Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8831">Žarko Obradović</a>

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovane kolege narodni poslanici, SPS će podržati Predlog ovog zakona, o kome danas Skupština Republike Srbije raspravlja, jer smatramo da on ima poseban značaj, pre svega u činjenici što zakon predstavlja potvrdu pozitivnog odnosa države Srbije prema svojim građanima koji se nalaze u Hagu.
Kao što građanin ima obaveze prema državi, tako logično i država ima obaveze prema građanima i smatramo da je ovaj zakon jedan mali doprinos države da se građaninu koji je u Hagu, a koji je optužen, naravno uz poštovanje principa da je svako nevin dok se ne dokaže, može pomoći da svoju odbranu učini što boljom.
Drugi značaj ovog zakona jeste što pokazuje da će Srbija da se brani, konačno, pred Haškim tribunalom od izmišljenih optužbi i već izrečenih presuda. Do sada su Srbi isporučivani Hagu kao krivci unapred, kao ljudi koji su počinili to za šta se optužuju, kao ljudi kojima je presuđeno, samo ih treba predati i stvar je sama po sebi gotova. Šteta je što do sada ovakav zakon nije donet. To bi bila ona dvosmerna komunikacija. Smatramo da bi optuženi, ljudi koji su tamo, imali sigurno boljitak od ovog zakona.
Ne treba posebno prenaglašavati, kao što to neke kolege čine, materijalni značaj ovog zakona, jer materijalnog ovde mnogo nema. Ovaj zakon ima političku dimenziju. Mi smo svesni da svi u ovoj skupštini naravno takav odnos prema zakonu nemaju, ali je dobro što postoji saglasnost većine stranaka u Narodnoj skupštini Republike Srbije, većine stranaka kojima je Srbija dala podršku na proteklim izborima, oko ovog zakona. Ovo, pre svega, mislim s obzirom na značaj, državni i nacionalni, koji suđenje ljudima koji su u Hagu ima po državu Srbiju.
Naime, ovde smo danas u toku prepodnevne rasprave čuli jedan neuspeo pokušaj da se odvoji priča o suđenju u Hagu u odnosu na sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske prema SRJ, odnosno državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Čak je bilo reči o tome kako je eto činjenica da dugo traje to suđenje povodom tužbe dokaz neke pravne sposobnosti našeg tima, a niko od ljudi koji su to govorili nije rekao građanima Srbije ono što se čulo iz usta glavnog pravnog savetnika tada SRJ, a sada državne zajednice Srbija i Crna Gora, da će ishod suđenja Miloševiću opredeliti sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nas. Znači, čeka se ishod ovog suđenja, pa će naravno onda biti poznat ishod ovog drugog.
Država treba da brine o svojim građanima, i to je opštepoznato, a pogotovo o onima koji su u inostranstvu. Ljudi koji su u Hagu, koji su okrivljeni, nisu presuđeni. Prethodna vlast, i to ide ne samo na njihovu štetu, nego i na štetu države Srbije, nažalost delila je građane na podobne i nepodobne, na one koji odgovaraju njihovim interesima i na one koji ne, i naravno u odnosu na takav stav prema ljudima oni su gradili politiku države.
Ne treba zaboraviti, bar mi socijalisti nećemo im to zaboraviti, da su Slobodana Miloševića kidnapovali jednom stranom odlukom, protivustavnom odlukom Vlade Republike Srbije.
Ne treba zaboraviti da su hapsili ljude, i to u vreme vanrednog stanja, da bi onda bila naručena optužnica, optužnica stigla i ljudi bili isporučeni; znači uhapšeni pod jednom optužbom, a isporučeni Haškom sudu pod drugom.
Ne treba zaboraviti da su sami ljudi iz DOS-a, verovatno u dosluhu sa Karlom del Ponte, najavljivali sve te optužnice, ne treba zaboraviti da su oni bili glavni glasnogovornici takve politike ovde u Srbiji. Ne treba zaboraviti da je Karla del Ponte tvrdila da ima toliko zahteva da se Srbi hapse da ne može jednostavno da postigne ceo taj posao.
Ne treba zaboraviti da je DOS pomagao Hagu da dokaže optužbe protiv tih ljudi i protiv Srbije. Kako je pomagao? Jednostavno, praveći pogodbe sa optuženim, šaljući te optužene Karli del Ponte, sa unapred predviđenim ishodom.
Ako pogledate sadržaj ove odredbe, što je u nadležnosti Nacionalnog saveta, videćete da jednostavno oni koji se dobrovoljno predaju mogu računati na određenu milost države, ali naravno samo oni koji se dogovore. Dogovora tu bilo nije. Oni koji su isporučeni naravno bili su prevareni, ali generalno štetu od svega toga imala je država Srbija.
Srbija će imati tu štetu ne samo danas, nego i sutra. Bez namere da dublje ulazim u sadržaj onoga što se tamo zbiva, ne treba velika mudrost da se proceni kakav se proces u Hagu vodi, da je to proces protiv države, protiv naroda. Tragedija Srbije, tragedija građana Srbije jeste što je u protekle tri godine postojao negativan odnos prema pojedincima, prema Socijalističkoj partiji Srbije, a samim tim i prema državi Srbiji.
Ko želi stvarno da vidi šta je uzrok sukoba u Bosni i Hercegovini dovoljno je da pročita knjigu Davora Perinovića, prvog predsednika HDZ-a u Bosni i Hercegovini, pa će videti koji su dogovori sklapani između Bosne i Hercegovine i Hrvatske kako da se razbiju Bosna i Hercegovina i Jugoslavija.
Ko želi da sazna šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji dovoljno je da sazna šta se zbivalo u Račku kao izmišljenim povodom za bombardovanje Jugoslavije, a da ne pominjem sve ono što je bilo prethodnih godina, a što jeste bila borba protiv terorizma: Markale, Vase Miskina itd.
Iluzurno je, bar nekim poslanicima, o tome pričati. Zašto? Iz prostog razloga što je sadržaj njihove politike bio da se Srbija unapred optuži, odnosno da joj se unapred izreknu sve te mere.
Kada se pogleda i druga strana priče zašto ovim ljudima koji su optuženi nije suđeno u našoj zemlji, iz prostog razloga što je naše pravosuđe uništavano sistematski od strane DOS-a.
Sa jedne strane pravite pogodbu, šaljete tamo ljude, izlazite u susret međunarodnoj zajednici, a sa druge strane domaće pravosuđe namerno onesposobljavate da bi moglo ljudima, koji su optuženi, da se sudi.
