Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Dragan Šormaz

Dragan Šormaz

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pa ja bih da nastavim tamo gde je stao kolega Đukanović, pošto je on mnogo toga rekao građanima Srbije na ovaj način onima koji gledaju o tome kako se ponašaju naši politički protivnici, šta rade, kakav odnos imaju i neke nezavisne institucije u ovoj zemlji i različite aršine koje koriste, a u stvari bi trebali da rade u interesu građana Srbije, ali možemo da pokušamo da odbranimo emisiju gospodina Đukanovića. Evo ja sam spreman da dođem, da se vi i ja vežemo lancima za stolice i da sedimo pred kamerama, pa oni neka dođu da nas iznose. Ako pokušaju da zabrane emisiju, jer ne vidim zašto bi bila emisija koja ne propagira nasilje, koju sprovode naši oponenti iz Saveza za sebe, kako ja volim da ih zovem, onda ne vidim zašto bi ta emisija bila problem.

Inače želeo bih da kažem zašto su ove promene dobre. Evo čuli smo malopre i od ministra, iz prostog razloga što štitimo javno zdravlje građana Srbije na ovaj način, i sve te primedbe koje čujemo i napade na još neko vreme aktuelnu vlast u Srbiji, videćemo šta će građani reći 21. juna… Ja sam ubeđen da će ponovo lista koju predvodi predsednik Vučić biti ubedljivi pobednik na ovim izborima, ali ta priča o nedemokratiji, o tiraniji itd. pada u vodu.

Jedan od kolega, čini mi se, gospodin Obradović je to pominjao o tome da često mi volimo da predstavljamo, pa i ovde u ovoj sali, a i u medijima, pojedince koji daju izjave iz institucija, na primer EU, kao stavove EU. Na primer, koleginica Tanja Fajon sa kojom mi ovde imamo sastanke u onom zajedničkom Odboru za kontrolu sprovođenja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, gde ona manje više bude mirna, ne bude ovako kao što je vidimo kada se pojavi u ovim SNN medijima u Srbiji, pa onda daje drugačije izjave i drugačije se ponaša. Ovde kada sa nama komunicira i razgovara dobije argumente zbog kojih mora malo da se stiša i da se ne ponaša na takav način, ali ona nije Evropska unija, ona je jedan poslanik koji pripada sve slabijim grupacijama u Evropi. Meni je žao što joj te grupacije u Srbiji ne odgovaraju da bi zaštitile Srbiju, nešto ne vidim da se mnogo sa njom raspravljaju, a koje pripadaju socijaldemokratskoj opciji, ali to čak ne rade sve socijaldemokrate u Evropi, iako ona skupi par poslanika u tom parlamentu, koji kao postavljaju neka pitanja, i komentarišu situaciju u Srbiji na svoj način. Međutim, sama EU to demantuje svakog dana, svakog sata.

Prvo, nemate ni jednu izjavu ni jedne institucije koja na takav način govori, zvanične. Znači, institucije, ne pričam o pojedincima, Evropskog saveta, Evropske komisije, Evropskog parlamenta, nekog odbora za spoljne poslove. Nikada nemate kritički stav prema Srbiji, nego samo reči pohvale i hvale za Srbiju i za situaciju u Srbiji, bilo da je u pitanju ekonomska situacija, bilo da je u pitanju migrantska kriza, bilo da je u pitanju odgovor na pandemiju.

Svaki put smo čuli samo reči hvale u zvaničnim izjavama i zvaničnim dokumentima koje imamo od EU, pa i do sada je Srbija pomognuta sa 197 miliona evra. Zašto ako je nedemokratska država? U paketu je mera od tri milijarde i 300 miliona evra za odgovor na posledice krize koju je izazvala epidemija. Evropska investiciona banka je već odvojila milijardu i 700 miliona evra za zapadni Balkan, gde su sami zvaničnici te banke rekli da će Srbija dobiti najveći paket, jer je najspremnija, od tog novca da radi i da se razvija. Sam Savet ministara je tražio, znači vlade država članica, od Komisije da u septembru spremi investicioni paket za privredu. Zašto ako je Srbija nedemokratska zemlja? Zašto se sve to radi ako je Srbija nedemokratska zemlja?

Ne, Srbija je demokratska zemlja koja ima problem sa grupicom opozicionih partija koje nisu alternativa, koje nemaju program, koje ništa ne mogu da ponude, a da je to tako kažem vam, pratite 21. jun, dan izbora, i videćete da će između 20.00 i 21.00 sat to veče EU zvanično čestitati građanima Srbije na demokratski održanim izborima u Srbiji. Videćete, 21. juna, posle 20.00 sati, kada krenu da stižu rezultati, EU će čestitati Srbiji na održavanju evropskih izbora i neće biti jedina. Čestitaće i Rusija. Čestitaće i Sjedinjene američke države. Čestitaće joj i Norveška koja nije član EU i Švajcarska i Turska itd. Svi će čestitati Srbiji održavanje demokratskih izbora i slobodno izraženu volju građana Srbije. Prema tome, ti pojedinci u pojedinim državama i institucijama koje daju izjave ništa ne znače.

Ja bih želeo u skladu sa ovim još da kažem jednu stvar, tj. na jednu temu. Malo smo ovih dana, zato što smo pritisnuti problemom, zato što smo bili problemom Kovida – 19 pritisnuti i brinuli smo o zdravlju naših najstarijih koji su bili ugroženi najviše od tog virusa. Obratili smo, čini mi se mnogo manje pažnje na one koji su se po meni najmanje na isti način žrtvovali ili isto mnogo žrtvovali, koliko i stariji ljudi koji su bili zatvoreni i trpeli veoma žestoke mere, jer su bili i u velikoj opasnosti što, a to su mladi ljudi.

Neki od njih će, recimo, oni koji imaju 18, 19, 20 godina, sada u junu mesecu prvi put izaći na izbore. Ti ljudi, ta deca, ljudi naravno, ti mladi ljudi su stavili svoj život na čekanje da bi drugi svoj život sačuvali. Oni su morali da budu zatvoreni. Zamislite nekoga ko ima 18 godina, 17 godina, vi ga zatvorite i ne može da ide da bismo sačuvali živote njihovih baka i deka. Ti su ljudi i ta deca mnogo žrtvovali.

Ja ministre ima jedan apel za vas. Mislio sam to da kažem i kada je bio ministar zdravlja ovde, verujem da on ide na onaj Krizni štab koji još uvek radi i brine se o zdravstvenim problemima epidemije i pandemije. Ja mislim da bismo trebali svi da se priključimo ovome i da pokušamo da nađemo rešenje.

Znate, sa 65 godina, pamtite ili ne pamtite neko leto, izgubite ili ga ne izgubite ili sa 53 koliko imam ja, ali kada imate 18 godina ne idete na ekskurziju, a planirali ste možda tad prvi put da priđete svojoj simpatiji, ili kada imate 18 godina, maturant ste i nemate matursko veče. Vi ste devojka koja treba, sprema se godinu dana da kupi matursku haljinu i onda ne može da je kupi, jer nema matursko veče. Njoj se to veče nikada neće vratiti u životu. Svi smo mi nešto žrtvovali, ali niko od nas nije tako nešto žrtvovao u ovoj borbi, njima se matursko veče, ti maturski dani nikada neće vratiti.

Apelujem na sve u Vladi i u Kriznom štabu da probamo da nađemo način organizaciju, da se ne naruši javno zdravlje te dece, da se organizuju maturske večeri i da im se omogući da to mogu da urade. Mislim da nije kasno, maj mesec je, može da se uradi i da se spremi, naravno uz one mere koje su potrebne, da Krizni štab proceni koje su te mere. Ti ljudi će nam biti zahvalni, a i ne moraju da budu zahvalni jer im to pripada. Svi smo mi to imali i ne vidim zašto ta generacija to ne bi mogla da doživi. Zato sve molim, mislim da to treba da uradimo i da pokušamo na taj način da im pomognemo.

Ove promene koje radimo će omogućiti svim listama da sve one koji ih podržavaju, a žele da učestvuju na izborima, da na bezbedan način dovedu do toga da skupe potreban broj potpisa. Oni koji ne skupe, nema šta ni da traže na izborima.

Ovaj, koji je došao danas ispred zgrade, on je došao ispred zgrade, prekjuče je pravio incident i danas pravi i ponaša se kao poslednji nasilnik, jer on drugačije i ne zna, ali on to radi. Ovo želim da kažem da bi građani Srbije čuli, zato što su ga ove nazovi demokrate, pustile niz vodu, pa bi on da ide na izbore, ali smatra da je ozbiljan političar samo onaj koji je hapšen, a on jadan nikad, devojčica nije bila uhapšena. Nikad nije bio hapšen i provocira i sve što radi pokušava da bi ispao mučenik. Neka ga, nek se muči i dalje, neka pokušava i dalje, ne može se nasiljem i provokacijama doći do glasova se može samo doći programom i onim što možete da ponudite građanima Srbije koji će onda proceniti ko je taj sa kim će život biti dalje bolji, jer iz dana u dan smo dužni da omogućavamo našim građanima bolji život, veće zarade, više posla, veće penzije, mir stabilnost i bezbednost. Nikakvo zveckanje oružje, nikakvi ratovi, najave, nikakve katastrofične situacije.

