Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8866">Vladimir Marinković</a>

Vladimir Marinković

Srpska napredna stranka

Govori

Hvala, gospodine Matiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.
Hvala gospodine Markoviću.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.
Hvala, profesore na nadahnutom govoru.

Pošto smo završili diskusije po spisku i pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?

Za sada su se javili Bojan Torbica i Aleksandar Šešelj.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Hvala, gospodine Šešelj.
Sada reč ima gospodin Bojan Torbica.
Izvolite, gospodine Torbica.
Hvala, gospodine Torbica.
Javio se profesor Miladin Ševarlić.
Profesore, mi smo iscrpeli sve po članu 98. i sada radimo po članu 96, tako da ste vi imali pravo da se javite i bili ste na spisku, u skladu sa članom 98. Sada nemam opciju da vam dam reč, iako ste se javili, tako da vas molim za razumevanje. Prosto, nemam poslovničku opciju.
Vidim sugeriše mi jedan od najiskusnijih poslanika Milorad Mirčić, ali nemam poslovničku mogućnost. Izvinite, molim vas.
Reč ima Katarina Rakić, predlagač. Izvolite.
Hvala, gospođo Rakić.
Bili ste brilijantni danas. Hvala vam.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova.
Nastavljamo sa radom sutra u 10.00 časova.
Hvala.
Hvala, uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici SDPS snažno podržava ovaj Predlog zakona o izgradnji memorijalnog centra Staro Sajmište i pored toga naravno sve ono što je predviđeno kada su u pitanju aktivnosti tog centra u budućnosti, a vezano je za ono što jeste glavna tema ove naše današnje sednice, a što će biti i veoma ozbiljna tema za raspravu u budućnosti, a to je kultura sećanja, kultura zajedničkog sećanja između naroda koji su najviše nastradali na prostoru bivše Jugoslavije, a to su srpski narod, Jevreji i Romi.

Konačno i krajnje je vreme da na jedan ovakav način, izgradnjom Memorijalnog centra, ali i pravljenjem i formiranjem instituta istraživačkih centara, organizovanjem okruglih stolova i definisanjem programa na svim nivoima obrazovanja, podsećamo naše ljude, podsećamo i učimo, pogotovo naše mlade, o onome šta se dogodilo u Drugom svetskom ratu, ali i da ih podsetimo da baštinimo, iako je prošlo više od 75 godina od završetka Drugog svetskog rata, jednu od najvećih i najsnažnijih civilizacijskih vrednosti, a to je antifašizam koju SDPS od svog osnivanja neguje.

Nikada neću zaboraviti reči bivšeg ambasadora, inače velikog prijatelja Srbije, Josija Levija koji je pre jedno sedam, osam godina, na jednom skupu na kojem smo, zajednički predstavnici političkih vlasti u Srbiji, Jevrejske zajednice, Romske zajednice, odavali poštu svima onima koji su izgubili život, odnosno koji su nastradali u Holokaustu i u pogromu koje je nemačka vojska potpomognuta sa ustašama u Hrvatskoj i diljem bivše Jugoslavije i drugim kolaboracionističkim pokretima uradila, izjavio nešto što možda i nije u skladu sa nekim principima koje mi ovde u Srbiji učimo i baštinimo kao većinski pravoslavni hrišćani, a to je da nema ni oproštaja.

Mi ovde kažemo da oprostiti možemo, a da zaboraviti nećemo, a Jevreji kažu da nema zaborava, ali da nema ni oproštaja. I ja se sa tim slažem da nema oproštaja za nešto što se na takav način dogodilo polovinom prošlog veka i da takvi događaji prosto i sve te žrtve zaslužuju da mi budemo glasni, i to ne samo kada, na žalost, obeležavamo određene godišnjice, kada napravimo neki okrugli sto, kada napravimo neko predavanje na univerzitetu i fakultetu, kada govorimo o tome ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nego da budemo glasni svakim danom, da budemo glasni na svakom mestu gde prisustvujemo, kako bi na taj način, u ovim uslovima u kojima živimo, promovisali samo ono što jeste imanentno srpskom narodu, što je imanentno našoj zemlji, a to je istina.

