Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o Zakonu o zaštiti konkurencije, odnosno izmenama i dopunama zakona. Moje kolege, na žalost, nisu razumele da kada su u pitanju izmene i dopune zakona poslanici imaju pravo da govore o onome što zakon ne sadrži. Tačno je da zakon ne sadrži zaštitu, odnosno zaštitu domaćih proizvođača cigareta. Delimično se slažem sa time da treba zaštititi od nelojalne konkurencije domaće proizvođače.
Ovde ima poslanika iz 2000. godine i vrlo dobro znaju da ono što je rečeno, da je u to vreme Vlada Republike Srbije stvarno uistinu zaštitila domaće proizvođače cigareta, ali je propušteno da se dokaže da je to bio izričit moj zahtev, gotovo da sam vodio kampanju za zaštitu naših domaćih proizvođača cigareta od hrvatskih, odnosno od „Ronhil“ cigareta, a bilo je pokušaja da se one predstave kroz „Ronvil“ kao domaće cigarete itd.
Slažem se čak i sa opozicijom da treba štititi domaće proizvođače u trgovini, ali takođe moramo znati da imamo i nasleđeno stanje. CEFTA sporazum koji je predviđao 38% carinsku stopu za naše cigarete u Hrvatskoj i njihovo 15% na našem tržištu nije potpisao niko sa ove strane. Očigledno je da je taj sporazum potpisan 2008. godine, koliko ja znam i ukoliko on sadrži neke manjkavosti, to je krivica onih koji su potpisali takvu vrstu sporazuma.
Što se tiče ovog kontingenta od 1.600 tona, koji može da utiče na konkurenciju, molim ministra da pažljivo sluša, koliko sam ja shvatio meru EU, to nije mera Hrvatske, već mera Evropske komisije i u tih 1.600 tona, koji umesto 57 carinu plaćaju 15%, a razlika jeste 7-8 miliona evra, ali na 10 godina to je oko 70 do 80 miliona evra.
Takođe je tačno da mi imamo stopu prema Hrvatskoj nula, ali oni imaju neke druge vancarinske mere, tako što je TDR vlasnik svih trgovinskih objekata, tako da ne puštaju da u trgovinu uđu naše cigarete. Inače, što se propisa tiče, carina je tačno nula i to u razgovorima sa Hrvatskom treba razjasniti, da li njihovi trgovinski lanci koji su u vlasništvu TDR treba, odnosno moraju da dopuste da naše cigarete uđu tamo.
Ovaj kontingent, ono što ja predlažem, je da podzakonskim aktom Vlada raspodeli ne samo Hrvatskoj, već svim proizvođačima, odnosno uvoznicima cigareta koji su učestvovali na našem tržištu, a da ne bi bilo korupcije, da se to uradi spram proseka koliko su ti proizvođači do sada trgovali na našem tržištu. Mislim da bi to bila najbolja mera, da ne bi narušavali odnose sa Evropskom komisijom, a da bi ispoštovali tu kvotu koja nije Hrvatska, nego kvota koju EU želi da ubaci po carini od 15% na naše tržište, a sve drugo će biti po carinskoj stopi od 57%.
To što je Hrvatska unela u EU, to se raspodeljuje na sve proizvođače koji posluju na našem tržištu. Dakle, pod tim uslovima, po tih 1.600 tona mogu da uđu i „Filip moris“ i „BAT“ itd, tako da je moj savet našoj Vladi, resornom ministarstvu, da podzakonskim aktom reguliše da na osnovu dosadašnjih učešća na našem tržištu to bude neka naša zaštitna mera, a da ispoštujemo odluku Evropske komisije. Mislim da bi to bilo dobro.
Ponovo apostrofiram da su za ovu situaciju zaslužni oni koji su potpisali SSP i CEFTA sporazum, a to nije bila ova Vlada, posebno nije u tome učestvovao SNS.
Takođe želim da kažem ono što nije obuhvaćeno ovim zakonom, a to je zaštita od nelojalne konkurencije koja ne može biti propisana od sivog tržišta. To je najgora vrsta nelojalne konkurencije, koja po znatno nižim cenama, zbog izbegavanja poreza, akciza itd, konkuriše legalnoj ekonomiji i tako država, odnosno budžet gubi ogroman novac, a učesnici u trgovini na našem tržištu dobijaju nelojalnu konkurenciju koja je za njih najgora.
Takođe, u sivom tržištu ima i one koja je iz nužde, sitnih prodavaca, ali ima u sivom delu ekonomije i onih koji distribuiraju velike količine robe i konkurišu onima koji plaćaju sve poreze i doprinose. To ovaj zakon ne obuhvata.
Takođe, zakon ne obuhvata ono što se već desilo, a to je da su sve zemlje Balkana postale drugorazredne i trećerazredne kolonije, da je jedna velika zemlja koja je imala veliko tržište i veliku privredu koja je zadovoljavala to tržište uz pomoć raznih stranih faktora 90-ih godina razbijena u više malih država i tu je uglavnom preuzimano tržište. Ekonomija, odnosno privredna aktivnost je pala za 50% i svi smo mi na ovaj ili onaj način postali tržišta, a izgubili smo privrednu aktivnost na tim usitnjenim tržištima, odnosno na delovima bivše SFRJ, tako da je veoma teško zaštititi se od raznih vrsta nelojalnih konkurencija.
Spomenuću da je zbog stranih banaka, stranih trgovinskih lanaca, strane robe učešće PDV dve trećine za stranu robu, a samo jedna trećina je na domaću robu. To nismo kompenzovali izvozom. Naša privredna aktivnost pada. Trgovina, ono što treba da kruniše neku našu proizvodnju, to se ne događa. To su oni problemi koje imamo.