Danas smo čuli više primedbi na sadržaj ovog zakona od strane onih koji naravno imaju taj negativan odnos. One se primarno odnose na tu navodno materijalnu stranu. Kada se uđe dublje u sadržaj ovog zakona videće se da je ta strana apsolutno minorna u odnosu na ono što se zbiva u Hagu. Naime, krug lica koja mogu da pođu tamo ograničen je, i dužina njihovog boravka, i koliko može da se ide, ali najvažnija stvar ovde objektivno nije materijalno potpomognuta, a to se zove pribavljanje dokaza, izjava od svedoka, koje optuženi ima pravo da predloži u svrhu svoje odbrane.
Naime, oni koji su upoznati malo više sa sadržajem rada i sa odbranom optuženih znaju da je potrebno obaviti sijaset razgovora sa svedocima u pripremi odbrane, da je potrebno da ti ljudi dolaze iz unutrašnjosti, eventualno da ostanu nešto duže, da je potrebno to prekucati. Izjave su od 30 do 120 strana po svedoku i to je potrebno prevesti. Potrebno je jako, jako mnogo učiniti svih stvari koje su vezane za odbranu da bi odbrana bila efikasnija.
Nažalost, to se prenebregava, pominju se neki troškovi, a niko neće da kaže, a bilo bi dobro da dobijemo izveštaj MUP-a, koliko je samo ljudi bilo angažovano u svrhu obezbeđenja čelnika DOS-a u protekle tri godine.
Ima jedan podatak koji malo ko pominje. Za vreme vanrednog stanja gotovo svaki narodni poslanik Skupštine Srbije iz redova DOS-a imao je svog službenog pratioca.
Moraju se građani Srbije zapitati za šta je služio taj čovek ako su radili svoj posao, a očigledno je da je strah bio ogroman i da savest nije bila čista, a da ne pominjem brojna kola, obezbeđenje, korišćenje privilegija za koja nema pravnog osnova ni onda, ni sada.
Kada se pogleda cela ta priča ti troškovi su stvarno minorni. Ako pogledamo koliko su ti troškovi minorni u odnosu na suštinu suđenja i šta to suđenje može da proizvede po Republiku Srbiju, onda dolazimo do jednog frapantnog podatka. Ishod suđenja Slobodanu Miloševiću i drugim ljudima koji su optuženi u Hagu opredeliće, to kaže glavni pravni savetnik, a ako je stručan njemu treba verovati, sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nas.
To znači, gospodo, nadoknadu ratne štete i DOS je činio sve da izađe u susret Haškom tribunalu, a ništa da zaštiti svoju zemlju i svoje građane. Ovaj zakon jeste jedan mali doprinos pokušaju da građani koji su optuženi, koji su u Hagu, makar malo potpomognu svoju odbranu. Hvala.
Izašao sam na repliku u ime poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije. Mogu da razumem, ali ne mogu da prihvatim ovoliku nervozu kolega poslanika iz Srpske radikalne stranke. Obećali su Srbiji da će da budu u vlasti a nisu, pa sad ne znaju kako to da objasne, pa liju krokodilske suze nad našom sudbinom.
Nemojte vi da se brinete o nama. Mnogo ste nervozni i ima tome racionalnih razloga, ali vam ta priča o SPS-u ne pije vodu. I sve, kao, nije vam važno što mi podržavamo ovu vladu, ali ne može da prođe nijedan od vas da izađe za ovu skupštinsku govornicu a da nas ne zakači. Svi se brinete o našem zdravlju. E, stvarno, dirljivo. Nemojte više, mi smo dobro, hvala na pitanju.
Drago nam je što će Srbija dobiti, nadamo se, dobru vladu. Drago nam je što će prethodna konačno otići u istoriju, gde joj je i mesto, a vi razmislite zašto vaše otvorene pozive niko ne prihvata. Pokušajte to da objasnite svojim biračima.
Ubeđen sam da će građani Srbije na sledećim izborima znati da cene naše poteze i činjenicu da smo podržali kandidata Demokratske stranke Srbije da se Skupština konstituiše i činjenicu da ćemo dati podršku manjinskoj vladi da bi Srbija imala normalnu vladu, koja će raditi u intersu građana Srbije. Kada budete to shvatili, biće vam mnogo lakše. Hvala.
Molim vas, replika.
Ne sekiram se ja za vas. Znate vi dobro šta radite, samo što niste objasnili Srbiji kako to radite. Kritikovali ste prethodnu vlast, a najviše vas je bilo u medijima, što ne može biti slučajno. Nemojte nama da držite predavanja o stvarima koje se dobro vide, nego je problem što se vi mnogo brinete o našem zdravlju, a ja vam kažem – ne morate, vodite svoju brigu, o sebi brinite.

Nas pustite, Srbija će odlučiti kako odluči, ali vas ne treba da bude briga kakva će da bude naša podrška među građanima Srbije. Oni to odlično znaju. Hvala.
Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, između mnogih stvari koje su pomenute u platformi kandidata za predsednika Vlade Republike Srbije, u ime Socijalističke partije Srbije govoriću o tri postavljena cilja i našem opredeljenju da podržimo ono što u toj platformi piše, jer mislimo da je to od izuzetnog značaja za Srbiju.       
Naime, potrebno je da buduća vlada učini sve što je moguće da suzbije prisutnu korupciju koja postoji u Srbiji, da učini što je moguće da kriminal bude što manji, pošto je teško reći da nestane, i da učini sve što je moguće da se nerešeni slučajevi ubistava privedu svom logičnom kraju, da dobiju sudski epilog. Pretpostavka za to je, naravno, jačanje pravne države, izgradnja porušenih institucija, poštovanje i primena zakona, jednakost građana pred zakonom, uklanjanje politike dvostrukih aršina i svega onoga što u protekle tri godine u Srbiji nije bilo.
Buduću vladu čeka težak posao, počeću od pitanja korupcije, s obzirom da je toga bilo jako mnogo. Ali, sa druge strane, kada bude reč o rezultatima, sigurno će ih biti, jer i najmanje što bude uradila, biće mnogo više nego što je dosadašnja vlast uradila, jer nije uradila ništa.
Čuli smo malopre od predstavnika dosadašnje vlasti jedan iskaz, da oni podržavaju da se reše sve afere i slično i zalaganje da se konstituišu anketni odbori. To opredeljenje nije bilo iskazano kada su bili na vlasti i kada su mogli sve to uraditi. Jer, u protekle tri godine u Srbiji, prema različitim političkim analitičarima, bilo je oko 60 afera, od čega 20 imaju karakter značajnih afera.
Za te afere je karakteristično da su funkcionisale po određenim pravilima. Naravno, objavi se nekoliko informacija, po pravilu o političkim protivnicima, eventualno o nekom sukobu unutar DOS-a. Opoziciji se, po pravilu, prilepi što negativniji epitet, bez mogućnosti da druga strana odgovori. Naravno, činjenice i argumente niko ne pominje.
