Dva minuta je odavno prošlo.
(Nenad Tomašević: Ukrali se mi na početku vreme.)
Šta ste rekli?
(Nenad Tomašević: Na početku ste mi ukrali vreme, ali dobro.)
Ja vama ukrao deset sekundi? Time što sam vam dao reč, ćutao dok ste govorili, pa, kad ste pokušali da budete vickasti, menjajući prezimena drugima, pitao vas da li ste to uradili namerno.
E, sada da vam kažem nešto, vi na ovih dva minuta, da sam ja hteo da se striktno primenjujem Poslovnik, niste imali pravo uopšte, ne deset sekundi, nula sekundi. Pa, vam je ipak pružena prilika.
(Nenad Tomašević: Treba da me ubiju, pa da imam pravo.)
Hoćete da vičete sada iz klupe i vi. Hajde, ponašajte se malo kao i ostali, samo izvolite.
Dakle, nula sekundi biste imali pravo, ali vam je ipak omogućeno da govorite i nakon svega toga i drugi put vas pozivam da ne vičete iz klupe….
(Nenad Tomašević: Bolje i nula sekundi, nego nula od čoveka.)
I, drugi put vas pozivam da ne vičete iz klupe. Nakon svega toga, govorili dva minuta i čini mi se 15 sekundi i onda meni dobacujete da sam vam ukrao vreme što sam vam dozvolio da govorite dva minuta i 15 sekundi i onda kada imate pravo na nula sekundi, zbog toga ste mi rekli da sam vam ja nešto ukrao.
Sada da vam kažem, ako se osećate povređeni zbog toga što ste dobili mogućnost da govorite dva minuta i 15 sekundi kada nemate pravo na to, sledeći put neću tu grešku da ponovim. Sledeći put tu grešku neću da ponovim, tako da nećete dobiti mogućnost da govorite onda kada nemate pravo po Poslovniku.
(Nenad Tomašević: To je sada replika sa vaše strane.)
Hoćete i dalje nešto da vičete? Malo vam je bilo dva minuta i 15 sekundi. Dobro, onda da se ne vraćamo na taj nivo međusobnih uvreda, jer ja bih mogao bez ikakve uvrede, samo istinu da vam kažem, šta je vaša politička opcija i koliko je ukrala, ne samo meni, svima koji žive u ovoj zemlji, a to bi bila istina. Šta još hoćete? Završili smo sa tim.
Ko hoće od ovlašćenih predstavnika ili pravo na repliku ili možemo da nastavimo sa listom?
Milimir Vujadinović, ima reč.