To je ono za šta smo se mi borili i u Balkanskim ratovima. To je ono za šta smo se mi borili u našoj borbi za nezavisnost, a kada smo je dobili 1878. godine na Berlinskom kongresu. To je ono za šta smo se borili u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu i zajednički, na žalost, nastradali sa našom braćom Jevrejima.

Ono što je suštinski važno da kažem jeste da nama nije bilo teško kao državi i tu je puna zahvalnost tadašnjem premijeru, sadašnjem predsedniku gospodinu Aleksandru Vučiću, koji je insistirao i inicirao mnogo, mnogo dobrih, kvalitetnih predloga kada je u pitanju poštovanje Jevrejske zajednice, kada je u pitanju poštovanje datuma koji su od jako velikog značaja, kako za Jevrejsku zajednicu, tako i za ceo naš narod i za našu državu.

Podsetiću još jednom moje uvažene kolege, narodne poslanike, ali i javnost u Srbiji, javnost u regionu da je Srbija prva zemlja na svetu koja je donela zakon kojim smo vratili i vraćamo imovinu naslednicima žrtava Holokausta. Prva zemlja u svetu koja je zakonski definisala pomoć malobrojnoj, ali uvek veoma poštovanoj Jevrejskoj zajednici, Savezu jevrejskih opština od 950 hiljada evra narednih 20 godina. To pokazuje najveće kvalitete srpskog naroda, ali naravno i odgovornost sadašnje političke vlasti, predsednika države, većine u parlamentu, Vlade Republike Srbije da se sa respektom odnosimo prema najvećim vrednostima i civilizacijskim dostignućima našeg naroda i naše zemlje.

Poštujući Jevrejsku zajednicu, poštujući njihove svetinje, poštujući njihove žrtve, mi smo počeli da poštujemo u proteklih nekoliko godina, na žalost, i naše žrtve. Od pre nekoliko godina obeležavamo godišnjicu Oluje, svake godine.

Podsećam naše građane i naš narod da do pre samo šest ili sedam godina nije smelo ni da se govori o tome da treba da obeležimo da je 250 hiljada naših ljudi prognano, a više od 2.000 ljudi ubijeno u agresorskom i, slobodno mogu da kažem, profašističkom aktu tadašnje hrvatske vojske. U 20. veku, pri kraju 20. veka, jedna vojska države koja je sada članica Evropske unije je pobila više od 2.000 ljudi koji su bili u zbegu, koji su bili nenaoružani, koji su se kretali ka Srbiji želeći samo da nađu utočište i da budu bezbedni i da nađu mogućnost da nastave život koji su vodili do tada. To je sada Srbija i to je sada politika Republike Srbije.

Ne želimo da dopustimo da se zaboravi ni jedan zločin, ništa što se loše dogodilo našem narodu, ali naravno poštujući sopstveni narod mi poštujemo Jevrejsku zajednicu, poštujemo i Rome, koji su jako nastradali. Brinućemo se u narednom periodu i u narednim godinama i o njima i brinućemo se da naši građani i ljudi u našem regionu, ali i u celoj Evropi ne zaborave koliko je srpski narod bio slobodarski, koliko je sada slobodarski narod i koliko smo, a zaboravljeno je, pogotovo u modernom i u zapadnom svetu, koliko je srpski narod doprineo slobodi tog sveta, kao mali narod, u Prvom svetskom ratu izgubivši jednu trećinu svog stanovništva, u Drugom svetskom ratu, postradavši katastrofalno od jednog od najmanjih naroda, od najmalobrojnijeg naroda u celoj Evropi. Proporcionalno i procentualno smo možda posle Jevreja i posle ruskog naroda najviše nastradali.

Možda smo i sami krivi. Sigurno da smo sami krivi, a ne govorimo o tome, a krajem prošlog veka smo dozvolili da svi drugi ovde u regionu, kojima smo pravili države, kojima smo obezbedili demokratiju, kojima smo obezbedili ekonomski rast, kojima smo obezbeđivali tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije i Kraljevine SHS normalan život, slobodan život, dozvolili smo da nas pobede u propagandnom ratu. Naravno da nešto tako više nećemo dozvoliti zato što Srbija sada ima snažnu podršku i ima mnogo više saveznika, nego što je to imala do samo pre nekoliko godina.

