Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se javio za povredu poslovnika među prvima. Međutim, poštujem odluku predsedavajućeg da opozicija ima sve prednosti, pa uključujući i prednost da reklamira Poslovnik, ali nisam zadovoljan što su neki poslanici nastupali nekoliko puta. Reklamiram članove 103. i 108.
Dakle, 103. stav 2. Za razliku od mojih opozicionih kolega ja ću to pročitati, iako nisam pravnik, ali kada pročitam neki propis, otprilike mogu da ga tumačim na način na koji to neki pravnici iz opozicije ne mogu.
"Narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano". Član 103. stav 2.
Gospodine predsedavajući, vi ste više puta dozvolili da se reklamira isti član, a da prethodno nije bilo ni jednog govornika. Dakle, član 27. je reklamiran četiri puta, od toga dva puta uzastopno. Recimo, gospodin Jovanović, član 27, onda gospođa Judita Popović, član 27. Četiri puta ukupno reklamiran u ovoj seriji. Dakle, dva puta uzastopno, da bi dozvolili to da gospođa Judita Popović dva puta reklamira isti član 27, a da prethodno niko nije govorio. Dakle, vi niste mogli napraviti neku novu povredu člana 27. Ne znam da li je mislila na stav 1. ili stav 2.
To je na neki način gruba zloupotreba opozicionih kolega da pokušaju da ovu raspravu pretvore u nešto drugo, a ne u raspravu o sudijama, zakonu, prekršaju, itd.
Takođe, član 108. stav 1. - o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine. Tu vas u potpunosti podržavam da pokušavate da zavedete red, ali takođe, moram da ukažem i na to da naše opozicione kolege pokušavaju da vama preuzmu tu nadležnosti i stoga ne tražim da se o ovome glasa.
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Rističeviću.)
Evo, samo da kažem da ne tražim da se o tome glasa, ali da ipak malo povedete računa. Dajte više prostora, ali nemojte previše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržaću amandman svoje koleginice koja je svojim amandmanom vezala rast penzija za rast BDP. Dakle, što budemo više zaradili, da više podelimo najstarijima, mislim da smo najstarijima najdužniji. Mogu da zamislim šta bi bilo da nismo izgubili 500.000 radnih mesta odmah, možda nam ovaj amandman ne bi ni trebao. Dakle, da imamo 500.000 doprinosa još u PIO fondu, mislim da bi bilo dovoljno novca da penzije iole budu pristojne.
Ovaj amandman ću podržati, a još bolje bi bilo da je u amandmanu stajalo ono što sam ranije predlagao, da se rast penzija veže, barem u nekoliko narednih godina, za rast najnižih penzija, da se ove koje su veće od prosečne penzije ne povećavaju, a da se one koje su niže od toga povećaju za iznos sredstava koji prikupimo više nego što smo do sada prikupili. Iz prostog razloga što, kada povećate 0,5% penziju, onaj ko ima 80.000 dinara, on dobije 400 dinara, a onaj ko ima 9.000 dinara penziju, on dobije 4,5 dinara. Tako se stvaraju sve veće razlike između najmanje i najveće penzije.
Mislim da treba da povećavamo prvo najmanje penzije, da ljudi mogu iole da dožive dostojanstvenu starost, što sada nije slučaj, a da kasnije, u skladu sa rastom BDP, rastu i one druge, kada se međusobno približe da raspon između najmanje i najveće penzije bude makar 1:3, a ne 1:10. Mislim da starci nisu zaslužili da se na takav način klasifikuju, da ne neko ima penziju 9.000 dinara, a neko ima 90.000 dinara. Ma šta radili u životu, oni sa 9.000 dinara makar su zaslužili da imaju penziju od 20.000 do 25.000 dinara.
Mislim da je amandman vezan za rast društvenog proizvoda dobar, da je to, u principu, ideja koju ću podržavati, ali u sklopu te ideje moramo da povećamo penzije onima koji imaju najmanje penzije i da invalidske penzionere koji su penzionisani kao invalidi rada, da te nepotpune penzije, s obzirom da ne mogu više da se zaposle nigde, prevedemo u pune penzije. Mislim da ta sredstva koja dopunski ostvarimo, ako Bog da, sa rastom društvenog proizvoda, treba na takav način uskladiti.
Znam da ovo neće proći, ali ću glasati za ovo kao za dobru ideju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se slažem da je godinu dana poprilično dobar rok da se vrate stari dugovi. Jer, ipak smo razrešili da se radi o starim dugovima. Ono što zabrinjava i treba da zabrinjava i jedne i druge i treće, bez obzira da li je vlast, opozicija ili neko ko podržava opoziciju ili vlast, jeste pokušaj da se taj javni dug uveća. Dakle, pričalo se da je ta cifra šest milijardi i najverovatnije da su odgovarajući direktori putarskih firmi imali neki dogovor da prilikom izrade tih puteva uvećaju vrednost, pa se govorilo o šest milijardi. Kada su fakture došle, ipak se na našu sreću ispostavilo da je to 1,35 milijardi dinara.
Slažem se sa prethodnim kolegom i da nije ovih 10 hiljada zaposlenih, ja nikada ne bih glasao da se ovaj dug pretvori u javni dug. Znači, ima 26 putarskih firmi, direktori su najverovatnije toliko bogati da njih ovaj dug neće pogoditi ukoliko ga mi ne proglasimo u javni dug, tako da oni imaju sasvim dovoljno i ja verujem da su se oni dobro istalili, tako da ukoliko ovo ne pretvorimo u javni dug, preti opasnost da ovih 10 hiljada radnika u 26 firmi, i tu se slažem sa kolegom, budu oštećeni za svoja lična primanja. Jer, najpre što poslodavci rade jeste da ne isplaćuju radnicima lične dohotke. Samo iz tog razloga ću glasati za zakon da se ovo prizna za javni dug. U suprotnom, uopšte ne bih glasao.
