Iako imam pravo na završni komentar, ja bih ostavio da građani krajem aprila meseca daju svoj završni komentar, jer ne sumnjam da će građani znati da cene sve ono što su tokom ovog mandata uradili kako Vlada tako i ova Narodna skupština, pošto su građani prethodnih osam godina pokazali da jako dobro znaju da procene i da ocene ko to radi u interesu države i u interesu građana, a ko to radi u sopstvenom interesu. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, cenjeni građani, malo je naroda čije se postojanje meri vekovima i čija je istorija toliko bogata i slavna, a sudbina toliko mučenička i herojska kao što to možemo reći za srpski narod. Vekovima je naš narod bio brana mnogim velikim osvajačima i vekovima je naš narod branio kako svoju slobodu, tako i slobodu svojih suseda, ne želeći da tu slobodu platimo onim najvrednijim što jedan narod ima, životima svojih najhrabrijih i najboljih sinova.

Ne može čovek da bira gde će se roditi i ne može čovek da bira gde će i kako umreti, ali može da bira za šta će živeti i može da izabere za šta će i umreti. Srpski narod je uvek znao da odabere i nikada nije pogrešio, a njegov izbor nas obavezuje, kao što će obavezivati i generacije koje dolaze posle nas. Srpski narod nikada nije pogrešio i srpski narod nikada nije bio na pogrešnoj strani i ne smemo mu dozvoliti da nas iko ikada ubedi u suprotno.

Zapamtimo, naš narod je uvek bio na strani slobode i pravde, bez obzira koliku je cenu morao da plati, nikada ne pitajući kolika je ta cena. Zbog toga mnogo veći narodi od našeg ne mogu da se pohvale tako slavnom istorijom, takvom slobodarskom tradicijom, takvom junačkom borbom i tolikim žrtvama. Mnogo veći narodi mogu od našeg naroda učiti kako se voli i kako se brani sloboda.

Znao je srpski narod da se kroz svoju istoriju suprotstavi jačim, silnijim i bogatim. Znao je da za slobodu žrtvuje svoju mladost, svoju budućnost. Znao je da se u pobedi ne uzvisi, isto kao što je znao da se u porazu ne ponizi. Znao je srpski narod da slavi i opeva svoje heroje i junake, da se zaklinje u njih i njihovu hrabrost, ali je neretko znao i da ih zaboravi, znao je da ostavi same i napuštene one koji su se borili za njegovu slobodu, one koji su bili najhrabriji, najhumaniji, najčestitiji. Znao je da zaboravi svoje borce, ratnike i oslobodioce, onda kada im je bio najpotrebniji, onda ka je njima bilo teško i kada im je trebala pomoć. Znao je da zaboravi na njihove rane, na njihovu bol, njihovu nesreću, ali oni nikada nisu zaboravljali Srbiju, svoju jedinu otadžbinu.

Dvadeseti vek je verovatno bio jedan od najkrvavijih i najtežih za srpski narod u njegovoj istoriji. Šest ratova, milioni poginulih i ranjenih, stotine hiljada invalida, siročadi ostavilo je dubok trag na srpskom narodu. Posebno su teški i mučni bili ratni sukobi tokom 90-ih godina 20. veka, sukobi tokom kojih je srpski narod ginuo od ruke onih za čiju se slobodu borio dva puta tokom tog istog 20. veka. Sami, tako reći, protiv svih, sami protiv, kako su nas učili, dojučerašnje braće i sami protiv 19 najbogatijih, najsilnijih zemalja sveta okupljenih protiv jedne male, pravdoljubive zemlje i njenog slobodarskog naroda. Ništa od toga i nikakva sila nije uplašila hrabre branitelje koji su 78 dana junački stajali na braniku otadžbine, braneći svoje domove i svoju nejač, znajući da ne mogu odstupiti ni jedan korak, ni jedan pedalj po cenu onoga što su tada imali, cenu svojih života.

Ne postoji način na koji se država Srbija, niti mi u ovom parlamentu, možemo ikada odužiti tim hrabrim braniocima, tim herojima bitaka na Paštriku i Košarama, kao i herojima brojnih bitaka na prostoru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Ne postoji način, ne postoji orden, ne postoji priznanje koje može biti nadoknada za njihovu žrtvu, za njihove izgubljene živote, za izgubljene ruke i noge, za njihovu mladost provedenu u rovovima, na braniku otadžbine.

Isto tako ne postoji reč izvinjenja, ne postoji pokajanje kojim bismo mogli sprati sramotu koju su pojedinci iz bivšeg režima naneli komandantima herojske odbrane od NATO pakta, kao i komandantima vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, koje je bivši DOS-ovski režim sramno prinudno penzionisao i još sramnije nezakonito bukvalno lovio, hapsio i isporučivao haškom kazamatu, dodvoravajući se svojim zapadnim gazdama koji su ih protivno volji naroda doveli na vlast.

Nećemo kriti da se do 2012. godine država Srbija izuzetno loše ophodila prema svojim borcima. Ta ružna prošlost i ružan odnos prema njima je sada stvar prošlosti. Nikada pojedinim visokim državnim funkcionerima bivšeg DOS-ovskog režima ovaj narod neće oprostiti njihov neljudski odnos prema borcima i njihovim porodicama, kao što im neće oprostiti sve pokušaje da zarad ličnog interesa i opstanka na vlasti prikriju nedužne žrtve ovog naroda. Nikada ovaj narod neće zaboraviti period kada su zločinačku NATO agresiju nazivali akcijom ili intervencijom, kada su govorili da je „Oluja“ i pogrom Srba iz Krajine legalna policijska akcija, kada su šiptarske teroriste i zločince puštali iz zatvora, a branioce i heroje otpuštali sa posla, ponižavali, hapsili i slali u haški kazamat. Nikada ovaj narod neće zaboraviti kako su zarad šake vlasti ponižavali sebe i državu i narod, kako su ponizno klečali po zemljama regiona, izvinjavali se za navodne zločine za koje srpski narod nije bio ni kriv, ne tražeći izvinjenje za zločine nad sopstvenim narodnom.

Zbog svega ovog čast je danas biti u ovom parlamentu i čast je učiniti bar nešto za poboljšanje položaja boraca, vojnih i civilnih invalida rata, kao i njihovih porodica, a pre svega, porodica poginulih heroja.

Svi naši borci, svi naši heroji bez obzira da li su bili na Košarama, Paštriku ili u onim ratovima sa početka devedesetih godina vođenih za opstanak srpskog naroda na pradedovskim ognjištima, ratovima koje Srbija i srpski narod nisu ni želeli, ni izazivali, imaju pravo da se država brine o njima.

Dugo se država Srbija stidela i sklanjala glavu od tih ljudi i njihovih porodica i dugo je prećutkivala njihovu ulogu ili dopuštala da se o njima govori loše i da se stavljaju u koš najgorih. Dugo im je Srbija umesto majke bila maćeha.

Ti ljudi su stvarno bili i ostali ono najbolje, najhrabrije, najčestitije i najhumanije što je Srbija u tom trenutku imala i nikako nisu mogli biti najgori, kakvim ih je predstavljao DOS-ovski režim, dodvoravajući se svojim mentorima.

Ono što se mora priznati aktuelnoj republičkoj Vladi, u čime je danas ovde ministar Zoran Đorđević koji je zadužen za brigu o borcima, jeste da kao i sve prethodne vlade u poslednjih osam godina brigu o borcima, vojnim i civilnim invalidima, kao i njihovim porodicama su podigle na jedan daleko viši nivo.

Mora se priznati da je tokom premijerskog mandata Aleksandra Vučića, prvi put obeležena godišnjica NATO agresije na državnom nivou, da je prvi put Srbija javno, glasno i jasno rekla da nikada neće zaboraviti zločine koje NATO pakt izvršio nad srpskim narodom, kao i da je prvi put od 1995. godine na državnom nivou obeležen pogrom izvršena nad srpskim narodom Republike Srpske Krajine tokom zločinačke akcije „Oluja“, koji su sproveli hrvatska vojska i policija.

Ovom prilikom neću govoriti o konkretnim zakonskim rešenjima predloženog zakona, o njima će govoriti moje kolege iz poslaničkog kluba u kasnijoj raspravi, ali ono što moram da kažem jeste nepobitna činjenica da će predloženim zakonskim aktom u velikoj meri biti vraćeno dostojanstvo borcima, ratnim vojnim invalidima i njihovim porodicama, jer ovim zakonskim predlogom objedinjuje se 12 zakona koji se odnose na borce, kao što se objedinjuje više uredbi, odluka, protokola, a ono što je najvažnije uvodi se devet novih prava, čime pokazujemo i dokazujemo koliko poštujemo sve one koji su se borili za našu zemlju i kako čuvamo sećanje na one koji su dali živote za naš slobodan život i za naše bolje sutra.