Naravno, svima nam je, to smo i videli ovih dana i na to da obratimo pažnju u narednom periodu, potrebno zdravlje da bismo mogli do svega ovoga da stignemo. Još jednom pozivam sve građane da izađu na izbore 21. juna i izaberu najbolje, a ja mislim da je to lista predsednika Aleksandra Vučića. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovi amandmani oko datuma, manje-više, mogućnost da se govori, razumem ih da su zbog toga i tako podneti. Želim da ponovim da će poslanički klub SNS danas u danu za glasanje podržati predlog naših kolega, ovaj zakon i da se pomeri rok još za dve godine za zamenu oružanih listova.

Po meni je to potpuno pogrešno što se naziva preregistracijom itd. Ponoviću da su 90% problema napravili u stvari podzakonski akti koji su doneti posle donošenja zakona, a koji su pisani, ponavljam, jer to znam, rečeno mi je u lice u ministarstvu od ljudi koji su za to nadležni, koji su pisani dve, tri godine pre, čak je bila druga Vlada, drugi ministar, nego u vreme kad je zakon donet, što sama po sebi stvar, mi kao poslanici znamo, nije normalna. Ti pravilnici nisu uvažili jednu veoma bitnu stvar…

Milija, jel možeš malo molim te, govori kolega. Znam da je kraj mandata, ali hajmo.

Društvena uloga sportskih strelaca i lovaca, lovačke organizacije, lovačkih udruženja, Lovačkog zaveza Srbije nije uvažena ovim pravilnicima i ja bih ovu priliku iskoristio da dva ministarstva, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo unutrašnjih poslova po hitnom postupku, nekoliko dana je potrebno da se promene ti pravilnici kako bi ove dve godine iskoristili na pravi način i zaista završili ovaj posao, jer ako smo mogli da zamenimo lične karte, vozačke dozvole, pasoše, zdravstvene knjižice, ne vidim zašto ne bi mogli oružane listove kojih je mnogo manje i mnogo je manji posao, ali je, ponavljam, iskomplikovan ovim pravilnicima, moglo bi za nekoliko dana to da se zameni.

Mi u parlamentu imamo neformalnu grupu poslanika lovaca u svim poslaničkim grupama, i u Srpskoj radikalnoj stranci i među poslanicima, i to čak dvojica iz poslaničkog kluba mađarske manjine, imamo i među poslanicima Srpske napredne stranke i svih ostalih, Joška Broz itd. Imamo veliki broj poslanika koji mogu da pomognu u tome. Naravno, NAOS i treba pozvati Lovački savez Srbije, predsednika Ćirkovića, da svi zajedno vrlo brzo, za nekoliko dana promenimo te poslovnike i završimo posao koji je potreban da se završi. Hvala.
Samo želim vezano za ovo kada govorimo o vremenskom periodu da kažem da kratko vreme sigurno nije bilo, ali je iskomplikovano ovim pravilnicima o kojima govorimo, između ostalog i Pravilnikom o zdravstvenom pregledu. Inače, u većini država članica EU to ne postoji kao obaveza da bismo i o tome govorili. S druge strane, kada je već urađeno treba podržati predlog Lovačkog saveza Srbije i produžiti, kako koleginica kaže, sa pet godina na 10 godina taj rok, onoliko koliko važi oružni list.

Inače, za promenu sa papirnog na biometrijski mogli smo za vremenski period sve da uradimo, tako što bismo imali lekarski pregled kakav je sad, da važi 10 godina, da smo omogućili da se lekarski pregledi vrše u organizaciji lovačkih društava i udruženja, a ne da ljudi iz Novog Pazara, kao što sam već rekao u načelnoj raspravi, Tutina ili Sjenice moraju da putuju u Kraljevo, ljudi iz Novog Kneževca da moraju da putuju u Kikindu da bi uradili lekarski pregled, kad su privatne zdravstvene ustanove koje su imale licencu, a i imaju i dan danas, bile spremne i čak su to uradile na mnogo mesta dok im nije zdravstvena inspekcija zabranila da to rade na terenu. Lekarski pregledi su mogli da budu urađeni na terenu i sve je moglo mnogo brže da se završi, ali je zdravstvena inspekcija to sprečila i povećala troškove ljudima za lekarski pregled. Jer, znate, vi treba da otputujete u Kraljevo, da izgubite radni dan, da platite obrok, ručak, šta god, i to vas košta duplo više još nego što je stvarno zdravstveni pregled, a bile su spremne licencirane zdravstvene ustanove da to rade na terenu. Ponavljam, zdravstvena inspekcija ih je sprečila u tome.

To su stvari koje su dovele do toga da je ovaj rok ispao kratak, a nije morao da bude. Bilo je dovoljno da se plati samo naknada za izradu biometrijskog oružnog lista i ništa više. Taj kratak zdravstveni pregled, ta naknada i doviđenja. Ali, neko je iskomplikovao sve to, kasnije ću reći zbog čega, i obukom i taksama i na svaki drugi način, da kažem birokratija unutar ministarstava je to iskomplikovala. Zato još jednom apelujem na Ministarstvo zdravlja gde je potrebno prihvatiti predlog Lovačkog saveza Srbije, to mogu da urade za jedan dan, da 10 godina važi, samo da promene pravilnik i da ga objave u „Službenom glasniku“, da lekarski pregled važi 10 godina i mogu da se promene ovi pravilnici u Ministarstvu unutrašnjih poslova na dalje. Hvala.
Kolega Filip Stojanović je lovac i sve što je rekao je tačno. Tačno je i to da se vrši takva vrsta na teme nepotrebne na SRS, potpuno nepotrebne.

Inače, taksa kada se registruje oružje, pričamo o registraciji, postoji u većini država članica, na primer, EU ali se radi na drugačiji način, ne maltretiraju se građani nego onaj ko prodaje oružje, on je dužan da izvrši sve provere i on je dužan da u cenu oružja uračuna i tu taksu. Jednostavno, građanin kada dođe da kupi pušku on plati sve što je potrebno državi, a prodavac, pravno lice koje radi sa oružjem, dalje državi raspoređuje sve što treba. Ne šalje se građanin na šaltere, ne maltretira se građanin.

Zašto nisu građani Srbije zaslužili da budu maltretirani na ovakav način o kome govorimo. Prvo, već su jednom platili taksu kada su kupili oružje. I, sad zbog toga što se menja oružani list, sa papirnog na birometrijski traženo im je da ponovo plate taksu. To se mora promeniti pod hitno, ponovo kažem, u ovim pravilnicima, ne samo smanjiti nego potpuno ukinuti taksa.

Druga stvar zbog čega to nije pošteno, 98% zločina učinjenih ili krivičnih dela počinjenih u Srbiji vatrenim oružjem je učinjeno sa nelegalnim vatrenim oružjem, što znači da vlasnici legalnog oružja u Srbiji su savesni ljudi. Oni su savesni ljudi koji savesno se ponašaju prema svom vlasništvu i savesno ga koriste. Desi se, moramo reći, incident, nažalost, ali mnogo manje nego što se desi u automobilskim nesrećama, saobraćajnim nesrećama i tako dalje. Nemerljivo manje, pa nikome ne oduzimamo automobil, znači, na takav način ne komplikujemo kupovinu ili posedovanje automobila.

Zato, ponavljam još jednom, da je potrebno sve ovo promeniti pod hitno, a moguće je promeniti kroz promenu tih pravilnika. Zahvaljujem.
Evo, kolega je dao jedan, a ja znam nekoliko takvih primera. Zamislite, da se ne ide u osnovni sud, nego da se traži od specijalnih sudova potvrda da se protiv nekoga ne vodi krivični postupak?

Znate, lovac mrava ne sme da pogleda popreko zbog situacije o kojoj su neke kolege pričale, diskreciona prava policije da donese rešenje da se nekome oduzima ili ne oduzima oružje. To čak nije problem ovog zakona. To je preneto i u članove 11. i 13, ali to je problem ZKP-a i svaki građanin koji poseduje oružje ima taj problem što neko može da mu proceni da li je naljutio komšiju, da li je pretnja po komšiju ili nije i da mu se uzme oružje i opet dolazimo do nonsensa koji je usporio ceo ovaj proces.

Između ostalog, u dokumentaciji se traži potvrda da nije krivično gonjen. Zašto? Da jeste, bilo bi mu oduzeto oružje i ne bi mogao da uđe u proces registracije, to jest preregistracije, to jest zamene oružanog lista. Jednostavno, ne bi mogao da uđe, jer bi mu bilo oduzeto oružje. Pa, što tražite od čoveka da ide u sud ili u tužilaštvo, da uzima potvrdu?