Najviše bih voleo da direktori putarskih firmi i direktori javnih preduzeća koji su vladali od 2000. godine naovamo pa i ranije, da se prekontroliše njihovo imovinsko stanje, zajedno sa direktorima putarskih firmi i da se jednostavno od njihove imovina, a ona je poprilična, naplate sva ona potraživanja koja mi sad moramo da proglasimo u javni dug. Ja bih najviše voleo da to naplatimo od takvih koji su se i te kako okorišćavali u prethodnom periodu od debljine asfalta, naziđivanja cena, itd. Postojali su razni modeli da se na određeni način pljačka budžet Republike Srbije. Voleo bih da oni koji su privatno imali koristi od toga, da se od njih nadoknadi, ali, mislim da bi to trebalo da radi neki drugi organ i da za to nikada nije kasno, da se iz te sume novca nadoknadi ovo što mi sada moramo da priznamo kao javni dug, da ne bi 26 firmi koje održavaju puteve ušlo u bulu. To je jedini razlog zašto ja neću glasati za ovaj amandman i zašto ću podržati zakon. Inače se slažem sa većinom kolega da tu nešto nije u redu.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja mala Narodna seljačka stranka sigurno u kampanji nije radila ono o čemu su kolege raspravljale. Dakle, nemam nikakv politički interes po ovoj temi, osim da tim putarima moramo da platimo.
Dug prema putarima na dan 15. maj je 8,7 milijardi i to se može lako potražiti u podacima. Mnoge od tih firmi su založile imovinu, mašine, ručnu hipoteku, objekte itd. Mnoge od tih firmi vise zahvaljujući tome što im ne duguje samo država. Država im duguje sve ukupno oko 2,7 milijardi. Molim kolege da ne zaborave i druge dugove. Beograd duguje dve milijarde putarima. Lokalne samouprave 1,9 milijardi, Fond za kapitalna ulaganju jednu milijardu, bez ikakve želje da delim dugove na podobne i nepodobne dužnike i na prijateljske i na neprijateljske dugove. Dugovi su dugovi.
Ti putari imaju određene probleme. Jedini razlog zbog čega glasam protiv ovog amandmana i zašto glasamo za zakon da se putarima plati je sledeći, da se te firme na određeni način odblokiraju, da im se odblokiraju sredstva, jer ima gde su banke zaplenile mašine itd, i te putarske firme ne mogu da rade. Prema tome, kada ne mogu da rade i radnici ne mogu da primaju platu, 26 puta putarskih firmi očekuje da kroz ovaj javni dug regulišemo dug prema njima.
Dakle, to što su imali direktori između sebe, to osuđujem, to što je bilo u kampanji, bez obzira koja stranka radila, to osuđujem, ali mi jednostavno kao ozbiljna država moramo da platimo one dugove koje je država, ma ko bio na vlasti, ostavila iza sebe neka bivša Vlada, a ja se nadam da ova Vlada neće učiniti ono što je uradila prethodna, da neće ostaviti iste takve dugove da neka sledeća Skupština mora neke dugove da pretvara u javne dugove.
Rekao sam šta bih ja najviše voleo, da te sve direktore koji imaju pohvatamo, oduzmemo njihovu imovinu, platimo radnicima plate i putarima dugove. Nažalost, to u ovom trenutku izgleda nije izvodljivo. Ne delim dugove ni na beogradske, ni na lokalne, ni na Fond za kapitalna ulaganja, ni za "Puteve Srbije". Ja mislim da svih tih 8,7 milijardi na dan 15. maj mi treba njima da platimo na ovaj ili onaj način, da odgovarajuća Skupština i organi nađu način da to reguliše država i lokalne samouprave, pokrajina, Beograd, da bi oni mogli početi da rade, da ne rade na našim putevima samo stranci.
Ukoliko su oni založili svoju imovinu, ukoliko su blokirani, ukoliko ne mogu da rade, ukoliko mi njima ne platimo, od tog posla nema ništa, ti radnici ne primaju plate. To je motiv zbog čega prihvatam da ovo bude javni dug, a naravno da bih želeo da sve skupštine, lokalne, beogradska, pokrajinska urade to i regulišu svoje dugove prema putarima, barem prema ostatku ove niskogradnje koja još uvek postoji u Srbiji.
Sve velike poslove u proteklom periodu su uzele neke strane firme. Naši su obično podizvođači, tako da nam je niskogradnja na veoma niskim granama. Iz tih razloga apelujem na vas da ovo ipak platimo, s obzirom da niko više taj dug ne spori, a da svaka organizacija, lokalna samouprava, Beograd, pokrajina, na svoj način pokuša da ovim putarima plate ono što su oni, njihovi radnici uglavnom na veoma visokim temperaturama na vrelom asfaltu zaradili. Mislim da bi to bilo pošteno od nas.
Slažem se sa svima vama, ubuduće treba voditi računa da država ne dolazi u ovakav položaj da mora da plaća nešto što je u prethodnom periodu neko olako zadužio. Mislim da sadašnja Vlada ne sme da se ponaša na način na koji se ponašala neka koju smo zatekli i neke prethodne. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da ponovo podvučem da sam apelovao da svaki organ ovde države, pokrajine, grada Beograda i lokalne samouprave, svako na svoj način likvidira dugove prema putarskim organizacijama, iz prostog razloga što su putari, ne samo radnici, nego i vlasnici, to nisu samo direktori, u teškoj situaciji. Mašine su često založene, ne mogu da se pokrenu dok oni ne plate dug bankama, a oni ne mogu da plate dug bankama jer im duguju, od lokalnih samouprava koje duguju gotovo dve milijarde, grad Beograd dve milijarde, Fond za kapitalna ulaganja milijardu, a ono što se nezvanično tvrdi jeste da samo prema organizacijama koje je uhapšeni Borovica imao, da samo prema putarskim organizacijama duguju milijardu i 700 miliona.
Apelujem na to da svaki organ razduži prema putarskim organizacijama svoje dugove i da te putarske firme nisko gradnja budu likvidne. To je jedini razlog zbog kojeg ću glasati za ovaj zakon, da se određeni dug pretvori u javni dug. Takođe, opštine, skupštine opštine lokalnih samouprava, grada Beograda, pokrajine, moraju da nađu načina da se ti dugovi likvidiraju.
Takođe sam rekao, a ovde podvlačim, nisam izvlačio, recimo, JKP "Beograd put". Prvih šest meseci prethodne godine napravio je dug od milijardu i 13 miliona. Čak znam i stranku koja je to kontrolisala, ali to neću spominjati. Na isti način likvidiraju dug kao što to radi država ili na neki sličan način da bi putarske organizacije došle do novca, isplatili plate, deblokirali mehanizaciju i mogli da učestvuju dalje u radu. To je ono o čemu smo mi govorili uglavnom ovde. Svi se slažemo oko toga.