Siguran sam da je donošenje ovog novog zakona samo početak onoga što Vlada Srbija ima u planu kada su u pitanju prava boraca invalida i njihovih porodica, te da će se saradnja Republičke vlade i resornog ministarstva sa udruženjima ratnih vojnih invalida i boraca širom Srbije nastaviti i u narednom periodu.

Siguran sam da će posle predstojećih parlamentarnih izbora nova Republička vlada, kao i resorno ministarstvo nastaviti da se bori za poboljšanje položaja boračke populacije, jer zemlja koja nije u stanju da se seća onih koji su je branili i stvarali i da im se oduži za njihovu žrtvu ne može da se nada generaciji koja će jednog dana voditi računa o njoj, a Srbija je to u stanju. Da je tako pokazuje i dokazuje kako Predlog ovog zakona, tako i sve druge aktivnosti preduzete u cilju poboljšanja položaja boraca tokom poslednjih osam godina. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, cenjene kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu čiji je osnovni cilj unapređenje efikasnosti poreskog sistema i sprečavanja zloupotreba čiji je rezultat posedovanje imovine od strane fizičkih lica koja se ne može opravdati zakonitim prihodima tog lica.

Svi smo bili svedoci užasnog perioda koji je Srbija preživljavala od 2000. do 2012. godine kada su tokom vladavine dosovskog režima država Srbija i njeni građani siromašili, a tajkuni i najviši funkcioneri tadašnjeg režima se bezobzirno bogatili. Mnogo je nepravde tokom vladavine DOS-a pretrpela Srbija i mnogo su nepravde pretrpeli građani, nepravde koju aktuelna vlast na svim nivoima od lokalnog do republičkoj već punih osam godina ispravlja.

Kada govorimo o samom zakonu, jedna od pozitivnih stvari vezanih za ovaj zakon jeste činjenica da se njim konkretizuje i usmerava socijalni cilj oporezivanja, da se umanje razlike u materijalnom i socijalnom položaju poreskih obveznika i to pre svega između poreskih obveznika čija imovina je u skladu sa prihodima koje ostvaruju i onih kod kojih postoji nesrazmera.

Naravno da se predložena zakonska rešenja odnose na sve građane, s tim što će se na udaru zakonskih rešenja naći pre svega oni čija je imovina stečena nezakonito, koruptivnim aktivnostima koji će na taj način potpasti pod režim posebnog oporezivanja.

Osnov predloga ovog zakonskog rešenja čini unakrsna provera imovine. Radi se o posebnom poreskom postupku koji će sprovoditi poreska uprava, odnosno posebna jedinica Poreske uprave koja će biti sastavljena od timova stručnjaka među kojima će biti predstavnici MUP-a, Narodne banke Srbije, Uprave za sprečavanje pranja novca, Agencije za sprečavanje korupcije i niza drugih institucija koje će pomoći što boljoj primeni zakona.

Posebna jedinica Poreske uprave će utvrđivati imovinu i uvećanje imovine fizičkog lica, kao i poseban porez na uvećanje imovine za koju fizičko lice ne može da dokaže da je steklo na zakonit način. Znači, na udaru zakona će se naći svi oni kod kojih je razlika između imovine i prihoda veća od 150 hiljada evra u slučajevima u kojima je u tri uzastopne godine primenjeno uvećanje prihoda. Naravno, ovo će da važi samo u slučajevima u kojima ne postoji indicije da se radi o imovini stečenoj izvršenjem krivičnog dela, pošto će tamo gde takve indicije, Poreska uprava obaveštavati policiju i tužilaštvo koje će utvrđivati krivičnu odgovornost.

Na meti unakrsne provere će biti apsolutno celokupna imovina pojedinca, naročito nekretnine, udelu u pravnim licima, motorna vozila, plovni objekti i vazduhoplovi, štedni ulozi, gotov novac.

Teret dokazivanja uvećanja te imovine u odnosu na prijavljene prihode fizičkog lica biće na Poreskoj upravi, a na fizičkom licu biće teret dokazivanja da je na zakonit način steklo imovinu u delu u kom uvećanje njegove imovine na osnovu rezultata provere ne bude u skladu sa prijavljenim prihodima.

Uvereni da će ovaj zakon u značajnoj meri sprečiti dalje nezakonito bogaćenje pojedinaca, ali i u značajnoj meri ispraviti postojeće nepravde, poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke i u danu za glasanje će podržati kako ovaj, tako i ostale predložene zakone. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, evo posle nepune dve godine od donošenja Zakona o upisu u Katastar nepokretnosti i Katastar vodova od juna 2017. godine, moramo konstatovati da je za ove dve godine u Srbiji iz korena promenjen ustaljen, neefikasan sistem registracije nepokretnosti.

Primenom Zakona tokom prethodne dve godine došlo se i do saznanja da postoji potreba da se otklone određeni nedostaci, pa se tako pred nama danas našao tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u Katastar nepokretnosti i vodova, za koji, moramo se složiti danas tokom rasprave nismo čuli ni jednu ozbiljnu primedbu, kao što nismo čuli ni jednu ozbiljnu primedbu na proces reformi koje se sprovode u RGZ.

Kada govorimo o pozitivnim promenama u RGZ, moram spomenuti direktora, gospodina Borka Draškovića, kome se mora priznati da je izuzetno mnogo učinio da Katastar više ne bude kamen spoticanja već efikasan servis građana, tako da u potpunosti podržavam i pohvale koleginice Rakić upućene na adresu kako direktora, tako i rukovodstva RGZ vezane za njihov rad i reforme koje se sprovode unutar RGZ.

Iskreno verujem da će sada kada su imali priliku da čuju svu ovu podršku upućenu na njihovu adresu u narednom periodu imati još bolje rezultate u radu, pre svega u primeni ovih izmena i dopuna, kao i u borbi protiv korupcije.

Pošto smo sigurni da će predložene izmene i dopune zakona prevazići uočene probleme u praksi, značajno ubrzati sam postupak upisa, ali i omogućiti veću pravnu sigurnost, poslanička grupa PS-NS-USS će u danu za glasanje podržati predloženi zakon, a ja ovih par minuta koji su mi preostali želim da iskoristim da skrenem pažnju na nešto što se događa u našem susedstvu, tačnije u Bosni i Hercegovini, gde je nakon apelacije sedam bošnjačkih delegata u Veću naroda Republike Srpske, Ustavni sud Bosne i Hercegovine doneo čistu političku odluku kojom je član 53. Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srpske proglasio neustavnim.

Članom 53. je propisano da je poljoprivredno zemljište koje je bilo javno dobro ili državno vlasništvo sada vlasništvo Republike Srpske. Ustavni sud Bosne i Hercegovine, osporavajući taj član zakona osporava svoj kredibilitet i narušava dejtonsku strukturu kojom 51% teritorije Bosne i Hercegovine pripada Federaciji Bosne i Hercegovine, a 49% republici Srpskoj. Pošto se takvom odlukom oduzima teritorija Republike Srpske i to tačno 85.596 hektara poljoprivrednog zemljišta u 25 opština Republike Srpske što iznosi nešto manje od površine celog jednog Trebinja.

Ukoliko bi Federacija Bosne i Hercegovine odlukom Ustavnog suda, koja je u suštini pravno nasilje želela da otme od Republike, pardon, upravo toliko bi Federacija Bosne i Hercegovine odlukom Ustavnog suda, koja je u suštini pravno nasilje želela da otme od Republike Srpske poslednjom odlukom Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odlukom Ustavnog suda najviše bi bio pogođen Sokolac, više od 10.500 hektara poljoprivrednog zemljišta na teritoriji ove opštine bi bilo oteto od Republike Srpske i prepisano na BiH, Šipovo i Nevesinje bi ostali bez više od 9.000 hektara, dok bi u Gradišci i Mrkonjić Gradu na BiH bilo prepisano 7.800, odnosno 7.300 hektara.

Ovo zemljište se nalazi u svim delovima Srpske, od Lijevča do Semberije i nekoliko opština u Hercegovini, računajući i sam grad Trebinje. Uglavnom se radi o velikim i uređenim kompleksima sa najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem, izgrađenom infrastrukturom, koja su nekad bila u vlasništvu velikih poljoprivrednih kombinata.

