Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao i poslaničkoj grupi SDPS, kojoj pripadam i u čije ime govorim, što su povučeni zakoni o izmeni i dopuni Zakona o državnim službenicima i o državnoj upravi.
Smatram da će u tom setu zakona koji će, nadam se, doći ponovo u proceduru u naš parlament u vrlo skorije vreme, trebati da se nađu i izmene i dopune Zakona o javnim preduzećima. Zašto?
Smatram da u ovim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koje je predložila poslanička grupa SNS, nema ničega spornog, da kada je u pitanje kažnjavanje ovakvih krivičnih dela teških krađa, da tu država treba da zavede red, da zavede disciplinu i da sankcije maksimalno dovedu do toga da taj rezultat bude u interesu i u korist same države, naravno, prvenstveno javnog sektora i javnih preduzeća, a samim tim i onih čemu one služe i zbog kojih rade i funkcionišu, a to su građani Srbije, a i sama naša zemlja.
Osvrnuo bih se i na neke druge suštinske probleme koje je potrebno rešavati paralelno u domenu izmena i dopuna Krivičnog zakonika i na situaciju koju trenutno i u proteklih nekoliko decenija imamo kada je u pitanju ova problematika.
Moramo se zapitati zašto se ovako teške krađe, ovakvo narušavanje imovine i integriteta javnih preduzeća koja su pomenuta, a to su „Elektromreže“, „Elektrodistribucija“, „Elektroprivreda“, „Železnice Srbije“, zašto se tako nešto ne događa privatnom sektoru? Zašto se to ne događa velikim multinacionalnim kompanijama?
Zalagaćemo se u narednom periodu i smatramo da je jedan veoma veliki deo odgovornosti u profesionalizaciji menadžmenta i u usaglašavanju sa novim uslovima savremenog poslovanja, a svi u ovoj sali dobro znamo da je menadžment bezbednosti, upravljanje rizicima jedan od glavnih aspekata upravljanja imovinom i resursima svakog preduzeća i svake organizacije.
Napomenuću kao primer da preduzeće „Železnice Srbije“ ima oko 2000 zaposlenih u sektoru bezbednosti. Isto to ima i „Elektroprivreda“ i „Elektrodistribucija“. Moram da naglasim da u „Elektrodistribuciji“ i „Elektroprivredi“ čak imaju i visoke zarade, doduše u „Železnicama Srbije“ te zarade su veoma niske i da i tu treba da tražimo jedan od izvora problema, kada je u pitanju narušavanje i kada je u pitanju materijalna šteta koja se svakodnevno, već decenijama događa u takvim preduzećima.
Možda je izvor svega toga u tome kada je u pitanju sam upravljački proces u tim preduzećima, on je usaglašen sa svetskim standardima i standardima razvijenih kompanija u javnom sektoru, u razvijenim zemljama koje funkcionišu u okviru tržišnih privreda. Možda je uzrok tome što još uvek javna preduzeća imaju te čitave sektore tzv. opštih poslova koji predstavljaju relikt starih vremena, a ne sektore razvoja i upravljanja ljudskim resursima u skladu sa savremenim modelom regrutovanja i selekcije najkvalitetnijih i najboljih kadrova.
Danas gotovo svaka kompanija ima sektor, ima službu, ima direkciju koja se bavi obezbeđenjem, vođenjem računa o bezbednosti kompanije i njene imovine, kako materijalne, tako finansijske, ali i obezbeđenjem i ljudskih resursa koje svaka kompanija ili organizacija ima.
Možda treba da tražimo rešenje u tome da iz raznih agencija, fondova, komisija da izvršimo tu određenu redistribuciju u budžetu kako bismo mogli da pojačamo kapacitet sektora bezbednosti i upravljanja rizicima u javnim preduzećima ili da se odlučimo u skladu sa potrebama i u skladu sa mogućnostima da se takve usluge, kako bi se sada moderno reklo „aut sorsuju“ ili se angažuju neke druge kompanije koje su profesionalizovane i koje su stručne da obavljaju taj posao.
Mi smo od uvaženog kolege Babića čuli da je materijalna šteta ogromna, enormna i smatramo da će izmene i dopune Krivičnog zakonika i te kako pomoći da se materijalna šteta koja direktno ugrožava i naš budžet i funkcionisanje javnog sektora, javnih preduzeća, dakle, u vlasništvu ili u većinskom vlasništvu Republike Srbije, da će to doprineti da se to više ne događa u tom obimu. Ali, moramo razmišljati u tom pravcu da i kroz ljude i upravljački proces uradimo sve što je moguće i upregnemo pun kapacitet kako bismo se zaštitili i kako bismo planirali, kako je neko malo pre od kolega rekao – kako bismo preventivno delovali i kako bismo sveli taj nivo štete na najmanji mogući procenat i najmanji mogući nivo. To se zove strateško planiranje.
