Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Arsiću, za utaju poreza od strane „SBB“ ste u pravu.

Vi, dragi građani Republike Srbije, pošteni, vredni i časni, vi ste pretplatnici „N1“ televizije. Vi niste samo pretplatnici „RTS-a“, nacionalnog servisa, vi ste pretplatnici i „N1“ televizije, „Nova S“ televizije, „Sport klubova“. Vi plaćajući pretplatu „SBB-u“ finansirate te kanale, a objasniću i kako.

Kada stigne pretplata „SBB-u-, čiji je vlasnik „Junajted grup“ i „Junajted medija“, oni taj novac prosleđuju u Luksemburg tako što plaćaju lažnim prekograničnim kanalima, zato što se emituju u njihovom kablu. Namerno sam rekao emituju, a ne reemituju, što bi bilo dozvoljeno, ali reemitovanje istovremeno objavljivanje i u Luksemburgu i ovde, a to se ne čini.

Vi, dragi građani, plaćate pretplatu tako što oni novac ispumpaju na račune tih lažnih prekograničnih televizija. Domaći mediji to ne dobijaju. Domaći mediji samo mogu da plaćaju naknadu za emitovanje REM-u koji ne radi svoj posao, jer da REM radi svoj posao, on bi naložio da ti lažni prekogranični kanali budu isključeni, a ako operater to ne radi, privremeno mu se oduzima dozvola. Operator je „SBB“. Oni to ne čine zato što su u talu i onda se taj novac ispumpava napolje.

Gospodine Arsiću i gospodine Martinoviću, recite mi –da li bi neko kupio gubitaša koji pravi gubitke od 2015. godine, što „SBB“ prikazuje u Srbiji, jer ispumpa pare, pa nema dobiti? „Telekom“ sa duplo manjim tržištem u telekomunikacijama, ima dobit od 150 miliona i još finansira reprezentaciju, sportske klubove itd, ima dobit od 150 miliona i to uplati na račun, gospodine Martinoviću, u budžet Republike Srbije, odakle Teodorović, klimotresni, kako ga zove Atlagić, prima platu. „Telekom“ to uplati, „SBB“ ništa ne uplaćuje, prikazuje lažne gubitke, jer ispumpa pare iz pretplate građana, ispumpa na lažne prekogranične kanale, REM se pravi mrtav, oni ispumpaju te pare, taj novac, prikažu gubitak.

Da li bi vi kupili od gubitaša za 2,6 milijardi evra, za koliko je „SBB“ kupljen pre godinu dana? Svakako da ne bi. Ali, oni koji to kupuju napolju, znaju kako Šolak, Đilas ispumpavaju novac. To je ista ekipa, oni su sastavni deo te iste ekipe i to se dešava godinama.

Mi to moramo prekinuti, neka „Nova“, neka „N1“ objavljuju šta god hoće o nama, ali aman ljudi, aman Ćosiću, registruj se bre u ovoj zemlji, od pretplatnika ove zemlje živiš. Ništa ne plaćaš ni REM-u, ni SOKOJ-u, ni Ratel-u, itd. Domaći mediji plaćaju to. Emituješ ne ovlašćeno reklame na lažne prekogranične televizije, dodatno im još uzimaš hleb i medijima i novinarima i vlasnicima itd. Neko to mora da prekine. Ja znam, premijerka me upozorila, da su oni veoma opasni ljudi, ali ja ovo moram da kažem, ispumpavanjem para, tačno je gospodine Arsiću, oni utaje porez, jer nema dobiti, nema poreza na dobit. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, malo vam je olovka neprecizna.

Kod mene je to malo preciznije. Po današnjem prosečnom ličnom dohotku, potrebno je za tih 50 miliona, za koliko oni tuže, potrebno je da prosečan Srbin radi 83,4 godine. Ali, nemojte to da računate, njihovu želju, a našu platu, za vreme naše vlasti. Računajte to na 32.000 dinare, nemojte na 50.000, jer oni misle, kada su u pitanju građani, da je 32.000 bolje od 50.000, a kada su oni u pitanju bolje je 50 miliona od 32 miliona. Imaju oni dvojne standarde.

E sad, u vreme njihove vladavine, kada uzmete prosečan lični dohodak, trebalo je 130 godina, znači, nije trebalo da se rodi čovek, pa da živi 83,4 godine, kod njih je morao da se rodi još jedan, pa da nastavi. Trebalo je ukupno 130 godina da bi se otplatili tih 50 miliona, za koje oni tuže, po njihovom prosečnom ličnom dohotku. E sada, vi mislite da je to veliki iznos. Za njih to nije veliki iznos. To što je za nas veliki iznos, za njih je mrvica. Da li vi znate da je to, naviklo se to na luksuz, Jeremić, Đilas itd. Kad oni tuže neki medij, dobiju ovako za šest meseci, sud presudi, sud njihove partije presudi na brzinu – 300.000, 400.000 itd. Kad ja tužim, ja dobijem 50.000. Moj duševni bol manje vredi od njihovog. Oni imaju bolniju dušu, kako da kažem. Cifre su cifre, oni su bogatiji, njihova duša je samim tim bogatija, mada novac i duša su dve različite stvari. Da oni imaju duše, oni ne bi ni imali tako veliki novac. I tako bezdušni, oni imaju duševni bol. Mi zato nemamo. Oni su elita, to je minimum fašizma što oni rade.

Ali, da li vi znate da je ta suma koju oni potražuju samo 1.250-ti deo onoga što je Dragan Đilas zaradio dok je bio na funkciji? Izračunajte dobro. Zaradio je 500 miliona evra, a traži 50 miliona, to je 400.000 evra. Uzmite olovku, gospodine Orliću i gospodine Martinoviću, to je 1.250-ti deo. To što je nama ogromno, njima je samo mrvica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naše pravo je da hapsimo i istovetno je pravo opozicije da hapsi.