Danas kada odete u „Ideu“, naravno da ćete naći samo „Dijamant“, jer su u međuvremenu, pored svega ovoga što se desilo, strane kompanije, ono što vi zovete stranim investicijama, uglavnom kupile firme koje su ovde imale monopolski položaj, koje su imale tržište, kupce, koje su donosile profit, fabrike cigareta, cementare, fabrike piva itd, telekomunikacije. To su one strane investicije koje na određeni način nama uvećavaju trgovinski deficit. I danas kada uđete u neki strani trgovinski lanac, u neku njihovu kuću, to je kao da ste otišli u inostranstvo. Sav onaj prihod koji oni prihoduju kroz strane banke pretvore u devize itd.
Savetujem i ovoj Vladi, bez obzira na to što je ovaj zakon dobar, ja ću za njega glasati, da povede više računa o tome da se naša privredna aktivnost digne na viši nivo, da više naše robe bude na domaćem tržištu, a da pri tome ne kršimo nijedan propis, a već sam jednu meru predložio. Dozvolio sam sebi da predložim na koji način regulisati ovu krizu sa cigaretama.
Mislim da je zakon dobar. Za ovo ću glasati. Slažem se da ovo sa cigaretama nije dobro, ali postoji način da se to reguliše. Slažem se sa time da, recimo, kada dođete u taj strani trgovinski lanac ne možete gotovo ništa od domaće robe da kupite, gotovo kao da ste otišli u šoping u inostranstvo. Mislim da je vreme da se Vlada posveti povećanju domaće proizvodnje i da iz toga kroz trgovinu mi napravimo neki društveni proizvod koji ćemo zajedno deliti i koji će biti u korist svih stanovnika, a pre svega onih najsiromašnijih radnika, seljaka i drugih.
Kada smo kod seljaka, takođe tražim od ministra da se robne rezerve ubuduće, za razliku od prethodnog perioda, koriste da ne budu više nelojalna konkurencija seljacima pred žetvu itd, da se koristi isključivo da to bude u korist održavanja stabilnosti tržišta i stabilnosti cena u žetvi i berbi kukuruza, odnosno u žetvi pšenice, da Vlada za razliku od prethodnih vlada ne bude na strani prerađivača, već da jednom bude i na strani primarnih proizvođača. Hvala.

Odustajem od povrede Poslovnika, s obzirom da ste postupili u skladu sa Poslovnikom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ovog puta ste stvarno prekršili Poslovnik, član 103. stav 2. koji kaže – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano.
To je kod nas uvek postojala dilema kada više poslanika ukaže na istu povredu ali ovog puta je jedan poslanik ukazao na istu povredu Poslovnika dva puta uzastopno, a da sem predsedavajućeg nismo imali i vašeg objašnjenja da nije bilo povrede Poslovnika, nismo imali nijednog govornika između te dve reklamacije. Pogledajte statistiku.
Dakle, neko ko se najviše puta javio za povredu Poslovnika, na neki način bi trebalo da bude ekspert za taj Poslovnik i zato me iznenađuje kršenje Poslovnika odredbe 103. stav 2. od poslanika koji je govorio. To me više iznenađuje nego da vi niste to sankcionisali s obzirom da znam da ste vi liberalni i to podržavam.
Posebno podržavam kada ste liberalni prema opoziciji zato što i kada sam sam bio opozicija meni je smetalo da oni koji sad zloupotrebljavaju vašu toleranciju, dakle, oni su bili veoma restriktivni po ovom pitanju primene Poslovnika i veoma su nas strogo kažnjavali zbog tih povreda.
Neću tražiti da se o ovome. Cenim vašu dobronamernost ali takođe druge kolege koje su po statistici reklamirali Poslovnik ne znam koliko puta, bi ipak trebali da imaju razumevanja za tu vašu tolerantnost. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam svakako za akademiju za nacionalnu bezbednost. Ova zemlja mora imati kvalitetne bezbednosne službe, da bi čuvali institucije, a pri tome da budu dovoljno obučeni da ne krše osnovna ljudska prava. Izgleda da su neki navikli da službene tajne budu javne a da javne nabavke budu tajne. U ovoj državi se sve okrenulo, pa iz te obrnute prakse proističu i neka mišljenja da nama ne treba akademija za nacionalnu bezbednost.
Ovde je mnogo toga rečeno lošeg o našoj službi. Ja mogu iz svog iskustva iz 90-ih reći da je u toj službi svakako bilo zloupotreba, posebno po pitanju opozicionih prvaka, ali je takođe bilo i opozicionih prvaka koji su radili za službu. Dovoljno je da podsetim na ono umetničko ime – Sokrat, i ovde će sve iskusnije kolege znati o kome se radi i kako je neko iz opozicionih redova denucirao sopstvene drugove i kolege. Ja nemam ništa protiv da se ti dosijei otvore, čak naprotiv, gospodin Čikiriz svakako treba da zna da u trenutku kada su oni tražili da se to stavi na dnevni red, ja sam za to glasao, ali mnogi od nas koji smo se borili 90-ih godina, 2000. godine su okrenuli stvar, navodno u našu korist, nisu glasali za to. Interesantno je takođe da neki znaju šta u tim dosijeima piše, pa se bojim da su i oni imali odgovarajuću konekciju sa tim službama, navodno zlim, 90-ih godina.