Sledeća stvar, sve što je bilo kriminalno, da li su to radile Vlada od 2000. do 2003. godine, do 2006. godine, do 2007. godine, od 2008. do 2012. godine, svi direktori putarskih firmi da budu podložni kontroli i krivičnom gonjenju ukoliko su nešto uradile, naravno, i direktori putarskih organizacija, JKP "Beograd putevi", "Srbija putevi" itd, razne putarske firme i preduzeća koja su sa njima sklapala ugovore. To treba da bude podložno krivičnom gonjenju, da bude predmet istrage, ali mi dugove moramo platiti da bi putarske firme i njihovi zaposleni, da bi se odblokirala mehanizacija, da bi iz toga izašli. Nije dug države 8,7 milijardi, već je ukupan dug koji su napravile i lokalna samouprava i grad i pokrajina i država, a država tu ima manje od jedne trećine duga. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, čl. 127. i 128.
Član 127. stav 1: "Narodni poslanici dužni su da koriste isključivo svoje identifikacione kartice kao i da se identifikuju pri ulasku u salu ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu, odnosno da se odjave prilikom napuštanja sale."
Član 128. stav 1: "Narodni poslanici dužni su da identifikacione kartice nose sa sobom prilikom izlaska iz sale Narodne skupštine".
Ja tražim da se tačno u ovom trenutku utvrdi da li je u sistemu narodni poslanik Srđan Milivojević? Obzirom da se radi o jednoj moralnoj gromadi koju, kad naiđete, na takav način, pokušavate da ispravite i da vratite sekretaru njegovu karticu, on to smatra krađom. Dakle, molim vas, sad vi recite ko je dužan da utvrdi da li je ta moralna veličina trenutno u sali? Opa, evo ga. Sada više nije.
Dakle, ja tražim da se utvrdi da li je u tom vremenu o kome sam ja govorio on bio u sistemu, da li je lažno prikazivao svoje prisustvo na sednici Narodne skupštine, da li je možda šetao po kuhinji, da li je možda šetao po restoranu, da li je možda prošetao po gradu Beogradu, možda otišao malo dalje, do grada Bodruma, do Soluna, imajući u vidu da on ovih dana uporno preko nekih svojih novina, pod znacima navoda jer novine ne mogu da budu ničije, pokušavaju da plasira informaciju o nestanku njegove kartice. Malo pre je jedan kolega uradio nešto slično kao neki drugi poslanici i pokušao da ispravi tu nepravdu, odnosno tu nepravilnost koju je priredio Srđan Milivojević. Znači, tražim da se utvrdi da li je on bio u sistemu onog trenutka kada sam ja reklamirao Poslovnik, da li je sebe prikazao kao da je u sali a nije bio, a svi ste svedoci da ga nema više od sat vremena i da, u skladu sa Poslovnikom, preduzmete neke mere.
Verujte, ja ovo ne bih reklamirao, dešava se da ljudi zaborave, ali on ovo redovno radi i s obzirom da je na početku sednice svima održao predavanje, vreme je da i on bude predmet neke reklamacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, probaću da povratim koncentraciju i da se vratim na amandman.
Svi ovi amandmani glase – briše se. Dakle, stoga što je amandman takav kakav jeste on dozvoljava široku lepezu diskusije. Postaviću i sebi i vama jedno pitanje. Da li smo mi za to da dug države, odnosno "Puteva Srbije", koji su dug napravili u ime države održavajući puteve prvog i drugog reda budu plaćeni ili ne? Da li će to postati javni dug, ono što će država platiti putarima 26 firmi, koje koliko ja znam imaju oko 10.000 radnika čije je poslovanje ugroženo? Da li ćemo mi taj dug da platimo ili nećemo da platimo?
Ukoliko neko smatra da to ne treba platiti, ja ću to razumeti. Onda imamo dvostruko ponašanje. Isti oni koji zameraju državi na tome što pokušava da niveliše dug za koji postoji osnovana sumnja da je nastao za vreme rada prethodne Vlade, isti oni koji zameraju na tome, zaboravljaju da Vojvodina putarima duguje između jedne i dve milijarde. Tamo sigurno stranka u kojoj sam ja u koaliciji nije na vlasti.
Takođe, nije tajna da grad Beograd putarima duguje oko dve milijarde iz sličnih razloga, iako tamo na vlasti nije ova vladajuća većina. Takođe, lokalne samouprave duguju putarima dve milijarde, iako je raznolika vlast prošle godine bila u tim gradovima. Dakle, ne amnestiram odgovornosti bilo koju partiju. Moja stranka je veoma mala i najmanje snosi odgovornosti za dugove koji su nastali ne samo u državi, nego i u pokrajini, gradu i lokalnim samoupravama.
Tvrdim da ne samo da treba platiti ovaj dug prema putarima, već treba platiti dug i prema putarima koji su održavali i gradili puteve za Vojvodinu, za grad Beograd, za lokalne samouprave. Razumem kritiku koja dolazi iz opozicije, a pri tome zaboravljaju da, recimo, firma kojom su oni upravljali u Beogradu, koja se zove JKP "Beograd put" je u prvih šest meseci 2012. godine, zbog toga što je najverovatnije grad dugovao njima, dugovala je jednu milijardu i 13 miliona. Taj dug ne bi nastao da grad nije rekao da oni urade odgovarajuće radove i tako je taj dug nastao.
Dakle, naravno da grad Beograd treba tom javnom preduzeću da to plati, a oni opet duguju podizvođačima. Sve je jasno kao dan. Hoćemo li mi te dugove da platimo ili nećemo da platimo? Sada, zamerke onih koji nisu na vlasti u Republici, zbog javnog duga koji je nastao i za vreme bivše Vlade, postoje zamerke za rad, koliko sam razumeo, preduzeća "Srbijaputevi" od dolaska nove vlasti pa nadalje.
Ti isti problemi su bili i ranije. Mi svoju infrastrukturu nismo dovršili, uprkos tome što smo potrošili sva sredstva iz donatorske podrške. Prodali smo komplet društvenu privredu. Zadužili smo se 18 milijardi do dolaska nove vlade. Sa svim tim sredstvima, nismo uspeli da napravimo krštenu infrastrukturu i da isplatimo putarima za radove na putevima prve, druge kategorije, lokalnim putevima. Nismo isplatili ni održavanje. Mi dugujemo prema njima, oni su u očajnom položaju. Njihove mašine su, kako to popularno mladi kažu, zaremljene, date su u neku vrstu hipoteke. Oni tim mašinama ne mogu da raspolažu. Oni ne mogu da se bave tim radovima. Strane firme nam se bave niskogradnjom. Naši radnici ne primaju platu i stvar je jasna.