Ono što je ohrabrujuće jeste činjenica da je parlament Republike Srpske pre dva dana usvojio zaključke u vezi antidejtonskog delovanja Ustavnog suda BiH, koji su podržali poslanici svih parlamentarnih stranaka koji predstavljaju srpski narod u tom visokom domu, tako da ne sumnjam da će rukovodstvo i građani Republike Srpske iznaći najbolji način da zaštite celokupnu teritoriju Republike Srpske. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, moram priznati da je žalosno što je moralo da protekne više od sedam i po decenija da se na prostoru nekadašnjeg logora Staro sajmište formira memorijal posvećen njegovim žrtvama, kao i svim žrtvama Holokausta, genocida nad srpskim narodom, genocida nad Romima stradalih na teritoriji okupirane Srbije i Nezavisne države Hrvatske.

Promena odnosa prema svim žrtvama fašističkog okupatora i njegovih domaćih pomagača, odustajanje od višedecenijske politike prikrivanja žrtava, pre svega žrtava srpskog naroda, koje su bile posledica, kako smo ga tada nazivali, bratoubilačkog rata, a tačnije, nedužne žrtve zločinačke politike režima tzv. nezavisne države Hrvatske, kao i uključivanje Srbije u međunarodnu mrežu sećanja na Holokaust, doprinelo je donošenju Predloga zakona o Memorijalu "Staro sajmište", s ciljem osnivanja Memorijalnog centra kao pretpostavke za ostvarivanje negovanja sećanja na žrtve nacističkog koncentracionog logora na nekadašnjem Beogradskom sajmištu, "Jevrejskog logora Zemun" i "Prihvatnog logora Zemun", kao i poslova u oblasti upravljanja kulturnim nasleđem i njegovom prikupljanju, zaštiti i korišćenju, radi obavljanja muzeološke, obrazovno-vaspitne i naučno-istraživačke delatnosti.

Moramo priznati da prostor Starog sajmišta je jedan od retkih preostalih prostora u ovom delu Evrope koji nije dostojno obeležen, kao drugi logori smrti, a ima strašnu poruku za Srbiju i srpski narod. Tamo su, pored Srba, ubijani Jevreji i Romi koji su bili građani Srbije, ubijani su ljudi koji su se molili različitim bogovima ili se uopšte nisu molili bogu, ali sve ih vezuje ljubav prema Srbiji, u kojoj su živeli i u kojoj su zajednički delili dobro, a kao što vidimo, i zlo, tako da stvarno zaslužuju da njihova žrtva bude napokon i obeležena.

Istina je da se decenijama u nekadašnjoj Jugoslaviji, kao i samoj Srbiji obeležavao uglavnom pomen na borbu protiv fašizma, ali se na žrtve te najmonstruoznije ideologije u istoriji ljudskog roda nije mislilo, to jest one su bile interesantno, one nisu bile interesantne naročito ukoliko se radilo o žrtvama pre svega srpskog, a često i jevrejskog ako i romskog naroda. O žrtvama se uglavnom govorilo samo kroz brojke bez pominjanja njihove pripadnosti za rad suživota u tadašnjoj državi. Žrtava je bilo mnogo jer je nacistička Nemačka imala plan da se usled postizanja životnog prostora nemačkog naroda Jevreji moraju skloniti sa teritoriji Evrope ili uništiti, kao što se moraju skloniti i uništiti slovenski narodi koji su uz Jevreje smatrani nižom rasom.

Tako već nakon Aprilskog rata i okupacije i komadanja države slede prve mere protiv Jevreja koje su morali da se prijave da budu popisani, da nose oznake, odnosno trake na levoj ruci. Nakon toga oni će biti hapšeni, zatvarani u novoformirani logor na beogradskom Sajmištu koje je korišćeno za logorisanje ljudi od decembra 1941. godine do juna 1944. godine. Tokom tog perioda imao je dve suštinske različite faze. U prvom periodu od osnivanja do 10. maja 1942. godine zvao se „ Judenlager Semlin“ to jest „Jevrejski logor Zemun“, dok je od maja 1942. godine, pa do juna 1944. godine zvao se „Anhatelager Semlin“ odnosno „Prihvatni lager Zemun“.

Tokom svoje prve faze do maja 1942. godine bio u funkciji nacističkih rasnih zakona i konačnog rešenja jevrejskog pitanja. U drugoj fazi do maja 1942. godine do 1944. godine bio je sastavni deo sistema ekstremnog eksploatisanja radne snage tokom koje su ljudi smatrani potrošnom robom i kao takvi terani da rade često do smrti u nehumanim uslovima. U prvom slučaju internirano oko 6.500 jevrejskih žena i dece, oko 600 Romskih žena i dece. U drugom, preko 30.000 ljudi uglavnom muškaraca Srba iz NDH, pa pripadnika anti-fašističkih pokreta, ali i grupa iz Albanije i Grčke, kao i italijanskih zarobljenika. U prvom slučaju svi su ubijeni upotrebom gasnog kamiona, a u drugom od oko 4 do 15 hiljada umrlo je zbog strašnih uslova u logoru, batina, gladi, bolesti ili su umirali na prinudnom radu.

Kada govorimo o logoru „Staro Sajmište“ moram napomenuti da u stvari čitav niz lokacija bio je povezan sa logorom i to prvenstveno mesta gde su žrtve tog logora pokopane, Jajinci, gde su ubijeni Jevreji, bacani u masovne grobnice i gde su vršene egzekucije talaca dovođenih tokom druge faze rada logora, ali, Bežanijska kosa i Jevrejsko groblje u Zemunu gde je pokopan ogroman broj žrtava, njih oko šest i po hiljada iz prihvatnog logora.

Tu je, svakako, i Ostrovačka ada na Dunavu, gde je umrlo oko 800 prinudnih radnika dovedenih iz prihvatnog logora i logora TOT Organizacije, koja je nalazila pored samog logora na Sajmištu, ali i borski rudnik i mnoga mesta od Soluna do Norveške gde su logoraši masovno umirali.

Formiranje Memorijalnog centra „Staro sajmište“ ima veliki značaj zbog procesa istorijskog revizionizma koji je poslednjih decenija prisutan ne samo u našem regionu, već i u značajnom delu Evrope i sveta. Od pokušaja negiranja postojanja samog Holokausta, preko pokušaja rehabilitacije pojedinih ratnih zločinaca, kao i relativizacija njihovih zločin, do pokušaja revitalizacije celokupnih kvislingških režima koji su naša svakodnevnica.

Mislim da nije ni potrebno govoriti o pokušajima rehabilitacije zločinačkog režima Nezavisne države Hrvatske koja je, slobodno možemo reći, postala državni projekat u Hrvatskoj.

Kako je jačalo nastojanje da Hrvatska stekne državnu nezavisnost, tako su jačali pokušaji da se opere tamna strana sopstvene istorije. Odjednom je počelo da se relativizuje ko je u Drugom svetskom ratu bio na pravoj, a ko na pogrešnoj stranki, kao i da se relativizuje broj žrtava, kako ukupnih žrtava ustaškog režima, tako i, pre svega, broj žrtava logora „Jasenovac“.

Koliko god pokušavali da izmene istinu, zauvek će u svetskoj istoriji biti zapisano da su hrvatske ustaše uz podršku nacističke Nemačke u aprilu 1941. godine osnovale tzv. Nezavisnu državu Hrvatsku, režim koji je odmah preduzeo Nirnberške zakone i počeo sa sistematskim progonima i ubijanjem Srba, Jevreja, Roma, kao i svih antifašista, kao što će ostati zapisano da je „Jasenovac“ bio najveći koncentracioni logor u Evropi koji nisu držali Nemci, da je „Jasenovac“ bio centralni sabirni logor koji je služio za uništavanje ljudi poznat kao Balkanski Aušvic, kao i da je na teritoriji Nezavisne države Hrvatske nastao prvi logor u kome su na najzverskiji način zlostavljana i ubijana isključivo deca.

Nacistički koncentracioni logor smrti za Jevreje, Srbe i Rome, poznat pod nazivom „Staro sajmište“ se, istina, nalazio na teritoriji grada Beograda, na levoj obali Savi, koji je obuhvatao područje nekadašnje Bežanijske bare, odnosno Beogradskog sajma, nazvano Staro sajmište koje pripada današnjoj gradskoj opštini Novi Beograd. Ali, činjenica je da je ta teritorija posle okupacije pripojena teritoriji Nezavisne države Hrvatske.