Vodi se orkestrirana kampanja u javnosti, po medijima određeno vreme, nedelju, dve, tri i posle toga ništa. Tu aferu, po pravilu, smenjuje neka druga, a o prethodnoj se ne priča i niko iz vlasti, pogotovu oni koji su aferu plasirali, nije želeo te stvari da dovede do kraja, da utvrde istinu i eventualnu krivicu.
Naprotiv, gotovo sve afere su ostale bez logičnog epiloga. Od tih 20 značajnih afera, zbog kratkoće vremena, pomenuću samo nekoliko najkrupnijih, do sada nezavršenih: špijunska afera iz marta 2002. godine; glavna ličnost je bio tadašnji potpredsednik Vlade Republike Srbije; onda znate šećernu aferu; duvanska afera iz maja 2001. godine; naažalost, ubistvo Gavrilovića iz avgusta 2001. godine; afera "Orao" iz oktobra 2002. godine; «Difens roud» iz decembra 2002. godine; afera pranja novca iz 2003. godine; šećerna afera iz marta 2003. godine, koja i dan-danas traje; prepucavanje članova Vlade iz aprila 2003. godine, ko je išao u Šilerovu i ko se sa kim družio itd.
Niko nije našao za shodno, a pomenuo sam nekoliko afera koje su, čini mi se, potresle Srbiju, da ta pitanja reši, da se sve stvari razjasne do kraja i da te afere dobiju sudski epilog.
Moram reći da se prava paradigma odnosa tadašnje vlasti prema aferama može videti kada se posmatra odnos vlasti prema špijunskoj aferi. Sećate se, ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije imali smo aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora povodom izjava lica posle ubistva predsednika Vlade gospodina Đinđića.
U prvom slučaju imali smo primer da potpredsednik Vlade bude uhvaćen na javnom mestu kako predaje dokumenta stranom diplomatskom predstavniku.
Umesto da se rasvetle svi elementi, sve činjenice, da se utvrdi šta se sve tu dešavalo, zbog čega, sećate se, dignuta je dreka, vojni organi su optuženi da su prekoračili ovlašćenja. Naravno, Vlada je gledala da taj slučaj minimizira, da se u javnosti o tome ne priča, što je moguće manje, da se DOS-u ne bi prilepio negativan imidž. U stvari, cela njihova politika na suzbijanju afera i na rešavanju spornih pitanja u Srbiji bila je vođena tom politikom što boljeg utiska, odnosno imidža u javnosti.
Sa druge strane, imali smo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pomenuo sam, aferu prisluškivanja i zajedničku sednicu dva odbora, kada smo imali nekoliko dana direktan prenos iz Narodne skupštine Republike Srbije, pripremljene emisije, pripremljene izjave svedoka.
A naravno, poenta priče je bila, optužiti političkog protivnika da je on učinio nešto loše, bez dokaza, jer cele su priče trajale po nekoliko dana. To je najbolji dokaz kako se tada radilo i mislimo da se to nikada više ne sme dozvoliti. Srbiji su potrebne istitucije. Potrebno je da se postavljena pitanja reše i, naravno, da pravda stigne one koje treba.
Moram reći da su krivične prijave bile podnete i protiv nas, članova Socijalističke partije Srbije, i to od marta 2001. godine, ali to je zanimljiv primer kako ne treba raditi. Umesto da se po tim krivičnim prijavama postupi, pa ako je neko kriv da se utvrdi krivica, te krivične prijave su, pre svega, korišćene kao dobro marketinško oružje, da se protivnik, tj. mi, što više blati i anatemiše i da postoji negativan imidž u javnosti.
Jer, te su prijave stajale praktično od marta 2001. godine i do dana današnjeg nisu rešene. Znači, DOS je imao dvostruke aršine. Mogao je, a nije želeo, DOS je tada bio država Srbija, ta pitanja da reši, ali je važno bilo protivniku zalepiti negativnu etiketu.
Čuli smo da se predlaže formiranje anketnih odbora. Kada smo mi, kao tadašnja opozicija, zajedno sa nekim drugim strankama u ovom parlamentu, tražili da se formiraju anketni odbori po mnogim pitanjima, nismo naišli na razumevanje tadašnje skupštinske većine i potrebu da se neka pitanja reše.
Predlagali smo formiranje anketnog odbora za utvrđivanje svih elemenata i činjenica vezanih za kidnapovanje Slobodana Miloševića. Nije se smatralo da to treba. Tražili smo da se formira anketni odbor da se utvrde svi elementi i činjenice vezani za šverc cigareta. Nije se smatralo da to treba. Pominjem i tragično ubistvo gospodina Đinđića. I tada smo smatrali da je anketni odbor o tako tragičnom događaju primeren, da bi se utvrdili svi elementi i činjenice vezani za to. Nije se želelo. Naravno, isterivala se neka svoja pravda. Tako, naravno, više ne treba i ne sme da bude.
Drugo pitanje je kriminal. Treba da se suzbije kriminal u Srbiji i da se utvrdi veza između kriminalaca, pripadnika organizovanog kriminala i predstavnika prethodne vlasti i veze koje su postojale pre i posle 5. oktobra, ko se s kim i zbog čega družio, ko se okupljao u Šilerovoj i nazdravljao, kako su kriminalci puštani na slobodu, zašto su ljudi sa kriminalnom prošlošću angažovani u državnim poslovima i mnogo toga drugog, ali bez marketinga, već sa željom da se stvarno utvrde činjenice.
Smatramo da treba zatvoriti belu knjigu ili bele knjige koje MUP poseduje, jer 2002. godine, prilikom jedne rasprave ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, čuli smo iz usta tadašnjeg ministra da MUP poseduje bele knjige, gde su pobrojana sva lica koja se bave kriminalom u Srbiji. Do dana današnjeg ostalo je nerazjašnjeno zašto ti ljudi nisu pohapšeni, zašto nisu privedeni licu pravde i verovatno bi se i stopa kriminala smanjila, a Srbija bila mnogo čistija bez kriminala.
Na kraju, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o još jednoj temi, ljudski vrlo teškoj, a politički, nažalost, previše ekspoatisanoj u ove prethodne tri godine, a reč je o slučajevima ubistava koja su se desila u Srbiji u proteklom periodu. Kažem, u proteklom periodu, ne praveći razliku između perioda pre i posle 5. oktobra, jer ubistvo je ubistvo, čovek je čovek, ali se ne može apriori nekom ubistvu prilepiti epitet - političko, jer to se može tek kada sudski organi završe posao, kada se izrekne sudska presuda i kada se na osnovu motiva utvrdi da je on imao političku dimenziju.
Ovo govorim, jer su za nas, članove SPS-a, nažalost, sva ubistva ista, a sva treba da se isteraju pred lice pravde, i ubistvo zamenika ministra tadašnjeg Stojčića, i ubistvo Pavla Bulatovića, ministra odbrane, i Slavka Ćuruvije, novinara, i ubistvo koje se desilo na Ibarskoj magistrali, smrt četvorice, i ubistvo Ivana Stambolića, i ubistvo Momira Gavrilovića, i ubistvo predsednika Vlade, gospodina Zorana Đinđića, i ubistvo novinara Pantića i ubistvo generala policije Boška Buhe.