Narodni poslanici Skupštine Srbije ne hapsi. Postoje tri grane vlasti - zakonodavna, sudska i izvršna. Mi možemo kao Skupština da razrešimo ministre, Vladu i možemo samo da biramo sudije koji se prvi put biraju na funkciju, a koje je prethodno selektira Visoki savet sudstva iz doba čuvene žute reforme.

Sada, kada bi tražili, stvar ide ovako. Oštećenje saobraćajnih znakova je krivično delo. Svi smo mi svedoci da je Bastać to uradio. Svi smo to videli. Svi smo videli da je izazvao opasnost time što je pregradio jednu ulicu, da je sprečavao ljude da rade. Počinio je više krivičnih dela.

Mi sumnjamo i tvrdimo da je on to počinio, ali čekati da sud presudi, pa tek onda o tome da pričamo je za mene po malo, da ne kažem, glupo. Sudska vlast je sigurno nezavisna od ove izvršne i zakonodavne vlasti, to ja potvrđujem, ali nije ni nezavisna od bivše vlasti. Čuvenom reformom Bastać, LDP i cela ta ekipa koja čini vlast na Starom Gradu, je postavila sud svoje partije. Sada očekivati da ja prvo sačekam da Bastaća presude za ono što sam video rođenim očima, da sačeka da ga presudi sud njegove partije, pa to bi bilo kao kada bi čekao da Albanci sami osude Haradinaja i Tačija i to je veća mogućnost nego da sud DS presudi Marka Bastaća. To teško možemo dočekati jer to je sud njegove partije, selektiran negde 2009-2010. godine. Onda su te sudije izabrale Visoki savet sudstva, koji jedini može da razreši nekog sudiju ukoliko krši zakon, a sudija Majić je najbolji dokaz. Neka Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je došlo do kršenja zakona od strane sudija, on opet ne bude razrešen na Visokom savetu sudstva.

Nije ispravno očekivati da sud njihove partije presudi njihove članove, one koji su ih postavili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušali smo danas da objasnimo kako se kroz sve te elektronske usluge, komunikacije, može doći do velikog novca.

Građani Srbije treba da znaju da od njihove pretplate, da od reklame koja se neovlašćeno emituje i koja uništava domaće medije, Dragan Đilas prihoduje oko 200 miliona evra. Dakle, to je 125. deo onoga zbog čega tuži Aleksandra Vučića. To je veoma bogat čovek. Njemu nikad nije dosta. Lako bi mi nahranili siromašne i zbrinuli siromašne, ali ne možemo bogate. Bogatima nikad nije dosta.

Ima ona izreka - Siromašnima i bogatima je ruka uvek ispružena. Siromašni traže malo, a ovi bogati traže puno i nikad im nije dosta. I to je naš problem. Problem bogatih je - što su bogatiji, to su više željni novca u Srbiji.

Bil Gejts je 95% svog bogatstva stekao na internet komunikacijama itd. I nesumnjivo ih stekao. Znači, 95% svog bogatstva je podelio siromašnima, iako ga je stekao legalno. Dragan Đilas, Dragan Šolak, 95% svog bogatstva su oteli od siromašnih i ne pada im napamet da vrate bilo šta.

Zato je krajnje vreme da se oni koji su nadležni za to, pre svega REM, potom tužilaštvo, sudski organi, policija, pozabave tim ljudima.

I da ponovim ponovo, po ko zna koji put, da ni ja, a ni moje kolege, nemamo nameru da utičemo na uređivačku politiku bilo kog medija. Nemamo nameru da utičemo na uređivačku politiku bilo kog medija, da su za nas mediji slobodni, ali da moraju poštovati zakone.

Valtazar Bobišić je rekao - zakoni za svakoga, zakon i u ovoj državi zakoni moraju da važe i za bogate, za Đilasa, Šolaka i njihove pomagače. Hvala.

Petak je, da bi malo ubrzali ja ću ubuduće, ovako malo da odustanem, da bi nadoknadili ono vreme koje sam vam potrošio preko granice.

Dame i gospodo narodni poslanici, trgovina je dobar posao, posebno ako imate proizvodnju. Ako nemate proizvodnju roba i usluga, ako trgujete samo stranim robama, ako za strani pozajmljeni novac, ako za novac od prodaje kapitala kupujete stranu robu, onda ćete završiti kao loše poljoprivredno gazdinstvo.

Dobar poljoprivrednik gleda da robu proizvede. Loš poljoprivrednik koji robu ne proizvodi gleda da je kupi. Ukoliko nema novaca, on podigne kredit. Ukoliko ne proizvodi, kredit potroši kupujući robu od onih koji je proizvode. Kada više ne može da podigne kredit, onda prodaje kapital. Prodaje komad po komad zemlje, objekat po objekat, da bi finansirao svoje potrebe i da bi mogao da trguje.

Srbija je bila loše poljoprivredno gazdinstvo za vreme vladavine udruženog zločinačkog poduhvata, ovih koji bojkotuju Narodnu skupštinu, ali platu ne bojkotuju koju im daje Narodna skupština. Dakle, oni su primer loših domaćina. Mi treba da budemo primer dobrog domaćina, koji sem što trguje, proizvodi, transportuje, vrši usluge i od toga finansira egzistenciju svog stanovništva, podiže infrastrukturu, reguliše dugove, ove naše pomoću kojih dižemo infrastrukturu, a i one njihove koji su potrošeni i gde nisu stvarali izvor za vraćanje duga i tako uvećali problem ove zemlje.

Nadajući se da ćemo i dalje mi biti taj dobar domaćin, da ćemo Srbiju podizati, ja sam i predložio ovaj amandman, koji je gotovo identičan u tekstu kakav je Vlada predložila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi po Sporazumu CEFTA imamo pozitivne trgovinske bilanse sa bivšim jugoslovenskim republikama.