Opet ja kažem, naknada 600 ili 800 dinara, hop, čoveku iz džepa. Zašto? Zbog čega? Nepotrebno. A papir koji je apsolutno u celom procesu nepotreban. Hvala.
Kada već govorimo o Zakonu o oružju i municiji, ja uporno insistiram na tome da je potrebno promeniti stvari koje koče ceo postupak zamene oružnog lista, promenom određenih pravilnika u dva ministarstva - Ministarstvu zdravlja samo ovaj deo da sa pet na deset godina ide lekarski pregled, a većina stvari u MUP, zato što svi mi znamo da će do promene samog zakona u tih nekoliko stvari koje treba promeniti doći jednog dana, ali ne tako blizu i brzo, kao što može da se uradi pravilnicima.

Svi znamo da slede izbori, pa proglašavanje rezultata, pa onda konstituisanje novog parlamenta, pa, izbor nove Vlade, pa plan Vlade, pa kad se stavi u plan Vlade, ja ovo namerno govorim zbog onih koji su najzainteresovaniji za tu promenu, za, naravno, građane Srbije, ali pre svega za sportske strelce i lovce.

Ako već govorimo, voleo bih da sve kolege apeluju na ova dva ministarstva da što pre promene te pravilnike i te smetnje koje idu kroz pravilnike, ali dobro, ako jedini o tome govorim, govoriću i dalje jedini o tome da su pravilnici problem.

Što se tiče samog zakona, u njemu je najveći problem, e, to jeste pomenuto u raspravi, to diskreciono pravo policije da na terenu vrši proveru bezbednosti i toga kakva je neko osoba i da policija donosi odluku, a ne sud, o tome da li se nekome oduzima njegovo vlasništvo privremeno, dok se ne utvrdi zaista pravo stanje, a ono može da se utvrdi kroz zakonski, kroz sudski postupak.

Već sam u načelnoj raspravi rekao da imamo slučajeve u kojima sud presudi u korist građanina, a policija i dalje zadržava njegovo oružje i ne vraća mu ga kao njegovu imovinu. To se nalazi u čl. 11. i 13, ali to proizilazi iz ZKP-a.

Znači, morali bismo da menjamo i ZKP i ovaj zakon, jer jedino normalno je da sud donosi takve odluke o privremenom oduzimanju i da sud donosi odluku o vraćanju oružja i da odlučuje da li se trajno oduzima, zavisi od krivičnog dela koje je počinjeno itd.

Ova mera, ponavljam još jednom, ima i karakter koji se koristi, a opet tvrdim da znam i primere za to, i koji može služiti i korupciji, protiv koje se svi borimo. Naime, upravnici lovišta i lovočuvari, kao službena lica, po Zakonu o divljači i lovstvu moraju da poseduju službena oružja koja su vlasništvo korisnika lovišta. Ako oni nemaju oružje, ako nemaju pravo da koriste to oružje, oni gube posao, ne mogu više da obavljaju tu funkciju po Zakonu o divljači i lovstvu.

Ako oni, hipotetički, nekom policajcu ne dozvole da bez dozvole uđe u lovište, da puca na šta on hoće bez dozvole, da uradi ono što je krivično delo, krivolov, i ako on na to zažmuri, a ne zažmuri, onda može da izgubi oružje i da izgubi svoj posao. To je nešto što može da se koristi kao pritisak na službena lica i to ne sme da se dozvoli.

Pored toga, treba da se omogući lovcima kao lovačko oružje da imaju pištolj ili revolvere, što je svugde u svetu moguće. On se, pre svega, koristi za odbranu, za bezbednost u lovištu, gde može postojati i opasnih situacija, ali i za nešto što se zove milosrdni ili samilosni metak prema životinji.

Obrazloženje da će se koristiti za krivično delo, onaj ko hoće da koristi krivično delo, on će da upotrebi i ciglu, upotrebiće ruke, ne treba mu oružje. Pištolj ne ubija, puška ne ubija. Ubija čovek koji drži taj pištolj ili pušku i to nema veze. Svugde u svetu je to dozvoljeno, samo kod nas nije. To treba promeniti u zakonu.

Na primer, prigušivač na karabinskom oružju je obavezan u 14 država EU zato što je buka, između ostalog, jedan od zagađivača životne sredine. Kod nas nije dozvoljeno, a u ostalim državama je dozvoljena upotreba, a u 14 je obavezna upotreba. Znači, kod nas nije dozvoljen. Ja sam o tome govorio kad je bila rasprava o Zakonu o oružju i municiji i još neki poslanici su o tome govorili. Nažalost, to tada u to vreme nije uvaženo. Nadam se da će u narednom periodu biti.

Ponavljam još jednom, molim vas, pravilnici mogu brzo biti promenjeni i sve ovo može mnogo brže da se završi, a ostale stvari kroz zakon sledeći saziv parlamenta i sledeća Vlada. Hvala.
Samo bih se nadovezao na ovo što je kolega govorio, još da neke stvari ponovim koje su dovele do toga da se uspori rad i da se ne ispoštuje rok koji je dat za zamenu oružanog lista, a, ponavljam, moglo je sve jednostavno biti.

Ovaj važeći zdravstveni pregled, ne onaj prvi koji je bio predviđen, koji ni piloti ne bi mogli da prođu, takođe da važi 10 godina, ali i da je bilo dovoljno samo još pored toga naknada za zamenu oružanog lista i bilo bi sve u redu. Znači, ne bismo bili u ovoj situaciji, bilo bi za godinu dana sve završeno.

Jer, ponavljam, građani Srbije koji poseduju legalno oružje su savesni građani, ne čine krivična dela sa tim oružjem, vode računa o njemu i ne ugrožavaju druge, a najviše sigurno sportski strelci i lovci.

Šta je isto dovelo do velikih problema, pa čak na terenu do različite situacije po policijskim stanicama? Recimo, u Kikindi se na jedan način po ovom pitanju radilo, u Zrenjaninu na drugi. Potrebna je obuka za rukovanje vatrenim oružjem.

Naravno, kada kupujete neko oružje prvi put i kada postajete vlasnik nekog pištolja ili puške da je potrebno da idete na obuku rukovanja tim oružjem. To je potpuno normalno, ali kada ste vi vlasnik jedne lovačke puške, znate ono, neolučene cevi sa dve cevke, viđali su to svi naši građani, lovac čovek, 40 godina nikad, ni jedan problem nije napravio, jer da jeste po nepotrebnom diskrecionom pravu koje je dato policiji bilo bi mu oduzeto.

Znači, svako, komšije, iz porodice, supruga, svako je mogao da ga prijavi i da mu bude oduzete oružje, ali nije. Znači, čovek je potpuno uredu, 40 godina koristi tu pušku i nije napravio nijedan problem. I vi tražite da ponovo ide na obuku, što opet košta. Ali, ajde što košta, kada sam pitao ljude u MUP-u zašto to traže, odgovor je bio – pa, mi nemamo evidenciju pre 2000. godine, ko je završio obuku, ko nije. Pa šta to briga građana što nemate evidenciju? Jel to njegov što on ima pušku 40 godina, a vi nemate evidenciju da li je završio obuku ili nije? To nije njegov problem. Prepišite lepo iz oružanog lista, napravite onaj poseban folder što bi rekli mladi, u programu i napišite – čovek poseduje bez problema 40 godina, nemamo u evidenciji da je položio, nema problema.

Ne, nego je i ovo korišćeno da se nekome ko je vlasnik streljane na lokalu napravi posao i onda u nekoj policijskoj upravi to ne rade, nego poštuju obavezno uputstvo direktora Policije, koji je poslao, da budemo iskreni, gospodin Rebić je došao na proslavu 120 godina Lovačkog saveza Srbije, treba je da dođe ministar, nije mogao, imao je hitnu sednicu Vlade u Novom Sadu. Došao je direktor Policije ispred njega, obećao svim lovcima Srbije da će to biti ukinuto, poslao obavezno uputstvo svim stanicama Policije u Srbiji da to više ne traže. Jedni su poštovali, drugi nisu poštovali. Jedni su tražili, drugi nisu tražili.

Ponavljam, u Kraljevu su tražili, u Zrenjaninu su tražili, u Kragujevcu su tražili čoveku da ide u Specijalni sud da traži da nije gonjen od Specijalnog suda za organizovani kriminal potvrdu. Besmislice. To je usporilo primenu ovog zakona, ali sada imamo priliku, ponavljam, hajmo da svi podržimo promenu što pre Pravilnika kako bi sve ove anomalije koje smo izneli ovde i koje se znaju na terenu promenili, a zakon, naravno u onom periodu u kojem budemo mogli u narednom mandatu i naravno oni koji budu narodni poslanici. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, sada ću dati jedan primer kako je udareno na džep građana Srbije, a da nema nikakve veze sa zakonom, pa čak ni sa pravilnicima, u traženju nečega da se ispuni da bi se posedovalo oružje.

