| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
čeka se odgovor 3 godine i 1 mesec i 4 dana
Uvaženi Ja sam Dejan, iz Beograda sam i imam 44 godine. Jedan sam od 50% građana koji nisu izašli na izbore jer ne veruje u institucije. Dajem Vam priliku da me uverite da grešim, da institucije rade svoj posao savesno i da živimo u demokratskoj i pravno uređenoj zemlji.
čeka se odgovor 4 godine i 4 meseca i 8 dana
Postovanje g. Sormaz Da li ste upoznati sa planom drzava bivseg Varsavskog Pakta usmerenim protiv Yugo tzv Operacija Polarka?
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, moje pitanje upućujem potpredsednici Vlade i ministarki kulture i informisanja Maji Gojković.
Naime, poznato je da je još pre neku godinu predsednik Republike Aleksandar Vučić pokrenuo inicijativu i na osnovu te inicijative izgrađen je Memorijalni kompleks u ataru sela Pranjani i avionska pista, koji su posvećeni misiji "Halijard".
Šta je misija "Halijard"? Naime, posle pada Italije, saveznici su napravili novi plan kako da skrše nacističku Nemačku i između ostalog, SAD su prvo poklonile Sovjetskom Savezu nekoliko njihovih budžeta, danas bi se to merilo stotinama milijardi u novcu i u zlatu, da obnove svoju ratnu mehanizaciju, da obnove svoje oružje i municiju, a druga akcija koja se dešavala je da su piloti, pre svega američki, ali i britanski, bilo je tu i Popljaka, Italijana itd, bombardovali naftna postrojenja, fabrike oružja, pa čak i jedinice nemačke armije na Istočnom frontu. Znači, uništavali su logistiku nemačke vojske.
Svi piloti su imali upustvo da u slučaju da ih protivavionska artiljerija nemačka pogodi, da pokušaju sa svojim avionima da dođu do prijateljske savezničke teritorije, do vazdušnog prostora iznad Srbije i da tu iskaču. Nisu imali uputstvo da iskaču u okolini Zagreba ili Varaždina, nego upravo iznad Srbije, zato što bi tu bili sigurni. Zašto su bili sigurni? Bili su sigurni zato što ih je čekala jugoslovenska vojska u otadžbini iliti četnici, što RTS izbegava da kaže u nekim svojim prilozima, pod komandom Draže Mihajlovića, spašavali su ih, dovodili su ih u okolinu sela Pranjani, ali i u okolinu Koceljeve, gde su imali dva, znači, imali smo dva aerodroma sa kojih smo spašavali te pilote.
To je najveća akcija spasavanja pilota ili bilo koga drugog u Drugom svetskom ratu iza neprijateljskih linija. Znači, Srbija je u to vreme bila okupirana.
Šta je ono što je najfascinantnije u celom tom slučaju? To je lojalnost naroda, jer Nemci nisu uopšte znali šta im se dešava. Kako to da je taj narod toliko dobro čuvao tu tajnu? Zato što je bio lojalan, zato što je verovao u kralja, otadžbinu, Boga i verovao u vojsku kojom je komandovao Draža Mihajlović. Zato je ta čitava akcija uspela. Niko, Nemci pojma nisu imali šta im se dešava u čitavom tom slučaju.
Žao mi je što imam ovako malo vremena, ali na kraju ću samo poštovanu potpredsednicu Gojković pitati, s obzirom da ste odavno prepoznali i afirmisali značaj misije "Halijard", a da ste sada, između ostalog, zaduženi i za resor kulture, kome delom pripada i kultura sećanja, moje pitanje za vas je da li će obeležavanje misije "Halijard" biti uvršćeno u državni program obeležavanja godišnjica, istorijskih događaja, oslobodilačkih ratova Srbije? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovde pričamo o diskriminaciji, malo mešamo teme, ali dobro.
Ja podržavam malo pre iznet stav ministarke i mislim da je veoma bitno da se na takav način svi zajedno ponašamo, jer da nema diskriminacije među nama ne bismo o njoj govorili. Zaista, treba da pogledamo istini u oči i da kažemo kakve nam se stvari još dešavaju i čega još ima.
Naravno da je situacija mnogo bolja nego pre 10, 15, 50 godina, ali uvek moramo da idemo dalje i da pokušavamo da budemo sve bolji i bolji.