Hoćemo li mi to da platimo ili nećemo? Oni koji kažu da to ne treba platiti, treba jasno da kažu da Republika neće, država neće da prizna svoje dugove, da to ne treba plaćati, da radnici ne treba da dobiju platu, da tih 26 putarskih firmi ne mogu da izađu iz raznih blokada, iz raznih hipoteka i to treba jednostavno tako reći.
Sve ovo drugo, ko je vidovit, ko nije, ne spadam u one koji su bili vidoviti. Međutim, stranka koja je izgubila vlast je imala priliku da se dokaže. Verujem da ova Vlada neće ostaviti probleme nekoj budućoj Vladi koje je stara Vlada ostavila nama.

Gospođo predsedavajuća, koliko nam je ostalo vremena?
(Predsedavajuća: 54 minuta.)
Gledaću da to stane u tih 54 minuta.
Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da su neki prisutni duhom svoje kartice. Imali su mnogo zamerki, a onda su tiho napustili salu i ostali stvarno duhom svoje kartice.
Koliko se sećam, duh te kartice nije imao nikakvu zamerku kada je gospodin Mrkonjić bio ovde poslednji put, čak ga je javno i pohvalio. Čim je Mrkonjić odsutan, duh kartice je stekao naknadnu hrabrost i izrekao gomilu optužbi, ali i gomilu neistina, što se tiče dugova i stanja na putevima.
Koliko ja znam, mi peglamo stare dugove, dugove stare vlade. Oni su prikazani u nekim iznosima koji su bili za pet milijardi veći nego što su sada, odnosno umesto 1,35 milijardi, dugovi koje su navodno putari potraživali bili su preko šest milijardi. Hoću da kažem da su se oni nadali, putari, potajno su se nadali da će ostati stara Vlada, da će onda raznim mahinacijama i kombinacijama, a to su bili navikli, otud i toliki dugovi ove zemlje i loša infrastruktura, na koje se opravdano žale i oni iz bivšeg režima, iako su debelo zaslužni za tu lošu infrastrukturu, bez obzira što su potrošili silan novac i zadužili zemlju za ne znam koliko milijardi evra.
Koliko sam ja razumeo ministra finansija, 3,3 milijarde uopšte ne koristimo zahvaljujući stranci bivšeg režima, taj kredit ostaje neiskorišćen i stoga mi ovog trenutka imamo jako loše puteve. Taj dug od šest zarez nešto milijardi je spao na 1,35, jer se nova vlast drznula da proveri fakture onih firmi kojima su bivši vlastodršci verovali na reč. Ko zna koliko bi nas koštalo sve to da nije došlo do promene vlasti?
Takođe, vidim i po dugovima prema veledrogerijama da su postojale kombinacije između zdravstvenih ustanova i veledrogerija, da se dug od 4,9 milijardi prikaže na 13 milijardi. Mislim da svi oni koji su bili u tim kombinacijama gorko žale što smo mi došli na vlast i što na vlasti nije duh one kartice koja je prisutna ovog trenutka u sali.
Slušali smo ovde kako smo, eto, mi zadužili, kako je, eto, direktor javnog preduzeća kriv za sve itd. Samo da podsetim, direktor tog javnog preduzeća za koje sad ide reizbor konkursom, najverovatnije je bez konkursa izabran u decembru 2007. godine. Čovek koji je gazdovao putevima u prethodnih 4-5 godina, za vreme vladavine stranke bivšeg režima, dan-danas je ostao na svojoj poziciji i, koliko se sećam, po prvi put će sada direktor "Puteva Srbije", jer se ranije ta firma zvala drugačije, po prvi put će biti izabran na konkursu.
Postoje određeni napreci. Ja jesam duboko nezadovoljan što moramo da peglamo dugove, ali, takođe shvatam i putare. Shvatam i putare, među kojima su radnici građani, njih 10 hiljada, sudbina njihovih porodica, da li će sutra jesti, da li će kupati nekad neki komad odeće, obuće, itd. Sve zavisi od toga da li će ova država platiti dugove koji su nastali za vreme bivše vlade.
Kada se vlast promeni, ona nasleđuje ne samo vlast već i sve obaveze prethodnog režima. Stoga, sve i da hoćemo, mi ne možemo da izbegnemo pravo da platimo dugove prema putarskim organizacijama i veledrogerijama, iz prostog razloga što bi oni tužili državu, a taj dug koji sada pretvaramo u javni dug bi narastao za kamate na daleko veću cifru i možda se približi onim ciframa koje su oni priželjkivali da naplate posle pobede svojih omiljenih likova na izborima 2012. godine.
Hoću da kažem da dug koji plaćamo opet ide prema građanima u njihove džepove. Međutim, ja se pitam šta ćemo sa putarima koji su radili za "Alpinu"? Ko će njima nadoknaditi dugove koji su nastali zahvaljujući tome što je bivši režim izabrao jednu poprilično nesolidnu putarsku firmu koja je upala i teškoće i dugove 2,6 milijarde. Dakle, u ovom trenutku, preduzeće "Alpina" koje je izvodilo radove na teritoriji Srbije ima ozbiljne dugove, višemilionske, prema našim putarskim firmama i mi ovim javnim dugom ne obuhvatamo te dugove, tako da u neravnopravan položaj su došle putarske firme za vreme vladavine bivšeg režima, zato što su jedni sklapali ugovore sa javnim preduzećem "Putevi Srbije" a drugi su radili kao podizvođači "Alpini", koja je dobijala sve radove u prethodnih četiri-pet godina i ostala kratka našim putarskim firmama za 420 miliona dinara, čini mi se, i na taj način ozbiljno ugrozila njihovo poslovanje.
Što se lekova tiče, narod mora da se leči. Mi taj dug moramo da platimo. Ali, ja se pridružujem zahtevu opozicije da se ispita ko je to hteo, na koji način, sa kim, da uveća dug sa 4,9 na 13 milijardi. Dakle, radi se o dugovima koji nisu nastali za vreme ove vlade. Treba da se utvrdi ko je to hteo da naplati 8,1 milijardu više nego što je to bio stvarni dug. Kada im je Vlada zatražila fakture, oni nisu mogli da dokažu taj dug.
