JOSIP BROZ

Komunistička partija

Rođen je 6. decembra 1947. godine u Beogradu.

Posle osnovne škole, najpre je upisao gimnaziju, pa se premestio u mašinsku školu, da bi na kraju otišao u šumarsku školu u Kraljevu. Završio je Šumarski fakultet u Beogradu.

Jedno vreme je radio kao šumar i metalostrugar, a kasnije je bio pratilac nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita u lovu i nadzornik njegovih lovišta. Kao policajac u Antidiverzantskom vodu brinuo se za dedinu bezbednost sve do njegove smrti, 4. maja 1980. godine. Poslovnu karijeru nastavio je kao ugostitelj u Beogradu u kome je držao restoran „Čuburska lipa“ i restoran „Tito“.

Komunističku partiju osniva 2009. godine, na čijem je i čelu.

Na parlamentarnim izborima 2012. i 2014 godine Josip Joška Broz je bio nosilac izborne liste svoje Komunističke partije, ali nije uspeo ući u Narodnu skupštinu. To je pak uspeo na vanrednim parlamentarnim izborima 2016.godine.

Ženio se četiri puta i ima dva sina i kćerku. Takođe ima troje unučadi.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. godine ponovo je izabran za narodnog poslanika na listi SPS-JS.
Poslednji put ažurirano: 21.09.2020, 16:08

Osnovne informacije

Statistika

  • 0
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Prvo redovno zasedanje , 02.03.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, ja ću da govorim o ovom zakonu o oružju koji je veoma važan.

Sa mnogim stvarima u tom zakonu ja se lično možda i ne bih složio, ali smatram jednu stvar, da treba da ga prihvatimo iz jednog čistog razloga što kasnije može, u roku od ove dve godine, koje su dodate u stvari na ovaj deo, moći će mnoge stvari da se iskristališu i da se promene.

Mislim da je gospodin Šormaz lepo rekao mnoge stvari, kao lovački stručnjak i kao čovek koji je u tome, kolega, jer i ja sam se bavio lovstvom i znam kakvi su problemi. Lovci su uvek bili jedan deo velike odbrane za državu i to se pokazalo i sad u ovome dole kod Malčanskog onog idiota, gde su lovci pružili punu podršku vojsci i policiji.

Jedini problem koji ja znam da je sada je, u stvari, veličina nameta koji se predviđaju ovim zakonom. Sa mnogima sam razgovarao, ljudi se odriču oružja isključivo zato što nemaju sredstva, jer ako realno gledamo za svaki taj proces treba oko 200 evra, počevši od ormara za oružje, počevši od lekarskih pregleda, tamo gde mogu, od putovanja, od svega ostalog. Znači, sve to ima svoje troškove koji mnogi ne mogu.

Drugo, mnogi se smatraju izdatim. To su pripadnici službe bezbednosti koji su u svoje vreme dobili oružje na poklon i sada ponovo moraju da plaćaju registraciju tog oružja koje im je, u stvari, samo uspomena.

Isto to je i sa oružjem koje je iz nasleđivanja.

Znači, mnogo ima nelegalnog oružja i dobro je da se ovaj zakon donese, jer mogu da kažem da ovo što imamo podatke o oružju koje je prijavljeno, skoro isto toliko ima oružja koje nije prijavljeno, koje ljudi drže u kućama sakriveno za ne daj Bože, a koriste ga za eventualno krivolov i za neke radnje koje nisu dozvoljene.

Mi moramo da vodimo računa o svakom građaninu ovde. Međutim, pitam se – ovim zakonom kako će se ponašati oni koji nemaju oružje, a koji dolaze u situaciju napada na ličnu svojinu? Taj zakon nismo doneli, da može čovek da se odbrani unutar svoje kuće i unutar svog dvorišta.

Oduzimanje oružja bez krivice, to je i Neđo rekao, je pitanje da li je i zakonski u redu.

Mislim da ovim, prvo, fabrike oružja nemaju više posla. Mnogo je oružja na tržištu, polovnog, koje se daje, maltene, za bagatelu i koje ostaje u MUP-u i mislim da ćemo ovim zakonom, ukoliko ga ne bude u roku od ove dve godine malo izmenili i doterali na neki normalan nivo, imati velikih problema sa svim onima koji su do sada imali oružje, a mogu da kažem da nekima to služi za rekreaciju, pogotovo starijim ljudima, pogotovo šećerašima. Što kažu – šetnja mnogo znači.