Ovde je govoreno i o nekoj jedinici za specijalne operacije koja je po zlu poznata i tu ćemo se složiti. Ali, moramo priznati, mi, koji smo 90-ih godina bili opozicija, 2000. godine okrenuli stvar, moramo priznati svoje greške. Moramo priznati da su postojale reklame ispred vladinih institucija – Terorizam je bolest, pozovite doktora, JSO. Ta reklama je bila sve do početka 2003. godine na bilbordima ispred samog MUP-a, koji je valja neka vladina institucija. Mi moramo priznati da je to bio i naš propust, što se takva jedna služba održala od 2003. godine i ja sa svoje strane, s obzirom da sam tada pripadao vladajućoj većini, tu grešku priznajem i delim zajedno sa drugima, jer nisam u dovoljnoj meri kritikovao kao poslanik takvu pojavu koju sam viđao duž bulevara, kada sam dolazio u Narodnu skupštinu.
Moram da kažem i sledeće - ne daj bože da naša služba ima Gvantanamu i ne daj bože da naša služba iz bezbednosnih razloga u praksi sprovodi ono što je naučila na svojim fakultetima i akademijama za bezbednost, a tu mislim na neke zemlje u inostranstvu. Ja se ponosim time što nemamo takav slučaj zloupotreba službi bezbednosti i takav slučaj kršenja elementarnih ljudskih prava. Zato sam ponosan na naše službe, bez obzira na sve manjkavosti koje su one imale, što nisu uradile, niti sada čine, ono što čine neke službe visoko demokratskih zemalja. Dakle, mislim da ćemo se oko toga složiti, da mi takvih prekršaja, takvih koordiniranih prekršaja, zloupotreba po pitanju ljudskih prava, u ovoj državi nismo imali, bez obzira da li se radi o vojnoj ili civilnoj službi bezbednosti.
Zato mislim da nam ova akademija za nacionalnu bezbednost treba i za taj drugi segment, da se obuče dokle im je granica, dokle mogu da rade u interesu nacionalne bezbednosti, u zaštiti institucija, u preventivnoj zaštiti bezbednosti građana, u zaštiti od terorizma, itd. Tu im treba dobra obuka, dobri predavači, ali takođe im trebaju i predavači u oblasti ljudskih prava, da spreče svaku moguću zloupotrebu, koje je bilo, ne samo 90-ih, već i kasnije.
Takođe se slažem da je Stanko Subotić Cane trebao biti predmet onih koji se obučavaju na ovakvim akademijama, ali nisam se ja vozio njegovim avionom.
Po pitanju bezbednosti, bilo bi zanimljivo šta taj čovek ima da kaže po pitanju gradnje fabrike cigareta u Kragujevcu do koje nije došlo, ali to je bila zajednička ideja.
Bilo bi po pitanju bezbednosti, obuka budućih kadrova na akademiji za bezbednost otvoriti pitanje tog Fonda za razvoj demokratije, da su sredstva po njegovim navodima, koje svakako treba proveriti to dobro proveriti dva puta više nego kod drugih ljudi, da li su ta sredstva završavala kod određene stranke koja je dugo bila vladajuća. Samim tim to narušava pitanje bezbednosti zemlje. Ukoliko se određena lica prevoze njegovim avionom, to takođe dodatno može, a ne mora urušiti bezbednost. Bojim se da oni, a među nama možda takvih nema, ali u nekim sazivima ih je bilo, koji su obučavani u Budimpešti i na Svetom Stefanu od nekih drugih službi kako se treba baviti procenom bezbednosti, kako to treba činiti, tako su dobro obučeni, da su praktičnu nastavu imali u motelu „Šarić“. Ako treba, ovde ima kolega koji su svakako kao i ja sam bili iznenađeni tih dvehiljaditih godina da nam se tako nešto moglo desiti, da neko ode u motel „Šarić“ i uradi ono što je urađeno.
Pošto čovek nije tu, neću spominjati ime, ali se bojim da u poslednje vreme, akademija nije bila potrebna i da su neki stekli zaključak da je dovoljno biti na Svetom Stefanu, da je dovoljno otići na kurs u Mađarsku, da je dovoljno potrčati u prvu stranu ambasadu i dati sve podatke dobrovoljno, čak i bez novca, ogovarati jedni druge i na takav način, govoreći jedni o drugima, urušavati autoritet institucija, samim tim i bezbednost zemlje.
Dakle, mislim da ta vremena treba da budu iza nas, da treba da imamo akademiju za nacionalnu bezbednost, da nam ona svakako treba, da po pitanju juga Srbije, da po pitanju KiM, da će to biti veliki bezbednosni izazovi, da treba inovirati i predavače i da ih treba prilagoditi novoj bezbednosnoj situaciji u našoj zemlji koja preti da ubuduće, s obzirom na dešavanja u svetu, s obzirom na dešavanja na KiM, s obzirom obuku koja se vrši u Bosni i Hercegovini, s obzirom na razne grupe koje se obučavaju na teritoriji bivše SFRJ, mislim da i predavači, s i ta akademija mora da se prilagodi novo nastalim uslovima, da se što više okane praćenja političkih protivnika, a da još više još jače radi po pitanju bezbednosti zemlje na neki novi način, a da pri tome, podvlačim peti put, ne krši ljudska prava ni jednog čoveka, a posebno političkih protivnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da ćemo svi podržati studente. Dakle, umesto pet imaćemo šest rokova, umesto 50 bodova imaćemo 48, ali veliko je pitanje da li će to rešiti problem našeg visokog obrazovanja. Da li će to visoko obrazovanje biti dostupnije, da li će oni imati dovoljno novca? Mislim da imamo talentovane i pametne i studente i profesore. Problem je država koju smo zatekli i veliki je problem da li u ovoj državi uopšte ima države?