Sva ova i neka druga ubistva koja sam pomenuo treba da budu rešena. Mi, članovi SPS-a, poslanici SPS-a, to tražimo i poručujemo svima onima koji pominju ove slučajeve, naravno političkog marketinga radi, ili ako kažu da u protekle tri godine Srbija nije bila sposobna i spremna da sazna istinu, da sada imaju priliku da se ta istina sazna i neka se ta istina saopšti Srbiji.
Mi smo spremni da čujemo istinu, ma kakva ona bila, ali, verujte mi, mi članovi SPS-a smo izgleda jedini koji tu istinu žele. Mi ne zaslužujemo da nosimo taj kamen oko vrata i da se stalno nešto nama spočitava, pa tražimo da se ta pitanja reše, pa kako kome bude, neka mu bude, ali će sigurno najbolje biti Srbiji, jer jedanput i to pitanje moramo ostaviti iza sebe i okrenuti se budućnosti. I zato je dobro da ova buduća Vlada i ta pitanja reši, jer biće svima bolje, a Srbiji ponajbolje. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, izašao sam da repliciram u ime poslaničke grupe SPS, s obzirom da je prethodni govornik gospođa Lakićević pomenula govor mržnje i dovela ga u kontekst sa SPS-om i izlaganjem dr Krstića.
Moram reći da oni koji su razumeli šta je gospodin Krstić rekao, shvatiće to kao dobronamerne primedbe i primere onoga lošeg što se dešava u AP Vojvodini, jer je ukazao na ljude koji su nosioci nečeg lošeg i sigurno ne doprinose dobrim međunacionalnim odnosima. Naravno, on je pomenuo i naš odnos prema ovom zakonu.
Apsolutno nije korektno da nam gospođa Lakićević drži predavanja i da ona pominje govor mržnje, jer bi trebalo malo bolje da pogleda šta su njene kolege, poslanici iz partije kojoj pripada, govorili nama, članovima SPS-a, u ove prethodne tri godine, pošto su imali ekskluzivno pravo da budu tumači govora i izlaganja poslanika, pa je predsednik Narodne skupštine u to vreme pominjao i crveno-crnu koaliciju, antireformske snage i predstavnike prethodnog režima. Da ne pominjem šta je sve bilo rečeno u vreme vanrednog stanja, koje je neustavno uvedeno.
Ovo pominjem zbog toga što se koriste dvojni standardi. Nisam primetio da je iko iz te partije, za poslednje tri godine, želeo da se prikaže kao predstavnik svih građana Srbije i da se neko ko govori u ime nazovitolerantne Srbije makar javno oglasio da protestuje, recimo protiv izlaganja Nenada Čanka pre tri-četiri nedelje na televiziji, kada je članove SPS nazvao fašistima. To je bio flagrantan primer govora mržnje, ali niko, ama baš niko, s obzirom da su oni bili glasnogovornici svega nazovitolerantnog i za Srbiju prihvatljivog, nije se izjasnio.
Prema tome, ako ste razumeli šta je gospodin Krstić rekao, shvatićete da je to dobronamerno. Mi smo istakli da ćemo glasati za ove izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, a kada bude naš predstavnik govorio u drugom delu pomenućemo i one pozitivne primere vezano za manjinsku politiku, pa prema tome nema razloga da nam o tome pričate.
Hvala gospodinu Maršićaninu za mogućnost da kažem nekoliko reči povodom izlaganja gospodina Pajtića. Naime, u načinu izlaganja poslanika o tome da li govore na način primeren ovom domu odlučuje predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, a ne gospodin Pajtić.
Ako mu se ne sviđa ono što je rekao gospodin Smiljanić može to i ovde javno da kaže, a može i sa njim da razgovara. Što se tiče fakta, činjenica je gospodine Pajtiću, sviđalo se to vama ili ne, da je broj Srba u Mađarskoj zanemarljiv, a da ih je bilo i te kako u godinama i decenijama pre. I, kada se već pozivate na fakta treba da znate da su sredinom 19. veka Mađari činili manjinu naroda u tadašnjoj Ugarskoj. A sada ih ima, što se kaže, u apsolutnoj većini i to nije reč o asimilaciji, nego o čisto prirodnom procesu.
Politika koja je vođena u toj zemlji bila je takva da su pripadnici manjina bili jednostavno pretvarani u većinski narod, to treba reći i nemojte zaboravljati ove izjave koje čelni ljudi Mađarske daju, vezano za Mađare, za teritoriju i za Srbiju.
O našoj manjinskoj politici red bi bilo da makar mi, građani Republike Srbije, govorimo o činjenicama. Kada pogledate sve, ali baš sve ove zemlje u našem okruženju, videćete da je jedino prethodna SRJ ili sada državna zajednica Srbije i Crne Gore, država koja je usvojila sva ili gotovo sva međunarodna akta i dokumenta koja se tiču položaja i prava pripadnika manjina. Ona je šampion u tome.
SRJ je 1992. godine napravila Deklaraciju u UN o zaštiti prava etničkih, jezičkih i verskih manjina, ali nam nisu dozvolili tada, zbog poznatih događaja, da prisustvujemo toj sednici Generalne skupštine UN da to usvojimo. Kakva je bila - ona je bila nešto čime je naša država trebalo da se ponosi.
Postoji još jedan podatak koji bolje nego išta govori u prilog tome da je Srbija vodila dobru manjinsku politiku i dobro je što se i ovaj zakon usvaja. To jeste objektivno jedna nadogradnja pozitivne manjinske politike naše države, a to je broj pripadnika manjina u Srbiji i u drugim zemljama koje su u okruženju Srbije. Jedino je Srbija od svih ovih država u okruženju ostala država sa značajnim brojem pripadnika manjina.
Pogledajte fakta. Pripadnici drugih manjina su statistički ubijani, da ne pominjem kako su se sa njima ophodili u praksi i ne treba niko da nam deli lekcije kako se negde drugde u okruženju bolje radi. Pogledajte fakte, pogledajte činjenice i videćete da je naša država neko ko je imao apsolutno kvalitetnu manjinsku politiku.
Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, Srbija nema predsednika Republike zato što dosadašnja vlast to nije želela. Predloženim rešenjima će se sigurno smanjiti legitimitet i kredibilitet budućeg predsednika, kao važne funkcije u državi i kao kohezionog faktora.