Kada je već gospodin Atlagić govorio o Republici Srpskoj, rat u Bosni i Hercegovini je, navodno, Armija BiH, Alijina Armija, vodila za multietničku Bosnu. Danas je u Bosni i Hercegovini jedina multietnička teritorija Republika Srpska, koju hoće da proglase za genocidnu. Narod koji je izgubio pola svog stanovništva u 20. veku je žrtva genocida, a ne genocidna.

Republika Srpska počiva na 30 hiljada života. Sa tim životima mi nećemo da trgujemo. Republika Srpska je otpor etničkom čišćenju, a ne etničko čišćenje. Republika Srpska na svoj ponos je višenacionalna Republika, što se za hrvatsku, muslimansku federaciju ne može reći.

Moj amandman se odnosi na jednak položaj na tržištu bez diskriminacije, što je Vlada takođe u svom tekstu napisala, navela. Pitam vas, gospodine ministre, po pitanju usluga postoje mediji, oni su pružaoci medijskih usluga, oni trguju medijskim uslugama. Mene ne interesuje što će N1 televizija da govori o genocidu. To je laž. Ne interesuje me šta emituje „Nova S“ ili kako se zove ta televizija. Mogu da emituju šta hoće, ali moraju da se registruju.

Pitam vas – da li su pružaoci medijskih usluga, elektronski mediji, u jednakom položaju u Republici Srbiji? Neverovatno je da domaći mediji, registrovani kod REM, a REM se pravi mrtav… To je neki kombinovani, uglavnom, stari sastav. Mislim da u REM treba pritvoriti dve trećine članova. Jedna trećina treba da se dopuni, a dve trećine treba pritvoriti. Oni nisu u REM zastupali jednakost na tržištu, već su zastupali Đilasa i Šolaka. Neverovatno je da domaći mediji u Republici Srbiji imaju lošiji položaj od navodnih prekograničnih televizija.

Dakle, radi se o „Junajted grupi“, „Junajted mediji“, međusobno povezanima. To su one firme čiji je vlasnik bio Dejvid Petreus, šef CIA, da li je tako, gospodine Lazanski, pukovnik, bivši šef CIA sa nekom aferom, pa su ga pedalirali, i bivši komandant vojnih snaga u Avganistanu, u Iraku, Libiji i Siriji. To je onaj koji verovatno islamizira Evropu, ali to je problem Evrope. Evropa će postati, vidim multietnička, multikonfesionalna, čak mislim da će sami Evropljani biti manjina. To nije problem. Mi nećemo Evropu da branimo od njihovog problema. Oni su napravili Evropu bez granica u Siriji, Libiji, Iraku itd, pa neka sad prime stanovništvo čije su države razorili.

Nemoguće je da mediji domaći budu u lošijem položaju od lažnih prekograničnih televizija koje su registrovane fiktivno u Luksemburgu. One stvarno imaju pravo da reemituju program u Srbiji, reemituju. To znači istovremeno emitovanje u Luksemburgu i takav izvorni program, sa takvim izvornim reklamama, može da bude reemitovan u Srbiji, a ne može da bude prekrajan, ne može da se proizvodi u Srbiji i ne može da bude piratski, lažni prekogranični kanal.

Ja sam ne znajući za ovo nastupao po dva puta na N1 televiziji. Više neću nastupati. Nastup na televiziji N1 koja nije registrovana, lažni prekogranični kanal, je isto kao vožnja u ukradenom automobilu za koji znate da je ukraden. Znači, televizije N1 i „Nova“ se bave krađom reklamnog prostora, krađom programa i zajedno sa SBB uništava domaće medije.

Domaći mediji plaćaju REM naknadu za emitovanje, plaćaju Sokoju, plaćaju RATEL. Ovi lažni prekogranični kanali nikom ništa ne plaćaju u Srbiji. Time su u povlašćenom položaju na teritoriji Republike Srbije u odnosu na domaće medije. Domaći mediji koji žive od reklama i plaćaju sve ove naknade su žrtve ponovo ovih televizija zato što te televizije emituju domaće reklame i isplati im se, jer ne plaćaju porez itd, da ga emituju jeftinije. Time uzimaju hleb regularnim kanalima. Dva puta su u lošijem položaju, već sam vam naveo, domaći mediji u odnosu na lažne prekogranične medije. To su pružaoci medijskih usluga. Time se trguje i o tome govorim u ovom amandmanu.

Vlada Republike Srbije, nadležna regulatorna tela moraju da se bave time.

Od REM-a sam dobio odgovor koji su pisali vlasnici „Junajted grupe“ i „Adrija njuz“, vlasnici „N1“ i „Nove“, u kome se pozivaju na odgovor onih koji su instalirali te piratske televizije. Oni kažu da nisu nadležni za lažne prekogranične kanale. Jesu, nadležni su za SBB za regulatora i nadležni su da nalože regulatoru da isključi lažne prekogranične kanale, kažu ne mogu da utvrde. Po zakonu imaju pravo da angažuju strana pravna i fizička lica u svrhu pomoći da se takve neke pojedinosti utvrde.

Dame i gospodo i treći put su naši domaći mediji, koji su registrovani u Republici Srbiji u nepovoljnijem položaju, zato što SBB domaćim kanalima, čiji program koriste u 80% slučajeva, ne plaćaju za emitovanje ništa. Dok ovim lažnim prekograničnim kanalima, plaćaju i do tri evra po korisniku, odnosno pretplatniku SBB-a. Ima lažnih prekograničnih kanala koji dobijaju milionske cifre mesečno, za navodno reemitovanje, u stvari emitovanje se vrši i proizvodnja u Srbiji.

Tom povlašćenom položaju, lažnih piratskih medija se mora stati na put. To je isto, kao kada bi u povlašćen položaj doveli trgovca ukradenih automobila, u odnosu na regularnog proizvođača i trgovca automobila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u pitanju su veletržnice, to je za nas poljoprivrednike veoma zanimljivo ali moram reći da se radi o trgovini na veliko.

