Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, takođe kao i prethodni govornici, smatram donošenje zakona čiji je cilj novčana pomoć mladima od 16 do 30 godina u visini od 100 evra opravdanom merom Vlade Republike Srbije, kao i niz drugih mera koje je Vlada Republike Srbije preduzimala u prethodnom periodu i koje će preduzimati u narednom razdoblju. Podsećam da uskoro će biti isplata u visini od 10.000 dinara za zaposlene u zdravstvu, a u februaru se očekuje isplata u visini od 20.000 dinara za penzionere.

Ono što bih hteo da istaknem u svom kratkom izlaganju jeste da imamo dve ciljne grupe koje u prethodne dve godine, dakle, od početka korona virusa nisu bile obuhvaćene merama Vlade Republike Srbije. Jedna od njih jesu penzioneri koji su rodom i poreklom sa područja država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Radi se o oko 125.000 penzionera, od toga 59.000 sa područja današnje Hrvatske, 41.000 sa područja današnje Bosne i Hercegovine i oko 25.000 sa područja Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Podsećam da velika većina ovih penzionera koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije nisu korisnici Fonda PIO Srbije, svega manji deo njih nije, i to je bio razlog za Vladu Republike Srbije da se toj grupi građana ne isplati novčana pomoć. Podsećam da je Vlada Republike Srbije 2020. godine isplatila u dva navrata 9.000 dinara novčane pomoći penzionerima. Ove godine to je bilo 6.000 dinara, a kao što sam rekao u februaru se očekuje isplata još 20.000 dinara novčane pomoći za penzionere.

Moram da kažem da me je u prethodnom periodu zvao veliki broj penzionera koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, ti su ljudi ogorčeni, razočarani, nezadovoljni. Smatram da je u pitanju diskriminacija. Velika većina tih penzionera imaju veoma male penzije, izgubili su zaštitne dodatke u državama u kojima su ostvarili svoje penzije. Veoma savesno ispunjavaju svoje obaveze. Apelovao bih na gospođu ministarku Matić da prenese i premijerki Brnabić i članovima Vlade da se nađe mehanizam i način da se isplati novčana pomoć i penzionerima koji su rodom i poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, a nisu korisnici Fonda PIO Srbije. Mislim da i tim penzionerima treba pomoći da lakše prebrode posledice koje je izazvala pandemija korona virusa. Dakle, radi se ukupno o 35.000 dinara. Dakle, ponavljam, 9.000 dinara 2020. godine, 6.000 dinara prošle godine i 20.000 dinara biće isplaćeno u februaru ove godine.

Druga ciljna grupa koja nije bila obuhvaćena ovim veoma korisnim merama Vlade Republike Srbije jeste oko 26.000 građana Srbije koji imaju i dalje status izbeglih i prognanih lica, dakle nemaju formalnopravno prebivalište, ličnu kartu, nego imaju prijavljeno boravište i imaju izbegličke ili prognaničke karte koje isto izdaje MUP Republike Srbije na onom istom mestu gde se izdaju lične karte za građane Srbije.

Podsećam, 2020. godine svi punoletni građani su dobili novčanu pomoć u visini 100 evra, prošle godine ta pomoć je iznosila u tri tranše 80 evra, dakle, ukupno 180 evra, uz dodatne mere su dobili građani Republike Srbije koji su punoletni i koji imaju prebivalište. Samo tu novčanu pomoć u visini od 180 evra 2020. i 2021. godine nije dobilo 26.000 prognanih lica sa područja Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine. Takođe apelujem na gospođu Matić da prenese premijerki Brnabić da se nađe način da se i za ovih 26.000 građana Republike Srbije koji imaju status izbeglih i prognanih lica takođe isplati novčana pomoć. Ti se ljudi osećaju takođe razočarano. Smatram da se radi o diskriminaciji. Mislim da bi bilo fer i pošteno da ove dve ciljne grupe, 26.000 prognanih lica sa područja Hrvatske i Federacije BiH i oko 25.000 penzionera koji su rodom i poreklom sa područja bivše Jugoslavije takođe budu obuhvaćeni, ponavljam, ovim veoma korisnim i odgovornim merama Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Deveti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Podsećam da ja Vlada Republike Srbije 2012. godine započela realizaciju tzv. regionalnog stabilnog programa čiji je cilj bio da se u narednih pet godina, dakle do 2017. godine konačno na trajan i sveobuhvatan način reši pitanje stanovanja gotovo 20 hiljada prognanih Srba sa područja Hrvatske i Federacija BiH.

Nažalost, program se sprovodio i sprovodi se nedopustivo sporo, aljkavo, neažurno. Glavnu odgovornost snose državne institucije, Komesarijat za izbeglice i migracije i jedinica za upravljanje projektima.

Komesarijat za izbeglice i migracije izašao je nedavno sa skandaloznim saopštenjem da će do kraja 2022. godine biti rešeno svega nešto više od sedam hiljada prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, što je apsolutno nedopustivo.

Dakle, više od 12 hiljada prognaničkih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH ostalo bi i dalje u statusu podstanara ili bi ostali da žive u nezavršenim ili starim, trošnim stambenim objektima. Zbog toga tražim od Vlade Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program i da se ispuni obećanje dato najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to su prognana lica, da konačno reše ključno pitanje integracije.

Dao sam punu podršku grupi prognanih Srba koji su podstanari, koji su realizovali akciju anketiranja u prethodnih mesec i po dana. Više od 8.400 prognaničkih porodica se prijavilo, odnosno popunilo anketni upitnik upravo apelujući na najviše državne organe da se nastavi regionalni stambeni program i da se konačno reši ovo važno humanitarno pitanje.

Pored toga, imamo niz drugih problema. Imamo nekoliko kategorija prognaničkih porodica koja i dalje nemaju pravo otkupa svojih stambenih jedinica koji su izgrađeni sredstvima međunarodnih organizacija ili EU ili pojedinih država.

To je 530 korisnika tzv. SIR programa, programa italijanske Vlade u sedam lokalnih samouprava koji punih 13 godina čekaju da dobiju pravo otkupa svojih stanova pod povoljnim uslovima.

Tu je takođe više od 50 prognaničkih porodica koji žive u stanovima koje iznajmljuje društvo za iznajmljivanje nekretnina "Dipos" koji su prethodnih 25, 30 godina isplatili desetine hiljada maraka, odnosno evra, i dalje nisu svoj na svome i apelujemo da se reši to pitanje i da te porodice dobiju pravo otkupa svojih stanova.

Takođe, imamo više od 500 prognaničkih porodica koji žive u stanovima koji su dobili kroz tzv. program socijalnog stanovanja i socijalnog stanovanja o zaštitnim uslovima, za njih takođe apelujem i tražim da Vlada donese odluku da dobiju pravo otkupa svojih stanova i da konačno postanu vlasnici tih stanova, a ne i da dalje budu podstanari.

Dakle, problema ima mnogo. Ono što posebno želim da istaknem zbog građana Srbije, da ne bi bilo nikakve zabune, to nisu sredstva iz budžeta Srbije, to su donatorska sredstva, sredstva koja u najvećoj meri daje EU, međunarodne organizacije i jedan značajan broj država. Dakle, zaista je velika šteta, bila bi velika šteta i tragedija da se ne reši preostalih više od 12 hiljada prognaničkih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, da se reši njihovo stambeno pitanje i da se reši ključno pitanje integracije.

Iz tog razloga predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Hvala.
Hvala.