SPS neće podržati predložene izmene Zakona o izboru predsednika Republike, pogotovo one koje se odnose na ukidanje cenzusa od 50 posto, kao uslova validnosti izbora i pobede nekog od kandidata za predsednika Republike. Zanimljivo je, to je jedno malo zapažanje pre nego što pomenem razloge zbog kojih nećemo podržati ove izmene, da postoji saglasnost dve najveće poslaničke grupe oko tog famoznog cenzusa, ali zanimljivo je iz razloga što kada slušate predstavnike te dve poslaničke grupe, niko se ne usuđuje da kaže da je reč o koaliciji. Radikali su upotrebili jednu lepu reč "konsenzus". Kada se druge poslaničke grupe slažu, postoji istovetnost stavova, onda to nije konsenzus, onda je to koalicija. To govori samo koliko, u stvari, politički interesi dominiraju svakom raspravom koja se vodi u ovoj skupštini, što nije sporno, ali bi bilo pošteno priznati.
Juče su nekima usta bila puna ustavnosti i potrebe poštovanja Ustava, donošenja rešenja koja su u skladu sa Ustavom, a danas, kada je reč o ovom predlogu zakona, Ustav se apsolutno zaobilazi. Morala bi postojati jednakost u izbornom procesu. Ustav propisuje kako se predsednik može opozvati i takvi uslovi bi bili logični da se primenjuju i kada je reč o izboru predsednika Republike.
Svi govore o cenzusu, a vrlo se malo govori o ovlašćenjima. Ranijih godina priča je bila upravo obrnuta. Pričalo se o velikim, ogromnim ovlašćenjima, cezarističkim ovlašćenjima predsednika Republike, a cenzus nije bio sporan. Izbori koji su održavani između 1990. i 2000. godine su uspevali, iako je postojao cenzus od 50 posto i u prvom i u drugom izbornom krugu i to nije bila smetnja da građani Republike Srbije dobiju legalno izabranog predsednika, tajnim glasanjem na izborima, kao što je to red.
Sada je, očigledno, cenzus problematičan, jer nema kandidata koji mogu privući građane da izađu u tom broju i obezbede da izbori budu uspešni. Zato se pribegava najprostijem, najbezbolnijem rešenju: izmeniti zakon, cenzus ne postoji, pa koliko izađe neka izađe, predsednik da bude izabran. Ima jedan mali problem, kažem, ta ustavna rešenja vezana za opoziv. Imaćemo predsednika sa ovlašćenjima, neću reći ni velikim ni malim, jer ranije je bilo reči da su velika, a sada to niko ne pominje, čak kaže da su protokolarna, ali je suština da postoji jedan raskorak između izbora i opoziva.
Zanimljivo je da i ovaj sadašnji cenzus od 6.511.000 birača jeste problem za izbor predsednika, a zaboravlja se pomenuti da je već jedanput cenzus smanjen. Godine 1997. biračko telo Srbije iznosilo je 7.220.000 birača, pa je taj cenzus smanjen, pa je i to smanjenje birača prepreka za neke kandidate da pobede na izborima. Ali, cilj opravdava sredstvo. Sada se koriste drugi argumenti, naravno, da bi se obezbedila pobeda kandidata.
Moramo reći da se predloženim izmenama Zakona, posebno smanjenjem cenzusa potrebnih glasova za izbor predsednika, narušava i princip jednakosti u izbornom procesu oko izbora predsednika i njegovog opoziva. Logično je da se neko bira i razrešava na isti način i pod istim uslovima. Ustav Republike Srbije, još uvek važeći, u članu 88. stav 3. propisuje da je predsednik Srbije opozvan ako za to glasa većina od ukupnog broja birača. Naravno da se o opozivu odlučuje neposredno i tajnim izjašnjavanjem.
Ako se usvoje ponuđene izmene zakona, logično je da onda predsednik Srbije može biti, i sigurno će biti, izabran sa jako malim brojem glasova birača, svakako daleko manjim nego što je potrebno za njegov opoziv. Isti čovek, ista funkcija, a potpuno različiti uslovi za izbor i opoziv.
Doduše, u ovom zakonu ima i dobrih stvari. Jedna je brisanje odredbe koja je davala predsedniku Narodne skupštine mogućnost da odlučuje o raspisivanju izbora za predsednika Republike. Da to nije dobro rešenje i da daje mogućnost za zloupotrebu, SPS je istakla i novembra 2002. godine, kada je Skupština raspravljala o izmenama Zakona o izboru predsednika. Tada smo bili u pravu, pokazala su i kasnija dešavanja na političkoj sceni Srbije.
Tadašnji predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je, radeći jedino i samo u interesu politike DOS-a, "odlučio", jer svi znamo kako je odlučivano, da ne raspiše izbore, sa tada, a i sada vrlo smešnim objašnjenjima. U stvari, izborni rejting DOS-a je tada bio vrlo mali i procenilo se da treba kupiti vreme, pa tek u nekim novim uslovima raspisati izbore. Posle devet meseci, kada im se učinilo da je situacija bolja, da je rejting veći, naprasno je od strane istog tog predsednika odlučeno, a odlučili su drugi, da se raspišu izbori.
Kasniji razvoj događaja je pokazao da procene nisu bile dobre, što je dobro za Srbiju, ali i koliko je ta odredba bila osnov za voluntarističko tumačenje. Suština priče jeste u tome da su takve odredbe bile u Zakonu da bi se mogle oblikovati kako odgovara vladajućoj koaliciji.
Naravno, DOS je pravio izbore da uspeju ili ne uspeju, kako im odgovara, kao što je na izborima za predsednika Republike imao i svoje kandidate, kako one zvanične, tako i nezvanične. Ceo izborni proces je bio napravljen tako da ostvari željene interese DOS-a, pa smo imali zvaničnog kandidata i onih nezvaničnih koji su, da kažem, popunjavali prazan prostor i oblikovali medijsku scenu Srbije da drugi pravi kandidati ne bi mogli da iskažu svoje vrednosti, a kamoli da se politički stavovi mogu predstaviti na valjan način.
Imali smo situaciju, i to je tolerisano, da neki kandidati nisu skupili 10 hiljada potpisa, neki 500, neki 600, neki 1000, a neki čak i 4-5 hiljada manje. O tome je postojao i zvanični izveštaj MUP-a, koji je imao zakonom utvrđenu obavezu da proverava validnost tih potpisa, da vidi da li su stvarno potpisnici. Naravno, taj zvanični izveštaj MUP-a je potpuno ignorisan, jer je to tada odgovaralo DOS-u. Nadam se da se to više nikada neće desiti i da i ta dimenzija izbora neće biti primenjena.
Srbiji je, nesporno, potreban predsednik, ali za to nije prepreka cenzus. Potrebna je saglasnost političkih stranaka i jedinstven poziv biračima Republike Srbije da učestvuju u izborima, takođe i da mediji ne vode negativnu kampanju, da rešenja budu u skladu sa Ustavom, bar dok Ustav postoji, što sada nije slučaj.