Stranka bivšeg režima je takođe trgovala na veliko. Prodala je zemlju za fotelju, trgovali su nacionalnim interesima ove zemlje, trgovali su suverenitete ove zemlje i prodavali ga budzašto. Proizvodnja ih nije interesovala za kredite i za novac od prodaje kapitala za tuđi novac trgovali su tuđom robom.

Što se poljoprivrednika tiče, poljoprivrednici su 90-ih godina podneli teret socijalnog mira, to izdržali, cene poljoprivrednih proizvoda su bile ispod socijalnih. Jedan vagon pšenice je vredeo kao gajba piva zbog inflacije. Kamion stoke, za kamion stoke niste mogli dobiti više od 100 maraka. Poljoprivrednici u Srbiji ili seljaci su svesno bez velike pobune izdržali teret vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju. Mi smo sanjali da posle promena država to poljoprivrednicima vrati.

U to vreme Miodrag Kostić i ostali današnji veliki poljoprivrednici se bavili švercom nafte i preprodavali poljoprivrednicima. Nije im palo na pamet da se bave poljoprivredom po socijalnim cenama. Danas su oni veleposednici, dok smo mi sanjali san o tome da posle promena država sve to vrati poljoprivrednicima što su izgubili ne obnavljajući mehanizaciju 90-ih godina i opremu, dotle su tajkuni zajedno sa pojedinim liderima DOS-a, sanjali san da kada do promene dođe kako da zaposednu stotine i stotine hiljada hektara poljoprivrednih površina. To su i učinili. Kada su kupili kombinate radnike su otpustili, stoku rasprodali, a time naše prerađivačke kapacitete, klanice itd, ostavili bez sirovina.

Tako su uništili prerađivačku industriju. Preduzeća su ima bila kao školjke, isisaju kapital i to vrate u činiju, odnosno ono što im nije trebalo vraćaju se Agenciji za privatizaciju, koja je onda morala da izdržava takve firme iz koje su oni isisali kapital. Poljoprivrednicama nikada nije vraćen interes i ja sam se zalagao da poljoprivredno zemljište ne bude predmet privatizacije.

Vlahović, ima poslanika ovde koji su bili u to vreme poslanici, izašao za govornicu i obećao mi, to stoji u stenogramima, i obećao da poljoprivredno zemljište neće biti predmet privatizacije, i slagao. Tražio sam da 30% prerađivačkih kapaciteta ode u vlasništvo poljoprivrednicima, kao nadoknada za izgubljenu dobit 90-ih godina. Ni to nisu mogli da dobijemo, nego su to šećerane, recimo, dali Miodragu Kostiću za tri evra, zajedno sa šećerom ni ugovorenom šećernom repom. Ali, Miodragu Kostiću to nije bilo dosta, pa je morao i da prepakuje, zbog prepakivanja je cena šećera i u Srbiji preferencijalna, šećer je u Bosni je bio dva puta jeftiniji nego u Srbiji, koji je taj šećer proizvodila. Kada se domogao zemljišta, onda mu se nisu neke parcele dopale. Onda je Vlada Mirka Cvetkovića, zamenila 1.200 hektara zemljišta koja je kupio Milorad Kostić, sitne parcele, to je spisak ovoliki bio, za ovoliki spisak državnih parcela, ukrupnjavali su privatno, a Zakon o poljoprivrednom zemljištu, kaže, da se zamena može vršiti samo kada se ukrupnjava državno, ali su ukrupnjavali Koletovo. Što znači da je Kole upravljao državom.

To je bila ta vrsta trgovine i ja slobodno mogu reći da su oni prodali zemlju za fotelju, seljake su ostavili bez perspektive, bez mogućnosti da kroz preradu zarade ono što su izgubili ne samo 90-ih godina, već ono što u primarnoj proizvodnji danas, eventualno izgube, zbog niskih cena ne mogu ga kroz prerađivačku industriju da zarade, zato što im oni nisu omogućili da budu suvlasnici prerađivačkih kapaciteta. Ova država nije radila za običan narod, radila je za tajkune i za međusobno povezane funkcionere. Privatni biznisi su spojeni sa javnim funkcijama i da nije bilo promene 2012. godine ova država bi verovatno bila bivša.

Mi moramo ubuduće voditi računa i dobro izračunati ono što je gospođa Jeftović rekla, 300 hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, to znaju kolege i sa desne i sa leve strane u Vojvodini danas vredi oko pet milijardi. Po ceni PIK Bečeja, u nekoj ponovljenoj privatizaciji, cena PIK Bečeja sa tri hiljade hektara zemlje je bila 50 miliona evra, to je sto puta manje zemljišta nego što su oni prodali sa svim kombinatima i zadrugama. Trista hiljada poljoprivrednog zemljišta vrede pet milijardi evra. Država je zbog tajkuna i bivših funkcionera oštećena za četiri milijarde 950 miliona evra samo u poljoprivrednom zemljištu, a da bi se bavili samo poljoprivrednim zemljištem stoku su poklali, radnike otpustili, prerađivačka industrija ostala bez prerade mleka, mesa, jaja i tako dalje. Tako da je šteta višestruka.

Verujem da ćemo kroz veletržnice nešto učiniti, ali bez učešća poljoprivrednika u skladištenju, bez učešća poljoprivrednika u preradi, bez učešća njihovog u vlasništvu tih kapaciteta koje valja podizati, subvencionisati, bez učešća u hladnjačama, silosima, skladištima, bez učešća u preradi veletržnice će biti malo. Hvala vam.

Može da se kopa kukuruz i bez njive i bez motike. Može, recimo, kod Miodraga Kostića. On je pokupio sve njive, a ima i motike. Treba imati samo dobra leđa.

