Onda ću da prokomentarišem.
Zadovoljan sama generalno odgovorom uz to da pokušate, ministre, da u narednom periodu kada projekat bude aktuelan da okupite sve društvene činioce, počevši od poslodavačkih udruženja, udruženja radnika, nevladinih organizacija, svih onih koji mogu da pomognu u tom procesu pospešivanja inovacija, istraživanja nauke, ali u domenu razvoja, naravno, i u cilju razvoja naše privrede, kako bi ona bila kompetitivnija i bolja u odnosu, pogotovo na privrede u regionu i na globalnom nivou. Tako da se zahvaljujem još jednom na vašem odgovoru.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministre, predstavnici Agencije za privatizaciju, Agencije za privredne registre i Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, dame i gospodo narodni poslanici, prvenstveno moram da izrazim stav da SDPS podržava i logiku i strategiju Vlade i samog premijera da Srbija mora da ubrza.
U svakom slučaju, posle usvajanja Zakona o radu, koji predstavlja jednu vrstu vododelnice u našem ekonomskom i privrednom životu, usvajanje Zakona o privatizaciji i o stečaju je nešto što će zasigurno, ne zaposliti ljude, ne privući po prirodi stvari strane i domaće investitore, ali će doprineti onome čemu naša zemlja stremi već 25 godina, a to je da postanemo tržišna ekonomija u punom kapacitetu i u punom smislu te reči.
Imajući u vidu podatke koje su moje kolege prethodno napominjale, o kojima su govorili i sam ministar i kolege jutros na Odboru za privredu, da je u portfoliju agencije preko 500 preduzeća, da imamo preduzeća u restrukturiranju kojih je preko 150, to govori u prilog tome da imamo još uvek društvenu svojinu, iako to nije u skladu sa Ustavom i zakonima i naravno da to negativno utiče na sve ono što nam je potrebno da bi mogli da privučemo što više investitora i da bi mogli da podignemo nivo naše privede na nivo razvijenih zemalja Evrope i sveta.
Ono što je želja ove Vlade, u svakom slučaju, i ono što mislim da treba da se uradi i što je prosto definisano u ovom procesu, to je da mi moramo dinamično da idemo u reforme i da ono što budemo uradili, kada je u pitanju zakonska regulativa, uradićemo do kraja ove godine.
Sve drugo, kao što je ministar rekao, činiće implementaciju i činiće ono što nadam se što ćemo uspeti za vreme ovog mandata i sama Vlada, i parlament Republike Srbije, ispunjavanje onih ciljeva koji su definisani, a najvažniji ciljevi su da se naša tržišna ekonomija razvija i da zaposlimo što veći broj ljudi, da se izborimo sa najvećim problemom. To Socijaldemokratska partija uvek stavlja u svoj prvi plan, a to je problem nezaposlenosti naših građana, 25% nezaposlenih samo kroz podizanje nivoa preduzetništva, samo kroz nove investicije, samo kroz inovacije, kroz nove ideje, kroz investicije u obrazovanje, kroz dinamičnu privatizaciju i kroz stavljanje na noge onih preduzeća koji se sada nalaze u nekom, kako da kažem, veoma čudnom agregatnom stanju.
Kolege su govorile o tome, ljudi rade, odlaze na posao ne primaju plate, nemaju tržište, nisu konkurentni i ovaj zakon kroz nove modele, a pogotovo tu se fokusiramo na strateška partnerstva koja su moguća, na potencijalne „džoint venčer“ aranžmani između države inostranih ulagača. Moguće da dođemo do nivoa know now ili znanja i do prelivajućeg efekta tih investicija koji za najveći i najbitniji cilj imaju novo zapošljavanje.
Kolega Đorđe Stojšić iz Lige socijaldemokrata Vojvodine u svom govoru jutros je govorio o tržištu hartija od vrednosti. Ne mogu, a da ne pomenem da je prihod Komisije za hartije od vrednosti od tarifa i od transakcija u 2013. godini bilo samo pet stotina hiljada evra. Svi dobro znamo da kroz zaduživanje putem izdavanja i emitovanja hartija od vrednosti, da je to prvenstveno u razvijenim zemljama jedan od boljih puteva za dolaženje privatnih preduzeća, a zašto ne i javnih i državnih preduzeća do svežeg kapitala, a ne kod Komercijalnih banaka čiji su krediti skupi. Kroz ovaj zakon omogućiće se i kroz kupovinu udela, i kroz kupovinu akcija, omogućiće se da taj broj transakcija bude što veći i da ono što je za ekonomiju jedne države veoma važno da proradi, da profunkcioniše tržište hartija od vrednosti.