Znači, moraće se još mnogo poraditi na tome da se taj zakon bilo kako vremenom usaglasi sa potrebama našeg društva, a da se cilj svega toga, u stvari legalizacija oružja ne zaboravi i da ne bude samo problem, koji se rešava na jedan određeni način, bez ovih drugih problema koji se javljaju sad u toku. Hvala.

Dvadeset šesto vanredno zasedanje , 25.02.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege poslanici, danas se na dnevnom redu, pored ostalih zakona, Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida, rata i članova njihovih porodica i o njemu želim da govorim.

Smatram da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon donese i u tom smislu pozdravljam aktivnosti Vlade i ministarstva koje je dosta dugo i temeljno pripremalo ovaj zakon.

Znamo da je prethodni zakon donesen još 2004. godine, i tim zakonom nisu bila obuhvaćena sva prava boraca, ratnih, vojnih i civilnih invalida rata, niti njihovih porodica. Tim zakonom nisu uopšte bili obuhvaćeni borci iz devedesetih godina, niti iz 1999. godine, odnosno iz NATO agresije.

Ovim zakonom, najzad se ispravlja ta nepravda i ono što je najvažnije, pošto skoro tri decenije Srbija će imati jedan zakon iz ove oblasti, možemo reći krovni zakon kojim su uređena prava svih boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica iz svih ratova, počev od Drugog svetskog rata, pa do NATO bombardovanja.

Do sada je ova materija bila regulisana i brojnim propisima još iz vremena SFRJ, zatim propisima SRJ, propisima Republike Srbije još iz 90-tih godina kao i brojnim uredbama Vlade Republike Srbije, čak i pokrajinskim uredbama. Poslednji zakon, kako sam rekao, doneli smo 2004. godine.

Ono što je za svaku slobodarsku zemlju važno jeste da i kada se ratovi završe poštuju svoje žrtve, da poštuju ratne invalide, ratne veterane, da poštuju porodice onih koji su svoje živote dali za slobodu. Ne smemo danas kada mnogi žele da prekrajaju našu istoriju, da zaboravimo ni jedno ime borca i njegove zasluge, bilo da su u pitanju borci protiv fašizma u Drugom svetskom ratu koje smo vodili protiv fašističkog okupatora zajedno sa našim saveznicima, bilo borci iz 90-tih godina. Nažalost, u prethodnoj deceniji nije bilo tako.

Čuveni Arčibald Rajs, veliki prijatelj Srba, je govorio da su Srbi izuzetno hrabar narod, da dobija ratove koje vodi za slobodu, ali kada sloboda dođe Srbi zaboravljaju junake koji su te ratove dobili. U miru brzo zaboravljamo heroje koji su svoje živote dali ili su teško ranjeni. Nekada smo zaboravili i njihove porodice, zaboravili smo jednu veliku junakinju, Milunku Savić koja je nažalost svoj život završila u siromaštvu. To nam se posle 2000. godine dešava sa junacima NATO agresije.

Zaboravili smo junake sa Košara, junake koji su stradali tokom 90-tih godina u ratovima koji su doveli do raspada Jugoslavije. Taj zaborav nas može dovesti do prekrojene istorije, do izvrtanja istorijskih činjenica, do osude srpskog naroda koji je samo branio svoju teritoriju i svoj narod.

Na prošloj sednici smo takođe ispravili jednu nepravdu donoseći Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Danas ovim zakonom definitivno ispravljamo sve istorijske greške, učinjene prema svim borcima. Ovim zakonom se utvrđuje značajan obim prava boraca i njihovih porodica, ratnim, civilnim i vojnim invalidima koji su zbog ratnih dejstava ranjeni.

Posebno smatram važnim što se zakonom na primeren način tretiraju borci iz ratova 90-tih i svi stradali u NATO agresiji. Ovi heroji s kraja dvadesetog veka ginuli su u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, a oni koji su ranjeni u jednom trenutku pretrpeli su jednu vrstu društvene ignorancije jer u ranijoj vlasti nije postojala politička volja da se stradali u NATO agresiji proglase žrtvama, a kamoli junacima.

Za naše žrtve još niko nije odgovarao, ni za vojnike koji su pobijeni prilikom povlačenja iz Slovenije, ni za Oluju, ni za Račak, ni za Košare. Zato je vreme da se svim našim borcima i njihovim porodicama odužimo na pravi način donoseći zakon kojim će biti obuhvaćena sva njihova prava i to danas činimo.