Što se tiče zavejanosti puteva, ona je bila, i ja se sa tim slažem, elementarna nepogoda je bila, preduzeća koja su se starala o održavanju puteva, očigledno da su bila pod određenim blokadama koje su takođe nastale za vreme vladavine stranke bivšeg režima i zbog toga je određeni broj građana bio u zavejanom stanju. Ali, za razliku od nesretnog Artura Takača, oni nisu imali takvog veštog spasioca, koji je ovde duhom svoje kartice prisutan, da uspe da ih izvadi iz snega, već su imali prvog potpredsednika Vlade koji je angažovao i tenkove, ako treba, da ne dožive sudbinu gospodina Artura Takača, koji je nestao i koji nije pronađen, iako je osoba koja je duhom kartice ovde prisutna bila zadužena za njegov pronalazak i očigledno da su mu to spasilačke sposobnosti ili taj spasilački njuh, kako to spasioci kažu, u međuvremenu oslabile tako da nesretni Artur Takač nije spašen iz zavejanosti, negde na Kopaoniku. Ali, putnici su, zahvaljujući angažovanju i Vojske i tenkova, uspeli da se evakuišu iz zavejanih puteva i elementarne nepogode koja je bila ozbiljna, ne samo u našoj zemlji nego i u Mađarskoj i susednim državama.
Prigovori sa one strane ne stoje. Dakle, mnogo je država garancija dala. Meni se ne sviđa što ovo pretvaramo u javni dug. Na ovakav način bi mogli i građani da traže da i njihove dugove saniramo putem javnog duga pa da, recimo, dugove prema ovoj ili onoj banci, dođu građani i kažu – kad možete dugove prema putarima, izvolite, prema farmaceutskim kućama, izvolite, i naše dugove pretvorite u javni dug. Međutim, s obzirom da smo to nasledili od bivše vlade, mi te dugove, zbog ozbiljnosti države i zbog pravila koja vladaju, mi te dugove moramo platiti na način na koji je ovde predloženo.
Ali, ja savetujem sadašnju Vladu da ovakve dugove ni slučajno ne ostavlja nekoj budućoj vladi, jer će to najviše govoriti o Vladi koja je odlazila ili koja svoju vlast prepušta nekoj drugoj vladi. Ne bih voleo da ovakve probleme ostavimo bilo kome, pa i našem najcrnjem neprijatelju.
Ovde su takođe neki putevi i neki objekti na putevima, država je za to dala garancije i na određeni način to prerasta u javni dug države, pa ću podsetiti da i ova Skupština, doduše, na sreću, pre našeg dolaska, pre mog dolaska i pre dolaska ove vlade, je dala garanciju za Most na Adi.
Ta garancija je bila od više stotina miliona evra. Dakle, to će prerasti u javni dug Srbije. Taj most je koštao 500 miliona, a do kraja će koštati 1,5 miliona. Da to prevedem, s obzirom da se opozicija žalila na stanje puteva, da se sa tim novcem moglo napraviti najmanje 500 kilometara autoputa. Tako jedan od mojih prethodnih govornika nije morao putovati 1999. godine šest sati od Valjeva do Kruševca, već se sada taj put mogao prevaliti daleko za kraće vreme da smo umesto skupih i grandioznih mostova, koji spajaju dve mesne zajednice u Beogradu, pravili neke objekte koji će biti i komercijalni i koji će saobraćajno rasteretiti saobraćaj i u glavnom gradu i okolo.
Šta više, koliko sam razumeo i gospodina Mrkonjića i gospodina Velimira Ilića, bez obzira na tako grandiozan most, mi sada moramo da pravimo još jedan na Savi, s obzirom da se nije vodilo računa, nemojte biti iznenađeni, mislim da sam to čuo od ministra, da mora da se pravi po drugoj strani Save autoput, tako da se ovaj most nikako ne uklapa u rešenja koja treba da nas dovedu do autoputa prema Požegi Ibarskom magistralom. Mislim da ćemo, bez obzira na ovaj most koji spaja dve mesne zajednice, morati da napravimo funkcionalniji most, a ovaj će ostati kao spomenik ljudskoj gluposti.
Dakle, ne ulazeći u to ko koliko treba da izdvoji, nisam zadovoljan što ovi bogati, kao npr. čovek koji je odgovoran za ovaj most, neće izdvojiti malo više da se obaveze bivše vlade, ili kako stariji ljudi kažu – jade, da se ovi dugovi nivelišu novcem onih koji su u međuvremenu, dok su vladali postali bogati, što bi neko rekao – čak i bezobrazno bogati.
Naš narod kaže – štednja je najbolja zarada. Da smo štedeli na takvim putevima i objektima, da nismo pravili takve grandiozne mostove, da smo koristili novac koji smo mogli da koristimo, imali bi daleko bolje puteve. Zašto je neko putovao šest sati od Kruševca do Valjeva, to ću vam objasniti. U ta dva susedna mesta su živela dva otporaša i verujem da kada je doputovao u Valjevo da je dobio toliko novca da je mogao komotno da obnovi taj put 1999. godine. Kada se vraćao, pre njega je mogla proći niskogradnja. Dakle, za novac koji su dobili mogli su komotno obnoviti taj put.
Što se hrasta tiče, koji se nalazi na nekoj deonici, verujem da je neki Milivoje dizao neke ustanke itd, ali da je znao da će njegov potomak ispod tog istog hrasta stavljati lokatore i zastave NATO pakta, mislim da bi se debelo pokajao što je dizao barjak slobode i pravio državnost kada bi video svog potomka šta radi i na koji način se ponašao u novijoj srpskoj istoriji.
Bilo kako bilo, nama je rečeno ovde da će nam on biti terapija. Ukoliko je to tačno, a ja sam to dobro čuo, kolege mogu da potvrde, mislim da nama ne treba on kao terapija, već da njemu treba pojačati terapiju. Toliko od mene. Hvala.

Nemam pravo replike na povredu Poslovnika, ali hoću da se javim po čl. 103, 104, 105, 106. i 107, posebno drugi stav. Ukoliko je na mene aludirao, voleo bih da vidim jednom tu optužnicu, da vidim jednom to na papiru, da vidim lepo da izađe van ove sale, ako misli da sam ja za nešto optužen, da lepo to dokaže negde na nekom drugom mestu, a ne da iznosi neke stavove, da nešto aludira i da pri tome, naravno, krši Poslovnik.