Ne mogu da se ne osvrnem i na ono što se događalo u proteklih 15 godina. Analize pokazuju da preko 70 milijardi evra je ušlo u našu zemlju u procesu privatizacije, kroz razne oblike investicija pogotovo stranih direktnih investicija, kroz otpis dugova našoj zemlji od strane Pariskog i Londonskog kluba. Sama ta cifra iznosi oko četiri i po milijarde evra.
Nama se dogodilo u proteklih do 2012. godine, ono što se zove u ekonomiji, to je jedna egzotična teorija, to je teorija katastrofe. Obično one privrede i one ekonomije koje imaju nisku osnovicu, koji imaju pad drastičan pad privrednog rasta mi smo to imali u onom periodu pod sankcijama i devedesetih godina. Obično kada krenu da se reformišu mogu da dođu do velikog privrednog rasta. Ono što je najbitnije za jednu Vladu i jednu državu da ono što imaju od sredstava da akumuliraju od investicija bar 15% što bi dovelo do toga da naš bruto domaći proizvod u današnje na današnji dan posle 14 godina bude za duplo veći nego što je to sada, a to je negde oko 30 milijardi evra.
Možete li zamisliti samo kakvi bi potencijali i kakve bi mogućnosti naše zemlje bili kada bi naš BDP bio 60 milijardi, kada bi novac koji smo kroz, a slobodno mogu da kažem, ne podsticanje privredne delatnosti, ne podsticanje preduzetništva, jer to i nije bio cilj kada smo ga odlili, ubacili u budžet, ubacili u potrošnju, nemamo ništa od njega i sada se borimo sa nekih 20% budžeta uz fiskalni deficit da to plasiramo u državne i u kapitalne investicije kako bi mogli da dođemo do radnih mesta.
Naravno, svaka škola se plaća. Mi smo ovu skupo platili, ali ono što je bitno i što stalno govorimo jeste da postoji politička volja, da je i celokupna javnost, stručna, politička, da se slažu u tome da reforme moraju da budu dinamične, da moraju dinamično da se implementiraju, jer bez toga nećemo moći da dostignemo nivo bilo kakvog privrednog rasta, a kamo li onaj koji nam je potreban, a to je u principu negde oko 5% na godišnjem nivou.
Ono što treba da dođe u narednom periodu, a nadam se da je to već u septembru mesecu, i ono što nepobitno i paralelno treba da se radi, a to je donošenje zakona ne o stranim ulaganjima, nego o ulaganjima, jer će se konačno izjednačiti strani i domaći ulagači gde ćemo dobiti, gde ćemo privući one najbolje ulagače. One koji proizvode, oni koji izvoze, jer bez izvoza, bez podsticaja investicija u izvozne aranžmane naša zemlja ne može da očekuje bilo kakav privredni i ekonomski rast. Zato će se u tom zakonu naći jedan stav koji podrazumeva da ćemo privlačiti, da ćemo se truditi da privlačimo kompanije sa liste 500 najboljih kompanija, ali koje pri tom poštuju tržišnu utakmicu, koji poštuju radnička prava i čitav set i korpus radno-socijalnih prava koja su nam ovde potrebna, a koje nadam se i ove izmene i dopune Zakona o radu koji će u tom nekom smislu garantovati, u tom smislu da će se olakšati i novo zapošljavanje, da će naše tržište rada biti fleksibilnije i da nećemo imati ni 90, ni 80, ni 50 hiljada ljudi koji će ići na neki posao, a neće imati zaradu. Da će nas subvencionisanje, što predstavlja, slobodno mogu da kažem, rak ranu svake ekonomije koštati 700, 800 miliona dolara godišnje, a fiskalni deficit po projekciji će nam biti negde oko milijardu i 300 miliona.
Znači, mi smo u jednom brodu koji ima puno rupa, ali gde je moguće napraviti, uraditi, jednom dobrom, brzom i kvalitetnom akcijom, strateškim planom, strateškim ciljevima, znajući šta treba da uradimo i dokle treba da dođemo taj naš cilj možemo definitivno da ispunimo.
Ono što bih predložio resornom ministru i naravno kao socijaldemokrata ne mogu da ne govorim o tom problemu, i ne mogu da govorim o ljudima i o 90 hiljada radnika samo kao o nekom broju i da ga nadogradimo samo na onu cifru od 700 hiljada ljudi koji već ovde ne rade, a to je da već sada analiziramo i donesemo jasan plan prekvalifikacije, dokvalifikacije, moguće primene austrijskog, nemačkog iskustva donošenja zakona o radnim fondacijama gde će se ti ljudi koji će potencijalno izgubiti svoj posao prekvalifikovati, dokvalifikovati. Jer, nisu njima toliko, naravno, egzistencijalno su im bitne otpremnine, ali ono što je njima najbitnije u ovom trenutku, u 21. veku jeste znanje. Država mora da im ponudi znanje. Država mora da im ponudi ambijent da oni mogu da nauče. Mora da im ponudi plan u kom smeru i u kojim sektorima će se država razvijati i u skladu sa tim da i sami u sebe ulažu u skladu sa tržišnim principima i tržišnom ekonomijom koja ovde bude funkcionisala.