Logor je prvobitno bio planiran na području Sremske Mitrovice, koja je u to vreme takođe bila pripojena Nezavisnoj državni Hrvatskoj, ali je plan uskoro promenjen i logor je formiran u Beogradu. Logor je osnovan dogovorom vlasti Trećeg Rajha i Nezavisne države Hrvatske, pri čemu su ustaške vlasti izričito zahtevale da stražari ne smeju biti Srbi.

Logor je sve vreme bio pod upravom Nemačkih SSS-ovaca, ali o traganju za Srbima, Jevrejima, Romima, kao i antifašistima, bez obzira na nacionalnu pripadnost, te njihovom transportu u logore pored Nemaca i ustaša starala se i kvislinška Vlada tadašnjeg premijera Milana Nedića, koja je sve do kraja rata tesno sarađivala sa nemačkim okupatorom.

Istina jeste da na Sajmištu za razliku od Banjice, koja je imala dva dela logora, jedan sa Nedićevim upravnikom i drugi sa nemačkim upravnikom, koji su zajednički delovali, Nedićevih upravnika i stražara nije bilo, ali istina je da je Nedićev režim ćutao i davao logističku podršku „Starom Sajmištu“.

Uprkos tome, u Srbiji već nekoliko godina teče, pre svega, politički proces, sa ciljem da se Nedić i postupci njegove Vlade opravdaju i rehabilituju. Pojedinci od izdajnika i sluge okupatora, pokušavaju da naprave patriotu, a njegovu saradnju sa nacistima da predstave kao rafiniranu politiku u teškim vremenima, što je nečuveno.

Milan Nedić je bio fašista i antisemita iz ubeđenja i to još od pre rata, što je dokumentovana istorijska istina. Pored toga, sada imamo pokušaje da se Nedić rehabilituje i da se njegova ličnost kao pozitivna, istorijska ličnost, revidira.

Istina je samo jedna, a ona glasi, da je Milan Nedić bio saradnik Hitlera i Kvisling, možda zajedno sa svojim saradnicima i on smatrao da je izdaja zemlje žrtva, ali tokom tog njihovog, nazovi, žrtvovanja, mnogi njegovi funkcioneri, kao i on, debelo su naplatili saradnju sa Nemcima. Pojedinci, pokušavajući da opravdaju Nedića, pokušavaju da ga povežu sa pričom o spasavanju izbeglica sa prostora Nezavisne države Hrvatske, ali dokumenti jasno pokazuju da su za to, pre svega, bili zaslužni Komesar za izbeglice Toma Maksimović i rukovodilac Crvenog Krsta Petar Zec. Ako je Nedić zaslužan za izbeglice, zaslužni su i nemački okupacioni zapovednici koji su ih pustili u Srbiju, pa hajde onda i njih da rehabilitujemo.

I sa ovog mesta, jasno moramo poručiti da Milan Nedić ne zaslužuje rehabilitaciju i bilo kakav korak u tom smeru bi bio uvreda za sve nacističke žrtve.

Nedićeva uloga kao premijera kvislingškog režima koji je služio interesima, pre svega interesima Trećeg Rajha, dovoljan je razlog za to. Neuspeh da spase Srbe, Jevreje i Rome, kao i sistemski progon antifašista, jasan je dokaz da je iz bilo kojih razloga napravio stravičnu grešku, prihvativši da vodi marionetsku Vladu, koja je izneverila građane Srbije, jer činjenica je da je tokom Nedićevog mandata ubijeno 300.000 Srba, uključujući i 80.000 u koncentracionim logorima na prostoru Srbije, tadašnje okupirane Srbije, kao i da je vršen progon i sa učestvovanjem u masovnim ubistvima Jevreja i Roma iz Srbije.

Sa uverenjem da će ovim zakonom biti napokon ispravljena višedecenijska nepravda prema svim žrtvama „Starog Sajmišta“, poslanička grupa PS-NSS-USS će u Danu za glasanje podržati predloženi zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kada god na dnevnom redu imamo izbor sudija ili tužilaca, ne mogu a da se ne prisetim čistke u pravosuđu koju su 2009. godine sproveli DS i njeni tadašnji satrapi. Ne mogu da se ne prisetim da je odlukom ljudi koji danas kao lideri jednog dela opozicije obećavaju sve samo zarad povratka na vlast, srpsko pravosuđe ostalo bez više od 1.000 ljudi u čije znanje i iskustvo je ulagano decenijama.

Više od 1.000 čestitih sudija i tužilaca su javno osramoćeni i žigosani kao nestručni, nesposobni, korumpirani i nedostojni vršenja sudske ili tužilačke funkcije samo iz jednog razloga, jer nisu pristali da budu slepi poslušnici tadašnje vlasti. Niko od onih koji danas u Savezu sa Srbiju obećavaju sve zarad mrvice vlasti nije se tada pobunio i niko nije spomenuo ni vladavinu prava, ni nezavisno sudstvo, ni dostojanstvo tih ljudi, pošto im je bio bitan samo lični interes. Niko od njih se nije pobunio videvši da blate i ponižavaju čestite ljude. Nikome, ali bukvalno nikome od sadašnjih lidera Saveza za Srbiju nije palo napamet da kaže bar jednu reč i da pokuša da zaustavi to ludilo i besramni linč i progon.

Ne da je samo tada izvršena sramna i nezakonita čistka u pravosuđu, već je napravljena mreža sudova koja je bila potpuno nefunkcionalna i koja nije imala nikakve veze sa realnošću. Rezultat svega toga jeste da su celokupno pravosuđe unazadili bar 50 godina, a da su državi Srbiji i njenim građanima pričinili štetu od preko 30 miliona evra. Toliko je ovu državu koštalo i toliko će koštati njihova bahatost i oholost.

Ne znam da li je potrebno da preračunam koliko se vrtića i škola moglo izgraditi za taj novac, koliko je dečijih dodataka, koliko stipendija za đake, studente i mlade naučnike moglo biti isplaćeno, koliko je dece moglo da se leči i izleči za taj novac.

Znajući da je srpskom pravosuđu potreban oporavak, zbog svega ovoga što sam naveo, zajedno sa svojim kolegama iz poslaničkog kluba svesrdno ću podržati izbor novih sudija koji se prvi put biraju na ovu funkciju, kao i izbor zamenika javnog tužioca. Mi imamo poverenje u predloge koji su stigli, verujući da je to ono najkvalitetnije što je u ovom trenutku moglo biti predloženo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicama, uvažene kolege poslanici, ja ću se u svojoj diskusiji osvrnuti na Predlog zakona o potvrđivanju okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope, Republike Srbije, za projektni zajam za izgradnju nove Univerzitetske dečje klinike „Tiršova 2“ u Beogradu, a moje kolege iz poslaničkog kluba će kasnije govoriti o ostalim zakonskim predlozima.

Postojeća zgrada UDK „Tiršova“ građena je 1936. godine za usluge pedijatrijske nege, da bi prvi put bila renovirana pre nekih 60 godina, a drugi put pre nekih 30 godina.

7/3 VS/MT

Jedan od osnovnih problema za funkcionisanje sadašnje bolnice jeste nedostatak prostornih kapaciteta, zastareli i neefikasni sistem za grejanje, ventilaciju i klimatizaciju, slaba zaštita od požara, zastarelo i neefikasno grejanje, previše bolesnika i članova njihovih porodica u neodgovarajućim hodnicima i premalim sobama.

Uz nedostatak prostora i odsustva posebnih bolničkih i elektro-mehaničkih sistema, sve navedeno upućuje na jedino rešenje i izgradnju nove bolničke zgrade i otklanjanje svih ovih nedostataka.

Pored činjenice da je zbog svih nedostataka navedenih, još davne 1989. godine na nivou nekadašnje države postojao konsenzus, da je neophodna izgradnja nove dečije klinike, taj projekat do danas nikada nije ni započet, a još manje realizovan.

Do sada je završena izrada studije izvodljivosti i trenutno se razrađuje idejno rešenje i radi se urbanistički projekat, a nakon usvajanja urbanističkog projekta, odmah će se otpočeti sa poslovima projektovanja nove zgrade, a potom i sa njenom izgradnjom, tako da sada, više nego sa sigurnošću, možemo potvrditi da će za par meseci početi izgradnja preko 33.000 kvadrata nove i pola veka očekivane dečije bolnice.