Koliko romske dece dolazi kod naše dece na rođendane? U mom slučaju da, Petar dolazi na rođendane i moja se ćerka Anđelija druži sa njim. Dečak je Rom i ide sa njom u odeljenje. Ne bismo toliko pričali o pravima Roma da nemamo probleme koje imamo. Kada pričamo o diskriminacijama, ne pričamo samo o odnosima, o položaju žena, mada, koliko ljudi vozi automobil kod žene koja je automehaničar i ne proverava da li je dobar automehaničar ili ne, nego razmišlja o tome da li je žena ili ne, pa da li da vozi taj automobil kod automehaničara? Baš sam nedavno gledao primer na našem javnom servisu o jednoj ženi koja ima mehaničarsku radnju i o tome kakav odnos ima i kakvi se razgovori vode sa njom, na primer.
Daću vam jedan primer, namerno ću govoriti o državi koja postoji mnogo kraće od Srbije, ali mnogo toga što se tiče ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije je krenulo iz te države, kao što je ministarka dala primer. Radi se o SAD. Često se dešava da budu diskriminisani ljudi zbog bolesti, invaliditeta, pa i raznih vrsti bolesti, recimo zaraznih bolesti, ali postoji određeni način prenosa te bolesti. Pre 35-40 godina u svetu se pojavila bolest sida i izazvala je paniku širom sveta. Ispostavilo se da postoje određeni načini na koje može da se prenese, ali nije često zbog toga bitan ni stil života, nego se događalo i događa se i dan danas da neki ljudi budu zaraženi tom teškom, još uvek neizlečivom bolešću, zbog toga što prime krv u zdravstvenoj ustanovi i zaraze ih, bilo krvlju, bilo iglom. Sve ređe je to slučaj, ali pre 30 godina je to bio slučaj. A onda smo imali slučajeve da neko zbog toga izgubi posao, dobije otkaz, iako ne može tu bolest da prenese na kolege sa posla.
Federalni sudovi u SAD su tada doneli zakon, doneli su presude u korist ljudi koji su gubili posao zbog toga što su bili zaraženi sidom, ali znate šta je pisalo u tim presudama? I tada se prvi put, meni se čini, možda grešim, ministarka to možda bolje zna, pojavio termin da je društvena smrt tim ljudima pala mnogo teže, nego iščekivanje fizičke smrti, biološke zbog bolesti. Vi ste još uvek živi, još uvek funkcionišete, a celo vas društvo zatvori i niko sa vama ne komunicira. To je diskriminacija. Društvena smrt - kada vi ostanete sami zbog toga što ste različiti od većine i ne možete ništa da uradite, ni da reagujete.
Zbog toga su ovi zakoni veoma bitni i zbog te društvene smrti su presude u toj državi, koja je daleko mlađa od Srbije, ipak bile prve takvog tipa i zaštitile diskriminisane ljude da ne mogu da izgube posao. Zato kažem da je potrebno da donesemo ovakve zakone. Ima stvari koje još moramo da menjamo. Ja i na sledeći zakon imam jednu primedbu, već sam razgovarao sa ministarkom o tome da li može ili ne može da bude to primenjeno, videćemo, ali ovakve stvari moramo…
Molim sve kolege da razmišljamo o tome. Znači, kada jednu osobu izolujemo zbog nečega, to se zove društvena smrt i ona pada živom čoveku mnogo teže, nego onaj trenutak kada bude odlazio Bogu na istinu. Hvala.
Hvala predsedavajući.
Za čitavu oblast, čitav ovaj deo amandmana moram da kažem jednu stvar. Verovatno je, evo da kažem, do mene krivica, mada mi kao parlament, kao 250 poslanika niko nije podneo takav amandman, ali znam da bi mi ministarka odgovorila, radi se o privrednim subjektima i rodnoj ravnopravnosti u realnom sektoru, kod privrede, kod privatnika, u nadzornim i upravnim odborima da je potrebno da postoji uravnoteženo rodno prisustvo itd.
Mi smo država u tranziciji i znam da imaju privatnici rok od tri godine da se prilagode tome, ali ja tvrdim da je to kratak rok i u veoma kratkom tom roku posle toga da ćemo imati neprimenjivost ovog dela tog člana zakona, da će biti teško primenjiv ili neprimenjiv jer mi nismo ni Luksemburg, ni Švedska. Mi smo, ponavljam, država u tranziciji i mi tek otvaramo, nadam se uskoro, i zatvaramo poglavlja, klastere i sve ostalo.