Ovaj amandman govori o cenama. Već smo govorili više puta da se spajanjem javnih funkcija i privatnih biznisa u privatizaciji, bolje reći grabizaciji, ovi udruženi zločinački poduhvat, plus Boško Ljotić Žutić su sve kupili za džabe. Sve što je bilo naše, postalo je njihovo. Cena je bila „za džabe“, a i to „za džabe“ je imalo neke popuste. Da li je tako? Prethodno su kupovali recimo marke za desetinu njene vrednosti ne po realnom kursu, već po zvaničnom. Dobiju pravo da kupe marke, plate ih deset dinara, izađu na ulicu i prodaju za sto dinara, ponovo se vrate i kupe deset puta više maraka, iznesu to lepo na kipar i, kada je došla privatizacija, grabizacija, onda su sav taj kapital pretvorili još u veći kapital.

Po procenama međunarodnih organizacija, naša zemlja je prodata za džabe. Izneto je to 2011. godine samo preko privatizacije, a to strane organizacije tvrde, 51 milijarda dolara. Toliko su oštećeni građani Republike Srbije.

Sad, taj raj bogatih je zasnovan na paklu siromašnih. Rezultat toga je 600 hiljada ljudi otpuštenih sa posla i nije to sve, zato što su ti ljudi sa prihodovne strane prebačeni na rashodnu. Dakle, umesto da pune fondove, prešli su u socijalne slučajeve i država je morala da ima takvu vrstu rashoda.

Što se cena tiče, to smo mogli da vidimo koliko košta država iz, gospodine Martinoviću, prepisa razgovora Roćen – Jeremić, koliko košta država, koliko košta ono majke državi Srbiji i Crnoj Gori, koliko košta prodaja nacionalnih interesa ne samo Srbiju i narod u Srbiji, već i narod u Crnoj Gori, koliko košta prodaja suvereniteta Srbije, kolika je cena prodaja suvereniteta Crne Gore. To je sve koštalo 30 noćenja u hotelu Sveti Stefan u Crnoj Gori.

(Aleksandar Martinović: Dvadeset i devet.)

Eto, dvadeset i devet. Dakle, ne čak ni 30, nego 29. Mora da im je Milo Roćenu i Jeremiću skinuo jedno noćenje i rekao – e neće, vala, biti 30, nego 29. Verujem da su toliko i cenili državu i verujem da građani po tome treba da cene ove što bojkotuju Narodnu skupštinu. Verujem da će sutra narod na izborima bojkotovati stranke koje bojkotuju Narodnu Skupštinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je pomenut Nebojša Mišić, pa sam se prisetio tog vrlog savetnika, čini mi se, predsednika Vlade do 2003. godine, a čini mi se da je bio savetnik u Ministarstvu poljoprivrede i trgovine. Mislim da je bio višestruki savetnik. Inače, je to suprug Aleksandre Drecun. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Gospođa je bila zamenik Đelića, ministra za finansije. Tako su se oni to porodično, kroz nepotizam, upakovali u Vladu. Poznati su, jer su porodično učestvovali u aferi „Energo zelena“ koja će ovu državu skupo koštati.

Pre toga, čini mi se, gospođa Kostić je tvrdila da je Nebojša Mišić doneo uredbu, odnosno pravilnik o narodnom hlebu, što je tačno. On je u taj pravilnik uneo i odredbu da se u narodnom hlebu može upotrebljavati isključivo samo aditiv koji je uvozila njegova firma. Tako je spojio funkciju, lepo i korisno. Kada sam na to ukazao predsedniku Vlade, čini mi se da ga je on smenio.

Međutim, to nije smetalo Borisu Tadiću da ga ponovo aktivira. Nije smetalo Mićoviću, nije smetalo Ješiću i taj isti čovek, a radi se o prijatelju Miodraga Kostića, sa Belgijancima je napravio aferu „Energo zelena“ u Inđiji koja će ovu državu skupo koštati.

Kada je, pošto se radi o radnom vremenu, u pitanju prodaja imovine, prodaja finansijskih sredstava, prodaja firmi, prodaja preduzeća, kada je u pitanju prodaja nacionalnih interesa, bivši režim, udruženi zločinački poduhvat, koji sad podržava i Boško Ljotić žutić, nije znao za radno vreme. Prodavali su naše interese i vanredno i prekovremeno, kad god su osetili potrebu.

Dame i gospodo, ovaj član govori o rasprodaji, sezonskom sniženju i akcijskoj prodaji.

Trgovina obuhvata i trgovinu medijskim uslugama, RTS, javni servis. Dsa li imamo pravo kao narodni poslanici, kao građani da znamo po kojoj ceni je Dragan Đilas od RTS-a, pa i od žutog Bujketa kupovao reklamne sekunde?

Da li imamo pravo kao narodni poslanici, kao građani da znamo po kojoj ceni je Dragan Đilas od RTS, pa i od žutog Bujketa kupovao reklamne sekunde? Da li imamo pravo da znamo koliko koštaju medijske usluge u tom marketinškom delu? Da li je tačno da je RTS zajedno sa Đilasom napravio takvu vrstu klime poslovne, da ukoliko kupite reklamu direktno od RTS to je skuplje nego da kupite od Đilasa? Da je Dragan Đilas ne samo u RTS nego i u nekim privatnim medijima kupovao reklamni prostor po jednoj ceni, a preprodavao ga višestruko višoj ceni. Na takav način, zahvaljujući svojoj funkciji i trgovini uticajem obezbedio sebi enormno bogatstvo.

Građani koji plaćaju pretplatu Javnom servisu, koji se izdržava od pretplate i reklama, svakako imaju pravo da to znaju, mi kao narodni poslanici, mislim da smo nekoliko puta sanirali gubitke RTS koji su pravili zahvaljujući negativnoj trgovini sa Draganom Đilasom. Hoću da znam, a verujem i kolege narodni poslanici, pošto su prodavane reklamne sekunde, pošto ih je prodavao RTS, a pošto ih je na medijskom tržištu, kao medijske usluge kroz oglašavanje prodavao Dragan Đilas?