Planirani rok izgradnje bolnice je oko dve godine posle čega sledi instaliranje opreme i finalizacija svih ostalih radova. Ali, najvažnije jeste činjenica da će ova bolnica rešiti pitanje zbrinjavanja i nege malih pacijenata za sledećih 30 do 40 godina.

Da bi obezbedila potrebna sredstva Republika Srbija je uputila zahtev Banci za razvoj Saveta Evrope za odobrenje delimičnog finansiranja izgradnje nove Univerzitetske dečije klinike u iznosu od 54 miliona evra, od čega je zaradila predviđeno 30 miliona evra, a za nabavku neophodne opreme 24 miliona evra i adminstrativni savet banke odobrio je zahtev 5. jula prošle godine.

Ukupna vrednost projektne investicije, a procenjuje se na 75 miliona evra, uključujući procenjenu vrednost zemljišta namenjenog za novi objekat. Finansijsko učešće banke obezbediće pokriće troškova do 72% ukupne vrednosti projekta, dok se za razliku do pune vrednosti sredstva obezbeđivati iz sopstvenih izvora.

U budućem znanju Univerzitetske klinike Tiršova 2 najmlađi pacijenti će se lečiti po najnovijim svetskim standardima, a lekari će imati mogućnost da se uz pomoć telemedicine konsultuju sa najpoznatijim stručnjacima iz celog sveta.

To praktično znači da će npr. najbolji svetski hirurzi iz Amerike, Japana ili Australije moći da budu uključeni u konsultacije ili možda da čak direktno upravlja instrumentima na nekoj od operacija u Beogradu. To je budućnost medicine, a Republika Srbija će se potruditi da sve to već za par godina postane dostupno svim pacijentima klinike Tiršova 2.

Bolnica Tiršova 2 ne predstavlja samo novu zgradu i opremu, već i potpuno novi pristup lečenju dece u jednoj modernoj bolnici, kao što imaju njihovi vršnjaci u najsavremenijim zemljama sveta. U skladu sa iskustvima i uz upravo tih najprestižnijih svetskih bolnica, deca će u ovoj novoj bolnici terapiju primati u dnevnim bolnicama nalik igraonicama, dok će najteža bolesna deca ostajati u opremljenim sobama sa svojim roditeljima.

Za razliku od dosadašnje prakse u bolnicama, sve sobe će biti isključivo jednokrevetne i dvokrevetne. Bolnicu će odlikovati velika fleksibilnost, tj. fluidnost odeljenja, tako što će se cela bolnica prilagođavati trenutnoj potrebi, pa tako, recimo, odeljenje ortopedije neće, da tako kažem, zvrjati prazno, dok je gužva npr. na kardiologiji i obrnuto, već će delovi zgrade lako i brzo menjati namenu prema unutrašnjoj dinamici pojedinih situacija.

Ako se ima u vidu da je u periodu od 2015. do 2018. godine postojeća dečija klinika u „Tiršovoj“ imala preko 170.000 ambulantnih konsultacija i blizu 75.000 dana hospitalizacije u bolničkim jedinicama, izlišno je govoriti o značaju ovog projekta, ne samo za Republiku Srbiju, već i za celokupan region.

Ipak, ono što je najvažnije, čime ću završiti ovu svoju diskusiju, jeste činjenica da će zahvaljujući Tiršovoj 2, državni budžetski fond koji se koristi za lečenje dece u inostranstvu, biti značajno rasterećen, da će se smanjiti potreba za javnim pozivima za sakupljanje para za lečenje pojedine dece, jer ćemo mnoge od tih pacijenata lečiti upravo ovde u Beogradu.

Do sada, za neka stanja, iako smo imali obučen kadar, slali smo decu u inostranstvo jer nisu postojali uslovi za potrebne aparate. Izgradnjom Tiršove 2, to viće neće biti slučaj. To se odnosi, pre svega, na najmlađe pacijente sa karcinomima, ali i retkim bolestima i drugim životno ugrožavajućim stanjima.

Na kraju, ostaje mi još samo da kažem da će poslanička grupa Pokreta socijalista - Narodne seljačke - Ujedinjene seljačke stranke, podržati kako ovaj tako i ostale zakonske predloge u Danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjena potpredsednice Vlade sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, iako predložene izmene Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti nisu obimni i odnose u suštini na povećanje maksimalne spratnosti objekta. Smatram da je pre svega zbog građana neophodno reći koju reč o samom zakonu kao i pitanjima koja se tako rešavaju.

Pomenutim zakonom se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti, koje nemaju rešeno stambeno pitanje, već rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za samo jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Imajući u vidu značaj i odgovornost posla koje pripadnici snaga bezbednosti obavljaju i njihov značaj za bezbednost čitave države, kao i pre svega ljudsku i moralnu obavezu prema svima koji su tokom ratnih dejstava 90-ih godina prošlog veka dali značajan doprinos odbrani suvereniteta, nezavisnost i teritorijalne celokupnosti države, a polazeći od toga da najveći broj nerešenih stambenih potreba zaposlenih u državnim organima upravo među pripadnicima snaga bezbednosti moram da konstatujem da je sramno po državu Srbiju, pre svega po one koji su od 2000. godine do 2012. godine, činili republičku i u velikoj meri lokalnu vlast one koje danas poput Dragana Đilasa obećavaju kule i gradove kako bi se vratili na vlast, što ti ljudi nemaju trajno rešeno stambeno pitanje.

Kako su mogli da imaju rešeno stambeno pitanje, kada je cilj Dragana Đilasa bio da se obogati i postane bogatiji čak i od samog grada, čiji je bio gradonačelnik, a ne da rešava probleme, kako građana Beograda, tako i svih ostalih građana.

Aktuelna republička Vlada je posle više od decenije tokom koje su snage bezbednosti, a pre svega Vojska Srbije, degradirane i ponižavane maksimalno odgovorno pristupila sistemskom rešavanju svih problema, kako samih snaga bezbednosti, tako i njenih pripadnika.

Poslednjih godina Vlada je stavila akcenat na značajno opremanje i naoružavanja snaga bezbednosti, u skladu sa potrebama povećanja njihove borbene gotovosti, a simi tim i stepena bezbednosti države i građana, kao i poboljšavanje uslova rada njenih pripadnika, poboljšanje njihovog socijalnog statusa, kroz povećanje zarada, a evo, kao što vidimo i kroz rešavanje stambenog pitanja. Samo odluka da država otpočne sa gradnjom stanova za pripadnike snaga bezbednosti upravo je doneta na osnovu brojnih potreba pripadnika tih snaga.

Sagledavši sve realne potrebe, Vlada Republike Srbije je donela odluku da prvo otpočne sa izgradnjom stanova u Vranju, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Novom Sadu i u Sremskoj Mitrovici. U prvoj fazi projekta planirano je da se izgradi ukupno 7.965 stanova na oko 590.000 metara kvadratnih bruto površine u sedam gradova, a to na početku realizacije, odnosno u prvoj fazi iznosi 1530 stanova, od čega je već otpočeto sa izgradnjom 792 stana, dok je u prvoj B fazi planirano da se izgradi još oko 6.500 stanova, što stvarno predstavlja značajan pomak u odnosu na situaciju na pre od deceniju ili čak više.

Tako se u ovom trenutku u Vranju privodi kraju izgradnja 186, dok radovi na izgradnji 190 stanova traju u Nišu i u Kraljevu, gde se gradi 200 stanova, u Kragujevcu 216 stanova, u Novom Sadu 548 stanova, u Sremskoj Mitrovici 190 stanova, s tim što je trenutna realizacija posla u Vranju oko 80%, a na ostalim projektima oko 25%.

Ono što je bitno i jeste činjenica, da je država obezbedila lokalnim samouprava novac za infrastrukturu, kao i što je bitno to da se zgrade nalaze na dobrim lokacijama, sa uređenom infrastrukturom, obdaništima, školama i svim onim što je potrebno da postoji kao sadržaj, kako bi budući stanari mogli da zadovolje životne potrebe i naravno, kao što je izuzetno bitna činjenica da je sam kvalitet gradnje u skladu sa najvišim evropskim standardima. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, i ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na neka opšta pitanja vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi i Sporazumu Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji, slika Nikolajevih Reriha Ruskoj Federaciji, dok će se moje partijske kolege u daljoj diskusiju dotaći određenih pojedinosti vezani kako za ova dva predložena zakona, tako i za Predlog zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti.

Kultura je jedna od najbitnijih karakteristika čoveka i društva uopšte, obzirom da nijedna druga vrsta ne poseduje kulturu.