Zaštićene su sve kategorije boraca, invalida i njihovih porodica, borci, vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palog borca, porodice umrlog borca, porodice vojnog invalida i vojnika koji je poginuo ili umro u toku vojnog roka, porodica civilnog invalida rata i civilne žrtve rata.

Pomenuću i neka od prava koje će po ovom zakonu imati sve navedene kategorije, uz napomenu da je obim prava proširen. To su pre svega borački dodatak, porodični dodatak, mesečno novčano primanje, naknada troškova smeštaja u ustanove socijalne zaštite, pravo na poseban uvećan penzijski staž, lična invalidnina, porodična invalidnina, dodatak na negu, dečiji dodatak, ortopedski dodatak, zdravstvena zaštita, medicinsko-tehnička pomagala, banjsko-klimatski oporavak, profesionalna rehabilitacija, invalidski dodatak, mesečno novčano primanje, pravo na rešavanje stambenih problema, na prioritetu zapošljavanja i naravno pravo na boračku spomenicu.

Za sve oblike prava razrađeni su kriterijumi i obuhvat lica iz kategorije boraca ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica. Pošto su u donošenju zakona učestvovala boračka udruženja verujem da su zadovoljni Predlogom zakona i država treba da izađe u susret zahtevima boraca, jer ko će nas braniti u budućnosti, ako ne poštujemo borce iz prošlosti, oslobodilačih ratova i borbe.

Mislim da su ovim prava i obuhvat boraca iz 90-tih godina i NATO dobro sagledani u zakonu, ali isto tako ne mogu da shvatim neke opozicione poslanike koji kažu da treba zakon odložiti. Ne. Nakon toliko godina zakon treba usvojiti. Ako postoje neki problemi koji će eventualno da se jave postoje tu poslanička pitanja, postoje amandmani i postoji dogovor koji bi mogao kasnije da se rešava. Hvala.

Dvadeset peto vanredno zasedanje , 18.02.2020.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, Predlog zakona o memorijalnom centru „Staro sajmište“, koji je danas pred nama potvrda je antifašističke orijentacije Srbije koja u Drugom svetskom ratu podnela velike žrtve za svoju slobodu, slobodu svih jugoslovenskih naroda i svih drugih naroda koji su sa nama živeli i danas žive, i drugi narodi su žrtve fašizma i nacizma koji je vođen Hitlerovom željom da probi svu Evropu, uništavao sve pred sobom, na prostoru tadašnje Jugoslavije.

Stradali su najviše Srbi, Jevreji i Romi od strane nacista i njihovih pomagača ustaša i domaćih izdajnika, kakav je bio Nedić i njegova vlada, koji su aktivno učestvovali u masovnom uništavanju srpskog naroda.

Ne možemo danas da se ne setimo Jasenovca, najvišeg logora smrti za Srbe, ali i za Jevreje i Rome. Na najsvirepiji način tamo su ubijani i odrasli i deca, civili.

Na ovaj genocid ne smemo zaboraviti, mada danas mnogi prekrajaju istoriju i umanjuju naše žrtve, umesto da poštuju dokaze i istorijske činjenice tog genocida poznatog celom pravdoljubivom svetu i Evropi, koja je sama učestvovala u antifašističkoj borbi.

Anitfašistička koalicija koja je posle petogodišnje borbe protiv fašizma i protiv nacizma oslobodila svet od ove pošasti, čije su posledice još uvek osećaju. Svet je osudio sve nacističke genocide i ratne zločine.

Kad je u pitanju Staro sajmište, to je zloglasni logor koji je formiran na teritoriji tadašnje nezavisne države Hrvatske, to je prostor na kome je stradalo više desetina hiljada Jevreja, Srba i Roma. Nacisti koji su najpre zahtevali registraciju Jevreja u Srbiji, u ovom logoru su pogubili preko 80% od popisanih Jevreja. Ovde je stradalo i više stotina Roma, najpre su to bile žene i deca.

Kasnije, u ovaj logor se dovode i partizani zarobljeni na Kozari iz Crne Gore i Hercegovine, a kasnije iz Like sa Korduna i Banije. U jednom trenutku u logoru je bilo čak preko 7000 partizana i simpatizera iz Oslobodilačkog pokreta. Svi logoraši stradali su na najsvirepiji način.

Danas, pretvaranjem ovog prostora u Memorijalni centar predstavlja naš dug prema svima onima koji su stradali ovde.