Naime, u zakonu piše da oružje mora da bude obezbeđeno, zatvoreno, zaključano i to je apsolutno ispravno i tako mora da bude. Jer, znate da smo imali nesrećnih slučajeva koji su se dešavali, da deca dođu do oružja u kući u kojoj žive i onda dođe do stradanja, do smrti, do različitih nesreća, katastrofa možemo reći zbog toga, zbog neodgovornog držanja oružja. Naravno da uvek postoje ljudi koji se na neodgovoran način ponašaju. Znači, oružje treba da bude zaključno, ali nigde ne piše da mora da bude zaključano, u zakonu to ne piše. U specijalno napravljenom metalnom ormanu koji je predviđen samo za oružje, to nigde ne piše, a na terenu se to traži. Znate koliko to košta?

Sad opet ponavljam, običan građanin koji 40 godina ide u lov, koji živi na selu, koji ima gomilu ormana u kojima je 40 godina držao pušku odvojenu od municije, jer je i onako i ovako pred lov išao da kupi neku patronu, jer nije imao pare da ima zalihe municije kod sebe, e sad od njega tražite da ima metalni orman gde je sve zaključano sa posebnom komorom za oružje, sa posebnim ovim, posebnim onim. Zašto se to traži?

Znači, kada se vrši ova provera o kojoj smo pričali, diskreciono pravo policije, uđe se čoveku u kuću i kaže – aha, nemaš taj orman, ne možeš da dobiješ oružni list dok ga ne kupiš, a on košta 10.000, 15.000, 20.000, 30.000 dinara, zavisi koji izabere. Pa, gde da ga kupim? Imaš u ovoj i ovoj radnji da ga kupiš. To je baš onako kako se dešava na terenu. To tako ne može i to je jedna stvar koja isto može da se promeni.

Opet kažem, često govorimo zakon, zakon, zakon. Ma, nije zakon loš. Ima on manjkavosti koje treba promeniti, govorili smo svi o njima, uvek se u primeni zakona otkrije neka manjkavost, ali ovde su oni koji su sprovodili taj zakon napravili građanima problem, pa čak suprotno i obaveznim uputstvima koja su dobijali od direktora policije.

Podsetiću šta sam rekao u načelnoj raspravi. Jedna od prvih stvari koju sam pre 20 godina čuo od jednog službenika Narodne skupštine Republike Srbije, koji je već nekoliko godina u penziji, ali ću ga uvek pamtiti jer mi je davao dobre savete, jedna od prvih stvari koju mi je rekao – Dragane, ako hoćeš da budeš uspešan političar, zapamti jednu stvari, svi političari su listopadni, a mi koji radimo u institucijama smo zimzeleni. Vi se menjate, a mi smo uvek tu. E, pa ti zimzeleni, ja pričam sve vreme, su napravili problem u ovoj primeni zakona. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ponoviću jednu stvar, da tačno je zakon ima nekih manjkavosti, već sam govorio o tome i one mogu brzo biti uklonjene, ali opet procedura za promenu zakona je takva da verovatno nećemo moći, možda do kraja ove godine, tek negde, ako uopšte nova Vlada stavi u plan i program promene zakona. Tako da treba da budemo realni da građanima govorimo stvari koje su takve kakve-jesu, ali zato se mogu pravilnici o kojima govorim i primena promeniti u narednih nekoliko dana. Dajte da pošaljemo tu poruku iz Narodne skupštine koja i na ovaj način pokazuje da radi u interesu građana, da to može veoma brzo da bude rešeno, potpomognuto, a ostale anomalije zakona ćemo koje su se pokazale u primeni promeniti u narednom sazivu parlamenta, naredna Vlada, naravno ako su slušali ovu dobru raspravu koja je trajala dva dana.

Opet ponavljam, nažalost, pre svega u tim pravilnicima, ne ni prilikom promene zakona, znači, MUP je uvažilo u vreme donošenja zakona Lovački savez Srbije. Tražilo je primedbe, dali smo nekih 14 primedbi je odmah usvojeno u radnoj verziji, pre donošenja Predloga zakona na Vladi, pa potom u parlamentu donošenja zakona. Pa, je uvažila i nekoliko amandmana koji su narodni poslanici podneli. Nije mogao biti promenjen ovaj deo kod diskrecionog prava, ponavljam, jer se on nalazi u drugom zakonu, ZKP, koji nam nije nikad dostavljen ovde da to promenimo. Jednostavno je moralo da bude prenešeno u ovaj zakon, zato govorim da i to treba.

Ali šta pravilnici nisu uvažili što je žalosno, nisu uvažili značaj Streljačkog saveza Srbije. Ja želim sada u ime poslaničkog kluba SNS da čestitam Streljačkom savezu Srbije i svim našim reprezentativcima koji su u prethodnih nekoliko dana na evropskom prvenstvu ponovo za Srbiju, za naše boje, za našu zastavu osvojili zlatne medalje i još nekoliko medalja na evropskom prvenstvu.

Nisu ovi pravilnici dobro uvažili lovačku organizaciju. Videli smo kod tog primera Malčanskog berberina da je hiljadu lovaca po istočnoj Srbiji tražilo zajedno sa policijom, ali to nije sve ljudi lovci ne idu samo da love. Lovci idu da love nekoliko vikenda u godini dana kako je predviđeno ali 365 dana u godini oni brinu o svojim lovištima. Oni brinu o životnoj sredini.

Setite se pre nekoliko godina kada je Dunava bio zaleđen, samo su lovci, a ne neka druga udruženja za zaštitu životinja, na primer, nego su samo lovci Srbije od Novog Sada do Đerdapa iznosili hranu za ptice na Dunavu, kada je Dunav bio zamrznut. Niko nije iznosio tada hranu, samo lovci i pomagali. Lovci hrane divljač. Lovci čiste lovište. Lovci jedini znaju gde i kada se baci jedna plastična flaša. Oni znaju gde se tačno nalaze divlje deponije. Kada toliko pričamo o životnoj sredini, pa lovci imaju jednu ulogu koja može da pomogne čitavoj državi i da se sve to počisti. Oni znaju da li se seče šuma stručno ili ne stručno, verovali ili ne, jer nama nije nestao tetreb, recimo iz centralne Srbije, zato što su ga lovci izlovili, a ima ga u Bosni, ima ga na Kosovu i Metohiji, nego je nestao zato što se nisu baš u najboljoj meri sekle šume. To oni koji su završili Šumarski fakultet znaju, a tetreb traži mir, pa je bio uznemiren na drugi način.

Znači, lovci bez obzira na napade koji se na njih vrše imaju pozitivnu funkciju za naše društvo i trebalo ih i primenom ovog zakona, a i nadam se skoro da će doći u proceduru i izmene i dopune Zakona o divljači i lovstvu, trebalo ih je na taj način uvažiti.

Još jednom kažem da je dobro što će cela Skupština za ovo glasati osim ovih koji ne dolaze u Skupštinu ni po jednom pitanju, pa ni po ovom pitanju koje je bitno za naše građane koji bojkotuju rad parlamenta, poput Boška Obradovića, a pozivaju na oružje, pozivaju na državni udar…

Ali on, čovek, ja mislim da prvo time treba da se pozabavi tužilaštvo, a ne da li neki moj lovac od 70 godina ima metalni orman ili drži u drvenom ormanu pušku, a ovaj može da lupeta šta hoće u javnosti i nikom ništa. Znači, čovek poziva na državni udar. Izvolite, povedite ga malo neka sedne na vruću stolicu, neka odgovori na nekoliko pitanja. Kako je on to mislio? Šta, zato što je narodni poslanik, pa može da lupeta, takve gluposti, takve budalaštine i da uznemirava javnost. Znači, takvi i nisu ni ova dva dana ovde, takvi nisu došli da uvažen građane Srbije i za ovaj problem koji imaju.

Srpska napredna stranka otvoreno govori o problemu iako je većina. Gde ste vi gospodo? Nema vas. Vi pozivate na državni udar. Strašno.

Opet zahvaljujem Narodnoj skupštini i zahvaljujem svim kolegama što će podržati ovaj predlog izmena koji je podneo kolega Marijan Rističević. Njemu posebno hvala ispred svih. Ali, opet kažem, ovo nije kraj posla. Molim Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo unutrašnjih poslova da pod hitno promene pravilnike kako bi pomogli našim građanima na osnovu rasprave u parlamentu, a o zakonu će naravno brinuti sledeći saziv parlamenta.

Hvala.
Polako, polako, ovo je bitna tema, ovde se radi o građanima Srbije kojima ovo mnogo znači. Kolega Milija je ovim amandmanom imao dobru nameru, ali teško da možemo ovaj amandman da podržimo, to će, nadam se, reći i predlagači, jer teško je da se nametne Ministarstvu unutrašnjih poslova da šalje obavezna uputstva medijima, bez obzira koju frekvenciju koriste, ali zato oni koji su najzainteresovaniji za sprovođenje ovog zakona, a to su Lovački savez Srbije, Streljački savez Srbije i NAOS, oni treba da se potrude da na svakih par meseci obaveštavaju javnost šta se dešava sa svim ovim.

