili budžet. Oni predstavljaju ovde Vladu.
Mi ovde razgovaramo sa Vladom, ali nažalost činjenica je da je samo jedan ministar prisutan sve vreme, a i taj nije po mišljenju nas socijalista na adekvatan način zastupao stav Vlade, niti ispoštovao kolege narodne poslanike.
Mislim da je vrlo loše što ostali ministri nisu bili tu, a pogotovo loše što oni koji su dolazili, bilo ih je 4 - 5, nisu izašli za ovu govornicu i rekli nešto.
Nisam stigao da kažem ništa o svega šest amandmana, koje smo podneli, vezano ne samo za zakon o budžetu, nego i za druge zakone. To pravo ćemo iskoristiti po Poslovniku kada dođe vreme, ali mislim da je ovo trebalo reći, zato što je ovo, ponavljam i time završavam, najvažniji zakon za državu. Pokazuje filozofiju rada Vlade, način trošenja, odnosno ubiranja sredstava, kako će Vlada poslovati, da li će država biti solventna ili ne, pokazuje kako će građani Republike Srbije u onom delu gde Vlada ima svoj deo odgovornosti raditi. U svakom slučaju, mi poslanici SPS mislimo da ovaj dokument nije dobar, nismo čuli dobra objašnjenja.
Mislimo da Skupština nije uvažena od strane ministara, od strane Vlade, da su mnoga pitanja ostala apsolutno nedorečena i, bez uvreda po gospodina ministra, neće on moći u svom izlaganju, koliko god se trudio, ili vremena potrošio, da nadoknadi ono što smo proteklih dana čuli.
Bilo bi zanimljivo, kamo sreće da smo čuli ne samo njega, nego i druge, u svakom slučaju za nas to nije dovoljan razlog ni ono što piše, ni ono što smo čuli, a nažalost nismo mnogo čuli, samo od predsednika skupštinske većine, ne od ministra, da bismo mogli podržati ovaj predlog zakona i mi poslanici SPS ćemo glasati protiv Predloga zakona o budžetu za drugu polovinu 2007. godine.

Nema potrebe da gospodin Albijanić objašnjava stvar, tu smo mi Obradovići da objasnimo. Način na koji je gospodin Đurić ovo rekao odmah nakon mog izlaganja, mogao se steći utisak da on svoju primedbu ima na ono što sam eventualno ja rekao, pošto nije pominjao ime, samo prezime, a ima nas dva Obradovića u Skupštini, gospodine, Rade i ja. Sad vidimo da se to ne odnosi na ono što sam ja govorio nego što je govorio gospodin Rade Obradović i on će sigurno reći šta o tome misli.
Koristim pravo na Poslovnik i ono što je pomenula koleginica iz DSS, mislim da bi bilo dobro, ne mene radi, na kraju krajeva, ovo sve gleda javnost Srbije, da pogledate, koleginice, kako su neki vaši poslanici juče govorili, kako su branili budžet i koliko je poslanika bilo u sali tokom cele ove dvodnevne rasprave o budžetu, pa ćete videti da sam apsolutno u pravu i da je kod pojedinih vaših kolega postojala jedna mimikrija – svi su za budžet, ali pojedine odrednice budžeta su takve i takve ili, trebalo bi za 2008. godinu da uradimo to i to. Pravo svakog poslanika je da nađe način na koji će govoriti. Ja sam to pročitao na taj način i kažem to i vama i drugima, jer mislim da sam u pravu.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poslanička grupa SPS neće podržati predložene kandidate za građanskog branioca i za poverenika za informacije, jer smo ubeđenja da su oba kandidata rezultat jedne trgovine koja je napravljena unutar skupštinske većine. Ovo govorim ne slučajno. Zanimljivo je da su ova dva predloga išla u paketu, o njima se, odnosno o predlozima zakona se raspravljalo u isto vreme.
Evo dva kadrovska predloga u isto vreme, sednice odbora su održane u isto vreme. Za one koji nisu upućeni u rad Skupštine, odnosno odbora, moram reći da su sednice Odbora za ustavna pitanja i sednice Odbora za informacije održane u razmaku od sat i nešto vremena, da se čekalo da pojedini predstavnici skupštinske većine dođu i predlože kandidata.
Otprilike, bilo je da vidimo kako će proći jedan, odnosno drugi predlog da ne bi jedni druge prevarili. Zanimljivo je da je sve ono što se dešavalo u proteklih mesec dana vezano za izbor poverenika za javne informacije bilo dostupno javnosti, a nešto od toga su kolege danas pomenule, nešto ću skromno pomenuti i ja. To što se zbivalo, u stvari, potvrđuje moju osnovnu tezu da je rezultat dogovora između skupštinske većine. To je njihovo pravo da predlažu kandidata oko koga se dogovore, a nas poslanike SPS je da taj predlog ne podržimo.
Za javnost možda je ostao u drugom planu intervju koji je gospodin Šabić dao novinama "Nedeljni telegraf", 6. jun 2007. godine, a za vas kolege poslanike i za javnost će biti zanimljivo da to čujete, naslov kaže – Za mnoge u vlasti ja sam državni neprijatelj.
Za te u vlasti koji će sada glasati za njega, odnosno koji su ga utvrdili kao kandidata i da ne pominjem ono što je moja koleginica Radeta pomenula kada je govorila o Izveštaju o radu Poverenika, a inače za one koji ne znaju, taj Izveštaj nosi datum 12. mart 2007. godine. Intervju je izašao 6. juna 2007. godine. U ovom intervjuu, a što je veoma zanimljivo, Šabić vrlo otvoreno, direktno i jasno, transparentno govori šta misli o vlasti.
On smatra da je za mnoge u vlasti državni neprijatelj. On kaže da njegovo mišljenje o vlasti jeste da nema afere, citiram – "u kojoj na ovaj ili onaj način nije involviran neko od vlasti; panciri, sateliti, univerzitetska, drumska, stečajna, poreska i ko zna još kakva mafija. Problem je što afere uglavnom ostaju afere, a najčešće izostaju toliko potrebne konsekvence".
Onda daje određeno mišljenje kako je Vlada podržavala rad Poverenika za informisanje, kaže: "Vlada je zaboravila da obezbedi najadekvatnije pretpostavke za rad poverenika. Trebalo im je pola godine da počnu sa radom. Vlada se ne osvrće na zahteve koje Poverenik postavlja. Vlada se ne osvrće na inicijative koje Poverenik daje vezano za neophodnu edukaciju kadrova, za podnošenje komplementarnih zakona" itd.
Na tri stranice gospodin Šabić jasno govori šta misli o radu Vlade i kaže, pošto u odnosu na odredbe Zakona o Povereniku, Vlada ima određene obaveze, pa kaže: "Vlada nije, a pošto je bila dužna da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika, Vlada ni u jednom jedinom slučaju kada su to od nje tražili građani, novinari ili neko drugi, Vlada to nije učinila", i ako on pominje, jer je reč o vrlo određenom broju intervencija, Vlada to nije učinila.
Zašto ovo govorim? Pravo je svakog poslanika da iskaže svoj stav ili stav poslaničke grupe, da afirmiše ove institucije. Nažalost, način na koji se dolazi do nekih kadrovskih rešenja nama, poslanicima opozicije, daje za pravo da sumnjamo da će rad tih institucija i ljudi koji su na čelu tih institucija biti kvalitetan.
Potpuno smo ubeđeni, s obzirom na to da smo sve ovo mi, poslanici SPS, vrlo pažljivo pratili rad vezan za ova dva zakona, za rad Odbora, način predlaganja i sve što je rečeno o ovoj dvojici ljudi, a nije rečeno ništa, samo smo dobili biografije crno na belo.
Mi smo potpuno ubeđeni, a pogotovo kada je u slučaju Poverenik za informacije, da jedan deo skupštinske većine predlaže Poverenika da bi došao do podataka koji su sadržani u izveštaju, a Poverenik ih nije dobio.
Ovde su vrlo taksativno navedene sve stavke, odnosno pitanja koja je poverenik postavio i do dana današnjeg nije dobio, da ih ne ponavljam, to je već rekao neko od kolega.
