Dame i gospodo narodni poslanici, mi iz Koalicije "Vojvodina" smo poznati po tome što umemo da kritikujemo i našu sopstvenu stranu kad mislimo da ona greši. Za ovaj prelog zakona o radu, odmah na početku moram da kažem, da mi smatramo da je dobar, da je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i da ćemo ga svakako podržati.
Dakle, Vlada nam je isporučila jedan dobar predlog zakona, ali ono što nas raduje je što smo naišli na konstruktivnost kod šefova najmoćnijih sindikata u državi. Mi smo vodili razgovore i ustanovili smo da, za razliku od bivše vlasti, sindikati imaju više razumevanja za Vladu. Ni jednog trenutka oni nisu pokušavali da traže nešto što će narušiti celinu zakona, za razliku od predhodne vlasti koja ih navodno brani.
Tu konstruktivnost u radu odslikavaju reči gospodina Smiljanića, šefa Samostalnog sindikata, koji je posle tih razgovora rekao da on sada, kao predstavnik radničkog sindikata, jasno vidi lice jedne nove Srbije, koja je spremna za kompromise i ustupke. Nadam se da sam ga pravilno citirao. To je izjavio na konferenciji za štampu odmah posle razgovora sa predstavnicima poslaničke grupe DOS-a, koja je našla vremena da razgovara sa njima, isto kao što su obavili razgovore sa svim šefovima poslaničkih grupa.
Da kažem i to da smo mi, što se radnika tiče, svakako mogli na papiru napraviti i mnogo bolji zakon. Kao što je prethodna vlast radila, mi smo mogli napraviti spisak lepih želja, napraviti nesprovodljiv zakon, pa da posle vidimo da li on može da se sprovodi ili ne može.
Mogli smo mi napisati u zakonu da radnici ne mogu ostati bez posla, da jednom kad se zaposle, onda su doživotno u fabrici, zapošljavaju im se tu deca, tu se penzionišu, tu umiru, dobijaju troškove sahrane itd. Mogli smo napisati da majke ne moraju uopšte da rade, da očevi ne moraju da rade. Mogli smo napisati da je garantovana minimalna zarada 35.000 maraka. Sve smo mi to mogli napisati, ali predstavnici sindikata i mi smo bili svesni da treba da napišemo nešto što može da se sprovodi i što može da živi u praksi.
Dakle, nismo mi bili na strani kapitala. Mi smo bili više na strani radnika, oni su jasno rekli dokle imaju nameru da idu i šta neće ugroziti celinu zakona. Mogli smo mi tu napisati da Tito nije umro, mogli smo napisati da Bane i dalje nosi štafetu. Mogli smo mi napisati da Kardelj piše zakon o udruženom radu, da on važi neograničeno. Mogli smo predvideti sudove za zakon o udruženom radu, mogli smo školovati sudije. Mogli smo napisati da je marksizam obavezan u fabrici. Mogli smo napisati da se govori - voljenog vođu moraju radnici slušati u fabrici dok rade i na pauzama za ručak. Sve smo mogli napisati, ali nismo. Napisali smo, ponavljam, ono što je sprovodljivo.
Mi bismo voleli da smo dobili bolju državu, da nismo dobili razorenu ekonomiju, da nismo dobili 25 milijardi dolara spoljnjeg i unutrašnjeg duga, što je 2,5 bruto godišnja društvena nacionalna proizvoda, a po ekonomskoj teoriji, koliko se sećam, kad spoljni i unutrašnji dug jedne zemlje pređe 80%, smatra se da je ta država bankrot. Vi ste nama ostavili državu koja je tri puta bankrotirala. Umesto da se pokrijete ušima, što naš narod kaže, ni stida ni srama, vi se usuđujete još da kritikujete ovakav zakon. Zato, gospodo iz bivše vlasti, da vidimo ko je za ovo kriv, a vi ste svakako krivi za stanje u državi. Ne možete sad reći da za manje od godinu dana mi treba da ispravimo ono što ste vi 50, a neki 10 godina, sistematski upropaštavali.
Kako smo došli do ovoga? Pre 12 godina vaš voljeni vođa i vaš voljeni koalicioni partner je rekao radnicima koji su se okupili da ga podrže: "A sad, svi na svoje radne zadatke". Posle toga, rekao je ubrzo: "Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo", pa je radnicima umesto radnih mesta dao puške. Tako su preko noći bravari, strugari, glodači postali ratnici, ratovali za vaše teritorije. Rekli ste da je cilj teritorija. Žrtvovali ste radnika, žrtvovali ste ljude za teritorije.
Izgubili ste i ljude i teritorije, izgubljena su i radna mesta, a ratovalo se po doktirini jednog doktora, koji dobro poliva vodom - opštenarodna odbrana i društvena samozaštita. Kada su se radnici vratili iz tog rata, vašeg, zajedno sa izbeglim stanovništvom koje ste zaštitili glasajući u Skupštini Srbije, radnici su ustanovili da njihovih radnih mesta nema. Prvo ste rekli, to je isto rekao vaš veliki vođa i vaš veliki koalicioni partner: "Sankcije nam ne mogu ništa, one su izazov za vitalnu srpsku privredu". Posle ste rekli: "Sankcije su krive za sve". Vi sami sebi ne verujete. Ko je mogao vama više da veruje?
Dakle, kada su se radnici vratili, kada su videli da nema njihovih radnih mesta, da nema njihovih plata, onda ste smislili novi biznis, vaš biznis: latinoamerička privatizacija, branje višanja, istovarene gajbice piva, šverc...