Još jednom želim da kažem da poslanička grupa SNS podržava ovaj predlog koji je naš uvaženi kolega Marijan Rističević obrazlagao i da je to u interesu građana Srbije, ali takođe da apelujemo da Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo unutrašnjih poslova pod hitno promene podzakonska akta kojima se reguliše zamena oružnog lista, a naravno i da svi oni koji budu u narednom sazivu parlamenta i sledeća Vlada pod hitno promene i Zakon o oružju i municiji vezano za one delove Zakona za koje smo utvrdili svi zajedno da nisu dovoljno dobri. Hvala.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici i poslanički klub SNS će podržati ovaj Predlog zakona, koji su potpisalo naša tri uvažena prijatelja, kolege, na čelu sa Marijanom Rističevićem, ali za početak hoću da kažem tj. da se zapitam ja, a vidim da se svi to pitaju u ovoj raspravi do sada - kako je uopšte došlo do ovog problema i zašto danas raspravljamo o ovome kada već kao društvo, kao država imamo iskustvo zamene ličnih karata, vozačkih dozvola, zdravstvenih knjižica? Sve su to biometrijski dokumenti koje smo već menjali, koji su menjani da kažem u milionskim tiražima, a ovde se radi o nekoj cifri 500 hiljada do miliona najviše, nikada nam nije MUP baš precizan podatak dalo, komada oružja u nove oružane biometrijske listove.

Svaki zakon u nekoj oblasti utvrđuje politiku države, uređuje prava obaveze i odgovornosti onih na koje se odnosi taj zakon.

Šta je napravilo problem? Po mom mišljenju, a bio sam aktivno uključen u rešavanje tih problema jedno vreme dok sam bio u dva mandata predsednik Lovačkog saveza Srbije, imao često sastanke u MUP vezano za ove probleme sa ekipom ljudi koju smo napravili zajedno sa udruženjima ljubitelja oružja, NAOS-a, sa privrednicima koji se bave trgovinom oružja itd, imali smo zajedničke timove sa kojima smo išli da razgovaramo u MUP, šta je u stvari prestavljalo problem? Svaki zakon da bi se primenio mora da ima podzakonske akte. Mi to ovde znamo. To su naredbe, uredbe, odluke i pravilnici. Te pravilnike, građani Srbije ne znaju, narod ne zna, mi ovde ne vidimo. Za njih nema javne rasprave, o njima nema rasprave u parlamentu. Oni su donose po određenim kancelarijama. Mi to zovemo popularno birokratija, administracija.

Kada sam pre 20 godina prvi put izabran za narodnog poslanika jedan iskusni administrativni radnik u Skupštini mi je rekao, mnogo toga sam od njega naučio, odavno je u penziji – Dragane, ja sam bio mlad, onako junošan, mi službenici u kancelarijama smo zimzeleni, a vi političari ste listopadni. Vi dolazite i odlazite, ali mi smo uvek ovde i manje više na ovom primeru zakona, a to možete videti i na mnogo drugim zakonima, to se dešavalo.

Kada su doneti ti pravilnici u prvom mahu, ono što je logično kada se donese zakon, šta smo mi u tim razgovorima saznali, da se onda rade pravilnici i da se oni izvode iz Predloga zakona kako bi se zakon primenjivao. Ovde smo saznali u tim razgovorima da je zakon koji je donet, kao što je rečeno, 2015. godine da su pravilnici za njega pisani još 2010. godine, mnogo pre nego što je zakon donet u Ministarstvu. Čak je bila i druga Vlada, čak je bio i drugi ministar, ali ti ljudi u kancelarijama nisu bi promenjeni.

Šta je prvo što zakon nije uvažio i što je napravilo, ne zakon ti pravilnici šta nisu uvažili, napravili generalni problem, ti podzakonski akti, to je što među tih, kako rekoše, evo kolega Komlenski 500.000 korisnika oružja. Postoje i oni od kojih mi kao društvo imamo korist koji su potrebni svakom društvu i koje ima svako društvo, a to su recimo, lovci i sportski strelci. Danas se veselimo kada naši sportski strelci osvajaju na evropskom prvenstvu medalje, ali primena ovog zakona je njima odmah donela problem.

Jedan od prvih ljudi koji je imao problem bio je reprezentativac Srbije u streljaštvu, neću reći ime, nema veze, koji je silne muke imao dok je preneo svoje oružje da ode na takmičenje i da se vrati na graničnom prelazu zbog jednog pravilnika i tu je određeni broj ljudi tada reagovao, pa je došlo do promene tog pravilnika, ali i dalje je komplikovano.

Pričamo o lovnom turizmu. Hoćemo da razvijamo i tu privrednu granu, a lovci koji dolaze iz stranih zemalja iz Slovačke, iz Mađarske, iz Slovenije, iz Nemačke, iz Austrije, iz Amerike u Srbiju da love, potroše po nekoliko sati sedenja na graničnim prelazima i čekanja da policijski službenici popune u 21. veku potrebne formulare i naravno da to onda smeta i onima agencijama koje žele da razvijaju lovni turizam. Šta se drugo dogodilo što je već neko od kolega rekao.

Recimo, ne znam, da li znate tačan podatak, ali 98% krivičnih dela učinjenih vatrenim oružjem u Srbiji je učinjeno nelegalnim oružjem, što znači da su vlasnici legalnog oružja savesni građani Republike Srbije. Dakle, 98% samo 2% se dogodi i rekao je kolega Komlenski precizno koji su to zločini na žalost najčešći zločini legalnim oružjem su ovi u porodičnom nasilju, ali ovo što vezujemo za organizovani kriminal i ostalo što se dešava je 98% oružje za koje država ne zna da postoji. To je ono što bi trebalo da bude udar i način da gledamo kako to da smanjimo i taj broj naoružanja da smanjimo kod naših građana, a ovo je ljudi privreda, mi imamo i namensku industriju, imamo sjajnu fabriku u „Zastavi“, „Zastava Kragujevac“ koja pravi sjajnu, veoma kvalitetno naoružanje i puške i pištolje koje se izvozi širom sveta i koje je čuveno i poznato na sve strane, ali ovakvom primenom zakona i pravilnicima koji su napravljeni i njima je napravljen problem.

Prvo recimo, zakon predviđa zdravstveni pregled, i to nije sporno, ali niko nije znao kakav zdravstveni pregled. To je uređeno pravilnikom u Ministarstvu za zdravlje.

Prvi pravilnik koji je napravljen je predviđao 15 pregleda i bio je komplikovaniji nego za one koji se kandiduju da budu piloti, da voze avione. Imali smo brzu reakciju, ministar Lončar je brzo reagovao, reagovali smo i kao narodni poslanici, kolega Čanak i ja, imali smo tamo više sastanaka, i promenjen je pravilnik i on je danas da kažemo prihvatljiv ako se kontroliše vid moguće je sa pomagalom ili naočarima kada se kontroliše sluh moguće je sa aparatom, a zamislite prvi pravilnik je predviđao odnos težine i visine da bi neko posedovao oružje ili je imao na primer predviđeno da ljudi koji imaju povišen šećer ne mogu da budu vlasnici oružja, u krvi, šećera u krvi.

A lekari, ljudima koji boluju od toga predlažu najmanje 4 km pešačenja dnevno. Pa šta ćete bolje za nekoga nego da bude lovac, da pešači 10, 12 km u prirodi, ako već ima problem sa šećerom u krvi. Znači, neverovatne stvari su se događale.

Međutim, ne lezi vraže, organizuju se na terenu Novi Pazar, Tutin, Sjenica, lovci da se skupe na jedno mesto, 100 njih. Pozovu i naprave sa laboratorijom iz Beograda koja je licencirana to da radi. Lekari siđu dole, dođu i drugi građani, ne samo lovci, nego i drugi građani koji poseduju oružje, a treba im za zamenu oružanog lista pregled, dođu na to mesto da budu pregledani, sete se po domovima zdravlja da im neko uzima posao i odjednom se angažuje zdravstvena inspekcija i zabranjuje se takva vrsta pregleda.

Onda ljudi iz Novog Pazara, Tutina, Sjenice, moraju pored toga što treba da plate taksu za zdravstveni pregled, da sednu u kola ili u autobus, da izgube jedan radni dan, da odu tamo u Kraljevo gde im je najbliže za pregled licencirani, da potroše novac za put, da potroše novac za ručak i to ih košta duplo više. Evo, kolega ovde malopre, sada nije tu, iz Novog Kneževca kaže da njegovi sugrađani iz Novog Kneževca moraju da idu u Kikindu. Niko ne može da dođe u Novi Kneževac da im uradi pregled.