Vreme je da nam policija i tužilaštvo saopšte te podatke i da nam saopšte ukoliko je bilo trgovine uticajem, ukoliko je bilo preprodaje i špekulacija, vreme je da tužilaštvo kaže i koga goni i po kom članu Krivičnog zakonika? Takođe ja pitam, pitam Javni servis, pitam ministarstvo, a evo gde Ministarstvo trgovine obuhvata telekomunikacije? Pitam Ministarstvo trgovine, kad već obuhvata telekomunikacije, ne samo o lošijem položaju domaćih medija naspram lažnih prekograničnih, sada ih pitam i sledeće, sportska prava, da nam tačno odgovore od koga je RTS kupovao sportska prava?

Da li je kupovao od organizatora sportskih priredbi, od UEFA, FIFA itd, da li ih je kupovao direktno ili ih je kupovao od firme povezane sa Junajted grupom, Junajted medijom, Dajrekt medijom Dragana Đilasa sa firmama Dragana Šolaka, Dejvida Petreusa šefa CIA? Da li su sportska prava, prenose, kupovali direktno ili su poput reklamnih sekundi pustili da Dragan Đilas, Šolak i Junajted grupa, Junajted medija kupe sportska prava od organizatora iako njihovi mediji pod njihovom kontrolom ne pokrivaju celo tržište i ne mogu da, po Zakonu medijima, prenose na teritoriji Srbije te sportske priredbe.

Postavlja se pitanje zašto neko ko ne može da vrši prenos najznačajniji događaja ne pokriva celo tržište nema slobodan pristup kroz antenu, zašto neko kupuje sportska prava, kada to ne može da prenosi? Pa kupuje ih zato što zna da će ih preprodati Bujoševiću, žutom Bujketu RTS. I zato nas interesuje da li je RTS kupovao sportska prava direktno od organizatora sportskih priredbi ili je to kupovao od Dajrakt medije, Junajted medije, Junajted grupe, odnosno od firmi povezanih sa Draganom Šolakom, Draganom Đilasom, Dejvidom Petreusom?

Takođe hoćemo da znamo cenu, da vidimo koliko se to gospodin Bujke, žuti Bujke ugradio, to je onaj što ne dopušta da ja dođem tamo da ne govorim o ovim prekograničnim, piratskim televizijama, lažnim prekograničnim. Dakle, to ga ne interesuje, iako je direktno njegova televizija oštećena jer ovi im uzimaju novac od reklame. Njega to ne interesuje šta rade ovi na tržištu, njega interesuje samo preprodaja. Ja tvrdim da je druga pljačka Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, SVV-a, Junajted grupe, bila preprodaja sportskih prava, kupovali su sportska prava znajući da ne mogu da ih prenose, kupovali su ga sa ciljem, jer su znali da će žuti Bujke u preprodaji to daleko više platiti. Znali su da će uzeti novac, da će nešto dati Bujketu i ekipi iz RTS-a, a da će njima mnogo više ostati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Markoviću, nije to u RTS-u samo reklamne sekunde i preprodaja sportskih prava, nisu to jedini biznisi Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, sa žutim Bujketom, žuti Bujke koji mi cenzuriše. Evo, ja mu dozvoljavam opet, njegova televizija je rekla, tamo neka urednica, da se izbaci neki moj prilog, samo zato kao što je ona navela, neće da emituje ljude sa farme. Skinula prilog o žetvenim ostacima, gde sam kao predsednik Odbora za poljoprivredu na njihov poziv govorio da je opasno i štetno paliti žetvene ostatke da to treba zaoravati. Te dve rečenice mi ponekad zasmetaju. Mislim da im ne smetaju te dve rečenice već neke druge, a da sam kažnjen upravo zbog ovog što govorim, o biznisima RTS, o crnim biznisima, najcrnjoj korupciji koju sprovode žuti Bujke, Dragan Đilas, Dragan Šolak. Žutog Bujketa treba slančiti, to ja tvrdim, odmah, dok nije promenio destinaciju i otišao na Maltu kao i ovi sa kojima trguje. To odmah staviti u lance i katance. On to radi sigurno.

On to radi sigurno. Neka nam dostavi podatke da li je kupovao sportska prava od preprodavaca i sve će vam biti jasno. Jasno će vam biti ko se koliko ugradio i ko je koliko zaradio. A svu tu štetu kroz pretplatu plate građani Republike Srbije. To je javni servis i mi imamo pravo ovde da imamo te informacije.

Ali, nije to sve. Setite se serija koje se narodnim novcem razigravaju. Snima se neka serija, prvi serijal od desetak epizoda isfinansira RTS, razigra glumce, glumačku ekipu, tehniku, razigra sve, razigra i publiku, izazove interesovanje publike i serija posle prvog serijala odjednom promeni TV stanicu i ode na TV stanice pod kontrolom Dragana Đilasa i Dragana Šolaka. Koliko to košta, to zna žuti Bujke i ukoliko bi se učinilo ono što ja predlažem, ja verujem da bi ta ptica u kavezu propevala. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član govori o zabranjenim radnjama, o špekulacijama, o bitnom menjanju ponuda itd.

Špekulacije. Naime ja tvrdim da upad u RTS od strane grupe koju je predvodio Boško Ljotić žutić zvani jenki koji je sada rado viđen gost u američkoj ambasadi, nije bio ni spontan, ni neorganizovan, a čini mi se da je bio dogovoren i sa ljudima unutar RTS. Cilj je bio da se ne menja odnos snaga u REM ili ako se menja, zato je to drugi zahtev opozicije, ili ako se menja da ne bude na štetu Đilasa, Šolaka, a bogami i žutog Bujketa koji ozbiljno sarađuje sa njima.