Naša energija je u nama samima. Ukoliko mi ne organizujemo državu koju smo zatekli u sopstvenom rasulu, niko nam sa strane, sem nas samih, neće pomoći. Ne može visoko obrazovanje školstva, posebno visoko obrazovanje, da bude van društvenih tokova i negativnih društvenih pojava koje su se pojavile, da kažem, od početka devedesetih godina, pa do dana današnjeg.
Slušajući neke moje kolege gotovo da sam pomislio da su sada ovu državu vodili marsovci, pa su sve negativne pojave nastale u poslednjih godinu dana, uključujući i one koji dodiruju visoko obrazovanje. Oni su imali priliku da organizuju svoju državu na način na koji su je organizovali. Naši studenti i naši profesori, gde god odu smatraju se talentovanima i uspešnima. Jedino taj uspeh ne mogu da naprave u svojoj zemlji i mislim da ništa nije ni do studenata, ni do profesora, sve je do nas samih, do naše energije i naše organizacije.
Ne mogu da se složim da je ova država diktatorska, da ima diktatora. Da bi država imala diktatora jedna osoba mora da bude predsednik države, predsednik republike i predsednik partije. Od Borisa Tadića pa na ovamo mi takvog državnika nemamo. Ako tome dodam da jednog diktatora, da bi bio uspešan diktator i da bi ga drugi smatrali za diktatora morao bi da ga odlikuje drugi diktator. Posle odlikovanja koje je Boris Tadić dobio od Gadafija, ne znam ni jednog diktatora u Srbiji koji je dobio odlikovanje od drugog diktatora. To je poslednji čovek sa tim obeležjima koje diktator obavezno mora da ima, koga sam ja upoznao i na sreću ispratio u političku prošlost, a koliko vidim nije odgovarao ni sopstvenoj stranci, jer su ga oni brzo posle prestanka te diktature, kad je to drvo neslobode, kako Borislav Pekić kaže slomljeno, kako je rekao onog 9. marta, treba ga lomiti…

Dobro. Izvinjavam se i vama, a i pokojnom Pekiću, jer sam bio prinuđen da ga citiram.
Prelazim na ono što je tema o dostupnosti visokog obrazovanja. Pošto sam ja predsednik Narodne seljačke stranke, ja mislim da ovaj zakon koji menjamo, dopunjavamo treba dopuniti ubrzo još jednim. Treba omogućiti studentima iz unutrašnjosti, studentima sa sela, studentima iz radničkih porodica kojih je sve manje, gotovo se na prste mogu prebrojati studenti iz poljoprivrednih domaćinstava, treba omogućiti pozitivnu diskriminaciju. Ja sam takve amandmane predlagao, ali su oni proglašeni neustavnim.
Određene grupe su na isti način pozitivno diskriminisani i mislim da svako ko dođe sa sela, svako ko dođe iz radničke porodice, treba da bude pozitivno diskriminisan, da mu se unapred da određeni broj poena, jer nije isto kad vam je fakultet iza ugla i nije isto kada putujete dnevno tamo i nazad tri do četiri sata od kuće do fakulteta. Za ta tri, četiri sata u toku studiranja što provedete u putu možete maltene i da završite fakultet.
Ukoliko ne želite da putujete dva, tri ili više sati, ukoliko živite u unutrašnjosti, onda morate da imate roditelje sa parama, a takvih roditelja koji imaju pristojne plate je sve manje.
Mislim da je došlo vreme, ako ne sada, a ono ubuduće ovaj zakon da prilagodimo i tim društvenim okolnostima, a posebno treba favorizovati studente koji dođu iz unutrašnjosti sa sela, koji budu studirali poljoprivredu, prehrambenu industriju, odnosno profesije koje se zapošljavaju u poljoprivredi, preradi i prehrambenoj industriji. Samo takvom vrstom organizacije možemo pomoći i studentima i državi. Možemo tako spojiti i obrazovanje i populacionu politiku. Na takav način možemo oživeti selo. Ukoliko se oni sa tim stečenim znanjem vrate na selo i ne putuju kao oni putujući agronomi koji su putovali ne znam koliko da dođu do sela, samo tako oni svojim znanjem mogu da pomognu i sebi i svojim bližnjima.
Ja ću se ubuduće zalagati za to i dalje, za takvu vrstu pozitivne diskriminacije, ne samo za seosko stanovništvo, ne samo za radničke porodice, već i za druge ugrožene grupe, hendikepirane, koje u ovom trenutku, čini mi se, a to gospodin Šajn zna bolje od mene, imaju neku vrstu pozitivne diskriminacije. Mislim da to nije protivustavno.
Na kraju, da zaključim, mnogi velikani su rođeni na selu, mnogi su osnovnu školu završili na selu, mnogi naučnici, mnogi umetnici i prava bi bila grehota da ove moje ideje jednog dana ne budu pretočene u delo. I sam Borislav Pekić je došao iz Bavaništa u Beograd, gde je završio gimnaziju, a kasnije i fakultet. Na kraju ću završiti, ovo je visokoobrazovana osoba u Narodnoj skupštini koja prstom narodu pokazuje šta misli i o Narodnoj skupštini i o narodu koji Narodna skupština predstavlja. Boris Pekić, koji je studirao kliničku psihologiju, sigurno na ovakav primerak visokoobrazovane osobe nije naišao. Hvala.

Složiću se da sam napravio lapsus i da je to bio Mihiz. Taj govor sam slušao, ali zapravo oko diktature, to drvo ne slobode itd.