To je jedan od razloga što je usporen ceo ovaj proces i što smo došli u situaciju da ne možemo da završimo posao u predviđenom roku. Takse po meni nikada nisu trebale da budu uvedene. Oko toga se stalno vodi rasprava. Svi korisnici oružja, vlasnici oružja su platili državi taksu. Platili su kada su kupili oružje. Za promenu oružanog lista, sa papirnog na biometrijski, treba da plate naknadu, troškove izrade tog oružanog lista, to je u redu, to nije ni 1.500 dinara. Takse za olučene i neolučene cevi nikada nisu trebale da postoje. Najpoštenije bi bilo da sledeća Vlada njih ukine potpuno, a ne da ih smanjuje kao sada, jer pravimo građane prvog i drugog reda, neki su platili više, neki manje i boga mi, zašto da ne, imamo toliko novca, trošimo u budžetu za sudske troškove gde građani dobijaju Republiku Srbiju na sudovima i da deo tog, znači samo taj novac koji je predviđen za takse, vratimo građanima koji su platili. To bi bilo najpoštenije. Da li ćemo, kako ćemo, koji će biti sastav parlamenta, koja Vlada, da li to može da se uradi, videćemo, ali to je nešto što bi bilo najpoštenije da se uradi.

Te takse su bile apsolutno nepotrebne i to je jedna velika dilema, šta uraditi u narednom periodu. Ljudi, kažem to je doneseno u pravilnicima, ne piše u zakonu, a mi smo ovde videli zakon, nismo videli pravilnike i još jedna stvar se sada dešava, ljudi koji su bili savesni i koji su brzo rešili pitanje zamene lista, njima će sledeće godine isteći zdravstveni pregled i moraće po drugi put da idu na zdravstveni pregled jer je na pet godina, dok su svi ostali građani koji su ostali u sadašnjem peridou preregistracije ili zamene oružanog lista, to je bolje reći, ići će prvi put. Zbog ovih produžavanja rokova.

Opet će neki građani da plate jedno dva puta, a neki neće nijednom. Zato bi trebalo uvažiti zahtev Lovačkog saveza Srbije da se uskladi sa zakonom, da se zakon uskladi sa rokom trajanja oružanog lista na 10 godina i da 10 godina važi zdravstveni pregled.

Pričano je ovde i to je jedan veliki problem i sa time ću završiti, diskreciono pravo policijskih službenika. Ono izlazi iz članova 11. i 13. međutim, moram reći kolegama, Neđa to dobro zna, to se nalazi u ZKP i ovo je prebačeno iz ZKP u ovaj zakon. Znači, morali bismo da regulišemo i tamo i ovde.

Kao što je rekao kolega Komlenski, o tim stvarima treba da odlučuje sud, nikako policijske uprave ili policijski službenici. Nas kad kazne za saobraćajni prekršaj, ne kažnjava nas policajac, nego sudija za prekršaje. Imamo mandatnu kaznu, gde mi u principu pravimo, jel tako, dogovor, pa nam on da taj dokument, a to nije sporazum, to nije stvar policije, nego naša stvar lično.

Ja znam za slučaj u Kučevu, gde je čoveku oduzeto oružje, sudio se zbog toga zbog čega mu je oduzeto oružje, dobio je na sudu, pobedio na sudu, oslobođen svih optužbi, policijska uprava u Požarevcu nije htela da mu vrati oružje. Načelnica iz Beograda, ne znam da li je sada u penziji, prezivala se Kasalica, piše da je obavezno, šalje maltene, naredbu u Požarevac, da mora da mu se vrati oružje, oni šalju novu ekipu na proveru bezbednosti i donose novo rešenje o ne vraćanju oružja čoveku. Takvih primera imate koliko hoćete.

To je nešto što ne sme više da se dozvoljava. O tome mora sud da odlučuje, a ne policajci. Reći ću vam do čega to još može da dovede i ne da može, nego se to dešava na terenu. Možda nije lepo to reći, što bi rekao kolega Komlenski, ali korisnici lovišta, lovačka udruženja imaju službena lica, upravnike lovišta i lovočuvare koji su zaposlena lica u lovačkom udruženju korisniku lovišta. Oni po Zakonu o divljači i lovstvu moraju da rade sa službenim oružjem i kad idu na teren, oni sa sobom moraju da nose službeno oružje. Ako nemaju službeno oružje, oni ne mogu da obavljaju taj posao i gube posao. Znači, ako im se zabrani da nose oružje, oni gube posao.

Ako neki upravnik lovišta ili

lovočuvar ne da nekom bahatom policajcu da ide u lov kad god on hoće i da puca šta on hoće, bez dozvole, može da doživi da bude na ovaj način i ovom metodom pritisnut, a opet vam kažem dešavalo se i da izgubi oružje i da izgubi posao zbog toga, bez odluke suda i bez volje njegovog poslodavca. To je nešto što ne sme u budućem periodu da se dozvoljava i zato bismo te neke stvari trebali da menjamo, pa, između ostalog, i ove članove 11. i 13. u Zakonu, ali u naredne dve godine sve ovo što su dileme treba da otklonimo.

Moram da kažem jednu stvar, čisto za kolege koje su govorile da ih u nekim stvarima ispravim, recimo, lovačka udruženja ne rade obuku za rukovanje oružjem, to rade streljane koje su licencirane za tako nešto, a takođe nemojte da nas ovde kao instituciju najveću u zemlji optuže Zeleni, Udruženje zelenih da pričamo stvari koje nisu u skladu sa zakonom, ne sme da se puca ni u jednu životinju, pa ni u šakala, od strane građana koji poseduju oružje, to je krivično delo. Može samo da se to radi u danu koji je određen za lov, uz lovačke dozvole i uz zakonsku regulativu koja to određuje. Znači, ne može niko od šakala da štiti svoje ovce puškom, nego postoji zakonska procedura kako se to radi.

Znači, to što neko poseduje oružje ne treba da bude razlog da bi pucao kad on hoće i kako god on hoće, ali u svakom slučaju, ove stvari koje smo govorili moraju biti promenjene i dobro je što sad produžavamo za dve godine rok, ali, opet kažem, problemi će ostati, ako ne promenimo ove pravilnike. A, što se zakona tiče, tu je ovo kao što je rečeno, svega dva-tri člana Zakona su sporna, kada bismo njih uskladili sa ZKP-om, ti bi nam problemi nestali.

Ponavljam još jednom, poslanički klub SNS će podržati predlog našeg kolege Marijana Rističevića. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pa ja ću samo par stvari da ponovim koje sam rekao na početku rasprave i još da dodam na neke stvari na koje nisam stigao tada da ukažem.

Naime, opet ću ponoviti možda se nekim kolegama to neće svideti, ali u suštini primena zakon više ovo što ja govorim se neće svideti ljudima u Ministarstvu nego što bi ovde nama trebalo da se svidi kao narodnim poslanicima. Ja se uvek trudim da štitim instituciju Narodne skupštine, kao najvažniju instituciju u zemlji, ali znate, recimo ti pravilnici o kojima sada govorimo, ja ponavljam ponovo - pravilnici koji su doneti po nekim kancelarijama u Ministarstvu pisani su čak pre zakona i to nekoliko godina što je neverovatno. Ovde ima ljudi koji su bili ministri oni znaju o čemu pričam, a i ljudi koji znaju kako se to radi u proceduri. Kolega Jojiću, jel moguće da se pravilnik piše pre zakona? Nemoguće.

Ali, kada se sve to dešavalo i radilo, onda treba reći istinu o svemu što se desilo, a to je oni u celoj toj proceduri, nažalost, dve kategorije ljudi koji su vlasnici oružja nisu dovoljno uvaženi. Ovde su pominjani penzionisani oficiri vojske, policije itd, ali na primer, značaj sportskih strelaca, sportista koji se bave streljaštvom i značaj lovaca nije uvažen i njihov značaj za društvo. Kad kažem, značaj funkcije koju imaju uopšte nije uvažena i nisu stavljeni na neki način u bolji položaj od ostalih vlasnika oružja koji imaju oružje neki zato što vole, neki zato što se tako osećaju više bezbednim ili neki drugi razlozi koje imamo.

Kakve su se situacije dešavale? Recimo, obaveza obuke za rukovanje oružja i sada imate lovca koji je lovac 40 godina i ima svoju puškicu, onu lovačku sa dve cevi, neolučene cevi, što ovde kaže u zakonu, i on sa tom puškom zna sve da radi, kakva crna obuka, a znate zašto je predviđena obuka? Zato što MUP nije imao evidenciju o tome ko je završavao obuku pre 2000. godine, a ko nije jer po zakonu nije bilo potrebno da se vodi evidencija o tome. Znači, oni u zgradi nisu imali evidenciju o tome da ti ljudi treba da idu na obuku, da su završili obuku i zato ponovo da idu na obuku. To je bilo neverovatno. Mi smo o tome vodili rasprave.

Moram reći da je ministar uvažio primedbe Lovačkog saveza Srbije, da je na proslavi 120 godina postojanja Lovačkog saveza Srbije direktor Rebić izašao i obećao lovcima da će to biti ukinuto. Poslao je obavezno uputstvo policijskim stanicama da se to više od ljudi ne traži, jer je besmisleno. Znate, neko poseduje lovačku pušku 40 godina. Jednom nedeljno dobija dozvolu za izlazak u lov. Pričali smo malopre o diskrecionom pravu policije. Da je bilo kakvu grešku napravio, na komšiju da je viknuo, ako ga komšija prijavi bila bi mu oduzeta puška. On poseduje pušku, nije mu oduzeta, potpuno savestan građanin, traži se od njega ponovo obuka. Nijedan problem nije napravio 40 godina, traži se ponovo od njega obuka.