Naravno, ministar je govorio i o novom Zakonu o javnim preduzećima. Veoma je važno da javna preduzeća korporativizujemo. Razgovarao sam i sa koleginicom jutros na odboru, direktorom Agencije za privatizaciju o tom problemu i predložio bih ministru da se razmišlja i o tome da ona javna, ona državna preduzeća koja smo pokazali da ne možemo da vodimo, zašto ne damo nekome na upravljanje. Hajde da vidimo da li to neko može. Ne da ga kupi, ne da ga privatizuje, neka upravlja, neka upravlja za proviziju, za procenat, pa onda možemo kada mi steknemo uslove, kada sa 6% visokoobrazovanih kadrova dođemo na 15 ili 20%, kada kvantitativno i kvalitativno pojačamo nivo i funkcionalnog, i formalnog obrazovanja, da preuzmemo taj posao upravljanja našim preduzećima, a da ne govorimo o tome da je jako potrebno da dobro, kvalitetno, efikasno, efektivno upravljamo našom imovinom.
Ja ću vas podsetiti na to da je, evo, završavam uvaženi predsedavajući, nemam vremena govorio bih još o ovome.
Naravno SDPS i njeni poslanici će u danu za glasanje podržati ove zakone, uz molbu da prihvatite naše skromne sugestije. Hvala.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi kao poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije naizgled smo dali i predložili amandman koji menja i dodaje reči – utvrđene poslove kod poslodavca u odnosu na ono što je rešenje samog ministarstva i ovog člana 20. zakona, a to je samo poslove.
Naizgled to je sitna popravka, ali mislim da bi naša izmena da ide u duhu ovih zakona koje samo ministarstvo, naravno zajedno sa socijalnim partnerima, pokušalo da uradi i da doprinese da zakon bude što bolji, a odnosi se na to da svaki aspekt u organizaciji rada koji podrazumeva to da se sistemski uređuje i da se jasno zna šta zaposleni rade u organizaciji i sam zakon u više navrata pominje značaj sistematizacije radnih mesta, dovodi do toga da zaposleni i poslodavac lakše mogu da se dogovore oko toga šta je delokrug čijeg rada u samoj organizaciji.
Prema tome, ako se ostavi na poslodavcu da može da izda nalog svom zaposlenom kakav on hoće, smatramo da se onda derogira potreba za sistematizacijom radnih mesta.
Naš stav je da sistematizacija radnih mesta mora da bude detaljna. Postoji nešto što se i pominje i što je slobodno mogu da kažem „conditio sine qua non“ savremenog upravljanja ljudskim resursima, a to je dizajniranje i analiza radnih mesta. Ono što predstavlja zadatak menadžmenta svakog preduzeća jeste da jasno definiše svako radno mesto i opis poslova koji obavlja taj posao treba da radi.
Isto tako, kroz sistematizaciju radnih mesta definiše se i horizontalni i vertikalni aspekt nadležnosti i ovlašćenja između onih koji su nadređeni i oni koji su podređeni, odnosno oni koji su zaposleni u organizaciji i menadžmenta.
Ako imamo u vidu da svaka organizacija zavisi danas od sistema, zato se danas uvodi i SAP u organizaciju i drugi informacioni sistemi, upravo da bi uveli red i da bi se znalo ko kome odgovara, za šta je ko odgovoran u organizaciji.
Smatramo da ako bi se izostavilo ono što je naša poslanička grupa predložila, a to je da se striktno definiše sistematizacijom radnog mesta opis poslova i da poslodavac ne može, na kraju krajeva, da zloupotrebi sve to i da derogira tako što će u jednom trenutku reći – pa, ja mogu da dam nalog da se uradi bilo iz kog domena, ne iz domena onoga što definiše sistematizacija radnog mesta.
Dakle, mislim da bi ova izmena dovoljno doprinela tome da bi radnici bili zaštićeni i da bi sistematizacija radnih mesta mogla da funkcioniše u punom kapacitetu u onome što se zove organizacija kao jedan od četiri glavna aspekta upravljačkog procesa uz proces planiranja, naravno vođenja, motivacije i procesa kontrolisanja u jednoj organizaciji.
Eto jedna sugestija i molba ministru da, ako je moguće, i prihvati ovaj naš amandman, jer mislimo da ide u prilog kako poslodavcu, menadžmentu preduzeća, tako i zaposlenima u preduzeću. Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, moje kolege i ja smo predali ovaj amandman koji se tiče, kako se to u ovom zakonskom rešenju, odnosno izmeni člana kaže, minimalne cene rada, a prvenstveno amandman se odnosi na to da minimalna cena rada, kao termin u savremenim industrijskim odnosima se više ne koristi, nego se koristi minimalna satnina.