Dakle, ukoliko nije bio u sali, ja o njemu uopšte nisam govorio, govorio sam o osobi koja je prisutna duhom svoje kartice. Hoće li neko da kaže da poslanik koji je pre mene govorio nije bio tu, da je ostavio svoju karticu, da je nije poneo sa sobom, da treba da bude kažnjen zato što je to uradio itd? Ne tražim tako surovu kaznu, ali ubuduće, gospođo predsedavajuća, pogledajte da pod formu povrede Poslovnika pojedini poslanici ne optužuju druge, posebno bez dokaza. Voleo bih već jednom, kada sam toliko optužen od strane bivše vlasti, a ne znam zašto me oni onda nisu i zatvorili, da vidim tu optužnicu o kojoj prethodi govornik uporno aludira danima.
Dakle, pošto nisam pokrao ovu državu, pošto ništa nisam uradio nečasno, očigledno da su njegove aluzije toliko bez ikakvih dokaza, da ja jednostavno nemam reči. Znači, mogu da slušam i kada priča o putarini, mogu da slušam i to da je nervozan, možda su mu, dečku, naplatili putarinu, ali svakako ovo kao kršenje Poslovnika ne može da prođe. Hvala.

Javljam se po članu 127: "Narodni poslanici su dužni da koriste isključivo svoje identifikacione kartice, kao i da se identifikuju pri ulasku u salu ubacivanjem kartice u poslaničku jedinicu, odnosno da se odjave prilikom napuštanja sale". To očigledno moj prethodnik nije uradio.
"Za narodnog poslanika koji koristi identifikacionu karticu drugo narodnog poslanika, odnosno na drugi način zloupotrebljava elektronski sistem za glasanje, predsednik Narodne skupštine izriče meru udaljenja sa sednice, a glasanje u kome je zloupotreba izvršena biće poništeno i odmah će se pristupiti identifikaciji i ponovnom glasanju". Dešavalo se da se utvrđuje kvorum ili da dođe do glasanja, a da poslanik pre mene nije bio tu.
"Narodni poslanik koji se nije identifikovao na način iz stava 1. ovog člana nema pravo da dobije reč".
Član 128: "Narodni poslanici su dužni da identifikacione kartice nose sa sobom pri izlasku iz sale Narodne skupštine". Dakle, očigledno da to nije bio slučaj.
"Ako narodni poslanik napusti salu Narodne skupštine i ostavi u poslaničkoj jedinici, odnosno pored nje svoju identifikacionu karticu, služba Narodne skupštine će odmah tu karticu dostaviti generalnom sekretaru Narodne skupštine i kartica će biti vraćena narodnom poslaniku po ulasku u salu". Pošto službe onda nije bilo, priznajem da sam njegovu karticu predao sekretaru Narodne skupštine, tako da mu ne treba nikakav dokaz.
Dakle, ja sam taj koji je vašu karticu vratio sekretaru Narodne skupštine, a očigledno da je malopre dolazilo do svih ovih povreda o kojima sam govorio. Međutim, ne insistiram da se o ovome glasa u danu za glasanje. Tek toliko, kada neko želi da bude toliko pravedan i da drugima prigovara na mnogo čemu, onda mora makar da ispoštuje ova osnovna pravila o kojima se radi u članu 127. i članu 128.
Doslovce sam citirao odredbe Poslovnika, čisto da građani znaju ko ovde krši Poslovnik, ko ga ne krši. Dakle, kada nam neko prigovara ko je mnogo puta prekršio Poslovnik, ostavi svoju karticu, prošeta do Bodruma, Soluna itd. i takve smo slučajeve imali, to jednostavno nije pošteno prema drugim poslanicima i ne tražim da se o ovome glasa u Danu za glasanje.

Za razliku od njega, ja ću o povredi Poslovnika govoriti. Član 103. stav 2. – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Znači, radilo se o drugoj reklamaciji povrede člana 107. čak od istog poslanika. Razlika između ukrasti i vratiti sekretaru je mnogo velika, ali s obzirom da on to ne može da shvati, neću tražiti da se glasa o ovome. Očigledno je da treba pojačati ipak terapiju i njemu se može pomoći, ali mora sarađivati. Hvala.

Pokušaću o amandmanu, dame i gospodo, ukoliko nisam pogrešio. Podržaću amandman gospodina Popovića i gospođe Igić. Radi se o amandmanu kojim se podstiče navodnjavanje u poljoprivredi, gde se iznos od 250 miliona menja iznosom od 500 miliona, i to na teret Uprave za zajedničke poslove republičkih organa i iznos od 559 miliona se smanjuje na 309 miliona.
Razlog je naravno poljoprivreda i ovde kada se priča, kad nas pogodi suša i kad se priča o poljoprivredi i suši onda se liju krokodilske suze, ali kada dođu budžeti i rebalansi budžeta onda tih suza koje zajedno prolivaju vladajuće i opozicione partije, tih suza nema u ciframa. Dakle, dolazimo do čistih tehničkih brojki koje se godinama prepisuju, uvećavaju neznatno ili neznatno umanjuju.
Ceo ovaj budžet je ustvari, preraspodela siromaštva gde ne vidim da će država nešto pojeftiniti, a takođe ne vidim da će naša ekonomija biti unapređena. Zahvaljujući tome što se ovde predviđa ulaganje od 250 miliona povećano za zalivne sisteme.
Voljan sam da podržim amandman, tim pre što je poljoprivreda ovim budžetom uskraćena za 3,3 milijarde, što je otprilike desetak procenata onih sredstava koji smo originalnim budžetom bili namenili poljoprivredi. Da još dodam da bi budžetski deficit svakako bio veći ove godine, a gotovo je bio isti kao i prošle godine da su isplaćene subvencije, premije na vreme poljoprivrednicima.
Dakle, od negde 25 milijardi, ne verujem da su poljoprivrednici u ovoj godini realizovali prvih šest meseci svega dve, tri milijarde sredstava koja su im namenjena za ovu godinu.
Verujem da bih ovih 98 milijardi budžetskog deficita bilo gotovo ravno onim 112 milijardi od prošle godine da su ispoštovane odluke, odnosno zakon u ovoj Skupštini koji je donet i da je Ministarstvo poljoprivrede kada je uradilo svoj deo posla, da su kroz trezor isplaćene premije, subvencije i podsticaji u poljoprivredi, zahvaljujući tome što nisu, taj budžetski deficit je smanjen.
Ukoliko želimo da unapredimo poljoprivrednu proizvodnju, ukoliko želimo da dignemo na društveni proizvod onda je ovaj amandman smislen i ukoliko uložite 250 miliona više u zalivne sisteme to će vam se višestruko vratiti. Celim budžetom sam blago razočaran.