Šta se onda dogodilo na terenu? Jedne policijske uprave poštuju uputstvo, ne traže, na primer u Kikindi ne traže da se ide ponovo na obuku, ali u Zrenjaninu traži da se ide ponovo na obuku i dolazi do neravnopravnosti naših građana. Šta možemo da pomislimo o tome? Možda je neko u Zrenjaninu vlasnik streljane, ko je blizak sa nekim u policiji, pa što ne bi imao malo više posla? Ne možemo te stvari više da dozvoljavamo da se dešavaju u našem društvu, što je recidiv bivših vremena.

Sedamdeset pet hiljada lovaca ima u Srbiji koji imaju društvenu ulogu. Traži se, između ostalog, niko to nije pomenuo, sada mi je palo na pamet, potvrda da se donese da nije gonjen krivično. Od sve ove dokumentacije između ostalog morate da idete u sud ili u tužilaštvo da donesete potvrdu da vas niko krivični ne goni. Čekajte, postoji diskreciono pravo koje ne treba da postoji u zakonu po čl. 11. i 13. da se oduzme oružje ako neko nešto učini i oduzima se oružje ako ne po načini krivično delo. Šta će vam potvrda? Ako on ide da registruje oružje, ako je oružje kod njega znači da je čovek u redu. Zašto da ide da plaća taksu 600 ili 800 dinara da bi doneo potvrdu gde je jasno čim je došao da zameni oružani list da je čovek čist.

Sve je to nešto što nije trebalo raditi i što je iskomplikovalo ceo ovaj proces i što bi trebalo, a to može brzom izmenom Poslovnika da se učini dok dođe zakon na dnevni red i dok se zakon bude promenio, što svi znamo da je daleko složenija procedura. Jedno moram da kažem ovde, da odbranim lovačku organizaciju od nečega što očigledno kolege nisu znale, nekoliko kolega je to pomenulo, a to nije tačno, ali su to isto napravile pojedine policijske uprave u Srbiji, pa su zato kolege poslanici dovedeni u zabludu.

Naime, nije tačno da vi morate da budete član lovačkog udruženja da biste izvršili zamenu oružanog lista, čak nije tačno ni da morate da budete član lovačkog udruženja da biste bili lovac.

Ne mora lovac da se učlani ni u jedno lovačko udruženje. On može da položi lovački ispit, da završi obuku za oružje koje ima, da kupi lovnu kartu na osnovu ta dva dokumenta od države i da ide da lovi gde je pozvan u neko lovište gde u komercijalnom aranžmanu može da lovi. Ne mora da bude član lovačkog udruženja da bi bio lovac.

Prema tome, neke policijske uprave su tražile da se donese potvrda da ste član lovačkog udruženja da biste mogli da uđete u proces zamene oružanog lista za lovačko oružje, što je potpuno besmisleno. Ali, pošto se na to oružje ne plaća porez onda treba da donesete neku vrstu dokaza da ste lovac, a to je lovna karta ili uverenje o položenom vozačkom ispitu. Znači, to nema veze sa ovim da se plaća članstvo u, ne znam lovačkom udruženju devet ili 15 hiljada dinara to nije obaveza bila nikada, ali na žalost, kažem bilo je policijskih stanica koje su to tražile i unosile zabunu, a da to nigde ne piše. Sad uzmete i pogledate i vidite da to nigde ne piše.

Želeo bih za kraj da ponovim još samo jednu stvar, ponovo, da kažem da su ovi članovi 11. i 13. u zakonu problematični. Primena njihova, a to je vezano i za ZKP njihova primena u kojoj postoji diskreciono pravo policije bez odluke suda da se oduzima oružje, vlasništvo, čovek napravi prekršaj saobraćajni, pa mu se ne uzimaju kola. Vlasništvo je vlasništvo. Znači, i to mora na drugi način da se reši i mora da se ide preko suda, sudska vlast je tak koja može o tome da odlučuje. Znači, policija o tome u narednom periodu ne bi trebalo da joj se ostavlja takva mogućnost, jer kao što sam malopre rekao postoji mogućnost manipulacije sa takvom vrstom prava, diskrecionog kod policajaca, pa čak i da dovede do zloupotreba, što ne želimo kao društvo da se dešava.

Ponoviću još jednom da će poslanički klub SNS u danu za glasanje ovo podržati i drago mi je što vidim da će i ostali poslanički klubovi to uraditi i što će cela Skupština stati na stranu građana Srbije kojima je potrebna pomoć da bi se ovaj posao završio na pravi način. Hvala.
Predsednica Skupštine Maja Gojković je sjajno objasnila sve i održala je dobar govor, neću se složiti sa nekim kolegama koje je kritikuju, i rekla kako se ponašati u ovom periodu.

Ja čak mogu reći da sam pomalo i zadovoljan tim amandmanom, jer po prvi put od 1945. godine oni koji vladaju Srbijom od 1945. godine do današnjeg dana kroz razna agregatna stanje ili učestvuju u vlasti priznaju antifašistički karakter Jugoslovenske vojske u otadžbini i pokreta kojim je komandovao Draža Mihajlović koji je poštovao Vladu u egzilu i kralja Petra.

Međutim, ja kao pravdoljubiv čovek koga interesuje istina uvek samo jednu stvar želim da dodam na sve ovo što je rečeno. Pored toga, zato nisam srećan što je usvojen ovaj amandman, jer između ta dva antifašistička pokreta postoji razlika. Razlika se sastoji u tome da oni koji su vodili partizanski pokret su učeni i obučavani u Moskvi. To danas pišu ruski istoričari. Oni o tome pišu i oni kažu da su obučavani da se socijalistička revolucija može izvesti kroz građanski rat. Imate primere za to. Sama revolucija u Rusiji, Kina, Vijetnam, Kuba, koliko god hoćete primera, pokušaj u Španiji, itd.

Znači, oni koji su vodili antifašističku borbu, a sebe su nazivali komunistima i partizanima su izazvali građanski rat, jer su učeni da izazovu građanski rat da bi na takav način došli u situaciju da vladaju državom. To su uspeli zato što je podelom 1945. godine i ulaskom sovjetskih tenkova njima to i omogućeno, ne zbog toga što ih je narod podržavao i ne zbog toga što su imali većinu naroda u Jugoslaviji, a naročito ne među Srbima na svojoj strani. To je jedina istina.

Možemo sad mi ovde da pričamo kolikog god hoćemo. Nažalost, jedan antifašistički pokret, pored toga što se borio protiv fašista, je vodio i građanski rat u zemlji da bi došao na vlast, a drugi antifašistički pokret, Ravnogorski, Jugoslovenska vojska u otadžbini pored toga što se borila protiv fašista borila se i protiv komunista, jer je želela savremenu, evropsku, demokratsku, parlamentarnu Kraljevinu Jugoslaviju.

Velika je razlika između te dve zemlje i takve zemlje i to je jedina istina. Ta razlika se uvek mora znati, a da nam je potrebno jedinstvo, to nije sporno. Zato mora da se zna ko je ko i ko je šta.
Zahvaljujem, predsednice.

Drage kolege, uvaženi građani Srbije, želim da kažem da mi je žao što danas ne sedimo svi ovde u ovoj sali, jer ovo nije tema na kojoj bi bilo ko trebao da bojkotuje rad parlamenta i da nije prisutan, da učestvuje i da doprinese u radu i u donošenju ovakvog zakona, jer ovo je civilizacijska stvar.

Puna su nam usta priče o Evropskoj uniji, o Evropi, o antifašizmu, ali kada treba to pokazati na delu, nažalost, nekoliko političkih opcija u Srbiji ne sedi u sali i ne govori o tome. Mogli su da imaju opravdanje za to i ne bi mogli da imaju nijednu reč kritike da su se našli danas i prekjuče, kada smo raspravljali o ovome, i da su dali svoj doprinos i da su pokazali da su zaista za savremenu, demokratsku, evropsku Srbiju.

Što se tiče amandmana, stvarno sam i ja bio u nedoumici šta da kažem, ali precizan naziv tog logora je bio "Jevrejski logor Zemun". Tačno je da je odomaćen izraz "Staro sajmište", koje u to vreme nije bilo staro sajmište, bilo je novo sajmište, napravljeno u vreme Kraljevine Jugoslavije, savremeno sajmište koje je, nažalost, pretrpelo u napadu 1941. godine određena oštećenja i onda su ga Nemci iskoristili za to da naprave od njega logor u kome su, kao što je već rečeno, sproveli Jevreje iz cele Srbije, iz Beograda najviše, oko sedam hiljada njih, koji su živeli u veoma lošim uslovima, kratko vreme, koliko su još tu živeli, koje su grejale samo četiri male peći. Sprovođeni su tu i Romi, kako je rečeno, u prvom navratu oko 500 Romkinja sa decom, ali znate na osnovu čega? Na osnovu rasnih zakona nacističke Nemačke.