Još dve reči, vezano za izbore. Slažem se sa ostalim kolegama da biračke spiskove treba urediti, da tu ima mnogo manjkavosti. Objektivno, to je jedna velika prepreka za uspešnost svakih budućih izbora. Opštinski organi očigledno nisu uradili na tom planu mnogo i to će biti jedan veliki izazov za njih, a prepreka za legalan izbor predsednika Republike ili za bilo koje druge izbore.
Još nešto o načinu praćenja samih izbora. Mi smo imali jedan nadzorni odbor, koga niko nije pominjao, niti se zna da li je živ i da li funkcioniše ili ne funkcioniše. Skupština bi morala stvoriti i te pretpostavke za uspešnost izbora, jer smo imali jednu paradoksalnu situaciju, da se pojavljuje nevladina organizacija CeSID kao neko ko u ime državnog organa daje ocene o regularnosti izbora, a videli smo u protekle tri godine da je postojala apsolutna pristrasnost tog organa, vezano za vladajuću koaliciju, odnosno DOS.
Ako želimo regularne, fer, poštene izbore, da građani Srbije biraju onoga koga žele, onda i ta rešenja moraju biti izmenjena ili napravljena da budu u skladu sa Ustavom. Ovaj predloženi zakon delom predloženih rešenja nije u skladu sa Ustavom i mi, Socijalistička partija Srbije, ih zato nećemo ni podržati.
Kolege narodni poslanici, zamolio bih kolege iz DSS-a da konačno prestanu da prave svoj politički imidž na Slobodanu Miloševiću ( oprostite, lapsus, iz Demokratske stranke, razumeće oni).
Slobodana Miloševića su koristili dok su bili opozicija i na tome stvarali političke poene. Slobodana Miloševića su koristili kada su bili vlast: kidnapovali ga i izručili Hagu. Ostalo je samo pitanje ko je dobio pet miliona dolara, a to ćemo utvrditi kada nova vlast dođe na posao, pa ćemo videti ko je dobio tu pare za proviziju.
Sada, u vreme izborne kampanje Demokratske stranke i njene skupštine koja se održava u nedelju, njihovi najjači argumenti su Slobodan Milošević i Slobodan Milošević. Kada su vam usta puna Slobodana Miloševića, onda treba da kažete da ste, zahvaljujući lažnoj poslaničkoj grupi, krađi pet mandata, formiranju poslaničke grupe lažnih socijalista, produžili svoj politički život godinu i po dana, jer, pazite, Slobodan Milošević je bio i njihov počasni predsednik.
Niko od vas nije našao za shodno da povodom toga kaže jednu reč kritike. Zahvaljujući njima usvojili ste budžet za 2003. godinu, zahvaljujući njima dobili smo v.d. predsednika Republike na Ustavnoj komisiji, sa ta dva glasa, koji je potom uveo vanredno stanje protivno ustavu i uhapšeno je 13.000 ljudi.
Zahvaljujući njemu ukrali ste glasove prilikom izglasavanja Zakona o lustraciji. Zahvanjujući njemu i Kori Udovički je lažno izglasana. Tada vam nije smetao Slobodan Milošević, a sada se utrkujete i blatite ime čoveka i stranku.
Budite pošteni pa priznajte sebi, ako nemate druge argumente da pobedite u svojoj izbornoj trci u stranci, onda nešto nije u redu sa kvalitetom koji posedujete, i kao stranka i na drugi način, i prestanite više da koristite SPS i pominjete ga u tom kontekstu.
Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, danas posle sedam meseci Narodna skupština Republike Srbije suštinski je učinila pokušaj da ispravi jednu od brojnih nepravdi koje su učinjene u ovoj sali, nepravdu koju je učinio DOS 22. jula 2003. godine praveći lažnu većinu i zloupotrebom kartica narodnih poslanika, kako se to kaže – krađom, omogućio izglasavanje jedne odluke.
Tada, 22. jula, nanet je jedan veliki šamar višestranačkoj Srbiji, šamar parlamentarnoj demokratiji, šamar pravnoj državi. Verujte mi, to nije bilo predmet ćutanja ni ovde; samo, imali ste medije, vršili ste kontrolu medija, pa se nije moglo čuti, ali zgrožavanje koje je taj čin izazvao u inostranstvu bio bi makar osnova da se malo zamislite o onome šta pričate vezano za ovo glasanje.
Najmanje četiri, a najviše 12 narodnih poslanika, sa ili bez njihove saglasnosti, bilo je umešano u tu krađu. Mi smo, poslanici SPS-a, sutradan nakon glasanja, javno rekli da je postojala sumnja da glasanje nije bilo regularno. Nije nam se verovalo, mediji to nisu želeli da objave.
Posle samo mesec dana smo saznali da je postojao jedan poslanik koji je glasao iz Turske, jedan poslanik je javno priznao da je njegova karitca bila zloupotrebljena, mi smo obavestili javnost da su dvojica poslanika SPS-a takođe bila umešana posredno, jer su njihove kartice bile upotrebljene prilikom glasanja. Naše tvrdnje nismo mogli da potkrepimo iz vrlo prostog razloga, suprotno Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, nismo bili u situaciji da dobijemo listing sa glasanja.
Predsednik Narodne skupštine i nažalost sekretar Narodne skupštine Republike Srbije dva meseca - glasanje je bilo 23. jula, a mi smo listing dobili 24. septembra – odbijali su da nam daju taj običan dokument. Tek kada smo podneli krivične prijave, tek kada je ta krađa dobila karakter političke afere, dobili smo listing. I da kažem kolegama poslanicima iz Demokratske stranke – nije nikakva mudrost videti ko je zloupotrebio karticu i ko je izvršio krađu prilikom glasanja, pogledajte ko je pored koga sedeo, vidite ko tog dana nije bio prisutan i videćete ko je to nečasno delo učinio. I nemojte se sakrivati iza velikih reči, to je vrlo prosto.
Tužilaštvo o tome ima sve podatke. Druga je stvar što tužilaštvo do dana današnjeg nije želelo da tu stvar detaljno ispita.
Mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, mi socijalisti, bili smo u podređenom položaju iz razloga što je postojala jedna parlamentarna diktatura koju je sprovodio DOS i logično nismo bili u situaciji da dobijemo taj listing. Nismo bili u toj situaciji da potkrepimo naše navode o krađi prilikom glasanja.
Inače, za one koji vole da pametuju, samo ću pomenuti da su tog dana, 22. jula 2003. godine, prilikom glasanja za guvernera, za Kori Udovički, počinjena po našem mišljenju četiri krivična dela, i to – zloupotreba službenog položaja, nesavestan rad u službi, falsifikat i prikrivanje krivičnog dela. Pred tim činjenicama ne treba zatvarati oči. Bio je još jedan pokušaj da se kroz zapisnik Narodne skupštine takođe prikrije, odnosno prikriju ta krivična dela, ali videli ste, Narodna skupština je odbila da taj zapisnik izglasa.