Država koja vodi računa o sebi i o svom identitetu i svojoj budućnosti, a smatram da je to danas država Srbija, trebalo bi da što više ulaže u kulturu. Govoreći ovo nisam mislio isključivo na materijalno ulaganje, već na sve ostale vidove ulaganja čiji je cilj negovanje pravih vrednosti.

Zakon o kulturi čiji predlog izmena i dopuna se danas nalazi i pred nama je stupio na snagu septembra 2009. godine i bio je prvi akt opšteg karaktera koji je uspostavio sistemske odnose za funkcionisanje sektora kulture u Republici Srbiji. Tokom njegove primene koja je započeta u martu 2010. godine, uočen je međutim niz nedostataka i praktičnih problema, tako da se 2016. godine pristupilo prvim izmenama i dopunama ovog zakona, s ciljem da se svi uočeni nedostaci prvobitnog zakona isprave i da na taj način on postane maksimalno primenljiv.

Imajući u vidu da je Zakon o kulturi po prvi put uspostavio temelje za usaglašeno i ciljano regulisanje kompletnog sistema naše kulture, veoma je bitno da se na osnovama iskustva u njegovoj dosadašnjoj primeni nastavi sa daljim uređenjem u oblasti kulture kroz adekvatnu primenu dobrih zakona i podzakonskih akata, tako da, evo, posle četiri godine od prethodnih izmena i dopuna zakonskog teksta mi ponovo ciljano pristupamo izmenama i dopunama onih delova zakona za koje postoji opravdano mišljenje da zahtevaju drugačiji sistem regulacije od dosadašnjeg.

Često su moram priznati ponekad i sa pravom, kolege poslanici u ovom domu kritikovale neke od tekovina prethodnog socijalističkog sistema, ali kada pričamo o kulturi, moramo priznati da su uslovi za njen razvoj bili mnogo bolji i povoljniji tokom socijalizma nego što su bili tokom prethodne tri decenije.

Hteli mi to priznati ili ne, kultura je tada zauzimala vrlo važno mesto, država se izuzetno brinula o razvoju kulture, finansijska ulaganja su bila na visokom nivou kako ulaganje u kulturnu produkciju tako i u infrastrukturu. U mnogim naročito malim sredinama su u to vreme po privi put otvorene prve biblioteke, galerije, pozorišta, bioskopi, koncertne dvorane, domovi kulture. Ono što je najvažnije, bio je uspostavljen sistem vrednosti kako u kulturi tako i u celokupnom društvu, sistem vrednosti koji je priznavao negovao i podržavao samo kvalitet.

Promena političkog sistema, privredna, ekonomska i politička kriza, koja je zahvatila najveći deo državne zajednice i koja je dovela do međunacionalnih sukoba i građanskog rata, ostavili su duboke tragove u svim društvenim sferama, pa i u kulturi. Blizu tri decenije je trajala agonija u kojoj se Srbija nalazila. Naročito je težak bio od 2000. do 2012. godine, kada su se na čelu države nalazili oni kojima je lični interes i lično bogaćenje bio prioritet i koji su u ime toga sve ostalo uništavali i upropaštavali. Privreda, ekonomija, zdravstvo, poljoprivreda i obrazovanje, naravno i kultura bili su opustošeni, opljačkani, osiromašeni i devastirani.

Promenom bivšeg režima 2012. godine, završen je i taj mračni period i Srbija je napokon ušla u period oporavka koji je istine radi jedan dug i težak proces koji traži puno odricanje i rada, ali ono što je najvažnije jeste da je taj proces moguć. Tako je za razliku od prethodne vlasti, oličene u liku i nedelu Tadića, Đilasa, i Jeremića i njihovih satrapa koji su zatvarali bioskope, muzeje i pozorišta, aktuelne republička vlast samo u poslednje dve godine otvorila renovirani Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, kao i renovirano pozorište „Bora Stanković“ u Vranju, a ono što je još najvažnije od toga jeste nastavak takve ispravne politike.

Ako ćemo biti iskreni, kultura je oblast prema koja je svaka vlast retko širokogruda, naročito kada su u pitanju izdvajanja iz budžeta, političari uglavnom na kulturu gledaju kao na trošak, a ne kao na investiciju u budućnost. To nije bio i ostao problem samo Srbije nego i najvećeg broja država na svetu.

Kada pominjemo raspoloživa sredstva Ministarstva kulture, u najširem smislu te reči želim da napomenem, a vi ćete me ispraviti ako grešim da je predviđeni procenat izdvajanja u ovoj godini negde oko 1%, što predstavlja pozitivan pomak u odnosu na, recimo, budžete prethodnih godina, pa eto, da na primer uzmemo budžet iz 2011, 2012, 2013. godine. Nije lako pronaći sredstva neophodna za finansiranje kulture u jednom osiromašenom i opljačkanom društvu kako je naše, ali ne treba ni da prestanemo da težimo da ta sredstva budu veća iz godine u godinu.

Uz to, jedan od osnovnih zadataka Ministarstvo kulture jeste iznalaženje načina da sistem finansiranja bude maksimalno efikasan, kako bi, koliko je to moguće nadomestio hroničan nedostatak novca u kulturi.

U tom, kako sam ga već nazvao proces oporavka, na nama je da, tj. na ovom parlamentu, na Vladi Srbije i na vama lično gospodine ministre, tako reći na svima nama je istorijska odgovornost da zaustavimo dalji proces urušavanja pravih kulturnih vrednosti i da sprečimo poplavu primitivizma, vulgarnosti, prostote, jeftinih sadržaja koji se nude građanima, prevashodno putem medija.

Sam Zakon o kulturi, kao i ove predložene izmene i dopune Zakona o kulturi samo su osnov za sprovođenje kulturne strategije, očuvanja kulturnog nasleđa, unapređenje kulturne infrastrukture i afirmacije stvarnih kulturnih vrednosti. Zakon je kao što sam to rekao, osnov, a ono što je važno, jeste njegovo sprovođenje od kog će najviše zavisiti budućnost kulture u Srbiji.

Druga tema o kojoj sam danas želeo da kažem koju reč jeste istorijski sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Velikog Ruskoj Federaciji.

Istorijski sporazum koji se posle 174 godine provedene u tuđini vraća 166 stranica Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg sačuvanog srpskog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa. Ovaj vredni dokument srpske kulturne baštine pisan je perom na pergamentu osamdesetih godina 12. veka za Miroslava kneza Humskog, sina Zavidinog, a brata Stefana Nemanje. Dokument je pisan na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije.

Poslednjih meseci u javnosti se u više navrata povela priča o tome da li ovu kako kažu samo jednu stranicu Miroslavljevog jevanđelja treba razmeniti za sedam slika, umetnika Nikolaja Konstantinoviča Reriha koje se čuvaju u našem Narodnom muzeju. O značaju Miroslavljevog jevanđelja dovoljno nam govori činjenica da je ono uz arhiv Nikole Tesle jedini naš dokument među 120 dokumenata iz celog sveta upisanih u svetski registar kulturne dokumentacione baštine pod nazivom Uneskova lista pamćenja.

Miroslavljevo jevanđelje preživelo je burna vremena naše države i našeg naroda, skrivano je, prenošeno i tako do današnjeg dana sačuvano. Iako je napisano na teritoriji Bijelog Polja, udaljenoj oko 300 km od Beograda, prešlo je za sedam i po vekova više od 15.000 km na svom putu od Hilandara do Beograda. Zahvaljujući ovakvom viševekovnom putešestviju, kao nemi svedok srpske istorije, izbeglo je sudbinu mnogih drugih ukradenih spaljenih i uništenih knjiga.

Izuzetno je zanimljiva upravo ta priča o golgoti ovog dokumenta koji je sa državom Srbijom i srpskim narodom preživljavao sve istorijske događaje u 20. veku u pravom smislu te reči. Donet je sa Svete Gore u Srbiju 1896. godine od strane mučeničkog kralja Aleksandra Obrenovića. Miroslavljevo jevanđelje nestaje iz dvorskog sefa tokom Majskog prevrata 1903. godine. Posle 11 godina biva pronađeno pred sam početak Velikog rada, tokom kog prati kretanje srpske vojske od Kruševca do Niša, Kraljeva i Raške, a potom 1915. godine prošavši albansku golgotu otputovalo je do Krfa, a posle oslobođenja vraća se nazad za Beograd.

Preživevši bombardovanje Beograda aprila 1941. godine, Jevanđelje se našlo na meti fašista, pa je pred njima sklonjeno prvo u Užice, a potom je zakopano u oltaru manastira Rača. Manastir je od 1941. godine do 1943. godine nekoliko puta bio pljačkan i paljen, a Miroslavljevo jevanđelje nije pronađeno ni oštećeno.