Taj deo skupštinske većine predlaže ovog kandidata da bi se došlo do ovih podataka, a drugi deo će nevoljno podržati kandidata da te podatke ne bi dao. To je suština priče oko poverenika i zašto su se tako poslanici skupštinske većine dogovorili, jer nije sporno, svi to znaju, pa i mi, naravno, da je reč o čoveku koji je bio poslanik DOS, da je žestoko u ovim izborima kritikovao Vladu. Na kraju krajeva, ovaj tekst potvrđuje i izjave u drugim sredstvima javnog informisanja, ali taj čovek je danas kandidat skupštinske većine, naravno kao nestranačka ličnost. Dobro me je kolega podsetio, kao nestranačka ličnost.
Način predlaganja i ono što je kandidat za Poverenika govorio, ono što je rekao i pitanja na koja nije dobio odgovor, način na koji je utvrđen, nama apsolutno daje za pravo da mislimo, smatramo da neće raditi svoj posao. Biće zanimljivo, jer, nažalost, to je jedini način da mi utvrdimo šta se zbiva, sem ako ne bismo mi od Poverenika tražili informacije šta je on uradio. Ovaj spisak pitanja koji je naveden u izveštaju od 12. marta, a na koja poverenik nije dobio odgovarajući odgovor, da će ostati i u sledećem izveštaju, odnosno samo će se povećati broj pitanja na koje nije dobio odgovor. Nama to ne daje nadu da će biti bolje, ali videćemo.
Pravo je skupštinske većine da izabere i da predloži, a videli ste da je najjači argument za budžet bila činjenica da je 130 poslanika tu, ne u toku rasprave, nego kada dođe glasanje. Tako i najveći kvalitet predloga je da će biti izglasani, a onda će se reći, jeste, imamo institucije, a to kako te institucije rade, to teško građanima.
U svakom slučaju, poslanici SPS smatraju da ima i te kako dovoljno razloga da oba predložena kandidata ne podrže. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ja ću na kratko prekinuti ovu raspravu o budžetu, zato što bih želeo, u ime Poslaničke grupe SPS-a, koristeći odredbe Poslovnika, čl. 225. i 226, da tražim od Republičkog javnog tužioca, jer poslanici imaju na to pravo, informaciju o tome šta je Republičko javno tužilaštvo, odnosno Specijalno tužilaštvo, s obzirom na to da je jedna od nadležnosti Republičkog javnog tužioca da može da imenuje i specijalnog tužioca, učinilo ili šta ima nameru da učini povodom intervjua koji je gospodin Dušan Mihajlović dao juče dnevnim novinama, odnosno navoda iznetih u tom intervjuu, koji govori o sprezi pojedinih ljudi iz vlasti posle 2001. godine sa mafijom.
Mislim da Tužilaštvo mora da da ovom telu, ovom domu, odgovor. Neka Tužilaštvo kaže - ništa od tih navoda nije tačno. Neka kaže - tačno je nešto od toga. Neka kaže - sve je tačno, pa će onda morati i da podigne optužnice, ali nešto mora reći. Nemoguće je da Tužilaštvo ćuti i da prenebregne sve ono što je gospodin Mihajlović izneo u ovom intervju, jer on ozbiljno dovodi u pitanje mnoge tvrdnje, stavove koji su postali deo javne, zvanične istorije Srbije posle 2000. godine.
Srbija mora da zna da li je sve što se odigravalo posle 5. oktobra urađeno u skladu sa zakonom ili nije, ko je radio, ko nije, ko je u ime države radio državne poslove a bavio se privatnim biznisom, ko je bio državni prijatelj, a ko je bio neprijatelj. Za neprijatelje se zna, to smo bili mi socijalisti i kolege radikali, bili smo zvanično državni neprijatelji, ali je dobro da čujemo ko su bili državni prijatelji.
Dobro bi bilo da čujemo ko je uticao na rad Tužilaštva u vezi sa podizanjem pojedinih optužnica, ko je uticao na rad Tužilaštva tako što pojedine optužnice nisu nikada ugledale svetlo dana, što nekoliko godina stoje u fiokama Tužilaštva, na različitim nivoima. Dobro bi bilo da znamo, pošto se i to pominje u ovom intervju, ko je uticao na okružnog tužioca da Spasojević i ostali članovi te kriminalne grupe budu pušteni iz zatvora.
Toliko toga je bivši ministar unutrašnjih poslova u ovom intervju rekao da bi za pravosuđe u Srbiji bili sramota da Tužilaštvo ignoriše ovaj zahtev Poslaničke grupe SPS-a i da ne kaže šta je uradilo i šta je od ovoga istina, jer mislim da tu istinu dugujemo svima u Srbiji.
Zanimljivo je da se o tome ćuti, kao da postoji jedna zavera ćutanja, kao da ne postoji spremnost da se bilo koja ozbiljna tema vezana za spregu između kriminala i države, iz tog vremena pa nadalje, ozbiljno pokrene, a kamoli istraži, kao da se mnogi ljudi plaše da će se otvoriti Pandorina kutija.
Nema razloga za tako nešto, ako smo pravna država, a svi tvrde da jesmo i svima su puna usta pravne države.
Onda nema razloga ni da se prenebregne ovaj zahtev Poslaničke grupe SPS-a da tužilac nama, poslanicima, kaže šta je od toga tačno, a šta nije i šta država u odnosu na ono što je tačno ima nameru da učini.
Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, skupštinska većina je donela odluku o čemu će Skupština raspravljati. U odnosu na to, za nas poslanike Socijalističke partije Srbije, postavlja se nekoliko vrlo logičnih pitanja. Naime, koji su to motivi i šta je to odlučujuće kod skupštinske većine kada predlaže Skupštini razmatranje određenih zakona.
Da li je to, prvo, ispunjavanje obaveza utvrđenih Zakonom o sprovođenju Ustava? Drugo, da li je to značaj nekog pitanja, pa taj značaj iziskuje da Skupština o njemu raspravlja. Treće, da li je u pitanju dogovor skupštinske većine o tome šta može, po njihovom mišljenju, najbrže i najbezbolnije da bude predmet rada Narodne skupštine, a neće imati veliki značaj i u javnosti će ostaviti utisak da se nešto radi.
Mi, poslanici SPS, potpuno smo ubeđeni da je reč o ovom trećem, iz razloga što Ustavni zakon, Zakon o sprovođenju Ustava, vrlo precizno utvrđuje šta su obaveze Narodne skupštine Republike Srbije u prvom zasedanju i šta Narodna skupština Republike Srbije treba da stavi na dnevni red.
Zakoni koji su stavljeni na dnevni red današnje Skupštine su takvi da se može reći da je dnevni red nepotpun. Zašto? Član 5. Zakona o sprovođenju Ustava vrlo taksativno utvrđuje da je potrebno sa Ustavom uskladiti zakon kojim se uređuje Zaštitnik građana, što jeste ostvarivanje prava građana na obaveštenost, a može da znači sve i ne znači ništa. Izbor Zaštitnika građana nemamo kao tačku na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije.
Uzgred, Odbor za ustavna pitanja je pokušao da održi jednu sednicu pre neko veče, i nije bilo kvoruma. Skupštinska većina nije uspela da obezbedi 13 prisutnih poslanika da bi utvrdila predlog ko bi ispred njih mogao biti kandidat za Zaštitnika građana.
Zatim se kaže - izbor organa nadležnog za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost.
Šta to znači? To sam Bog zna. Može se zaključiti da se Povereniku za informacije sprema smena, jer očigledno je da je to suština cele priče oko ovog zakona.
Znači, izbor guvernera Narodne banke Srbije, čega nema, kao i organa Državne revizorske institucije, čega ima.
Znači, vrlo je selektivan pristup, ali ne treba zaboraviti još jednu stvar.
Nekoliko kolega poslanika Narodne skupštine Republike Srbije pomenulo je i to da je, bez obzira na to da li su usvojeni zakoni iz oblasti pravosuđa, a koji imaju veze sa izborom sudija Ustavnog suda, u svakom slučaju, Narodna skupština trebalo da izabere sudije Ustavnog suda, bilo iz reda onih kandidata koje predlaže predsednik Srbije, ili iz reda kandidata Narodne skupštine, jer takav je sastav Ustavnog suda.