Dakle, pozdravljam što će država da štedi, ali se bojim da štedi na stavkama gde ne treba. Nama treba jeftinija država, treba nam ekonomija koja će isporučivati veći društveni proizvod, ali se bojim da ovim skraćenjem i uskraćenjem na poljoprivredi, da nećemo napraviti veći BDP zahvaljujući kome treba svi zajedno da podelimo više.
Dakle, ako smo u teoriji za podržavanje poljoprivredne prerađivačke industrije onda to treba da dokažemo i na delu, i s toga mislim da ovaj amandman ima smisla i u danu za glasanje, ukoliko mi predlagač da na znanje, s obzirom na mnoštvo amandmana, ja ću glasati za ovaj amandman, s obzirom da se radi o poljoprivredi, o grani koja bi trebala da obezbedi više novca za sve nas. Mislim da uštedom na poljoprivredi nećemo dobiti ništa, a da dodavanjem sredstava posebno u zalivnim sistemima mi možemo da napravimo iz zemlje bez ikakvog uvoza, da napravimo dodatni društveni proizvod, tako zajedno, svi zajedno imamo šta da delimo.
Dakle, da taj BDP, ta pogača bude veća i deblja, a bojim se ni originalnim budžetom ni rebalansom budžeta mi ne pravimo ekonomiju, mi pravimo samo ekonomiju koja mora da izdržava skupu državu. Pozdravljam to što smo nešto uštedeli na toj skupoj državi, ali ne vidim da smo pogodili administraciju, gađajući poljoprivredu tom uštedom, mi nećemo uzgojiti prase koje će biti dovoljno debelo da bi nas prehranilo. Mislim da ćemo uskraćivanjem sredstava iz poljoprivrede uraditi nešto što nam na prvi pogled nije bio cilj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, deo je već rekao Srđan Šajn.
Amandmanom se preraspodeljuju sredstva za zalivne sisteme. "Al Dahro" s tim ima i nema veze. Dakle, ja pozdravljam napore organizacije 3% da se priključe podržavanju izgradnje zalivnih sistema u Srbiji. Napominjem da ja nisam nešto pristalica ni programa "Al Dahre", imao sam odgovarajuće rezerve. Ali, kombinati su napravili tamo neke minuse, nije zemlja napravila minus, napravili su menadžmenti koji su tada instalirani. Jedino dobro u svemu tome je što više neće praviti gubitke, država viće neće snositi troškove toga i da će plaćati zakup. Do sada to niko tamo nije plaćao.
Vezano za zalivne sisteme, molim ministra da nešto zapiše. Dakle, da vidimo kako su se gradili zalivni sistemi do sada. S tim u vezi, ja podržavam ovaj amandman ali, vi kao ministar finansija treba da znate da u neku ruku snosite odgovornost i za pokrajinske budžete i za lokalne budžete, za njihovo namensko trošenje, jer vi vršite tu kontrolu, odnosno budžetska inspekcija. Ja vam kažem da su zalivni sistemi građeni za vreme stranke 3% na sledeći način: 14. maj 2012. godine – transfer firmi 19.728.000 za zalivne sisteme...
(Predsedavajuća: Gospodine Rističeviću, dobili ste reč na osnovu amandmana i ja vas molim da govorite o amandmanu.)
Ja govorim o amandmanu. Amandman govori o ciframa koje se ulažu u zalivne sisteme. Dakle, ja spominjem konkretnu cifru za zalivni sistem. Znači, 19.728.961 dinar firmi koja uopšte nema zemljište. Da li me slušate, gospodine ministre? Znači, 14. maja je transferisano iz pokrajinskog Fonda za razvoj poljoprivrede za zalivne sisteme 19.728.961 dinar firmi koji uopšte ne poseduje zemljište. Sutradan je vlasniku te firme prebačeno još 17.529.437 dinara, takođe za zalivne sisteme kojih nema.
S tim u vezi, a u vezi napora grupe 3% da se oko razvoja zalivnih sistema i oko ovog amandmana, da se stvore sredstva, molim vas da budžetska kontrola proveri na koji način su do sada trošena dosadašnja sredstva za zalivne sisteme i da ovu skupštinu obavestite, s obzirom da se od jednom oni zalažu da se sredstva za zalivne sisteme uvećaju.
To podržavam, ali daj da vidimo kako su do sada trošena ta sredstva. Tvrdim da nisu trošena namenski, da tih zalivnih sistema nema, da firma koja je dobila sredstva za to, uopšte nema zemljište, da nema uopšte vodnog potencijala za takvu vrstu zalivnih sistema i sve je palo između dva kruga izbora. Znači, palo je 14. i 15. maja prošle godine. Znamo da je prvi krug bio 6, a drugi krug 20. maja. Poreska kontrola je već utvrdila da je to dignuto u kešu i molim vas da pošaljete neku budžetsku inspekciju. Vi ste nadležni za kontrolu utrošenih sredstava, pa da vidimo kako su oni trošili ta sredstva za kobajagi zalivne sisteme i pretakali ih na neki način u novac, a novac u glasove da bi overili pokrajinsku Vladu.
Već sam rekao da ću podržati ovaj amandman zato što uvećava sredstva za zalivne sisteme. Nije neka velika para 250 miliona, ali s obzirom da je bitno povećati proizvodnju, verujem da će taj novac ako se pravilno upotrebi, a ne u potrebi ovaj način i ako ne budemo licemeri, pa jedno pričali, a drugo radili, ukoliko ovaj novac uložimo tamo gde je predložio predlagač ovog amandmana, to će dati neke rezultate u proizvodnji. Oni neće biti maksimalni, ali će svakako biti vidljivo i zbog toga sam rekao da ću podržati ovaj amandman. Zbog toga, a ne zbog "Al Dahre", ne zbog ne znam čega, ću podržati ovaj amandman, rešen da svaki amandman koji vodi unapređenju poljoprivrede podržim, iako sam rekao da sam imao određene rezerve "Al Dahre". Tvrdim da našu zemlju treba prodati našim seljacima na 20-30 godina i to koristiti kao ratu za dizanje jednog kredita gde ćemo rešiti konačno poljoprivrednu primarnu proizvodnju i prerađivačku industriju podići na znatno veći nivo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržaću svog kolegu Šajna. On ne traži dodatna sredstva, koliko sam razumeo, već traži preraspodelu u okviru Kancelarije za ljudska i manjinska prava. On na određen način traži jedan deo za Romsku organizaciju. S obzirom da ne traži dopunska sredstva, a ovde uglavnom svi raspravljamo kako novac da potrošimo, kada bismo toliko raspravljali kako da zaradimo taj novac, mislim da bi ovoj državi bilo daleko bolje i da bi nam krenulo.