Apel ministru, kada se bude radio kodeks rada koji će obuhvatiti sve zakone, pa kolektivno pregovaranje, Zakon o sindikatima i sve ovo što će definisati i minimalnu zaradu koja je prvenstveno i prioritetno stvar kolektivnog pregovaranja između predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata, da se obrati pažnja na to da je ministar, ne samo ministar rada, već i zapošljavanja i da to treba da prati, minimalne zarade treba da prate određene izmene i modele koji se tiču same poreske politike, jer minimalna zarada, koju mi imamo i koja jeste netržišni institut, jer je to jedini institut na savremenom tržištu koji su sindikati izborili, a to je ta minimalna cena rada koje ponuda i potražnja ne određuju.

Znači, svaka roba i usluga mogu da dođu do toga da koštaju nula dinara ili nula evra, sve zavisi od tražnje za njima, jedino potražnja za ljudskim radom i cena ljudskog rada ne može doći do te nule, jer se podrazumeva minimum dostojanstva, života jednog čoveka, pogotovo u 21. veku.

Zato, mi iz Socijaldemokratske partije govorimo o jednom novom institutu i terminu koje ministarstvo treba da razmišlja, a to je takozvana „living vejdž“, ne minimalna zarada, jer minimalna zarada u razvijenim tržišnim ekonomijama i sami to znate je mnogo veća, tri, četiri, pet puta veća, pa u ekonomskoj teoriji imate stavove da kada se poveća minimalna zarada, smanjuje se nezaposlenost.

Kod nas je ona izrazito mala, tako da se mora voditi računa o tome da se i poreska politika vodi tako da minimalna zarada faktički služi za to da minimalne zarade dobijaju možda oni ljudi koji rade neki posao paralelno uz nešto drugo, za studente koji imaju pola radnog vremena ili tako nešto i da se razmišlja o tome da se porezi na minimalnu zaradu potpuno ukinu a ne samo na iznos od 11.900 dinara.

Postoje analize koje podrazumevaju da to može da se pokrije iz drugih izvora. Mi danas imamo poreski sistem koji one koji imaju zarade koje su preko 200.000 dinara, oni se faktički oporezuju po nižoj poreskoj stopi nego oni koji imaju srednji nivo zarade i to za nekoliko procenata.

Zato vas molim da razmišljate u definisanju, u izradi kodeksa rada o toj životnoj, znači ne o minimalnoj zaradi nego o životnoj zaradi, jer promena samog instituta će doprineti da podstaknemo, kako da kažem, i privredni razvoj i podrazumevanje minimalne zarade, jer ono što je sigurno da minimalna zarada kod nas ne može da obezbedi ono osnovno, dostojanstven život ljudi, naravno radnih ljudi koji rade za tu platu.