Nemamo pravo da zaboravimo žrtve, i da ne obeležimo prostor koji je bio koncentracioni logor, i to usred Beograda, gde su stradali i odrasli i deca i Jevreji i Srbi i Romi.

Stvaranjem Memorijalnog centra koji ima zadatak da od zaborava sačuva sve činjenice i da nas podseća na sve žrtve genocida nad Srbima, Holokausta nad Jevrejima i …. nad Romima, dolazi u pravo vreme jer ima dosta pokušaja da se zanemari i obesmisli svaka žrtva i svaki stradalnik koji je mučki ubijen, samo zato što je bio pripadnik jednog naroda, jevrejskog, srpskog ili romskog.

Nacisti su nas smatrali nižim rasama, a njihov genocidni cilj je bio da nas više ne bude i da nestanemo. Zato verujem da će ovaj Memorijalni centar obezbediti da se na institucionalni način stručnost tematično i kontinuirano na jednom mestu prikupi sva istorijska građa, svi dokazi stradanja, ali i kulturno nasleđe koje se odnosi na nacistički logor „Staro Sajmište“, na Jevrejski logor „Zemun“ i na prihvatni logor Zemun.

Memorijalni centar će biti i muzej i arhiv, imaće i obrazovno-vaspitnu i naučnu istraživačku funkciju, predstavljaće vezu sa ostalim svetskim muzejima, Holokausta, sa kojima će razmenjivati iskustva i građu.

Smatram da je ovaj centar koji će biti ustanova kultura od opšteg interesa, veoma dobro organizaciono postavljen, u organima će biti predstavnici jevrejskog i romskog naroda, kao i u upravnom tako i u nadzornom odboru, i verujem da će partnerstvo države sa jevrejskom i romskom zajednicom, kroz ovaj memorijalni centar dati veliki doprinos, sećanju na ogromne žrtve na svirepost okupatora, fašista i nacista koji su mislili da mogu stvoriti svet u kome će samo oni živeti.

Njima je istorija sudila i presudila, a na nama je da svoje žrtve ne zaboravimo.

Kaže se da zaboravljena istorija ponavlja zato što sećanja i odavanje svih počasti, i poštovanja žrtvama stradalih na Starom Sajmištu, predstavlja otpor tom zaboravu i vraćanje duga svim žrtvama koje su stradale u ovom logoru smrti na najsvirepiji način, kakav se ovde može zamisliti.

Mi smo letos donosili i Zakon o zaštiti spomenika, međutim koliko vidim na jugu Srbije se ti zakoni ne poštuju, podižu se spomenici neprijateljima ovog naroda, ali nadam se, i u tom smislu mi komunisti i socijalisti podržavamo formiranje memorijalnog centra Staro Sajmište i uloge koje ono treba da ima, u sećanju na logore smrti u kojima su stradali nedužni samo zato što su pripadali narodima, koje su fašisti želeli da unište ili zato što su pripadali antifašističkom pokretu.

Nadam se da ovo neće ostati mrtvo slovo na papiru i da će se vremenom svi ovakvi muzeji i svi ovakvi istorijski spomenici sačuvati i ostati u daljem sećanju i za naše nove i mlade generacije.

Hvala.

Sedma sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.12.2019.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, koristeći svoje pravo iz člana 287. Poslovnika, postavio bih pitanje ministru energetike, gospodinu Antiću. Strateško opredeljenje Srbije u oblasti energetike je obezbeđenje energetske stabilnosti i bezbednosti, kao i zadovoljenje energetskih potreba i privrede i građana.

Pored ostalih, energetski izvori za nas je od velike važnosti i prirodni gas kao energent 21 veka. Vodeći računa o ekološkim standardima i zaštiti životne sredine, možemo reći da je prirodni gas kao energetski izvor najprihvatljiviji i najčistiji.

Srbija je pre nekoliko godina započela rad na projektu izgradnje gasovoda koji treba da obezbedi dovoljne količine prirodnog gasa i to iz Ruske Federacije i da se poveže sa ostalim korisnicima u regionu.

Taj projekat nažalost u jedno vreme zastao, a sada se intenzivno realizuje kroz projekat zvani „Turski tok“ koji je izuzetno aktuelan ovih dana. Da podsetim, gasovod „Tuski tok“ je ukupne dužine 1.100 kilometara, proteže se od Rusije preko Crnog mora i namenjen je snabdevanju gasom kako Turske, tako i zemalja Južne i Jugoistočne Evrope. Njegova izgradnja doprineće da čitav ovaj region bude energetski stabilniji i bezbedniji.