Šesti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Glavni razlog zbog čega predlažem ove izmene i dopune jeste činjenica što smatram da je došlo krajnje vreme da se na jedna sveobuhvatan, pravičan i trajan način reši pitanje krajiških boraca koji su diskriminisani postojećim zakonom.

Dakle, postojećim zakonskim odredbama krajiški borci su priznati samo do 27. aprila 1992. godine, što je apsolutno neprihvatljivo i predstavlja brutalnu diskriminaciju. Krajiški borci su ogorčeni, razočarani, nezadovoljni, osećaju se obespravljeno, osećaju se poniženo i osećaju se uvređeno.

Pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine su se časno, hrabro borili za očuvanje suvereniteta i integriteta tadašnje države Jugoslavije i za slobodu svoga naroda od proustaškog režima Franje Tuđmana čiji je cilj bio stvaranje etnički čiste Hrvatske države.

Posebno skandalozna činjenica jeste da čak i ovaj period do 27. aprila 1992. godine ne priznaje se od strane Ministarstva odbrane. Naime, kada krajiški borci podnesu u centre Ministarstva odbrane da im se makar prizna ovaj period do 27. aprila 1992. godine, oni dobijaju negativna rešenja sa skandaloznim obrazloženjem da teritorijalna odbrana SAO Krajine, SAO zapadna Slavonija, SAO Slavonija, Baranja, zapadni Srem i Republika Srpska Krajina nisu bili deo oružanih snaga SFRJ. To je apsolutno neprihvatljivo.

Imamo, s druge strane, činjenicu, kada su mobilisani borci od strane TO Knjaževca, Subotice, Beograda, Sombora, Rume, njima se priznaje ratni staž, a borci koji su mobilisani od strane krajiških organa njima se ne priznaje ovaj ratni staž.

Dakle, ispada da Pravilnik Ministarstva odbrane ima jaču pravnu snagu od zakona, što je apsolutno neprihvatljivo. Tu insistiramo da ministar odbrane konačno reši to pitanje i da se makar ovaj, za sada ovaj period koji je priznat zakonom, dakle do 27. aprila 1992. godine, konačno prizna u praksi.

Svojim predlogom zakona, pre svega, tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Kako je moguće da je ratni staž priznat krajiškim oficirima i podoficirima? Postavlja se pitanje – s kim su oni komandovali kad je njima priznat ratni staž, a njihovim borcima nije?

Takođe, svojim predlogom zakona tražim da se reši pitanje diskriminacije vezano za kategorizaciju, jer ispada da jedan dan ratovanja na Kosovu i Metohiji vredi tri dana ratovanja na području Republike Srpske Krajine.

Takođe, tražim da se otvori novi rok za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida na osnovu ranjavanja, na osnovu postraumatskog stresnog poremećaja i drugih bolesti.

Takođe, tražim da se prizna svojstvo civilnog invalida rata za najmanje 12 civilnih invalida rata sa područja Republike Srpske krajine, da se konačno priznaju originalni pismeni dokazi sa područja SAO Krajine, sa područja Republike Srpske Krajine, dakle vojna knjižica i svi drugi originalni dokumenti, u slučaju da krajiški borci nemaju ta dokumenta, a znamo da smo imali zločinačke akcije „Bljesak“, „Oluja“ i mnoge druge, da se prizna institut dva kvalifikovana svedoka.

Znači, suština čitave priče jeste da se konačno pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine izjednače u pravima sa svim ostalim srpskim borcima. Dakle, to je temelj i suština čitave moje inicijative. Neprihvatljivo je da je deo srpskih boraca diskriminisan u odnosu na druge borce, na pripadnike JNA i na pripadnike Vojske Jugoslavije. Hvala.
Zahvaljujem.

U nezavisnoj državi Hrvatskoj izvršen je nezapamćeni genocid nad srpskim narodom. Iz tog razloga ja danas predlažem da se dnevni red sednice, dopuni mojim predlogom zakona o Memorijalnom centru „Genocida nad Srbima“ u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Temelj genocidne ustaške politike najbolje je formulisao Mile Budak u svojoj zloglasnoj formuli da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.

Nezavisna država Hrvatska je bila jedina država na svetu u kojoj su postojali logori za decu. U Staroj Gradiški, Sisku, Jasenovcu, Uštici, Mlaki, Jablancu, Jasterbarskom, u Gornjoj Rijeci kod Križevaca i Lobogradu u hrvatskom Zagorju.

Na području nezavisne države Hrvatske bilo je više od 1000 statišta na kojima je sistematski ubijan srpski narod. Ja ću pomenuti samo najveća od njih. Dakle, kompleks logora Jasenovac, kompleks logora Jadovno, Gospić, Pag, zatim veliko stratište gde je ubijeno preko 30.000 Srba su Garavice kod Bihaća, zatim ubijeno šest hiljada Srba u Starom Brodu, Miloševićima kod Višegrada, zatim oko 5.500 ubijeno u Šušnjaru kod Savskog mosta, itd.

Ja svojim predlogom zakona, definišem četiri cilja Memorijalnog centra „Genocida nad Srbima“, u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Prvi cilj jeste utvrđivanje tačnog broja stradalih Srba, drugi cilj jeste čuvanje trajnog sećanja na srpske žrtve genocida u NDH. Treći cilj, upoznavanje domaće i međunarodne javnosti o utvrđenim činjenicama o izveštaju o genocidu nad našim narodom u NDH i četvrto, borba za međunarodno priznanje genocida nad srpskim narodom u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Mojim predlogom zakona, predviđeno je da u okviru Memorijalnog centra „Genocida nad Srbima“ u NDH, postoji šest jedinica i pet službi. Jedinice bi bile muzej, arhiv, biblioteka, škola za obrazovanje o genocidu, Institut za istraživanje genocida i uprava za spomen obeležja i stradale čiji bi cilj bio da se insistira na postavljanju spomenika i spomen obeležja na svim onim svratištima gde ubija srpski narod na području nezavisne države Hrvatske. Takođe, postojala bi služba za izdavačku delatnost, služba za međunarodnu saradnju, služba za opšte poslove, služba za informisanje i služba za informacione tehnologije koja bi se bavila popisom srpskih žrtava i tekućih aktivnosti.

Predlažem da Memorijalni centar „Genocida nad Srbima“ u NDH obuhvata odgovarajući prostor na teritoriji Grada Beograda, konkretnije na području opštine Novi Beograd ili opštine Zemun, na levoj obali Save, dakle na području koje je bilo u sastavu genocidne nezavisne NDH. Potrebno je da Grad Beograd obezbedi zemljište veličine najmanje šest hektara i pravne i tehničke uslove, a Vlada Republike Srbije da obezbedi finansijska sredstva za izgradnju objekata memorijalnog centra i nabavku nepokretnosti i opreme. Memorijalni centar bi imao memorijalni park gde bi strani državnici posadili drvo u čast srpskih žrtava genocida, a u okviru memorijalnog centra, postojao bi veliki spomenik posvećen srpskim žrtvama genocida u NDH i mesto gde gori večna vatra. Dakle, predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni novim Predlogom zakona o memorijalnom centru genocida nad Srbima u NDH. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Osmi put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Podsećam da je 2012. godine započeta realizacija regionalno stambenog programa čiji cilj je bio rešavanje stambenog pitanja oko 20.000 prognanih porodica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

Podsećam da su sredstva za realizaciju toga programa obezbedili strani donatori, pre svega EU i niz drugih država i međunarodnih organizacija.

Dogovor je bio da se regionalni stambeni program završi u narednih pet godina, dakle do 2017. godine i da se reši stambeno pitanje svih prognanih lica. Nažalost program se sprovodio i sprovodio se nedopustivo sporo.