Kada je krađa priznata? U vreme predizborne kampanje i to radi izbornog marketinga Demokratske stranke, radi očekivanja boljih izbornih rezultata.
Ovu rečenicu je izgovorio gospodin Boris Tadić – bili smo obavešteni, ali nismo znali. Nije valjda, gospodine Tadiću, da vi kao potpredsednik stranke ne znate šta se zbiva u stranci, odnosno u poslaničkoj grupi. Vi ste bili obavešteni, ali niste znali. Ako ste bili obavešteni, onda je trebalo da o tome obavestite javnost onda kada ste bili obavešteni, a ne 10 dana pre izbora, u očekivanju boljih izbornih rezultata. To bi bilo pošteno da ste tada rekli, a ne pred same izbore.
Uostalom, moraćete i u svojoj stranci da raskrstite da li se to desilo ili nije, jer neki tvrde i dan-danas da tog događaja nije bilo, zdušno se trude da objasne da krađe nije bilo i da je guverner izabran na zakonit način.
Oko guvernera; mi možemo shvatiti da guverner, gospođa Kori Udovički, tog trenutka, tog dana nije znala šta se u sali zbiva; u redu, tog dana nije znala i onda joj se može oprostiti ponašanje tog dana, ali da posle izjava, priznanja poslanika da su kartice zloupotrebljene, najpre jedan, pa drugi, pa četvrti, pa peti poslanik, kažu da nisu bili tu, da su njihove kartice zloupotrebljene, nije logično, neshvatljivo je da pomenuta gospođa to ne konstatuje, da u odnosu na tu činjenicu makar ne podnese ostavku. To nije uradila tada, a to nije uradila ni do dana današnjeg, pravdajući to naravno, to svoje nečinjenje, državnim razlozima.
Gospodo narodni poslanici, krađa je krađa, a onaj ko je slep i gluv na to, onda tu pomoći nema, to se onda radi potpuno svesno.
Nažalost, taj primer koji smo imali u Narodnoj skupštini Republike Srbije pokazuje jednu bahatost koja je postojala i koju je DOS uvek pokazivao.
Danas Narodna skupština Republike Srbije toj bahatosti, tom licemerju, dvostrukim aršinima, staje na put. Ovo je samo jedna od brojnih nezakonitih radnji, krađa koje su se desile u Narodnoj skupštni Republike Srbije u protekle tri godine.
Kartice su radile kako se želelo i kada se želelo. Bog zna šta se sve dešavalo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, javnost to ne zna, jer su i brojne sednice Narodne skupštine bile van prisustva javnosti, a novinari nažalost nisu o tome obaveštavali javnost. Dobro je da bar danas jednu krađu konstatujemo, izvršimo jednu reviziju.
Naime, duboko smo ubeđeni da nama ne treba ni prva, ni druga, ni treća, ni bilo koja Srbija, ni ideološka, već nam treba jedna nromalna država, gde će se stvari nazivati svojim imenima i gde će građani biti ravnopravni, gde će se zakoni primenjivati, a gde će krivci biti kažnjavani. Hvala vam.
Poštovane kolege narodni poslanici, izašao sam da u ime poslaničke grupe SPS ukažem na povredu Poslovnika, člana 97. i to od strane predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospođe Mićić.
Naime, diskusija kolege Dragana Todorovića je izazvala reakcije i gospodina ministra i gospodina potpredsednika Vlade. On je izašao da replicira gospodinu ministru i govorio koliko je govorio. Ako je govorio duže nego što je predviđeno Poslovnikom, onda je trebalo da ga opomenete, što ste učinili, ako je govorio još duže, trebalo je da ga kaznite, ali vam to ne može služiti kao osnov da mu ne date pravo na reč da odgovori gospodinu potpredsedniku Vlade, gospodinu Koraću, na ono što je on govorio o situaciji u Pirotu i povodom tvrdnji kolege poslanika Dragana Todorovića.
Molim vas, primenjujte Poslovnik. Nemojte ovde da se ponašate kao glasnogovornik DOS-a. Juče popodne, na kraju sednice, upotrebili ste jedan izraz povodom završetka rada jučerašnje sednice, a početka današnje, rekli ste - gospodin Vlahović će izložiti sutra neki program, naziv, već šta li je, u odnosu na period mraka za vreme koje je bilo pre.
Molim vas, ako želite da date svoju ocenu o situaciji koja je bila pre dve godine, izvolite, govornica je tu, izađite i recite, recite sve što mislite da treba, ali izađite za govornicu i recite to poslanicima, i recite Srbiji. Nemojte da tumačite izlaganje poslanika i dozvolite kolegi Draganu Todoroviću da po Poslovniku dobije pravo da kaže. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, javio sam se za repliku povodom izlaganja kolege Radulovića.
Moram da kažem, kolega Raduloviću, danas je 8. novembar 2003. godine i na dnevnom je redu ove skupštine, zahtev, rasprava... (iz sale se čuju glasovi: danas je 6. novembar) nije važno, zahtev SRS o razrešenju Vlade Republike Srbije.
Molio bih vas, ako imate argumente, da kažete zašto ova vlada ne treba više da radi i da se raspišu parlamentarni izbori, recite im to u brk. Manite se nas socijalista, 2003. je godina, nismo mi na dnevnom redu i manite se objašnjenja i poređenja vezano za nas.
Ako pak nešto imate za nas, evo, stojim vam na raspolaganju. Razumem, vama nije lako, jer je mnogo lakše pričati uopšteno sa nekom pričom priče radi, jer je izgleda suština promena političkog sistema promene radi, a ne građana Srbije radi, i vama je to mnogo lakše nego objasniti građanima Srbije, dati odgovor na bezbroj pitanja na koja ste i vi dužni da odgovorite.
Zašto mnoge od vaših političkih akcija niste izveli jednostavno do kraja, zašto stajete na pola puta, zašto ste doneli ovako restriktivan Poslovnik, zbog čega svi mi poslanici Narodne skupštine Republike Srbije plaćamo, zašto ste potpisali Beogradsku deklaraciju i tako je ukinuta Savezna Republika Jugoslavija? Zašto ste napisali onako lošu deklaraciju o Kosovu i Metohiji? Zašto ste pristali da se u ovoj skupštini radi bez medija, bez direktnog prenosa, zašto ste prihvatili da se Ustav krši kada je isporučen Milošević, poznati legalisti, zašto ste glasali za sijaset zakona kojih se sada odričete i zaboravljate?
Druga stvar, kada uzimate primere, evo iz lokala, uzmite tačne podatke. U pitanju je Požarevac, lokalna samouprava, i mi smo poštujući izbornu volju 2000. godine pustili, iako smo imali tada većinu, pustili smo da DOS i tada većinski DSS vrši vlast u SO. To što se tada desilo u javnim preduzećima na nivou opština i u upravnim odborima, to nije čistka, to je pustoš.