Ne možemo iz godine u godinu, iz petogodišnjeg perioda u petogodišnji period govoriti o tim posledicama. Imali smo štetu toliku i toliku, moramo da vidimo koji je uzrok, isplanirati, jasno definisati šta nam je potrebno, koji su nam resursi potrebni, šta je potrebno da implementiramo kako se to više ne bi dešavalo. To je osnovna razlika između privatnog i javnog sektora. U privatnom sektoru je titular jasno određen ka tome da maksimalno čuva svoju imovinu. Mi treba kao sve poslaničke grupe i kao Vlada Republike Srbije, koja nas predstavlja, da uradimo sve na tome da na tim pozicijama i na pozicijama koje su odgovorne u sektorima za bezbednost imamo najkvalitetnije i najsposobnije ljude koji će na jedan društven i odgovoran način štititi državnu imovinu.
Isto tako, želim da upoznam moje uvažene kolege sa tim da razvijene zemlje, ne samo da investiraju, ne samo da ulažu, nego razvijaju sopstvene softvere, dakle, informacione tehnologije kojima je moguće pratiti sve promene i preventivno delovati na mogućnost bilo kakve zloupotrebe i oštećivanje materijalne imovine. To se događa i u sektoru energetike, u sektoru elektro-privrede i kada su „Železnice“ u pitanju. Dakle, bukvalno sa jednim kvalitetnim informacionim sistemom i softverom, ljudima koji to nadgledaju, vrše monitoring, možete da pratite bukvalno svaki pedalj, svaki santimetar nekog gasovoda, železničke pruge, širokopojasne mreže kablova, bilo čega što postoji kao materijalni resurs.
Opet je tu na potezu Vlada Republike Srbije u tom smislu da pokuša. To su dobri primeri kompanija iz Singapura, Južne Koreje, iz drugih razvijenih zemalja koje su veoma zainteresovane da prave zajedničke aranžmane sa domaćim kompanijama, sa univerzitetima, sa fakultetima, da idemo u korak i da svoje poslovanje, upravljački proces, upravljanje imovinom, upravljanje finansijama konačno uskladimo sa nekim svetskim standardima i da pratimo te trendove koji se u modernom i razvijenom svetu događaju.
Zar neko misli da možemo ručno, ili na neki manuelni, pešački način da kontrolišemo nekoliko stotina kilometara gasovoda ili železničkih pruga u 21. veku? Nemoguće je. Zato je vrlo važno što Vlada Republike Srbije radi na projektima razvoja IT industrije, ulaganja kako u ljudske resurse, tako i u privlačenje investicija koje će pomoći da pomognemo te kapacitete, da kako javnu, državnu upravu, tako i imovinu koju država ima što bolje i što kvalitetnije kontrolišemo i na što bolji i kvalitetniji način iskoristimo.
Smatram da su kolege potpuno u pravu da je nedopustivo da se isto tako u 21. veku skrnave spomenici, kolike god da su vrednosti. Država je za to najviše odgovorna. Međutim, i tu moramo voditi računa o sistemu bezbednosti u našoj zemlji, o položaju 46000 policajaca koji rade u MUP-u i koji su zaduženi za bezbednost, kako materijalnu tako i za bezbednost ljudi i građana Republike Srbije.
Poslednjih dana čujemo određene primedbe i sugestije kako policija ne sa pravom dobija onih čuvenih 10.000 dinara socijalne pomoći. Podsetiću vas samo da policija dobija 10.000 dinara socijalne pomoći upravo zato što je napravila ustupak našoj državi zbog ekonomske krize i recesije u kojoj se država nalazi i ne ostvaruje pravo iz Posebnog kolektivnog ugovora koji je potpisan 2011. godine, koji da se poštuje u punom kapacitetu bi za policiju i za policajce pojedinačno značio mnogo, mnogo više novca u sumi nego što je to 10.000 dinara po svakom zaposlenom u MUP.
Tako da ako želimo i tu vrstu bezbednosti, a svi se slažemo i tu nesporno imamo konsenzus, moramo da vodimo računa o opremi naših policajaca, o njihovom statusu, o njihovom standardu, o sredstvima koje oni koriste za svoj rad i za ono za šta su oni plaćeni, za šta postoje, a to je da obezbede život, bezbednost i slobodu građanima i da zaštite materijalne vrednosti naše zemlje.