Imamo skandaloznu izjavu Komesarijata za izbeglice i migracije, da će do 2022. godine biti stambeno rešeno svega nešto više od 7.000 prognanih porodica. Dakle, oko 12.000 prognanih porodica će ostati stambeno nezbrinuto.

To je apsolutno neprihvatljivo i ja apelujem, i uputio sam četiri pisma premijerki Brbanić, da Vlada donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program, da se Vlada obrati Evropskoj komisiji, da zatraži preostala donatorska sredstva i da se reši ključno pitanje integracije.

Imamo mnogo problema u realizaciji regionalnog stamenog programa. Zvalo me je desetine prognanih porodica. Konkretno, dajem primer realizacije regularnog stambenog programa u Beogradu. Izabrano je 388 prognanih porodica, da se njihovi stanovi sagrade na području naselja Ovča 250 stanova i na području Novog Beograda 133 stana. Nažalost, gradnja zgrade u dr Ivana Ribara na Novom Beogradu još uvek nije počela, jer nedostaje milion evra.

Apleujem na Vladu Srbije, apelujem na grad Beograd sa se hitno obezbede nedostajuća sredstva i da započne gradnja te zgrade, da 133 prognane porodice ne bi ostale bez smeštaja, iako su izabrane da se reši njihovo stambeno pitanje.

Takođe, imamo niz drugih problema vezano za otkup stanova prognanih porodica sa područja Hrvatske i Federacije BiH. Na primer, imamo 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade, tzv. … program. Evo, 13 godina se borim zajedno sa njima da dobiju pravo otkupa tih stanova. Apelujem na Vladu Republike Srbije da konačno reši to pitanje i da te porodice dobiju pravo otkupa svojih stanova pod povoljnijim uslovima.

Imamo 50 prognanih porodica koji žive u stanovima Diposa. Dali su desetine hiljada evra i maraka za zakupninu. Apelujem, takođe, na Vladu da se reši to pitanje, da se tim porodicama omogući pravo otkupa tih stanova.

Završavam. Imamo više stotina porodica koji žive u stanovima koji su izgrađeni kroz program socijalnog stanovanja, da se njima takođe omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima. Radi se u velikom broju slučaja o ratnim vojnim invalidima i porodicama palih boraca. Dakle, apelujem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Hvala.
Hvala.

Peti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Postojeći zakon, nažalost, diskriminiše krajiške borce, jer su priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle do dana kada je prestala da postoji Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Nažalost, u praksi čak i ova odredba se ne poštuje, jer krajiški borci ne mogu da ostvare ratni staž.

Imamo jedan skandalozni Pravilnik Ministarstva odbrane na osnovu koga centri Ministarstva odbrane donose rešenja da se krajiškim borcima ne prizna čak ni ovaj period, dakle do 27. aprila 1992. godine, sa sramnim obrazloženjem da teritorijalna odbrana … Krajine, Zapadna Slavonija, Slavonije, Baranja, Zapadni Srem i Republika Srpska Krajina nisu bili u sastavu oružanih snaga SFRJ. To je apsolutno neprihvatljivo obrazloženje. Dobro je poznato da su se oružane snage SFRJ sastojale od dva osnovna vida, od JNA i od teritorijalne odbrane.

Sa ovim predlogom zakona tražim ključnu stvar, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Navodim četiri osnovna argumenta.

Naime, krajiškim oficirima i podoficirima je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i postavlja se logično pitanje - kako je moguće da je krajiškim podoficirima priznat ratni staž a njihovim borcima nije? Kome su onda oni komandovali, kad oni imaju pravo da im se prizna ratni staž a njihovim borcima se to ne priznaje?

Drugo, podsećam da je hrvatski Sabor još 1993. godine doneo izmene Zakona o penzijskom osiguranju, gde je svim preživelim ustašama, domobranima, oružnicima, žandarmima, pripadnicima Pavelićevog telesnog zdruga, priznao ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju, za vreme postojanja NDH. Dakle, hrvatski Sabor je doneo anticivilizacijsku skandaloznu odluku da se za izvršeni genocid nad Srbima pripadnicima oružanih snaga NDH priznaje ratni staž. Prema podacima zagrebačkog "Jutarnjeg lista" Hrvatska iz svoga budžeta svake godine izdvaja 50 miliona evra godišnje za penzije preživelim ustašama, domobranima i članovima njihovih porodica.

Treće, Hrvatska je 2017. godine donela zakon kojim je sve pripadnike hrvatskog Veća odbrane sa područja BiH u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske i nikoga nije pitala kada je donela tu zakonsku odredbu. Konačno, Nemačka je 1951. godine donela zakon kojim je svim pripadnicima nemačkog Vermahta dala penzije.

Dakle, ovo su jasni argumenti zbog kojih smatram da bi trebalo usvojiti moj predlog zakona, da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Nisu valjda krajiški borci gori od nacista i od ustaša kojima su Hrvatska i Nemačka priznali ratni staž i dale penzije.

Smatram da bi bilo veoma važno da se otvori novi vremenski rok i da se svim borcima da mogućnost da podnesu zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida na osnovu ranjavanja i na osnovu bolesti, odnosno posttraumatskog stresnog poremećaja, da se prizna svojstvo civilnog invalida rata još za najmanje 12 civilnih invalida rata sa područja Republike Srpske Krajine.

Krajiški borci, moram to da ponovim jer me mnogo njih zove, su razočarani, ogorčeni, nezadovoljni, osećaju se obespravljeno i zbog toga moj apel da se konačno ispravi velika nepravda prema pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine i da im se, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Hvala.
Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, četvrti put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ključni predlog u mome zakonu jeste činjenica da sadašnjim zakonom nisu priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Odredbama zakona krajiškom borcu priznato je samo do 27. aprila 1992. godine. Tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Moram da kažem da me je mnogo krajiških boraca kontaktiralo, kontaktira, zove, traži sastanke. Krajiški borci su ogorčeni i nezadovoljni zbog toga što još uvek nije priznata njihova pravedna i časna borba protiv ustaškog režima Franje Tuđmana čiji je strateški cilj bio stvaranje etnički čiste hrvatske države. Krajiški borci nisu vodili nikakav privatan rat, oni su se časno, hrabro i pošteno borili za očuvanje Jugoslavije i borili da sačuvaju svoj narod od masovnih zločina i od etničkog čišćenja.

Takođe, u mom predlogu zakona tražim još nekoliko izmena i dopuna. Jedna od njih tiče se ratnih vojnih invalida. Naime, predlažem da se mojim predlogom zakona svim borcima koji su bili ranjeni ili koji su bili bolesni tokom rata da im se omogući da mogu podneti zahtev za priznanje statusa ratnog vojnog invalida u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona. Krajiški borci koji boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja, da im se omogući ovim zakonom da mogu podneti zahtev za priznavanje statusa ratnog vojnog invalida bez vremenskog ograničenja. Takođe, imamo jedan broj civilnih lica sa područja Republike Srpske Krajine koji su bili ranjeni u zločinačkoj akciji „Oluja“. Oni su dobili status civilnog invalida rata, primali su ličnu invalidninu od 2000. do 2013. godine. Tada je ukinuta savezna uredba i sada imamo najmanje 12 civilnih invalida rata iz Republike Srpske Krajine koji ne primaju ličnu invalidninu. Mislim da je u pitanju jedna velika nepravda i da treba doneti izmene i dopune zakona, da i ti civilni invalidi rata primaju ličnu invalidninu. Ovim predlogom zakona tražim i izmene u kategorizaciji boraca.