Dužina trase „Turskog toka“ kroz Republiku Srbiju iznosi 403 kilometra, što Srbiju čini značajnim partnerom u povećanju ukupne energetske bezbednosti i stabilnosti čitavog regiona.

U vezi sa tim želim da pitam ministra Antića – kolika je kapitalna investicija u pitanju i do koje faze realizacije se stiglo i šta će izgradnja ovog gasovoda „Turski tok“ značiti za privredu i građane Srbije?

Drugo pitanje bih postavio Ministarstvu prosvete. U zadnje vreme primećeno je osipanje nastavničkog kadra iz škola. Obrazloženje iz razgovora sa njima je da ne mogu više da trpe maltretiranje dece i učenika starijih razreda.

Da li Ministarstvo prosvete planira nešto da spreči dalje osipanje kadrova jer samo u školi moje ćerke je troje nastavnika u zadnjih mesec dana podnelo otkaze isključivo iz ovih razloga? Hvala.

Dvanaesto vanredno zasedanje , 02.07.2019.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, koristim pravo iz člana 287. Poslovnika Narodne skupštine i želim da zatražim više obaveštenja od nadležnih članova Vlade.

Prvo pitanje bih postavio ministru omladine i sporta, gospodinu Vanji Udovičiću. U pitanju je Nacionalni sportski savez slepih i slabovidih i dva krupna problema ove ugledne sportske organizacije osoba sa invaliditetom. Prvi problem je prijem Nacionalnog sportskog saveza slabovidih i slepih u Paraolimpijski komitet Republike Srbije, a drugi priznavanje prava na nacionalna priznanja slabovidim i slepim šahistima, članovima ovog sportskog saveza.

Naime, već više godina aktuelan je problem prijema sportskih saveza slabovidih i slepih u Paraolimpijski komitet Republike Srbije, iako sportisti ovog saveza već godinama brane boje Srbije i mnogim paraolimpijskim sportovima, posebno u šahu i organizuju međunarodna takmičenja.

Drugi gotovo decenijski problem, koji takođe nije rešen, a predstavlja svojevrsnu diskriminaciju slepih i slabovidih sportista jeste izostanak nacionalnih priznanja za slabovide i slepe sportiste, u ovom slučaju, šahiste koji su osvajači velikog broja međunarodnih priznanja, pre svega šahovskim paraolimpijadama. Danas ima samo još petoro slepih šahista, koji bi mogli da ostvare pravo na nacionalno priznanje i smatramo da je nekorektno da njihove kolege, samo zato što imaju zdrav vid, a oni ne, dobijaju nacionalna priznanja, dok se slabovidima šahistima iz nepoznatih razloga priznanja izostaju. To je nedopustiva diskriminacija. O ovome su obavešteni svi državni organi i nedavno i predsednik Republike lično.

U vezi sa navedenim problemima Nacionalnog sportskog saveza, postavio bih pitanja. Koji su razlozi što se, uprkos intenzivnim aktivnostima Nacionalnog saveza slepih i slabovidih, brojnih obećanja, Nacionalni sportski savez slepih i slabovidih nije još uvek primljen u Paraolimpijski komitet Republike Srbije i da li se ovaj problem može rešiti i omogućiti se dalje učešće na međunarodnim takmičenjima paraolimpijaca? Da li će i koje mere preduzeti da slepi i slabovidi šahisti, koji su stekli pravo na nacionalna priznanja, to svoje pravo i ostvare i na taj način spreče odnos diskriminacije prema njima?

Drugo pitanje, Ministarstvu za ekologiju. Radi se o Miljakovačkoj šumi, zaštićenog područja, površine od 250 hektara, koje je dato na gazdovanje „Srbijašumama“. Na tim područjima bili su nekada sportski tereni, u donjem delu, koje su građani i firme iz Rakovice prikupili sredstva i, ponovo obnovili, ali u zadnjih 10 godina, bespravno, na tom području počele su da se seku šume i grade kuće. U tome učestvuju bivši predsednik opštine, sa svojim saradnicima i na tom području nalazi se 21 objekat za koji postoji nalog za obustavu i rušenje.

Želim da pitam zašto se ne izvršavaju odluke opštinskih organa? Njihovo obrazloženje je da nema novaca za to, ali sve ovo što se radi je protiv zakona i protiv ekoloških uslova života.