Mi često ovde govorimo o fašizmu, međutim, i u to vreme je bilo razlike i trebalo je biti razlike, a i došli smo do ovoga termina koji imamo - Staro sajmište, zbog toga što se komunistička vlast posle 1945. godine trudila da i ovakve zločine na neki način sakrije, iako je ovde govoreno drugačije, i da ih predstavi drugačije.

Fašističke države jesu bile Italija i Španija, na primer, ali još gore države od fašističkih su bile dve jedine nacističke ili nacional-socijalističke države u istoriji čovečanstva, a to su Nemačka i NDH ili Nezavisna država Hrvatska. Em u socijalizmu nije trebalo govoriti na loš način, pa i sam termin je bio problematičan, em je Hrvatsku trebalo zaštititi od toga da je nacistička zločinačka tvorevina, trebalo je predstaviti da smo svi imali izdajnike u to vreme.

Nažalost, bilo je kolega koji su kada su govorili o tome opet spomenuli da su četnici bili izdajnici ovde, iako mi imamo zakone države Srbije, iako smo na osnovu istorijskih činjenica izjednačili jugoslovensku vojsku u otadžbini i partizanski pokret kao antifašističke pokrete. Ja bih molio kolege da to više ovde ne govore, jer je to istorijska činjenica i dokazano.

Isto tako, moramo reći da je tačno i ovo što je kolega Bauer rekao oko kamiona, na koji su način ubijani ljudi. Oni su lagani, da ih voze na drugo mesto, stavljani su u taj kamion, a onda izduvnim gasovima ubijani na putu do Jajinaca, gde su odmah bili, neko bi rekao sahranjivani u masovnu grobnicu, a mi možemo samo reći - pokopani, pobacani u masovnu grobnicu.

Oni nisu, i to se mora već jednom jasno reći, a i time ću završiti, oni nisu ubijani zato što su bili antifašisti, kako neki žele da predstave. Naravno da su bili antifašisti i Jevreji i Srbi, jer to je naše vaspitanje, tradicija. Normalno da Srbi koji su bili za boga, kralja i otadžbinu nisu mogli da podržavaju fašizam, to je bilo nenormalno, to nije bilo srpski, i normalno je da su bili antifašisti.

Ali, Jevreji i Romi u ovom logoru nisu ubijani zbog toga, nego su ubijani po rasnom zakonu, zato što su bili Jevreji, kao što je 700-800 hiljada Srba u tom ratu, žena, dece, civila, ubijano zato što su bili Srbi i pravoslavci. I to je bio razlog. A to se od 1945. godine naovamo krilo, jer su hteli da nam prodaju priču o bratstvu-jedinstvu, jer su hteli da nas sve nazovu i za sve da kažu da smo se na isti način ponašali, a nismo.

Srbi su imali dva antifašistička pokreta, nažalost, u građanskom ratu između sebe, dok su ostali sarađivali sa okupatorom i ubijali nas zato što smo Srbi i pravoslavci.

To je problem danas u Crnoj Gori. Zašto režim Mila Đukanovića ne razume šta mu se dešava? Zato što su Milo Đukanović i njegovi saradnici ispali iz tog šinjela iz 1945. godine. Oni su na taj način vaspitavani, učeni, zadojeni, što bi neko rekao. Što kaže vladika Amfilohije - dal su soj ili nesoj, neka sami razmisle. On je upotrebio jedan drugi termin - nesoj. Ali, oni ne razumeju šta im se dešava. Oni ne razumeju zašto narod izlazi na ulice i zašto brani svoje svetinje. Oni to ne mogu da shvate, jer je to suprotno onome što jeste, što je narod, što Srbi i Crnogorci jesu, ali oni su učeni drugačije. Verovali su u laži.

Ja zato ovo govorim i zato smatram da je ovaj zakon bitan, da već jednom napravimo razliku i da se zna za šta su Srbi ginuli i ubijani i da se zna zašto su Jevreji ubijani i da se zna zašto su Romi ubijani, jer samo tako ćemo napraviti savremenu i evropsku Srbiju i samo tako ćemo ići dalje, jer moramo da nekim stvarima kažemo i da prestanemo da govorimo na način koji nije tačan i da prestanemo da govorimo o onom cvetu tamo u Jasenovcu kao nekim žrtvama borbe protiv fašizma, jer to nije tačno.

Normalno je da, jer smo vodili borbu protiv fašizma, ali oni su žrtve bili samo zato što su bili Srbi i pravoslavci. Mi naše svetinje moramo da branimo. Mi naš narod moramo da branimo, jer to je deo naše tradicije, naše kulture, naše istorije i evropske tradicije. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Mada je i ovo bilo interesantno. Reče jedan od prethodnih govornika - možda smo se bojali deset godina, ja se nisam ni bojao, ni plašio ni pre 30 godina da kažem šta mislim. Hvala Bogu nije ni moj stric koji je nosilac Karađorđeve zvezde sa zlatnim mačevima. Hvala Bogu nije ni moj deda koji je umro pod kraljevom slikom iako je 50 godina njegovog života vladao Tito. Tako da mogu i sada da kažem neke stvari.

Podsetio bih na jednu stvar koju nisam jutros, kada sam se prvi put javio rekao, što je interesantno da građani Srbije znaju, vezano za Logor „Staro sajmište“ i da podsetim građane o čemu sada govorimo. Rekli smo svi da su Nemci u taj logor sprovodili i Rome, ali interesantno je reći, želim da kažem u kakvoj smo državi tada živeli, pošto je posle 1945. godine smo slušali samo laži i neistine o kraljevini Jugoslaviji, ali evo pod jedan, imali smo savremeno sajmište za to vreme, oštećeno kao što rekoh 1945. godine u napadu nacističke Nemačke na Beograd, pa je korišćeno zbog toga za logor, ali isto tako oni su Rome i Jevreje sprovodili u taj logor po važećim zakonima Nemačkim, rasnim zakonima.

Naime, u Nemačkoj su Romi živeli isključivo kao čergari u to vreme i u tom zakonu je pisalo da se sprovode čergari Romi i zato nije toliko mnogo Roma sprovedeno u taj logor u Jugoslaviji koliko je moglo biti jer već u toj Jugoslaviji, kraljevoj Jugoslaviji, su Romi živeli u kućama i u naseljima i onda ih nisu sprovodili u logor, nego samo one koje su nalazili kao čergare u skladu sa svojim zakonom. Samo, mislim jedan je zločin, ali hoću da kažem u kakvoj Jugoslaviji su živeli Romi i zato govorim da ne treba više da se bavimo lažima koje smo slušali od 1945. godine. One nas i dalje drže dole, vuku unazad.

Savremena Srbija je drugo. Mi moramo da se ponosimo našim nasleđem. Jevreji su ubijani zato što su Jevreji. Romi su ubijani zato što su Romi. Srbi su ubijani zato što su Srbi i pravoslavci. To je bio razlog i zato imamo toliko velike žrtve.

Treba da pričamo o žrtvama. To nas ne čini slabima, kao što je rekao jedan prethodni poslanik. To samo govorili koliko smo mi mnogo dali za svoju slobodu i za to da možemo slobodno da živimo u svojoj zemlji.

Dvadeset miliona Rusa je poginulo u borbi protiv nacističke Nemačke i stalno govore o svojim žrtvama. Šta to čini Rusiju slabom? Naravno da ne. Naravno da je Rusija moćna i velika i da je tih 20 miliona žrtva čini drugačijom. I naše žrtve su nešto na čemu moramo da insistiramo.

I to što ide predsednik Vučić u Ameriku 2. marta je naravno pohvalno i naravno da treba još više da popravimo odnose sa Izraelom, jer tamo se nalazi sveti grad Jerusalim, glavni grad Izraela, što se mene tiče. I mi moramo sa njima da produbljujemo odnose i naravno da prvi koji predstavlja volju građana Srbije i naroda Srbije mora 2. marta da se pojavi i treba i hvala Bogu da ide u Ameriku tada.

Ne znam da li znaju građani Srbije ovo, ali u centru Njujorka postoji Memorijalni park za žrtve Jasenovačkog logora. U Beogradu ga nemamo, a u centru Njujorka ga ima. Zašto? Zato što smo od 1945. godine krili da su Srbi ubijani zato što su Srbi i zato što smo pričali da su izdajnici oni koji nisu bili izdajnici i sa tim mora da se prekine, jer Srbija ima čime da se ponosi i Srbija sa tim može dalje da bude ravnopravan deo evropske porodice i da ima pred svima obraza, časti i visokog čela da ustane i da kaže – mi smo Srbi, borili smo se protiv nacizma kao zla, borili smo se protiv komunizma kao zla, i uvek ćemo se boriti za slobodu, svoju pre svega. Hvala.