Vidimo da ništa od toga ovde na dnevnom redu nije, odnosno da se ove obaveze utvrđene Zakonom o sprovođenju Ustava vrlo selektivno tumače, onako kako odgovara skupštinskoj većini, a u javnosti to može izgledati kao da dobro rade.
Kada je reč o drugom osnovnom pitanju, da li su na dnevni red stavljena pitanja koja imaju značaj, vidi se da toga nema; čim je selektivan pristup, nije obaveza poštovanja zakona. Na kraju krajeva, setite se prošle sednice Narodne skupštine Republike Srbije, imali smo tri zakona za koje Ustav predviđa da se mogu usaglasiti do 31. decembra 2008. godine, a danas je jun 2007. godine.
Tada smo od predlagača bili ubeđivani da se mora, po cenu života, Skupština o tome izjasniti, da se zakoni moraju usvojiti, naravno bez Ustavnog suda, jer odredbe tog zakona su vezane za rad Ustavnog suda, ali je bila suština stvoriti prostor, kadrovski, da se u ministarstvima mogu smenjivati ljudi i pripadnici SPO i drugih nekih stranaka koji nisu sada deo skupštinske većine. O tome ćemo, u svakom slučaju, razgovarati.
Postavlja se pitanje, zašto na jednoj sednici koja je sazvana po hitnom postupku nije, primera radi, bilo nešto od državno važnih pitanja? Tu mislim na pitanje Kosova i Metohije, jer to pitanje jeste i važno, i hitno, i državno važno. Jedno od pitanja za koje se zalagala i Demokratska stranka, koja je, takođe, potpisnik ovog zahteva za vanredno zasedanje, jeste zašto nije bilo budžeta Republike Srbije, zašto se ne ukine važenje onih neustavnih uredbi o privremenom finansiranju. Ne treba zaboraviti da je to apsolutna nezakonitost, koja postoji i koja traje.
Skupštinska većina se pravi kao da je tu sve u redu, čekaju budžet, pa da onda prestane važenje tih uredbi, da se ne bi posle reklo da je, eto, Vlada donela neustavnu uredbu. Pošto su u koaliciji, sada sve ono što su govorili loše jedni o drugima više ne važi, zaboravljeno je, bar sa njihove strane, kao da nije ni postojalo.
Kada je reč o kombinaciji zakona i potreba skupštinske većine, vidi se da je ovde, očigledno, dnevni red tako koncipiran da će se nešto uraditi, za nešto će se stvoriti uslovi, a nešto će se desiti kasnije. Suština je da će Narodna skupština Republike Srbije vrlo brzo birati Zaštitnika građana.
Postavlja se jedno logično pitanje, zašto do sada, pošto je to usvojeno pre skoro dve godine, zašto Narodna skupština nije usvojila Zaštitnika građana da brine o zaštiti ljudskih prava i sloboda, jer da je tu Zaštitnik građana, možda se ne bi desilo ovo što se desilo prilikom hapšenja generala Tolimira. Ovo što je rekao kolega prethodnik, da građani treba da budu uvereni u nepristrasnost države itd, u slučaju generala Tolimira, očigledno da je država trebalo da ubedi svoje građane da prihvate sve što država radi i da ćute, da se saglase i da ne kažu nijednu reč protiv. Kad je reč o Povereniku za informacije, definitivno se tom čoveku sprema smena, jer ima, kako bi narod rekao, «dug jezik» u odnosu na posao koji obavlja.
Ova formulacija koja stoji u Zakonu o sprovođenju Ustava i cela priča oko Poverenika je vrlo čudna, definitivno se, u ovoj formulaciji - organ koji je nadležan za praćenje i ostvarivanje prava građana na obaveštenost u odnosu na izbor tog organa, Povereniku za informacije sprema smena.
Čudi zašto Vlada, ili skupštinska većina koja voli da drži predavanje o transparentnosti, upotrebljava ovaj novogovor koji ne znači ništa. Zašto ne kažu - menjamo Zakon o Povereniku da bismo izvršili smenu i izabrali nekog čoveka koji će biti prema nama bolji, jer ovaj očigledno mnogo priča. Ovo ne govorim slučajno. Ako su kolege narodni poslanici imali priliku da vide izveštaj o radu Poverenika, onda su mogli da vide i koji je to set pitanja na koja nikad nije dobijen odgovor ni od jednog zvaničnog državnog organa. Vredi ovde pomenuti neka od njih, pošto nema dovoljno vremena da bi se sve to pročitalo.
Neka od pitanja su, primera radi, izgradnja mosta kod Beške i žičare na Kopaoniku, o projektima u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, o pet najvećih investicija u Srbiji od strane Ministarstva za kapitalne investicije, o činjeničnom stanju i preduzetim merama po krivičnim prijavama u vezi sa slučajem "Mobtel", o platama direktora ili naknadama članova upravnih i nadzornih odbora u JP NIS i Aerodromu "Nikola Tesla", Novinskoj agenciji "Tanjug", o isplaćenim naknadama na ime zastupanja, svedočenja i veštačenja pred arbitražnim sudom u Cirihu, u okviru spora JP PTT Srbija i preduzeća braće Karić "Sistem BK trejd».
Naravno, ima toga još. Treba vrlo pažljivo pročitati ovaj izveštaj, da bi se videlo da je ovde reč o spremanju zakonske podloge da se jedan čovek smeni, odnosno da se izabere neko drugi na njegovo mesto.
U svakom slučaju, nama socijalistima je jasno da ovaj dnevni red nije trebalo da bude dnevni red o kome Skupština raspravlja, jer je ovde, očigledno, reč o tome da, posle onog neuspelog početka, skupštinska većina ne može da se dogovori oko suštine i da je deset dana, koji su, navodno, potrošeni za dogovaranje, u stvari, potvrdilo da skupštinska većina vrlo teško funkcioniše.
Sada je trebalo predložiti Skupštini neke zakone i stvoriti utisak da Skupština, kao, radi, oni se o nečemu brinu.
Sasvim na kraju, dobro je što je juče dobijena dozvola da se nastavi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali način na koji su predstavnici Vlade predstavili to u javnosti, taj slavodobitni izraz na licu, kod nas građana Republike Srbije ostavlja utisak da bi bilo dobro da čujemo i šta je iza toga, zašto prekjuče Tolimir, a juče dozvola ili ulaznica za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju. Ne treba zaboraviti da je taj sporazum bio potpisan i pre dve godine.
Bilo bi dobro, pošto razgovaramo o ovim zakonima koji se odnose na zaštitu ljudskih prava i sloboda, ako ima države, a ta tema će vrlo brzo biti na dnevnom redu, da čujemo sve informacije vezane za hapšenje generala Tolimira, ako ni zbog čega drugog, makar zbog jedne male, naglašavam to - male, ali važne činjenice, da je reč o državljaninu Republike Srbije.

Hvala, gospodine predsedavajući. Zamolio bih govornike koji imaju potrebu da kažu nešto o predlagaču, odnosno gospodinu Balinovcu, da mu ne daju značaj koji nije imamo devedesetih godina. Sve ono što imaju da mu kažu neka mu kažu u lice, čovek je tu, pa će biti u situaciji da odgovori, da se uzdrže od drugih kvalifikacija vezano za vreme kada je gospodin Balinovac bio u Ministarstvu pravde i za ono što je radio tada.
Ako vi imate saznanja da je gospodin Balinovac radio nešto posebno, onda je red to i reći, nije red spominjati Slobodana Miloševića i te kvalifikacije o režimu, jer ako počnemo da razgovaramo na taj način, onda nema nikakvog problema, mi smo apsolutno raspoloženi za to, zato što su veze između kriminala i režima Zorana Đinđića, i režima Zorana Živkovića, i režima ovih vlada koje su bile posle 2000. godine tolike i takve, da ćemo mi sa zadovoljstvom prihvatiti takav način tumačenja rada Vlade.

Slušajte i vidite, u tome i jeste stvar. Kada se spomene Slobodan Milošević to može, a kada se pomene Zoran Živković onda ne može.