Ono što jeste isto tako veliki problem kod naše minimalne zarade, dakle kod minimalnih zarada koje su veoma niske u odnosu na razvijene tržišne ekonomije, što ona demotiviše zapošljavanje visokokvalifikovanih kadrova, jer imate desetine fabrika u Srbiji, desetine investitora koji zapošljavaju nisko kvalifikovanu radnu snagu i naravno ciljano im daju minimalnu zaradu što nije dobro, tako da vas molim da razmislite o tome i da promenimo ovu terminologiju, jer minimalna cena rada je nešto što se ranije koristilo, u prošlosti, uz svo uvažavanje da je ovakav model postignut u okviru tripartitnog dijaloga. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi potpredsedniče Vlade, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriti o Zakonu o radu, a ne govoriti o celokupnom kontekstu u kojem se naša ekonomija nalazi je prosto i nemoguće. Navešću samo jedan podatak da kada je u pitanju radno pravo i radno zakonodavstvo nalazimo se na najnovijem izveštaju Svetske banke na 93 mestu po onome što Svetska banka kao relevantna institucija ocenjuje, a to je fleksibilnost tržišta rada. Ono za šta se ozbiljni strani investitori uvek najviše interesuju, naravno potrebno je i u ovom domenu smatram da izmene Zakona o radu su i bile potrebne i neminovne da bi domaći investitori i domaći privrednici, ali i oni koji planiraju da započnu svoj biznis, a to nam je jako važno u procesu strategije razvoja preduzetništva u našoj zemlji i prelaska i transfera naše zemlje sa službeničkog društva, koje danas postoji kod nas, u ono što se zove preduzetničko društvo. Stoga je jako važno da danas govorimo i diskutujemo o tome.
Uz ove izmene i dopune Zakona o radu ne možemo da ne pomenemo i ne možemo ga sagledavati kao pojedinačni zakon, već ono što smo doneli i usvojili u našoj Skupštini, a to su određene poreske olakšice i set poreskih zakona koje su potrebne da bi naša privreda mogla da ima i da doživi privredni rast u narednih nekoliko godina i kako bi rešili onaj ključni, gorući problem naše zemlje, a to je problem nezaposlenosti.
Ovo je samo jedan od seta tih zakona, očekuje nas i diskusija povodom Zakona o privatizaciji i stečaju, Zakona o investicijama, Zakona o Kancelariji za brze odgovore i sve to bi trebalo da rezultira onom što je najbolje i što je najbitnije, a to je da se napravi jedna povoljna klima za investicije i da se napravi jedna povoljna klima za novo zapošljavanje, za šta se SDP u svom delovanju naravno najsnažnije zalaže.
Hoću da kažem da kao socijal-demokrata nema trećeg puta, nema socijalne tržišne privrede, nema redistribucije, nema kvalitetne socijalne politike, nema socijalne pravde ako nema dovoljno velikog kolača, ako naša privreda ne napravi dovoljno veliki BDP, ako naša preduzeća ne izvezu dovoljno roba i usluga kako bi taj kolač mogao da bude veći i kako bi ta redistribucija i preraspodela mogla da se uradi na socijalno najbolji i najodgovorniji način.
Ovaj zakon definitivno, i to je nama veoma bitno je usklađen sa konvencijama Međunarodne organizacije rada. Posebno napominjem, to su najvažnije konvencije za nas, Konvencija 87, Konvencija 98, o pravu na slobodno organizovanje i pravu na kolektivno pregovaranje. Mislim da je ta uloga države i ovog zakona da faktički kroz ovaj zakon podstiče kolektivno pregovaranje i tu je država na neki način, a i Vlada izašla u susret zaposlenima što nije potpuno ukinula ovo rešenje zakona – prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, nego je ono definisano da može da se primenjuje u onim granama, što je jako važno da podstičemo granski dijalog, sektorski dijalog, gde je organizovano i gde pregovara više od 50% radnika.
Rešenje prema kojem je prošireno dejstvo kolektivnog ugovora u punom kapacitetu deluje, po našem mišljenju bi bilo iznuđeno i to je već jedan oktroisani čin. Sama činjenica, sam institut kolektivnog pregovaranja podrazumeva pregovaranje, podrazumeva one institute na kojima se i kolektivno pregovaranje i bazira, a to je institut dobre vere, to je institut dobre volje i to je institut dobre saradnje između socijalnih partnera. Dobro je ono za šta se ministar zalagao, a to je da se u jednom trenutku, nadamo se da će to vreme da dođe, socijalni dijalog, socijalni pakt prepusti socijalnim partnerima, predstavnicima poslodavaca, predstavnicima radničkih sindikata, uz poštovanje svih konvencija Međunarodne organizacije rada i, naravno, ono što je jako bitno kod nas ratifikovane Evropske socijalne povelje, koji je isti ovaj cenjeni dom ratifikovao 2009. godine, i koji podrazumeva čitav jedan set radničkih prava o kojima su moje kolege prethodno govorile.
Ono što jeste činjenica, a ja kao ekonomista želim da govorim u skladu sa činjenicama i sa brojevima, je da su analize pokazale da je 45% zahteva poslodavačkih organizacija, između ostalog Unije poslodavaca kao reprezentativne, navele da američke privredne komore, predstavnika privrede nemačke delegacije, u Srbiji usvojeno je oko 45% zahteva, a usaglašeno sa sindikatima 73% članova zakona.
Za nas kao socijal-demokrate i ostaje taj jedan gorak ukus što nije došlo do konačnog dogovora na Socijalno-ekonomskom savetu, što nije došlo do primene punog kapaciteta socijalnog dijaloga i dogovora između socijalnih partnera, ali citiraću samog ministra koji je rekao da:“ i mora i potreba je naše države, parlamenta i Vlade, da se napravi jedan novi zakon o radu koji će, naravno ne u
potpunosti odgovarati, ali koji će predstavljati jedan minimum koncenzusa između predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata u našoj zemlji“.