Na kraju još jednom apelujem da se današnji dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.
Hvala.

Sedmi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.

Naime, 2012. godine Srbija je počela da realizuje tzv. regionalni stambeni program čiji je cilj bio da se reši ključno pitanje integracije, odnosno da se reši stambeno pitanje prognanih lica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Tada je ukupno evidentirano oko 17.000 porodica koje nemaju rešeno stambeno pitanje i još nekoliko hiljada koje nisu popunile tada anketu.

Dakle, radilo se 2012. godine, na početku sprovođenja regionalnog stambenog programa, oko 20 hiljada progonjenih porodica, koji su bili u statusu podstanara ili su živeli u nezavršenim kućama ili starim trošnim kućama itd.

Cilj toga programa je bio da u narednih pet godina, dakle do 2017. godine, se reši to ključno pitanje integracije. Nažalost, program se sprovodio i sprovodi se veoma sporo. Komesarijat za izbeglice i migracije, izašao je sa podatkom da će do kraja 2022. godine, biti rešeno svega nešto više od sedam hiljada prognanih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH. Na osnovu saopštenja, Komesarijata za izbeglice i migracije, ostaje 12 hiljada prognanih porodica koji će biti stambeno nerešene.

Zbog toga ovim Predlogom zakona tražim da Vlada Republike Srbije nastavi realizaciju ovog programa, da se obrati EU, odnosno Evropskoj komisiji i apeluje da donatorska sredstva koja su bila predviđena 2012. godine se i dalje koriste dok se ne reši ovo ključno pitanje integracije.

Pored toga imamo još niz drugih problema u procesu integracije, navešću samo nekoliko od njih. Recimo, imamo slučajeve nekoliko opština, gde je najdrastičnije primer sporog sprovođenja ovoga programa. Naime, nadležne opštinske komisije su objavile liste lica koji su dobili, na primer stanove, 2015. godine to se desilo u Šapcu, Šidu i Boru i od 2015. godine, evo do danas, to je šest godina, još uvek nisu završene zgrade, u kojim treba da se usele ti ljudi. Ljudi su ogorčeni i pitaju se da li je moguće da se jedna zgrada, od 10, 15, 20, 25 stanova gradi šest godina i da oni šest godina plaćaju kiriju, umesto da su se u te svoje stanove uselili, već naredne 2016. godine.

Imamo i primer grada Subotice, gde već dve i po godine je objavljena lista, dosta ljudi me je zvalo, očekuju i nadaju se da će konačno biti rešene te tehničke stvari i da se mogu useliti u svoje stanove, da ne plaćaju kiriju, više od dve i po godine, a faktički zgrada je gotova.

Imamo jedan deo porodica, koji su se uselili u svoje stanove, pre 20 i više godina, na primer naselje „Sava“ u Obrenovcu, 80 prognanih porodica, evo prošlo je, oni su se uselili u svoje stanove 1999. godine, prošle su 22 godine, oni još uvek nisu dobili pravo otkupa tih stanova. Jedno drugo naselje u Obrenovcu, gde su se 23 porodice uselile 2007. godine. Onda imamo nekoliko kategorija porodica kojima nije omogućeno, još uvek, da dobiju otkup svojih stanova.

Dakle, problema ima zaista mnogo, ja apelujem na premijerku Brnabić, da primi našu delegaciju na sastanak, već sam joj poslao četiri pisma i da kroz razgovor se odrede vremenski rokovi, da se odrede institucije koje će u veoma kratkom vremenskom roku, konačno rešiti ove brojne probleme, u procesu integracija, pogotovo je velika šteta što se ovde radi o regionalnom stambenom programu i to želim da kažem zbog građana Srbije.

Dakle, ovo nisu sredstava iz budžeta Republike Srbije, ovo su sredstava međunarodnih donatora, EU, niza država i zaista ponavljam bilo bi jako loše da ovaj program ne bude završen u punoj celosti, a imamo dobre namere EU, da pomogne proces rešavanja ključnog pitanja u Srbiji, što se tiče prognanih lica iz Hrvatske, Federacije BiH, a to je stambeno pitanje.

Apelujem na Skupštinu da se današnji dnevni red, dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, treći put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Glavni razlog zbog čega tražim ovu dopunu jeste činjenica da u postojećem zakonu je učinjena jedna velika nepravda.

Naime, postojećim zakonom su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je postojala SFRJ i nastala Savezna Republika Jugoslavija. Mislim da je u pitanju velika nepravda. Krajiški borci su ogorčeni, nezadovoljni, zato što smatraju, i apsolutno ih podržavam, da su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu i da nisu vodili nikakav privatan rat.

Ja ovim predlogom zakona tražim da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Navodim četiri razloga. Prvo, oficirima i podoficirima Vojske Republike Srpske Krajine je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Postavlja se pitanje - a s kim su krajiški oficiri, podoficiri komandovali, ako je njima priznat ratni staž, a njihovim borcima nije?

Takođe, podsećam da je Hrvatska donela svoj zakon o pravima hrvatskih veterana, kojim je sve pripadnike hrvatskog veća odbrane iz susedne BiH u potpunosti izjednačila sa pravima pripadnika hrvatske vojske. Takođe, podsećam da je ta ista Hrvatska 1993. godine, dakle, za vreme rata, u izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju Hrvatske, svim preživelim pripadnicima oružanih snaga genocidne NDH priznala ratni staž u dvostrukom trajanju za period 1941-1945. godina, dakle, priznala ratni staž ustašama koji su počinili genocid nad našim narodom. Konačno, 1951. godine nova demokratska Nemačka, dakle, svega šest godina posle završetka rata, priznala je ratni staž svim pripadnicima nemačkog Vermahta sa obrazloženjem da su ti ljudi bili prisilno mobilisani od strane Hitlerovog nacističkog režima, ali da im se priznaje ratni staž jer su ratovali bez obzira što je bila pogrešna strana.

Hoću da verujem da krajiški borci nisu gori od nacista i ustaša. I nadam se i uveren sam da će Narodna skupština Republike Srbije ispraviti ovu veliku nepravdu i, ponavljam, svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine priznati ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju i takođe, među pismenim dokazima priznati vojnu knjižicu i sve druge dokumente SAO Krajine, SAO Zapadna Slavonija, SAO Istočna Slavonija, Baranja, Zapadni Srem i Republike Srpske Krajine, gde to nije moguće, da će omogućiti institut dva kvalifikovana svedoka, gde će dva pripadnika određene jedinice vojske i policije Republike Srpske Krajine garantovati pod materijalnom i krivičnom odgovornošću da je određeni čovek krajiški borac član te jedinice i da se borio za interese svog naroda i države. Hvala.
Šesti put tražim da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Glavni razlog zbog čega tražim dopunu jeste činjenica da danas i dalje postoji više od 12.000 prognaničkih porodica sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH koji su podstanari ili žive u nedovršenim kućama ili žive u starim trošnim kućama, dakle, nisu rešili ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja.

Podsećam da je država 2012. godine započela realizaciju regionalnog stambenog programa, čiji cilj je bio da se u narednih pet godina reši stambeno pitanje svih proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, njih više od 20.000.

Nažalost, posle devet godina sprovođenja regionalnog stambenog programa imamo izjavu Komeserijata za izbeglice i migracije da će do kraja 2022. godine biti stambeno rešeno svega nešto više od 7.000 porodica. Dakle, više od 12.000 prognanih porodica neće imati rešeno ključno pitanje, integracije, ponavljam pitanje stanovanja.