Po svojoj nadležnosti REM treba da omogući da najznačajniji sportski događaji obavezno moraju da budu prenošeni na kanalima koji pokrivaju celo tržište. Očigledno da se žuti Bujke uopšte ne buni što se to pravilo ne poštuje, čak naprotiv. Ukoliko se to kojim slučajem emituje na državnom javnom servisu onda je to sportski događaj koji nije kupljen od organizatora, nego ga je RTS kupio od Junajted medije, Dajrak medije i firmi povezani sa Đilasom i Šolakom.

Takođe, žutem Bujketu ne smeta što suprotno Zakonu o medijima član 100. kanali nisu poređani tako da Nacionalni servis bude na prvom kanalu, već se nađe tek na trećem. Uopšte se čovek glasno ne buni. Očigledno da mu odgovara da Đilasovi i Šolakov biznisi idu, niti mu smeta što lažni prekogranični kanali nezakonito emituju reklame i time umanjuju prihode RTS. Đilasov, Šolakov, a verovatno i Bujketov novčanik je sve deblji, a zaposleni u RTS imaju bedne i mizerne plate, upravo zato što i RTS preko REM, lažnim prekograničnim kanalima eksploatišu u svoju korist Đilas, Šolak, a boga mi i žuti Bujke. Hvala.

Dame i gospodo, ja se nosim mišlju, pošto postoje dva Poslovnika, jedan za mene, drugi za ostale, da ovo ustupim u ime dijaloga kolegama. Demokratija je procedura.

Ako rešim da reklamiram Poslovnik, to sam mogao učiniti jedno 30, 40, 50 puta. Toliko je najmanje Poslovnik bio povređen.

Šta reći na ovu temu u državi, a danas je dan kada su moji dedovi izgubili komandanta koji je streljan. Nije uzeta imovina samo njemu. Streljano je u Srbiji preko 70.000 ljudi.

Ne treba žaliti samo srpskog čiču. Treba žaliti sve stradale, bez obzira na ideologiju, a posebno one koji su i stradali i izgubili život, imovinu, a ovi koji su izgubili život, njihovu naslednici su izgubili imovinu.

U državi u kojoj je sprovedena otimačina po nekoliko osnova privatne svojine, u državi koja se opredelila za demokratija, pravo svojine bi trebalo da bude sveto pravo. Mi još nismo vratili imovinu onih koji su streljani, imovinu onih kojima je imovina surovo oteta.

Ja ću vam navesti primer Sime Paunovića iz Surduka. U Sremu nije bilo četnika. Postojali su samo partizani sa naše strane, nažalost, sa one druge ustaše i Nemci. Čovek je na svom salašu krio više postava partizana. Na kraju rata oni koje je krio i hranio su ga streljali kao veleposednika. Imovina oteta i do dana današnjeg nije vraćena pravnim sledbenicima, odnosno naslednicima.

U državi u kojoj nismo vratili imovinu otetu terorom, mi danas sa previše žuči govorimo i o svetim pravima nekih drugih ljudi na štednju. Oni su izgubili i štednju i sredstva za rad, mehanizaciju, njive, objekte itd. Izgubili su i život.

Danas je dan kada je nekima od njih streljan komandant. Kako je sve ovo nastalo, ni to nismo kaznili? Država koja nema snage da kazni otimačinu privatne imovine, gubitak ljudskih života, njena perspektiva neće biti svetla, ni budućnost.

Da vidimo kako je nastala ova nepravda, da se ne raspravljamo ping-pong, Hrvati – Srbi, Hrvati – Srbi. Kolega Atlagić, da ispravim i to, je govorio da ovde jedna trećina poslanika priznaje Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju. Upotrebio je izraz, ovde jedna trećina priznaje Kosovo i Metohiju, da ga ispravim, ja priznajem Kosovo i Metohiju, kao južnu srpsku pokrajinu. Albanci to ne priznaju. Verovatno je želeo da kaže da postoji jedan određeni broj poslanika koji priznaju divlju državu Kosovo, divlju NATO državu, NATO bazu, verovatno je mislio na to, pa želim ovim putem da ga ispravim.

Možda se meni jednog dana dopadne pripajanje Albanije našoj južnoj pokrajini, a i vreme je brate da Srbija izađe na more, ni kriva ni dužna. Srbija će se razgraničiti sa Albancima, pitanje je samo kada, kojim sredstvima i na kojoj liniji. Pa zato to što će pripajanje Albanije Kosovu i Metohiji, našoj južnoj pokrajini, Srbija izaći na more, to će doprineti da Srbija hladno, ili će se Albanci preseliti u Švajcarsku, Austriju itd, zbog nemaštine oni će otići, zato valja dizati ekonomiju države Srbije i treba poštovati imovinska prava.

Počeo sam, kako smo došli do ovoga? Pa, lepo. Godine 1998/99. u parlamentu, a ovde ima poslanika koji su tada bili, zbog inflacije i šverca cigareta, nafte i svega, rekao sam da sve države imaju kriminalce, samo u Srbiji, tada u SRJ, kriminalci imaju svoju državu.

Rekao sam i to da treba da vrate otetu imovinu za vreme inflacije i šverca, da vrate u Srbiju. Ja sam pogrešio. Deo kapitala je vraćen u Srbiju, da bi ga ponovo podigli, da bi za taj deo novca kupili daleko veću vrednost u imovini raznih preduzeća.

Da bi došli do preduzeća morali su, pošto linija dugova ide ovako, država ima deviznu štednju, država ima dugove prema stranim bankama i fondovima, to plasira preko poslovnih banaka, poslovne banke to plasiraju u privredu i vi kada likvidirate najveće banke, kada ih likvidirate, vi praktično radite sledeće - razbojnički dolazite do imovine, koju ćete privatizovati, a dugove i dugove za deviznu štednju prepuštate narodu. Narodu dugovi, za deviznu štednju i dugovi preduzeća, a razbojnicima preduzeća gde su oni svoje funkcije uklopili sa privatnim biznisima, svojim i svojih tajkuna.