Reklamiram povredu člana 104. Ukoliko vi kažete da ćemo završiti sa replika, voljan sam da od ove replike odustanem samo uz jednu ispravku, kažem, da na fotografiji sa srednjim prstom, koji se pokazuje Narodnoj skupštini, nisam ja, nego Srđan Milivojević. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio povod prethodnom amandmana jedno četiri puta, ali zahvaljujući dinamičnoj diskusiji, evo konačno sam stekao pravo na narednom amandmanu.
Dakle, juče je bio 5. oktobar. Trinaest godina. Dan kada je 70% građana ove države uložilo ogromnu energiju, verujući da će tadašnji oblici svojine, a bila je državna, društvena, javna, zadružna, pripasti narodu, da će prirodno stvoreni resursi biti javna svojina, privatna svojina, zadružna svojina, akcionarska svojina. Dakle, da neće biti tranzicioni gubitnici, nego da će zahvaljujući tog ogromnoj energiji, koju su uložili za političke promene i ekonomske promene, njima biti bolje, da će svima biti bolje, a ne samo pojedinima. To je bilo pre 13 godina.
Na mesto prvog ministra finansija došao je ekspert. Dobro se sećam, nestranačka ličnost. Dakle, ne verujem da će se sad neko javiti za repliku, s obzirom da govorim o ekspertima, ne govorim o pripadnicima stranaka.
Tada sam verovao da će javna svojina biti očuvana, da će se sa društvenom pažljivo privatizovati, da to neće biti kao šerpa puna školjki gde će neko to uzimati, uhvatiti ono što je dobro, a praznu ljušturu vratiti nazad, odnosno uzeti firmu, isisati sav kapital za sebe i praznu firmu vratiti državi da to bude državna svojina, eventualno javna svojina.
Bilo je amandmana da se briše ovaj član. Najverovatnije oni koji su ga podneli želeli su da ta javna svojina nestane, odnosno da taj ostatak ostataka javne svojine nestane. Ne bi me iznenadilo da su predloženim amandmanom da to pripadne predsedniku te stranke, jer nije uspeo baš sve od javne svojine, posebno u gradu Beogradu, a bogami i u ovoj državi, da pretoči, a ni njegovi kompanjoni koji su se, da tako kažem, kretali kao sateliti oko bivšeg predsednika Republike Srbije. Ogroman kapital, ogromna svojina, uključujući i javna je nestala.
Danas na moje iznenađenje, slušam ovde doktore prava, profesore, koji pričaju o privatnim porodicama. Ne razumem. Kad kaže doktor prava, profesor prava, da postoji privatna porodica, ne znam kakve druge postoje. Ne razumem da li postoje neke stranačke itd. Uopšte mi je takav način nerazumljiv, tako da sam zabrinut za znanje studenata, odnosno budućih pravnika koje budu školovali ovakvi profesori.
Strpljivo sam slušao sve i svašta, ali ništa nisam uspeo korisno da zaključim, sem da smo mi krivi i odgovorni što ostatak ostatak javne svojine nije upisan do današnjeg dana, bez obzira što i dan danas postoje raznorazne koalicije, raznorodne koalicije u gradovima. Dakle, nije krivica ni do jedne stranke, ni do jedne vlasti, krivica je opšta i treba produžiti rok za godinu dana da bi se ostatak ostataka javne svojine upisao.
Takođe, moram da kažem, oni koji danas nama najviše zameraju, tzv. eksperti koji puštaju bradu da ih sad manje poznaju, ovde govore o privatizaciji, o privatizaciji koja se mogla nazvati maltene grabizacijom, o privatizaciji državne, društvene, javne svojine. Dakle, mnogo toga je presuto u dušeke bivših funkcionera.
Voleo bih da ministar finansija, sem što će voditi registar zaposlenih u javnoj upravi, izvede i registar javne svojine koja je nestala, društvene i državne, koja je nestala od 2000-20013. Takođe, da napravi jedan registar, a to će biti veoma teško, koji će obuhvatiti imovinu, najverovatnije opljačkanu, koju poseduju bivši funkcioneri od 1990. do danas i koja je kao javna, državna pretočena u privatnu, gde su ortačka društva koja su sebe nazivala vladama, i javnu, državnu i društvenu svojinu pretočili u sopstvenu, stavili u dušeke i danas nama drže predavanje. Voleo bih da to čujem.
Što se tiče državne zemlje, koje je neko predložio da se popiše kao javna svojina, ona to ne može biti. Predlažem ministru da prodaju državno zemljište, da prodaju zemljoradnicima na 20 godina, onima koji imaju manje od 20 hektara, da ta sredstva koja će ubirati 20 godina iskoriste kao rate za vraćanje kredita. Na takav način će imati više dobiti.
Prvo, sprečiće strance da takvu zemlju kasnije kupe. Drugo, osnažiće poljoprivredna gazdinstva. Treće, dobiće ratu po kojoj mogu da povuku kredit od tri milijarde, a koji treba da ulože u poljoprivredu, prerađivačku industriju, u razvoj energetike na bazi zelene mase i bio mase, na bazi razvoja na samom selu, pa da tako pokrenu selo, da tako pokrenu prerađivačku industriju, da stvore konkurenciju monopolistima, da steknu priliku da seljacima podignu prerađivačku industriju kojom će oni gazdovati, otplaćivati te kredite i da tako pokrenu jedan domaći investicioni ciklus, da ne urade ono što je radila bivša vlast, da ne urade i ne prodaju sve što se još prodati može.
Dakle, iznenađen sam količinom kritike, ne time što su predložena tri amandmana, već sam iznenađen kritikom onih koji su se, umesto da služe državi, državom služili, umesto da sa narodom dele dobro i zlo, sebi su ostavili dobro, a narodu ostavili zlo. To je za mene danas apsolutno iznenađenje. Hvala.