Međutim, kada je u pitanju budžetska preraspodela, onda svi traže svoje, pa tako i Srđan Šajn. U ovome ga podržavam, s obzirom da ne traži neka dodatna sredstva. Recimo, prošle godine je umesto para za dekadu Roma su iz ove Kancelarije za ljudska i manjinska prava otišla u CESID.
Nemam baš neki utisak da je CESID neka romska organizacija, ali uglavnom pare namenjene Romima završile su na čudan način za vreme vladavine tri posto režima u CESID-u, koji se bavi anketiranjem i valjda rezultatima izbora, itd. Mislim da ta organizacija nije neka romska organizacija i da nije trebala da dobije pare namenjene za Dekadu Roma, ukoliko se ne varam.
Ukoliko nema novca, predlažem da Vlada prestane da finansira Krcunovu rupu u selu Bela Reka, koja se finansira od 1957. godine, koja nizašta ne služi, gde se smanjuje desetak stražara, gde svaki dan putuju i troše gorivo. Imaju i svoju pumpu, imaju svoju opremu. Uglavnom, to nizašta ne služi.
Davno smo se mi odrekli tog socijalrealizma, davno smo se odrekli nekih važnijih skloništa, a možemo da se odreknemo i skloništa u Beloj Reci i da te pare utrošimo u Kancelariju za ljudska i manjinska prava, a da ih ne trošimo za neka bezvezna sredstva, za atomski udar koji će se eventualno desiti i koji je projektovan pre 40, 50 godina. I dan danas se ta skloništa, te rupe održavaju, a da nikakvu funkciju u budućnosti nemaju.
Ministre, bolje odatle da uzmete novac, namenjen za takvu vrstu raznoraznih skloništa, koja su izgubila svaku svrhu, i da to prebacite, recimo, u Kancelariju za manjinska prava i da zadovoljite sve nacionalne manjine, sve grupacije njihove organizacije. To je poštenije nego da se bavimo nekim poslovima koji nemaju blage veze sa stvarnim životom, kao da živimo pod staklenim zvonom i kao da nas se ne tiče ono što ljudi danima vide da čuvamo, neku rupu koju je još Krcun izgradio 1957. godine. Naopako. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam čitao ovaj amandman i kad slušam gospodina Petrovića i pogledam i pročitam amandman nekako to nisam doveo baš u vezu i nisam video nameru da se sredstva prebace na poljoprivredu, ukoliko sam to dobro pročitao.
Što se tiče koristi od savetodavaca. Od njih 1.700 prošle godine, jedinu korist, po meni, imala je stranka u kojoj je bio gospodin Petrović. Dakle, kao neko ko se bavio poljoprivredom, od tih desetak koji bi spali na moju opštinu, savetodavaca, nisam video nijednog. Interesantno je da su se savetodavci pojavili u predizbornoj godini. Dakle, nije ih bilo 2011. godine, nije ih bilo 2010. godine, nije ih bilo 2009. godine, ali su se zato pojavili 2012. godine i to njih 1.700. Osim troška koji je bio par milijardi mi neke velike direktne koristi nismo videli.
Što se gužvi u trezoru tiče one su bile prošle godine kao i ove. Prošle godine se tri puta menjao način subvencija. Dakle, ni sami savetodavci nisu znali kakva je to poljoprivredna politika koju je vodilo tadašnje Ministarstvo poljoprivrede. Bilo je da će subvencije biti po kilogramu, prethodno su bile po hektaru, pa je to promenjeno po kilogramu i onda je rečeno da će od toga koristi imati manja gazdinstva u Srbiji zato što su subvencije išle u korist velikih poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini, a prebacivanje na kilogram će korist imati poljoprivredna gazdinstva u užoj Srbiji, mada ja to ne volim tako da govori.
Međutim, moja primedba je bila sasvim suprotna, da to po kilogramu ide baš u korist vojvođanskih privrednika zato što su prinosi, naravno, zbog plodnije zemlje daleko veći određenih kultura su daleko veći u Vojvodini nego što su Srbiji. Posebno su bile primamljive, recimo, podsticaji subvencije na šećernu repu itd, sve ono čime se tajkuni bave.
Pošto su se poljoprivredni proizvođači pobunili, a bili ste svedoci višednevnih blokada taj način subvencionisanja je vrlo brzo bio promenjen tako da su i sami ti savetodavci bez obzira što su plaćeni iz budžeta nisu znali u tom trenutku koji će način subvencionisanja važiti, da li onaj po hektaru, da li onaj po kilogramu, pa ponovo po hektaru, tako da su i sami lutali i tražili odgovor od poljoprivrednika koji su trebali biti na njihovoj strani savetovanja.
Mislim da je to bila pre svega podrška stranci koja je izbore izgubila, dakle, da se kroz tih 1.700 savetodavaca udomilo nekoliko stotina ili gotovo 1.000 ili možda svih 1.700 pripadnika ili simpatizera te partije koji su naravno na izborima cenili to što su šest meseci čini mi se dobijali primanja za savete koje, evo priznajem, bez obzira što smo obrađivali nekoliko stotina hektara zemlje, dakle zakup, plaćali državi, te savetodavce nešto nisam video na mom poljoprivrednom gazdinstvu. Ne znam kakvi su rezultati tih savetodavaca bili u ostalom delu Srbije, međutim po pitanju zalivnih sistema nije bilo nikakve podrške niti ministarstva niti savetodavaca. Dakle, jednostavno nije bilo sredstava i ja to poštujem.
Moram reći po pitanju te naknadne pameti. Ja volim kada kolege poslanici priznaju svoju grešku pa makar to bilo i posle mandata, dakle, otprilike svakog od nas, a naša politička istorija je puna toga i ima plan dok traje moj mandat itd. Tako da ja volim kada prođe naš mandat, pa ponovo steknemo neka znanja i iskustva i kažemo – mi se zalažemo da se obnove, zanove i ponovo izgrade ili izgrade zalivni sistemi kojih u Srbiji ima sve manje, a priča se da će od pet godina, tri ili četiri biti sušna. Jedina istina u svemu tome, da od 2000. godine do 2013. godine, jedini zalivni sistem koji je funkcionisao u Srbiji je bila poplava.