Podsećam da se regionalni stambeni program sprovodio nedopustivo sporo, aljkavo, neprofesionalno i imamo informaciju jedince za upravljanje projektima da će od predviđena 302 miliona evra, što je dogovoreno sa donatorima na donatorskoj konferenciji 2012. godine, Srbija povući svega 134 miliona evra, 168 miliona evra neće biti povučeno od strane međunarodnih donatora. Zbog toga mislim da je veoma važno da se donese ovaj Predlog zakona i da se donese moj predlog zakona i da se obaveže Vlada Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program dok se ne reši stambeno pitanje više od 12.000 prognanih porodica iz Hrvatske, Federacije BiH.

Kao primer, sporog sprovođenja regionalnog stambenog programa navodim slučajeve, recimo, Šida gde je objavljena lista prognanih porodica 2015. godine. Evo do danas, šest godina je prošlo, nije sagrađena zgrada od 10 stanova ili, recimo, u Šapcu imamo listu od 24 prognane porodice, prošlo je šest godina i dalje nije izgrađena zgrada. Vidimo da naša država, ja to snažno podržavam, gradi velike infrastrukturne projekte, da gradi „Beograd na vodi“, ali ne mogu da razumem činjenicu da imamo institucije koje ne mogu za šest godina da sagrade zgrade od 10, 15, 20 ili 25 stanova. Takvih primera imamo širom Srbije, od Subotice do Bujanovca. Takođe, imamo hiljade prognanih porodica koje žive već 20 i više godina u svojim stanovima, a i dalje nisu dobili pravo otkupa pod povoljnim uslovima. Na primer, 80 porodica u naselju Sava u Obrenovcu živi u tim stanovima od 2000. godine i do dan danas nisu dobili pravo otkupa zbog nerešenih imovinsko pravnih pitanja.

Dakle, moj apel jeste da nadležne državne institucije konačno počnu da rešavaju brojne probleme ovog naroda. Važno je zbog građana Srbije reći da se ti stanovi i da se ostala stambena rešenja, vezano, dakle, za građevinski materijal, za seoska imanja, montažne kuće, gradnju stanova… To su sredstva od međunarodnih donatora, pre svega od EU, to nisu sredstva Republike Srbije i velika je šteta da ta međunarodna sredstva, da ta donatorska sredstva neće biti iskorišćena.

Dakle, još jednom apel i Vladi Republike Srbije da nastavi regionalni stambeni program, da se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja više od 12.000 prognanih porodica i da se konačno počnu brzo i efikasno rešavati svi ostali brojni problemi, a ja sam ih u pismu premijerki Brnabić naveo 16, da ljudi koji su najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije konačno kažu da su svoj na svome. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ja danas drugi put predlažem da se dnevni red sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Ovim predlogom zakona tražim sedam izmena i dopuna. Moj ključni zahtev jeste da se konačno ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Podsećam da su postojećom zakonskom odredbom krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle, do dana kada je prestala da postoji SFRJ i nastala SRJ. S druge strane, podsećam da su krajiški oficiri i podoficiri, odnosno aktivna vojna lica bivše JNA priznati, odnosno da im je priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Postavlja se opravdano pitanje s kim su ti krajiški oficiri i podoficiri komandovali kad je njima priznat ratni staž za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Krajiški borci su ogorčeni, razočarani, diskriminisani, a posebno i zbog činjenice da se čak u praksi ne poštuje ni priznat ratni staž do 27. aprila 1992. godine.

Naime, stotine i hiljade krajiških boraca su podneli zahteve centrima Ministarstva odbrane širom Srbije da im se makar prizna taj period do 27. aprila 1992. godine. Svi su odreda dobili negativna rešenja sa skandaloznim i sramnim obrazloženjem centara Ministarstva odbrane da teritorijalna odbrana Savo-krajine i teritorijalna odbrana RSK nisu bili u sastavu bivše JNA. Dobro je poznato da su se oružane snage SFRJ sastojale od dva vida, od JNA i od teritorijalne odbrane.

Ja pozivam Ministarstva odbrane da ispravi ovu veliku nepravdu, da promeni taj sramni skandalozni pravilnik i da makar za početak se krajiškim borcima prizna ratni staž, odnosno da se poštuje zakonska odredba u kojoj jasno stoji da se krajiški borci priznaju do 27. aprila 1992. godine.

Takođe, pozivam još jednom Narodnu skupštinu da prihvati da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona i da se, ponavljam, ispravi velika nepravda i da se svim pripadnicima Vojske i Policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.
Hvala, poštovana predsedavajuća.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da podsetim da smo u Narodnoj skupštini u aprilu ove godine usvojili Zakon o privremenom registru punoletnih građana Srbije kojima se uplaćuje novčana pomoć za ublažavanje posledica pandemije korona virusa, čime je stvoren osnov za isplatu 60 evra u ovoj godini svakom punoletnom građaninu.

U utorak smo imali na raspravi izmene i dopune ovog zakona kojim je obezbeđena isplata još dodatnih 20 evra za sve punoletne građane Srbije.

Podsećam da je Vlada i želim da pohvalim Vladu, donela niz mera sa ciljem da se građanima i pravnim subjektima pomogne da lakše prevaziđu negativne posledice pandemije korona virusa.

Prošle godine Vlada je donela odluku da isplati 100 evra svim punoletnim građanima, da u dva navrata isplati dodatno 9.000 dinara svim penzionerima, korisnicima Fonda PIO. Ove godine, dakle, pored ovih 80 evra za sve punoletne građane, već je isplaćeno 5.900 dinara ili 50 evra dodatno za penzionere, zatim 3.000 dinara za sve vakcinisane građane, 60 evra za nezaposlena lica i, ponavljam, dodatna sredstva za mikro, srednja, mala preduzeća, naravno i za velika preduzeća.

Međutim, pored svih ovih mera koje, ponavljam, pozdravljam, imamo dve ciljne grupe koje nisu obuhvaćene ovim merama Vlade Republike Srbije. To su penzioneri koji su rodom i poreklom iz država nastalih na području bivše Jugoslavije. Njih oko 124 hiljade, od toga broja 59 hiljada penzionera rodom iz Hrvatske, 41 hiljada rodom sa područja Republike Srpske Federacije BiH i više od 24 hiljade penzionera sa područja današnje Slovenije, Makedonije i Crne Gore.

Od ove 124 hiljade penzionera rodom iz regiona, svega mali broj njih je bio obuhvaćen i dobio je novčanu pomoć, prošle godine devet hiljada, ove godine skoro šest hiljada i planira se februara i marta sledeće godine dodatnih 20 hiljada dinara, dakle za 1,7 miliona penzionera korisnika Fonda PIO Srbije.

Međutim, najveći deo od te 124 hiljade penzionera nisu korisnici Fonda PIO Srbije i oni nisu obuhvaćeni ovom merom. Ti penzioneri su ogorčeni, nezadovoljni, razočarani, jer časno, odgovorno i savesno ispunjavaju sve obaveze prema ovoj državi u kojoj žive. Diskriminisani su iz razloga što su ostvarili penziju na području današnje Hrvatske i BiH, međutim pošto tamo nemaju prebivalište penzioni fondovi Hrvatske i BiH im ne isplaćuju novčanu pomoć. Ovde im se kaže – pošto niste ostvarili ni dana radnog staža u Srbiji i ovde nemate pravo na novčanu pomoć. Dakle, radi se više od 100 hiljada penzionera rodom iz regiona, koji su u suštini građani drugog reda.