Članovi 103, 104, 105, 106. Dakle, moja diskusija je pogrešno protumačena i imao sam pravo na repliku, ali sam hteo da odustanem od replike jer tu nema se šta, ne vredi replicirati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, smatram da ste danas povredili član 103. vezano sa članom 107.
Naime, u članu 103. stav 1. jasno piše, a vi ste tek na polovini izlaganja prilikom reklamiranja povrede Poslovnika, od strane narodnog poslanika Srđana Milivojevića, setili da narodni poslanik može da reklamira povredu Poslovnika koja je učinjena tokom sednice i tog dana, znači, tokom ove sednice, a govornik je evocirao uspomene, govorio o povredi Poslovnika van sednice, iako on sebe smatra vrlim poznavaocem Poslovnika, pa je govorio i o povredama Poslovnika koje su učinjene unazad.
Ako bi to tako dopustili, onda bih ja mogao da reklamiram i povredu Poslovnika u bivšem sazivu, zašto je isti poslanik igrao video igrice.

Ja kažem da ste povredili Poslovnik. Ako tako nastavimo, onda bih ja mogao da reklamiram zašto je u prošlom sazivu igrao karte u video igricama.

Dobro, nastaviću.
Takođe, upozoravam vas na član 107. gde je pomenuti poslanik posle svog izlaganja, a sada ja tražim da se to utvrdi snimkom između 11,25 i 11,34 časova, ponovo upotrebio taj svoj čuveni prstić.
Dakle, ako mu nije jasno, na snimku se prošli put vidi, u prenosima, u arhivu, na parlament.rs vidi se pod oznakom 0204, to je dva sata i četiri minute, kako upotrebljava svoj prstić na prošloj sednici. Sada ga je ponovo upotrebio. Ne znam kome ga je pokazao, da li ga je ponovo pokazao koleginici, da li je pokazao svima nama.

Dame i gospodo narodni poslanici, politika je bavljenje javnim poslom. Na izborima se kandidujemo da se bavimo tim javnim poslom i u tom bavljenju javnim poslom upravljamo javnom svojinom i budžetima, finansijskim sredstvima i imovinom.
Danas produžujemo rok za godinu dana da se ta svojina upiše. Ni prilikom predlaganja i odbrane ovog zakona nismo svaljivali krivicu na prethodnu vlast zašto nije iskoristila godinu dana i po zakonu koji su sami doneli upisali tu svojinu. I dan danas drže vlast po Vojvodini gotovo u 70% opština. Ne vidim da su nešto napredovali u ove zadnje dve godine. Ako se rok produžava za upis javne svojine, ako se produžava sadašnjoj vlasti, produžava se i bivšoj, odnosno vlasti na lokalima, raznim koalicijama, tako da sam na neki način iznenađen količinom žuči koja je ovde prosuta zbog brige koja je iskazana za javnu svojinu.
Javna svojina, javna imovina je stvarno bila i predmet plena i alavosti i pohlepe. Mogu da navedem primere, npr. Izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije gospođe Barać, koja je govorila o arčenju te javne svojine u korist privatnih biznisa. Nije tajna da je u prošloj vlasti javna svojina korišćena za privatne biznise funkcionera koji su bili dužni da se staraju o javnoj svojini, a ne o privatnoj. Nije tajna, postoji izveštaj SBPOK 29 iz 2011. godine, koji govori o tome da su javni funkcioneri, najviši partijski funkcioneri i javni funkcioneri u našem najvećem gradu, u našem glavnom gradu, sklapali kao javni funkcioneri poslove sa svojim privatnim firmama.
O tome govori Izveštaj o javnoj svojini i Izveštaj SBPOK, da je privatna firma vodećeg čoveka u našem glavnom gradu i lidere jedne stranke, da je kao funkcioner sklapao poslove sa javnim ustanovama i javnim preduzećima, pa recimo, štampani materijali za Gradsku skupštinu od strane njegove privatne firme „Big print“, pa je štampan materijal Biblioteku grada Beograda, pa je štampan za Kulturni centar Beograd, pa je štampan za Dom omladine, pa za većinu pozorišta, za Turističku organizaciju. To je izveštaj SBPOK koji kaže da je partijski lider jedne moćne partije koja trenutno nije u državi na vlasti, ali je na vlasti u mnogim lokalnim samoupravama i još uvek je na vlasti u Beogradu, ne da nije upisala javnu svojinu, nego je baš ta javna svojina bila predmet plena, pohlepnosti, alavosti, kako se to ovde reklo.
Hoću da podržim takvu vrstu nastupa, tim pre što u tom izveštaju piše da je, sem ovog što sam nabrojao, sklapao poslove i sa državnim javnim preduzećima, navešću samo „Telekom“ i da je kao javni funkcioner u privatnim poslovima, ne upisujući javnu svojinu i ne razlikujući je, presipajući je najverovatnije u privatnu, prihodovao od 2005. godine samo na dve firme do 2012. godine ukupno jednu milijardu i 87 miliona dolara, što je prevedeno na dinare preko 120 milijardi dinara.
Mislim da kad su nas građani birali da se bavimo javnim poslom, da smo za to dobili platu, da smo trebali da čuvamo javnu svojinu, a ne da od nje presipanje pravimo svoje privatne biznise.
Samo u jednoj godini prihod, samo na dve firme od 15, iz javne svojine u privatnu je bio 12.955.974.000 dinara, što je 154.237.000 dolara. I danas njegovi saborci pričaju o nekom plenu, alavosti, pohlepe nove vlasti po pitanju javne svojine. Stvarno ne znam šta bi mi trebalo da kažemo o rasulu, haosu, beznađu i državi bez šansi, koju smo zatekli bez ikakvih šansi za naše građane. Bil Gejts jeste bio bogataš, napravio je međunarodne poslove, milijarde i onda je rešio da to podeli sa siromašnima.