U tom smislu predlog je ono za šta će se zalagati Socijaldemokratska partija Srbije je donošenje ne samo tog novog Zakona o radu, jer mi ovde govorimo o minimalnim izmenama. Neću ih pominjati u detaljima, dovoljno su o tome rekle moje kolege, ali ne zaboravite da mi u taj kodeks rada, odnosno „lejbar“ kod treba da stavimo i Zakon o radu, i Zakon o štrajku, i sve one zakone i regulativu koje podrazumevaju pitanja i socijalnoekonomske oblasti.
Podsetiću samo da je jako važno da podstičemo ne samo i kolektivna pregovaranja nego i stvaranje Saveta zaposlenih u preduzećima. To je jedna ozbiljna evropska tekovina, tekovina zemalja koji podrazumevaju i koji funkcionišu na postulatima socijalne tržišne privrede i koja podstiče ovaj dijalog između zaposlenih i poslodavaca, jer su Saveti zaposlenih konsultativna tela i oni u stvari služe u tome da motivišu zaposlene da učine maksimum, da zaposleni u preduzećima budu produktivniji, budu efikasniji, budu efektivniji, što je veoma bitno kroz učestvovanje u procesu donošenja odluka. To je ono na šta se participativnim model menadžmenta koji se podrazumeva u zemljama koje nama predstavljaju uzor u ovom domenu zemljama socijalne tržišne privrede, a to je recimo Savezna Republika Nemačka, to je obaveza menadžmenta i davanje prava zaposlenima na saodlučivanje, na konsultovanje.
Ono što ovaj zakon definiše i što je jako važno, jeste pravo na informisanje. Samo na taj način ako se zaposleni uključe u proces donošenja odluka, imaćemo mogućnost da ih motivišemo. Imaćemo mogućnost da ih u procesu kolektivnog pregovaranja, a podsetiću da to kolektivno pregovaranje u razvijenim zemljama Evrope, gde je negde čak i ustavna kategorija, nije bazirano samo na pregovorima oko minimalne zarade, naravno, da minimalna zarada kod nas mora da se poboljša, mora da se poveća, ali opet je to pitanje privredne aktivnosti, nije pitanje samo pregovora oko jubilarnih nagrada i uslova rada, nego oko tih novih pitanja. Mi živimo u 21. veku, ta pitanja podrazumevaju razgovore i dogovore između radnika i poslodavaca o Strategiji razvoja preduzeća, o tehnološkom razvoju, o novim tržištima. Znači, potpuno involviranje, dakle, uključivanjem zaposlenih u proces donošenja odluka, naravno i kroz zvanične organe i institucije samog preduzeća, najčešće je to, recimo u Saveznoj Republici Nemačkoj, učešćem predstavnika Saveta zaposlenih ili sindikata u raznim komisijama ili kao članova nadzornog odbora.
Veoma je važno napomenuti, o tome sam na početku govorio, o fleksibilnosti tržišta rada, ali ne o fleksibilnosti tržišta rada o kojoj govori Gej Stending i pominje jednu novu klasu, za koju se svi pribojavamo da može nastati i da može postati jaka i kod nas u zemlji, a to je tzv. prekarijat. Prekarijat, nova klasa koja je nesigurna, koja nema sigurno zaposlenje, koja ne može samim tim da bude i član sindikata, koja nema izvesnu, bar koliko toliko budućnost. Mi podrazumevamo novi model fleksibilizacije tržišta rada koji će podstaknuti naše ljude da se usavršavaju, da rade, da budu pripremljeni za rad što je jako bitno u tom procesu, kako bi oni imali priliku, imali mogućnost.
Ono što je veoma značajno, sami sebi pravili mogućnost na tržištu da se zapošljavaju i da postanu ono što se u ekonomiji zove kontinuirano zapošljivi. To je ta fleksibilizacija tržišta rada koju mi kao socijaldemokratska partija promovišemo i podrazumevamo, ali ona isto tako podrazumeva i velike investicije u obrazovanje. Napravićemo prekarijat ako imamo i dalje 6,2% visokoobrazovanih ljudi u našoj zemlji, ali ako budemo investirali u obrazovanje, ako budemo investirali u nauku, onda ćemo moći da privučemo i visoko sofisticirane tehnologije, investicije koje imaju prelivajući karakter. Naravno za to će biti potrebna radna snaga koja je visoko kvalifikovana, visoko obučena i koja je, ono što je najbitnije, na današnjem tržištu rada fleksibilna. Ima dovoljan procenat veština.
Podsetiću vas u Americi 88% konkurentnosti radne snage podrazumeva se ne iz njihovog formalnog obrazovanja, nego iz veština, sposobnosti koje poseduju i koje mogu da naprave dodatnu vrednost za kompanije i organizacije u kojima oni rade. Podsetiću i da po najnovijem istraživanju koje je rađeno 2013. godine, 2007. godine, od 10 najatraktivnijih zanimanja u SAD 2005, 2006. godine nije uopšte postojalo. Znači, razvijaju se tehnologije, kreiraju se nova radna mesta.
Ono što je naš posao jeste da sve reformske zakone, sve ono što je potrebno, što je do same države i država ne treba tu mnogo da se meša, uradimo i investiramo u obrazovanje, da investiramo u nauku, da podstičemo preduzetništvo, da investiramo u infrastrukturu. To će biti put za naš razvoj. To će biti put za novo zapošljavanje, ne kao zakon, ne kao zakonski okviri, jer zakon nikoga ne zapošljava.
Podsetiću vas da u najrazvijenijim zemljama zakonski okvir kada je u pitanju rad i radni odnosi nije toliko bitan zato što se odnosi između socijalnih partnera upravo zasnivaju na autonomiji dobre volje i na autonomiji dobre vere. Znači, to je stvar koja se podrazumeva i uvek poslodavci i zaposleni, u velikoj većini slučajeva pronalaze zajednički interes. Šta je zajednički interes? To je profitabilnost preduzeća, uspeh i njen rezultat. O tome govorim i kada je držani nivo u pitanju. Ako nam je BDP ovakav kakav jeste, mi možemo napraviti zakon koji je u najvećem mogućem okviru zatvoren, interesa radnika, po uzoru na mediteranski model, u Portugalu, u Grčkoj gde smo videli šta se dogodilo i kakve negativne efekte u nekom domenu može da izazove.