Krajem 1943. godine je vraćeno i skrivano u Beogradu do oslobođenja, kada prelazi na čuvanje u tadašnji umetnički, a današnji Narodni muzej Beograd, gde se i danas nalazi. Ako ni zbog čega drugog samo zbog ovog Miroslavljevog jevanđelja zaslužuje da napokon posle 174 godine ponovo bude kompletirano jer tako nešto nema cenu. Kao što cenu nema ni prijateljstvo srpskog i ruskog naroda, ali i naših država. Kao što strana 166 Jevanđelja zaslužuje da se posle nepuna dva veka vrati i sjedini sa ostalim stranama, tako i sedam slika umetnika Nikola Reriha zaslužuje da se posle nepunog jednog veka vrati u Rusiju i da zajedno sa velikim brojem drugih Rerihovih umetničkih dela postanu deo stalne postavke muzeja posvećenog ovom umetniku koji će do kraja godine biti otvoren u Moskvi.

Na kraju ove svoje diskusije kao narodni poslanik koji dolazi iz opštine Temerin iskoristiću priliku da zamolim ministra, kao i njegove saradnike da građanima opštine Temerin, tačnije naselja Bački Jarak u skladu sa mogućnostima izađe u susret i pomognu nam da zaštitimo nama bitno kulturno nasleđe.

Naime, ovih dana je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika iz Novog Sada aplicirao u ministarstvo za sredstva koja su neophodna da se uradi rekonstrukcija izuzetnog dotrajale i oštećene fasade zgrade mesne zajednice u centru Bačkog Jarka, zgrade koja je jedan od najlepših spomenika kulture podunavskih Nemaca. Pošto je pre četiri godine u potpunosti rekonstruisan krov, sada bi uz rekonstrukciju fasade i zamenu spoljne stolarije zgrada bila sačuvana od daljeg propadanja.

Kao što sam na početku govorio i ova zgrada je jedna od onih kulturnih dobara o kojim bivše vlasti nisu vodile računa i nisu ulagale u njihovo održavanje, pa smo došli u situaciju da zbog nemara i nebrige možemo ostati bez još jednog kulturnog dobra. U slučaju u koliko bismo preko ministarstva uspeli da realizujemo sredstva za rekonstrukciju fasade i stolarije, lokalna samouprava bi mogla da za sledeću godinu sama obezbedi sredstva za renoviranje unutrašnjosti zgrade i da na taj način u potpunosti zaštitimo ovaj objekat.

Na kraju, još samo želim da kažem da će poslanička grupa Pokreta socijalista Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati sva tri zakonska predloga. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.

U istoriji će zauvek ostati zapisano kako je 24. marta 1999. godine bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu otpočela agresija najveće i najjače vojne alijanse u istoriji ljudske civilizacije na jednu malu ponosnu i suverenu zemlju.

Ostaće zapisano kako su bez ikakve milosti ubijani oni koji su branili svoja ognjišta, svoje porodice, svoju slobodu, oni koji su tek započeli svoje živote, koji su želeli da žive, oni koje su NATO generali nazivali kolateralnom štetom.

Tokom 78 dana agresije uništena je gotovo celokupna infrastruktura jedne države, ali ono što je teže, ono što je nenadoknadivo u odnosu na mostove, fabrike i stambene zgrade i vojne objekte su životi nevinog stanovništva i hrabrih branilaca.

Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu porodica Milić stradala je u jednom trenu, otac Dragomir, majka Dragica i njihova ćerka Snežana. Pod bombama je ugašen život i najmlađe žrtve NATO agresije jedanaestomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara kod Kuršumlije. U Novom Pazaru stradali su zajedno dvogodišnji Marko Simić i njegov tata Vladan, a u Batajnici je ubijena trogodišnja Milica Rakić.

Tačan broj poginulih i ranjenih, kako onih koji su branili svoju otadžbinu, tako i civila do današnjeg dana nije utvrđeno. Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim stranim mentorima prestaje sa utvrđivanjem tačnog broja poginulih i ranjenih tokom NATO agresije.

Predstavnici te merionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravi tj. tačan broj žrtvama agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista tzv. OVK odgovornih za od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Pozivam sve narodne poslanike da podrže predlog Pokreta socijalista, kako bisom doneli odluku o formiranju komisije koja bi jednom zauvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije i kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Cenjeni ministre Vulin sa saradnicima, gospodo oficiri, kolege narodni poslanici, pred nama se danas uz ostale zakonske predloge nalaze i predlozi dva najviša strateška dokumenta kojima se štite nacionalni interesi države Srbije od najrazličitijih izazova, rizika i pretnji.

Nemoguće je govoriti o bilo čemu što je vezano za Vojsku Srbije, nacionalnu bezbednost i odbranu države, a ne osvrnuti se na golgotu koju je naša vojska preživela tokom poslednje dve decenije, ista ona vojska koja je 78 dana pružala herojski otpor NATO alijansi tokom zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine.

Nešto više od godinu dana po okončanju ratnih dejstava oni koji su naredili bombardovanje Srbije i ubijanje njenih građana, preko svojih poslušnika, na dobro oprobani način, kroz paljevinu, rušenje i prebijanje političkih neistomišljenika, uvode petooktobarsku demokratiju u Srbiju. Nakon te nasilne promene vlasti, nova marionetska vlast, dodvoravajući se stranim mentorima, počinje sa sistematskim uništavanjem, razbijanjem i ponižavanjem Vojske i njenih pripadnika.

Prvi potezi su im bili drastično smanjenje broja aktivnih pripadnika Vojske, kao i njenog operativnog sastava. Uporedo sa tim, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe bačena značajna ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema, a ratni komandanti koji su predvodili herojsku borbu protiv NATO agresora i njihovih saveznika, šiptarskih terorista, ni krivi ni dužni završavaju ili u Haškom tribunalu ili bivaju prinudno penzionisani. Tako je Vojska Srbije od strane tadašnjeg vrha vlasti opljačkana, opustošena i obezglavljena, te dovedena na ivicu propasti.

Promenom vlasti 2012. godine i dolaskom današnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića na čelo Ministarstva odbrane, Vojska je počela da se oporavlja, država je ponovo počela da ulaže u vojnu tehniku, opremu i infrastrukturu, ali i da podiže životni standard pripadnika i svi mi ovde prisutni znamo da ministar Aleksandar Vulin, Ministarstvo odbrane, a naravno i sama Vojska Srbije ne bi mogla da ostvaruje ovako dobre, štaviše sjajne rezultate da iza njih u potpunosti ne stoji predsednik Republike Srbije i vrhovni komandant Vojske Srbije Aleksandar Vučić.

Kao jedan od rezultata tako kvalitetnog i temeljnog rada, pred nama se danas nalaze dva dokumenta kojim se prvi put jasno definišu nacionalni i odbrambeni interesi. Osnovna polazišta obe strategije su očuvanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost i briga o srpskom narodu u dijaspori.

Napokon, posle više decenija imamo dovoljno opremljenu i obučenu vojsku da u potpunosti od bilo koga iz regiona možemo da zaštitimo sopstvenu državu i narod, ali i da zaštitimo sve svoje sunarodnike gde god u regionu živeli.

Posebno bih istakao i pohvalio, pre svega, činjenicu da su u okviru očuvanja suvereniteta i integriteta države Srbije naglašene naše pozicije o Kosovu i Metohiji, kao i stavovi da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije.

Naravno, pohvalio bih i to što je Strategijom odbrane prvi put jasno definisana i vojna neutralnost Srbije, što su jasno definisani ciljevi i mere za njenu primenu koji se odnose na to da se Srbija neće prikloniti nijednom vojno-političkom savezu i da ćemo odbranu koncipirati osloncem na sopstvene snage korišćenja sopstvenih kapaciteta i potencijala uz novi Strategijski koncept odbrane čiji je osnovni element totalna odbrana i koja će iskreno se nadam uskoro obuhvatiti ponovno vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Svoje pitanje, koje je verovatno više molba i apel, upućujem ministru finansija, gospodinu Siniši Malom.

Naime, opština Temerin je negde još davne 1996. godine počela sa izgradnjom kanalizacije i taj projekat traje pune 23 godine. Najveći deo radova pokriven je sredstvima opštinskog budžeta kao i kreditima koje je lokalna samouprava uzimala u ovu svrhu.