Ovo je Skupština i mora da se poštuje dostojanstvo Skupštine i dostojanstvo ljudi, pogotovu mrtvih ljudi. Svako ko hoće da izađe za ovu govornicu i počne da govori na taj način mora da bude svestan da i mi imamo i šta i o čemu da kažemo i da ćemo govoriti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, dozvolite mi da kažem nekoliko reči u ime poslaničke grupe SPS o predlogu kandidata za sekretara, odnosno zamenika sekretara u ovoj objedinjenoj raspravi koja se vodi o ovim tačkama dnevnog reda.
Poslanička grupa SPS neće glasati za predlog predsednika Narodne skupštine Republike Srbije gospodina Dulića za sekretara i zamenike sekretara. Znamo da je pravo predsednika Narodne skupštine da predlaže svoje savetnike, ali mi taj predlog ne možemo podržati zato što nismo glasali ni za njega, pa mislimo da, logično, ne treba podržati ni ovaj predlog za sekretara.
Inače, reč je o jednom političkom predlogu. O kandidatu za sekretara stvarno nemamo negativne informacije i ne želimo da govorimo o tome, ali cela Skupština zna da ovde nije reč o struci, nego o političkoj pripadnosti. Mi to poštujemo, ali sa tim se ne možemo složiti. Jer, da je reč o struci, onda bi verovatno za sekretara Narodne skupštine Republike Srbije bio izabran čovek koji je najkompetentniji za taj posao danas u Narodnoj skupštini, gospodin Periša Jovanović, ali pošto nije struka dominantna u odnosu na politiku, imamo ovaj predlog za sekretara i za zamenike sekretara.
Još jedna stvar, kada je reč o kandidatima za zamenike sekretara. Jedan od njih... To treba prokomentarisati, to sam baš pomenuo i jednom mladom kolegi iz Demokratske stranke, zašto pominjemo "Otpor" ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ukoliko kandidati smatraju da deo njihove biografije jeste članstvo i aktivnost u "Otporu" i u studentskim demonstracijama ili borba protiv režima Slobodana Miloševića, onda smatramo još više da treba to isticati da bi se videlo kako se ko ponašao 1990. godina i šta je deo njegove biografije, šta ga preporučuje za ovako značajno mesto.
Jedan od kandidata za zamenika sekretara je pomenuo da je bio u Cesidu i očigledno je da je to nešto što ga preporučuje u odnosu na struku koju bi trebalo da poseduje, s obzirom na to da je reč o jednom značajnom poslu koji se vrši u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ovo ne govorim slučajno, treba se setiti uloge koju je Cesid imao krajem devedesetih i posle 2000. godine. Krajem devedesetih godina njegova uloga kao nevladine organizacije bila je da žestoko napada ceo izborni proces, da ukazuje stalno na tzv. nepravilnosti i da stvara javno mnjenje protiv tadašnje vlade koju su činili socijalisti i radikali; jednom rečju, da stvara atmosferu da izborni proces nije rešen na dobar način i da postoje brojne nepravilnosti koje dovode u sumnju ceo tok izbornih radnji i, naravno, rezultate izbora. Setite se samo kako su posle zatvaranja biračkih mesta oni dobijali pravo prvenstva u svim medijima da saopšte, navodno, Srbiji šta se zbiva i, naravno, da to prikažu na način koji je odgovarao tadašnjoj opoziciji.
Uloga se promenila posle 2000. godine, posle 5. oktobra. Odjedanput, od velikih i agresivnih zagovornika i tumača izbornih procesa i rezultata, članovi Cesida su se pretvorili u ljude koji su apsolutno podržavali sve one izborne radnje koje su se dešavale posle 2000. godine. U sadržaju tih izbornih radnji, naravno, bilo je brojnih nepravilnosti, ali o tome od strane Cesida nije bilo nijedne reči. Trudili su se da te nepravilnosti koje su postojale u izbornom procesu i sve one loše strane koje su se dešavale širom Srbije minimiziraju, da to prikažu nebitnim i da jednom rečju ostave utisak da, eto, ima toga, ali bože moj, to je deo izbornog procesa i o tome ne treba toliko voditi računa, a kamoli pričati.
Treba se setiti njihove uloge kada su bili izbori za predsednika Republike Srbije. Tada su se oni pojavili u ulozi nekog medijskog podstrekača, pozivali su građane da izađu na izbore. Setite se, onda je bila poenta da što više građana izađe, jer se očekivalo da se izlaskom većeg broja ljudi drugi kandidat, gospodin Nikolić, može, da kažem, osporiti. Oni su, suštinski u ime onih koji su plaćali i plaćaju aktivnosti Cesida, a i u ime pojedinih političkih stranaka, bili medijski prisutni i pozivali su ljude da izađu na izbore da bi, kao, izbori bili demokratski. Kao, ovi što izađu to ne znaju, nego eto, Cesid treba da odigra tu ulogu.
Setite se uloge Cesida kada je prošle godine održan referendum o nezavisnosti Crne Gore.
Što kaže kolega poslanik, uloga je bila sramna. Setite se, u 9 časova i nekoliko minuta oni su odmah dali projekciju izbornih rezultata i rekli su da to ne može nikako, s obzirom da su oni strašno stručni i da su perfekcionisti i da greška ne može biti veća od 0,2 ili 0,3%, a greška se pokazala i te kako većom. Trebalo je odmah po zatvaranju biračkih mesta stvoriti utisak da je taj broj potrebnih glasova za nezavisnost Crne Gore postignut i time obeshrabriti sve one ljude, nažalost, koji su još uvek verovali da zajednička država može i treba da postoji. Naravno, kasnije, kada su došli pravi rezultati, oni nisu ni smatrali potrebnim da se izvine građanima Republike Srbije ili svim onim drugima koje su netačno obaveštavali.
Pominje se, takođe, kao deo biografije, i učešće u tom studentskom protestu. Za razliku od drugih kolega koji smatraju da ovo, vezano za biografiju, nije tako dobro, ja mislim da i nije loše, a sada ću vam objasniti zbog čega. Da nisu te crtice iz njihovog života i rada deo biografije i preporuke za skupštinski posao, mi ne bismo ni znali da je ta veza, koju smo isticali devedesetih godina, između predstavnika nevladinih organizacija i kandidata DS-a tako čvrsta i postojana. Pokazuje se da oni ni tada nisu bili samostalni, nezavisni, a praksa je pokazala da nažalost nisu bili ni dovoljno stručni. To pokazuje da postoji jedna duboka, duboka veza između njih kao tzv. nezavisnih kandidata i pripadnosti DS-u, možda članstva u DS-u, ali u svakom slučaju pripadnosti toj političkoj opciji.
Jer, da nije toga, oni ne bi ni bili kandidati za neka druga mesta. Već se sada vidi da su mnogi lideri tzv. studentskog protesta iz devedesetih godina, mnogi članovi rukovodstva Otpora našli svoje uhljebljenje u Demokratskoj stranci i da su sada ili poslanici ili na drugim istaknutim državnim mestima, što govori da su u stvari oni i devedesetih godina radili posao za Demokratsku stranku, pa ih to očigledno preporučuje. Ovo je nagrada za njihov rad. To je njihovo pravo, ali mi se sa tim ne možemo složiti. Iz tih razloga SPS neće glasati za kandidata za sekretara Narodne skupštine Republike Srbije, niti za zamenike sekretara. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, imamo objedinjenu raspravu o dva akta. Jednim se odlaže primena Zakonika o krivičnom postupku, a drugim se vrše izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku.
Prvim aktom se odlaže primena Zakonika o krivičnom postupku za 19 meseci. Gospodin ministar nam je rekao jedan razlog, materijalni i tehnički uslovi. To je tačno. Ono što nam ministar nije rekao, to je zašto Vlada nije stvorila materijalne i tehničke uslove da ovaj zakon bude primenjen.
Ovo govorim iz razloga što tri četvrtine Vlade su i sada u Vladi, ministar doduše nije, ali on nosi javnu politiku Vlade i govori o njenom radu i njenim ciljevima.
Zanimljivo je da Vlada nije stvorila uslove. Nije stvorila zato što na vreme nije formirana. Da je bilo imalo želje u većini koja sada čini Vladu da se primene zakoni, Vlada bi bila ranije formirana pa bi se verovatno pokušalo da se stvore materijalni i tehnički uslovi za primenu ovog zakona.