Moje mišljenje, ja sam se više puta obraćao Vladi Srbije, premijerki Brnabić sa molbom, sa apelom da se ispravi ova nepravda i da se tim penzionerima takođe isplati novčana pomoć, jer i oni takođe moraju da prevaziđu posledice korona virusa.

Podsećam da značajan deo penzionera iz Hrvatske i BiH su imali tzv. novčani dodatak, imaju male penzije, u Hrvatskoj i BiH i kada su odjavili prebivalište na području Hrvatske i BiH, dakle Republike Srpske ili Federacije BiH i prijavili prebivalište na području Republike Srbije, automatski su im penzioni fondovi u Zagrebu, Sarajevu ukinuli zaštitni dodatak.

Mi sada imamo ovde penzionere, građane Srbije koji imaju 68, 70, 75 godina i imaju recimo penziju od tri i po hiljade dinara, pet hiljada dinara, sedam hiljada dinara, deset hiljada dinara. Sad, zamislite osećaj tih ljudi, kaže, 1,7 miliona penzionera je dobilo novčanu pomoć, a nas 100 hiljada nismo dobili. Sad imate komšiju, domaćeg penzionera koji ima penziju od 40, 50 hiljada i on dobije prošle godine devet hiljada novčanu pomoć, ove godine skoro šest hiljada, u februaru i martu sledeće godine dobiće 20 hiljada, a ovaj pored njega koji ima penziju, rodom iz Hrvatske ili BiH, koji ima penziju četiri, pet, šest, sedam, osam ili deset hiljada dinara, on neće dobiti. Zato što vi penzioneri iz Hrvatske i BiH i drugih država regiona niste korisnici Fonda PIO Srbije.

To jeste ispravno sa formalno-pravnog stanovišta, ali sa ljudskog stanovišta, sa stanovišta pravde, sa stanovišta solidarnosti to je diskriminacija. Ako smo omogućili i našli sredstva za milion i 700 hiljada penzionera, pa hajde da nađemo i sredstva za tih 100 hiljada penzionera od kojih, ponavljam, značajna većina ima penzije od kojih ne mogu da žive zato što su im ukinuti zaštitni dodaci od strane penzionih fondova u Zagrebu i Sarajevu.

Apelujem ovde na ministra Udovičića da prenese premijerki Brnabić još jednom moj apel da Vlada nađe način i donese jednu pravednu odluku da se isplati, za ovih više od 100 hiljada penzionera sa područja Hrvatske, BiH i drugih država regiona, devet hiljada za prošlu godinu, 5.900 za ovu godinu, što je već isplaćeno i da tih sto hiljada takođe dobiju najavljenih 20 hiljada dinara koje će biti isplaćene sledeće godine tokom februara i marta.

Ponavljam, to bi bila jedna pravedna odluka i to bi bila jedna poruka države da ona uvažava te građane, jer se radi, podsećam, o najvećim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, radi se o proteranim Srbima.

Uvek moram da istaknem činjenicu da ne bi voleo da bilo koji građanin Srbije, a to su, nažalost, doživeli građani sa područja Kosova i Metohije, mora da uzme svoju torbu i da ode 400, 500 kilometara dalje od svog mesta. Niko nije otišao iz svog stana, niko nije otišao iz svoje kuće od dobre volje. Otišao je zato što, nisu otišli, nego su proterani od strane proustaškog režima Franje Tuđmana i islamističkog režima Alije Izetbegovića i to su činjenice koje mislim da bi Vlada morala da uzme u obzir.

Druga ciljna grupa, koja je takođe diskriminisana, koja nije uzeta u obzir, radi se o 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličku ili prognaničku kartu. Dakle, radi se o proteranim Srbima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH.

Podsećam, Vlada je prošle godine isplatila 100 evra za sve punoletne građane. Ove godine će isplatiti 80 evra. Više od pet miliona građana je obuhvaćeno ovom merom, ali nažalost, tih 26.000 građana nije obuhvaćeno merom, zato što se kaže u odluci Vlade – isplaćujemo ovu novčanu pomoć za građane koji imaju prebivalište. A pošto vas 26.000 izbeglih lica imate boravište, vama nećemo da isplatimo tih 100 evra prošle godine i 80 evra ove godine.

Sad ja podsećam na jednu nespornu činjenicu. Te izbegličke karte izdao je MUP na onom istom mestu gde izdaje i lične karte za sve ostale građane. Pa ako MUP smatra da izbeglička karta nije validan dokument, zašto ga onda izdaje? Tih 26.000 građana i dalje su zadržali izbegličku kartu ne od dobre volje, ne što žele da imaju dalje formalno izbeglički status, iz dva razloga. Jedan je razlog što se i dalje bore, zadržali su prebivalište u Hrvatskoj ili u Federaciji BiH da pokušaju da ostvare oteta imovinska, stečena, statusna i druga prava.

Podsećam, svima nam je poznato da političko Sarajevo, politički Zagreb vode već evo 26 godina od završetka rata u Hrvatskoj i BiH politiku cementiranja etničkog čišćenja našeg naroda, a to uključuje i plansku i sistematsku otimačinu i uzurpaciju imovine proteranih Srba. Zato je jedan deo njih zadržao te izbegličke karte da bi pokušali da vrate svoje kuće, da vrate vojne stanove u Sarajevu, da vide da vrate uzurpiranu ili otetu zemlju, poljoprivredno zemljište, šume, da reše deo staža koji su zasluženo ostvarili do početka rata, a sad im, recimo, ne priznaju osam godina od 1983. do 1991. godine ili deset godina od 1970. do 1980. godine itd. Dakle, zadržali su izbegličku kartu zbog borbe za svoja prava.

Drugi razlog, jedan deo tih, od 26 hiljada, građana koji imaju formalnu izbegličku kartu su taj dokumenat zadržali iz razloga zato što je to jedini način da mogu da ostvare zdravstveno osiguranje. Nemaju drugi način. Dakle, prinuđeni su, još uvek, da imaju te dokumente, a MUP još uvek nije donelo odluku da kaže da taj dokument ne važi i da će biti ukinut od tog i tog dana. Dakle, ti su ljudi ogorčeni, razočarani, osećaju se građanima drugog reda.

Uputio sam jedno pismo premijerki Brnabić i u prilogu dostavio spisak od 65 građana koji imaju izbegličku kartu, koji su me lično zvali i molili da vidimo kako da Vlada uzme u obzir i njih i njihove potrebe i da ih izjednači u pravima sa svim ostalim građanima.

Dakle, i ovom prilikom želim da apelujem na Vladu Srbije na premijerku Brnabić da se donesu dve odluke. Prva odluka, još jednom ponavljam, da se isplati novčana pomoć za sve penzionere rodom i poreklom sa područja današnje Hrvatske, BiH, i drugih država regiona. Dakle, devet hiljada evra što su dobili penzioneri korisnici Fonda PIO Srbije prošle godine, pet hiljada i 900 dinara isplaćeno domaćim penzionerima ove godine i najavljenih 20 hiljada dinara koji će biti isplaćeni penzionerima korisnicima Fonda PIO Srbije sledećeg februara i marta.

Druga odluka Vlade da se nađe način da se isplati novčana pomoć za 26 hiljada građana Srbije koji imaju izbegličku kartu, nemaju formalno prebivalište, već imaju boravište. Dakle, da im se isplati 100 evra koji su isplaćeni svim punoletnim građanima prošle godine i da im se ove godine isplati 80 evra, pošto je već 30 evra isplaćeno u maju. U novembru će, ako se ne varam, biti isplaćeno novih 30 i sada ovim izmenama i dopunama zakona smo omogućili da se u decembru isplati i dodatnih 20 evra.