Treće pitanje je Ministarstvu prosvete. Da li Ministarstvo prosvete planira da ubuduće obezbedi neka sredstva za decu u školama koja nemaju sredstva da obilaze i da plaćaju razne obilaske u cilju daljeg vaspitanja, znači, muzeje i sve ono što obilaze ostala deca, nemaju, jer velika su sredstva potrebna za to? Samo, na primer, poseta Muzeju Tesle u Beogradu košta 780 dinara. Ne znam šta se u tome nalazi. Sada su išli u Viminacijum, 2500 dinara za šest sati, koliko su proveli tamo, dobili su samo jedan sendvič. Nije mi jasno odakle tolika sredstva potrebna za sve to što se radi? Hvala.

Prva sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.03.2018.

Imao bih pitanje koje se odnosi na MUP, Ministarstvo pravosuđa i Vladu Republike Srbije.

Odmah na početku želim da kažem, da ovo pitanje nije iz ličnih ili porodičnih razloga, nego iz zahteva velikog broja građana Srbije da se neke stvari raščiste.

U zadnje vreme sve više se prijavljuju nestali predmeti i zaostavština Josipa Broza Tita, zadnje je bilo listovi iz Knjige žalosti. Mene interesuje šta je sa kolekcijom od 3500 slika koje su ostale nakon 1980. godine? Šta je sa pokradenim satovima koji su pokradeni sa izložbe i jedan od tih satova prodat je kao najskuplji sat Filip Patek, na aukciji u Ženevi? To jedino može Vlada Republike Srbije ili pravosuđe da traži. Šta je sa pokradenim ordenjem sa Jovankinog groba? Šta je sa sefom iz Užičke 15, jer onaj sef koji je otvoren je sef iz Belog dvora? To je sramota da je sef otvoren bez prisustva advokata i porodice, a nigde se ne spominje sef iz Užičke 15 koji je njegov lični sef iz Malog crvenog salona.

Šta je sa kolekcijom poštanskih maraka, koja je bila jedna od najskupljih maraka na svetu? Šta je sa numizmatičkom postavkom, isto velike vrednosti? Isto tako, šta je sa pokradenim oružjem koje je nestalo u prvom periodu? Lično sam prisustvovao prvi put otvaranju izložbe gde sam dao zvaničnu izjavu da tu fali, posle toga me više nikada nisu zvali ni na jedno otvaranje izložbe.

Predstavnici Ruske Federacije su bili kod mene i tražili objašnjenje šta je sa ordenom Suvorova i sabljom Staljina? Nisam znao da im odgovorim na to. Šta je sa automobilima koji su na revers dati Republici Sloveniji, to je 12 automobila iz pratnje i tri automobila vojna?

Šta je sa sitnim predmetima, nasledstvo porodice, postoje spiskovi? Šta je sa ordenjem, koje je po zakonu pripada naslednicima? Šta je sa poklonima za rođendan? Šta je sa muzejskim eksponatima koji polako nestaju, a evo videli smo da je pre dva meseca čak i čuvar ukrao muzejske eksponate?

Pre godinu dana srebrni poslužavnik, koji je iz jednog velikog veoma vrednog kompleta, na proslavi Ministarstva odbrane, služio je za iznošenje torte i tu je i nestao. To je objavila i dnevna štampa.

Kada će se utvrdi šta sve fali, jer postoje spiskovi iz prve postavke muzeja? Šta je sa predmetima iz rezidencija Karađorđevo, Dobanovački zabran, Tara i ostali objekti? Šta je sa nameštajem iz rezidencije, jer pre godinu dana meni je nuđen radni sto iz njegovog ličnog kabineta koji je nekako dospeo u Crnu Goru? Isto tako, znam da su razvlačeni i persijski tepisi iz rezidencije.

Šta je sa brigom o Belom dvoru i o eksponatima koji se nalaze tamo? Tamo je ukinut režim kompletan koji je nekad bio i sada to sve propada i nestaje? Šta je sa tajnim, četvrtim spiskom koji se stalno spominje i koji je, nažalost, nestao? Isto tako, šta je sa slikama koje su se nalazile u zgradi CK koje su posle, kada je izvršeno renoviranje, našle se u garaži i nestale iz garaže? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 13.08.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (penzioner) Republika Mesečno 28928.00 RSD 04.06.2014 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95617.00 RSD 03.06.2016 -