Zašto se zakon odlaže 19 meseci? To smo čuli posredno iz izlaganja gospodina ministra. Činjenica je da su mnoge odredbe tog zakona nesaglasne onome što Ustav Republike Srbije sadrži i onda bi bilo poštenije reći da će biti donet potpuno nov zakon, nego odlagati za 19 meseci, jer očigledno Vlada neće stvarati preduslove da bi se taj zakon, nakon 19 meseci, primenio, nego će ići na stvaranje potpuno novog zakona. To je pravo Vlade, ali je pošteno poslanicima to reći.
Naime, ima drugih stvari koje su vezane za ovaj, da kažem tako, prvi akt o kom Skupština danas raspravlja u okviru ove objedinjene rasprave. Zakonikom o krivičnom postupku, koji je trebalo da stupi na snagu 1. juna, predviđeno je bilo da tužilaštvo u krivičnom postupku vodi celokupnu istragu. Pošto nisu stvoreni, materijalni, tehnički ni organizacioni uslovi da tužilaštvo preuzme taj zadatak, naravno, zakon se odlaže.
Kao posledica nerada, mi ćemo imati danas odloženu primenu Zakonika o krivičnom postupku. Treba biti pošten pa reći da je u proteklih godinu dana, otkako je taj zakonik usvojen, da je upućeno dosta opravdane kritike na sadržaj zakonika, veliki broj naučnih radnika koji se bave ovom materijom je iskazalo neslaganje sa ovim zakonikom. Takođe, neka stručna udruženja su uputila kritiku na ovaj zakonik, brojne sudije, tužioci, advokati su iskazali svoj kritički sud prema nekim rešenjima sadržani u ovom zakoniku.
Nije dobro da krivično-procesno zakonodavstvo, koje je pisano pod uticajem ljudi iz Evropske zajednice, nedovoljno vodi računa i o zaštiti ljudskih prava i sloboda, a posebno nije dobro da se procesni položaj osumnjičenog pogoršava u odnosu na sadašnja rešenja. Osim toga, naše procesno zakonodavstvo, mora biti usaglašeno, pre svega, sa našim Ustavom, a onda sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima.
Verovatno su i druge kolege narodni poslanici, kao i mi, dobili ovo jedno pismo od Advokatske komore Srbije, gde je vrlo taksativno navedeno šta po njihovom mišljenju nije dobro u ovom zakoniku čija se primena odlaže. Čini mi se da je tu nabrojano 15 i više razloga odredba Zakonika o krivičnom postupku koje su, po njihovom mišljenju, nesaglasne Ustavu Republike Srbije.
Takođe, još najmanje petnaestak odredaba koje se, po njihovom mišljenju, odnose na smanjenje prava okrivljenog i branioca. Bilo bi dobro ove primedbe uzeti u obzir kada se bude pravio novi zakonik o krivičnom postupku i to treba reći.
Imam utisak da odlaganje primene ovog zakonika neće biti u saglasnosti sa onim što je predsednik Vlade Republike Srbije u svom inauguralnom govoru pomenuo kao prioritet, skraćenje postupka i reforme u pravosuđu, jer će očigledno biti potrebno da se donese potpuno novi zakon. Ali, to je deo naše stvarnosti.
Druga stvar, zašto se ukidaju odredbe postojećeg zakonika o dužini trajanja pritvora. Naime, da bi svima, pošto je pitanje koliko je javnost Srbije upoznata sa onim što je danas na dnevnom redu, dozvolite mi, pročitaću odredbe Zakonika o krivičnom postupku čije se ukidanje predviđa: "Od podizanja optužnice pritvor može trajati najviše dve, odnosno četiri godine za dela za koja je zaprećena kazna od 40 godina zatvora i za dela organizovanog kriminala za koja je zaprećena kazna od 10 godina zatvora ili teža kazna. Ako za to vreme ne bude izrečena prvostepena presuda, pritvor će se ukinuti i optuženi pustiti na slobodu".
Stav 4. člana 146: "Posle izricanja prvostepene presude pritvor može trajati još najduže godinu dana. Ako za to vreme ne bude izrečena drugostepena presuda kojom se prvostepena presuda preinačuje ili potvrđuje, pritvor će biti ukinut i optuženi pušten na slobodu. Ako u roku od godinu dana bude izrečena drugostepena odluka kojom se prvostepena presuda ukida pritvor može trajati još najduže dve godine od izricanja odluke drugostepenog suda".
Mi smo protiv ukidanja ovih odredaba zakona. Bili smo protiv neograničenog trajanja dužine pritvora i 2004. godine, kada su vršene izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Tada je mimo ovog obrazloženja, koje je pomenuo gospodin ministar, tada je bio drugi ministar, ali obrazloženje je bilo slično, bilo potrebno čuti i ono suštinsko, zašto se ukidaju ove odredbe zakona, jer je tada očigledno postojala politička potreba u tadašnjoj skupštinskoj većini da se nekim ljudima, koji su optuženi i koji se nalaze u pritvoru, da se neograničeno produži dužina pritvora, da oni ne bi dobili mogućnost da se brane sa slobode. Znači, da se brane sa slobode.
Tada je nađen jedan kompromis kroz amandman koji je tada podnela SPS, amandman koji je ugrađen u Predlog zakonika o krivičnom postupku. Danas se predlaže ukidanje tog amandmana i, logično, mi socijalisti ne možemo prihvatiti jedno takvo rešenje. To je deo koji se odnosi na dužinu trajanja pritvora, a onda smo našli kompromis da to bude formulisano i da se odnosi na dela za koja je zaprećena kazna od 40 godina zatvora.
Moram reći da smo u izmenama i dopunama ovog zakona iz decembra 2005. godine bili protiv odredaba zakona koje su predviđale ovaj deo vezan za organizovani kriminal i zaprećenu kaznu od 10 godina zatvora.
Mislimo da ova druga odredba tada nije bila primerena, a mislimo da njihovo ukidanje apsolutno neće doprineti unapređenju stanja ljudskih prava u državi Srbiji, a pogotovo prava onih ljudi na koje se odnosi.
Mislimo da ove odredbe zakona koje se ukidaju nisu saglasne ni Ustavu Republike Srbije, a one zaboravne bih, dozvolite, podsetio na odredbe Ustava Republike Srbije koje se odnose na pritvor i trajanje pritvora, to su član 30. i član 31. Ustava Republike Srbije.
Član 30. kaže: "Lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka".
Citiram član 31. stav 1: "Trajanje pritvora svodi se na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora. Pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u izvršnom postupku najduže tri meseca" itd.
Međutim, vrlo je zanimljiva ova formulacija - najkraće neophodno vreme. Očigledno predlog za ukidanje odredaba kojim se utvrđuje dužina trajanja pritvora za navedena krivična dela, to je apsolutno nesaglasno sa odredbama Ustava koje govore o najkraćem neophodnom vremenu.
Potpuno smo ubeđeni da su ove odredbe zakona koje se ukidaju u nesaglasnosti i sa standardima Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja je usvojena još davne 1950. godine u Savetu Evrope. Treba dobro pogledati član 5. te konvencije i ovo što predlagač predlaže Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa videti da tu apsolutno postoji nesaglasnost.
Vezano za odredbe pritvora moram se ponovo pozvati na gospodu advokate. Oni su u ovom dokumentu, koji su poslali nama poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, u okviru razloga zašto ovaj zakon o krivičnom postupku ne bi trebalo primeniti pominju i odredbe vezane za pritvor.
Naime, oni pominju da u pogledu pritvora ustavne odredbe su preciznije i konkretnije nego u zakoniku, s obzirom da zakonik, i to je gospodin ministar pomenuo, sadrži iste ove odredbe koje će biti, ako se usvoji predlog predlagača. Moram da kažem da ima još jedan stav Advokatske komore Srbije ...

Hvala. Ima još jedan stav Advokatske komore Srbije koji kaže da su smanjena, po njihovom mišljenju, a treba razmisliti o onome što kažu advokati, prava i slobode građana, jer je ukinut rok trajanja pritvora, što je u suštini suprotno praksi Evropskog suda za ljudska prava.
Pozvao sam se na odredbe Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama koje, naravno, sadrži odredbe o formiranju Evropskog suda za ljudska prava. Advokati kažu da je suprotno i praksi Evropskog suda za ljudska prava.