Kod nas jeste bilo obrnuto. Kod nas su na javnom poslu pravili milijarde otimajući od siromašnih i ne pada im na pamet da makar jedan deo javne svojine koja se prelila u privatne džepove preko javnih funkcija, koje su koristili za privatne biznise, vrate siromašnim građanima odakle su taj novac uzeli, ostavljajući hiljade i hiljade ljudi bez posla zahvaljujući alavosti, gramzivosti i pohlepi.
Na kraju da zaključim, veoma sam uvređen zbog moje rodbine i prijatelja koji su bili na Košarama. Ovde o Košarama priča čovek kome 1999. godine nisu smeli da daju pušku jer nisu znali na koju će stranu pucati. Sada vidim koja je razlika između Košara i kokošara. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam kako je prethodni govornik uopšte dobio pravo na repliku, ali to je diskreciono pravo predsedavajućeg i u to neću ulaziti.
Govorio sam o tome da je deo moje rodbine i komšija pretrpeo ozbiljne rane na Košarama braneći se od onih koje su neki ozbiljno podržavali, a pošto su ih ozbiljno podržavali, mislim na napadače, naša vojska nije mogla takvima da da pušku nego im je dala lopatu. Danas neko pokušava meni da prigovori na nedostatku patriotskog stava, što je gotovo neprihvatljivo. Dakle, nijednog trenutka nisam izgovorio ono što je pogrešno protumačeno, odnosno što je meni prilepljeno.
Takođe sam očekivao da oni posle mog izlaganja kao stranka levice, socijalne pravde itd. kažu šta nije tačno od onoga što sam rekao iznoseći podatke da onaj ko se zalaže za socijalnu pravdu u ovom opštem siromaštvu, vladajući resursima, javnom svojinom i imovinom stekne milijardu za šest ili sedam godina. Mogu pojedinačno svakome da pokažem finansijski izveštaj samo za dve od 15 firmi. Samo sam o tome govorio uopšteno kako se na određen način preko javnih funkcija zahvaljujući alavosti, gramzivosti mogu preko javne funkcije i privatnih firmi napraviti veoma ozbiljni biznisi, a da pri tome nemate, za razliku od Bila Gejtsa, nikakav osećaj da makar deo novca vratite siromašnima. O tome sam govorio i hvala na replici.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne razumem kritike ovog zakona, posebno iz redova bivšeg režima, s obzirom da ovaj zakon, koliko sam razumeo, popravlja njihov zakon. Dakle, njihov zakon je pao na Ustavnom sudu, proglašen je neustavnim i pokušaj je da se taj zakon privede ustavnosti. Oni ne da ga ne cene, već ga uporno kritikuju.
Pre donošenja ovog zakona, doneli smo i Zakon o upisu nelegalnih objekata u katastar nepokretnosti i time smo omogućili da jedna nelogičnost bude ispravljena, a to je da od milion i po objekata, koliko je nelegalno sagrađeno, samo je 720 hiljada zahteva za legalizaciju i da nije onog prethodnog zakona koji smo usvojili, došli bi u poziciju da 800 hiljada objekata treba srušiti. Oni ne cene taj napor Vlade, nove vlasti, koja želi da ispravi sve manjkavosti koje su ostale, odnosno koje su se našle pred ovom vladom.
Kao predsednik Narodne seljačke stranke, tvrdim da ovaj zakon nije savršen, ali uglavnom, on propisuje ovlašćenja lokalnoj samoupravi. Zabrinut sam, s obzirom da su lokalne samouprave šarenolike, u mnogima različite koalicije drže vlast i zabrinut sam iz prostog razloga zbog pomoćnih i ekonomskih objekata.
Dakle, ovde su uglavnom govornici bili iz grada i govorili su o stambenim objektima. Ja želim nešto da kažem o pomoćnim i ekonomskim objektima koji nas na selu prate i koji su zamašnije površine nego građevinski objekti. Imamo situaciju da je kuća legalna, ali da su pomoćni objekti – štale, kokošinjci, kotobanje, da su garaže… Jedna garaža za kombajn zauzima oko 150 kvadratnih metara. Ako imate par traktora, ako imate drljače, tanjirače itd, samo za mehanizaciju vam je nekad potrebno više od 300 kvadratnih metara i time ste premašili prostor koji je Zakonom o upisu u katastar nepokretnosti dozvoljen.
Takođe sam zabrinut zbog člana 2. Bojim se da ako ostavimo na tumačenje tim šarolikim koalicijama član 2, gde se objekti za koje nekada nije bila potrebna građevinska dozvola pre 2003. godine, da te objekte nije potrebno legalizovati, onda se bojim da to lokalne vlasti neće tako tumačiti, već da će biti problema u dokazivanju kada je neka štala, neka šupa, nadstrešnica, garaža napravljena.
Član 29. u potpunosti podržavam, ali molim Vladu da u pravilniku definiše način na koji će se utvrđivati, odnosno pomoću kojih dokumenata će se dokazivati da je neka infrastruktura napravljena samodoprinosom, jer u većini sela, posebno u Vojvodini, veliki deo infrastrukture je napravljen samodoprinosom, od asfalta, telefona, gasovoda, vodovoda. Recimo, u mom mestu je napravljeno sve zahvaljujući mesnom samodoprinosu, gde su građani izdvajali sredstva i prilikom ovog zakona, oni nisu obavezni da plaćaju naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, s obzirom da su izdvajali gotovo sva sredstva za stvaranje infrastrukture.