Stoga, ovo je vrlo kompleksna materija. Slažem se da su izmene minimalne i naravno podržavam stav da je nama potreban jedan sasvim nov zakon uz tu opasku da nam je potreban i kodeks rada koji će podrazumevati celokupnu regulativu na jednom mestu i koja će uređivati celokupne radne i socijalne odnose. U danu za glasanje smatram da nema nijedne prepreke, nema nijednog razloga da poslanici SDPS ne podrže ovaj zakon. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pomno sam slušao govor ministra, i ono što moram da napomenem je da ne mogu da se složim samo sa jednom rečenicom koju je ministar pomenuo, da su ovo nepopularne mere.
U situaciji u kojoj je naša zemlja rangirana kao 161. od 189 zemalja, kada je u pitanju opterećenost privrede i preduzetnika poreskom administracijom, kada je siva ekonomija 30%, kada je u susednoj Makedoniji naplata poreza na dodatu vrednost 95%, a kod nas 72, smatram da su ovo i te kako ne popularne, nego jedine moguće mere koje će doneti i, ja se nadam, dovesti do veće i konkretnije fiskalne discipline u našoj zemlji.
Ono što je najbitniji efekat koji ovaj zakon treba da donese, a to je ono što faktički mogu slobodno da kažem, ubija konkurentnost naših privrednika koji plaćaju poreze i koji se odgovorno ponašaju prema svojoj državi i prema svojim građanima. Oni koji će trpeti u ovom domenu su oni koji izbegavaju porez i koji predstavljaju nelojalnu konkurenciju našoj zemlji. Sve to ima veoma negativne efekte i zato smo i rangirani na tako lošem mestu kada je u pitanju naša konkurentnost po pitanju poreske administracije.
Ono što je veoma pozitivno, to je da će iz same poreske administracije biti izvedeno 400 ljudi koji će biti poreski kontrolori i koji će doneti takav nov kapacitet poreskoj upravi da će svako pravno lice moći da bude kontrolisano negde oko dva puta tokom jednog meseca, što je veoma važno, tako da niko u ovoj zemlji, nijedno pravno lice, da li bio preduzetnik, da li je to veliko, malo, srednje ili mikro preduzeće, neće biti izuzet iz ove stroge kontrole i ono što je isto tako važno je da će se ova kontrola vršiti i posle radnog vremena i da će se ova kontrola vršiti i vikendom, što do danas nije bio slučaj. Onda smo imali situaciju kada su faktički privrednici, ljudi koji su radili to, koji su radili na evaziji, koji su izbegavali porez, radili to naravno posle radnog vremena i tokom dana vikenda.
Pomenuću da je ovaj efekat, kolega Vojislav Vujić je to pominjao, na sivu ekonomiju, on je jako bitan da uđemo u taj neki prosek koji je limitiran u razvijenim zemljama, u zemljama EU kojima težimo sa nekih 30 na 20%. Nije to samo procentualno pitanje, nije to samo pitanje uštede i priliva novca u naš budžet, nego je to i pitanje jedne jasne discipline, jačanja institucija, onoga što će dovesti do većeg rangiranja naše zemlje, boljeg rangiranja, koje će dovesti do privlačenja što većeg broja stranih, ali i podsticanja domaćih investicija.
Ono što je najvažnije i o čemu su svi govornici delimično pričali, to je reforma i reogranizacija poreske uprave. Po prvi put, i mislim da je to jedna dobra i kvalitetna praksa koju ste najavili, koju je državni sekretar na samom Odboru za finansije najavio, je da će se uvesti ta funkcija ili sektor za upravljanje ljudskim resursima u poreskoj upravi. Do sada smo imali situaciju da nemamo dovoljno ljudi na ključnim pozicijama, na onim pozicijama koje su potrebne da bi se kontrola što bolje i što kvalitetnije vršila. Imamo situaciju danas u poreskoj upravi da će u narednih pet godina negde od 10 do 15% zaposlenih ići u penziju. Moramo već sada razmišljati o tome ko su ti ljudi koji će na jedan kvalitetan, dobar način, u punom kapacitetu zameniti te ljude.
Nadam se da će ljudi koji će voditi taj sektor za ljudske resurse voditi računa i o planiranju ljudskih resursa i o dizajniranju posla i o regrutovanju i selekciji, jer to je taj jedini model koji će učiniti poresku upravu efikasnijom i ono što je najbitnije, učiniti da kontrola poreske uprave bude što bolja, što konkretnija i da u tom nekom domenu dostignemo razvijene zemlje kada je u pitanju naplata poreza, a složićete se da je to samo jedna faza u tom menadžment procesu, ali faza koja nam jako fali, a to je faza kontrole.
Završiću sa tim da smatram i SDPS smatra da će osnov za bolju naplatu poreza, za veću fiskalnu disciplinu biti povećanje kapaciteta koji se tiču informatike i informacionih tehnologija i u tom domenu da i ovaj zajednički obračun naplate koji imamo u poslednjih nekoliko meseci, kada su u pitanju porezi i doprinosi, već donose rezultate, da će to biti ključ naplate poreza i bolje kontrole, ali isto tako, to treba da primenjujemo i u drugim segmentima našeg poslovanja. Mislim da će i u Zakonu o planiranju i izgradnji, kako je to u SAD, Nemačkoj, Italiji, na kraju krajeva i u Makedoniji, koju sam malopre pominjao, aplikacije za građevinske dozvole će ići elektronskim putem, tako da ćemo preko Kancelarije za brze odgovore izbeći mogućnost bilo kakvih koruptivnih aranžmana. Nadam se da će ti zakoni i zakon o ulaganjima biti već ovog meseca na dnevnom redu Narodne skupštine.
Naglašavam da će SDPS podržati ove predloge zakona i da sve ovo što smo videli u ovim zakonima, sva ova rešenja će dovesti do veće fiskalne discipline, naravno, u korist naših građana i u korist naše države, što je u ključnom interesu naše stranke, ove Vlade i skupštinske većine. Hvala.