Zašto ovo kažem? Nažalost, na osnovu iskustva koje smo mi socijalisti imali posle 2000. godine, a mislim i građani Republike Srbije, apsolutno postoji mogućnost zloupotrebe odredaba zakona koje tretiraju ovo pitanje. Na kraju krajeva, to smo videli i 2000. godine pa nadalje. Videli smo i u vreme "Sablje", kada je uhapšeno 12.000 ljudi pod različitim obrazloženjem.
Nemamo suštinski odgovor na pitanje, kao ni što danas nismo dobili odgovore, zbog čega se suštinski ukidaju ove odredbe, pa tako nismo ni u vreme "Sablje" imali odgovor zašto, ako su već državni organi sredinom 2002. godine imali sve podatke o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji, ako su znali čime se bave, ako su znali njihova imena i prezimena, ako su znali gde žive, gde, da kažem, operišu, postavlja se jedno obično pitanje, zašto nisu bili uhapšeni.
Tako je isto i sa odredbom ovog zakona, bilo bi pošteno da nam ministar kaže, zbog čega se po hitnom postupku usvajaju izmene i dopune zakona, da čujemo o kojim je kriminalnim grupama i o kojim je pojedincima reč.
Jer u ovoj državi nešto ne valja: ili ne valja sistem, ne valja sistem pravosuđa, ili ne valjaju zakoni, ili ne valjaju ljudi koji rade u pravosuđu, ili bar jedan dobar deo. Neće biti da je sve odlično ili da ništa ne valja.
Moraće predlagač jednog trenutka da nam kaže, s obzirom da on sada uređuje sistem, šta unutar toga što čini pravosudni sistem u ovoj državi ne valja.
Pomenuo sam te zloupotrebe koje su sigurno bile. Par socijalista je tada u okviru političkog dela akcije "Sablja", jer akcija "Sablja" je korišćena za progon političkih protivnika, bilo uhapšeno bez bilo kakvog obrazloženja, držano u zatvoru i pušteno takođe bez ikakvog obrazloženja.
Za one koji se interesuju za sudbinu tih ljudi, neki od njih su podneli tužbu državi za obeštećenje i država sada plaća ogromne novce onim ljudima koji su bili nezakonito pritvoreni u vreme "Sablje" i držani u zatvoru bez pravnog osnova, ali naravno to se radi u tišini.
Mnogo je veći medijski odjek dobila sama akcija "Sablja" i priča o borbi protiv organizovanog kriminala, iako nažalost i dan-danas se vidi da je postojala direktna veza između tadašnje vlasti i organizovanog kriminala, ali i to je deo obeležja Srbije u to doba.
Da je moguće da postoje zloupotrebe, a mi smo, kažem, ukazivali na to i tada i danas, mislim da je najbolji dokaz i ovo podizanje optužnice zbog iznošenja novca, koje je učino gospodin Radovanović, specijalni tužilac, a pogotovo način na koji je povezao stvari vezano za optužnicu, koga je optužio i zbog čega je optužio. Potrebno je, mislim da kolege poslanici to treba da znaju da bi shvatili šta je poenta cele priče i ponašanje specijalnog tužioca.
Dozvolite mi, citiraću odredbe Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, gde u članu 2. stoji da ''organizovani kriminal, u smislu ovog zakona, predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe, odnosno druge organizovane grupe ili njenih pripadnika, za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna''.
I član 3: ''Pod organizovanom kriminalnom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva se grupa od tri ili više lica koja postoji određeno vreme i deluje je sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela, za koje je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna radi sticanja posredne ili neposredne finansijske ili druge materijalne koristi. Pod drugom organizovanom grupom iz člana 2. ovog zakona podrazumeva se grupa koja nije organizovana u cilju neposrednog vršenja krivičnog dela niti ima tako organizovanu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala.''
Podsetio bih kolege poslanike i javnost Srbije da je podignuta optužnica protiv gospodina Mihalja Kertesa, da je podignuta optužnica protiv pokojnog predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, da je podignuta optužnica protiv Jovana Zebića, koji je dva dana posle toga, nažalost, preminuo, i da je podignuta optužnica protiv Nikole Šainovića, koji nije mogao po zakonu biti procesuiran, nije mogao biti predmet domaćeg pravosuđa, pa ni specijalnog tužioca, jer je po drugom zakonu, Zakonu o saradnji naše države sa Haškim tribunalom, koji je usvojen na tadašnjem saveznom nivou, domaće pravosuđe nema ingerencije nad njim.
O kakvoj je parodiji i zloupotrebi zakona reč, naravno, najbolje govori i postupanje kasnije državnih organa, kada je gospodin Kertes uhapšen da ne bi uticao na svedoke. Ali, najzanimljivija stvar u celoj priči je u tome što je gospodin Kertes dao sudskim organima svoje izjave još 2001. godine i da su u istrazi te godine kasnije saslušavani svi svedoci. Za to vreme gospodin Kertes je bio na slobodi.
Ukoliko za šest godina nije uticao na svedoke, a nije pobegao ni iz zemlje, što se dobro zna, nije postojao ni jedan logičan razlog da se gospodin Kertes uhapsi, da bude priveden i naravno da se optužnica podigne, ali je postojala politička potreba da se ta optužnica podigne, i naravno i to je korišćeno i zloupotrebljeno.
Kada se govori o ovom delu člana čije se ukidanje predlaže i veza sa organizovanim kriminalom, evo izvadio sam iz Krivičnog zakonika određena krivična dela za koja je zaprećena kazna 10 godina, jer se i na ta dela može odnositi. To je izdavanje čeka i korišćenja platnih kartica bez pokrića, ako je pripremljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 100.000 dinara, zaprećena je kazna od jedne do 10 godina. Onda, pranje novca takođe, od jedne do 10 godina, pa falsifikovanje novca od dve do 12 godina, pa falsifikovanje hartije od vrednosti od dve do 10 godina.
Pa prouzrokovanje lažnog stečaja, što bi specijalni tužilac, kad bi stvarno hteo, imao obilje posla, jer samo treba pogledati dokumenta Saveta za borbu protiv korupcije i izvršiti analizu rada Trgovinskog suda, pa videti na koji način su pravljeni lažni stečajevi i onda bi se to apsolutno moglo podvesti, ali i za to prouzrokovanje lažnog stečaja zaprećena je kazna od dve do 10 godina.
Onda omogućivanje uživanja opojnih droga, i dolazimo, za nas socijaliste, do najzanimljivijeg krivičnog dela, zloupotreba službenog položaja. Ovo govorim ne slučajno, jer je i ta zloupotreba službenog položaja jedno od krivičnih dela za koje je zaprećena kazna, a oko zloupotrebe službenog položaja bili smo svedoci, nažalost, posle 2000. godine da je to, da kažem, bilo krivično delo koje je ovako sa ove govornice naručivano. Onda su pravosudni organi te optužnice štancovali.
Uopšte nije bilo bitno da li je to u skladu sa zakonom ili ne. Ovo govorim ne slučajno, jer smo mi izvršili jednu analizu tih prijava koja se odnose na zloupotrebu službenog položaja i moram, zbog ministra i zbog onog što se dešavalo, a da se više ne desi, da pomenem način na koji se ovo krivično delo zloupotrebljavalo.
Bilo je slučajeva gde je podizana optužnica za zloupotrebu službenog položaja, i kada je optuženi postupio u skladu sa zakonom, ali navodno nije dobio saglasnost neposrednog višeg organa, iako ga na takvu proceduru zakon nije obavezivao.
Bilo je slučajeva da je javni tužilac podizao krivičnu prijavu protiv članova SPS čak i u onim slučajevima kada je i sam javni tužilac konstatovao da je učesnik u određenom postupku postupao u skladu sa ovlašćenima i punomoćima koje je imao, i da u celokupnom tom slučaju nije imao nikakve lične koristi, što govori, naravno da je optužnica zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja protiv lica koja često nisu bili neposredni nalogodavci, iznad sebe su imali dva ili tri rukovodioca protiv kojih nije podneta optužnica, već naravno protiv članova SPS, što govori da je optužnica bila zasnovana na političkim motivima.