Mislim da Vlada treba da definiše to pravilnikom, s obzirom da u članu piše da lokalna samouprava može da umanjuje za vrednost tih radova, da može da umanjuje naknadu za legalizaciju, pa bih voleo da to pravilnikom bude malo bolje definisano, da to može da bude, ne mora i da se otprilike zna koliko bi to oni trebali da umanjuju sredstva prilikom legalizacije.
Slažem se i sa opozicijom koja je govorila da ljudi koji su na nelegalnim objektima stvorili ekstremno bogatstvo, da to nisu sposobni ljudi, već lopovi. Sa tom tvrdnjom mogu čak i da se složim. Mogu da govorim i o podizanju spomenika korupciji. U vezi sa tim, voleo bih da se prisetimo samo nekih stvari.
Ovde je spominjan Most na Adi. Svi znamo da je on pred novu 2012. godinu otvoren uz prisustvo predsednika Republike i prvog čoveka grada Beograda i gotovo je neverovatno da je neko pozvao ljude da u masovnom broju pešače preko mosta. To je najveća opasnost za jedan most, ako je on novoizgrađen, ako nema upotrebnu dozvolu. Gotovo je neverovatno da niko nije podneo krivičnu prijavu za zloupotrebu položaja onih ljudi koji su pozvali ljude da šetaju po Adi i time ih doveli u smrtnu i životnu opasnost, s obzirom da mi koji se nešto razumemo u mostove znamo da je pešačenje, posebno u grupi, opasno za sve mostove, pa i one koji imaju upotrebnu dozvolu, a ne one koji to nemaju. Voleo bih da znam da li je podneta krivična prijava za zloupotrebu položaja protiv takvih lica?
Takođe, voleo bih da mi se objasni da li je podneta krivična prijava za prilazne saobraćajnice koje se grade još uvek bez građevinske dozvole? Voleo bih i da mi neko objasni posle pada vlasti u glavnom gradu, kako je to „veliki princ od Nambije“, „magastar od Nambije“, „sposobni gensek“, ovde je neko rekao da takve ljude ne treba nazivati sposobnim već lopovima, kako je dobio 18 ari građevinskog zemljišta na poklon, podigao ogradu od šest metara itd?
Voleo bih, takođe, da nam se ovde objasni kako je na pašnjaku pored Hrama svetog Save ministar u bivšoj vlasti sagradio objekat, od kojih to novaca itd. i da mi se objasni da li je tačno da na nad etažom koja je njegova i koja vredi preko 500 hiljada evra, da je neko bespravno izgradio još 80 kvadrata na toj četvrtoj etaži čiji je on vlasnik, da se to proveri. Ukoliko su moje tvrdnje tačne, onda da se preduzme neka radnja protiv njega i protiv inspektora koji su dozvolili da pored takve gradnje od sredstava za koje ne znamo odakle su potekla, da se još na to nadogradi 80 kvadrata stambenog prostora. Ljude jure po selima za šupu, kotobanju, svinjac, kokošinjac. Mislim da je vreme da pojurimo i ove sposobne.
Takođe bih voleo da čujem odgovor – šta će se preduzeti protiv ljudi koji su, recimo, izgradili fabriku za reciklažu olova na vodozahvatu, regionalnom u Inđiji i za to nije podneta nikakva krivična prijava od inspektora koji su to trebali da urade? Građevinsku dozvolu su dobili za sasvim drugi objekata, na sasvim drugoj parceli, a gradili nešto sasvim drugo. Takođe bih voleo da tržni centar koji je građen u Inđiji i koji zauzima 42 hiljade kvadratnih metara, koji je izgrađen bez građevinske dozvole, gde su naknadno menjani i prostorni plan i regulacioni planovi da bi se oni uskladili sa objektom koji je nelegalno izgrađen, koji nema građevinsku dozvolu prilikom gradnje, koji nije dobio nikad upotrebnu dozvolu, a gle čuda, opština je kupila više hiljada kvadrata na trošak budžeta u toj zgradi koja je građena bez građevinske i upotrebne dozvole.
Gle čuda, direktor Direkcije opštine Inđija i predsednik opštine Inđija imaju dva penthausa na krovu te zgrade od 250 kvadrata. Neka mi to neko objasni - da li su to bili sposobni ljudi, kao što tvrdi opozicija, ili su bili lopovi, kako oni nazivaju te sposobne ljude.
Takođe, bih voleo da mi objasni ministar, da mi kaže, s obzirom da je ovde bilo prozivki, koji su to ljudi primili mito? Da mi kaže - da li je tačno da je pomoćnik braće Dulić, znači ne samo jednog Dulića, priveden 2. oktobra zbog primanja mita za izdavanje građevinske dozvole od 152 hiljade evra? Neka mi ministar potvrdi da li je to tačno ili ne, s obzirom da je bilo prozivki iz redova opozicije, da im konačno kažemo koji je to njihov funkcioner primio mito i na koga se to sve misli.
Ovde postoji osnovana sumnja da je gospodin Janjić, pomoćnik gospodina Dulića, pomoćnik i Modesta Dulića i Olivera Dulića, čovek koji je bio u Subotici, koji je išao za braćom Dulić gde su oni uzimali funkcije. Da li je tačno da je on priveden zbog izdavanja građevinske dozvole i primanje poklona od 152 hiljade evra? Slažem se sa opozicijom da se sve to proveri i da ti sposobni ljudi, lopovi budu ne samo kažnjeni, nego da im se oduzme sve što su stekli na nelegalan način. Hvala.