Izrael jeste naš saveznik. Jevrejski narod i Jevrejska zajednica jesu saveznik Republike Srbije, i to je jako značajno na globalnom nivou kada je u pitanju geopolitika naše zemlje i budućnost naše zemlje.

Citiraću bivšeg ministra odbrane i ministra spoljnih poslova Izraela, predsednika Izrael bejtenu partije – Naš dom Izrael, gospodina Libermana, koji je više puta izjavio da država Izrael nikada neće dozvoliti da bude ni na sednici njihove Vlade da se raspravlja o pitanju nezavisnosti tzv. Kosova zato što država Izrael poštuje državu Srbiju i zato što se seća i zna koliko su Srbi propatili i koliko je naš narod zajednički propati sa Jevrejima i Jevrejskom zajednicom.

Podsetiću na puno sastanaka i kontakata koje predsednik Vučić napravio i ostvario sa Svetskim jevrejskim kongresom, sa „Ajpakom“ jednom od najmoćnijih i najsnažnijih organizacija, lobi jevrejskih organizacija u SAD koje podržavaju Srbiju i koje su jedan od oslonaca sadašnje politike Republike Srbije, kada je u pitanju i kada je u pitanju naša spoljna politika.

To je ono što jeste mudro od ovog našeg rukovodstva. To je ono što jeste mudro i što predsednik Vučić jako dobro radi i to potvrđujući svoje prijateljstvo i sećanje na stradalništvo sa onima kojima smo stradali, podsećajući na našu istoriju i podsećajući da se nikada kao što to i Jevreji umeju da kažu i u samoj državi Izrael ili celom svetu da nikada više neće dozvoliti da njihov narod trpaju u vagone i da ga vode na klanje. Nikada više to Jevreji neće da dozvole. Nikada više to država Izrael neće da dozvoli. Tako i država Srbija nikada više neće da dozvoli „Oluju“. Država Srbija nikada više neće da dozvoli pogrom koji se dogodio na teritoriji Kosova i Metohije posle 2000. godine, 2004. godine, 2008. godine. Srbija je sve snažnija i snažnija. Srbija jača svoju ekonomiju, jača svoje vojne kapacitete, ali jača svoja savezništva.

Moram mojim kolegama da kažem, ali i građanima Republike Srbije, da nije dovoljno to što smo bili saveznici pre 20, 30, 40 ili 50 godina ili možda 100 godina sa nekim. Bili smo saveznici tokom Prvog svetskog rata sa Francuzima. Bili smo odlični prijatelji naše vojske su sarađivale.

Podsetiću samo da je general Foš kada je primio kralja Aleksandra tokom Versajske konferencije je čak ponudio kralju Aleksandru da se tadašnja Austrougarska i Nemačka podele na pet okupacionih zona i da jedna od njih bude pod ingerencijama i jurisdikcijom kraljevine Srbije, kao male zemlje i kao malog, relativno, igrača na nivou Evrope. Ali tada je Srbija poštovana i poštovala i gajila je svoja savezništva.

Mi smo taj osećaj nekako krajem 90 – ih godina, posle pada Berlinskog zida izgubili. Mi i dan danas mislimo da ćemo imati blanko podršku Izraela i jevrejskog naroda i jevrejskih organizacija samo zato što imamo zajedničku istoriju i zato što smo zajednički nastradali, pa i njihov predsednik Vlade aktuelni Benjamin Netanjahu je pre nekoliko meseci izjavio da je istorija zajednička Srba i Jevreja duga više vekova, ali je problem što to samo jedan mali procenat ljudi u Izraelu i širom sveta zna i mislim da ćemo izgradnjom ovog Memorijalnog centra ne samo odati poštu jevrejskoj zajednici, nastradalim Jevrejima, Srbima i Romima, nego ćemo pokazati koliko u stvari Srbija ima slobodarski, demokratski i svaki drugi kapacitet i jako je važno i zahvalni smo na tome i veliki je posao uradilo Ministarstvo kulture i vi lično, ministre. Znam koliko ste se založili za to da ova tema bude delegirana na najvišim mogućim nivoima i u našoj zemlji, ali i na nivou zemalja EU, na nivou razvijenih zemalja nekadašnjih naših saveznika koji su bili zajedno sa nama, odnosno sa kojima smo mi bili tokom tih teških dana u Drugom svetskom ratu.