Podizana je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja u slučajevima kada su naručilac posla i nadzorni organ prihvatili ili da je posao izvršen u skladu sa odredbama ugovora između tih subjekata. U nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu za navodnu zloupotrebu službenog položaja i kada je učinjena materijalna šteta manja od one koju je zakon propisivao u to vreme, što govori da je takva optužnica imala političku pozadinu.
Šesti slučaj ili primer, u nekim slučajevima javni tužilac je podnosio krivičnu prijavu i za zloupotrebu službenog položaja zbog navodnog nepoštovanja poslovničke procedure organa vlasti, iako isto to delo na tom organu nije osporeno itd.
Ovo vam govorim vrlo konkretno. Bili smo svedoci onog vremena prošlog, bilo ne povratilo se, i zloupotrebe odredaba zakona, zloupotrebe, nažalost, u političke svrhe. Nadam se da toga u Srbiji neće biti, ali ukidanje ovih odredaba Zakona o krivičnom postupku liči na jednu lustraciju koja se uvodi na mala vrata.
Uvodi se na mala vrata jer ne treba zaboraviti, bar mi socijalisti ne zaboravljamo, kako su izabrani tužioci u Republici Srbiji. Oni su izabrani u vreme sprovođenja akcije "Sablja", tako što je na nejavnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije izmenjen Zakon o javnom tužilaštvu i data je mogućnost Vladi da imenuje tužioce. Naravno, za tužioce su mogli biti izabrani samo politički podobni ljudi tadašnje vlade, odnosno Demokratske stranke, i to se kasnije osetilo u njihovom postupanju. Imamo razloga za sumnju....

Imamo razloga za sumnju da će ove odredbe zakona, čije se ukidanje predlaže, mogu biti zloupotrebljene protiv ljudi.
Na kraju, s obzirom da ćemo mi glasati protiv oba zakona, naveo sam više razloga zašto, bilo bi dobro, ako je moguće, da nam gospodin ministar jasno kaže, da bude onako jasan kao prilikom obrazloženja odlaganja primene Zakonika o krivičnom postupku, odnosno prvog akta, da nam kaže i šta je suština ukidanja ovih odredaba i zbog koga se ove odredbe ukidaju.
Mislim da gospodin ministar nema razloga da to ne kaže javnosti Srbije. Ne treba se plašiti kriminalaca, javna reč je vrlo jaka. Treba javnosti reći ko je u pitanju i zašto se ove odredbe zakona ukidaju, mislim da je to poštenije.
Jer, ne možemo stalno vršiti izmene i dopune zakona da određeni kriminalci ili oni koji su optuženi ne bi bili pušteni na slobodu i zato što se zakon ne sprovodi, nego dajte da vidimo ko od ljudi u pravosuđu ne radi da bi se zakon ispoštovao i da bi se ono što je utvrđeno u zakonu sprovelo do kraja. Hvala vam.

 Hvala, gospodine predsedavajući. Javio sam se da repliciram, odnosno da ukažem na povrede Poslovnike u ime poslaničke grupe SPS.
Gospodin Đurić ima jedan običaj, i to pokazuje ne prvi put, i na to mu je skrenuta pažnja, bio bi red da se ne krše odredbe Poslovnika, imaju odredbe Poslovnika koje to njemu daju za pravo. Nije korektno zloupotrebljavati Poslovnik, ali je to moguće, to vidimo, a nije korektno pominjati čoveka koji nije ovde u sali.
U odnosu na ono vreme kada je gospodin Dačić govorio prošlo je, čini mi se, jedno 40-tak minuta. Sve vreme je gospodin Dačić sedeo tu i gospodin Đurić je imao mogućnost da mu odgovori u odnosu na ono što je izrekao, a eventualno sa čim se ne slaže, ali to nije učinio.
Ponaša se, u stvari sad smo videli isti je scenario kao i nekoliko dana pre, spremljen govor, napisan dan ili dva pre, ovde se pročita i onda se posle toga, da ne kažem, iznose određene filozofske opservacije o vremenu pre, šta je bilo, kad bi bilo itd. Gospodine Đuriću, sad će gospodin Dačić sići, vratiti se u skupštinsku salu, pa vi izvolite recite mu što imate kada ga gledate ispred sebe. Nemojte koristiti vreme kada nije tu u sali da vam odgovori.
Inače, o vremenu pre, prošli put sam stvarno preskočio tu temu, ali kada pominjete vreme pre, bilo bi zanimljivo da nam vi kažete, gospodine Đuriću, šta ste vi pisali 90-tih godina o Srbima i Srbiji.
Jedna čitateljka "Politike" u rubrici "Među nama", ponukana vašim izlaganjem one noći kada je gospodin Toma Nikolić biran za predsednika Narodne skupštine, rekla je - bilo bi dobro da čujemo, da nas on podseti šta je 95/96. godine pisao o Srbiji i o Srbima. Pa da vidimo tu doslednost ili nedoslednost u doslednosti koju pokazujete, pa da nama kažete - šta ste onda govorili, pa da vidimo koji je to moralni kredibilitet koji vi uživate da nam ovde delite lekcije. Njoj niste odgovorili, prvi put sam svesno propustio da vas na to podsetim, ali sada mislim da je vreme.

Znate kako, poštovane kolege iz sadašnje i nekadašnje vlasti, da je gospodin Milutin Mrkonjić ostao na čelu Direkcije za obnovu Srbije bilo bi 10.000 stanova i 100.000 zaposlenih. Ali vi ste ga smenili i sada kukate i za stanovima, a i za zaposlene.
Očigledno, gospodin Đurić je mene pogrešno protumačio. Nisam tražio od njega da izađe ovde i da citira Slavoljuba Đukića, nego da ovoj skupštini saopšti svoje stavove o Srbiji i Srbima koje je pisao 90-tih godina, to bi bilo mnogo poštenije. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Mislim da će građani Republike Srbije u daljem nastavku rada ove Skupštine Srbije konačno saznati da danas biramo predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, a ne predsednika skupštine Subotice, pošto smo o tom pitanju potrošili, čini mi se, nekoliko sati današnje rasprave. Ali, i to je deo skupštinskog života.
Što se tiče današnje tačke dnevnog reda i predloga za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, poslanici SPS neće glasati za predlog DS, odnosno skupštinske većine, da gospodin Oliver Dulić bude izabran za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Postoje tri razloga zašto mi nećemo glasati za gospodina Dulića.
Prvi razlog je što u ovih nekoliko dana, otkako je gospodin Dulić član ovog parlamenta, pokazao se nedoraslim da obavlja posao predsednika Narodne skupštine, a što je inače vrlo važno telo u političkom sistemu Srbije. Ovo govorim ne slučajno.
Ono što je gospodin Dulić izgovorio u noći između ponedeljka i utorka, kada smo birali prethodnog predsednika Narodne skupštine i to da je čekao današnji dan i stavljanje ovog pitanja na dnevni red Narodne skupštine, to pokazuje da to izvinjenje nije iskreno, već da je samo rezultat jedne pragmatičnosti i potrebe da se danas prikaže drugačijim u odnosu na ono što jeste. Uopšte ne sumnjam da je gospodin Dulić mislio ono što je rekao u noći između ponedeljka i utorka, ali to je upravo ono što ga ne kvalifikuje da radi ovaj posao.
Danas u onom svom govoru, koji je očigledno inauguralni govor kao budućeg predsednika Skupštine, on je pomenuo dve stvari koje su bile karakteristika Skupštine, to je nekultura i netolerancija. To bi bilo lepo, moglo bi se podvesti da je iskreno mislio, međutim, ima jedan mali problem, pre svega on, a posle i mi svi, što je on upravo one noći, kada je bila rasprava o Tomislavu Nikoliću, kao kandidatu za predsednika Narodne skupštine, upravo se ponašao na način na koji je osudio, bio je i nekulturan, i nije bio tolerantan.
Uvredio je tada svoje kolege poslanike, ljude koji će zajedno sa njim sedeti za ovom govornicom, poslanike iz SRS i SPS. Rekao je reči koje nisu dostojne budućeg predsednika Narodne skupštine i poslanika. Možda je to deo obeležja imidža njegove stranke, ali je neprimereno za Narodnu skupštinu Republike Srbije.