Samo da vas podsetim, da onaj koji je kupio šećeranu za tri evra u Kovačici ima u šećeru 20 miliona evra, taj je bio finansijski direktor DS, Miodrag Kostić. Ako nije tačno, neka me neko ovde ispravi. Dakle, tako je došlo do svih ovih dugova i danas dugove firmi i devizne dugove plaćaju građani Republike Srbije, pa čak i oni koji su rođeni posle raspada SFRJ zato što je privreda, da je ostala u vlasništvu banaka, banke bi prodale preduzeća, tako vratile dugove i napunile deviznu štednju, a građani bi ostali čisti. Međutim, jedna razbojnička družina, za koje su Alibaba i 40 razbojnika, onako Majka Tereza, je rešila sasvim drugačije.

To je bio naš problem i da vam ne bi kvario pauzu, po nekom drugom amandmanu ću nastaviti dalje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova zemlja ne pripada samo nama, ova zemlja pripada i onima koji su živeli pre nas. Ova zemlja pripada, naravno i Draži, Račanu sigurno i Silviju Degenu, ne pripada.

Dakle, gospodine Atlagiću, ja vam ne zameram na tom Degenu, Račanu itd, a vi meni slobodno zamerite na Draži, a možete u tim vašim istorijskim spisima, možete da napišete i da je Draža Mihajlović osnovao Goli otok, slobodno. Ja sam ponosan na svoje dedove i ponosan na vojsku komandanta Čiče, koji je streljan na današnji dan.

Ova zemlja pripada i tim sukobljenim vojnicima. Ova zemlja pripada precima, ova zemlja će pripadati i potomcima. Mi o tome treba da vodimo računa.

Dobrica Ćosić je rekao da u obračunu velikih sila balkanski narodi su samo kusur u međusobnom razračunavanju, a da se najčešće ti veliki računi velikih sila plate kožom srpskog naroda i mi o tome, eto, gospodine Atlagiću, Dobrica Ćosić nije bio doktor nauka, nije završio ni fakultet.

Interesantne su te vaše tvrdnje da su izgorele štedne knjižice tamo negde gde su bili ratovi, ali diplome nisu, valjda su imale dobar ram.

Dakle, gospodine Atlagiću, sigurno je da od naše mržnje, a to je čini mi se rekao Dučić, jel tako gospodine Martinoviću, da od naše mržnje imaju i međusobnih sukoba samo koristi naši neprijatelji.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, građani i građanke, drugovi i drugarice, treba da poslušamo te koji su živeli ovde i koji su svakako bili vredniji i pametniji od nas. Od naših sukoba i podela koristi imaju samo naši protivnici.

Kolega Mirčić je ovde govorio da sam bio svedok nekih događaja, to su bile ponude da su ekonomske interese određenih velikih sila, ekonomske interese recimo, u izgradnju neke infrastrukture, upakuju i politički interesi srpskog naroda i Republike Srpske. Taj predlog su uz pomoć Hamovića i Lazarevića određeni ljudi u Republici Srpskoj odbili. To nas je koštalo lošijeg položaja.

To nas je koštalo nestajanja vojske Republike Srpske. To nas je koštalo i granice koju umesto policije Republike Srpske, sada kontroliše federalna ili konfederalna policija. Znači, o tome mogu da svedočim gde god hoćete.

Ali, poput naše države, mala sam ja stranka i mala politička ličnost koja je tome mogla da doprinese, oni koji su se tada pitali u Srbiji, posle smrti Đinđića, možete da mislite šta hoćete, ali posle njega su došli deset puta gori.

Nastala je politika puzajućeg izvinjavanja, od Srebrenice pa nadalje. Samo se puzalo i izvinjavalo i to nas je, naravno, koštalo. Mi smo zahvalni svim svojim prijateljima kao zemlja, treba da ih čuvamo kao dragocenost u sefu, nismo zahvalni našim protivnicima, ali sa njima moramo da radimo, da makar pokušamo da smanjimo broj protivnika jer svoje interese nećemo ostvariti samo prijateljima, samo uz pomoć prijatelja, već će nam trebati makar malo manje protivljenja ovih koji su na drugoj strani. Zato ja cenim i napore onih koji rade na tome, mada ja na tome lično ne bih mogao da radim, ne bih imao želudac za tako nešto.

Mi moramo da vodimo računa o Srbiji i o ekonomskim interesima Srbije. Mi moramo da upakujemo ruske energente i minerale, da ih upakujemo ovde uz pomoć kineskih inovacija i znanja i zapadnih investicija i da to plasiramo ne samo u Rusiju, pre svega na okolna tržišta i tržišta EU.

Ja se nadam da ćemo uskoro zahvaljujući tim stranim investicijama napraviti suficit kakav pravimo sa CEFT-om, isti takav ćemo napraviti verovatno i sa EU. Kad Srbija bude ekonomski jaka, neće se više prazniti. Ja živim za taj dan kada se Srbija više neće prazniti sa stanovništvom, ali Albanci treba da povedu računa da je najefikasnije etničko čišćenje siromaštvo, a čistači u ovom slučaju su Švajcarska, Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, sve tamo gde Albanci idu. To je njihov problem što se oni prazne.

Srbija treba da spreči svojom ekonomijom koju treba da razvije pražnjenje Srbije, da zadrži postojeće teritorije, a daće Bog da drugi uvide da je savez sa Srbijom najbolje moguće rešenje i da će Srbija biti velika, da će biti velika pre svega karakterno, ekonomski, verovatno voljom i drugih i teritorijalno. Hvala.