 Zahvaljujem.
Vidim da se za reč javio gospodin Rodoljub Šabić, ali u skladu sa Poslovnikom, član 216. predstavnici nezavisnih tela nemaju pravo na reč. Mi smo pustili gospodina Jankovića da završi svoj odgovor na sve ono što je debatovano, diskutovano. Molim vas, da mi ne dobacujete, držim se Poslovnika, član 2016. Na reč ima pravo gospodin Meho Omerović koji će ovde braniti zaključke. Znači, ovde se ne radi o izveštajima, radi se o zaključcima nadležnog odbora. Izvolite.
Molim vas još jedom da ne dobacujete predsedavajućem, kršite Poslovnik.

Molim vas da koristite to pravo jer se držim ovde striktno Poslovnika i vi imate pravo na reč i to je to.
Izvolite, možete govoriti.

Ja se izvinjavam poslaniče Omeroviću. Striktno se držim Poslovnika.
Ja molim narodne poslanike, molim ljude koji su predstavnici nezavisnih tela koji su prisutni ovde...

Nemojte molim vas da mi dobacujete sa mesta. Nemojte da kršite Poslovnik. Završite ono što ste započeli i što vam pripada u skladu sa Poslovnikom.
Ja sam ovde, kao potpredsednik Narodne skupštine tu, da se držim Poslovnika i da poštujem Poslovnik i Zakon o Narodnoj skupštini Republike Srbije. Izvolite, ako hoćete da završite, u skladu sa zaključcima izveštaja.
Držaću se do kraja Poslovnika. Hvala.

Izvinjavam se, moram još jednom da objasnim i moram da vas upozorim, da sam se ja samo držao Poslovnika, kada sam krenuo u predsedavanje i gospodin Janković je imao reč.
Držim se tačke i člana 237. Poslovnika i molim vas, ako hoćete završite vaš govor u skladu sa zaključcima, nemate pravo predsedavajućem, možete da ukažete na povredu Poslovnika, ali kada završite vaš govor.
Hvala vam.
Molim vas da se prijavite.

Kolega Omeroviću, ja vas molim, o amandmanima ćemo govoriti na sednici u pojedinostima.
(Narodni poslanik Gordana Čomić, s mesta: Ovo je sramota, sram vas bilo!)

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić, po Poslovniku. Izvolite.

Ja sam dužan da obrazložim.
Naravno da kao predsedavajući nisam nikoga izbacio, niti je ovde ko izbacivao bilo koga iz Narodne skupštine, što ne znači da se neću zalagati da uvek se zalažete za svoje mišljenje i da kažete do kraja ono što hoćete.
Smatram da se samo držim članova 237. i 238. Poslovnika. To je moja dužnost ovde i niko u ovoj Narodnoj skupštini i nijedan od današnjih predsedavajućih nije rekao da se ovde ne razmatraju izveštaji. Znači, ovde se glasa, razmatraju se izveštaji, ali po Poslovniku pravo ima da govori ovlašćeni predstavnik odbora o tim zaključcima.
Da li hoćete da se izjasnite o povredi Poslovnika u danu za glasanje još jednom pitam?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.
Recite samo po kom osnovu?