Ponavljam, iskreno bi bilo to izvinjenje da je to gospodin Dulić uradio sutradan ili nekoliko dana kasnije, kada smo takođe imali sednicu Narodne skupštine, pa da kažemo čovek se ohladio, to je bio žar političke borbe i rekao je, nije mislio. Međutim, to izvinjenje nije saopšteno javnosti do dana današnjeg i govori da nije iskreno.
Drugi razlog zbog kog mi poslanici SPS nećemo glasati za Olivera Dulića jeste deo njegove biografije. To treba reći, s obzirom da su jedne dnevne novine, a više se dnevnih novina bavilo njegovom biografijom, a jedne su vrlo detaljno u tekstu - ko je Oliver Dulić, naveli da je gospodin Dulić bio član organizacije koja je bila koosnivač studentskog pokreta ''Otpor''.
Možda su koosnivači studentskog pokreta ''Otpor'' dobri DS, ali za nas su neprihvatljivi kao kandidati, jer su ljudi koji su bili u ''Otporu'' pokazali jasno godinama pre šta je bio njihov suštinski cilj.
Činjenica je da je ''Otpor'' organizacija koja je stvarana i finansirana iz inostranstva, koja je promovisala stavove drugih zemalja, koja je radila suštinski protiv Srbije. Ne treba zaboraviti da su članovi ''Otpora'' išli na instruktažu u Budimpeštu i druge evropske gradove, da su tamo obavljali ovako, vrlo prljav posao suštinski i protiv države.
Mislim da nije apsolutno prihvatljivo za nas da neko ko to može da navede kao deo svoje biografije bude prihvaćen za kandidata za Narodnu skupštinu Republike Srbije, s obzirom na ceo sadržaj onoga što su članovi ''Otpora'' radili.
Treći razlog zašto mi ne možemo glasati za gospodina Olivera Dulića jeste da je gospodin Dulić član političke opcije koja je proteklih godina pokazala da vršenje vlasti shvata, pre svega, kao način da se zadovolje interesi pojedinaca, mnogi od njih su se žestoko obogatili u godinama kada je stranka kojoj on pripada vršila vlast. Naravno da se progone politički neistomišljenici i da se suštinski odrede zahtevi drugih država.
U vreme kada su demokrate same ili zajedno sa drugima vršile vlast Srbija je bila objektivno i prevarena, i ponižena, i opljačkana. Ona je bila prevarena, jer od onih obećanih 6,5 milijardi dolara nije ušao ni jedan dolar, a od ono malo novca što je ušlo kroz donacije to se sistemom ja tebi ti meni, a svi nekom trećem, i na njegove privatne račune sve se to prelilo i par pojedinaca su učinili vrlo bogatim.
Prevarena je Srbija zato što i mnoga od onih obećanja koja su data pre 5. oktobra, i ono zaklinjanje širom Srbije i u ''Sava centru'', naravno od toga posle ništa nije bilo. Ona je prevarena, jer su suštinski bitno umanjena sva prava različitim kategorijama ljudi, i onima koji su zaposleni, i onima koji su ostali bez posla, i penzionerima. Praktično nema nijedne socijalne kategorije građana čija prava nisu bila bitno umanjena.
Srbija je suštinski i ponižena, jer su pripadnici te političke opcije, sami ili zajedno sa drugima, učinili jednu stvar koja će suštinski biti za Srbiju vrlo teška u godinama koje dolaze i biće deo naših loših godina.
Oni su, primera radi, Slobodana Miloševića, čoveka koji je neposredno izabran od strane građana, predsednika Srbije, kidnapovali i izručili Haškom tribunalu.
Srbija je takođe i ponižena zato što su pokazali praktično kako oni shvataju rad u ovom cenjenom domu i zašto je parlament služio tadašnjoj političkoj opciji ili skupštinskoj većini.
Sećate se, bar one kolege koje su bile u ovom parlamentu od 2001. godine, a oni drugi su imali prilike da o tome čuju nešto više putem medija, ovde se glasalo iz Soluna, iz Bodruma i iz drugih evropskih gradova. Sve je bilo dozvoljeno samo da se postigne željeni cilj.
Srbija je i opljačkana suštinski, jer je 2000 najboljih preduzeća prodato za dve milijarde dolara. Neka od tih preduzeća su prodata partijskim drugarima, ličnim prijateljima ili firmama tzv. prijateljskih zemalja.
Pominjem samo, primera radi, "Sartid". Nije problem što je "Sartid" prodat, nego je problem u tome što je prodat za smešno male novce, što je prodat bez javnog konkursa i pogotovu što do dana današnjeg, prošlo je nekoliko godina od te prodaje, mi nismo dobili odgovor gde je nestalo tih 10 miliona dolara provizije i zašto je na leđa građana Srbije prevaljeno ukupno dugovanje "Sartida" od skoro milijardu i 700 miliona dolara.
Činjenica je da su u to vreme uništena velika preduzeća širom Srbije, koja su bila nosioci razvoja tih opština i regiona, a bogami i iz Srbije. Da ne pominjem brojne afere iz tog vremena. Postojala je veza sa organizovanim kriminalom.
Tajkuni su tada vodili državu u njihovo ime, uticali naravno na donošenje odluka. Politički protivnici su bili proganjani, javno optuživani, i sa ove govornice i sa drugih mesta. Jednom rečju, to je bilo vreme – bilo, ne ponovilo se.
Do dana današnjeg nismo videli da su poslanici ili članovi te političke opcije Demokratske stranke izvukli bilo kakvu pouku ili da su promenili svoj sistem ponašanja. Šta će biti u budućnosti videćemo.
Ali, ono što su do sada radili ne daje nam garanciju da se tu nešto bitno popravilo. Mislim da je sve ono što sam naveo sasvim dovoljno što mi poslanici SPS nećemo glasati za gospodina Dulića kao kandidata za predsednika Narodne skupštine.
Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče. Da bi građani Republike Srbije znali o čemu se radi i zbog čega su, bar neki od nas narodnih poslanika, zainteresovani za ovo što se zbiva u Bujanovcu, mislim da je kolega Šarović to pomenuo, a inače je reč i u vezi je sa odredbom 225. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Više dnevnih novina, gospodine Halimi, danas je objavilo informaciju da je jedan broj odbornika napustio juče sednicu lokalnog parlamenta '' zbog neslaganja sa smenom dvojice direktora srpske nacionalnosti u javnim preduzećima Sportski centar Mladost i turističkoj organizaciji u tom mestu. Direktori tih ustanova jedini su direktori srpske nacionalnosti od sedam direktora javnih preduzeća u bujanovačkoj opštini. Direktori su do sada promenjeni u pet javnih preduzeća: Komunalcu, Dečijem vrtiću, Direkciji za izgradnju Bujanovca, sportskoj hali, Javnoj ustanovi Domu kulture i JP RTV Bujanovac, i svi su Albanci.''
Biće zanimljivo čuti da znate šta je povod za jedan deo diskusija, tako da ćemo biti u situaciji da čujemo i da se potvrdi tačnost onoga što ste rekli ili onog što su objavile novine.
Kada je reč o matematici, treba reći da je matematika proleća 2002. godine bila vrlo zanimljiva stvar, jer je kao priprema održavanja prvih lokalnih izbora posle tzv. demokratskih promena u Srbiji, lokalnih izbora u ovim trima opštinama, bio menjan zakon da bi se stvorili uslovi da se što više pripadnika albanske manjine prijavi da učestvuje u lokalnim izborima.
Zakon je menjan na način da je skraćen rok dužine boravka u tim opštinama, ono prebivalište, čime bi se stvorili uslovi da neko glasa.
Inače mi socijalisti smo tada govorili o toj temi i isticali neverovatne slučajeve, da je bilo takvih primera registrovanja birača da je, primera radi, na jednoj stambenoj jedinici, jednoj adresi veličine 20 kvadratnih metara i da je bilo prijavljeno po 30 i više osoba sa mestom stanovanja, i svi su oni, naravno, kasnije učestvovali u izborima i odjedanput se stvorila ta većina o kojoj sada gospodin Halimi govori kao nešto što je apsolutno tačno i niko ne treba da to dovodi u pitanje. Hvala.