Tokom druge polovine prošle godine, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokazalo dobru volju da se iznosom od oko milion evra participira u realizaciji projekta izgradnje prečistača vrednog oko 3,5 miliona evra, koji bi zadovoljio potrebe kanalizacione mreže u Temerinu.

Spletom okolnosti sredstva nisu realizovana do kraja prošle godine, pa je ostao dogovor da ona budu realizovana tokom marta ili aprila ove godine, zbog čega ponovo nije došlo. U međuvremenu je Vlada AP Vojvodine bila spremna da pomogne za realizaciju projekta, međutim, na kraju se ipak ostalo na stanovištu da projekat zajednički isfinansiraju opština Temerin i Ministarstvo zaštite životne sredine.

Pre dva meseca je opština Temerin kontaktirana od strane Ministarstva da dopuni projektnu dokumentaciju i dostavi Ministarstvu, kao i novi zahtev na 120 miliona dinara.

Po informacijama koje imamo, u međuvremenu je rebalansu budžeta došlo do određenih promena apropriacijama, ali pored toga je Ministarstvo zaštite za zaštitu životne sredine uspelo da obezbedi sredstva i uputi molbu Ministarstvu finansija da odobri transfer sredstava. Tako da, iskoristio bih ovu formu poslaničkog pitanja da zamolim ministra Sinišu Malog da izađe u susret molbi i u interesu 30 hiljada građana opštine Temerin, koji nepune dve i po decenije čekaju završetak radova na kanalizacionoj mreži, i da da saglasnost na ovaj transfer sredstava.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kao što smo i čuli od kolege Rističevića, ovim amandmanom je predloženo da se doda jedan stav članu kojim bi se definisala zabrana političkim subjektima da za političko oglašavanje iznajmljivanje termina u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište i koji nisu registrovani u Republici Srbiji.

Dosta je ozbiljnih razloga za unošenje ovakvog stava za koji mislim da bi Vlada morala da uvaži.

Pre svega, niko nema pravo da dozvoli da se enormna budžetska sredstva namenjena za finansiranje predizbornih aktivnosti tokom kampanje preliju u medijima koji nisu registrovani u Republici Srbiji, a koji takođe nisu ni naši poreski obveznici.

Naši građani kao poreski obveznici Republike Srbije ne zaslužuju da novac koji su zaradili i koji izdvajaju u budžet ode nekom ko nije poreski obveznik naše države.

Mi nemamo nikakvo pravo, još manje bilo kakvu obavezu da dozvolimo televizijama, poput N1, Nova S i još nekim prekograničnim kanalima, da rade mimo svih važećih zakona kako im se prećutno dozvoljava.

Vlada je u svom mišljenju podnetom amandmanu navela da ne prihvata podneti amandman pošto se amandmanom nepotrebno precizira rešenje iz Predloga zakona, iako u zakonu nigde ne postoji ni jedna odredba koja bi bar malo upućivala na zabranu političkim subjektima da za političko oglašavanje u vreme izborne kampanje koriste usluge stranih medija, tj. medija koji nemaju sedište u Republici Srbiji i na taj način spreči odlivanje novca van države Srbije.

Kada sve ovo govorim, ni na jedan trenutak ne mislim na sramne uređivačke politike ovih medija, pošto one u ovom trenutku i po ovom pitanju uopšte nisu unutar mog fokusa. One me apsolutno ne dotiču, ali me se dotiče to što će, ukoliko se ne prihvati naš amandman, sredstva koja bi morala da kroz razne poreze i ostale obaveze završe u budžetu Republike Srbije, onako kako je to slučaj sa medijima koji su registrovani kod nas, u slučaju pomenutih kanala nezakonito odlaziti van Republike Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Pre nešto više od dve decenije NATO alijansa je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN suprotno međunarodnom pravu bez ikakvog razloga i povoda izvršila agresiju na SRJ. Tokom neravnopravne borbe protiv nesrazmerno brojnijeg neprijatelja naše vojne i policijske snage su tokom ta dva i po meseca herojske odbrane po trenutno raspoloživim podacima imale 753 poginula od toga 581 vojnika i 172 policajca. Istovremeno je poginulo preko 2500, a ranjeno oko 12,5 hiljada civila. Tačan broj poginulih i ranjenih do današnjeg dana nikada nije utvrđen.

Najveći deo podataka kojim danas raspolažemo utvrđen je tokom prvih godinu dana nakon NATO agresije, pošto posle petooktobarskog puča 2000. godine dolazi do nasilne promene vlasti u Srbiji i nova marionetska vlast dodvoravajući se svojim zapadnim mentorima prestaje da obraća pažnju na posledice NATO agresije. Predstavnici te marionetske vlasti zaboravljaju da utvrde pravne i tačan broj žrtva agresije, ali ne zaboravljaju da iz zatvora oslobode preko 200 najgorih terorista OVK odgovorih za neke od najstrašnijih zločina nad civilnim stanovništvom, pripadnicima vojske i policije.

Ono što naša javnost slabo zna jeste činjenica da za razliku od Srbije u Republici Srpskoj od januara 2013. godine postoji i radi Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica koji će za tri, do četiri meseca završiti obiman projekat utvrđivanje i objavljivanje imena svih žrtava srpskog naroda tokom ratova u BiH u periodu od 1991. godine do 1995. godine. Imena žrtva će se početkom sledeće godine naći u publikaciji koja će biti objavljena preko hiljadu stranica što će biti završetak veoma obimnog posla koji je zahtevao maksimalnu ozbiljnost i profesionalnost kako bi jedan takav dokument bio izrađen bez ijedne jedine greške.

Na ovaj način prvi put u istoriji srpskog naroda dobićemo potpun dokumentovani spisak svih žrtava. U publikaciji će biti dokumentovano stradanje ukupno 34.930 žrtava. Gledajući odnos organa vlasti u Republici Srpskoj prema svim srpskim žrtvama građanskog rata u BiH, naravno svestan višestruko manjeg obima ratnih dejstava i manjeg broja žrtava tokom NATO agresije 1999. godine apelujem na ovaj dom bez potrebe da se kao u Republici Srpskoj formira poseban državni organ, prihvati predlog i donese odluka o formiranju komisije koja bi jedom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije kako bismo jednom zauvek stavili tačku na ovo pitanje, sagledali u potpunosti veličinu zločina izvršenog nad našim građanima i onemogućili bilo kakvu njegovu relativizaciju i reviziju u budućnosti.

Zahvaljujem.

Prvog januara 2010. godine u zakonodavni sistem Republike Srbije uvedeni su prekršajni sudovi. Sudije prekršajnih sudova sude predmete iz oblasti borbe protiv korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, radiodifuzije, prometa eksplozivnih materija, vojne materije, zaštita od požara, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira, prekršaji iz nadležnosti nadzora DRI i još mnogo drugih oblasti.

Raznovrsnost predmeta i broj propisa kojim se služe ne može se porediti ni sa jednom drugom materijom u drugim sudovima, što im daje posebnu težinu. S obzirom da u radu koriste približno 270 zakona i oko 800 podzakonskih propisa, što od sudija zahteva posebnu veštinu u primeni i praćenju i tumačenju zakonskih i podzakonskih propisa. Činjenica da su stručnost i osposobljenost za obavljanje sudijske funkcije, koje pri izboru na sudijsku funkciju moraju da ispune, identični sa uslovima koje moraju da ispune sudije drugih sudova, a vrednovanje i ocenjivanje je po osnovu Pravilnika o kriterijumima, merilima i postupku za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova identični su sa vrednovanjem drugih sudija. Dolazimo u situaciju da domaće zakonodavstvo sudijama prekršajnih sudova daje status sudija sa svim obavezama, ali ne i sa svim pravima.

Izuzev zarade prekršajnih sudija sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju isti način obračuna zarade sa svojim kolegama.

Još nešto, a ne manje važno, samo Prekršajni sud u Beogradu, prethodne, 2018. godine naplatom novčanih kazni u budžet Republike Srbije uneo je milijardu i 222 miliona dinara. U istom periodu, za zarade sudija i sudijskog osoblja sa doprinosima isplaćeno je tri puta manje sredstava ili, preciznije rečeno, 465 miliona dinara.

Oni zaista nisu teret ovog budžeta i za razliku od nekih drugih, oni svoje plate trostruko opravdavaju. Zbog toga smo i podneli ovaj predlog za izmenu zakona kako bi jednom zauvek ispravili decenijsku nepravdu prema sudijama u prekršajnim sudovima. Zahvaljujem.