Juče predsednik Vučić dogovara nove investitore iz Češke i sada zamislite situaciju, govorim, prvo, o korporacijama, upravne odbore čine oni koji su vlasnici kapitala, koji investiraju i sada mi njima da kažemo – ne, ovde mora da bude muškarac iako si ti žena investitor ili mora u upravnom i nadzornom odboru da bude toliko i toliko žena. Oni će reći – ljudi, pa to je naš kapital. Mi upravljamo našim kapitalom, našim investicijama. Naš ambijent mora da bude drugačiji nego ambijent u Švedskoj. Mi moramo da privlačimo, a oni su čak i izvoznici investicija.
Mislim da ćemo biti primorani za tri godine da to menjamo i zato hoću čisto da upozorim sve i da kažem da neke stvari možda i ne možemo uz svu dobru volju u ovom trenutku kao društvo da sprovedemo. Pre par sati sam govorio o društvenoj smrti i ostalom. Sada ispada da govorim nešto drugačije. Nije, ovo je potpuno drugačija situacija. Isto dobro za Srbiju. Ovo što govorim po mom mišljenju, možda grešim, je dobro za Srbiju.
Zamisliste vi sada da mi NIS-u gde je ruski investitor kažemo – ne, ne može takav da bude vaš upravljački odnos, a borbu vodimo, a pazite tu smo čak i suvlasnici kao država, sa njima da ne izbace ljude sa posla ovih dana, vidite naslovne strane novina. Zamislite da kineskom „Hibisu“ kažemo – tako mora da izgleda upravni odbor, koliko ja znam, čak ga i nema nego je u Kini ili nadzorni odbor. Ili američkom MSR koji ima skoro četiri hiljade zaposlenih ljudi u Beogradu sa minimalnom platom 800 evra i koji treba da otvori novi park i da ima četiri i po hiljade, pet hiljada zaposlenih od septembra i da im mi kažemo – ne, ne, morate da nas pitate kako da napravite upravni odbor.
To malo teško ide na taj način. Da bismo privukli investicije mislim da nije problem sad i neće biti problem naredne tri godine, ali za tri godine čisto sumnjam da ćemo biti u situaciji da ovo možemo da sprovedemo. Možda da se razmisli u ministarstvu da se konsultuju sa Privrednom komorom Srbije i da vidimo eventualno neke izmene i dopune u narednih godinu, dve da bismo prilagodili situaciju da ne gubimo investitore ne daj Bože. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, moje pitanje upućujem potpredsednici Vlade i ministarki kulture i informisanja Maji Gojković.
Naime, poznato je da je još pre neku godinu predsednik Republike Aleksandar Vučić pokrenuo inicijativu i na osnovu te inicijative izgrađen je Memorijalni kompleks u ataru sela Pranjani i avionska pista, koji su posvećeni misiji "Halijard".
Šta je misija "Halijard"? Naime, posle pada Italije, saveznici su napravili novi plan kako da skrše nacističku Nemačku i između ostalog, SAD su prvo poklonile Sovjetskom Savezu nekoliko njihovih budžeta, danas bi se to merilo stotinama milijardi u novcu i u zlatu, da obnove svoju ratnu mehanizaciju, da obnove svoje oružje i municiju, a druga akcija koja se dešavala je da su piloti, pre svega američki, ali i britanski, bilo je tu i Popljaka, Italijana itd, bombardovali naftna postrojenja, fabrike oružja, pa čak i jedinice nemačke armije na Istočnom frontu. Znači, uništavali su logistiku nemačke vojske.
Svi piloti su imali upustvo da u slučaju da ih protivavionska artiljerija nemačka pogodi, da pokušaju sa svojim avionima da dođu do prijateljske savezničke teritorije, do vazdušnog prostora iznad Srbije i da tu iskaču. Nisu imali uputstvo da iskaču u okolini Zagreba ili Varaždina, nego upravo iznad Srbije, zato što bi tu bili sigurni. Zašto su bili sigurni? Bili su sigurni zato što ih je čekala jugoslovenska vojska u otadžbini iliti četnici, što RTS izbegava da kaže u nekim svojim prilozima, pod komandom Draže Mihajlovića, spašavali su ih, dovodili su ih u okolinu sela Pranjani, ali i u okolinu Koceljeve, gde su imali dva, znači, imali smo dva aerodroma sa kojih smo spašavali te pilote.
To je najveća akcija spasavanja pilota ili bilo koga drugog u Drugom svetskom ratu iza neprijateljskih linija. Znači, Srbija je u to vreme bila okupirana.