To ste zaboravili jer je bilo 2001. godine. Kada je došlo do dopunskih lokalnih izbora leta ove godine, socijalisti su pobedili i ponovo stekli većinu u lokalnom parlamentu. Dva meseca ste odlagali zakazivanje te skupštine, a po nekim navodima, odnosno obrazloženje je bilo da nisu ispoštovani uslovi itd.
Naravno, sednica je održana i konstituisana je lokalna vlast. Od 15 javnih preduzeća na nivou lokalne samouprave, promenjeno je pet direktora, ali su ostali da rade u tim kolektivima, shodno stručnoj spremi koju imaju. Da ne pričam šta je bilo sa onima pre, oko upravnih odbora, apsolutno ovaj podatak nije tačan.
Molim vas, ovo je 2003. godina, valjda ste toga svesni, priča o političkom sistemu promene radi nije priča koja donosi Srbiji bolje. Valjda bi suština priče trebalo da bude ...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... da li poštujemo Ustav, da li poštujemo zakon, da li postoji jednakost građana, da li radimo nešto za dobrobit Srbije, da li radimo nešto za bolji život građana Srbije. To je osnov i tako se ceni Vlada i na taj način je treba napadati. Hvala.
Hvala. Želim u ime poslaničke grupe SPS da reklamiram povredu Poslovnika i to upravo ovog člana 89, jer predsedavajuće ove sednice, i gospođa Čomić i gospođa Mićić, apsolutno zloupotrebljavaju ovaj poslovnik.  Ne samo da predstavnici Vlade govore, to je jedna priča, međutim, one svesno prenebregavaju činjenicu da su poslanici koji su na spisku u ovoj sali i ne žele da ih prozovu kada treba, kako bi mogli da govore, da iznesu stav svoje poslaničke grupe u odnosu na ovu raspravu.
Evo, juče, kolega Popović čeka već dva dana da govori, ne daju mu reč. Kolega Anđelković je bio juče pre gospodina Trnavčevića, preskočen je, kao i druge kolege, imamo i mi spisak. Zašto to treba predsedavajući nama da objasni ili da sami sebe kaznimo zbog kršenja Poslovnika. Mi smo u ovoj skupštini već tri godine i dovoljno dobro znamo da tumačimo Poslovnik. Ako je kolega Trnavčević imao neka preča posla, onda je to jedna stvar. Dešava se da kolega pita predsedavajućeg i da dobije odobrenje, ukoliko druge kolege nemaju ništa protiv. To nije loša praksa.
Nema nijednog racionalnog razloga da se ljudi preskaču koji su na spisku, a da drugi koji nisu na redu dobiju reč i da se to umotava u jednu oblandu poštovanja Poslovnika. Nije tačno, kolega Zoran Anđelković juče nije dobio reč, a ako je trebalo po redu prvenstva, on je trebalo da dobije reč. Kolega Petar Petrović iz Stranke srpskog jedinstva nije dobio reč, a ako je po redu prvenstva trebalo je on da dobije reč.
Vi nama objasnite zašto ne želite da dozvolite da poslanici Narodne skupštine govore o ovoj tački dnevnog reda, zašto ne poštujete spisak koji je utvrđen još u petak popodne. To vi nama objasnite. Zašto kršite Poslovnik? Hvala.
Kako će pravosuđe i istražni sudija da utvrdi povodom one krađe kod glasanja. To kako ste radili i to će građani Srbije da ocene na izborima za neki dan. Ne bojte se. Izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, član 97. i ovaj 89. Gospođo Mićić, Branko Pavlović, Živko Selaković, Petar Petrović, Tomica Kitanović, Dragoljub Stamenković, Vladimir Garčević, Zoran Anđelković, pa tek onda Zaharije Trnavčević, poređani po redu za ili protiv. Prvi za, drugi protiv, treći za, četvrti protiv, peti za, šesti protiv, sedmi za, osmi protiv. Nemojte nam objašnjavati nešto što se ne može objasniti. Niste dozvolili kolegama koji su na redu da govore.
S druge strane, dali ste pravo prvenstva gospodinu Trnavčeviću. Ne osporavamo to. Ne treba lagati ovu skupštinu i građane da je sada sve bilo u redu. Nije bilo u redu. Prekršili ste Poslovnik. Treba da se zna da niste dozvolili kolegama da govore, drugom ste dali prednost. Zašto? To je druga priča. Rekao sam da je bila dobra praksa da kolege zamole da dobiju reč da govore i to nije sporno, ali nemojte da govorite neistinu narodu Srbije. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, u ime SPS-a bih želeo da kažem dve stvari. Prva se odnosi na izjavu predsednika Vlade da su ljudi koji su učestvovali na sastanku kod predsednika Vlade Republike Srbije, ljudi koji finansiraju opoziciju. Evo, ja ću u ime SPS-a da kažem da ti ljudi ne finansiraju opoziciju i nisu dali nijedan dinar, niti smo to od njih očekivali.
(Zoran Živković, sa mesta: Bio je vaš član.)
To što je naš član i što je poslanik Savezne skupštine je jedna stvar, a finansiranje partije je druga stvar.
Druga stvar na koju sam želeo u ime SPS-a da skrenem pažnju Skupštini, to je replika na izjavu kolege Branka Pavlovića. Rečenica je glasila: "Prethodni režim je završio tako što je pucao ljudima u glavu i bacao ih u neke jame po Fruškoj gori". Ne ulazim u motive izrečenog, ali mislim da je to monstruozno i da moramo da apsolutno bežimo od takvih uopštavanja. Evo, kažem vam, u ime SPS-a, mi tražimo da se utvrdi ko je počinio taj i druge nerazjašnjene zločine i da državni organi, u skladu sa zakonom, kazne krivce. Još jedanput, mi, SPS, tražimo da se krivci kazne i oko toga nema dileme da li je naš stav da se krivci kazne ili ne. Ko god da je, treba da bude kažnjen za ono što je učinio.
Inače, ako pođemo sa takvim uopštavanjima, onda možemo doći do vrlo nekorektnih izjava, nečega što dobija apsolutno drugi karakter u odnosu na ono što jeste. Pošto se i ovoj vlasti približava kraj, predsednik Vlade je juče najavio izbore, može se reći da je sadašnji režim ubio predsednika Vlade ili sadašnji režim je ubio visokog generala policije. Bilo bi nekorektno govoriti o tome. Svako treba da se nađe i da bude kažnjen za učinjeno, bilo ko da je u pitanju, nema razlike, zakon je za sve isti. Svi zločini u ovoj državi, koji su bili ili koji će biti, treba da budu predmet rada istražnih organa, pravosuđa, suda i krivci treba da se kazne. Jedino tako možemo kao država krenuti napred.