Mislim da bi te dve mere poslale snažnu poruku penzionerima rodom iz regiona, kao i 26 hiljada proteranih Srba koji imaju izbegličke karte, da Vlada jednako tretira sve građane i da neće gledati formalno-pravne razloge, nego će sa aspekta pravednosti, solidarnosti pomoći i tim ljudima da i oni jednako, kao i svi ostali građani Srbije, lakše prebrode posledice pandemije korona virusa. Hvala.
Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji živi više od 12000 prognaničkih porodica u statusu podstanara ili u neljudskim uslovima. Mislim da je došlo krajnje vreme da Vlada na jedan sveobuhvatan, pravičan i trajan način reši stambeno pitanje proteranih Srba sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH kao ključno pitanje integracije.

Podsećam da je Vlada započela realizaciju takozvanog regionalnog stambenog programa 2012. godine, čiju su glavni donatori EU i niz drugih država i međunarodnih organizacija i da je dogovor bio da će taj program biti završen u narednih pet godina, dakle, do 2017. godine i da će biti stambeno rešeno blizu 17000 prognaničkih porodica.

Nažalost, taj se program sprovodio i sprovodi se izuzetno sporo, nekvalitetno, neprofesionalno. Imamo od pre nekoliko meseci saopštenje Komesarijata za izbeglice i migracije, u kome se navodi da je od 2012. godine, kada je počela realizacija regionalnog stambenog programa, do ove godine rešeno svega nešto više od 7000 prognaničkih porodica. Dakle, veliki broj najvećih žrtava rata na prostoru bivše Jugoslavije ostaće nerešen.

Predlažem mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama da Vlada donese odluku da se nastavi regionalni stambeni program, da se stambeno reši 12000 prognaničkih porodica. Zatim, predlažem ovim predlogom zakona da više od 1000 prognaničkih porodica kojima nije dozvoljeno da konkurišu na stambene programe jer nisu imali formalno status izbeglice, da se njima omogući da mogu da konkurišu za rešavanje svog stambenog pitanja.

Imamo nekoliko kategorija prognaničkih porodica kojima nije omogućen otkup njihovih stanova koji su sagrađeni sredstvima međunarodnih organizacija ili EU, to je 50 porodica koje žive u stanovima „Diposa“ u Beogradu. To je 530 porodica korisnika SIR programa, programa koji je finansirala italijanska Vlada u sedam gradova i opština, da im se omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima. Imamo više stotina prognaničkih porodica koje žive u stanovima koji su sagrađeni kroz program socijalnog stanovanja i socijalnog stanovanja u zaštićenim uslovima, da se njima omogući pravo otkupa po povoljnim uslovima.

Konačno, da se ovim mojim predlogom zakona obezbedi svim tim porodicama da otkupna cena bude, da imaju dvostruki popust prilikom otkupa, a ne samo 50%, kao i svim onim porodicama koje su već potpisale ugovor o kupoprodaji da putem aneksa takođe dobiju dvostruki popust.

Dakle, predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.
Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postojećim Zakonom o pravima boraca, vojinih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica nisu priznati pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine. Mislim da je u pitanju diskriminacija. Krajiški borci se osećaju ogorčeno, nezadovoljno, razočarani su i smatraju da nisu vodili nikakav privatan rat, nego da su se časno i hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije i da su časno i hrabro branili srpski narod na području Republike Srpske Krajine.

Mojim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica tražim, dakle, članom 1. da se svim pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajine prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju.

Drugo, tražim da se svi borci koji su razvrstani trenutno po postojećem zakonu prema vremenu vojnog angažovanja u tri kategorije, da se borci razvrstaju u dve kategorije, da borac prve kategorije je borac sa angažovanjem preko 45 dana i borac kome je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida bez obzira na dužinu njegovog angažovanja, a borac druge kategorije je borac sa angažovanjem do 45 dana.

Zašto ovo predlažem? Zato što u postojećem predlogu borac prve kategorije mora da ima najmanje 200 dana ako je bio pripadnik vojske i policije Republike Srpske Krajine, dok borac prve kategorije koji je ratovao na KiM dovoljno je da ima 60 dana vojnog angažovanja.

Treće, tražim da se civilnim licima iz Republike Srpske Krajine koji su zadobili povredu ili ranu prizna ponovo status civilnog invalida rata. Naime, postoji najmanje 12 civilnih invalida rata iz Republike Srpske Krajine koji su primali ličnu invalidninu od 2000. do 2013. godine, kada im je ukinuta ta invalidnina saveznom uredbom. Mislim da nije u redu i da treba i tim 12 civilnih invalida rata iz RSK da bude priznato svojstvo civilnog invalida rata.

Sledeće, tražim da se zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida može podneti u roku od godinu dana od stupanja na snagu izmena i dopuna ovog zakona, jer je taj sad rok prošao a imamo još jedan deo krajiških boraca koji nisu podneli zahtev za priznanje statusa ratnog vojnog invalida. Takođe, tražim da se zahtev za priznanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu posttraumatskog stresnog poremećaja može podneti bez vremenskog ograničenja.

Posebno tražim da se među originalnim pismenim dokazima iz vremena učešća u ratu za utvrđivanje statusa borca priznaju vojna knjižica ili drugi dokumenti sa pečatom nadležnih organa srpske autonomne oblasti Krajina, srpske oblasti Zapadna Slavonija, srpske oblasti Slavonija-Baranja i Zapadni Srem i Republike Srpske Krajine, ako se status borca ne može utvrditi na osnovu postojećih originalnih dokumenata, mnogi ih nemaju, znamo zbog čega, zbog zločinačkih akcija „Bljesak“ i „Oluja“, tražim da se krajiškim borcima omogući da utvrde status borca na osnovu dva kvalifikovana svedoka.

Konačno, na kraju, tražim da se posttraumatski stresni poremećaj utvrđuje u izuzetnim slučajevima na osnovu medicinske dokumentacije koja potiče iz perioda pre podnošenja zahteva za priznanje prava po tom zakonu, a ne isključivo iz perioda dok su trajale ratne okolnosti, a najkasnije do isteka dve godine od dana njihovog prestanka.

Dakle, ovim predlogom predlažem da se dnevni red današnje sednice dopuni mojim Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Hvala.
Hvala.

Poštovana ministarka, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe želim da uputim najiskrenije čestitke svim građanima Srbije, Srbima u regionu, državljanima Srbije koji žive u Srbiji za Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Jedan od najvažnijih državnih ciljeva treba da bude rad na stalnom jačanju duhovnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda. Šta to konkretno znači? To znači da čuvamo i negujemo svoj srpski jezik i ćirilicu i da se kao država borimo da svaki Srbin i svako srpsko dete koje živi van Srbije i van Republike Srpske može slobodno i ponosno da kaže da je Srbin, da koristi svoj srpski jezik i piše svojim ćiriličnim pismom, da se okupljamo oko svoje Srpske pravoslavne crkve, da čuvamo i negujemo svoje običaje i tradiciju, da negujemo sećanje na stradale Srbe, da čuvamo svoju istoriju. To su, dakle, neki od elemenata koji su ključni za stalno jačanje duhovnog i kulturnog jedinstva našeg naroda.

Ja ću u nekoliko reči reći o odnosu ćirilice u državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Brojne činjenice pokazuju da je posebno u Hrvatskoj, Federaciji BiH i u Crnoj Gori do izbora avgusta prošle godine na delu progon ćirilice, da se ćirilica tretira kao neprijateljsko pismo, da se ćirilica naziva instrumentom velikosrpske politike i dokazom velikosrpske agresije.