Šta je ono što je najfascinantnije u celom tom slučaju? To je lojalnost naroda, jer Nemci nisu uopšte znali šta im se dešava. Kako to da je taj narod toliko dobro čuvao tu tajnu? Zato što je bio lojalan, zato što je verovao u kralja, otadžbinu, Boga i verovao u vojsku kojom je komandovao Draža Mihajlović. Zato je ta čitava akcija uspela. Niko, Nemci pojma nisu imali šta im se dešava u čitavom tom slučaju.
Žao mi je što imam ovako malo vremena, ali na kraju ću samo poštovanu potpredsednicu Gojković pitati, s obzirom da ste odavno prepoznali i afirmisali značaj misije "Halijard", a da ste sada, između ostalog, zaduženi i za resor kulture, kome delom pripada i kultura sećanja, moje pitanje za vas je da li će obeležavanje misije "Halijard" biti uvršćeno u državni program obeležavanja godišnjica, istorijskih događaja, oslobodilačkih ratova Srbije? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću se baviti, baviću se prošlošću kao još jedan kolega malopre, ali ne naučnom fantastikom jer po meni omladina treba da uči da se razvija, da se zabavlja, da uživa u ljubavi, da uči nove tehnologije, da Srbija zbog njih napreduje, da stvara porodice, a ne da tuca kamen i kopa rovove za parče hleba i čašu tople vode.
Vezano za to hoću da kažem da je u nedelju obeležen jedan bitan dan za Srbiju, 75. godina od akcije Halijard, koja je od naših građana, od svih nas, decenijama bila sakrivena. Pre 75 godina je izvedena najveća i najefikasnija akcija spašavanja u Drugom svetskom ratu. Osam hiljada vojnika jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom Draže Dragoljuba Mihajlovića, u narodu poznati kao četnici, su spasili 500 i više od 500 pilota savezničkih i doveli su ih do sela Pranjane gde je obeležen ovaj dan. Tu je napravljen improvizovani aerodrom, zahvaljujući čemu, celoj toj akciji, su ti ljudi spašeni i sletali su saveznički avioni i svi oni su seli u te avione slobodni, mirni, nahranjeni i vratili se svojim jedinicama da nastave borbu protiv fašizma.
Zašto je ta akcija velika? Zato što su prvo svi spaseni, a drugo, zato što je srpski narod pokazao svoju humanost, svoj karakter, pokazao je svoju hrabrost i veličinu jer Dražini vojnici su doveli te oficire u domove našeg naroda. Oni su tu, tačno je, delili parče hleba sa njima, a malo su imali zbog rata, ali je jedna druga stvar važnija, niko od pripadnika vojske, niko od tog naroda nije prijavio ni jedna jedini slučaj i zato je akcija bila sto posto efikasna. Zbog toga treba da budemo ponosni na sve to što je urađeno, a sramota treba da nas bude zato što smo dopustili, kao narod da za to niko ne zna, zato što smo dopustili 1945. godine da nam bude ubijen i bog i kralj i otadžbina i demokratija i tradicija. Ubeđen sam da i dan danas živimo ovako teško kako živimo samo zbog tih grešaka iz tog perioda.
Srbi treba da budu ponosni jer su imali dva antifašistička pokreta dok su ostali bili samo sluge fašista za vreme rata. Činjenica ima mnogo, ne samo ova akcija, evo na primer, imate pun internet fotografija, sve možete da proverite kako Keserović ulazi u Kruševac zajedno sa sovjetskom armijom, četnici nose američke zastave, a sovjetski vojnici nose sovjetske zastave i zajedno se slikaju. To je bio slučaj u nekoliko gradova. Šta se dogodilo kasnije od 1945. godine kada su prevareni saveznici, jer je bilo obećano da će se dozvoliti povratak kralja u zemlju i da će biti obećani demokratski izbori, to je neka druga tema.
U svakom slučaju sve se ovo dogodilo. Mi smo pre 15 godina doneli Zakon o izjednačavanju ova dva pokreta i sud je presudio i rehabilitovao Dražu Mihajlovića. Zahtevam od Ministarstva prosvete da mi odgovori kada će u istorijske udžbenike ući istorija i istina o dva antifašistička pokreta u Srbiji i srpskom narodu. Očekujem taj odgovor da stigne u skladu sa Poslovnikom, znači, što pre i da bude jasan i precizan. Hvala vam.
(Beograd, 05.08.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 105000.00 | RSD | 16.04.2014 - 03.06.2016. |
| Narodni poslanik | Narodna skupština Republike Srbije | Republika | Mesečno | 105000.00 | RSD | 03.06.2016 - |