Jako je značajno što je predviđeno da taj Memorijalni centar „Staro sajmište“ ima i napravi ozbiljnu saradnju i sa Memorijalnim centrom „Aušvic-Birkenau“ i sa svim memorijalnim centrima koji se bave ovom tematikom, i „Jad Vašemom“. Isto tako ću podsetiti moje kolege da je jako značajno bilo ko, nije bitno da li se bavite politikom ili bilo kojim drugim poslom, da se ode u „Jad Vašemo“ i da se vidi to, da se vidi ta tišina, ali da se vidi i da se oseti ta ozbiljnost jevrejskog naroda i države Izrael koja kada uđete u „Jad Vašem“ imate priliku da vidite fotografije ljudi koji su nastradali širom sveta od nacističke i fašističke ruke. Jevreji kažu – nećemo prestati sa našim poslom dok fotografija svakoga, a znamo svi da je nastradalo preko šest miliona ljudi, ne bude izložena u Memorijalnom centru „Jad Vašem“. I mi treba da sledimo takav primer i mi nekada moramo od drugih da naučimo.

Mislim da je ovo jedna veoma, veoma značajna, strateški važna stvar za našu zemlju gde ćemo uspeti ne samo da ljudima sa kojima politički sarađujemo, sa kojima ekonomski sarađujemo, naravno i zemljama, nego i njihovim naučnicima, njihovim uneverzitetskim profesorima, ljudima sa naučnih instituta prikažemo šta se ovde dešavalo i u stvari prikažemo istinu o našem narodu, prikažemo istinu koliko je naš narod u stvari jedan od retkih naroda nažalost u ovom delu Evrope, ali i u celoj Evropi, napominjem, koje antisemitski narod. Nećete naći nijedan element u 20. veku, sem nekih ideja i ljudi koji su bili plaćeni, koji su bili pod kapom tadašnje nacističke Nemačke kao što je bio tadašnji predsednik državnog Zbora Dimitrije Ljotić, ali nisu imali nikakvo uporište u tome, niti su imali bilo kakvu podršku bilo kog dela našeg naroda i to su najznačajnije vrednosti naše zemlje i našeg naroda – antisemitizam i antifašizam.

To je ono o čemu mi treba da pričamo i da govorimo na svakom domaćem skupu, na svakoj političkoj, kulturnoj, bilo kojoj drugoj konferenciji i u regionu i inostranstvu jer smo mi jedan od retkih naroda koji je podelio sudbinu sa najstradalnijim narodom možda ikada u istoriji, a to jeste jevrejski narod, za kojeg ni danas ni moderna nauka ne može da dosegne do toga i ne može da objasni zašto je jedna tada moderna država i njeno rukovodstvo odlučilo da istrebi jedan narod zato što je drugačije vere i samo zato što je druge etničke pripadnosti, a posebno da ne govorim o tome što je to jedan od istorijski najznačajnijih naroda ne samo za teritoriju Bliskog istoka, gde oni većinski žive, nego za celi svet.

Na kraju samo da podsetim Isus Hrist je bio Jevrejin i Apostol Pavle je bio Jevrej. Proganjao je Hrišćane pa se preobratio u hrišćanstvo i bio jedan od najvažnijih apostola, o kojem možemo puno da čitamo. To moderna nauka još nije uspela da objasni, a naš narod i naša država su i pored stradanja i pored velikih ucenjivanja ostali uz taj narod, ostali uz svoje principe i ostali smo i do današnjeg dana antisemiti, ostali smo i do današnjih dana antifašisti.

Suštinski je jako značajno što i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije promovišu i podržavaju da kultura sećanja bude nešto što će biti conditio sine qua non funkcionisanja naših državnih institucija i da ćemo kroz veći nivo, snažniji nivo edukacije od osnovnog, srednjeg obrazovanja, naravno na fakultetima i univerzitetima stalno govoriti o tome šta se to dešavalo u Drugom svetskom ratu, ali da nam to bude podsticaj, da nam to bude prednost kada su u pitanju odnosi sa drugim narodima i drugim državama.