Još malo ću govoriti, podržaću u ime poslaničke grupe SDPS, o Sporazumu sa Belorusijom. Trgovinska razmena, ono što je najinteresantnije našoj poslaničkoj grupi je da iz godine u godinu beleži rast od nekih 30 miliona dolara 2010. godine došli smo do 150 miliona u 2012. godini. Naša je želja da se trgovinska razmena poveća u naredne dve, tri godine za oko pola milijarde dolara. Smatramo da imamo velike mogućnosti za to, ogroman potencijal. Imamo potpisane ugovore o slobodnoj trgovini, o izvozu i uvozu robe određenih bez carine. U prethodnih nekoliko meseci gospodin Ljajić, inače ministar trgovine i telekomunikacija u Vladi Republike Srbije, je pregovarao i razgovarao da se u tu listu proizvoda i roba koje mogu da se izvoze iz Srbije bez carine uvrste i automobili i sir i neki drugi prehrambeni proizvodi. Nadamo se da će to uroditi plodom, da će rezultat biti povećanje trgovinske razmene, ali i smanjenje deficita koji Srbija ima u toj trgovinskoj razmeni sa Belorusijom, koji iznosi faktički negde oko 50 miliona dolara. Moramo da radimo na tome.
Ono što predstavlja pravu priliku kada je u pitanju sporazum sa Belorusijom i ono što je drugi korak u odnosu na ovaj sporazum, koji ćemo nadam se izglasati u ovom cenjenom i visokom domu, je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Belorusije o pravnoj pomoći o građanskim i krivičnim stvarima. To nam daje prostor i mogućnost da kao država, da kao Vlada izvršimo inicijativu i apel i formiramo jednu kancelariju za saradnju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, sa državama sa kojima imamo potpisane ugovore o slobodnoj trgovini i da na taj način maksimalno iskoristimo potencijale koje imamo u toj trgovinskoj razmeni, ali i u zajedničkom procesu istraživanja tržišta, formiranja zajedničkih preduzeća.
Samo ću vas podsetiti kada je ekonomska oblast u pitanju da Belorusija ima za razliku od Srbije jako razvijen mašinski i metalski sektor, da su preduzeća i velike kompanije iz Belorusije veoma raspoložene i zainteresovane za kupovinu ili strateška partnerstva za određena preduzeća koja se nalaze u procesu restrukturiranja, a svi znamo da njihovu sudbinu moramo da rešimo do juna 2014. godine. Konkretno, radi se o „14. oktobru“, o Fabrici vagona iz Kraljeva. Čak je i iskazano određeno interesovanje za Železaru iz Smedereva za koju svi znamo u kakvoj se situaciji nalazi i prosto smatramo da je pod hitno potreban strateški partner.
Isto tako tu saradnju je moguće proširiti u domenu poljoprivrede, ali veoma važan aspekt saradnje treba da bude visoko obrazovanje i nauka i model koji se primenjuje u domenu smanjenja nezaposlenosti, jer ću vas podsetiti da je nezaposlenost u Belorusiji na nivou od 1,6%.
Veoma važan aspekt u okviru te saradnje i ono što po našem mišljenju SDPS će predstavljati jedan dodatni impuls je saradnja ne samo sa Belorusijom nego i Ruskom Federacijom i Kazahstanom, prisustvo „Zber banke“ u Srbiji, banke koja predstavlja u prošloj godini drugi bankarski brend u Evropi, koja je imala rast od preko 14 milijardi dolara u prethodnoj godini, koja može da bude da podstakne kako izvoz domaćih preduzeća tako i prisustvo preduzeća iz Belorusije koja su zainteresovana za „Džoint fenčer aranžmane“, za strateška partnerstva, ali i za realizovanje grinfild, braunfild i drugih investicija.
Poslanički klub SDPS će u danu za glasanje podržati ovaj sporazum, podržaće konvencije i podržaće izmene i dopune Krivičnog zakonika, sa zadrškom da pored toga što ćemo promeniti zakon, što ćemo pooštriti kazne moramo da radimo na reformi javnog sektora, na profesionalizaciji javnih preduzeća, jer mi kao poslanička grupa smatramo da je to osnovni i glavni uzrok generisanja nelikvidnosti, neefikasnosti, neproduktivnosti, a samim tim generisanja onoga što se događa i u tom sektoru koji je zadužen za bezbednost i upravljanje rizika i zalagaćemo se u narednom periodu i za izmene Zakona o javnim preduzećima i za što dinamičnije promene kada je u pitanju profesionalizacija javnog sektora. Zahvaljujem se.