Na području Federacije BiH malobrojna srpska deca u većini škola nemaju mogućnost da uče srpski jezik i ćirilicu. Daću vam primer samo opštine Glamoč u kojoj su Srbi relativna većina. Prema popisu iz 2013. godine na području opštine Glamoč živi 43% Srba. Još uvek srpska deca u Glamoču ne mogu da uče na srpskom jeziku i ćirilici nego moraju da se opredele da uče jezik hrvatskog naroda ili jezik bošnjačkog naroda.

Dobro znamo da su i ćirilica i latinica službena pisma u BiH i da je ovo jedan od brojnih dokaza kršenja Ustava BiH i Dejtonskog mirovnog sporazuma. Na žalost mi nikada nismo čuli bivšeg visokog predstavnika Valentina Incka da je upozorio vlasti Federacije BiH da ne krše ovu odredbu Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Takođe, vi ne možete naći saobraćajni znak na području Federacije BiH a da nije precrtan ili prelepljen naziv koji napisan na ćirilici ili ustaški simbol ili bilo kakav srbomrzački simbol. Zar to nije kršenje međunarodnih konvencija i Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Vi u Sarajevu imate sada većinu naziva koji su ispisani na arapskom jeziku, a ne na ćirilici. Dobro znamo da su Srbi dali ogroman doprinos društvenom, ekonomskom, kulturnom, prosvetnom i svakom drugom razvoju Sarajeva. Mi danas slušamo priče bošnjačkih političara o lažnom mitu o multietničkom Sarajevu.

Činjenice pokazuju da je iz Sarajeva proterano više od 150.000 Srba, da je Sarajevo bio logor za Srbe tokom rata, da je u Sarajevu postojalo više od 120 logora i zatvora gde su mučeni i ubijani Srbi, da se onemogućava i sprečava da porodice srpskih žrtava u Sarajevu i širom Federacije BiH mogu da obeleže stradanje svojih najbližih, da se postave spomen table i spomenici u čast stradalih Srba.

Što se tiče Hrvatske. Hrvatska je krajem 2002. godine donela tzv. ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, što je bio jedan od preduslova da Hrvatska započne proces evropskih integracija. Tim ustavnim zakonom i zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina jasno je rečeno da će u svim onim opštinama i gradovima gde je učešće nacionalnih zajednica više od jedne trećine stanovništva u službenoj upotrebi biti jezik i pismo te nacionalne zajednice.

Prema popisu stanovništva u Hrvatskoj iz 2011. godine u Hrvatskoj imamo 21 opštinu i dva grada Vukovar i Vrlovsko u Gorskom Kotaru gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva. Kakva je situacija na terenu, ako vidimo da je od donošenja ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina proteklo punih 19 godina, a Hrvatska je takođe ugovorom o pristupanju EU iz 2013. godine obavezala se da će nastaviti da dosledno sprovodi ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina.

U te 23 lokalne samouprave, dakle gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva srpski jezik i ćirilica su mrtvo slovo na papiru. Dakle, nemamo nazive javnih institucija, državnih ustanova na ćirilici i srpskom jeziku. Ne postoje dvojezične table sa nazivima ulica, trgova, naselja, mesta i gradova gde Srbi imaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i pisma.

Šta nam to govori? Kakvu poruku šalje Hrvatska država? Pa, šalje jasnu poruku za preostale Srbe u Hrvatskoj ne važe hrvatski zakoni, da preostali Srbi u Hrvatskoj nisu dobrodošli i da im je najbolje da se asimiluju, odnosno da postanu Hrvatski pravoslavci, jer vidimo kampanju koju proustaške snage vode u Hrvatskoj da u Hrvatskoj mogu postojati samo pravoslavci hrvatske nacionalnosti ili ako to ne žele da se isele ili drastičan primer grada Vukovara gde je brutalno suspendovan ustavni poredak Hrvatske.

Godine 2009. gradska skupština Vukovara donela je odluku da uskladi svoj statut sa ustavnim zakonom i da uvede službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice. Zašto je to tada donelo gradsko veće odluku? Pa, zato što je to bila taktička odluka da se ispuni jedan od uslova u procesu evropskih integracija.

Kada je Hrvatska postala punopravni član EU, 1. jula 2013. godine Gradsko veće Vukovara je sazvalo svoju sednicu i ukinulo tu odredbu o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćirilice na području grada Vukovara. Ustavni sud Hrvatske je 2014. godine doneo je sramnu i skandaloznu odluku da on, da prepušta Gradskom veću Vukovara da ono odlučuje da li se ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina i jezik u službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina može primenjivati u Vukovaru ili ne. Umesto da Vlada Republike Hrvatske odmah raspusti Gradsko veće Vukovara jer ne poštuje ne običan zakon nego ustavni zakon. Znači, jedan od uslova koje je Hrvatska imala u procesu evropskih integracija.

Imali smo sramne i skandalozne demonstracije i divljanje proustaških snaga u jesen 2013. godine, kad su razbijane dvojezične table u Vukovaru i to se proširilo na čitavo krajiško područje. Šta je bila odluka hrvatskog pravosuđa? Jedan od organizatora tih anticivilizacijskih, vandalskih demonstracija i razbijanja dvojezičnih tabli, Marijan Živković, je 2019. godine oslobođen bilo kakve odgovornosti.

Kakvu je poruku poslalo hrvatsko pravosuđe? "Gospodo, slobodno možete, kad god procenite, da razbijate dvojezične table koje su napisane na latinici i ćirilici". Evo, sad smo u 2021. godini, i dalje u Vukovaru Srbi nemaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, a Srba u Vukovaru je prema popisu stanovništva iz 2011. godine 34%.

Zamislite sad taj odnos prema trećini Srba u Vukovaru i pogledajte jedan primer u Srbiji. Naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina kaže: "Ako je učešće nacionalne manjine u nekoj lokalnoj samoupravi 15% i više, ta nacionalna manjina ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i pisma". Pripadnika hrvatske nacionalne manjine na području grada Subotice je 10%, a u službenoj upotrebi u Subotici je hrvatski jezik. Dakle, mi imamo jedan primer pozitivne diskriminacije jedne nacionalne manjine koja ima 5% manje od procenta koji je definisan našim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina.

Pogledajte primer Hrvatske prema italijanskoj nacionalnoj manjini. Na području Istre italijanska nacionalna manjina broji oko 7% stanovništva, a italijanski jezik je Skupštinom Istarske županije definisan kao jedan od službenih jezika u toj županiji.

Zbog toga smatram da bi jedan od važnih zadataka naše države bio, ja to očekujem, posebno posle donošenja ovoga važnog zakona o kome smo prekjuče i danas raspravljali i danas ćemo ga usvojiti, da se u razgovorima sa zvaničnim Zagrebom, Sarajevom, insistira da pripadnici srpskog naroda mogu slobodno da koriste srpski jezik i ćirilicu, da zvanično Sarajevo i zvanični Zagreb poštuju svoj ustav, da poštuju svoje zakone, da poštuju međunarodne konvencije, kako se to čini i kako to radi Republika Srbija.

Smatram da kao država moramo da o tome govorimo i da upoznajemo i međunarodne organizacije i da budemo uporni i dosledni u toj borbi, ponavljam, da svaki Srbin može ponosno i slobodno i bez straha da koristi srpski jezik i ćirilicu, bez obzira gde živi. Hvala vam.