Ovde posebno govorimo o Izraelu, ovde posebno govorim o SAD, koje kako svi znate su jako zainteresovane za izraelsko pitanje i za pitanja koja se tiču Jevrejskog naroda.

Mi smo nažalost sebi dopustili, tu moram da budem iskren, da izgubimo propagandni rat, i da najveći propagandni rat protiv Republike Srbije, tadašnje SRJ, vode u stvari američki Jevreji, senator Lantoš, Bijogardi, sada Eliot Engel, naturalizovani američki Jevreji. Zašto? Pa, zato što smo sve vreme preko 70 godina ćutali o tome koliko smo mi bili stradalnici, koliko smo mi pomagali Jevrejima i koliko se neki i dan danas sećaju toga, ali je to nedovoljno u ovom modernom svetu, svetu interneta, novih tehnologija.

Ako toga nema na društvenim mrežama, na portalima, ako se o tome svakodnevno ne govori, to pada u zaborav, a mi možemo da pitamo Žambokija, koji je danas jedan od najbogatijih ljudi u Izraelu, pa njega je spasao čovek sa Dorćola, Srbin, odveo ga u Zrenjanin. Žamboki se vraća u Srbiju tri, četiri puta godišnje. Govori u Izraelu o Srbiji. Govori o Srbima koji su spašavali Jevreje tokom Drugog svetskog rata, ali to nije dovoljno.

O tome moraju da govore svi narodni poslanici, svi članovi Vlade, ali i naši mladi ljudi, svi studenti, svi oni koji vole ovu zemlju i naravno koji žele da podignu na svakom aspektu njen kapacitet.

Završavam time što bih se zahvalio vrlo i radnoj grupi, koja je radila na izradi ovog zakona. Naravno, ministru i Ministarstvu kulture, sjajno obavljen posao i ono što je suštinski važno, da ćemo ovaj zakon nadam se, kao što smo glasali za Zakon o kompenzaciji naslednicima žrtava Holokausta, to je bio, ja mislim jedan jedini zakon u proteklih desetak godina koji je izglasan konsenzusom. Svi narodni poslanici koji su bili prisutni su glasali za to.

Hvala naravno i gospodinu Goranu Vesiću, koji je uložio puno energije, koji je uspeo da podigne odnos jevrejske zajednice i naše zemlje i naših institucija i Vladiki Jovanu koji je isto jedan od najvećih poznavalaca Holokausta i tih pitanja. Ovo je nešto što je jako važno. Hvala.
Hvala, profesore Ševarliću.

Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Izvinjavam se, po Poslovniku, moram da dam reč potpredsedniku parlamenta.

Gospodin Veroljub Arsić ima reč.

Izvolite, kolega Arsiću, po Poslovniku.

Hvala, gospodine Arsiću.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? Ne. Hvala.

Reč ima gospodin Marijan Rističević.

Izvolite.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima gospodin Aleksandar Marković.
Izvolite.
(Nemanja Šarović: Poslovnik.)
Ne može posle puze.
(Nemanja Šarović: Kakve veze ima pauza sa Poslovnikom?)
Ne možemo sada da se vraćamo šta je bilo.
(Nemanja Šarović, dobacuje bez mikrofona)
Ja sam je prekinuo upravo zbog toga.
Javite se posle Markovića.
Izvolite.
Hvala, gospodine Markoviću.

Izvolite gospodine Šaroviću.

Pravo na repliku.

Hvala, kolega Šaroviću.

Uz samo jednu opasku i molbu, nije nam ovo tema danas.

Danas nam je tema Memorijalni centar &quot;Staro sajmište&quot;.
Molim vas, samo da znate, neću dozvoliti dalje da se širi tema, uz svo poštovanje vašeg stava i svega što govorite.
Reč ima Aleksandar Marković, pravo na repliku.
Hvala, kolega Markoviću.

Ja se trudim da obezbedim jednu korektnu raspravu.

Nemanja Šarović se javio za repliku, iako i dalje smatram da nije primereno. Naravno, razmena mišljenja, u redu, kritička misao i sve ostalo, ali stvarno težina današnje teme i ozbiljnost mislim da prevazilazi te usko političke interese.

Reč ima Nemanja Šarović. Izvolite.

Hvala, kolega Šaroviću.
Aleksandar Marković ima pravo na repliku. Izvolite.